Živojin Mišić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Živojin Mišić

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 9:42 am



ЖИВОЈИН МИШИЋ (1855-1921), најславнији српски војвода и најталентованији војсковођа српске војске. Учествовао у свим ратовима које је Србија водила у периоду од 1876. до 1918. године. У Аустро-Угарској је завршио стрељачку школу од 1887. до 1890. године. За време мира 1898-1904 био је наставник стратегије у Војној академији. Пред балканске ратове био је помоћник начелника штаба Врховне команде генерала Радомира Путника, са којим је разрадио план операција против Турске, као и план одбране од евентуалног напада Аустро-Угарске. За победу у кумановској бици унапређен је у чин генерала. Пред Први светски рат, у одсуству војводе Путника због лечења, заједно са генералом Степом Степановићем реализовао је планове о покрету српских трупа, које је израдио са војводом Путником. То је довело до великих победа српске војске на Церу и Колубари. Заменио је рањеног генерала Петра Бојовића на месту команданта Прве армије и смелом, тактички бриљантном операцијом, победио је у бици на реци Колубари аустроугарску војску и извојевао највећу победу српског оружја у историји. За ту победу добио је, као трећи по реду, највиши чин у српској војсци, чин војводе. После повлачења српске војске на Косово 1915. више пута захтевао je контраофанзиву коју су Краљ и српска влада одбили и наредили одступање преко Црне Горе и Албаније. Те исте 1915. године послат је на опоравак у Француску због физичке изнемоглости. Пред почетак операција на солунском фронту 1916. хитно је позван са одмора и поново је стао на чело Прве армије. 1918. пред сам пробој солунског фронта постављен је за начелника штаба Врховне команде а Прву армију је препустио генералу Бојовићу. Под њиховим вођством пробијен је солунски фронт и муњевитом офанзивом ослобођена Србија и Југославија. Војвода Мишић је после завршеног рата 1918. постављен за начелника генералштаба. Умро је 20 јануара 1921. Читав Београд је изашао да последњи пут поздрави ослободиоца и ствараоца државе, највећег војсковођу Првог светског рата и српске историје.Мајор Мишић с породицом у СтруганикуЖивојин је био тринаесто дете, и када се родио, било их је још свега осморо живих. Као мезимац у својих родитеља био је, што веле његови варошани, «њихова маза слабувьавог здравља». По навршетку шесте године био је пастир. Основну школу настуипо у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим успоменама М. помиње неприлике које је имао с варошком дечурлијом због сељачког порекла шта га је узбуђивало и вређало. 1868. год. Постаје гимназист. Први и други и шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, трећи, четврти у Београду. У првих пет разреда гимназије био је тројкаш, док је у шестом био више него врло добар. С таквим оценама шестог разреда гимн. Примљен је 20/9 (по ст.кал.) 1874. у Војну академију, као 19. у рангу. Свагог годишњег распуста одлазио је неизоставно кући у село, обилазећи старе богазе и крајеве свог детињства, а врло често заједно са својом браћом радио је и пољске радове.
Војвода Ж.Мишић и Емило Белић на Солунском фронтуУ самом почетку своје четрдесетогодишње службе народу и отаџбини, као питомац Артиљеријске школе, учествовао je у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 — 1878. године) и тако проверавао прва теоријска војна сазнања у суровој ратној пракси. У тим ратовима командовао je Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао драгоцена ратна искуства. Живојин Мишић je, са својим друговима и саборцима, неуморно радио на изграђивању и усавршавању српске војске. Удаљиван из војске у два маха (пензионисан je 1904. и 1913. године). Са њему својетвеиим ентузијазмом непрекидно je радио на свом стручном усавршавању, дубоко проничући у сложена начела савременог ратоводства. Поред четворотодишње Артиљеријске школе завршио je аустроугарску школу гађања у Бруку на Лајти и двои двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци.
Природна обдареност, широко војно образование, неисцрпна радна енергија и истрајност и педантност у извршавању задатака, обезбедили су му редовно напредовање у чину и поступео уздизање на све одговорније дужности: био je командант батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћник начелника Главног генералштаба, a једно време је предавао стратегију на Вишој школи Војна академија.
После мајског преврата 1903. године пензионисан je у чину генералштабног пуковника због интрига које су око њега плели официри завереници, али je, на заузимање начелника Главног генералштаба Радомира Путника, реактивиран 1909. године и постављен за његовот помоћника.У балканским ратовима Мишић je био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, jep je — како с разлогом истиче генерал Живко Павловић — „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске". Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега je после кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када je српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало je судбоносан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке другог балканског рата. Па ипак, чим се завршио овај рат, Мишић je что други пут пензионисан.
Споменик Живојина Мишића у МионициИзгледало je да je тиме војничка каријера овог даровитог војсковође дефинитивно завршена. Међутим, пред само избијање првог светског рата, када се над малом Србијом надвила непосредна опасност од аустроугарске агресије, опет je реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде која je створила услове за прву савезничку победу у првом светском рату, коју je извојевала српска војска у церској бици. Војнички таленат војводе Мишића дошао je до пуног изражаја тек у знаменитој колубарској бици, за коју су истакнути војни стручњаци рекли да je „класична како по својој идеји, тако и по начину извођења".
Војвода Живојин Мишић je, на крају блиставе војничке каријере, почео да пише своде успомене у Паризу, на болесничкој постељи. Намера му је била да опише свој животни пут од чобанина у ваљевском селу Струганику, испод Маљена и Сувобора, до команданта српске 1. армије у великој колубарокој бици (у којој је преморена и десеткована српска војока до ногу потукла аустроугарску Балканску војску) и начелника штаба Врховне команде за време савезиичке солунске офанзиве 1918. године, којом је започео дефинитиван слом Централних сила. Задатак који је себи поставио већ озбиљно оболели и изнемогли војвода није био нимало лак, јер je његов животни пут доиста био „дуга и тешка борба".
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 9:42 am

КО СЕ УСРЕЋИО СА ХРВАТИМА?

По наређењу краља Александра Мишић је отишао у Хрватску да се на лицу места увери какво је тамошње расположење за заједничку државу. Без длаке на језику је реферисао: "Након свега што сам тамо видео и чуо, дубоко сам зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали идејама о некаквом братству и заједништву са Хрватима".
Мишић је предложио Александру: "Да им дамо државу, независну самоуправу, па нека ломе главу како знају". "А, границе, шта ћемо са границама?" "Границе ће бити тамо где их ми повучемо. Не где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу, где језик и обичаји, традиција налажу и најзад где се народ по слободној вољи определи." Александар констатује: "То би Италијани оберучке прихватили", а Мишић одвраћа: "Нека им је са срећом, нека се они са Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми са њима усрећити нећемо."

НЕМАЧКА И СРПСКА КРВ

Живојин и Лујза су имали шесторо деце. Кћерке Еленору, Олгу и Анђелију, синове Радована, Александра и Војислава. Најстарији син војводе Мишића Радован, као капетан Војске Краљевине Југославије, умро је у заробљеништву у Немачкој 1943. године. Син Александар, као мајор Војске Краљевине Југославије, покушао је да спасе пуковника Драгољуба Михаиловића, који се затекао у кући војводе Мишића у Струганику, а којег су Немци тражили. Видевши да Немци опкољавају кућу, Александар је узео шињел пуковника Михаиловића, обукао га, истрчао из куће, бацио се на коња и појурио према воћњаку изнад куће. Цела немачка потера је појурила за њим. Успели су да га теже ране и убију коња под њим. Тек тада су Немци схватили да уместо Драже имају само његов шињел. У затвору су покушали да га врбују да ради за немачку обавештајну службу "Абвер", убеђујући га да је он по мајци Немац и да у њему тече пола немачке крви. На то им је Александар одговорио: "Ту половину ваше крви сте ми источили на Колубари", пише у својој књизи пуковник Живојиновић и додаје да је после тог неуспелог врбовања Александар Мишић, стрељан 18. децембра 1941. године.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 9:43 am

Живојин Мишић, рођен 19. јула 1855. године у селу Струганик код ваљевске Мионице, био је српски војвода из периода Првог светског рата. Живојин Мишић учествовао је у свим ратовима од 1876. до 1918. године. Непосредно је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта био је начелник Врховне команде.

Преци Живојина Мишића доселили су се у село Струганик крајем XVII или почетком XVIII века. Породица је узела презиме Мишић по имену деде Живојина Мишића - Миша Каљевића. Доселили су се из Дробњака у Црној Гори. Мишићеви родитељи, Радован и Анђелија (рођ. Дамјановић – Коштуњић), имали су тринаесторо деце, од којих су двоје биле девојчице - Тодора и Живана. Живојин је био тринаесто дете, и када се родио, само осморо његових браћа и сестара било је живо.

По завршетку своје шесте године махом је у кућу помагао као пастир. Основну школу започео у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим мемоарима Мишић је помињао неприлике које је имао с варошком децом због свог сељачког порекла, што га је узбуђивало и вређало. Гимназију у Крагујевцу уписао је 1868. године. Први, други и шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, а трећи и четврти у Београду. У првих пет разреда гимназије није био посебно добар ђак, али је шести разред завршио са много бољим успехом. С таквим оценама шестог разреда гимназије примљен је 1874. године у Војну академију у Београду, као 19. у рангу. На сваком распусту одлазио је кући у село и врло често је заједно са својом браћом радио пољске радове.

На самом почетку своје четрдесетогодишње службе као питомац Артиљеријске школе учествовао је у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 - 1878. године). У тим ратовима командовао је Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде Другог позива и стекао прва ратна искуства.

Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је аустро-угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку у Српској војсци.

Учествовао је и у Српско-бугарском рату 1885. године као поручник и комадант Петог пука Дринске дивизије.

Од 1898. до 1904. године предавао је стратегију на Војној академији у Београду.

Након Мајског преврата 1903. године био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, наводно због утицаја организације ``Црна рука``, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновић. Реактивиран је 1909. године, током Анексионе кризе, на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском.

У Балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је — како је истакао генерал Живко Павловић — „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске“. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана Брегалничке битке, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан.

Међутим, пред само избијање Првог светског рата опет је реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке Мишићу је предата команда над Првом армијом, тада у врло тешкој ситуацији, како би заменио њеног рањеног и болесног комаданта генерала Петра Бојовића. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је инсистирао (тада је то сматрано ризичним) на дубљем повлачењу да би се целој Српској војсци дало времена да се одмори и попуни залихе, што је резултовало напуштањем Београда. Међутим, његово тактизирање се исплатило пошто је Аустроугарска војска превише раширила своје линије снабдевања и тешко је поражена у потоњем српском контранападу који је започео Мишић, док је његова армија одиграла одлучујућу улогу. Ово је била једна од највећих битака у националној историји и Мишић је од стране регента Александра унапређен у чин војводе. Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915. године када се Српска војска повукла на Косово и Метохију, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог одбили су остали заповедници армија на састанку у Пећи и следило је повлачење Српске војске преко Црне Горе и Албаније.

На Солунском фронту 1916. године Мишић је командовао Првом армијом која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску у бици на Горничеву. Пред сам крај рата у јуну 1918. године војвода Мишић постављен је за начелника Врховне команде и командовао је Српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918 године.

Живојин Мишић умро је 20. јануара 1920. године у Београду. Сахрањен је у породичној гробници која се налази на престоничком Новом гробљу (парцела 28, гробница 42).

Један од већих градских булевара у Београду, у чијој се непосредној близини налази и споменик овом војсковођи, носи име војводе Живојина Мишића.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu