Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

"Vita jela zelen bor..."

taj Pon Okt 19, 2009 12:25 pm
Мириси старе хартије
Ако ниси жива, јави да знам...
Коверте, разгледнице и маркице већ су закорачиле у прошлост. Уместо на хартији, данас мисли и осећања махом шаљемо електронски, ако и за то имамо времена, а чувамо их у фолдерима, тражимо у инбоксима...


Док је Маркесов пуковник добар део живота провео ишчекујући, на крају и не дочекавши, поштара, госпођу Коловић из Крагујевца није мучила та врста стрепње. Њен муж, угледни лекар Илија Коловић, одмах јој се јавио са службеног пута. У писму отпослатом 1886. године био је лекарски тачан:
„Драга, пошаљи ми по овом момку шест дуката јер већ немам трошка. Коња сам платио, па немам ништа кочијашу давати. Здрав сам и то ми је једина срећа, јер све друго иде као што не желим. Не знам када ћу се вратити кући... Чувај кућу и пази се, немој да доласком мојим нечим ме наљутиш... Буди здрава и љуби те много Твој Илија...”
И један Пеђа недавно је писао својој Маленој. Неколико тренутака касније „поштар” јој позвонио - само једном. Палцем је, хитро и вешто, отворила пошту. Прво је чула тактове песме „I love You baby”, а онда угледала свог драгог с осмехом чија се ширина једва угурала у екран мобилног телефона. Потом је засветлуцала порука с енглеском абецедом:
„cao malena zurim na faks bez kinte sam moram basom nema frke stizem do 12 cujem se posle i palimo na hasu.”
Кратак и језгровит био је и телеграм који је Никола Тесла 18. августа 1939. године упутио у Загреб, вајару Ивану Мештровићу:
„radi naseg potomstva i sveg slavenskog roda zelim da poslije moje smrti ostane moja bista od cudotvorne ruke mestrovica ocekivam da cete posjetiti izlozbu. ako ne bili se moglo narediti jos nemam gotovine ali sam pripravan sve na drugi nacin izraditi za vase i moje zadovoljstvo lice mi je jos glatko oci bistre i nisam ocelavio. svi zele da se vase neumrlo djelo izlozi ovdje. molim vas brzojavite vase raspolozewe i namjeru
vas obozavatelj
nikola tesla.”


Poslednji izmenio MustraBecka dana Pon Okt 19, 2009 2:16 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: "Vita jela zelen bor..."

taj Pon Okt 19, 2009 12:28 pm
Из кутија за ципеле

Ова три кратка дописа су, на неки начин, рам за причу о несвакидашњој изложби која је недавно приређена у Етнографском музеју у Београду. Пре тога могли су да је виде Крушевљани, а након главног града кренуће и у друга места драге нам отаџбине. Наслов је симболичан - „Ми смо здраво што и вама желимо”, аутор изложбе је Живка Ромелић из Народног музеја Крушевац, а коаутор Весна Душковић из Етнографског музеја у Београду. За изложбу, којој у поднаслову стоји одредница „приватна преписка као вид породичне комуникације”, материјал је позајмљен из једанаест музеја Србије и део је пројекта „Приватни живот на тлу Србије” који је покренула издавачка кућа „Клио”. Најстарије писмо потиче из 1865. године, а најсвежији предмети преписке су најновији модели мобилних телефона с исписаним SMS порукама и и-мејлови. Готово затворен (временски) круг обима од близу 150 година, од миришљавих и накићених љубавних писама до штуре електронске поште.
Бар за тренутак, стресавши са себе прашњаве наслаге пролазности, у пригодне стаклене витрине угнездили су се чувари таванских и подрумских тајни наших предака. Из затурених кутија за ципеле и лименки с устајалим траговима мириса мармеладе затечено су зажмиркала писма, дописне карте, разгледнице, позивнице, споменари, дневници и све оно што је некада, једино како се тада могло, покушавало да скрати даљине и приближи најближе, ободри и сневесели. А у њима животи на парче поверени ћутљивом оку хартије, од свакодневних општих података до најдубљих и најтананијих осећања, од најневинијих комшијских оговарања до страхотних вести с фронта.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: "Vita jela zelen bor..."

taj Pon Okt 19, 2009 12:29 pm
Сава и паткина глава

Љубав је, посебно у време кад је патријархално друштво уздржавање од показивања осећања неговало као врлину, свој одушак исказивала кроз писма, мада и ту махом тек у (далеким) назнакама. Тако је извесна г-ђица Миља из Зајечара М. Катићу у Крушевац послала писмо крцато зебњом „...бићу искрена према Вама... Ваше писмо колико ме је обрадовало, толико ме је и онерасположило... Јер кроз цело Ваше писмо провејава нека сумња у моје истинске осећаје према Вама...” Нешто касније пише: „...са пуно радости и задовољства прочитах Ваше драго писмо... читајући га, низаху се преда мном дивне слике наше скоре прошлости...”
У другом случају хартији се поверава неки други заљубљени младић, устрептало и одлучно: „Драга Ано, већ трећи пут Ти пишем, а Ти не јављаш да си жива. Ако ниси, јави да знам...” Сумњичав је и онај који пише: „Нисам Вас синоћ видео на корзоу...”
У тим и таквим писмима осећања писца могао је да одгонетне и поштар, па чак и легендарна патка која је преко Саве носила писмо на врх главе. Посебно она с ковертом какве пастелне боје, својеручно украшена одговарајућим цртежом цвета, па чак и напудерисана. Нежне поруке путовале су и у ковертама увезаним сатенском машном.
Нису, наравно, писмима јездила само (полу)скривена осећања. Њима су чланови породице, рођаци и пријатељи обавештавали једни друге о здрављу, материјалном стању, предузетим пословима, али и о, на пример, веридби кћери комшинице Јелице и унапређењу наредника Милована. И сва су била јединствена, јер су писана својеручно, различитим рукописима стилских и граматичких особености. Зато су данас драгоцен и непоткупљив сведок стања једног друштва кроз различита раздобља.
Појава дописница и разгледница као важног дела преписке указује да су поруке сад сажетије и отвореније. Уз то, разгледнице постају и својеврсни знак положаја у друштву јер пошиљалац обавештава примаоца, али и његову најближу околину, где је стигао и то јавно документује. А кратке поруке готово су једнообразне, типа: „Овде је предивно. Уживамо и мислимо на вас...”
Било је то време с почетка 20. века, кад туризам лагано отвара своја врата. Па тако извесни господин Радисав 1907. свом куму г. Авраму Стаматовићу, учитељу у Крушевцу, шаље вести о боравку у Врњачкој Бањи, „где пије воду и остаје до 31. о. м, јер нема више времена, а да је на косту у квартиру у хотел Сотировић бр. 20”. Истовремено, на карти је (бојена) слика дотичног хотела, са све гостима у башти, права летња идила. И кад тако нешто, а све уз помоћ говорљивог бркатог поштара, крене улицом дотичног примаоца... шта ће њима више од тога.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: "Vita jela zelen bor..."

taj Pon Okt 19, 2009 12:30 pm
Форвардуј ме!

Како је време текло, са све додатним техничким новотаријама, појављују се и карте с фотографијама пошиљаоца, самог или с породицом. Уз одговарајућу посвету, дабоме. Да се види, да се зна... што и вама желимо. Ускршње, божићне и славске, али и осмомартовске честитке - с мотивима који одговарају времену слања - такође су драгоцен пример овог путовања кроз прошлост. С почетка је овај (леп) обичај примењиван углавном међу припадницима добростојећег дела друштва, те су први примерци честитки били фини, уметнички радови који су лично уручивани. А потом је, мало-помало, кренуо прави цунами, често с честиткама свему и свачему, чак до положене „мале матуре”. Сада се то, ако се и ради, чини углавном електронском поштом, исти текст се „форвардује” на жељене адресе које постоје у менију рачунара или мобилног телефона. Песник би рекао: три динара, друже! Толико, отприлике, кошта једна SMS порука. Са смешком или одговарајућом „апликацијом”.
Неизоставан део приватне преписке свакако су биле и разноврсне позивнице, од веридби до прославе округле годишњице неког предузећа. Посебну важност, али и разлог да буду негде сачуване, имале су оне у којима су се одређене особе позивале на какав пригодан пријем на двору или у неком сличном угледном објекту. С подацима о очекиваној трпези, као и о распореду музичких нумера.
Уз споменаре, тај неизоставни део дечаштва и девојаштва данашњих средовечних особа, и дневници су били прилика да се хартији повере најинтимније тајне. Неки су то правили као сопствени, само њихов, подсетник одрастања, други (уверени у своју важност) као потврду да су, је л’ те, тада баш они били у праву, па онда то звали звучно - мемоари.
Подразумева се да су приватне преписке познатих личности одувек и готово свугде заузимале посебно место и да су се, махом, брижљиво чувале. Отуд на овој изложби у Етнографском музеју и писма Мине Караџић веренику, краљице Наталије једној Крушевљанки, Иве Андрића поводом доделе Нобелове награде за књижевност, преписка Николе Тесле са сестром... И сва писана (махом) у самштини, с изазовном белином хартије пред собом и магличастим ликом особе којој ће отпутовати трагови мастила натопљени осећањима и промишљањима.
...И тако, и овде, време има своју меру... И тако и овај текст, исписан у галами редакције на болно светлуцавом екрану рачунара, сачуван у фолдеру, својеврсној кутији за ципеле, My Documents и фајлу Petar, креће својим путем. Попут највећег дела текстова овог доба.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: "Vita jela zelen bor..."

taj Pon Okt 19, 2009 2:17 pm
Карађорђу (ни)је имао ко да пише
У Првом српском устанку сви виђенији устаници махом су били невични читању и писању, а онда је из Будима стигла књига приручник које се докопао и Вук Караџић...


Склонији лепршавијем тумачењу значајних историјских догађаја непосредни повод за почетак Првог српског устанка могли би да нађу и у покушају виђенијих Срба да коначно и они преко гласника почну да шаљу писане поруке. Дотад су то чинили само усмено, и то из бар два разлога: први је што је тада било мало писмених, а други се тицао безбедности порука које су говориле о спремању буне. Како у својој недавно објављеној књизи „Пренос устаничких писама” пише марљиви истраживач историје наше поште Милорад Јовановић, гласоноша је, саопштавајући поруку, имао задатак да примаоца гледа у очи, да колебљиве охрабри и убеди, али, затреба ли, и припрети. А онај који је примио глас био је, по правилу, обавезан да га на исти начин пренесе даље. И поруке су, углавном, и стизале онима којима су упућиване.
Али, кад су и писма почела да путују, одмах су им се придружиле невоље. Највећа се десила почетком 1804. године и, позната као сеча кнезова, дошла главе око 150 људи, међу њима и највиђенијих кнезова. Тада је, наиме, кнез Алекса Ненадовић послао писмо аустријском мајору Митесеру у Земун у коме је, поред осталог, исписао:
„Поздравље тебе, господине Митесеру у Земуну, од мене кнеза Алексе и од Проте. Да знате да смо ми ове дахије међу собом посвађали, и они ће се скоро потући, зато молимо: приправите џебане и официра, а војске доста имамо да нам помогну да дахије одавде отерамо. Ако томе писму не верујете, питајте базрђанбашу Петра Ичкоглију или Јанка Зазића из Скеле и Еладију из Забрежја, они ће вам из уста све казати...”
Садржај писма обелодањен је 23. јануара 1804. године када га је, пре смакнућа кнезова Илије Бирчанина и Алексе Ненадовића, пред на силу доведеним светом поред моста на Колубари, у Ваљеву, прочитао Фочић Мехмед-ага. После ће се открити да је ово писмо кнез Алекса на скели у Забрежју предао неком Турчину, дотад поверљивом човеку, да га однесе у Земун...
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: "Vita jela zelen bor..."

taj Pon Okt 19, 2009 2:17 pm
Плови писмо преко Саве

Ипак, то није могло да заустави писмо као све важнији и, хајде да кажемо, поузданији начин преношења важних порука. Зато је Карађорђе, невичан писању и читању, одмах након збора устаника у Орашцу свом секретару Јанићију Ђурићу издиктирао писма свим виђенијим људима који нису стигли на Сретење позивајући их да, као и он, покрену народ на оружје.
Сад су и остали угледнији устаници морали да се лаћају пера како би наредбе и друге обавести преносили даље. Само... како? Већина је махом била неписмена као, уосталом, и вожд, али им то и није сметало да буду успешни трговци и ратници. Спас су потражили упошљавајући писаре, посебно Србе из Аустрије који су притекли у помоћ браћи преко Саве и Дунава. Неки од њих понели су са собом и књигу Атанасија Стојковића „Сербски секретар или руководство како сочињавати различњејша писма, квите, облигације, контракте, тестаменте, реверсе конте и пр(очаја)”.
Дело које ће и Вук Караџић радо прелиставати, посебно у време кад је био писар код харамбаше Ђорђа Ћурчије, штампано је у Будиму 1802. године, непуна два лета пре почетка устанка. Највероватније угледајући се на сличне приручнике на немачком језику до којих је могао да дође, Стојковић је до најситнијих детаља дао упутства како шта срочити.
У сачуваном и прилично оштећеном примерку који се данас чува у библиотеци ПТТ музеја у Београду може се видети како су наши преци обучавани да пишу писмо, да им текст мора бити уредно исписан, а оно што као траг остане на хартији јасно изражено. Ту је наведено и то како прималац писма, зависно од друштвеног положаја, мора да се ословљава. Али, ту су и сасвим практична упутства, попут оних како се писмо затвара и печати воском, како се и где исписује адреса. Приручник је богато илустрован примерима - чак две трећине књиге чине неопходни обрасци - тако да је и сасвим неупућен читалац, кад зажели, могао да срочи одговарајуће писмо...
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: "Vita jela zelen bor..."

taj Pon Okt 19, 2009 2:18 pm
Писар у песми

Многи касније чувени и угледни људи у Србији 19. века своје путовање према месту у историји почели су управо као писари, односно, читачи „Сербског секретара”. Уз већ поменутог Вука Караџића ту су били и Божидар и Михаило Грујовић, као и Јеремија Гагић, сви уважени секретари тада важног Правитељствујушчег совјета, односно устаничке владе. А Нићифор Нинковић је, калећи се као писар код неколико кнезова, стигао и да, за боље разумевање тог времена, напише значајне мемоаре.
Зна се да је Црни Ђорђе имао најмање шесторицу секретара, дакле, људи који су били превасходно задужени да пишу и читају оно што је стизало пред верховног предводитеља. То су, поименце, били: Јанићије Ђурић, Стеван Јефтић, Панта Радовановић, Стеван Филиповић, Стојан Ненадовић и Милан Марковић. Неки су, попут Стевана Филиповића, провлачећи се уз свог газду, стигли и до народног певача: „...Узе књигу господар Ђорђије/ Па је даде писару Стевану./ Узе Стево књигу прегледати/ Књигу гледа, грозне сузе рони/ Пита њега господар Ђорђије/ Мили куме, писару Стеване/ Кака књига, кака ли је гласа...”
Кад се данас за неког каже да је писар, прва помисао је да је то неки лезилебовић, хватач дебеле и корисне хладовине. Онда то ни најмање није било лако, посебно што су писма најчешће писана у предаху између битака, покаткад и понегде и у току самог боја кад је ваљало послати хитну писану поруку. Тада су писари, о чему понајбоље сведочи и цртеж Анастаса Јовановића, стављали хартију на колено и брижљиво, не увек баш најчиткије, исписивали оно што су им диктирали.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: "Vita jela zelen bor..."

taj Pon Okt 19, 2009 2:19 pm
Нежално черупање петлова

У јеку борби и честих пребацивања с места на место писари су као очи у глави морали да чувају прибор неопходан за обављање своје делатности. Јер, он се набављао искључиво изван Србије где у време устанка трговачки путеви нису били посве сигурни. Деси ли се, пак, да нестане хартије неопходне у том тренутку, коришћена је она од барутних фишека, а мањка ли мастила (црнила, мурећепа), онда је барут, у коме се налазио и угљени прах, морао да се размути у води. А кад би барут био потребнији за неко другачије исписивање поруке, употребљавала се размућена чађ.
Народни певач често је стихом желео да са својим јунацима узлети у небо, па је и за потребе писара нежално черупао орлове и лабудове. У стварности су то била метална и птичја пера, најчешће од неког крупнијег и, можда, гласнијег петла или гуске. Сав писаћи прибор, незамењиво оружје писара, паковао се у неку врсту путног писаћег прибора - дивит или калемдан. Дивит је на једном крају имао посудицу за мастило, а поред ње је била спојена перница у којој су се налазила пера.
Да би прималац био сигуран у веродостојност садржаја примљене поруке, ваљало је потписати се на крају. Уместо неписменог угледника који је диктирао писма потписивао се писар, а онда је следио отисак металног печата који је претходно умочен у мастило или чађ. Чешће су писма или одговарајућа документа оверавана печатом у воску.
Како пише Милорад Јовановић, писмо је паковано превијањем, а ко је имао хартије напретек, писмо је обмотавао чистим папиром, у облику неке врсте коверта чији је преклоп, такође, морао да се осигура печатом у воску. Адреса примаоца писана је на омоту, а садржавала је обично израз поштовања, титулу, као и име и презиме онога ко ће га отворити. На крају је исписивано одредиште. Како је то било прилично смутно време, најчешће се није знало где је онај коме је имао ко да пише, па се на крају додавало: „или где буде”.
Sponsored content

Re: "Vita jela zelen bor..."

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu