Radoje Domanović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Radoje Domanović

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 11:15 am



Rođen je 16. februara 1873. godine u porodici seoskog učitelja u selu
Ovsište kod Kragujevca. Detinjstvo je proveo u susednom selu
Jarušicama, gde je završio i osnovnu školu. Gimnaziju je završio u
Kragujevcu, a Filozofski fakultet na Velikoj školi u Beogradu. Kao
profesor srpskog jezika radio je u gimnazijama u Vranju, Pirotu i
Leskovcu. Zbog političkih uverenja je proganjan, premeštan i otpuštan
sa posla. Posle pada režima kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine,
nezadovoljan malim promenama u zemlji, pokreće politički list
''Stradija'', u kojem pokušava da se bori protiv mana novog režima.
Razočaran, odavao se sve više boemskom životu, mnogo je pio, i
usamljen, ogorčen i siromašan umro je u 35. godini života, 4. avgusta
1908. u Beogradu.
Radoje Domanović je prvi pravi satiričar među srpskim realistima,
satira je glavno obeležje njegovog talenta. On je tvorac srpske
satirične pripovetke.
Domanović je negovao realističku pripovetku iz gadskog i seoskog
života nastojeći da pruži psihološku analizu. U pripovetkama iz seoskog
života Domanović ide u dve krajnosti. S jedne strane idealizuje život,
s druge slika njegove nakaradnosti: s jedne strane je optimista, s
druge je pesimista - slika razočarane i izgubljene pojedince. Političke
prilike za vreme vladavine Aleksandra Obrenovića opredelile su
Domanovića za političku i društvenu satiru i tu je on ostvario nekoliko
izvrsnih satirično- alegorijskih pripovedaka. Njegove pripovetke
predstavljaju novinu u srpskoj realističnoj prozi i promovišu novi
knjizevnoumetnički oblik. Negova satira je politički aktuelna, ubojita
i bespoštedna. Njena meta nije samo vlast i njena tiranija nego i
beskičmenjaštvo i podaništvo naroda. Najbolje pripovetke ove vrste su
Danga, Vođa, Kraljević Marko po drugi put među Srbima, Stradija, Mrtvo
more, Ukidanje strasti, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola i
druge. Ova Domanovićeva proza označava najvišu fazu kritičkog realizma
u srpskoj knjizevnosti.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radoje Domanović

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 11:20 am

MODERNI USTANAK

Bože moj, šta sve meni u snu ne dođe! Sanjaju, bez sumnje, i drugi ljudi lude i glupe snove, ali ih valjda ne pišu, a ja, odnekud, imam tu maniju, pa čim prosanjam kakav čudan san a ja odmah pero u ruku, pa piši: da bih dao prilike da se i drugi čude.
Zaspao sam uveče mirnim i dubokim snom, i san me prenese u doba, od pre sto godina, ali samo što to doba nije onak'o kako ga ja i svi mi znamo iz istorije, već sasvim drugojačije. Jedno što je u mom snu jednako sa ondašnjim vremenom to je što Srbija kao nije oslobođena i njom vladaju Turci. Osećao sam se kao da ne sanjam, već kao da je sve na javi. Turci vladaju Srbijom, imaju, kao, ministarstvo, nadleštva, uređenje, činovnike, sve, sve kao mi danas. Beograd isti kao i ovo danas: iste ulice, iste kuće, isto sve, samo što su na mnogim radnjama i državnim zgradama turski natpisi, a po ulicama puno Turaka, i mi Srbi, isti ovi koji smo i danas, srećemo se s njima i pozdravljamo:
- Servus, Jusufe!
- Servus!
To je pozdrav s njihovom fukarom, najnižom klasom, a, već, kad prođe ko od boljih, ili čak vlast, onda se klekne na kolena, skine kapa, i obori pogled zemlji. Što je najčudnije, ima i Srba u turskoj policiji. Budi Bog s nama, ali to mi u snu nije nimalo bilo čudno.
Ministri i velikodostojnici prolaze ulicom u čalmama, s dugim čibucima, laganim hodom, namršteni. Sve metaniše i klanja pred njima, a oni bi tek ovog, onog udostojili blagovoljenjem i pažnjom što bi ga čvrknuli po glavi čibukom i dopustili mu da im na toj počasti svesrdno i ponizno zahvali.
Mi isti ovi, mi današnji, samo što, kao, nismo slobodni građani kao danas, već raja što strepi i za glavu i porodicu i imanje svoje.
Turci nas nimalo ne štede. Jedne od nas apse, neke okivaju u teške okove, neke progone, neke izgone iz državne službe, i kakve još zulume ne izmišljaju za nas, vernu i poslušnu raju.
Tako isto iz unutrašnjosti Srbije stižu neprestano crni glasovi kako su nekog iz naroda nasilno lišili imanja, nekome za porez prodali i kuću i kućište, pa mu još opalili pedeset degeneka, nekog ubili, nekog na kolac nabili, nekog prognali iz mesta rođenja. Kneževe okivaju i apse samo ako dignu glas protiv nasilja, pa uzimaju druge, koji turskim svirepim vlastima idu naruku; u svete hramove uvode svoje pandure, te kamdžijama biju sveštenike koji god ne bi pomagali tursko nevaljalstvo.
- Dokle ćemo trpeti ovo nasilje i zulume? - upita me, kao, na ulici jednom neki moj dobar poznanik, koga su Turci tek pre dva-tri dana pustili iz tamnice. To je (tako sam ga u snu poznavao) siromašan, hrabar i odvažan čovek, ali je zbog svog ponašanja prema Turcima mnogo patio i stradao, te su ga mnogi Srbi izbegavali da zbog druženja s njim ne navuku na sebe mržnju Turaka.
- The, šta će čovek da čini?! - procedim kroza zube i obazrem se na sve strane da ko ne sluša naš razgovor.
- Kako: šta će čovek da čini?! - upita on mene i pogleda me oštro u oči.
- Tako, šta može da se radi?
- Da se bijemo! - reče on.
Meni kao da neko potkosi noge, te se čisto zanijah i od straha jedva promucam:
- S kim?!
- S Turcima, ja s kim drugim? - opet će onaj oštro.
Zaigraše mi raznobojni kolutići pred očima i, od nekog straha, nehotično stuknem nazad.
- Ali, ali... a... ali... - počnem mucati.
- Šta ali, nema tu ali, treba se biti, pa kvit! - viknu moj poznanik ljutito, pa me ostavi i ode.
Stajao sam dugo na tom mestu kao okamenjen od čuda. Nisam mogao da se priberem. Uto naiđe drugi jedan od mojih dobrih prijatelja. Pozdravi se i začudi ga moja zabrinutost, zbunjenost.
- Šta ti je? - upita.
Ispričam mu razgovor s prvim poznanikom.
On se nasmeja glasno i udari me rukom po ramenu.
- Ha, ha, ha, ha, ha!... Pa zar ti ne znaš njega?... Ha, ha, ha!... Zar ne pamtiš da je on uvek bio tako na tri ćoška!... Šta kaže: da se bijemo!... Ha, ha, ha, ha!... Lepo, bogami! Ni manje ni više, nego vas dvojica objavite Turskoj Carevini rat!... Ha, ha, ha, ha!... Bože moj, luda čoveka! - reče mi prijatelj, a zasuzio od slatkog smeha.
- Čudan čovek! - rekoh.
- Lud, nije čudan. Hoće on da ispravi krivu Drinu i da se boči s Turcima! To je lud čovek. Šta mu je to koristilo! 'Apšen, okivan, bijen, to mu je sav ćar; a već što je upropastio sebe i svoju porodicu, to da ne računam. Ima još takvih zanesenjaka; neka se teši što ima još ko da mu pravi društvo! - primeti moj prijatelj, pa se tek, opet zasmeja:
- Ha, ha, ha, ha!... Rat sultanu, pa to ti je! - izgovori, pa opet udari u smeh.
Dođe i meni cela stvar smešna, te se uzesmo oba smejati.

***

Čudan je san, jer u njemu ništa nije tačno opredeljeno; i, što je najlepše, čoveku sve to izgleda prirodno, istinito. Tako je i sa mnom bilo u ovom snu.
Kao, u Beogradu sam, a u isto vreme i u nekim planinama, po brdima, sa ljudima iz naroda, a u šumi mračnoj, prostranoj, usamljen, skriven jedan lepo namešten, elegantan hotel.
Onaj moj poznanik, nemirni i ratoborni, pozvao je, kao, nas trideset viđenih ljudi iz sviju krajeva, da se dogovorimo šta da se radi od zuluma turskog. Turci su počeli iz dana u dan, s časa na čas, činiti sve veća i veća zla, tako da smo se morali ozbiljno zabrinuti i razmisliti: šta da se čini u toj opštoj narodnoj nevolji.
U jednoj prostranoj sobi toga nekog hotela iskupilo se nas desetak i razgovarali smo, uz melanž, o običnim, svakodnevnim stvarima, čekajući na ostale.
Ja sam, kao, profesor u nekoj školi, te sam pričao kako ću idućeg časa predavati o Toričelijevim cevima, jedan trgovac je pričao kako mu Turci mnogo više pazare u dućanu nego Srbi, jedan opet, ne znam šta beše, priča kako je juče udario mačku, pa prebio tako divan štap; ali će ga, veli, opraviti. Jedan seljak ispriča kako mu krmača jede piliće, pa se čudi čovek šta s njom da radi, a dobra krmača, od dobre pavrzme.
I tako smo mi razgovarali, a jedan po jedan dolazaše od onih viđenijih koji su pozvani na ovaj važan tajni dogovor.
Dođe još desetak, i malo postoja, pa počeše stizati vizitkarte sa sadržajima: "ne mogu doći zbog važna posla. Na sve što budete rešili pristajem..." "Sprečen sam poslom; pristajem na sve što rešite..." "Moram ići krojaču da probam odelo; izvinite me za danas..." "Žao mi je što ne mogu doći, jer moram ići na stanicu da dočekam tetku. Javila je da danas vozom dolazi" - i, već, vazda je bilo važnih razloga koji sprečiše i ostale pozvane viđenije ljude da dođu na ovaj sastanak.
Kad se nije imalo više na koga već očekivati, ustade sazivač, i uzdrhtalim glasom poče:
- Nisu svi došli. Nisu hteli, ili nisu smeli, svejedno. Možemo i nas dvadeset u dvadeset krajeva naše zemlje mnogo učiniti. Zulum i nasilje tursko prevršili su svaku meru. Dalje se ovo ne sme, niti može trpeti. Nijednom od nas nije sigurna glava na ramenu, a kamoli imanje. Pa zar ćutke i skrštenih ruku i pognute glave da čekamo kada će na nas doći red da nam se glava kotrljne po ledini, ili ćemo prezreti čast naših porodica, pa pustiti Turke, radi života svoga i komada hleba, da nam kćeri i žene beščaste, da nam ruše crkve, da nas biju kamdžijama po putu; ili ćemo, možda, još laskati tim neljudima i hvaliti njihov zulum da bismo mogli ugodno živeti. A našto i taj život, koji ne može biti častan? Našto nam svila i zlato kad izgubismo i veru i narodnost, i čast i obraz? Ne, braćo, ovako se više ne da trpeti. To dalje ne sme ostati.
- Ne sme ostati!... Koješta. Lako je to reći: ne sme ostati, al' ko ti to sluša. Šta možeš da radiš? Govoriš kao da si ruski car, pa tek samo vikneš Turcima: "Tako ne sme više biti", a oni svi pred tobom na kolena. Pitam ja tebe: šta ćeš ti i ja i mi svi da radimo? - prekide mu reč jedan od nas, koji se odlikovaše mudrošću i opreznošću.
- Mnogo mi možemo; i ako mi zatražimo da bude bolje, bolje će i biti. Naša želja može u času postati zapovest.
Nekoliko viđenih slegoše ramenima i izrazom lica, zagledajući se kao da se pitaju i odgovaraju jedan drugom zaprepašćeni od čuda: "Šta je ovom čoveku?"... "Bog bi ga sveti znao!" Opet izmenjaše poglede, i sad je izraz lica govorio: "Lud čovek!"
Jedan ga je, opet, sedeći prema njemu nalakćen na sto sa poluotvorenim očima, gledao, upravo merio, nekako tužno, ne govoreći ništa, dugo, pa tek onda otvori oči malo više i pogleda ga prezoko nekako prezrivo, sa omalovažavanjem, pa procedi kroz zube tromo i razvučeno:
- The...! - zatim okrete glavu u stranu i uze s nekom dosadom lupkati prstima po stolu.
- Razgovaramo se! - reći će opet jedan iz ugla ironično.
Onaj što se najviše odlikovaše mudrošću i opreznošću ustade i stade pred našeg plahovitog druga, skrsti prste na grudi, pa ga uze meriti od glave do petâ, pa poče kao čovek pun iskustva koji govori s nerazumnim mladićem:
- Lepo, molim te, što smo mi ovde došli i šta ti hoćeš?
- Mi smo ovde došli da se posavetujemo kako ćemo jednom učiniti kraj ovoj tiraniji, ovom nasilju turskom. Ovde smo se probrali najviđeniji iz cele zemlje, pa da zajednički potražimo leka! - odgovori mu sazivač odmerenim glasom, punim vere u dobro.
- Dobro, to i mi hoćemo.
- Pa kad hoćemo, šta više čekamo? Čuvamo, vajno, glave, a i njih ćemo pogubiti, ali onda kad izgubimo i ponos i obraz! - planu prvi i tresnu pesnicom o sto tako silno da se mnogi izmakoše malo dalje.
- Robom ikad, grobom nikad! - dobaci neko.
- Ostavite vi ostali da mi najpre razgovaramo - peče oprezni nama, a zatim se opet okrete plahovitom s rečima:
- Lepo, molim te, kaži ti meni šta misliš da treba raditi? - upita hladno, s puno takta.
- Da se bunimo protiv Turaka. Da krenemo ljude svaki u svom kraju, pa da ubijamo i mi njih, jer oni nas ubijaju te ubijaju. Drugog leka nema, niti ga može biti!
Jedni se nasmejaše na ove plahe, vatrene reči kao na detinjariju; jedni se bojažljivo obazreše oko sebe, a neki napraviše pakosne, zajedljive šale na račun tog neozbiljnog govora.
- Dobro, veliš da se bunimo? - pita oprezni.
- Da se bunimo! - odgovara onaj odlučno, a u očima mu seva varnica.
- S kim ćeš? Ded s kim ćeš?!
- Ja, ti, ovaj, onaj, mi svi mi, narod!
- Šta govoriš koješta?... Gde je narod, s kim si se dogovorio?
- S tobom, s ovim ljudima ovde.
- Pa šta smo mi?
- Kako, šta smo?
- Tako, pitam te!
- Ljudi.
- Jesmo ljudi, to vidim, nego koliko nas je ovde?
- Dvadeset.
- To mi kaži. Dvadeset, razume se, a to nije ništa! Ha, ha, ha!... Dvadeset!
- To je mnogo - jeknu plahoviti - jer nas dvadeset smaknemo dvadeset Turaka u dvadeset raznih krajeva, a svaki od nas može imati bar i po tri dobra i verna druga, a svaki od njih može to isto učiniti. Neka se samo počne, pa će posle prići još nezadovoljnika i osvetnika, kojima je život i inače omrzao. Neka se napravi lom i pokolj, pa šta Bog dâ; sami će događaji, kad se počnu razvijati, ukazati pravi put kojim treba poći.
Mnogi se prezrivo nasmejaše, a oprezni su ga gledali ispod oka, klimajući glavom kao da ga sažaljevaju zbog takve nerazmišljenosti, pa će reći:
- To tako, tek, skočimo nas dvadeset, pa ubijemo dvadeset Turaka, a oni se ostali poplaše, pa neki uteknu u Aziju, neki poskaču u vodu.
- Svi ste vi kukavice! - viknu plahoviti i tresnu po stolu.
- Dobro, molim te, evo, ja pristajem na tvoj plan, pa neka pristanemo svi ovde. Dobro, to je dvadeset, i u najboljem slučaju neka skupi svaki od nas još deset druga, to je dvesta, pa pretpostavi da se desi redak slučaj - ali dobro, može i to biti - ubije svaki po dvojicu Turaka u svakom mestu; pa neka uz dvesta ljudi pristane još toliko, recimo; pa neka Turci stoje da ih još toliko poubijamo kao muve - pa šta je s tim učinjeno?
- Mnogo.
- Mnogo, ali zla po nas. Naljutimo samo Turke i sultana, pa onda gledaj kuda ćeš. Onda bi video, dragi moj, kako ti je mudar predlog.
- A valjda se narod neće pridružiti kad vidi započetu borbu? Nećemo ni mi leći na drum da nas Turci gaze, nego se tući iz zaseda.
- Narod, narod!... Govoriš kao dete. Ne ide to tako, brate moj! Da se tučeš! Lepo, 'ajde svi da se tučemo! A žene i decu da obesimo o klin? Ili da ih ostavimo da ih Turci peku? Eto, ti imaš dece, pa tako i drugi i treći. Sutra pogineš, a porodica?!
- Neće svi izginuti. Na to neću da mislim. Šta dâ Bog!
- Pa o čemu da misliš?
- Da se bijem, pa na šta izađe!
- Opet ti govoriš kao dete. Da se biješ, da se biješ, a ne misliš na posledice. Eto, i to da ti popustim; 'ajde, neka porodice niko ne dira, i još neka bude najbolji slučaj: da Turci pospe za mesec dana, pa da mi iskupimo i dvadeset hiljada boraca, pa s čim ćeš da ratuješ?... Kamo ti oružje, kamo barut, olovo, hrana za vojnike? Nemamo groša, ubita sirotinja, raja. Niti hleba, ni uz hleba, niti oružja, ni džebane - pa da se bijemo!
- Nađe se to kad ljudi pregnu! - veli oduševljeni.
- Nađe se. Lepo, eto i to pretpostavimo, iako je nemogućno. Dakle, imaš dvadeset hiljada vojnika sa dobrim oružjem, imaš topova i dobrih tobdžija, imaš hrane, džebane, svega. Ta šta?... Opet ništa. Grune carska vojska, pa nas pregazi za dan, i šta smo uradili? Zlo!... Toliki bi ljudi bili povešani i udareni na kolje, tolike porodice stavljene pod mač, a i ono što ostane trpeće gore muke nego li sada. Tako ti je to; a kamoli što od svega toga nema ništa; nego kidišemo nas nekoliko, pa il' ubiti koga il' ne ubiti, ali Turci pobiše sve nas i istrebiše do devetog kolena.
- Pa neka izginemo; i ovako nam život ne vredi!
- Nisi ti sâm. Imaš ti svoju porodicu, ne pripadaš ti samo sebi, već moraš voditi račun i o porodici.
- Razume se: našto je to ginuti ludo bez sigurna uspeha? Pa još ne samo ginuti već ubijati svoju porodicu, o kojoj se moramo starati! - prihvata reč jedan.
- Ta o tome ne treba ni govoriti! - reče drugi.
- Ja da sam sâm, pa da ginem - jedanput se mre; ali imam majku samohranu! - poče treći.
- More, ti majku, a ja pored majke ženu i petoro dece! - veli četvrti.
- Ja imam sestru o kojoj se staram! - veli peti; - nije mi za mene, al' bih i nju ubio svojom ludošću.
- Ja imam državnu službu i od toga hranim i stare roditelje i porodicu! Ne treba da me ubiju, nego samo da mi oduzmu tu koru hleba što je pošteno zarađujem, pa sam ubijen i ja i moja porodica. A, da se pita čovek, zašto sve to? Za ludost! Kud je bilo da dvadeset ljudi pokrenu rat s golom rajom protiv jedne carske i uređene silne vojske. Bolje bi mi bilo da uzmem pištolj, pa da se ubijem; i to je pametnije; bar mi onda ne bi porodicu dirali! - dokazuje šesti.
I ja sam, takođe, našao važan razlog zbog državne službe.
Jedan, opet, veli:
- Ja, doduše, jesam sâm, ali imam i ja kao čovek svojih ličnih obaveza, koje mi smetaju. Svoju glavu ne žalim, ali za mudru stvar, a ne ginuti ludo i nanositi time štete opštoj stvari. Treba na tome raditi, ali smišljeno, oprezno.
- Tako je! - odobrismo.
- O tome, molim vas, ne može biti ni govora, bar u ovakvim prilikama kad zemljište nije spremljeno. To bi značilo podizati krov, a nemaš kuće. Nijednoga od nas nema kome na srcu ne leži dobro ove zemlje, pa baš zato treba raditi s planom, s organizacijom, postepeno, temeljno! To je tiha voda, ali breg roni. Nego, braćo, da ostavimo mi na stranu ono što je nemoguće, pa da vidimo šta se u ovim mučnim danima može učiniti; da dobro razmislimo o svemu - uze razlagati onaj mudri i oprezni.
- Tako je! Odobrismo od sveg srca valjane razloge stišana, ozbiljna čoveka, puna iskustva i diplomatskog tona.
- Ustanak dići, to je stvar velika i krupna, ali treba imati na umu i moći predvideti sve posledice, bilo dobre ili rđave, po naš narod, pa tačno opredeliti ima li smisla baciti toliko žrtava, ili je bolje i pametnije odložiti to za zgodniji momenat. Pa i to razmisliti onda kad je već ustanak pripreman decenijama godina. A sad nek' vidi naš poštovani drug šta tu sve treba, ako mi mislimo pametno početi:
1) Treba osnovati naročiti odbor, i u svakom mestu pododbore, koji imaju da pripremaju i, upravo, vaspitavaju narod za ustanak;
2) Treba tajno skupljati od naroda novac da se obrazuje fond za nabavku oružja i sviju ratnih potreba; a to bi bila najmanje suma od desetak miliona dinara;
3) Treba, takođe, osnovati fond udovički i za izdržavanje nejači ostale bez roditelja, koji izginu u ratu. Taj fond treba da je negde na strani i u sigurnoj banci, a mora iznositi najmanje sto miliona, da bi mogle naše prebegle porodice pristojno živeti na strani;
4) Osnovati invalidski fond i bolnički; i tu treba grdna suma. Izgubi neko ruku, nogu, i tako da ne mora prositi, već da se ima odakle lečiti i pristojno izdržavati;
5) Osigurati penziju borcima, jer svaki borac za pet godina može se staviti u penziju: borac u penziji. Nije ni pravo da iznuren, umoran od ratnih napora, umre u bedi i sirotinji, već da ode čovek gde na stranu, da bar do smrti prijatno proživi;
6) Treba pripremiti bar dve-tri jake susedne države, koje bi nam pomogle u slučaju da ne uspemo u preduzeću;
7) Kad se pripremi za prvo vreme dobro oružanih i izvežbanih bar šest hiljada boraca, onda treba u tajnosti pokrenuti jedan rodoljubivi list da se ljudi bolje obaveste.
- Tako je! - ču se glas većine.
- E, gospodo, mene izvinite - reče jedan trgovac - imam posla u dućanu. Što rešite, pristajem.
- Meni strina putuje lađom, pa moram da je ispratim! - rekoh i izvadih časovnik te pogledam vreme.
- Ja moram da izvedem ženu u šetnju. Izvinite me, a pristajem na što rešite! - reče jedan činovnik i pogleda u sat.
- Stanite ljudi. Nemojte se razilaziti dok ne utvrdimo šta ćemo s listom! - ču se nečiji glas.
- To je lako. Glavno je to da smo svi složni da, pošto se učine sve ove pripreme, koje je mudro i taktično poređao poštovani govornik, treba pokrenuti rodoljubivi list! - rekoh.
- Tako je, tako je! - ču se sa sviju strana.
- Onda da izaberemo trojicu da o svemu tome dobro promisle, a i da napišu detaljan program lista, koji bi trebalo nazvati Borba!
- Krvava Borba! - predloži neko.
- Krvava Borba! - odazvaše se gromki glasovi sa sviju strana.
- Dakle, na idućoj sednici ta trojica, koje budemo izabrali, imaju da nam podnesu detaljan plan i pravac lista, koji će se pokrenuti čim se učine sve one oprezne pripreme! - rekoh - i utom se trgnem i probudim.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radoje Domanović

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 11:29 am



Мање познати портрет Радоја Домановића
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radoje Domanović

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu