Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

General Draža ratnik i stradalnik

taj Pon Okt 12, 2009 1:14 am
Sinovi u dve vojske




Branko (prvi), Vojislav (treći) i Gordana (četvrta)

U FELjTONU koji započinjemo objavićemo najinteresantnije delove iz knjige
"General Draža i opšta istorija četničkog pokreta", autora Miloslava
Samardžića. U ovom izdanju, inače petom po redu tomu, koje uskoro
izlazi iz štampe, Samardžić piše o stradanjima porodice Dragoljuba
Mihailovića, kako tokom ratnih, tako i tokom burnih poratnih godina, o
"deset Dražinih zapovesti" u gerilskom ratovanju, ali i o istini i
lažima, o zlodelima i žrtvama četnika širom Srbije

U PORODIČNOJ kući, u Bregalničkoj ulici broj 24 u Beogradu, aprila
1941. godine živeli su Dražina žena Jelica, sinovi Branko (1921) i
Vojislav (1924) i ćerka Gordana (1927). Kako se posle Aprilskog rata o
Draži ništa nije čulo, Jelica je pokušavala da ga nađe preko Crvenog
krsta. Neizvesnost je trajala do juna meseca, kada se on, preko kurira,
javio sa Ravne gore.
Kod oca je prvi otišao Branko, početkom oktobra 1941. godine. Dražin
ađutant, poručnik Jakša Đelević, piše da se on nikome nije službeno
javio. Posle nekog vremena, počeo je da se žali na lošu hranu i
neudoban smeštaj, "iako je on Dražin sin". Đeleviću nije poznato da li
je ovo neko preneo Draži, ali on to nije učinio, ne želeći da se upušta
"u stvari čisto lične ili porodične prirode". Nešto kasnije, Branko je
tražio od Đelevića da se pusti jedan od uhvaćenih partizana, iz grupe
koja se nalazila ispred Sudskog odeljenja. "On daje svoju časnu reč,
tvrdeći da dotični, koga on zna iz Beograda, nije komunista", navodi Đelević.
Taj partizan je već bio ispitan. Nije mu nađena krivica i trebalo ga je
odvesti do Ljiga i pustiti na slobodu, što je posle nekoliko dana i
učinjeno. Sa njim je otišao i Branko, "isto onako kako je i došao: niti
se kome javio, niti se sa kim iz Štaba pozdravio", navodi Đelević.
Mnogo godina kasnije, Branko Mihailović je izjavio da je taj partizan
bio Duško Jovanović, koga je poznavao kao jednog od rukovodilaca Saveza
komunističke omladine (Skoj) iz Beograda. Odveo ga je do prestonice,
preko Ljiga, ali onda je on postao agent Specijalne policije. Pri kraju
rata pokušao je da promeni stranu, međutim, Nemci su ga otkrili i streljali.
BRANKO je odmah po izbijanju rata postao član Skoja. ''Ja sam još kao
srednjoškolac, neposredno pred rat, bio zahvaćen tim takozvanim
naprednim pokretom. Primljen sam u Skoj 1941. godine, pre nego što se
za pokret moga oca i znalo... Bio sam inficiran, indoktriniran... To
ima da se otkija dok ne prođe'', njegove su reči.
Brankovo društvo iz gimnazije, koje je palo pod uticaj komunista,
ponajviše zbog romana Nikolaja Ostrovskog "Kako se kalio čelik", po
pravilu su činila deca iz dobrostojećih kuća. Bili su takozvani
salonski komunisti. Svi iz tog društva stradali su u ratu, ili su posle
Rezolucije Informbiroa 1948. godine dospeli na Goli otok, tako da, kada su se
ponovo našli u Beogradu, niko više nije bio član Komunističke partije.
Uz napomenu da nije stigao da upozna oca, jer ga je služba često
odvodila daleko od Beograda, Branko je za Dražu rekao: "On je za mene
uvek bio veliki čovek, pa tek onda otac".
Nešto posle Branka, na Ravnu goru dolazi Dražin mlađi sin, Vojislav. Poručnik Đelević ovako opisuje prvi susret sa njim:
- Pozdravismo se. On se odmah predstavi:
"Ja sam Vojislav Mihailović. Želeo bih da razgovaram sa komandantom."
"Valjda sa ocem", rekoh.
"Molim vas, ja hoću da razgovaram sa komandantom, ne sa ocem. On je
svima nama komandant. Ja sam došao da se borim, kao i vi ostali."
Opisujući Vojislava biranim rečima, Đelević navodi šta se potom dešavalo:
- POSLE izvesnog vremena, Draža je pozvao mene i Božu Perovića,
narednika-vodnika, komandanta Podoficirske grupe, tj. Dražine lične
pratnje. Naredio je Boži, a posredno i meni: da se s Vojislavom ima
postupati kao sa svakim drugim nepunoletnim dobrovoljcem, da ga Boža
nauči rukovanju oružjem, bombama, itd; kad se taj deo obuke završi, da
ga upotrebljavamo kao svakog drugog četnika, za redovne borbene
dužnosti. Vojislavu su oči blistale, obrazi bili užareni. Niko, valjda,
ponosniji nije bio od njega. Na kraju, Draža je dodao:
"Vojislavu sam objasnio šta znači rat i gerila, kao i teškoće koje ga
čekaju. On pored svega želi da se bori kao i mi ostali, i u meni, od
ovog momenta, vidi komandanta."
Posle ovoga obratio se Vojislavu:
"Na svoje mesto!"
"Razumem, gospodine pukovniče!" - odgovorio je Vojislav odsečno.
Dok je mladić napuštao sobu, na Dražinom licu se jasno video osmeh zadovoljstva i ponosa.
Vojislav je prošao kroz istinski strogu obuku, a pri tom je bio "neka
vrsta dobrovoljca za sve". I pored svih napora, stalno su ga viđali
nasmejanog, zadovoljnog i ponosnog. "Nikad se nije požalio, a skoro je
bio uvređen kad mu se neko obraćao prvenstveno kao Dražinom sinu, ili
kad bi neko želeo da mu olakša ovakvu ili onakvu dužnost. Svojim
ponašanjem, skromnošću i radom vrlo brzo je zadobio simpatije okoline,
da bi vremenom to prešlo u pravo poštovanje", piše Đelević.
Po završenoj obuci, početkom novembra 1941. godine, Vojislav je dobio
pušku, pištolj i dve bombe. Na stražarskom mestu, Đelević je pitao
Vojislava da li mu je otac u kolibi, na što je on odgovorio: "'Za oca
ne znam, ali je komandant u kolibi".

KNjIGE Miloslava Samardžića "General Draža Mihailović i opšta istorija
četničkog pokreta" u četiri toma, bogato ilustrovanih, možete naručiti
na tel: 064 1880 990, a peti tom izlazi iz štampe krajem godine.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: General Draža ratnik i stradalnik

taj Pon Okt 12, 2009 1:16 am


PRVA prilika za stupanje u borbu Vojislavu se ukazala već 10. novembra,
dok su partizani nadirali prema Ravnoj gori. Đelević je raspoređivao
trojke za poslednju odbranu Štaba, a Vojislavu je objasnio da mora
ostati na stražarskom mestu. On je negodovao, ali je, ipak, prihvatio
objašnjenje. Međutim, posle petnaestak minuta, Đelević je ugledao
Vojislava na položaju. “Rekao mi je da je dobio smenu i da je odmah
dotrčao. Jasno mi je bilo da me je slagao, ali sam bio ponosan na
njega”, navodi Đelević. Do borbe nije došlo, jer su partizani
zaustavljeni na prethodnom položaju. “Docnije, išao je i kao deo
Dražine pratnje, ulazio u manje borbe, a od 1942. pa dalje bio u
stalnoj i strašnoj borbi, neravnopravnoj i svirepoj. Ono što se o njemu
čulo, radovalo bi svako rodoljubivo srce. A tek šta da kažemo za
roditeljsko!” - piše Đelević.
Dok su Draža i Vojislav delili sudbinu ostalih četnika opkoljenih tokom
nemačke Operacije “Mihailović”, početkom decembra, Gestapo je u
Beogradu uhapsio Jelicu i Branka. Odvedeni su u zatvor na Obilićevom
vencu i ubrzo pušteni, ali već januara 1942. godine Nemci hapse sve
troje: Jelicu, Branka i Gordanu. Do marta meseca držali su ih u
banjičkom logoru. Prema Brankovom sećanju, odmah po puštanju na slobodu
porodica Mihailović sklanja se u Kadinu Luku kod Ljiga.
Međutim, odlazak u Kadinu Luku usledio je znatno kasnije, a događaji su
se odvijali ovim redom. Najpre je 31. marta 1942, u listu “Novo vreme”,
zvaničnom glasilu Nedićeve Srbije, objavljen javni poziv Draži i još
četrnaestorici oficira da se predaju u roku od pet dana, ili će za
njihove buduće akcije odgovarati “članovi njihovih porodica kao taoci”.
Taoci su bili uhapšenici određeni za streljanje u okviru odmazdi za
ubijene i ranjene okupatorske vojnike, pripadnike kvislinških formacija
i Nedićevog upravnog aparata.
Rok je prošao, a niko nije uhapšen, pored ostalog, i zbog toga što je
general Bader, nemački komandant Srbije, vladi Milana Nedića oduzeo
ovlašćenja koja je imala ranije, za vreme generala Dankelmana.
Osnivanje Nedićeve vlade, kvislinških formacija i upravnog aparata,
Bader je smatrao Dankelmanovom greškom, koja je dovela do razbuktavanja
ustanka. Zato je on smenjen i oteran iz Srbije.
Početkom maja Nedićevo ministarstvo unutrašnjih poslova tražilo je od
Badera da se “organi srpske izvršne službe stave pod upravne organe
srpske uprave i pod srpsku upravu”, jer u protivnom neće uspeti da
zaustave “bandite” Draže Mihailovića, koji su već preuzeli vlast u
mnogim srezovima. Kao jednu od mera za suzbijanje Dražinog pokreta,
nedićevci su tražili odobrenje za sprovođenje represalija prema
porodicama gerilaca. Autor elaborata poslatog Baderu pisao je: “Ne
vidim razloga da sin i kćerka Draže Mihailovića mogu slobodno da žive u
Beogradu, što je slučaj sa mnogim porodicama onih koji su u šumi, a da
pri tome nevin narod strada. Ničim se ne može opravdati da ovi nosioci
otrova uživaju slobodu.”
Drugim rečima, do ovog perioda porodice četničkih komandanata hapsili su Nemci, a sada su, pošto su
dobili odobrenje od Badera, to počeli da čine nedićevci. Ipak, neko
vreme oni se nisu usudili da nasrnu na Dražinu porodicu. Tako je Draža
dobio na vremenu da skloni Jelicu, Branka i Gordanu. Poručniku Zvonku
Vučkoviću, komandantu 1. ravnogorskog korpusa, koji je održavao vezu sa
beogradskim ilegalcima, on je 1. jula 1942. pisao: “Neka moja porodica
reši gde će: kod vas ili u Gornjak. Samo moraju imati lažna imena”.
Iz Dražinog radiograma, poslatog 7. jula majoru Radoslavu Đuriću,
komandantu južne Srbije, koji je kao bivši šef beogradskih ilegalaca i
dalje imao svoje ljude u prestonici, vidi se da su se Jelica, Branko i
Gordana i dalje nalazili u Beogradu. Zahtevajući i od Đurića da ubrza
njihov odlazak, Draža u nastavku radiograma piše:
KAD je u pitanju zdravlje deteta, treba hitno postupiti po zahtevu
lekara. Najbolja promena vazduha, dobra hrana i nega, neophodni uslovi
za Gordanu. Hvala na ukazivanju pomoći.”
Gordana je imala zapaljenje bubrega, koje je dobila još na Banjici.
Istog dana, 7. jula 1942, Draža je pisao potpukovniku Dragoslavu
Pavloviću: “Izvestite čika Vasića da je Nenad stupio u vezu sa njegovom
udatom ćerkom. Dete je bilo bolesno i prebolesno. Supruga i kći još u
logoru, čini se sve da budu pušteni. Nemac Matl, profesor univerziteta,
želi sastanak sa njim preko Nenada. Ovo nikako da ne bude.”
ReČ je o Nataliji i Tatjani Vasić, supruzi i ćerki rezervnog majora,
akademika Dragiše Vasića. Beogradski obaveštajac, kapetan Nenad
Mitrović “Gustav”, pokušavao je da ih izbavi sa Banjice preko oficira
nemačke vojne obaveštajne službe Abver, kapetana prof. dr Matla, ali
ovaj je zauzvrat tražio sastanak sa Vasićem, što Draža nije dozvolio
(prethodne jeseni, 11. novembra u selu Divci, upravo su obaveštajci
Mitrović i Matl ugovorili pregovore sa predstavnicima nemačke Komande
Srbije, a sa Dražom je išao i Vasić).
Septembra 1942. Gestapo je uhapsio kapetana Mitrovića i ubrzo ga
pustio, verovatno na intervenciju Matla. Ali, odmah potom Gestapo je
ponovo uhapsio Mitrovića. Oktobra meseca on je streljan u Jajincima,
zajedno sa verenicom Olgicom Vučković, koja mu je bila glavni saradnik
i kurir, i sa njenom majkom.

DESET ZAPOVESTI
AMERIČKI potpukovnik Albert Sajc, član savezničke vojne misije pri
Vrhovnoj komandi, u svojim zapisima pominje Dražinih deset “principa
uspeha” u gerilskom ratu:
1. Uvek vodi ili nadahni inspiracijom.
2. Poznaj svoj teren kao sopstveni dlan.
3. Obučavaj svoje ljude, borce i seljake, da prijave svaki pokret i akcije neprijatelja.
4. Iskoreni svoje izdajnike i brbljivce.
5. Napadni samo onda kada zadobiješ prednost.
6. Brini o svojim borcima da su čvrsto zategnuti i nahranjeni.
7. Koristi što je manje boraca moguće, stvaraj rezerve kod seljaštva i obuči ih da se bore u specifičnim akcijama.
8. Nikad ne daj neprijatelju šansu da te napadne. Udari ga jako i potom
obustavi napad i nestani, dok je on još u šoku. Budi kao kapi iz
pljuska vode, bačene na tlo.
9. Rekviriraj za svoje potrebe od neprijatelja u borbi ili od onih koji
mogu da ti daju. Pomaži siromašnima. To će držati ljude na tvojoj
strani.
10. U svom cilju drži se Boga i narod će se držati toga, jer to znači slobodu, a bez slobode, čovek je bolji mrtav.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: General Draža ratnik i stradalnik

taj Pon Okt 12, 2009 1:22 am




Dražin sin Voja u sredini

DRAŽA se ponovo obraća Đuriću 15. jula, tražeći da ga kapetan Mitrović
izvesti šta je sa njegovom porodicom. Nešto kasnije, 1. avgusta, Draža
je pisao kapetanu Aleksandru Mihajloviću, šefu Vojnog štaba ilegalne
Komande Beograda: „Izvestite potpukovnika Đurića da moja porodica ide
privremeno i legalno“. Ovde je svakako reč o grešci u kucanju, tj.
treba da stoji „ilegalno“. Kapetanu Mihajloviću Draža iza ovog šalje
još jedan radiogram, koji glasi: „Potpukovnika Đurića dobro
kontrolisati, ali mu se ne sme ništa odavati“.
Reč je o potpukovniku Živojinu Đuriću, šefu Nedićeve Okružne komande u
Leskovcu, koji je tajno radio za četnike, kao šef obaveštajnog štaba
„Antikvarnica 1“, a koji je takođe angažovan oko zbrinjavanja Dražine
porodice.
Ovo je Dražin radiogram majoru Radoslavu Đuriću od 21. avgusta 1942. godine:
„Hvala na izveštaju za moje. Skrenite im pažnju da je novac ograničen
do veličine moje plate. Pomognite ih koliko stvarno treba. Za Gordanu
najbolja hrana. Razumeli novu šifru za Gustava.“
„Gustavu“, odnosno kapetanu Nenadu Mitroviću, Draža preko kapetana Mihajlovića 22. avgusta šalje sledeći radiogram:
„Molim vas da uzmete podatke od moje porodice koliko i od koga je
uzimala novac i koliko mesečno troši. Neka se bolesnoj kćeri stvori što
bolja nega i hrana. Neka se skrene pažnja da izdaci ne smeju da prelaze
moja primanja, jer ja polažem računa o svemu, a naročito po pitanju
novca. Pozdrav, Čiča.“
NOVI radiogram za kapetana Mitrovića Draža je poslao preko majora Đurića, 5. septembra:
„Javite gde su mi sin i kći. Šta je sa suprugom, jesu li i kad otišli iz Kadine Luke u Beograd.“
Ovo je bila reakcija na vest da su u Kadinoj Luci, posle svega pet-šest
dana, pripadnici Nedićeve Srpske državne straže pronašli Dražinu
porodicu. Jelicu su uhapsili i odveli u valjevski zatvor, a potom na
Banjicu, dok su decu ostavili. Branko i Gordana vratili su se u
Beograd. Pošto su im porodičnu kuću u Bregalničkoj ulici Nemci u
međuvremenu potpuno opljačkali - čak su odneli i metlu - živeli su u
kući apotekara Trajkovića na Bežaniji.
Početkom 1943. godine, pri obilasku Banjičkog logora, neki oficir
Gestapoa pitao je gde su Jeličina i Dražina deca. Dobivši odgovor da su
na slobodi, naredio je da se uhapse i dovedu u logor. Razgovor se
odvijao pred Jelicom, koja se pravila da ništa ne razume. A razumela je
sve, jer je u mladosti nekoliko godina živela u Nemačkoj, kod sestre.
Preko nekih veza, poručila je deci da hitno beže iz Beograda. Na to je
Branko zatražio od skojevaca da ga odmah prebace u šumu, u partizane.
Nameravao je da sa sobom povede i Gordanu. Međutim, prema Brankovim
rečima, skojevci su bili „potpuno nezainteresovani“.
Razočaravši se u svoje drugove, Branko je potražio četničke veze, koje
su uvek bile nadohvat ruke. Ravnogorski ilegalci starali su se o Branku
i Gordani koliko su mogli i pored ostalog snabdevali su ih novcem.
Tako, pre nego što su stigli Gestapo i Specijalna policija, oni
prebacuju Dražinu decu u Kosjerić. Gordana je potom čuvana u okolnim
selima, ponajviše u Subjelu, dok je Branko otišao kod oca, u selo
Gornje Lipovo iznad Kolašina.
U MEĐUVREMENU, Vojislav je bio jedan od tridesetak četnika Podoficirske
grupe kapetana Bože Perovića, koja je imala ulogu Dražine prateće
jedinice. Leta 1942. godine išao je sa Dražom do Hercegovine, a potom
se vratio u Gornje Lipovo. Tokom marta i aprila 1943. godine
Podoficirska grupa prati Dražu na frontu u oblasti Kalinovika. Maja
meseca, pred zatvaranje nemačkog obruča u Operaciji „Švarc“, sa Dražom
iz doline Lima na sever odlaze i njegovi sinovi Branko i Vojislav.
Jedna od jedinica, koju je Draža pozvao u dolinu Lima radi prihvata
Vrhovne komande, bila je i Kosjerićka brigada potporučnika Filipa
Ajdačića. Tom prilikom, Vojislav iz Podoficirske grupe prelazi u
Kosjerićku brigadu, a sa ovom jedinicom odlazi i Branko, kao civil, i
pridružuje se Gordani. Već 24. maja 1943. godine, komandant Gorske
kraljeve garde, kapetan Nikola Kalabić izvestio je Dražu iz oblasti
Kosjerića:
„Sastao sam se sa Brankom i Gordanom. Vrlo dobro izgledaju. Gordana vežba u gađanju puškom i vrlo dobre rezultate daje.“
Juna meseca, jedan u nizu narodnih zborova Draža je održao u kosjerićkom srezu i tom prilikom je obišao svoju decu.
Septembra te 1943. godine Branko i Gordana bili su svedoci, a Vojislav
učesnik, jedne od najvećih borbi četnika protiv Nemaca i ljotićevaca,
kod Seče Reke. „Nemci su tukli četnike iz aviona, a pomagali su
ljotićevcima i u kopnenoj blokadi. Gordana i ja smo se, skupa sa
četnicima, probijali kroz nemačko-ljotićevski obruč“, svedočio je
Branko. Za sve vreme provedeno sa četnicima, od početka 1943. do
polovine septembra 1944, on nije video „nikakvu saradnju sa Nemcima“,
niti kakvo ubistvo ili progon civila. ‘’Dok sam bio sa četnicima, ja
sam sa svima bio dobar. To je bila divna grupa. Grupa ravnogorskih
omladinaca u Kosjeriću sa kojima sam se družio. Bili su divni dečaci i
tu nikakvih problema nije bilo’’, pričao je Branko.
PRATEĆA ČETA
Branko je odbio poziv Milorada Draškovića da učestvuje na omladinskom
ravnogorskom kongresu, januara 1944. godine, ali aprila meseca najzad
oblači uniformu, uzima oružje i postaje četnik. Najpre je pohađao
jednoipomesečnu školu za rezervne oficire, u selu Brajići ispod Ravne
gore. Bila je to prva klasa, koja je završila školovanje 1. juna.
Branko je dobio čin rezervnog potporučnika Jugoslovenske vojske i ratni
raspored u Pratećoj četi Kosjerićke brigade. Od sto boraca ove čete
desetorica su nosila puškomitraljeze, a među njima i Vojislav
Mihailović, koji je imao italijansku ‘’bredu’’. Neposredno po dolasku u
jedinicu, početkom juna, Branko je položio svečanu zakletvu, zajedno sa
drugim novim borcima Kosjerićke brigade.
‘’Voja je bio dobar dečko, dobar drug, dobar kavaljer i dobar borac’’,
pričao je jedan od puškomitraljezaca Prateće čete, Mijalko Perišić, za
mlađeg Dražinog sina. ‘’On je bio drugačiji. Mislim da je bio sklon
komunističkoj ideologiji’’, pričao je Perišić za Branka.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: General Draža ratnik i stradalnik

taj Pon Okt 12, 2009 1:22 am
INDOKTRINACIJA komunističkom ideologijom nije bila toliko jaka da bi Branka odvela u partizanske redove, ili da bi ga naterala na neki nepromišljeni korak, ali mu nije dozvoljavala ni da bude dobar četnički oficir i borac. Mijalko Perišić nastavlja: “Naša brigada je ušla u sastav 5. jurišnog korpusa 4. grupe jurišnih korpusa, pod komandom majora Dragoslava Račića. To je bila najveća i najelitnija četnička jedinica. Jula 1944. pošli smo da se borimo protiv komunista prema Kopaoniku i Toplici. Pošto su borbe bile naporne, imali smo zamenu ljudstva. Odlazili su ranjeni i bolesni, a njihova mesta popunjavana su svežim borcima. Tada je Ajdačić vratio Branka Mihailovića. Nije bio ni ranjen, ni bolestan, nego se loše ponašao. Nije bio dobar borac. Od tada više nije nosio oružje.”
Jedinice 5. jurišnog korpusa ušle su u sastav 4. grupe jurišnih korpusa u drugoj polovini juna 1944, u oblasti Studenice. Tokom jula vodile su uspešne borbe protiv divizija komunističkog Glavnog štaba Srbije, na Kopaoniku, Jastrepcu i u Toplici, da bi u borbama od 6. do 9. avgusta bile poražene od strane Operativne grupe divizija, na Kopaoniku. Posle ovih borbi, u okviru priprema za kontraofanzivu, došlo je do zamene ljudstva, tako da se Branko ponovo našao u oblasti Kosjerića verovatno polovinom avgusta. Mnogo godina kasnije, on je izjavio: “Imao sam sreću da uopšte nisam učestvovao u građanskom ratu. Ja nisam ispalio nijedan metak ni na četnike ni na partizane.”
Prva tvrdnja je netačna, a istinitost druge možda nikada pouzdano neće biti utvrđena. Neverovatno zvuči da je pri onako velikim sudarima tokom jula i avgusta 1944. godine bilo moguće ne ispaliti nijedan metak. U svakom slučaju, kompletna percepcija minulih događaja kod Branka je bila pod uticajem šoka koji je uskoro usledio.
Jelica je puštena sa Banjice januara 1944. godine, na zahtev dr Hermana Nojbahera i Milana Nedića, a u okviru pokušaja da se Draža pridobije za saradnju sa Trećim rajhom, koji je želeo da iskoristi promenu britanske politike na Balkanu.
Ključar na Banjici Radovan Gudelj rekao je osuđenicima da je Jeličino puštanje ’’izdejstvovao Nedić preko nekog nemačkog diplomate koji je došao iz Berlina’’. U verziji ovog nedićevca, glavnu ulogu u puštanju imao je Nedić, a sporednu ’’neki diplomata’’, tj. Nojbaher - što nije tačno. Na pozive koji su došli preko obaveštajaca, Draža je 19. maja 1944. odgovorio: ’’Nemam ja šta da razgovaram sa Nojbaherom’’.
Tako je i treću krsnu slavu zaredom Jelica provela u zatvoru. Videvši upaljenu sveću u njenoj ćeliji - ćeliji br. 9, koja se nalazila u prizemlju - 19. decembra 1943. godine, osuđenici su najpre pomislili da je Draža poginuo. Kasnije su saznali da je to slavska sveća, a po tome i koji je datum, jer su bili izgubili orijentaciju.
Jelica je odmah sklonjena na teritoriju
Rasinskog korpusa, gde joj se uskoro priključuje i Gordana, jer su joj oba brata sada bila vojnici. Kada je Branko demobilisan i vraćen u oblast Kosjerića, a pošto se i Draža nalazio u zapadnoj Srbiji, tamo kreću i Jelica i Gordana. Na dugom putu one se nekoliko dana zadražavaju u selu Bresnica, između Kragujevca i Čačka, u stanu seoske učiteljice. Zajedno sa Milkom Baković, rođenom u ovom selu, i učiteljicom, 12. septembra 1944. godine slušale su govor kralja Petra Drugog Karađorđevića, u kome je on pozvao četnike da stanu pod komandu J. B. Tita. Sutradan, 13. septembra, Jelica i Gordana nastavljaju put.
TIH dana, oko Čačka su se nalazile brojne četničke jedinice i postojala je slobodna teritorija do planina zapadno od Valjeva, na kojima je bila Vrhovna komanda. Posle bitke na Jelovoj gori, 1. proleterski korpus kretao se prema Mionici i Valjevu, a 12. korpus uz desnu obalu Drine. Operativna grupa divizija ostala je u oblasti Dragačeva do 14. septembra.
U sela zapadno od Valjeva Jelica i Gordana stižu oko 15. septembra, a Vrhovna komanda u to doba odlazi u Mačvu. Da li je sa Dražom otišla i Jelica, i da li su se uopšte sreli, prvi put od početka rata, ne može se pouzdano reći.
O Jeličinom kretanju u ovo doba nema podataka i nije poznato kada se vratila u Beograd. Za pratnju Branka i Gordane određena je jedna trojka iz sastava Kosjerićke brigade, koju su činili Mijalko Perišić, Ostoja Savić i Luka Jevtić. Sačuvana je jedna njihova slika sa Gordanom. Ona je na konju i nosi bombu o pojasu. Perišić svedoči: “Jedne večeri, našli smo se opkoljeni partizanima. Bilo ih je mnogo, na svim stranama. Nas trojica pobacamo oružje i kokarde i sve petoro se sklonimo u neku jarugu. Naiđu partizani, vide nas i povedu kao zarobljenike. Tada su nas Gordana i Branko spasili.
Prvo su njih ispitivali i u jednom trenutku su ih pitali: ’’Ko su ova trojica?’’ Oni rekoše: ’’To su neki čobani. Slučajno smo naišli na njih’’. Mi smo potvrdili ovu priču. Posle, po noći, iskoristili smo priliku i pobegli. Gordanu i Branka više nisam video.”
Međutim, Branko je izjavio kako je rekao četnicima da će otići u Valjevo, koje su držali partizani, i kako su ga oni pustili. ’’Iskoristio sam priliku kad su partizani ušli u Valjevo i, prosto, došao tamo. Odem kod Mijalka Todorovića, bio je komesar 1. korpusa, i kažem ko sam i odakle dolazim’’, svedočio je on.
Drugom prilikom, na pitanje do kada je bio sa bratom Vojislavom, odgovorio je: ’’Do 12. septembra 1944. godine. Ja sam tada u okolini Valjeva stupio u partizanske redove, dolazili su već Rusi’’.
Navedeni datum nije tačan. Vezivanje za 12. septembar 1944. relativno je česta pojava kod savremenika ovih događaja, jer je to dan govora kralja Petra na Radio Londonu, koji je imao neverovatno snažan odjek.
Prvi proleterski korpus ušao je u Valjevo 15. septembra, zatim je napustio grad videvši da se Nemci vraćaju, a definitivno ostaje tu od 18. septembra, po novom odlasku Nemaca. Prema tome, komunisti su odveli Branka u Valjevo posle 18. septembra.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: General Draža ratnik i stradalnik

taj Pon Okt 12, 2009 1:23 am
. Pozivajući se na Radio London, Nedićevo ''Novo vreme'' 21. septembra piše: ''Sin Draže Mihailovića pao u ruke bandi. Engleska obaveštajna služba javlja iz Titovog glavnog stana, da su komunistički banditi zarobili sina generala Mihailovića''.
Razume se, Englezi nisu koristili ovu terminologiju, ali izgleda da tih prvih dana kod komunista nije postojala ideja o zloupotrebi Dražine dece, već su oni požurili da se pohvale da su ih zarobili.
Zašto je, dakle, Branko rekao da su ga četnici ''pustili'', odnosno da nije zarobljen i sproveden u štab 1. proleterskog korpusa u Valjevu! I bez svedočenja Mijalka Perišića, sa ovom izjavom nešto nije u redu: niti su četnici mogli da ''puste'' decu svog komandanta koja su im poverena na čuvanje, niti se tako jednostavno moglo otići u štab 1. proleterskog korpusa. Između jednih i drugih postojala je linija fronta oko koje je neprekidno lila krv.
U doba kada je o ovome počelo slobodno da se priča, posle pada Berlinskog zida, svi su Branka i Gordanu posmatrali očima agitpropa s kraja 1944. godine. Naime, u štabu
1. proleterskog korpusa, posle višenedeljnih priprema, od njih je zatraženo da se izjasne protiv oca. ''Dobili smo pismeni zadatak da napišemo izjave'', svedočio je Branko. ''Svoga oca se nikada nisam odricao'', rekao je, sugerišući šta je od njega i njegove sestre zahtevano. U ''Politici'' od 31. oktobra 1944. godine objavljeno je upravo to: ''Deca Draže Mihailovića odriču se svoga nedostojnog oca'', glasio je naslov.
U ČLANKU je objavljen niz neverovatnih izjava pripisanih Dražinoj deci, u skladu sa tada već ustaljenom komunističkom propagandom, o saradnji četnika sa Nemcima, čak i sa beogradskim Gestapoom, o tome kako im je ''jedini interes rakija, kocka, sve ono što kafana pruža'' i kako su ''izdali srpski narod''. Slučajno, ili verujući da se to podrazumeva, u tekstu nema potvrde konstatacije izrečene u naslovu.
Članak u ''Politici'' ilustrovan je fotografijom Branka i Gordane dok sede i pišu svoje izjave. Svakako, agitprop je želeo da na taj način potkrepi autentičnost datih izjava. Ali, ispalo je upravo obratno. ''Politika'' je u to doba objavljivala dve vrste fotografija.
Na jednima su nasmejani komunisti, ''radni narod'' i ''poštena inteligencija'', dok su na drugima objektivi hvatali grč na licima ''narodnih izdajnika'' i pripadnika ''reakcije'' izvedenih pred ''narodni sud''. Prvi gledaju pravo u kameru, drugi kriju poglede.
Samo je fotografija Branka i Gordane odudarala od stereotipa: tvrdilo se da oni pripadaju prvoj, a izgledali su poput onih iz druge grupe. Komunisti nisu imali njihove fotografije gordog držanja, nasmejanih lica i vedrih očiju, uperenih ravno napred. Takvi snimci Branka i Gordane ostali su među četnicima i dospeli su u
javnost tek posle pola veka.
SEM ''Politike'', navedenu verziju objavljuje i ''Borba'', i mnoge druge novine, a ona se mogla čuti i sa talasa radio-stanica. Kao što su to i inače činili, vremenom su komunisti nadograđivali svoju priču raznim detaljima, pa su čak govorili da se
J. B. Tito lično starao da Dražina deca ne stradaju i da ih je zbog toga doveo u svoj Prateći bataljon. Karakterističan primer je izjava Đoke Jovanića, komandanta 6. ličke divizije, jedne od jedinica 1. proleterskog korpusa, koja glasi:
"Mi smo vodili borbe za oslobođenje Valjeva, 1944. i posle dok smo se odmarali, meni javljaju: 'Hoće jedna devojka da razgovara sa vama. Izgleda da je ćerka Draže Mihailovića.' Stvarno dođe ta mlada devojka, kaže: 'Ja sam Gordana Mihailović, ćerka Draže Mihailovića, ja sam skojevka i ja hoću da se borim.' 'Pa, dobro, kako to, vaš otac je na jednoj strani, a vi...' 'Pa, moji otac i majka su se rastali, ja i moj mlađi brat smo za partizane, ja sam sama skojevka, i on će doći posle mene.' A njen stariji brat bio je na Dražinoj strani i on je poginuo kod Sutjeske u borbi sa partizanima.
Ona je bila stvarno dobra, poštena devojka, i kad je došao Vrhovni štab, naredili su nam da pošaljemo Gordanu i Branka u Prateći bataljon. Oni su tamo bili jer se Vrhovni štab bojao da im se nešto ne desi, da ne poginu.
Ja sam se posle interesovao za tu malu Dražinu i čuo sam da je ostala stvarno dobra devojka, da ima svoju porodicu itd. Tražio sam da dođe nekada na sastanak boraca 6. divizije da porazgovaramo, ali nije dolazila."

IZDAJA ĐURIĆA
Neka Dražina greška koja je bitno uticala na ishod rata za sada nije ubedljivo obrazložena. U domenu na koji je on zaista mogao da utiče, najveću grešku načinio je u slučaju komandanta južne Srbije, potpukovnika Radoslava Đurića. To je bio najviši oficir koji je izdao i prišao komunistima. Đurić je još novembra 1941. godine, u oblasti Kraljeva i Čačka, osujetio efikasnu borbu protiv komunista, kada su oni krenuli u otvoreni građanski rat. Potom je sputavao antikomunističku akciju i na svom novom položaju, u južnoj Srbiji.
Informacije o Đurićevom držanju novembra 1941. godine do Draže su stigle posle nekoliko dana. A da je sprečavao uništenje tada malobrojnih komunista u južnoj Srbiji, od novembra 1942. godine počeli su da javljaju komandant Srbije general Miroslav Trifunović i komandant Rasinskog korpusa major Dragutin Keserović. Draža je 28. novembra odgovorio Trifunoviću kako je Đurić ''do sada bio najsolidniji u radu'' i kako je ''dao maksimum svega'', zaključujući: ''Ja ne mogu da ga posle toga bezrazložno vređam''.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: General Draža ratnik i stradalnik

taj Pon Okt 12, 2009 1:24 am
Objektivnih informacija nije bilo i vremenom je stvoren fenomen koji je književnik Milovan Danojlić opisao u priči ’’Saradnja’’. Devedesetih godina 20. veka, literata je pitao jednog starog Dražinog borca, iz okoline Ljiga, da li su četnici sarađivali sa Nemcima. Dobio je potvrdan odgovor, na šta je pitao sagovornika da li je on lično sarađivao sa Nemcima. Starac je planuo, rekavši da je Nemce celog rata gledao samo preko nišana. Usledila su pitanja da li je sarađivala njegova jedinica, neka susedna jedinica i da li je uopšte video ma koje Dražine četnike u saradnji sa Nemcima. Kako su svi odgovori bili negativni, pisac je upitao starca kako onda zna da su četnici sarađivali sa Nemcima, a on je odgovorio: ’’Kako ne bih znao, kad novine o tome pišu 50 godina!’’
Potpisnik ovih redaka ima i lični primer o snazi uticaja komunističke propagande u to doba. Reč je o prvom razgovoru sa Gordanom Mihailović, negde s proleća 1992. godine. Rekao sam da mi je veoma drago i da sam počastvovan razgovorom sa Dražinom ćerkom, a onda zamolio da mi kaže kako da je oslovljavam. Nije me dobro razumela pa sam direktno saopštio svoju dilemu: da li je gospođa ili drugarica. Odgovorila je da neće zalupiti slušalicu samo zbog onoga što sam učinio za njenog oca (’’Pogledi” su prvi otvorili ’’četničko pitanje’’). Ali, ovim odgovorom moja dvoumica nije bila rešena i upravo to sam rekao. ’’Gospođa, oduvek!’’ - ljutito je rekla Gordana.
Bio je to najnesrećniji početak komunikacije koji uopšte pamtim. Ipak, zahvaljujući njenom razumevanju, razgovarali smo bezbroj puta. Gordana je izuzetno inteligentna, obrazovana i duhovita osoba, idealan predstavnik predratne građanske klase, koju su, nažalost, komunisti uništili. Ne oglašava se javno jer je isuviše ponosna, jer je mnogo namučena i povređena (Glavnjača i Banjica, Zabela, Sremski front, Goli otok i Sveti Grgur, oduzeta kuća, teškoće pri školovanju i nalaženju posla...) i jer ima loše iskustvo sa novinarima, od 1944, pa do početka devedesetih, kada je njena prva izjava netačno preneta.
Oko pisanja predratne porodične biografije, rado mi je pomogla. Od ratnih tema odustao sam još u to doba, videvši da ih teško podnosi, kao i većina drugih žrtava i potomaka žrtava (najdrastičniji slučaj doživeo sam u Jagodini, kada ćerka industrijalca streljanog 1944, koja me je pozvala na razgovor, umalo nije doživela infarkt od uzbuđenja izazvanog podsećanjem na te dane). U javnosti Gordana se pojavila samo 2005, kada joj je američka ambasada uručila Orden legije zaslužnih, kojim je predsednik Truman posthumno odlikovao đenerala Dražu 1948. Posavetovavši se sa svojim sveštenikom, Gordana je orden zaveštala crkvi Ružici na Kalemegdanu.
Tako, 1990. godine niko nije ni pomišljao da je Branko Mihailović znatno više vremena proveo sa četnicima nego sa partizanima, da je četiri meseca nosio oružje i kokardu na šajkači, da je na Ravnoj gori završio Školu rezervnih oficira i da u partizanske redove nije stupio svojevoljno. Polaznu tačku svih
novinarskih razgovora sa Brankom činio je naslov iz ’’Politike’’ od 31. oktobra 1944. godine, a on je reagovao na isti način kao onaj starac iz Danojlićeve priče.
Istina je krčila put sporo, ali neumoljivo, i najzad je i sama ’’Politika’’, 18. septembra 2005. godine, objavila pravu verziju događaja, koja glasi:
“Ovo je tipičan primer manipulacije, jer su pobednici zloupotrebili decu, prisilivši ih da navodno priđu partizanima, kako bi ostalom narodu pokazali da i deca četničkog generala podržavaju nove komunističke vlasti.”
Članak je propraćen objavljivanjem dokumenta koji ranije nije mogao da ugleda svetlo dana. Reč je o Gordaninom pismu ocu iz te iste 1944. godine. Verovatno iz Subjela, Gordana je 27. marta 1944. pisala Draži:
“Dragi tata, žao mi je što te ne videh kad si bio u U. Onda si bio blizu i da je došao po mene neko ja bih vrlo rado došla da te vidim. Tim pre što smo sve praznike proveli odvojeno. Na Božić, na Badnje veče, naročito mi je mnogo teško što sam sama. Tada sam bila sa Čika Acom (senator Aleksandar Aksentijević, član Centralnog nacionalnog komiteta - prim. aut). Oni njegovi su vrlo dobri, ali meni nije bilo moje braće i roditelja. Sećala sam se onih Badnjih večeri provedenih ranije u Beogradu i nisam mogla da ne žalim što nismo zajedno. Posao te je, tata, potpuno otrgnuo od nas, zar nisi poželeo da me vidiš kada smo bili na sat odstojanja. Znam da je sada rat, svesna sam prilika u kojima se nalazimo, znam da ne trpim sama, da je ugrožen ceo srpski narod, ali ne mogu da shvatim da te je to moglo otuđiti baš ove prilike koje se oblikuju. Razgovarala sam sa bratom i njemu je žao što smo praznike proveli odvojeno, kad smo već bili u šumi. Pa ipak, tata, ja sam srećna da te je dužnost prema otadžbini otrgla od nas dece, a da se nije desilo obrnuto. Nadam se da je i kraj rata blizu, kao što si mi u poslednjem pismu nagovestio.
Voli te, Gordana.”
Ovo pismo nedvosmisleno pokazuje afirmativan stav Gordane Mihailović prema ocu i njegovoj borbi, a takođe i da ona nije bila skojevka. Pismo je u skladu sa prkosnim Gordaninim licem na fotografijama među ravnogorkama i ravnogorcima.
Prisilna mobilizacija svih na neprijateljskoj teritoriji, uključujući i neprijateljske borce, odnosno zarobljenike, uz objavu da su svi oni dobrovoljci, bio je metod ustanovljen tokom Oktobarske revolucije. Takvi ’’dobrovoljci’’ po pravilu su upućivani na najteže zadatke. U slučaju Branka i Gordane Mihailović, kao i mnogih bivših četnika, njihovih pristalica i članova porodica, to je bio Sremski front. Branko je ovo gubilište srpske omladine srećno prošao, dok je Gordana bila ranjena. Lečena je u Smederevu, gde je bolničko osoblje nastojalo da je što više zadrži i odloži njen povratak na kasapnicu.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: General Draža ratnik i stradalnik

taj Pon Okt 12, 2009 1:24 am
Komunisti opisuju četnike kao grupe bandita koje su tumarale okolo i uz pomoć okupatora likvidirale nevino stanovništvo. Teško da se iz bilo koje njihove knjige može zaključiti da su četnici, zapravo, bili legalna Jugoslovenska vojska, predvođena sa oko 3.000 oficira i uređena po pravilima službe svoje države, Kraljevine Jugoslavije.
Kao i svaka država, i Kraljevina Jugoslavija je imala propise o delovanju oružane sile u ratnom dobu. Jugoslovensko kraljevsko zakonodavstvo poslednji put se propisima o vojnim i prekim vojnim sudovima bavilo 8. marta 1940. godine. Toga dana doneta je Uredba o vojnim i prekim vojnim sudovima M.S. Br.327, koja će, uz dopune iz 1943, važiti do 1945. godine, tj. sve dok je postojala Kraljevina Jugoslavija. S pravne tačke gledišta, Kraljevina i njeni zakoni postojali su do onog momenta kada je nova, komunistička vlast, stekla međunarodno priznanje, a to je bilo posle priznavanja rezultata izbora održanih 11. novembra 1945. Prema tome, likvidacije koje su počinili pripadnici četničkog pokreta, odnosno Jugoslovenske vojske, u skladu sa zakonom, ne mogu se smatrati ratnim zločinima.
MeĐu ostalima, proleća 1945. godine bila je mobilisana i petnaestogodišnja Mirjana Kalabić, ćerka Nikole Kalabića. Ona je dospela u 18. hrvatsku udarnu brigadu.
Ali, agitprop nije eksploatisao druge slučajeve, jer bi tvrdnja o masovnim dobrovoljcima sa neprijateljske strane bila kontraproduktivna.
Vest da su se njegova dva deteta ’’predala komunistima’’, kako je to zapisao načelnik Ađutantskog odeljenja Vrhovne komande major Milan Stojanović, Dražu je stigla na Trebavi. Nešto kasnije, kod Draže je došao Vojislav, koji je bio “mladi junak i ponos celog korpusa Filipa Ajdačića’’, nastavlja Stojanović. Razgovarali su nasamo, a kada su se pojavili videlo se da su obrvani tugom. “Na rastanku, sin je pozdravio oca po vojnički i sa pratiocima krenuo natrag na položaj. Mi smo nastavili ka selu Srpska Grapska. Niko od nas nije doznao o čemu su otac i sin razgovarali’’, zaključuje Stojanović.
Onog snežnog dana krajem 1944. godine, kada se Vojislav pričestio sa puškomitraljezom na ramenu, što je ovekovečio fotoaparat, Branko i Gordana bili su tema razgovora grupe četnika Požeškog korpusa. ’’Ona je mlada’’, rekao je Vojislav za Gordanu, dok za Branka nije imao razumevanja, jer je ’’zreo čovek i odgovara za svoje postupke’’.
I DraŽa i Vojislav i svi na četničkoj strani verovali su da je Branko dobrovoljno pristupio partizanima. Još jeseni 1941. na Ravnoj gori on je ostavio ustisak da je prokomunistički nastrojen. U selu Gornje Lipovo, 1943. godine, Dragiša Vasić je rekao Milki Baković da je Branko komunista. Da je sklon komunizmu smatrali su i Brankovi saborci iz Kosjerićke brigade. To je bio jedan od razloga zbog kog je vraćen sa Kopaonika. Međutim, postojao je još jedan razlog: oportunizam.
Branko Mihailović nije bio od ljudi spremnih da se žrtvuju za ideju.
Nije ni imao tako jako usađenu ideju, a sem toga pamtio je skojevcima to što su ga ostavili na cedilu početkom 1943, kao i četnicima što su ga tada spasli. Specijalno, on nije imao sklonosti ka vojnom pozivu. Uoči rata dogovorio se sa ocem da će studirati prava, tj. da se sa njim prekida vojnička tradicija, koja je bila velika kad se uzmu u obzir preci po majčinoj liniji i šira rodbina. Da ga nije zarobio i mobilisao 1. proleterski korpus, Branko bi i kraj rata dočekao u pozadini. Ovako, vihor sudbine učinio je svoje.
Posle Rezoluciji Informbiroa 1948. godine, komunisti su iskoristili priliku da Branka i Gordanu pošalju u logore, upravo osnovane za njihove drugove koji su se izjasnili za Staljina, ili kojima je to iz nekog razloga pripisano. Branka su najpre odveli u zatvor na Obilićevom vencu, i to u istu ćeliju u kojoj ga je 1941. godine držao Gestapo. Potom je odveden na Goli otok. Gordana je uhapšena posle jednog zbora studenata Medicinskog fakulteta. Komunisti su lažno optuživali jednog studenta, a ona se javila i rekla da ništa od toga što pričaju nije tačno. Provela je dve godina u ženskom logoru na Svetom Grguru, ostrvu pored Golog otoka.
Po povratku iz logora, Gordana je završila fakultet, ali nije mogla da nađe ni posao, ni stan. Šezdesetih godina, po izlasku sa dugogodišnje robije u Zabeli, Gordanu je u jednoj ambulanti u Beogradu, gde je privremeno radila kao medicinski tehničar, slučajno srela Milka Baković. Gordana ju je prepoznala i krenule su ka Milkinom stanu, da se ispričaju. Milka beleži:
“Kada smo došle u moj ’stan’ - šupu koja na prvi pogled nije više mnogo rđavo izgledala, jer sam je ukrasila raznim sitnicama i ručnim radovima, Gordana uzviknu:
- Kako je lepa ova vaša sobica! Znate, ja i mama smo u mnogo bednijoj sobi. Obe spavamo na jednoj slamarici i nigde ništa nemamo. Sve nam je oduzeto...
Kada me zapita, da li pozitivno znam da je njen polubrat Voja Mihailović poginuo i kada to potvrdih, ona me zamoli, ako ikada dođem u dodir sa njenom majkom, da joj ne kažem da je Voja zaista poginuo, jer i ona, kao i svaka majka, još živi u nadi da joj je sin živ i da će joj se odnekuda javiti... Pozdravile smo se i ona je otišla iz moje ’lepe’ sobice, a ja sam ostala u razmišljanju o sudbini porodice Draže Mihailovića, a najviše o životu njegove poćerke Gordane.”
Na vesti koje su komunisti širili krajem 1944. godine, Propagandni odsek Vrhovne komande odgovorio je tvrdnjom da Branko i Gordana nisu Dražina rođena deca, već da ih je on usvojio. Pri tom je korišćena činjenica da je Draža zaista imao jedno usvojeno dete, ćerku Radmilu. Mnogi, a među njima i Milka Baković, nikada nisu saznali da je to bila samo ratna propaganda.
Sponsored content

Re: General Draža ratnik i stradalnik

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu