Bora Stanković

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Bora Stanković

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 12:04 pm

23.(31) март 1876. Борисав Станковић je рођен у занатлијској породици, у Врању,од оца Стојана и мајке Васке. Борини родитељи су били блиски рођаци, тако да су дуго морали да чекају „благослов“ и одобрење владике да би се венчали. Деда по оцу, Илија, био је обућар у Врању, ожењен Златом, из некад угледне трговачке породице Јовчића. Отац Борин, Стојан, био је обућар у Горњој махали и чувени певач.
1881. Када му је било пет година умире му отац, а са седам губи и мајку.
1883. Полази у основну школу у Врању.
1888. Уписује се у нижу гимназију у Врању.
1892. Завршио је четврти разред гимназије. Професори су му били Јаша Продановић, Дража Павловић, Миливоје Симић.
1894. Сомборски „Голуб“ објављује песме Жеља и Мајка на гробу свог јединца, са потписом Борко.
1896. Умире баба Злата. Последња душа која постојаше за ме. Последњи кут мога стана, последњи огранак моје родбине, баба моја умрла је! Ни оца ни мајке, ни брата, ни сестре, нигде никога. Сем ње. А она ме је од „мрву мрвку“ однеговала. Ње више нема. Осми разред гимназије је завршио у Нишу са добрим успехом. Исте јесени долази у Београд и уписује се на Правни факултет – економски одсек Велике школе.
1897. Ради као практикант Државне штампарије.
1898. У „Искри“ објављује своју прву приповетку Станоја. Касније ће у истом часопису објавити још две приче, Ђурђевдан и Прва суза, а у сарајевској „Нади“ – Тајни болови.
1899. Издаје прву збирку приповедака, Из старог јеванђеља.
1900. Прво извођење Коштане у београдском Народном позоришту.
Од 1. маја 1900. постављен за практиканта Министарства просвете. Прелази на рад у Управу Народног позоришта у Београду као рачуноиспитач.
1901. Објављује седам приповедака.
Отпуштен је из службе „због неуредног доласка на дужност“; два дана касније постављен је за практиканта Министарства иностраних дела.
Прерађена Коштана, октобра 1901, на сцени Народног позоришта доживљава велики успех, нарочито после одушевљене критике Јована Скерлића.
1902. Излазе му три књиге: Стари дани, Божји људи и Коштана.
27. јануара оженио се Ангелином Милутиновић.
1903. У „Колу“ објављује и трећи роман – Газда Младен.
Почетком године прелази у Министарство финансија (остаје до 1913) као „контролор трошарине“ у Бајлонијевој пивари. Рађа му се кћи Десанка. Кум на крштењу је Бранислав Нушић.
Добија стипендију Министарства просвете и са платом писара Министарства финансија и додатком из „Финансијског прегледа“ одлази у Париз.
1904. После годину дана, укинута му је стипендија и „репатриран“ је у Србију. Револтиран, даје отказ на државну службу, а са групом писаца који су се осећали „сувишним у Србији“ учествује на протестним вечерима. У полемици је са Радојем Домановићем. У знак протеста пише писмо Николи Пашићу.
Рађа му се друга кћи, Станка. Кум је Јанко Веселиновић.
1905. Прерађује Коштану и штампа је у „Бранковом колу“.
1906. У часописима објављује приче Из мога краја. Ради као порезник треће класе Београдског пореског одељења.
1907. Нову верзију Нечисте крви објављује у „Делу“.
1909. Завршава Нечисту крв. Док безуспешно покушава да нађе издавача, роман ће објавити у наставцима у „Летопису Матице српске“.
1910. Будући да је одбијен и од Коларчеве задужбине, одлучује да свој први роман, Нечисту крв, објави сам. Зато објављује Књижевни оглас који ће Матош штампати у загребачком „Савременику“.
1911. Постављен је за контролора прве класе Државне трошарине.
1912. Са ансамблом Народног позоришта гостује са Коштаном у Софији.
1913. Премештен је у Министарство просвете и вера, на дужност референта црквеног одељења. Родила му се трећа ћерка, Ружица. Објављује друго, прерађено издање Божјих људи.
1915. Поштеђен „војништва и учешћа у ратним напорима“, налази се једно време у Врању, а затим у Нишу, где је прешла читава Влада са администрацијом. Као референт Црквеног одељења одређен је да службено прати вод који, у повлачењу, преноси мошти краља Стефана Првовенчаног из Студенице према Пећи.
Породицу оставља у Краљеву; у Пећи напушта војску која је кренула преко Албаније и одлази у Подгорицу, а затим на Цетиње.
1916. После капитулације Црне Горе пошао је преко Босне за Београд, али је на путу задржан у Дервенти. Сви рукописи остали су му у Нишу. Захваљујући Кости Херману, некадашњем уреднику сарајевске „Наде“, тада „заменику шефа војног Гувернемана за окупирану Србију“, Станковић се, поштеђен интернације, вратио у Београд.
1916–1918. Сарађује у „Београдским новинама“.
1918. Нечиста крв излази у Женеви као издање „Библиотеке Југословенске књижевности“.
1919. У листу „Дан“ објављује успомене Под окупацијом. „Политика“ у низу чланака напада Станковића због сарадње у „Београдским новинама“.
1920. Постављен је за референта Уметничког одељења Министарства просвете.
1922. „Новости“ објављују у наставцима успомене Под окупацијом и Забушанти. Постаје шеф Одсека за статистику Министарства просвете.
1924. Низом пригодних манифестација, обележена је двадесетпетогодишњица књижевног стваралаштва Б. Станковића. Излази треће, прерађено издање Коштане. Моји земљаци – последња објављена приповетка. Постављен је за референта Одељења за основну наставу Министарства просвете. Жали се Државном савету, који одбацује Станковићеву жалбу.
1927. Марика Јеминовић, звана Коштана, преко свог мужа Максута, тражи од писца део тантијеме од приказивања Коштане. Нападе и одбране објављују готово све новине. „Политика“ у свом коментару 13. марта доноси и ове редове: „Једно лице тражи писца! И од писца тражи паре! Тражи да писац плати зато што је писао!“
Решењем министарства просвете од 30. марта, Б. Станковић је стављен у пензију.
Премијера Ташане у Народном позоришту. Пред зградом Позоришта, 21. октобра око подне, позлило му је. Пренели су га његовој кући. Издахнуо је, истог дана, пред поноћ. Умро је у педесет другој години живота.
Преузето из Борисав Станковић (1876 – 1927) – каталог изложбе Библиотеке града Београда поводом 80-годишњице смрти великог писца. Aутор Олгa Красић Марјановић, октобар 2007.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bora Stanković

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 12:04 pm

РЕКЛИ СУ О БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ И ЊЕГОВОМ ДЕЛУ

Иво Андрић
Не желим да упоређујем себе с Бором, то је наш највећи и најоригиналнији писац којега сам више пута читао и студирао. Газда Младена и Нечисту крв, мислим, неколико пута једно дело за другим, али између нас има пуно сличности, и у животу и у литератури. Добро сам познавао Бору Станковића и лично; мислим да сам већ раније о томе једном-двапут казивао. Нас двојица смо се виђали врло често од 1919. године наовамо. Нешто сам из литературе знао о њему још при првом сусрету, а много више ми је првог дана познанства сам причао о себи. За мене је то од првих речи било више него занимљиво. (...) По неким својим делима, он је за мене генијалан писац. Лично мени био је први узор. Ја га и данас не само прелиставам, као све велике писце, него кад ме све друго у животу и литератури замори, прочитам његову Нечисту крв, и поједине његове приповетке поново и поново. Као што прочитавам Толстоја...
Иначе, кад бисмо се понекад нашли на улици, тај свој јад изливао је некако шапатом, и то тако да га једва и ја чујем. Највише га је болело што су га осуђи вали после рата због његове сарадње у „Београдским новинама“. Сматрао је да ништа лоше није учинио ако је радио на огласима и допустио Огризовићу и Херману, својим предратним пријатељима, да објављују неке његове старе приче и штампају неке нове фељтоне из београдског свакодневног живота. Био је према свима неповерљив. И многе је, и у литератури и у новинарству тога времена, називао лоповима. Говорио ми је: „Чувај се, Иво, све су то покварењаци, алчак пара, они ће ти нешто подвалити и у Министарству, подметнуће ти нешто што ће те избацити из службе или стрпати у затвор, у апс! Не веруј никоме ништа! Ти си млад, осетили су, лопови, да имаш талента и мрзе те, омрзнуће и тебе као и мене.“

Меша Селимовић
Из Станковићевог дјела бије нека врелина, страсност, осјећа се ријетка уживљеност у све што описује. Он је познат у нашој књижевности по ненадмашним сликама еротских егзалтација, плотских страсти, датих ванредно живо и снажно. У свим његовим дјелима то је једна од централних тема. Та еротска преокупација његових личности је пожар, ужас, тамна и страсна сила која људе баца против друштва, која их сажиже и уништава. Станковићеве странице на којима је описана та силина страсти можда су најврелије, по емоцији најинтензивније странице наше цјелокупне књижевности. Софка у својим баханалијама снова, у пустошењу разблудне крви предака која кола у њој, Софка која се у неком сензуалном рафинману, осјећајући како на њу пада „топал загушљив мрак“, предаје перверзним играма и маштањима; па Марко са својом бјесомучном страшћу према снахи, и други, многи, паћеници плотских разорних сила, то су можда најјаче и најувјерљивије Станковићеве личности. И мало им је равних код нас. Али Станковић, та стихијина снага, мајстор је и у описима, оживљеним и колоритним, затим у дубоком освјетљавању психологије личности дате кроз изражајан гест, и можда нарочито у стварању атмосфере. У томе је ненадмашан.
Станковић је својим делом унео у нашу књижевност вал истинског, општељудског, трагичног осећања, без педантерије и шаблонa, без наметања и ачења, као расни, српски, јужњачки песник, као творац једног света, као велик уметник, и ништа друго.

Бранко Лазаревић
Најважнија од свих нечистих сила са којима се боре Станковићеви јунаци јесте такозвана њихова нечиста крв. Као што смо већ рекли, Станковићев човек, када би хтео да објасни свој сукоб са светом, не би могао да се позове ни на какве рационалне мотиве: његова побуна, не претворивши се у један акт свести, остала је ствар његових нагона. Његов сукоб са светом приказује му се у оваквој схематичној подели снага; на једној страни су морал и друштво и породица која је чувар друштвеног морала; на другој он који је, отпадник од породице, против друштва и против морала, без морала, сам са својим инстинктима. Код Станковића човек је страсно и необуздано чулан; своју чулност он осећа као зло које га стално вреба.
Као од демона, Станковићеви јунаци беже од своје крви: она је виновник човековог сукоба са светом, кривац за његову пропаст. Као Софка у роману Нечиста крв, они стрепе од своје чулности као од предзнака једне своје коби. Код Станковића човек је непрестано принуђен да се сублимира; своју чулност, коју не може да истроши у еротичким доживљајима, он претвара у један болан флуид.
Борисав Станковић, улажењем у тананости психолошке и социолошке проблематике, одвојио се од наших писаца деветнаестог века; он стоји на почетку наше модерне књижевности.

Милан Кашанин
Ко је код нас, као он, имао тако дубо ко, пуно, сазрело сећање, и ко је снажније, сигурније и дубље стварао савршено изразите личности и догађаје? Кажу, то није право Врање, и то није цело Врање, нарочито није ово данашње. Свакако да није. Станковић није био социолог, ни историчар, ни етнограф. Станковић је био песник, приповедач, уметник, творац, личност која ствара сопствени свет из сопственог сна.
Још се каже да је он био ограничен на Врање, да је он локалан и регионалан писац. Али свако књижевно дело везано је за време и простор, језик и обичаје. За уметност је сасвим свеједно да ли су људи из Париза или са Малајских острва. Питање је у томе да ли дело има живота; од каквог је интензитета и којег квалитета; има ли у њему поезије; шта нам говори о једном куту живота и света. Кад се посматра с тог гледишта, Станковић је универзалан писац. Он је стварао беспримерно сигурном психологијом, чврсто логички, набијено, сав загрцнут од живљења и загушен навалом визија и осећања.
И како је све то речено, како је то написано! На један начин који је јединствен у свој нашој књижевности! Само што тај начин дуго времена није био разумеван, а не схвата се као што треба, често ни данас.

Станислав Винавер
Покушавао сам интерпунктистичким виспреностима да сачувам цео целцат текст Борин: ако је, неодољивом потребом за чулном обнаженошћу, за страсном присношћу однекуд изронио неки номинатив, уместо горопадног аблатива – да се то ипак тако остави (и то тако што ће се испречити две тачке, или запета, миг, сев интерпункције) ако су искрсла пуна два глагола место једног (а она означавају, тако искрсла, извесно колебање у радњи, извесно посртање и подрхтавање, интервал тупа осећаја, место прецизне оштре чињенице догађаја) ако је рецимо, неком изванредном преосетљивом интуицијом употребљен прелазни глагол место непрелазног – да се и он сачува, штавише да се интерпункцијом, не само спасе него и истакне као неопходан. (...) У први мах чиниле су ми се изреке и муцања Борина као да им могу наслутити стваралачки образац. Код Боре нема ни једног клишеа. Чим је нешто клише – он га и не осећа. Он га је презриво одбацио, као какав пикавац крџе! Он је, устрептао и загрцнут, живи отпор клишеу, отрцаној фрази, обрту који је изгубио свој занос, душманин „општем месту“. Све је код Боре доживљено. Док га не оживи, не жели ни да му приђе издалека. Све је своје. Горка чамотиња долазила је код Боре отуд што све ствари треба изразити онакве какве су, без икаквих застрањивања у олако, у отужно, сладуњаво и случајно; без трикова речитости која никада није погодила ни једну суштину.

Јован Скерлић
Нечиста крв је двострука добит за српску књижевност: не само стога што српска књижевност добија један роман од велике вредности, но и стога што се сада потпуно разбија страх који је владао и код оних који су највише веровали у оригинални и снажни таленат Борисава Станковића.

Предраг Палавестра
Бора Станковић је веровао у живот и страсно волео младост, боловао због њене судбине у друштву и времену суровом и нечовечном, посвећујући своје дело бојама, небу и даху свога завичаја али, пре свега, човеку распетом вечитим немирима људске егзистенције...

Синиша Пауновић
Борина кућа била је сва у зеленилу, као неки мали средњовековни замак. Имала је облик слова „Г“. У двориште се улазило са улице преко два степеника од цигле кроз једна омања врата поред којих се налазио четинар.
*
Под самим прозором Борине радне собе растао је ђурђевак, љубичица, зумбул, шебој...
*
Није било ретко да се Бора дигне од стола за време обеда и оде у своју собу да забележи неку најзад сазрелу мисао која му се можда данима вртела по глави, мучила га и заносила, а сад је наједном искрсла јасна, дозрела тако да ју је могао ставити на хартију. Ноћу му се такође чешће дешавало. Кад би жена мислила да је давно заспао, он би зурио у помрчину будан, мислио и наједном устајао да нешто забележи да не би до сутра заборавио.
*
Борин однос према породици: У кући се једнако држимо за руке. По читаве сате лежим испружен на кревету са наслоњеним њиховим главама на моје тело, милујући им рукама лице, косе и из дна груди удишући ваздуха.
*
Десанка и Станка (ћерке Боре Станковића): У гимназији су све наше другарице знале за „Нечисту крв“ и читале је пре него што смо ми. Са оцем никад нисмо имале прилике да разговарамо о његовим делима, а кад бисмо их прочитале, то смо од њега криле... Наша мати је очева дела знала напамет. Нечисту крв је као и Толстојева жена Софија „Рат и мир“, преписивала својеручно више пута.
*
Ма колико да је ценио своју жену и гајио истинско страхопоштовање, према њој је увек био озбиљан, а она, иако му то није показивала, имала истински страх од њега. Волела је као свака мајка своју децу, бринула се о њима, али муж је био изнад свега.
*
Бора Станковић је био заљубљен у своју жену целог живота, али је целог живота био и љубоморан, мада за то, изгледа, није имао никаквог разлога, бар што се тицало саме жене. Та његова љубомора била је мало чудна и често несхватљива.
*
Бора је умро готово изненада. На неколико минута пошто су његови укућани били око њега и разговарали с њим без икакве нарочите стрепње да му се нешто озбиљно може десити. Лежао је болестан, али су лекари и породица веровали да је та његова бољка, као и сличне раније, пролазна. У ствари, просто је заспао. И тако издахнуо. Кад је породица случајно, мало потом открила смрт, још му је горела цигарета у рукама коју је жена после узела из мртве руке, угасила и чувала као успомену.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bora Stanković

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 12:05 pm

Лидија Пилипенко

У делима великог писца препознајемо њега самог, Бору Станковића. Његово стваралаштво усађено је дубоко у његовом бићу. Ишчитавајући његова дела, можемо засигурно наслутити „двојност“ уметника (ствараоца) и човека који мора да постоји и у свакодневној стварности. Његова оданост породици, окружење провинцијског менталитета и патријархална стега; све је то, у ствари, за толики дар који је носио Бора, било огроман Сизифов камен, као што га је и посебна осећајност посматрања, тума чења, сањања која је била извор инспирације, довела дотле да цео живот живи као заточеник сопственога ја.
Стварајући карактере својим ликовима, морао их је сам проживети, саживети се са њима, било да их је бранио или нападао, он их је разумевао.
Ко је био Бора Станковић? Како разумети тако сложен ум који је крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, укупно, десет година са разлогом писао Нечисту крв? Целовечерњи балет у два чина, у којем је главна личност Бора Станковић, аутору либрета-сценаристи нуди неисцрпну инспирацију да проговори о Бори, великану српског пера. Зачудно је са колико смелости и проницљивости мушкарац, писац, препознаје и открива, најдубље, најскривеније, најтананије тајне жене која је у забранама, увек без речи, без питања, без слободе одлуке. И сам Бора током писања „бежи“од својих речи, док се у својим сновима враћа њој, жени.
Желим да уведем Бору у свет његове сопствене имагинације, да пред нама проживи живот својих јунака, јер само тако можемо разумети како је морао велики писац „дајући живот“ Софки, Коштани, Ташани и другим ликовима, несвесно да доживи и ослобађање самога себе. Дубоко проживљено, део њега, Боре Станковића, исписивао је судбине његових јунака отворено пратећи и откривајући како њих, тако и велики део себе, средину у којој је живео и моћ неисказаних или боље рећи недодирљивих истина. Не без разлога, критичари, критизери, пријатељи као и непријатељи, ломили су своја копља, давали мишљења: од дивљења, до тешких увреда, сасвим свесни неправде коју су му чинили. Срећом, немали број аналитичара, теоретичара Бориних дела као и његови биографи, морали су признати (и то за време његовог кратког живота), да његов таленат превазилази време у којем је живео. Бора Станковић, претеча модерне, на самом почетку двадесетог века. Наш велики писац, нобеловац Андрић, у млађаним годинама је рекао ко је Бора Станковић. Зашто Неч ста крв? Зашто наслов целовечерњег балета? И без великог објашњења, сва дела која је оставио повезује – крв.
Синиша Пауновић, писац, у својој књизи цитира речи Велибора Глигорића о Бори Станковићу: „У основи људске природе видео је жудњу за светлошћу и лепотом живота. Уживање сласти живота у његовој машти и сазнању, стихијни, нагонски, излив је те жудње за лепотом и светлошћу, за радошћу живота. То је за њега и највећа драгоценост живљења, највећа вредност живота. Због тога је он са великом егзалтацијом доживљавао пролеће живота, пролеће у људској природи и због тога му је најближи био човек распева не маште и врела срца. У делима Боре Станковића веома је интензивна поетска жудња за личном слободом и срећом човековом“.
Како је опседнут својим делом Нечиста крв, Бора сам каже о крви да је то несрећа која се носи, која узбуђује, узбуркана слуђује и на крају и убија. И зато целовечерњи балет о Бори Станковићу просто захтева да носи име његовог најпознатијег дела – Нечиста крв.

Још реч, две... ако смем

И после свега што је написано и што знамо о великом писцу, остаје питање:
Ко је био Бора Станковић?
Човек. Човек путник, човек сањар, човек који слуша, који памти, препознаје; инспирисан малим људским судбинама, писац који нам је без видљивог напора, без самохвалисања оставио велика дела, откривајући у „малим судбинама“ увек истинито, презирући лицемерје и тиме стварајући пријатеље, као и непријатеље.
Да ли можемо рећи данас, 2008. године, да у пролазу не препознајемо Софку, Коштану, Ташану, Божје људе – добре људе, храброг, несретног Мирона, или људску похлепу, гладне за новцем и моћи? Да не препознајемо многе силнике сопствених страсти, батинаше људских душа, о којима је, на прави начин, умео једино Бора Станковић да пише... Све дубине људских порока, врлине, страсти, кривице, мржње... које је Бора дубоко анализирао и оставио нам у својим делима као загонетна питања.
Само слутимо у тој усамљености даровитог бића, луцидносно виђење човека и живота.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bora Stanković

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 12:07 pm

Prve asocijacije na Boru Stankoviću su Vranje, Koštana, Sofka i Mitketova "žal za mlados". Stanković je u srpskoj prozi na početku 20. veka bio osveženje, pisac nove tematike i dubokog poniranja u ljudsku psihu, patrijarhalni svet i njegove okove na ivici patologije. Jovan Skerlić je za Stankovića naveo da je možda najjači talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti. Nesumnjivo je da je Stankovićevo delo obeležilo srpsku književnost početkom veka i trasiralo put potonjim autorima. "Po tematici on je najizrazitiji regionalista među našim realistima, a po psihologiji likova, postupku i stilu, jedan od začetnika naše moderne proze", naveo je Jovan Deretić.


Stanković je od početka svog književnog rada bio privržen tradiciji realističke proze. U pripovetkama, dramama i romanima dao je sliku rodnog Vranja na prekretnici između turskog vremena i modernog doba. Tematika Stankovićevih dela socijalno je određena, a u načinu prikazivanja dominira unutrašnja, psihološka perspektiva. Najaktivniji je bio u prvoj fazi rada, na prelazu dva veka, kada je, jednu za drugom, objavio tri knjige pripovedaka - Iz starog Jevanđelja (1899), Stari Dani (1902) i Božji ljudi (1902), kao i dramu Koštana (1902). U tom periodu započeo je rad na romanima Nečista krv (objavljen 1910) i Gazda Mladen (1927).

Presudnu ulogu u Stankovićevom stvaralaštvu imaju utisci i sećanja iz detinjstva. U pripovetkama je data i poetična, prozračna i svetla slika života, i mračna slika društvenih sukoba i konflikata - između starog i novog, bogatih i siromašnih slojeva, pojedinaca i društva. Težište pripovedanja je na psihičkim lomovima i unutrašnjim burama u čoveku, ali se nikad ne gubi iz vida šira sociološka osnova likova i situacija. Trougao sila koje deluju na čoveka u Stankovićevim delima formiraju novac, moral i eros. Etika društva i materijalni interes porodice suprotstavljaju se erotskom nagonu pojedinca, a ograničenja i zabrane uzrok su teških unutrašnjih drama, nesrećnih sudbina, promašenih života. Osujećena ljubav, nedozvoljena, zabranjena i potisnuta zbog toga što su njeni akteri pripadnici različitih društvenih staleža, tema je više Stankovićevih pripovedaka. Jedna od najuspelijih je Uvela ruža, lirska i elegična pripovetka, pisana u prvom i drugom licu, u kojoj se oživljava sećanje na mladost i osećanja, na sveže letnje večeri i opojne mirise orijentalnih bašti.

Svet poniženih društvenih marginalaca, prosjaka, beskućnika, retardiranih i bednih Stanković je dočarao u zbirci kratkih pripovedaka i crtica Božji ljudi.

Složeni unutrašnji svet žene tema je najuspelijih i najznačajnijih Stankovićevih dela. Sputanost koju nameće patrijarhalno društvo i žena kao žrtva sredine tema je pripovetke Pokojnikova žena. Junakinja te pripovetke nemoćno se batrga u mreži patrijarhalnih običaja koji joj oduzimaju identitet, pravo na normalan život, elementarnu slobodu i osećanja. Žena je glavni lik i u najpopularnijoj Stankovićevevoj drami Koštana. Napisana u tradicionalnoj dramskoj formi, ovo je potresna priča o tragičnim ljudskim sudbinama i sublimacija dve velike teme - jedna je tuga za prohujalom mladošću, a druga čulna opsesija ženskom lepotom. Narodne pesme koje peva Ciganka Koštana pune su čežnje za lepotom, slobodom i nesputanim životom ispunjenim radošću i lišenim stega i svakodnevnog sivila. Drama je puna derta, duboke, iskonske tuge, očaja i melanholije, ali i snažne strasti prema životu. Koštana je delo smešteno u konkretnu sredinu, obojeno temperamentom srpskog juga, ali i vanvremensko delo zbog snažno datih, univerzalnih ljudskih osećaja. Zbog toga je i postala najpopularnija Stankovićeva drama i imala brojne pozorišne postavke. Druge dve Stankovićeve drame - Tašana i Jovča nastale su dramatizacijom istoimenih pripovedaka.

Nečista krv, roman objavljen 1910. godine, zamišljen je kao društvena hronika Vranja, ali je prerastao u psihološki utemeljen roman ličnosti. Likovi lepotice Sofke i gazda Marka, Sofkinog svekra, osvetljeni su iznutra, psihološki (čak i psihoanalitički, frojdovski), ali je sve što se s njima događa motivisano sociološkim činjenicama - istorijom dveju porodica koje pripadaju različitim staležima. Psihološki slojevi ličnosti, seksualni nagon i zabranjene strasti, običaji na ivici patologije, dekadentno u starom, oslobađajuće u novom i sukob svega toga slika se uverljivo, plastično, autentično i sugestivno. Sve to i originalna pripovedačka tehnika učinili su ovaj roman ostvarenjem koje unosi moderno u srpsku prozu.

Značajan je i drugi Stankovićev roman (nedovršen i posthumno objavljen) - Gazda Mladen. Pripovedačka tehnika drugačija je od one u Nečistoj krvi. U romanu je sve sažeto i usmereno na glavni tok radnje - nema epizoda i digresija, rečenice su svedene, a izraz lapidaran. Priča o gazda Mladenu je priča o čoveku koji je takođe žrtva sredine i koji se odrekao svega, pa i ljubavi, zarad prosperiteta i očuvanja primarne porodice.

Stanković je pisac koji je inspiraciju i podsticaj pronalazio u rodnom Vranju, južnjačkoj sredini gde su se prelamali staro i novo doba, nekadašnji običaji i nove društvene struje, strasna zaljubljenost u život i strašni pritisci i stege krutog patrijarhalnog društva. Sećajući se ljudi iz svoje rane mladosti i kreirajući u autorskoj mašti ljude rodnog kraja koji duboko preživljavaju, pate, odriču se, posrću i izgaraju, Stanković je stvorio remek-dela srpske proze 20. veka.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bora Stanković

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu