Milan Obrenović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Milan Obrenović

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 9:25 am

Na dvoru kneza Mihaila
Kralj Milan Obrenović je rođen u Marasečiju, blizu Jašija u Rumuniji 22. avgusta 1854. godine na veleposedu svoga oca Miloša, unuka brata kneza Miloša Obrenovića Jevrema. Otac Milana Obrenovića je kao strani najamnik služio u rumunskoj vojsci i poginuo je u borbi sa Turcima kod Bukurešta 20. novembra 1861. Majka Milana, Elena Marija Katardži je bila ćerka rumunskoh grofa Konstantina Katardžija.

Po rođenju Milana, i Miloš i Elena Marija su se razišli.
Milan je bio jedini njihov sin, i imao je jednu sestru Tomaniju. Posle pogibije oca, o njemu se starala majka koja je vodila život raskošne aristokratkinje. Milanovom vaspitanju nije obraćala naročito pažnju. Brigu o mladom Milanu je preuzeo njegov rođak, knez Mihailo Obrenović, knez Srbije. Milan Obrenović dolazi sa šest godina u Kragujevac kod kneza Mihaila koji vodi računa o njemu. Knez mu je obezbedio izvrsnu guvernantu koja ga je vaspitavala i podučavala. Po sazrevanju, knez Mihailo šalje Milana na školovanje u Pariski Licej. Vaspitanje koje je Milan dobio u Srbiji je bilo dosta oskudno. Bio je okružen neprijatnim i neraspoloženim ljudima u Kragujevcu koji su pokušavali na sve moguće načine da ga unazade. Kao jedan od glavnih vaspitača mladog Milana Obrenovića bio je i poznati dubrovački pesnik Medo Pucić.

Knez Milan Obrenović

Posle ubistva kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjaku, na predlog ministra Milivoja Blaznavca za novog naslednika je proglašen Milan Obrenović, tada četrnaestogodišnjak. U vreme izbora, pošto je bio je maloletan, je umesto njega vladalo namesništvo (Blaznavac, Ristić i Gavrilović), sve do 1872. godine.
Prva mera namesništva bilo je donošenja Ustava 29. juna 1869. kojim je predviđeno da srpski presto, ako bi izumrla zakonita muška linija Obrenovića, mogli naslediti potomci kneza Miloša po ženskoj liniji. Ovaj Ustav je našao dosta otpora u redovima opozicije.
Po sticanju punoletstva, knez Milan Obrenović je 1872. godine preuzeo vlast od namesništva. Na početku svoje vladavine oslanjao se uglavnom na vojsku , pa je radio na njenom jačanju. U spoljnoj politici oslanjao se sve više na Rusiju. U njegovo vreme počinju da se događaju sudbonosni događaji. Kada je u Nevesinju izbio ustanak-"Nevenjska puška", 1875. godine, knez Milan je odbio da uzme učešća u njemu i osuđivao taj ustanak. U tom ustanku se pod pseudonomom Petar Mrkonjić borio i budući kralj Srbije Petar Karađorđević. Pod pritiskom javnog mnjenja objavio je Turskoj rat 1876. godine, ali bez doboljno diplomatske pripreme završen je porazom Srbije 1877. godine. Iste godine je ponovo stupio u rat na insistiranje Rusije 2. decembra 1877. godine. Vojska Kneza Milana se kretala prema Nišu, Pirotu i Vranju. Posle potpisivanja San Stefanskog ugovora došlo je do preokreta u politici kneza Milana. Rusi su forsirali Bugare u stvaranju San Stefanske Bugarske, na uštrb srpskih teritorija, pa se knez sve više okreće prema Austro Ugarskoj. Odlukom Berlinskog kongresa 1878. godine Kneževina Srbija je dobila nezavisnost. Posle odluka Berlinskog kongresa gde je Srbija dobila Vranjski, Niški, Pirotski i Niški okrug, a za uzvrat se saglasila da Austro-Ugarska može da anektira Bosnu i Hercegovinu, knez Milan šalje prvu delegaciju da povede pregovore sa Austro-Ugarskim dvorom. Na čelu delegacije se nalazi Jovan Ristić, vođa liberala obavezao se da u ime Srbije sa Austro-Ugarskom zaključi trgovački ugovor i da izgradi železničku prugu.

Knez Milan Obrenović u uniformi srpske vojske
Železnička konvencija je potpisana 28. marta 1880. godine. Knez Milan je bio duboko uvređen držanjem Rusije prema Srbiji. Odlazi 1881. godine u zvaničnu posetu Petrovgradu, kod ruskog cara Aleksandra III Romanova. U Petrovgradu je primljen dosta hladno, gotovo sa odbacivanjem. Rusija je potvrdila svoju politiku sa Berlinskog kongresa. Po povratku iz Petrovgrada, knez Milan je svratio do Beča i utanačio pregovore o političkom ugovoru sa Austro-Ugarskom.
Taj dokument je bila čuvena Tajna Konvencija, koju je u Beogradu potpisao Čedomilj Mijatović 16. juna 1881. Tajna konvencija je podrazumevala uzajamnu i prijateljsku politiku Srbije i Austro-Ugarske, gde se Srbija obavezala da na svom području neća trpeti politička spletkarenja protiv Austro-Ugarske monarhije, a za uzvrat Austro-Ugarska se obavezala za proglašavanje Srbije za kraljevinu kod drugih sila. Posle ovog sporazuma, prva mera je usledila od predsednika ministarskog saveta Mihaila Piroćanca koji je knezu Mihailu podneo ostavku svoje vlade, koja nije prihvaćena.
Sledeći čin je bilo proglašenje Srbije za kraljevinu 28. februara 1882. godine. Car Franja Josif je lično čestitao Kralju Milanu Obrenoviću.

Kralj Milan Obrenović
Odmah po proglašenju Milana Obrenovića za za kralja Srbije, počeo se naglo menjati politički život u zemlji. U to vreme počinju da se stvaraju političke stranke u Srbiji. Stvorene su buržoaske stranke: Radikalna stranka (1831), čiji je vođa bio Nikola Pašić, Liberalna stranka sa svojim vođom Jovanom Ristićem i Naprednjačka stranka kao lična stranka kralja Milana. Narod je počeo da bude nezadovoljan vladavinom kralja Milana. Bojeći se se narodnog nezadovoljstva, a i zbog nabavke novih pušaka, kralj Milan je naredio da se pokupi oružje naroda i stavi u magacine. Radikali su poveli žestoku borbu protiv režima kralja Milana. Seljaci Timočke krajine pružili su otpor u sakupljanju oružja i po nagovoru radikalne stranke odbili da predaju oružje. U okolini Zaječara i Knjaževca 1883. izbila je Timočka buna koju su kralj Milan i vojska ugušili. Tada je kralj Milan ukinuo narodnu vojsku i počeo da stvara redovnu vojsku, koja će mu biti verna i odana.

Kralj Srbije Milan Obrenović (1882-1889)
Politika kralja Milana prema Bugarskoj se počela sve više zaoštravati zbog njegovog veleposeda Bregovo koje je pripalo Bugarskoj. Ujedinjenje Bugarske sa Istočnom Rumelijom 1885. godine Milan je doživeo kao pripremu za osvajanje Makedonije, što ga je navelo na rat sa Bugarskom. U kratkotrajnom ratu Srbija je poražena, a glavna bitka je pdržana na reci Slivnici od 5. do 7. novembra 1885. Mir je sklopljen u Bukureštu, po načelu povratka na prvobitno stanje.
Neposredno posle završetaka Srpsko-bugarskog rata, pokušan je atentat na kralja Milana na vrlo specifičan način. Naime, zaverenici su uspeli da se uvuku u Dvor i da istesterišu grede od njegovog kupatila. Samo zahvaljujući budnosti stražara koji su videli podvalu, kralj Milan Obrenović se spasao.
Zbog ljubavnih avantura došao je u buran sukob sa svojom suprugom kraljicom Natalijom. Posle brojnih peripetija, došlo je du pravno sumnjivog razvoga 1888. godine.
Kao vid prvog popuštanja pred narodom, kralj Milan je još 1. novembra 1887. godine odobrio da zbačeni episkopi i mitropolit Mihailo dobija penziju, ali ne i pravo povratka u Srbiju.
22. februara 1889. na proslavi Dana Kraljevine, kralj Milan je objavio svoju abdikaciju. Silazeći sa prestola, kralj Milan je, po Ustavu, odredio tri namesnika, koji su imali vladati do punoletstva kralja Aleksandra.

Povlačenje i smrt Milana Obrenovića
Portret sa slike je delo slikara Steve Todorovića, i nastao je 1881. godine. Nalazi se u Muzeju grada Beograda.
Posle ustupanja prestola svome maloletnom sinu, kralj Milan se još neko vreme zadržao u Srbiji. Nakon povratka kraljice Natalije u Beograd, da se nađe mladom Aleksandru, Milan je uspeo da isposluje njeno progonstvu, što je izazvalo nerede 1. juna 1891. godine u Beogradu u kojima su pale i dve žrtve. Kralj Milan je postao nepopularan. Od ruskog dvora je izgleda dobio novčanu pomoć od od dva miliona dinara pod uslovom da se zauvek povuče iz Srbije.
Vlada je na osnovu Milanovog pristanka da ispuni ovaj zahtev, 14. marta 1892. donela zakon po kome se kralju Milanu zabranjuje boravak u Srbiji i ponovo dobijanje srpskog državljanstva bez privole Narodne Skupštine. Samo u slučaju bolesti kralja Aleksandra, Milan je imao pravo da dođe i da ostane u Srbiju za vreme trajanja bolesti. U međuvremenu, kralj Aleksandar je izvršio državni udar i proglasio se punoletnim. Posle prvog odlaska i povratka u Srbiju, kralj Milan je u proleće 1895. po drugi put napustio Srbiju, a u zemlju se vratila opet proterana kraljica Natalija.
Posle novog dogovora sa sinom, Milan se ponovo vraća u Srbiju 7. oktobra 1897. Aleksandar mu je dao položaj vrhovnog komandanta aktivne vojske, a Milan ju je počeo osposobljivati i osavremenjivati.
Na Milana Obrenovića je pokušan još jedan atentat, na Ivanjdan 1899. kada je jedan radikal pokušao da ga ubije. Milan Obrenović je odmah počeo novi obračun sa radikalima.
Do novih problema sa kraljem Aleksandrom dolazi posle njegove odluke da se oženi Dragom Mašin. Kralj Milan ga je prekorio u pismu i nije mu dao blagoslov. Nakon toga, Milan je zauvek otputovao iz Srbije krajem 1900. godine. Jedno vreme je boravio u Karlsbadu, pa zatim u Temišvaru, da bi poslednje trenutke proveo u Beču.
Tu se smrtno razboleo od upale pluća. Lekarski konzilijum koji ga je pregledao je rekao da mu nema spasa. Car Franja Josif, u znak dobrih odnosa je obezbedio jednu svoju kuću u kojoj je bolesni Milan boravio i poslao mađarskog grofa Ergenija Zičija da do zadnjeg časa bude s njim.
Često su Milana spopadali takvi bolovi, da je u očajanju tražio revolver da prekrati sebi muke. Dok je bio u agoniji, uspeo je da se poveri Zičiju da se nikako ne sahranjuje u Srbiju. Često bi po prestanku bolova, grlio Zičija, govoreći:
"Prijatelju, zar nije strašno da tako mlad umrem?"
U bunilu je često dozivao vukove, a jednom je i tražio da ga vode da gleda komad Rakovskog u pozorištu. Milan Obrenović je umro 11. februara 1901. u 47.godini života.
Sahranjen je u Krušedolu, pored knjeginje Ljubice.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Milan Obrenović

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 9:30 am


Краљица Наталија


„Ја сам бивша краљица Србије Наталија Обреновић... Није хумано то
што радите. Коњ је живо биће које осећа бол...” Овако је, према
романсираној биографији, „грофица од Рудника”, а заправо несрећна
српска краљица у прогонству, открила једном кочијашу ко је. Претходно
се побунила што тај кочијаш жестоко бичује свог коња. Кад је он љутито
замахнуо бичем према њој упитавши ко је она да га критикује што туче
свог коња, бивша српска краљица морала је да каже ко је. До тог
тренутка за све у својој околини била је грофица од Рудника која живи у
католичком манастиру. Да је бивша краљица недуго после тога сазнале су
и сестре из манастира Сен Дени у коме је умрла 5. маја 1941. године.
Почива на гробљу Ларди поред Париза.

Од поклона само тапије и 2,5 хектара

Била је једини наследник краљевског имања после смрти свог сина
Александра Обреновића, који је убијен 29. маја 1903. године заједно са
супругом, краљицом Драгом. Краљица Наталија желела је имовину да
поклони породици Јаковљевић, потомцима Јакова Обреновића, али како они
поклон нису смели да приме будући да је у време поклона на власти била
династија Карађорђевић, то је своје велико имање завештала Универзитету
у Београду. Њен тестамент још није отворен.
Београдски универзитет поседује тапије о власништву 8428 хектара
шума и два рудника злата у околини Мајданпека, али не и наследство.
„Пропали су сви покушаји да вратимо имовину Универзитета. Једино што
део од око 2,5 хектара користи Шумарски факултет. Остало наследство
користе ’Србијашуме’. На том земљишту имамо руднике злата Благојев
камен и Света Барбара”, каже Јасмина Кабадаја, руководилац Одсека за
имовину при Универзитету у Београду. На основу књиговодствене процене
из 1939. године, поклон краљице Наталије београдским студентима вредео
је седамнаест милиона динара. Нажалост, после Другог светског рата
доживео је судбину као и многе друге задужбине. Имање је одузето 1946.
године и додељено Шумском газдинству из Кучева.
Имовина коју је краљица Наталија оставила Београдском универзитету
је поклон Народне скупштине Краљевине Србије из јануара 1901. године.
Скупштина је „у знак народне љубави и оданости народној династији
славних Обреновића” имање поклонила краљу Александру Обреновићу. После
његове погибије, краљица мајка је у новембру 1923. године, као једини
наследник, овластила свог адвоката да га поклони Универзитету у
Београду.
Тестаментом који је и даље неотворен и велика непознаница, осим
поклона Универзитету, краљица Наталија Обреновић оставила је знатну
имовину и манастирима и црквама, а један део у новцу и уметничким
сликама одредила је за живе потомке Јакова Обреновића, брата по мајци
кнеза Милоша Обреновића. Уметничка дела налазе се у разним музејима и
приватним збиркама. Сачуван је и краљичин лични дневник и он се, према
неким наводима, чува у Ватикану.

Лична и породична трагедија

Наталија Обреновић рођена је 1859. године у Фиренци као Наталија
Кешко. Отац јој је био руски пуковник Петар Кешко, а мајка принцеза
Пулхерија од Молдавије. Кнегиња је постала 1875. године, у шеснаестој
години, удајом за тадашњег кнеза Србије Милана Обреновића. Године 1882.
Милан Обреновић постао је краљ, а она краљица све до 1888. године.
Годину дана након доласка у Србију с кнезом Миланом добила је сина
Александра, али љубав међу супружницима није цветала. Делиле су их
политичке и људске разлике. Хроничари су забележили да је Милан тражио
ослонац у Аустроугарској монархији, док је Наталија била привржена
Русији. Њена хладноћа и његов темперамент одвели су краља у бројне
љубавне пустоловине, а отворени сукоб међу супружницима настао је после
једанаест година брака због Миланове љубавне везе с госпођом Насос. До
званичног разлаза није дошло тако брзо, али је скандал пунио новинске
ступце, а неретко имао и политичке последице. Брак је разведен 1888.
године. Касније се показало да развод није био у складу с прописима, па
је поништен. Краљ Милан одрекао се престола годину дана касније а, као
део поравнања с владајућим радикалима и намесништвом, 1891. године
краљица Наталија протерана је из Србије. Формално, али не и суштински,
краљевски пар помирио се 1893. године кад се Милан обратио својој
бившој супрузи за новац, а у краљевски дом примљени су поново 1894.
године.

Краљ Милан Обреновић
У међувремену, и пре формалног, а незаконитог, окончања брака,
народ је заволео младу краљицу. Бринула је и помагала око рањеника за
време рата с Бугарском 1885. године. Успевала је својим утицајем да
поправи многе лоше односе, да издејствује да Енглези и Ирци промене
лоше мишљење о Србима, Балканцима и Србији. Народу је материјално
помагала и после смрти сина и за време Првог светског рата, све до
закључења мира у Версају 1918. године.
Кад је брак разведен, краљица је отпутовала у Немачку и настанила
се у вили „Клементина” у Визбадену, познатом по бањи и многобројној
руској колонији. Краљица је у Визбаден повела и свог малолетног сина
Александра. Краљ Милан открио је њено уточиште и захтевао да му врати
сина. Наталија је била непопустљива, али је у јуну 1888. године млади
престолонаследник одведен из Немачке у присуству српског министра
војног и шефа полиције Визбадена. Посебним возом враћен је у Србију, а
краљица Наталија морала је у року од десет сати да напусти Немачку.
Настанила се у Француској, у Бијарицу, у дворцу „Сашино” који је добио
име по њеном једином сину.
Краљица је на пут у Бијариц позвала удовицу Драгу Машин. Заједно
су путовале у Русију у посету царској породици Романов и заједно живеле
у Бијарицу. Драга Машин била је дворска дама краљице Наталије, с њом је
одлазила на пријеме, старала се о њеној гардероби и уређењу плаже.
Притиснут унутрашњим тешкоћама, краљ Милан био је принуђен да испуни
краљичин захтев и пошаље у Бијариц престолонаследника Александра.
Управо на плажама Бијарица, како наводе хроничари, родила се љубав
између младог престолонаследника Александра и дворске даме Драге Машин.
Тврде да га је спасила од дављења.
Краљица мајка није се противила тој вези сматрајући је припремом
за живот и истовремено прижељкујући синовљеву женидбу неком принцезом
високог положаја. Краљ Милан је имао предлог да будућа краљица буде
немачка принцеза Шамбург Липе. Кад је престолонаследник саопштио да је
испросио руку Драге Луњевица-Машин, јавност није могла да прихвати
чињеницу да ће будућа краљица бити дванаест година старија од супруга.
Краљица Наталија јавила се из Русије оштро говорећи против Драге,
називајући је блудницом и нероткињом. Министар полиције Генчић одмах је
показао хрпу докумената о наводним Драгиним љубавницима. Чак се и краљ
Милан побунио.

Срце је хтело да пркоси

Будући краљ био је неумољив у остварењу своје љубави. Заказао је
венчање за 23. јул 1900. године и од београдског митрополита затражио
благослов. Кад је митрополит одбио да да благослов да краљица Србије
„постане права Српкиња”, Александар је запретио одрицањем од престола и
напуштањем земље, па је стигао и изнуђени благослов. Венчање је одржано
у Саборној цркви у Београду. Краљ Александар имао је на себи војну
униформу са еполетама и одликовањима, а Драга Машин венчаницу од беле
чипке. Венчање су обавила два митрополита, епископи и двадесет шест
архимандрита. Венчани кум био је руски цар Николај Романов. После
венчања краљ је одржао свечани говор, поручивши окупљеном народу да се
Србија окреће миру и благостању, као и да се прекидају блиске везе с
Аустријом које је неговао његов отац.
Уместо честитке сину, краљица Наталија га се писмом јавно одрекла,
а краљ Милан је из Беча поручио да његова нога више неће крочити у
срамотну Србију у којој влада његов син са женом старијом од себе.
А млади краљ, осим породичних, имао је и мноштво тешкоћа у држави.
Незадовољство подстакнуто његовом женидбом Драгом Машин пренело се и на
политички план. Створена је завереничка група официра која је на свиреп
начин погубила краља Александра и краљицу Драгу у ноћи између 29. и 30.
маја 1903. године.
Губитак сина јединца тешко је погодио краљицу Наталију. Повукла се из
јавног живота и време проводила у поменутом католичком манастиру у
Француској, узевши и католичку веру. На питање зашто је напустила
православље, према неким сведочењима, краљица је одговорила: „Било је
за ту одлуку више разлога. Пре свега, јер сам се потпуно разочарала у
људе. Свима сам желела добро и чинила добро, а они су ми злом враћали.
Мој мозак ми је наредио. Подсвест је прорадила. Срце је хтело да
пркоси...” .
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Milan Obrenović

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 9:34 am

Kralj Milan pokorno podat milovanju
__________________________________________

Kako su srpski vladari ljubili i varali, i kakve su bile posledice njihovih strasti (4)

O ljubavima i ljubavnim slabostima srpskog kralja Milana treba govoriti poznajući njegovo vaspitanje. Naime, ovaj Obrenović je takoreći odrastao bez roditelja, vaspitavali su ga u Parizu i Beogradu prilično različite ličnosti. Po nagovoru jednog ministra propušio je u šesnaestoj godini. Tadašnji namesnici podveli su maloletnom Milanu dve žene po službenoj dužnosti, od kojih sa prvom "nije bilo ništa", a sa drugom sve.
O kralju Milanu izrečena su kontroverzna mišljenja, savremenika i istoričara. Jedni su ga hvalili, drugi su ga preterano kudili. Sud istoriografije o našem prvom kralju posle Kosova, kako se onda govorilo, sasvim je nepovoljan.
Milan Obrenović rođen je u Manasiji (Vlaška), 22. avgusta 1854. godine. Nije dugo bio sa roditeljima, ocem Milošem i majkom Marijom. Majka Marija bila je jedna od najlepših žena vlaške aristokratije, čuvena po svojoj ljupkosti i živom duhu, a otac Miloš glasio je za razmaženog jedinca i osobu nenaviklu na obaveze. Milošev i Marijin brak postao je nemoguć, i posle rađanja Milana ubrzo su se razveli. Iako je tek nakon porođaja stupila u ljubavne odnose sa knezom Aleksandrom Kuzom, protivnici dinastije Obrenović izmislili su da je otac budućeg srpskog kralja bio rumunski knez. Stojan Protić, istaknuti radikalni prvak, napisao je u "Samoupravi" tekst u kojem je tvrdio da je Milan zapravo - Kuzić, a ne - Obrenović. Ovu nesuvislu tvrdnju osporio je još Slobodan Jovanović: "Po mnogim svojim osobinama on je čist Obrenović".
Brigu o Milanu vodila je majka, jer mu je otac Miloš rano umro, a zatim kneževi Miloš i Mihailo. Kada je imao devet godina, srpski vladar uzeo ga je od majke i poslao na školovanje u Pariz, kod profesora Hieta. Tek 1867. upisan je u jedan pariski licej. Iako nije uživao zvanje prestolonaslednika, već naredne godine stupio je na presto, posle ubistva kneza Mihaila. Na njegovom vaspitanju radilo se više za vreme Drugog namesništva (1868-1872). Odrastao gotovo bez roditelja, vaspitan u Parizu i Beogradu, kljukan raznim zanimanjima, on je u pogledu "moralnog vaspitanja" ostavljen sam sebi. Propušio je u šesnaestoj godini po savetu jednog ministra.
Za vladavine Milana Obrenovića Srbija je stekla nezavisnost (1878) i postala kraljevina (1882) s parlamentarnim uređenjem, na osnovu Ustava iz 1888, jednim od najdemokratskijih ustava u Evropi 19. veka. Dakle, Milan Obrenović je bio knez od 1868, a kralj od 1882. godine.
Milan Obrenović bio je najlepši srpski vladar. Stasit, lepih i pravilnih crta lica, živih očiju ("oči svoje majke kokete"), ali sa uvučenom i tankom gornjom usnom i isturenom bradom, što mu je, u vreme srdžbe, davalo lik ćudljiva vladara. Kada je umro u Beču 1901, doktor Paltauf, profesor univerziteta koji je balsamovao telo Obrenovića, izjavio je da "nikada nije video plastičnijeg i pravilnijeg razvijenoga tela. Kralj Milan bio bi, veli, savršen model za najlepšu mermernu statuu".
Život kralja Milana bio je buran, kao i kneza Miloša. Mnogi politički događaji i učestale ljubavne avanture smenjivale su se neverovatnom brzinom.
Savremenici su zapazili da je kralj Milan bio u ljubavi sentimentalan. Vladan Đorđević, kraljev lični lekar, primetio je: "Milan beše skoro do bojažljivosti uzdržljiv prema ženama, ali gde je video samo malo toplije osećanje prema sebi, tamo je onda celom dušom ostajao uhvaćen". Živ i bujna temperamenta, kralj Milan upuštao se u ljubavne veze sa puno strasti.
Karakteristično za ovog Obrenovića jeste da se svaka iole ozbiljnija veza brzo pretvarala u veliku ljubav, koja se mogla završiti brakom. Time je često sebe i druge dovodio u nemala iskušenja.
Milan Obrenović brzo se zagrevao za žene i tada je bio spreman da za njih sve učini. U ljubavi je bio kratkog daha i brzo bi se istutnjao i naglo zahladneo. Tokom svog kratkotrajnog života on nije imao nijednu trajnu ljubav. Lep, razvijen, sentimentalan, nasrtljiv i slatkorečiv, uz to još i vladar, Milan je imao uspeha kod žena. Još onda se govorilo da je malo ljudi koji su voleli ženski rod kao on. Da je kojim slučajem živeo u srednjem veku, piše Vladimir Ćorović s blagom dozom podsmeha, bio bi jedan od boljih primera za "Dekamerona".
O ljubavnom životu kralja Milana ostale su mnoge istinite i neistinite priče koje su ga pratile od mladosti pa do groba. Lukavi i prepredeni Blaznavac, prikriveni pretendent na srpski presto, posredstvom lekara Mašina pustio je lažni glas da je knez hermafrodit. Uz takvog namesnika i budućeg predsednika vlade, Obrenoviću nije bilo lako.
Bilo je uobičajeno u uglednijim beogradskim porodicama, pa i kod Obrenovića, da njihove sinove upoznaju sa ljubavnom veštinom iskusnije gospođe, koje bi za trud dobile pristojnu nadoknadu. Porodica i namesnici trudili su se da osamnestogodišnjem knezu privedu gospođu prikladnu tom činu. Ne zna se ime te gospođe, ali se zna da je do ovog čina došlo decembra 1872. godine i da je proba bila neuspešna. Kalaj je zapisao u "Dnevniku" da knez do tada "nije dodirnuo nijednu ženu".
Namesnicima nije bilo svejedno s kojim će osobama mladi knez stupati u ljubavne odnose. One su morale biti potpuno bezopasne žene, koje ne bi koristile svoj uticaj na kneza i usmerile ga protiv namesnika i ministara. Dakle, knez Milan nije sam pronašao svoju prvu ljubav; namesnici i porodica su mu priveli prvu ženu koja ga je uvodila u carstvo ljubavi. Bila je to osoba koja je imala da mu posluži samo za prvi trenutak, za prva ljubavna iskustva. Potom je privedena pukovnica B. da i ona "posveti mladog kneza Milana u ljubavne funkcije". To je već bilo dovoljno za početak.
Pouzdano se zna samo za nekoliko kneževih ljubavnih veza pre stupanja u brak. Pera Todorović navodi da je knez imao dve milosnice, ali je ostavio podatke samo o jednoj. I Slobodan Jovanović piše o drugoj kneževoj ljubavi pre ženidbe, ali ni on ne navodi njeno ime, već kaže da je to bilo (1873) u vreme Ristićevog pada i samo zapisuje da je reč o "ženi jednog beogradskog advokata". Kao i svaki početnik, umesto da skriva, on je o ovoj vezi toliko razglasio da je danima hranio skandaloznu hroniku prestonice. Kada je u dvoru organizovao "garden parti", njegova metresa pojavila se na balkonu s ružom u ruci, izigravajući kneginju. "Knez je piljio u nju blaženo; njegovi gosti posmatrali su taj prizor ispod oka, i tumačili ga na svoj način". Iako kneževo "šegrtovanje" nije dugo trajalo, i to je bilo dovoljno da vladar i njegova ljubavnica budu predmet učestalih sablažnjivih razgovora beogradskih znatiželjnika.
Prva izabranica Milanova srca bila je Leposava Novaković, udova Dimitrija Novakovića, a kći Nikole Stefanovića. Mlađani knez upoznao je Leposavu na jednom dvorskom balu. "Ona sama bila je lepa, ne vrlo bistra, beskrajno lenja", piše Slobodan Jovanović. Mlada i koketna, sa zanosnim crnim očima, Leposava je ostala udovica u doba u kojem su žene najlepše. Još je iz vremena Vuka Karadžića ostala priča o mladim udovicama kao najboljim ljubavnicama.
Ljubavna veza između kneza i Leposave trajala je nešto više od pola godine, od jeseni 1874. do proleća 1875. Savremenici su zapisali da su se uzajamno i iskreno voleli. Viđali su se i susretali u Beogradu i Pešti.
Iskusnija od kneza, zanosna i čulna, brzo je osvojila i slomila jedno srce još neotporno na ženske čari. Milan se toliko zaljubio da je Lepi ponudio brak, bez dogovora sa ministrima, koji su već počeli da brinu o njegovoj ženidbi. Leposava je bila otresita žena, koja je znala od početka da ne može da bude srpska kneginja. Ona je volela Milana, a ne kneza Milana. Kada je Milan čuo da ministri glasno razmišljaju o njegovoj ženidbi, postao je nervozan! "Mladi knez se telesno pokorno podavao iskrenom milovanju mlade i nežne žene" i, na njeno malo iznenađenje, ponudio joj je brak. Bio je spreman i presto da napusti zbog nje.
"Šta da ostaviš? Šta da napustiš? Presto i krunu? To se nikada ne ostavlja, knjaže moj", iskreno ga je uveravala ljubavnica.
Uzaludno je bilo njegovo pravdanje: "Ja nisam tražio ni krunu, ni presto. Uzeli su me iz Pariza i doveli amo".
Naposletku su se morali rastati. Leposava mu je obećala da će se povući u prisenak, u zaborav, i da će živeti od uspomena i radovati se njegovim uspesima. Međutim, obećanje nije uspela da održi, a ni knez nije bio ravnodušan prema njoj i posle ženidbe sa Natalijom. Kada je saznao da njegov brat od tetke, Aleksandar Konstatinović, sin Ankin a brat Katarinin, učestalo posećuje njegovu bivšu ljubavnicu, toliko se naljutio da ga je umalo uhapsio. Aleksandar je morao da prekine svoje posete Leposavi i time je odobrovoljio kneza.
Ženski deo beogradske čaršije pratio je sa posebnom pažnjom ljubavne avanture poslednje dvojice Obrenovića. Raspričane, neka više, a neka manje, beogradske gospođe stvarale su javno mnjenje i ponekad su znatno uticale na neke događaje. "Neke gospe torokuše", kako se izjasnio jedan savremenik, "tek udatoj kneginji Nataliji ispričale su kneževu ljubavnu aferu s Leposavom, kazale su joj gde stanuje i uverili da se knez i dalje s njom sastaje. Kneginji je smetalo što je, prilikom izlazaka s mužem iz dvora i odlazaka u Topčider, prolazila pored Leposavine kuće, dok je ona uvek nakinđurena visila na prozoru "i gledala ih drskim pogledom". Kneginja je zatražila od kneza da ukloni Leposavu iz Topčiderske ulice "jer ne može trpeti da joj jedna nevaljalica prkosi". Bivša kneževa ljubavnica morala je da potraži novi kvartir, tamo gde nisu prolazila dvorska kola. Time je prestala svaka veza s Leposavom.
Leposavu su zbog veze sa knezom zvali madam Pompadur. Ona je bila dovoljno mudra da sačuva čitav svežanj kneževih ljubavnih pisama i da njega i srpsku vladu ucenjuje prodajom tih pisama jednoj zainteresovanoj državi. Mašući kneževim ljubavnim pismima, dugo je uživala stalnu rentu, koja joj je redovno isplaćivana. I dok je bogati deda Miloš sam podmirivao svoje odslužene ljubavnice, siromašnijem unuku u pomoć je priskočila država.
Austrougarski konzul Benjamin Kalaj pažljivo je pratio kneza Milana i sve što je s njim bilo u posrednoj ili neposrednoj vezi. Otuda pleni pažnju njegovo saznanje da je knez Milan bio u velikom prijateljstvu s Aleksandrom Konstatinovićem i Simkom Germani, vanbračnom kćeri Anke Konstatinović, njegove tetke. O Milanu i Simki ostavio je samo dva podatka, iz kojih se nesumnjivo vidi da su veoma kratko bili u ljubavnim odnosima. On za Simku piše 27. oktobra 1874. sledeće: "Možda je sad već i kneževa ljubavnica". Nepunih mesec dana kasnije je zapisao: "Kažu još da je knezu dosadila Simka, koja mu je bila dragana, i sad hoće da se upusti sa Kaljevićkom, a Simku hoće da uda za Piroćanca".
O ovoj kneževoj rodoskrvnoj avanturi ili se nije znalo, ili se brižljivo prikrivala. Simka i Milan bili su u četvrtom stepenu srodstva, dakle veoma bliski rođaci.
Nije se tačno znalo zašto je Simka napustila Beograd i preselila se u Rumuniju na svoje porodično dobro. Stojimirović je pretpostavljao da je ona utekla iz Srbije zbog flerta s Milanom Bogićevićem. Bio bi to jedan sasvim bezazlen razlog u odnosu na rodoskrvnu vezu sa srpskim knezom. Za sada, može se samo pretpostaviti da je pod pritiskom porodice, pre svega babe Tomanije, došlo do prekida te nerazumne kneževe ljubavne avanture i da je Simka jednostavno udaljena iz Srbije, u koju se više nikada nije vraćala. Po svemu sudeći, baba Tomanija, najstariji član vladalačkog doma, kojoj je bila poznata rodoskrvna veza kneza Mihaila s Jekatarinom, svojom kćeri, i Katarinom, svojom unukom, poučena prethodnim zlim iskustvima, sprečila je tu avanturu. Bog jedini zna kako se osećala staromodna baka gledajući ljubavne odnošaje svojih najbližih, okončavane sa tragičnim posledicama.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Milan Obrenović

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 9:38 am

Dogodilo se na Moravi u Deligradu

Proglašavamo te, svetli gospodaru, za kralja!
Mladi Milan Obrenović, koji ima neprocenjive zasluge za oslobađanje Niša i južne Srbije od Turaka, odbio je da kneževina postane kraljevina, a evo zašto
Pukovnik dr Slobodan Branković, rukovodilac odeljenja za naučna istraživanja Vojnoistorijskog instituta Vojske Jugoslavije, zaključio je, na osnovu analize dokumenata, da je došlo vreme da se promeni predstava o Milanu Obrenoviću, suverenu Srbije od 1868. do 1889. godine.
- Kad je velika istočna kriza bila na vrhuncu, a srpski narod se našao pred vrlo dramatičnim izazovima i rizicima, knez se kao dvadesetdvogodišnjak našao na kormilu države kojoj još nije bila priznata nezavisnost. Srbija je imala iza sebe pola veka kakvog-takvog mira, a 1876. bila je prinuđena da uđe u rat sa Turskom u vrlo složenim i teškim okolnostima. Milanova proklamacija je bila: hleba, slobode i prosvete!
Premlad za vrlo teška iskušenja u najsloženijim trenucima za Srbiju, on se, kaže pukovnik, ipak hrabro suočio sa događajima koji su naš narod stavili u prvi plan da, posle mnogo buna, ratova i revolucija, možda najbitnije doprinese rušenju Osmanlijskog carstva.

Rat zbog časti
Na tradicionalno nemirnom Balkanu, a neposredno posle Hercegovačkog ustanka 1875, Srbija i Crna Gora sklapaju 3. juna 1876. u Mlecima tajni vojni savez. Istina, mladi knez je morao da isprazni državnu blagajnu, da pomogne crnogorski dvor sa 40.000 dukata, ali dve srpske knežvine su, prvi put posle Kosova, krenule zajedno u rat protiv Turaka...
Na prvi pogled, kaže dr Branković, to je samoubistvo. Jer, i Srbija i Crna Gora su preslabe da se sukobe sa moćnim Osmanlijama. Ipak, samo petnaestak dana kasnije sa Cetinja, a zatim i iz Beograda, upućena je Stambolu objava rata, a ubrzo počinju i okršaji.
- Kada sa nekim vrlo uvaženim istoričarima govorim o uzrocima koji su doveli do Srpsko-turskih ratova, ja im, kao glavno, ističem pitanje časti! Obe državice i dinastije Obrenovića i Petrovića imale su iznad svega moralnu obavezu da pomognu ustanak onog dela srpskog naroda koji se još nalazio pod turskom okupacijom... Moji strani sagovornici neretko pitaju zgranuto posle takvog objašnjenja: "Ratovati zbog časti? Nemoguće!".
Paklenu sliku pred sukob najbolje je opisao sam mladi knez: na južnim i istočnim granicama Srbije gomilale su se "divlje horde bašibozuka".
Srpska vojska je imala samo 123.000 boraca. Moravske trupe, pod komandom ruskog generala Mihaila Grigorijeviča Černjajeva, naglo su jurnule uz Južnu Moravu i stigle do Bele Palanke i Pirota. Ali, timočke trupe, pod komandom pukovnika Milojka Lešjanina, koje su branile istočnu granicu, popustile su pred neuporedivo nadmoćnijom turskom silom. Černjajev je brže-bolje morao da se povlači da bi se prihvatila odbrana kod Deligrada, gde su se, inače, sedamdesetak godina ranije, ljuto borili i Srbi pod Karađorđem.
Sultan je u Prvi srpsko-turski rat poslao 133.000 vojnika regularnih trupa, kao i mnogo Arnauta, Tatara, Čerkeza, Pomaka i drugih muslimanskih dobrovoljaca sa tri kontinenta.

Stižu dobrovoljci
Računalo se da će, čim Srbija i Crna Gora krenu, svi balkanski narodi ustati protiv Turaka, ali se to nije desilo. Bugari, Rumuni i Grci su ostali neaktivni. Odjednom, Srbija je bila ugrožena!
Srećom, na prvi signal humanistička Evropa staje na stranu srpskog naroda. Viktor Igo piše svoj čuveni apel "Za Srbiju!". Mitropolit engleski Linkoln upućuje adresu srpskom narodu, iako je britanska vlada, istovremeno, bila na turskoj strani. U štabu turskog Kerim-paše, na desnoj moravskoj obali, nalazio se britanski general Kembel! Ali je zato sa Srbima, u šančevima na levoj obali Južne Morave, bio američki Škot pukovnik Mak Iver! On se pre toga borio pod četrnaest zastava na svim kontinentima, a u srpskoj vojsci je imao čin pukovnika i komandovao je konjicom.
Bili su tu braća Šturm iz Nemačke, opčinjeni čarima borbe za slobodu; posrbili su se na odbranjenom komadu srpske zemlje. Uz njih i jedan Jevrejin: u srpskoj vojsci se za svakog ko je dostojan ordena Takovski krst govorilo - "Hrabar kao Goldštajn!".
Tada je Petar Iljič Čajkovski, najistaknutiji ruski simfoničar 19. veka, komponovao "Srpsko-ruski marš", inspirisan srpskim i ruskim borcima, kao i njihovim pesmama.
Borbu Srba je odlučno podržao i Đuzepe Garibaldi u jednoj poruci evropskoj omladini...
Andrej Pumpurs, letonski dobrovoljac, nadahnut srpskim narodnim pesmama, napisao je "Lačplesis", spev svetske slave, koji je posle preveden na četrdeset pet jezika.
Najbrojniji dobrovoljci su bili Rusi, na čelu sa Černjajevom, koji je bio poznat i kao osvajač Taškenta. Žestok slovenofil, on je hteo da pokrene Rusiju protiv Turske... Stižu i dobrovoljci iz velikog broja zemalja - Bugarske, Mađarske, Norveške. Uz Srbe je i povelika grupa Arbanasa prebeglih od Turaka. Tu su Italijani, pa čak i jedan Japanac!
Oni se, zajedno sa Srbima, suprotstavljaju turskoj sili. Među njima je Holanđanka Johana Ženi Markus o kojoj je Đura Jakšić napisao nadahnute stihove, i koja će ostati zapamćena kao Jovanka Orleanka. Borila se na srpskoj strani i zapadno i istočno od Drine.
- Ti ljudi - kaže pukovnik dr Branković - bili su boemi slobode, vitezovi dostojanstva i časti. To sam napisao i u svojoj neobjavljenoj knjizi "Srpska nezavisnost 1875-1878".
Konačno, posle žestokih borbi, turska sila je odbijena, a kod Šumatovca i Bobovišta je, do sredine avgusta te godine, izvojevana najznačajnija pobeda.
- U tom trenutku - veli pukovnik Branković - događa se erupcija radosti. Srbi i dobrovoljci, ratnici a častoljubivi, dotaknuvši visine nepodredivog duha, spontano ustaju i 4. septembra te godine, na malom deligradskom prostoru koji doživljavaju kao vremensko i sudbinsko raskršće, proglašavaju nezavisnost Srbije, koja je do tada bila u podređenom položaju prema Turskoj.

Slavoluk u Deligradu
Oni na Moravi podižu veličanstvenu trijumfalnu kapiju za kneza Milana. Ali, to nije građevina kao u rimska vremena, već od hrastovih stabala, okićenih poljskim cvećem.
A zatim, često i svojom krvlju, potpisuju svoju odluku o proglašenju Srbije za kraljevinu a Milana za kralja!
Vest o tome širi se neverovatnom brzinom. Oduševljenje i radost su neopisivi. Veselje traje celu noć. Svi, od oficira sa najvišim činovima do vojnika, zaklinju se da će se boriti dok ne oteraju i poslednjeg neprijatelja sa srpske zemlje!
Pred narodom i vojskom, uz okupljeno sveštenstvo, na čelu sa vojnim protom Jovanom Jovanovićem, general Kosta Protić govori:
- Svetli gospodaru, kad si ti podigao svetu takovsku zastavu, narod je prihvatio da je pronese po poljima bojnim, da izvojuje slobodu. To je vera, to je želja naroda. Srbin više neće da živi, no kao potpuno slobodan u svojoj slobodnoj domovini. Mi ne puštamo iz ruku zastavu dok ne izvojujemo slobodnu i slavnu otadžbinu. U to ime mi, tvoji verni vojnici, proglašavamo te, svetli gospodaru, za kralja Srbije. Živeo nam kralj!
Pedesetak sveštenika je počelo jektenije. Posle molitve "Tebe Boga hvalim" vojska je položila zakletvu kralju. Zatim je održana velika vojna parada.
Kraljevstvo je brzo protumačeno kao svršena stvar. Telegrafista u Aleksincu nije hteo da primi depešu adresovanu na kneza Milana: uvreda je tako nazivati njegovo veličanstvo kralja!
Milan nije znao za ideju da krunu, kao ni jedan drugi suveren, primi iz duša vojske i naroda. Iz najrazličitijih razloga, pre svega zbog užasno teškog položaja u kojem se Srbija tada nalazila, on nije mogao da prihvati takvu ponudu, ni da pomišlja na međunarodnu potvrdu kraljevine. Austro-Ugarska bi možda, uz neke dodatne uslove, još i prihvatila takav čin, ali zvanična Rusija je "tvrdila pazar". Sa turske strane gorela je Morava. Ukratko, velike sile su videle, u ishitrenom proglašenju kraljevstva srpskog, neprihvatljiv čin pretorijanaca!
Zato je Milan odgovorio generalu Černjajevu da se kraljevstva, nažalost, ne može primiti.
Tako je zabeležio dr Vladan Đorđević, major u tim bojevima a potonji ministar i državnik - cveće slavoluka i šuma uvenuše, jesenji vetrovi i kiše raznesoše i te jedine znake kraljevstva na Moravi, a kralj Milan tada ne dođe...
- Knez je bio mlad, temperamentan, nagao, pa i plahovit, ali tada, pa i u mnogim drugim trenucima od istorijske važnosti, njemu nije nedostajalo neophodne mudrosti. Nije se grabio za čast koja mu je iz Deligrada bila ponuđena. Onda kad je bilo najkritičnije, on se čestito i časno rukovodio srpskim nacionalnim idealima. Iskreno je verovao u oslobođenje našeg naroda...

Oslobađanje Niša
Srbija je, ako se ne računaju dobrovoljci i evropsko javno mnenje, bila tada potpuno usamljena. Naš poslanik Potić je javljao iz Petrograda, još tokom leta, da rat treba što pre privesti kraju. Njegova poruka je bila upozoravajuća: "Srbija nema šta da očekuje od ruske strane! Oni samo iskorišćavaju srpski rat radi izvođenja bugarske autonomije... a radi Srbije Rusija neće ratovati, pa (mi) makar svi redom izginuli i Srbija (se) u pustoš preobratila." Tako se Prvi srpsko-turski rat završi: i pored uspeha, ili ogorčenog otpora u nizu bitaka (Šumatovac, Adrovac, Veliki Šiljegovac, Krevet, Đunis, Javor...) sve se, ipak, okončalo primirjem na zahtev Rusije.
Rusija sledeće 1877. godine poziva u rat Srbiju, ali je knez Milan, poučen gorkim iskustvom iz prethodnog rata, oprezan. Kad je video da je ruska vojska uveliko prešla Dunav i upala na bugarsku teritoriju goneći Turke, doneo je odluku da krene na jug sa pet svojih korpusa.
Srbi su udarili na levo krilo turske vojske koja je pod komandom Mehmed-paše branila Sofiju. Zauzevši Belu Palanku i Pirot, prodirali su, na zahtev Rusa, dalje u Bugarsku. Bili su samo na četiri časa od Sofije, kad im je javljeno da su Turci bez borbe napustili taj grad, u koji su ušli Rusi...
Posle toga prvi cilj srpske vojske je bilo oslobađanje Niša.
General Jovan Belimarković, komandant Šumadijskog korpusa, javio je početkom 1878. da su njegove trupe zauzele Goricu, najjače utvrđenje na prilazima Nišu. "Niš će se uskoro pokoriti topovima sa Gorice", predvideo je on.
Doista, uskoro je turska posada niške tvrđave istakla belu zastavu. Odmah zatim jedan turski konjanik, parlamentarac, dojahao je do pukovnika Lešjanina i na srpskom jeziku mu rekao:
- Niš se predaje srpskom vladaocu i njegovoj vojsci...
Todor Stanković, koji je bio jedan od najpouzanijih ljudi u štabu pukovnika Lešjanina, zapisao je:
"Radost kojom bejah ispunjen nisam u stanju opisati. Onaj trenutak, kada na čelu jednog odreda konjice stupih u varoš Niš, u svoje mesto rođenja u kome sam bio rob a sada slobodan Srbin i srpski vojnik, nikada neću zaboraviti..."
Zapisao je, takođe, da je tog dana, 10. januara 1878. na niškoj tvrđavi istaknuta zastava Kneževine Srbije.
Pet dana kasnije Milan je dojahao u Niš, na čelu svog štaba, i ušao u tvrđavu. Dočekali su ga razdragani građani, sveštenstvo i litija. Obratio im se:
"Posle petstoletnog robovanja i teškog stradanja vašeg, pod vladom nepravde i nasilja, ja dolazim među vas sa svojom hrabrom vojskom kao oslobodilac i donosim vam znamenja hrišćanske prosvete, slobodu, pravdu i sigurnost... Neka je srpska zastava za vas znak da svaki građanin, ma koje vere bio, može računati na moju blagonaklonu zaštitu. Ja vas pozdravljam kao zastupnik pravde, kao branilac slobode jednako za sve građane, za sve veroispovesti. U to ime pomogao nam Bog!"

Glava kneza Milana
Srpska vojska je u Nišu zadobila ogroman plen: 267 topova, 13.000 pušaka, osam miliona metaka i mnogo drugog oružja i hrane
Ovaj rat Milan je proveo sa vojskom. Slobodan Jovanović, čuveni naš naučnik, pisac i političar, primećuje da je Milan brzo zavoleo jug Srbije, a stalno druženje sa oficirima ga je povojničilo. Srpski korpusi su oslobodili Breznik, Trn, Prokuplje, Leskovac, Vlasotince, Vranje, Kuršumliju i Gnjilane. Ustremili su se zatim prema Prištini.
Avaj, baš tada Rusija i Turska potpisuju primirje, koje je obavezivalo i Srbiju, iako je bilo postignuto bez njenog ovlašćenja. Bitka se prenela za diplomatski sto.
Milan je tražio ono što je njegova vojska već osvojila, zatim Rašku oblast i deo Makedonije, kao i grad Vidin, oko kojeg su već bile srpske jedinice. Ali, pukovnik Đorđe Katardžiu, ujak Milanov i izaslanik srpske vojske u glavnoj komandi ruske vojske, javio je vest koja je izazvala zaprepašćenje u Srbiji:
- Grof Ignjatijev, koji u ime Rusije vodi pregovore o miru sa Turskom, traži da Srbi predaju budućoj Velikoj Bugarskoj sve što su osvojili. Čak i Niš i čitav niški pašaluk. Grof Ignjatijev smatra da Niš i Vidin treba da budu čvrste pogranične tačke za odbranu buduće prestonice Sofije!
Knez Milan zato hitno šalje pukovnika Lešjanina, koji treba da prenese njegovu usmenu poruku velikom knezu Nikolaju Nikolajeviču, glavnom komandantu ruske vojske, i grofu Ignjatijevu:
- Srpska vojska neće napustiti Niš, pa sve i da je ruska vojska napadne! Mi znamo unapred da ishod tog sukoba neće biti povoljan za nas, ali će svet videti jedan prizor koji nije uobičajen za odnose među saveznicima!
Srpska diplomatija se ubrzo ponovo uverila da u Petrogradu ne samo da nema razumevanja za interese Srbije nego se oni i ne razmatraju. Velika Bugarska od Crnog mora do Drima, kakva je stvorena mirom u San Stefanu, maloj luci na obali Mramornog mora, postala je predmet najveće pažnje ruskog dvora! Za nju je trebalo žrtvovati sve, pa i odanost Srbije, koja je u dva rata sa Turcima izgubila 25.000 vojnika. Jovan Ristić, koji je tada vodio diplomatiju Srbije, primio je ovakav telegram ruskog Ministarstva spoljnih poslova:
- Najpre idu interesi ruski, pa onda bugarski, pa tek iza njih dolaze srpski, a ima prilika u kojima bugarski interesi stoje na ravnoj nozi sa ruskim! Milan je morao da shvati: ruski put za Carigrad, odnosno Bosfor i Dardanele, nije išao preko Srbije, već preko Bugarske.
Knez Milan se nije pomirio sa tim. Iako još mlad, ali sve iskusniji vladar, znao je da ni u međunarodnim odnosima šut ne može protiv rogatoga. Ipak, pokušao je nemoguće.
Pukovnik Branković je pronašao u starim, zaboravljenim knjigama, jednu zabelešku Stevana Sremca kako je Milan doveo ruskog konzula pred Ćele-kulu i rekao mu:
- Evo, ekselencijo! Kada Rusi načine još jednu ovakvu Ćele-kulu od srpskih glava, i ovu moju povrh njih metnu, tek tada će Bugari dobiti Niš!
Sremac kaže za tu izjavu da je predstavljala "osvajanje Niša po drugi put". Naime, ona je bila energična, pa i drska, jer Srbi dotada ni izbliza nisu govorili takvim jezikom kada bi se obraćali Petrogradu. Ipak, intervencija je uspela. Niš je ostao u sastavu Srbije!
Tek malo kasnije, na Berlinskom kongresu, dezavuisan je Sanstefanski ugovor, a Srbija je dobila nezavisnost i značajno teritorijalno proširenje - niški, pirotski, toplički i vranjski okrug. Niš je postao druga prestonica Srbije, a Milan Obrenović je četiri godine kasnije proglasio Srbiju za kraljevinu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Milan Obrenović

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu