Još mirisa starog Beograda

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 1:00 pm

Косанчићев венац
Ово је крај који живи у времену у ком је настао - пре две стотине година. Уобичајен призор на овом месту године 2007. изгледа овако: сликари мешају боје на платоу испред куће Мике Аласа док са звоника Саборне цркве, две улице изнад, звони за вечерње


Донедавно је у улици важило неписано правило - једине кафане у које се одлази су „?” и бифе „Варош капија”. Није згодно написати због безбедности становника овог „прошловековног острва усред Београда”, али врата на овдашњим кућама махом се не закључавају јер комшије посећују једни друге у разна доба дана (и ноћи). Као у ретко ком крају града, овде стари житељи негују приврженост према „кревету у кући на Косанчићевом венцу на ком их је мајка родила”. И не би се преселили одатле... Јер, кажу, не би умели да живе у неком другом свету.
У улици је (тврде староседеоци) још сачуван мирис прве апотеке, отворене пре 150 година, помешан с мирисом гара библиотеке. Неки станари тврде да ноћу чују звук старе штампарије које одавно нема. Другима је још у ушима писак локомотиве „Жаклине”, који сада невешто замењује звоњава трамваја. Али, свима, без изузетка, пред очима непрестано стоји слика улива Саве у Дунав.
Историја улице почиње 1804. године кад је српски народ на овом месту дочекао устанике ослободиоце. Овај део града, познат као Варош капија, добио је име по томе што се кроз њу улазило у Савску варош, односно српски део града који је настао после пада Београда под турску власт 1521. године. Улица је 1872. године добила име по Ивану Косанчићу, косовском јунаку, побратиму Милоша Обилића и Милана Топлице, и од тада га није мењала. Три побратима, која су заједно погинула, имају улице једну поред друге - Косанчићев, Топличин и Обилићев венац.
Од значајних здања на овом подручју остали су дом Мике Аласа, Саборна црква, Конак кнегиње Љубице, сликарска кућа, зграда с бистом Косанчић Ивана, и кафана „?”. И једна кућа која нема звучно име као остале, али власници воле да јој тепају, попут малог детета, иако је најстарија у крају.
За шетњу овим крајем неопходан је осмех, мало заљубљености у очима, понешто од боемског поимања живота и - нека рука за ослонац. Али, у шетњу Косанчићевим венцем нипошто не треба кренути у штиклама - мало поштовања према калдрми старијој од најстаријих Београђана није на одмет.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 1:02 pm

1. КЊИГЕ У ПЛАМЕНУ
Косанчићев венац број 12-16


На адреси која се води под именом Косанчићев венац 12-16 већ више од пола века не стоји зграда, већ зјапи згариште Народне библиотеке. Кад су бомбе пале на ово здање, 6. априла 1941. године, нестало је 300.000 штампаних књига, 1500 рукописа из средњег века, збирке турских рукописа и старих штампаних књига од 15. до 17. века, збирке мапа, гравира, слика и новина. Тог дана сагореле су и целе библиотеке Вука Караџића, Ђуре Даничића, Лукијана Мушицког и Павела Јозефа Шафарика. У библиотеци су се до тог погубног датума чувале и све књиге штампане у Србији и околним земљама од 1832. године. Све до једне доживеле су исту судбину. Да несрећа буде већа, већина књига које је „однело бомбардовање” није била проучена.
Само три дана пре него што су се зачуле сирене над главним градом, најдрагоценији део библиотеке био је упакован и спреман за евакуацију. Премештај књига отказан је јер камиони нису стигли на време. То кашњење скупо је коштало нашу баштину. Књиге су данима гореле, а ако је ишта избегло ватри, кажу становници, то су давно однели људи под окриљем ноћи.
Кад се рат завршио, генерал Лер, одговоран за бомбардовање Београда, признао је да је наређење било да се прво бомбардују средишта културе и вере, јер „Срби онда неће имати око чега да се окупљају”. Међутим, према причи, неке књиге које су биле у подруму, биле су упаковане у лимене сандуке, и тако добро обезбеђене да библиотекари нису веровали да су и оне изгореле. Кад су стручњаци Завода за заштиту споменика града Београда истраживали ово подручје, нашли су отиске у подруму библиотеке - црне трагове сандука који су можда измакли ватри. Трагови на поду воде до излаза из рушевина и одатле им се губи сваки траг. Многи становници оближњих зграда сматрају да су „преживеле” књиге украдене, али ко их је однео остаје отворено питање.
Кад је, 1832. године, кнез Милош Обреновић основао Народну библиотеку као прву установу културе у Кнежевини Србији, донео је наредбу по којој су сви издавачи били дужни да библиотеци шаљу одређен број примерака штампаних књига. Многе угледне личности даровале су своје библиотеке, али је ова установа у прошлости често мењала адресе. Тек двадесетих година 20. века држава је откупила кућу Милије Марковића Распопа за потребе библиотеке. Бројни стручњаци ову кућу називају раскошним дворцем у коме је 1860. године Стева Тодоровић основао прву сликарску школу. Осамдесетих година у Распоповој кући налазило се француско посланство, а 1895. године у истим просторијама Кирило Кутлик отворио је сликарску школу. Пред почетак Првог светског рата кућа је постала власништво Милана Вапе који је касније продао држави и тако је српска библиотека добила свој злосрећни дом.

На овом месту до 6. априла 1941. године стајала је Народна библиотека. Тог дана нестао је у бомбардовању најдрагоценији део књига, јер су Немци имали задатак најпре да бомбардују средишта културе и вере да „Срби не би имали око чега да се окупљају”.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 1:08 pm

2. КУЋА КОСОВСКОГ ЈУНАКА
Косанчићев венац број 13


Цела улица Косанчићев венац добила је име по кући трговца Трајковића. Саграђена је крајем 19. века, а у средишњем делу налази се заобљена ниша у коју је 1895. године постављено попрсје Ивана Косанчића с кацигом на глави и у витешком оклопу. Статуу је израдио Петар Убавкић, први вајар обновљене Србије. У овој кући сада живи породица чији преци већ три генерације бораве на Косанчићевом венцу, а домаћини кажу да не би мењали свој дом ни за кућу у Паризу.
Са супротне стране бисте, кућа има поглед на Бранкову улицу, мост и реку. Степеницама које воде поред ове куће силази се до стубова који су некада чинили потпору Мосту краља Александра. Пошто је овај мост порушен у току бомбардовања 1941. године, при новој изградњи моста искоришћени су носећи стубови старог.

Крајем 19. века, власник куће у данашњем броју 13 поставио је у нишу свог дома попрсје Ивана Косанчића. Тако је цела улица добила име овог косовског јунака.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 1:09 pm

3. ЉУДИ, ВРЕМЕ, ЖИВОТ
Косанчићев венац бб


На Косанчићевом венцу подједнако су живи и они који то јесу данас, и они који то одавно нису. Тако, на пример, у броју 7 живе јунаци Селенићевог романа „Пријатељи”. Ту кућу је, према предању, подигао Милић, човек задужен за најпрљавије послове за свога господара Милоша Обреновића. Прича каже да је међу тим пословима било и убиство Карађорђа.
Кућа је, према роману, саграђена почетком 19. века, и у то доба била је мања само од Милошевог и кнегињиног конака. Међутим, као да је била уклета, њени становници никада нису били срећни. Почевши од самог Милића који није дочекао да се усели у свој дом јер је био убијен, па до његових потомака који су се свађали око наслеђене куће. Једна од наследница била је и краљица Драга, чија су браћа убијена у овој улици.
Још један књижевни јунак живи на Косанчићевом венцу, у броју 17. Арсеније Његован, чије је ходочашће описао Борислав Пекић, 23 године није изашао из куће, а своју страст и љубав према кућама изједначавао је са оном коју је осећао према женама
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 1:10 pm

4. КУЋА С ПЕДИГРЕОМ
Косанчићев венац број 18


Недалеко од (остатака) библиотеке стоји (једва) најстарија кућа у улици. И она живи у прошлости. Остала је тачно онаква каква је била у време турске владавине. Садашњи станари једног дела куће често помињу покојну госпа Ану, некадашњу власницу од које су слушали свакакве приче. Често је говорила како је с мужем кофама воде гасила ватру кад је погођена Народна библиотека, а из њених прича остао је надимак куће Дом с педигреом. Легенда коју становници Венца воле да причају каже да је овде био и харем. Али, ако се само присетимо да је Косанчићев венац био чисто српски део града, легенда губи своју потпору. Илузија о огромном женском одељку с купатилом руши се још на прагу куће. Све мирише на устајало или - на прошлост, како каже девојка из куће преко пута. Звоно није потребно, шкрипа врата најављује госте; кључаоница је појам који припада неком другом свету, овде се врата затварају резом. Зид с уличне стране потпуно је накривљен, као да се сама кућа нагиње преко улице да боље види реку испод себе

Према легенди која кружи градом, најстарија кућа на Косанчићевом венцу била је харем (у време кад је саграђена). Како је ово био део града насељен искључиво Србима, легенда остаје само на нивоу занимљивости.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 1:12 pm

5. УТОЧИШТЕ СЛИКАРА
Косанчићев венац број 19


Преко пута куће с педигреом стоји (сасвим чврсто) сликарска кућа. Од времена до којих сежу сећања најстаријих Београђана па до данас, ово је био уметнички дом. Сада се у њој налази 21 атеље и продајна галерија слика.
Нико са сигурношћу не може да каже кад је ова зграда саграђена, али се неки житељи Косанчићевог венца сећају да је на њој изнад улаза дуго стајала бројка 1911, што је означавало годину завршетка градње. Стручњаци Завода за заштиту споменика културе града претпостављају да је зграда настала двадесетих година прошлог века.
У најмању руку „чудну” атмосферу ове зграде забележио је и Момо Капор, у сећањима на времена кад је тамо посећивао свог професора сликања: „Читав тај крај с џомбастом калдрмом и зградама с почетка века са чијих се зидова љуштио малтер, старинске капије од кованог гвожђа, бршљан који се пео све до димњака и попрсје Косанчић Ивана у ниши на кући покрај степеница што су водиле доле на реку, деловали су на мене потпуно зачарано. Кућа број 19 била је пуна таме и промаје. У њој су живели београдски сликари. Срицао сам њихова имена у полутами дугог ходника провлачећи се кроз шуму прашњавих скулптура изливених у гипсу и џиновских платна прислоњених уза зид. Неки од станара имали су таблице на својим вратима, док су други своја имена исписивали уљем и дебелом четком, као увеличани потпис на слици. Неки су само залепили цедуљицу, један је исписао чак и стихове из Дантеовог „Пакла”(„Ви који улазите, оставите сваку наду...”), неку су имали крављу клепетушу а други звекире.”
У годинама између два светска рата у овој згради била је Државна штампарија чија се главна зграда налазила у Поп-Лукиној улици број 14. По завршетку Другог „великог” рата, Бранко Шотра успео је да издејствује да се зграда поклони Удружењу ликовних уметника Србије. Кад је кућа обновљена, у њу су се уселили први сликари, међу којима су и звучна имена попут Зуке Џумхура, Јована Бјелића и Николе Граовца. Њих су наследили исто тако познати сликари Оља Ивањицки, Душко Ристић, Коста Брадић. Тако се у овој кући за нешто више од пола века измењао 51 уметник. Једни су ту започињали, други завршавали радни век, а некима је то била само успутна станица. Међу становницима ове куће било је и песника и писаца, теоретичара уметности, колекционара и спортиста, али и лепотица, заводника и мангупа. Сви су живели као једна породица, а њихови атељеи личили су на отворене студије у које се свраћало у свако време и без најаве. Туда су пролазили и амбасадори, дипломате, књижевници и глумци, а атељеи су се по потреби претварали у шах клубове или позоришта. Колико је чудан био живот у овој кући, толико се чудно и напуштао. Никога не би изненадило ако би комшија отпутовао без повратка а да се не јави никоме, јер у овој згради верују да се живот напушта вољом судбине.

Зграда у броју 19 улице Косанчићев венац дом је 21 академског сликара. Некада су ту живели Зуко Џумхур, Јован Бјелић, Душко Ристић, Никола Граовац, а данас стварају Оља Ивањицки, Коста Брадић...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 1:16 pm

6. ДОМ РИБАРА I МАТЕМАТИЧАРА
Косанчићев венац број 22


У броју 22 Косанчићевог венца живео је, радио и умро Михајло Петровић Алас. Ово је, кажу комшије, кућа с најлепшим погледом. Из некадашње радне собе славног математичара пружа се величанствен поглед на Ушће. Тако је човек који је готово подједнако волео математику и риболов могао да обједини своје две највеће љубави. Стварајући за радним столом, непрекидно је пред очима имао реку. Кад је умро, рибари су од куће до Новог гробља на својим жуљевитим рукама однели ковчег с његовим телом, одајући на тај начин последњу почаст човеку који је имао разумевања за њихов живот.

Познаваоци Косанчићевог венца кажу да је најлепши поглед на реку управо с балкона куће Мике Аласа.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 1:18 pm

7. ХРАМ МУЗИКЕ
Косанчићев венац број 32


У кући број 32 Консанчићевог венца смештена је најстарија музичка установа код Срба - Прво београдско певачко друштво, основано 1853. године. Друштво је још од оснивања имало одсеке за виолончело, виолину, клавир и певање, што је било необично за тадашњу Србију. Биле су то педесете године деветнаестог века кад су се у Београду освртали за онима који су носили виолину или учили музику, и називали их Циганима.
У истој згради у којој Прво београдско певачко друштво одржава пробе налазе се и Патријаршијска библиотека и Музеј. Ове две установе повезане су степеницама, мада их још од пре 150 година па до данас вежу много јаче везе. Српска православна црква и српски патријарх одувек су покровитељи Друштва и чланови овог хора за свако црвено слово у календару певају у Саборној цркви.
Какав је углед Певачко друштво имало у прошлости показује и то да су почасни чланови били и црногорски књаз Никола I и књегиње Милена и Даринка. То није ништа необично јер су владарске династије биле благонаклоне према Друштву, а оно је заузврат учествовало на свим крунисањима и венчањима владара породица Обреновића, Карађорђевића, Петровића - Његоша. Краљица Марија Карађорђевић била је чак и кума Друштва, и тим поводом поклонила је заставу извезену златом, чији један део Друштво и данас чува. Краљица Наталија поклонила је Друштву клавир који је сада у Мокрањчевој кући, али са спомен-плочицом као успоменом на Прво београдско певачко друштво. У знак захвалности хору који је певао на њеном венчању с краљем Александром, Драга Обреновић даровала је Друштву сат из 18. века који више не броји сате и минуте, али зато откуцава тактове на пробама хора.
Осим домаћих династија, и многе стране владарске породице одлучиле су да угосте ово певачко друштво. Чланови хора певали су пред највећим владарима Европе - руским царем Николајем II, аустроугарским Фрањом Јосифом, бугарским Фердинандом, немачким кајзером Вилхелмом.
У просторијама Друштва на Косанчићевом венцу налазе се многе фотографије, али и предмети који су обележили нашу историју. Стеван Мокрањац био је члан и композитор овог друштва и сви оригинали његових дела овде се чувају као светиња.

Пре више од век и по у овој згради основано је Прво београдско певачко друштво у коме је радио и Стеван Мокрањац.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 1:25 pm

8. „?” ПРОТИВ ЦРКВЕ
Краља Петра број 6


Целину Косанчићевог венца не чини само улица с именом славног косовског јунака, већ и улице Краља Петра, Кнеза Симе Марковића, Карађорђева и Поп-Лукина. Улица краља Петра Првог важи за једну од најстаријих у главном граду и зато јој је Коста Христић посветио неколико страница у својим сећањима у књизи „Записи старог Београђанина”: „Била је то тескобна улица која се истим данашњим путем провлачила до Саборне цркве. Није мучно замислити ондашњу калдрму која није имала тротоара, него се с обе стране благо нагињала према средини и ту правила неку врсту олука којим је вода отицала у друге улице или понирала у старе турске ђезире. Дућани су били ниски са дужом настрешницом, покривени ћерамидом. Широки прозори са стакленим окнима замењивали су излоге и једном половином дизани увис. Дућани су затварани ћепенцима који су спуштани преко оних излога. Унутра, дужином дућана, тезга обојена у зелено, пред њом на поду канте са зејтином или гасом, вреће са кафом, шећером и пиринчем, бурад с усољеном рибом, а иза тезге рафови са другом робом...”
Управо у „краљевој” улици, тридесетих година претпрошлог века, по наређењу кнеза Милоша подигнута је зграда данашње кафане „?”. Била је то прва кафана у модерном смислу речи, која се разликовала од дотадашњих „свратишта” и „пљуваоница” које су људи посећивали с ногу. Кафана је поклоњена Ећим Томи, народном лекару, чије је име дуго носила, да би касније постала кафана „Код пастира”. Доласком новог власника, стиже и нови назив - „Кафана код Саборне цркве”. Над овим именом, због „скрнављења имена храма Божијег” власти су се згрануле, а високо свештенство забранило је осталом црквеном особљу да одлази тамо. Власник кафане Иван Павловић смишљао је данима, заједно с гостима, примерно име за кафану. Фирмописац који је дошао да испише нови назив фирме, окачио је таблицу са знаком питања да означи да су предлози за ново име кафане још добродошли. Очигледно, још нико није смислио боље име за најстарију београдску кафану јер та таблица и даље стоји. Једна од ретких кафана у Београду која је, пркосећи времену, успела да закорачи у 21. век, кафана „?” сведок је многих догађаја. У њој је 1834. године Вук Караџић играо први билијар, а исте године приредио је и прво читалиште српских новина. После Другог светског рата кафана је, због близине Академије примењених уметности, углавном угошћавала студенте и професоре. У њој су се полагали испити, а једно време служила је и као галерија.
Колико год невоља кафана имала с црквом у прошлости, у њој данас стоје гусле непроцењиве вредности, поклон митрополита Амфилохија Радовића. И данас овде сви радо свраћају јер тврде да је то једна од ретких кафана која има душу. За опстанак здања заслужан је њен последњи приватни власник, Пироћанац Перкан Стојановић. Остале су запамћене његове речи, изговорене после Другог светског рата, кад су власти хтеле да сруше ову зграду: „Прво ће мене утепате, па ће’ срушите ово!”
Поред кафане „?”, у истоветној, касније порушеној згради, 1830. године отворио је Матеј Ивановић прву апотеку у Београду. На истом месту 25. маја 1840. године почела је да ради и поштанска експедиција, о чему сведочи спомен-табла изнад поштанског сандучета.

Кафана „?” добила је име на необичан начин, а остала је упамћена по првом читалишту српских новина.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 1:27 pm

9.КУЋА СЛИКАНА ИСТОРИЈОМ
Угао улица Краља Петра Првог и Кнеза Симе Марковића


Саборна црква или Саборни храм архангела Михајла изграђен је на месту старе цркве из 18. века. Та мала црква је, кажу, помогла кнезу Милошу да издејствује аутономију Србима. Наиме, кад су се у фебруару 1830. године огласила звона с ове цркве, Турци су се замислили о снази покореног становништва. Шест година касније, кнез Милош почео је да зида своју нову задужбину. Кад је 1840. године завршена, Саборна црква била је понос Београђана. Иако је кнез сносио трошкове изградње, свако од Београђана може да каже да је један део звоника његов. Кад су се лила звона за цркву, распаљена је ватра која је буктала три дана. За то време становници Београда пролазили су и додавали своје прилоге у калуп с растопљеном бронзом. Неко кашичицу, неко малу пару - било је битно само да је чисто сребро. То је прво мерио стручњак и давао потврде, а дародавац је својеручно убацивао у растопљену бронзу свој дар, а све то да би звона имала „сребрнији” звук. Та иста звона Аустријанци су скинули у Првом светском рату и претопили у оружје.
Црква је освећена 1845. године и посвећена Архангелу Михајлу, кнежевој крсној слави. Шездесетих година преузела је улогу Топчидерске цркве која је до тада била средиште верског живота и седиште митрополита Србије. Колико је Саборна црква поштована и у „оно” време, говори податак да од њеног отварања па до краја прве владавине кнеза Милоша испред ње није смело да се пуши.
Пројекте за цркву радио је панчевачки мајстор Квекфелд, по угледу на српску цркву у Сремским Карловцима. Зидари су долазили из Панчева и Земуна, а за осликавање унутрашњости цркве позвана су два млада уметника из Беча. Иконостас је радио Димитрије Петровић, а иконе на иконостасу и композиције на зидним сводовима Димитрије Аврамовић. Црква је урађена у класицистичком стилу, с примесама касног барока.
Унутар цркве налазе се гробови српских владара Милоша и Михаила Обреновића, а у дворишту су сахрањени Вук Караџић и Доситеј Обрадовић. Велики значај има и црквена ризница у којој се чувају иконе и богато украшени златни радови још из 12. века.

Унутар Саборне цркве налазе се гробови Милоша и Михаила Обреновића, а у дворишту, „метар и по на запад” од надгробне плоче, почивају Вук Караџић и Доситеј Обрадовић.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 1:27 pm

10. ДВА ФАКУЛТЕТА
Краља Петра број 4


У згради број 2 Улице краља Петра налази се Богословски факултет - високошколска установа Српске православне цркве која наставља традицију београдске Богословије основане 1810. године. Зграда је подигнута 1923. године и првобитно је била намењена хотелу „Дубровник”. У здању број 4 исте улице налази се Факултет примењених уметности - једина високошколска установа ове врсте у нашој земљи. Ова установа наставља традицију Уметничко-занатлијске школе основане 1905. године. Зграда је раније била помоћна зграда за Конак кнегиње Љубице, који се налази у улици изнад. Једно време на овом месту била је Прва београдска гимназија чији је најпознатији ђак био Светозар Марковић.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 1:29 pm

11. ГОСПОДАРЕВ КОНАК
Краља Петра број 5


Данас се Патријаршија налази у згради подигнутој 1934-1935. године по пројектима архитекте Виктора Лукомског. На том месту налазио се Господарев (или Стари кнежев) конак, у који се кнез Милош преселио тек 1841. године. Иако је ретко навраћао, кућа је увек била спремна. „У њему је било 25 столица, један орман, велики сто и мали сто за чаше. Прибор за јело је садржао мноштво дрвених кашика и 20 сланика. Уз то је стајало 5 старих столњака, 21 салвета и 5 пешкира за руке. Виљушака нигде. У канцеларији конака седело се на јастуцима на поду, писало се седећи за малим столом, а касу је чинио сандук са даском на којој се пребројавао новац. Све у свему, чак и кнежев конак остављао је утисак источњачког изгледа старе вароши.”
На главној фасади здања сада се налази грб Српске патријаршије и мозаичка композиција светог Јована Крститеља, коме је посвећена патријаршијска капела.

На месту данашње Патријаршије налазио се Господарев или Стари кнежев конак који је увек био спреман за долазак кнеза Милоша.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 1:29 pm

12. ВУКОВА ШКОЛА
Краља Петра број 7


Основна школа „Краљ Петар I” налази се у објекту саграђеном по пројекту Јелисавете Начић у стилу академске архитектуре. Зграда је подигнута на месту на коме се раније налазила школа - настављач традиције Мале народне школе из 1718. године. Овде је учитељ био и Вук Караџић, чији се лик, заједно с ликом Доситеја Обрадовића, налази на фасади школе. Сликар Стева Тодоровић први је у ову школу увео наставу физичког васпитања, а овде је 1923. године одиграна и прва кошаркашка утакмица у Београду. Тим поводом Кошаркашки савез Београда поставио је спомен-плочу у дворишту ове школе. Десно од улаза школе налази се плакета краљу Петру I Карађорђевићу, коју је поставило Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 1:30 pm

13. КНЕГИЊИНО КОНАЧИШТЕ
Кнеза Симе Марковића број 8


Конак кнегиње Љубице је зграда у којој се рађала српска историја. У њој је живела кнегиња са четворо деце, овде је умро кнез Милан, а кнез Михаило завршио прву владавину. Кнегињи Љубици, нажалост, није испуњена жеља да живот заврши у кући коју је толико волела, јер је годину дана пре смрти протерана из ње. Данас је то музеј посвећен „великој госпођи”, од чијег су дома остале једино оџаклије уз помоћ којих се грејао конак.
Конак је данас сведочанство грађанске архитектуре из прве половине 19. века. Грађен је 1829-1830. године као званична резиденција кнеза Милоша. Међутим, кнез је ретко боравио у њему јер је био преблизу турској посади, па је више времена проводио у Топчидеру. Зато се овде уселила кнегиња Љубица с децом. Од када је породица Обреновић напустила ово здање, зграда је служила разним установама. Прво је у њој био Лицеј, затим једно време Завод за глувонему децу, да би на крају просторије припале Заводу за заштиту споменика културе Србије који је темељно преправио зграду. Данас ово здање припада Музеју града Београда. Садашње унутрашње уређење не одсликава некадашњи кнегињин двор, већ изглед и начин уређења београдских кућа у 19. веку. Један део просторија опремљен је намештајем у турско-балканском стилу, а други у духу стилова који су владали у средњој Европи у 19. веку. Највећи део предмета у кући - делови намештаја, ћилими, источњачки теписи, одећа, порцелан, стакло и уметничке слике - потичу из београдских кућа, а припадали су члановима породице Обреновић или појединим грађанским породицама.

Конак кнегиње Љубице грађен је као званична резиденција кнеза Милоша. Кнез је мало времена проводио у њему јер је био сувише близу турској посади, па су у њему живели кнегиња и њено четворо деце.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 1:31 pm

14. ГРУБЕРОВА ПЕКАРА
Поп-Лукина улица


Поп-Лукина улица остаће упамћена по првој пекари која је отворена у овом крају. Била је то радња неког Грубера који је дошао из Земуна, из насеља у коме су живели Немци. Дух овог дела Косанчићевог венца забележен је у књизи „Београд у сећањима 1900-1918”: „Груберова радња је била лепа и чиста, с два-три округла мермерна сточића. Ту су нас мајке доводиле на шољу млека с бутер-кифлом. Ту су се могле добити и земичке, переце посуте сољу и векнице за сендвиче. Грубер је имао и момке који су разносили хлеб. Момци су били опасани кецељама; носили су велике, плитке ручне корпе пуне ситног пецива, прекривене белим чаршавом. Око четири сата по подне, у време ужине, кад деца излазе из школе после двочасовне поподневне наставе, чула би се улицом пиштаљка нарочитог продорног звука. То је за нас децу био омиљени знак - иде „пек”.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 1:32 pm

15. НА ВР’ КРОВА - КОВАЧ
Поп-Лукина улица број 14


Кућа у Поп-Лукиној улици број 14 некада је припадала ковачу Штајнлехнеру. На кров је поставио ковача у природној величини, с кожном кецељом око врата, чекићем у руци и наковњем пред њим. Кад је кућа дошла у руке државе, надзидан је кров и, на општу жалост све деце из улице, скинут ковач. У тој кући живео је и Јован Хаџић кад је боравио у Београду ради писања закона, па се ту окупљала београдска интелигенција и тадашња опозиција.
Од 1847. године зграда у Поп-Лукиној улици служила је државној штампарији. Штампарију је још 1831. године основао кнез Милош, а кроз ову установу прошле су многе угледне личности: Сима Милутиновић Сарајлија, Ђура Јакшић и Анастас Јовановић...
Штампарија је позната по првим српским новинама, „Новинама сербским” које су се првих годину и по дана штампале у Крагујевцу, а онда су пресељене за Београд. Срби су имали прилику да их читају 80 година. Једно време власник „Новина сербских” био је и чувени професор Коста Вујић.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 1:33 pm

16.ПРВИ ТОРБАР I ПРОДАВАЦ КЊИГА
Поп-Лукина улица број 18


Кућу у броју 18 Поп-лукине улице сам је саградио Глигорије Возаровић, први „књиговезац и књигопродавац” у Београду. Од милоште зван Глиша, дошао је у Бели град на наговор Вука Караџића и Доситеја Обрадовића који су запазили његову љубав према књигама. Пре него што је дошао у престоницу, Возаровић се бавио књиговезачким занатом, али је ипак почео да набавља књиге и да их продаје у својој радњи. Пошто у Београду није било издавача, књиге је набављао у Пешти и Бечу. Био је то дуг пут за сваку од књига, па је Глигорије 1832. године почео сам да се бави издавањем. Прва књига коју је штампао била је „Песма о случајној буни Срба против дахија”. Наредна издања само су се ређала и Возаровићева радња постала је место окупљања образованих људи у вароши. Занимљиво је да је баш у тој књижари донета одлука да се свети Сава прогласи заштитником школске славе.
Још један човек остао је упамћен у старој чаршији по томе што је волео књигу и допринео ширењу писане речи у ондашњој Србији. Био је то Ђура Милутиновић, први торбар и продавац књига. Он се снабдевао књигама у књижари Глигорија Возаровића, где би му „прочитали књигу, а онда би он ишао кроз Београд, од дућана до дућана, излагао садржину и скупљао претплатнике”. Како је Ђура био слеп, и „улицама ишао лагано с дугачким штапом у руци”, Београђани су га веома поштовали и често га хватали за руку да га преведу куда је хтео.


***
У пределу Варош-капије остаје још много кућа које нису стале у овај (већ дугачак) новински текст, нити су записане у књигама и монографијама о овој улици, али зато су остале у сећању старих становника главног града. Од староседелаца Косанчићевог венца (који су посебна врста Београђана и који чине да дух старог Венца и даље живи) сазнали смо да је у броју 3 Косанчићевог венца живела породица Владислава Рибникара. У броју 6, преко пута дома човека који је основао најстарије новине на Балкану, Жика Савић поткивао је коње. Дакле, на Косанчићевом венцу заиста није било битно ко сте и одакле долазите.

Ђура Милутиновић остао је упамћен као први торбар и продавац књига у Београду.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Ned Nov 01, 2009 1:35 pm

Београд кога више нема
Министри у тазбини

На данашњем заравњеном
простору између Савског пристаништа и Бранковог моста некад је било
густо насеље где је међу бројним зградама, које су подизали угледни
Београђани, бујао живот. Успомену на то време сачувале су само ретке,
избледеле фотографије

Кад су Аустријанци почетком 18. века освојили Београд, најпре су почели да
тадашњу турску
касабу претварају у модерну западњачку варош. Највише
измена претрпео је Дорћол, где су тих година досељене 333 немачке
породице из области Ворма и Мајнца. Истовремено, затечени Срби,
Цинцари, Јевреји и Цигани протерани су на савску обалу Београда, где је
убрзо никло ново насеље. Аустријанци су, очигледно, желели да заувек
овде остану, али су њихови снови трајали свега двадесетак година. Ипак,
захваљујући њима, али и Турцима који су на Дорћолу убрзо повратили
„своје” куће, коначно су и Срби добили свој део Београда.
Средином 19. века српска варош протезала се уз савску обалу, од
данашње Железничке станице до Сава капије подно Калемегдана. С обзиром
на то да је Сава у заветрини, знатно погоднија него Дунав, овде је
убрзо подигнуто и пристаниште за лађе. Некада је обала изгледала много
другачије него данас, река је била плитка и муљевита, па су бродови
пристајали уз такозване штекове или шлепове. Да би се град заштитио од
честих поплава и да би лађе лакше пристајале, касније је крај реке
изграђена утврда.
Промет путника на Савском пристаништу одувек је био жив.
Најомиљенија излетишта тадашњих Београђана били су Земун и Панчево, а
до њих се најлакше стизало управо лађама. Бродови су били и мањи и
спорији него данас, али то није сметало нашим прецима да уживају у
вожњи и лепоти предела поред којих су пролазили.



Визе за Земун
У књизи „Споменар старог Београда” Никола Трајковић пише да су се у пристаништу могле срести
разне ношње из предела уз Саву и Дунав. Било је ту народа из Мачве и
источне Србије; једни су одлазили према Шапцу, други према Доњем
Милановцу, Ђердапу или Прахову. Било је и оних из Срема и Бачке, који
су путовали узводно Дунавом. Кажу да је пристаниште најлепше изгледало
ноћу, посебно кад су долазиле или одлазиле осветљене лађе. У летњим

данима народ је силазио на пристаниште да се освежи и расхлади, а некад
да дочека или испрати пријатеље.
Кад данас од пристаништа прођемо до Бранковог моста, пуца прекрасан
поглед на реку и уређену обалу. Тешко је и замислити да је на том
заравњеном простору некада било читаво насеље, густо испуњено зградама,
па чак и вишеспратницама. Прва зграда на обали Саве најближа
пристаништу била је Ђумрукана у којој је, поред царине, дуго био
смештен и комесаријат савске полиције. Срушена је 1936. године, заједно
с читавим блоком других зграда.
За време Аустроугарске монархије ово здање имало је значајну
улогу, јер су кроз њу пролазили сви који су долазили у Београд или су
из њега одлазили. Ту су се добијали пасоши и визе, а Београђани су за
прелазак у Земун добијали објаве које су важиле само за једно путовање.
Због тога је у Ђумрукани увек било много света. До самог комесаријата
било је узано сокаче које је излазило на обалу и одвајало комесаријат
од кафане „Голуб”, где су највише свраћали лађари и носачи.
Поред кафане налазила се кућа на спрат, власништво чувеног трговца
Хаџи-Томе. Била је то отмена зграда и у њој су с родитељима живеле и
њихове четири кћери. Све су се удале за угледне људе свога времена, а
сва четворица зетова били су и министри, па је тако понекад у
Хаџи-Томиној кући заседала готово цела влада ондашње мале Србије.
Занимљиво је да је тако богат човек с тако угледним зетовима живео у
кући око које је даноноћно била пристанишна гужва, где су се често
могли чути пијани лађари и носачи. Али, такав је био ондашњи обичај и
то, очигледно, никоме није сметало, а и трговци су волели да буду тамо
где је роба.


Одмах до Хаџи-Томине била је
кућа Димитрија Ћирковића, исто на спрат, као и све у том реду. Био је
гвожђарски трговац, па су се у приземљу сместили дућани с гвозденим
полугама на вратима и гвозденим капцима на прозорима. На спрату су били
станови, често веома раскошни. Поред Ћирковићеве куће била је радња
Илије Антоновића, трговца који је у оно време једини у целој Србији
продавао касе. Ту је била и зграда Игњата Бајлонија, власника неколико
млинова у Србији. Касније су његови синови основали прву пивару у
Београду. Поред његове куће било је и сокаче које је водило ка обали.
Велика зграда с много станова и великим двориштем припадала је
Стојану Вељковићу, министру и председнику Касационог суда. До ње је
опет било сокаче, а иза њега кућа и дућан Анастаза Заха, познатог
београдског Цинцарина, чија је кћи била удата за доктора Лазу Пачуа,
лекара и једног од најбољих министара финансија у историји Србије. Мала
улица између Васине и Чика-Љубине и данас носи његово име.
Поред Захове куће налазило се огромно здање Љубе Крсмановића, које је
његов отац Риста сазидао одмах по одласку Турака из Београда, и то баш
на месту где је била Лиман џамија. Кажу да је на спрату те куће било
четрнаест салона које је његова жена наместила у разним стиловима:
источњачком, венецијанском, бечком, у стилу француских Лујева и слично.
На честим пријемима нашао би се безмало цео град, а долазиле су и
стране дипломате.


Рат и мир Лиман џамије
Занимљива је и прича о Лиман џамији, једној од најстаријих богомоља у Србији, која је била
подигнута крај хана на месту где се сада издиже носећи стуб Бранковог
моста. Грађена је од тврдог камена гранита, с тешким високим минаретом
и прозорима окованим гвожђем. У њеном комшилуку живели су Турци Ерлије
који су с комшијама Србима живели у миру и слози све до познатог
догађаја на Чукур чесми, 1862. године, кад су турске заптије убиле
једног српског дечака. Убрзо је цео град „плануо”, дошло је уличних
немира, а с калемегданске тврђаве почело је турско бомбардовање. С
обзиром на то да је међу народом било доста жртава, цех су платили
Турци који се нису на време склонили у тврђаву.
Најгоре су прошле управо Ерлије које су задоцниле, односно нису ни
знале да им од Срба прети било каква опасност. Кад су напади почели, не
знајући шта ће и куд ће, склонили су се и забарикадирали управо у овој
џамији. Не могавши да казне праве кривце, Срби су се устремили на њих.
Опсадом џамије командовао је стари ратник с Мишара, већ остарели
Бакал-Мика, који је наредио да се донесе запаљив материјал: катран, луч
и слама, и да се запали око џамије како би се људи истерали димом.
Међутим, ветар је дувао у супротном правцу и односио дим, па је и сав
труд опсаде био узалудан.



Тог дана напад је пропао и кад је пао мрак борбе су се утишале,
припремајући се за сутрашњи дан. Трезвенији, старији људи, те ноћи
размишљали су у миру и сећали се доброчинстава која су им чинили баш ти
Турци, њихови суседи, које су они сада држали у затвореној џамији са
женама и децом. Превладао је разум и они су још у току ноћи пошли до
џамије да се споразумеју са затвореним Ерлијама. Ови су то једва
дочекали и тако је сукоб мирно окончан.
Захваљујући баш тој великодушности, страни представници лакше су
посредовали у окончању сукоба и допринели да Турци убрзо после тог
догађаја заувек напусте Београд и све градове у ондашњој Кнежевини
Србији.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Ned Nov 01, 2009 1:39 pm

Београд кога више нема
Путовање у Белиград

Хроничар је записао да престоница издалека наликује „некој огромној и отежалој звезди, прилеглој на кратки одмор”. Под Аустријанцима град је, међутим, свакодневно бежао из дотадашње источњачке успаваности и живео неки нови живот
Принц Еуген Савојски


Да је у Другом светском рату немачки Рајх однео победу, данас би се престони град Србије можда звао Prinz-Eugenstadt, како су неки предлагали, имајући на уму највећег војсковођу једног доба – принца Еугена Савојског. Ратујући с краја 17. и почетком 18. века за рачун Хабзбуршке монархије, овај тада један од најмоћнијих људи Европе у лето 1717. године обрео се са својом војском под зидинама турског Београда. Увече 15. августа, пред одсудан напад, наредио је да се војницима подели обилно следовање вина и ракије, због којих храброст постаје већа а страх мањи, док победа изгледа извеснија. Били припити или не, његови војници однели су победу већ сутрадан до поднева, а турска посада и њој у помоћ пристигла велика војска наредних недеља повлачили су се према Нишу. Све до 1739. године Београд је био под влашћу Карла VI, најмоћнијег владара разних земаља и крајева, али и Србије, коју су тада службено називали и краљевством (Königreich Serb/W/ien).
Под бедемима Београдске тврђаве, коју су Турци за време владавине обновили, у војсци што је надвладала Турке налазило се и 6000 српских добровољаца. Један од команданата био је и војвода Карло Александар од Виртемберга, будући „гувернер” и „принц” Србије, како је волео да га зову, мада је његова званична титула, додељена 1720. године, звучала много обичније: председник администрације. Утврђени град у који су ушли кроз историју је носио разна имена, угођена уху и власти оних који су га помињали. Његов немачки назив којим је каткад бележен – WeiVenburg – био је, ипак, тек пуки превод имена које су му доделили његови и тада најупорнији становници. А оно је било – Белиград.
Варош у коју су победници ушли имала је типично источњачки изглед, с мноштвом џамија које бележе сви прикази Београда тог доба. Није истина да их је било две-три стотине, како легенде причају, мада је и оних осамдесетак неспорно утврђених био знатан број. Како год било, веома брзо од њих није остало ни трага. Претваране су у цркве различитих католичких редова и војне магацине, преуређиване у зграде за становање, грађевине јавне намене, канцеларије и станове, а у једној су, чак, даване „комедије”. Минарети су, наравно, били порушени, док су ханови, некадашња турска свратишта и места трговине, постали коњушнице, касарне, радионице, а један од њих – који се налазио на дунавској падини града, негде на крају данашње Душанове улице, подно Калемегдана – темељно је преуређен у велики „стан” на спрат гувернера тадашње Србије. Било је у Београду, и тада, поплочаних (додуше оловом) градских пролаза, наоколо од великог и покривеног безистана – пијачног трга, али су улице махом биле нечисте, изувијане и уске, дуж којих су се ређале неугледне и ниске куће од плетера и блата, обично ограђене високим зидом. Оно мало бољих и темељнијих кућа, чак са чесмама, лепим двориштима и шедрванима, припадало је избеглој турској господи и у њих су се, у прво време, уселили најзнатнији освајачи Београда. Можда је тим на источњачку урбанистичку немарност несвиклим племићима од војне каријере мноштво београдских башта, дрвећа и зеленила ипак пружало макар малу победом заслужену насладу.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Ned Nov 01, 2009 1:40 pm

Српске градске сеобе

Кад ослобађају туђе војске, с њима долази и туђа слобода. Тако је, овај пут, било и Србима. Белиград а нарочито Калемегданска тврђава, чији данашњи изглед дугујемо немачким мајсторима и администрацији Карла VI али и новцу од пореза тадашњих ни стотинак хиљада становника Србије, 1724. године добио је тачан урбанистички нацрт, по коме Србима није било места у вароши. Градске зидине су, наиме, обухватале простор од Саве до Дунава, стварајући нови одбрамбени прстен око калемегданског утврђења, и на њима су се налазили бастиони с круништима (зупчасти грудобрани), пушкарницама и отворима за топове, названи по хришћанским свецима, како је и налагало дотадашње искуство: вера се, у то време, најчешће бранила оружјем.
На савској страни, негде код данашњих расходованих магацина на реци, први је на стражи стајао бастион свете Терезије, а потом су се ређали и свети Фрањо, свети Карло, свети Бенедикт и други, све тако до дунавске обале и Темишварске капије, чиме се градска целина заокруживала. Варошки Срби, не многобројни, махом су били груписани на простору око данашње Саборне цркве, у такозваној Српској горњој вароши. Две године по доношењу градског плана Србима је наложено да се из немачког, то јест дунавског дела вароши сасвим иселе, што је вероватно задесило до четрдесетак породица. Ипак, митрополитов двор, црква и околни најугледнији и најимућнији српски домови остали су међу бедемима града, а биће и да се покоји расељеник ту доселио захваљујући посвемашњој бољци људских администрација: поткупљивости.
Бивајући на својој земљи поданици туђе власти, Срби су и пре хабзбуршког освајања живели претежно ван бедема града, у Доњој српској вароши, која је често називана и Српски Белиград или Савска варош. У њу су се, дакле, имали доселити и они Срби отерани из дунавског дела престонице, на простор који данас несигурно омеђују улице Краља Милана, Кнеза Милоша, Немањина до изнад Карађорђеве. Кренувши од Српске вароши покрај оближње велике зграде Војне болнице и каменолома ка Дунаву, отприлике тамо где је сада смештена Палилулска пијаца и испод ње налазило се од новопридошлица подигнуто немачко место Карлстал. Док су у прво време знатан део досељеника у Србију чинили ветерани из ратова Еугена Савојског, касније су предвиђеним пореским олакшицама били привучени и многи немачки сељаци лошијег имовног стања из густо насељених крајева око Рајне. Ипак, немачке насеобине по Србији нису се много рашириле, а вероватно да свеукупни број усељених поданика никада није досегао ни шести део укупног становништва. Свеједно, нека од тада запустелих и мање знатних места – Остружница (Österbach), Миријево (Maria-Nebel), Обреновац (Zweibrücken), Смедерево, Гроцка, Рудник, Јагодина, Ваљево, Пожаревац, Градиште – део своје историје дугују давно заборављеним становницима пристиглим из велике монархије.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Ned Nov 01, 2009 1:40 pm

Вавилонска пометња језика

Александрова или Виртембергова касарна, 1738–1739. године

Горњи и Доњи град, како су називане две повезане целине Калемегданске тврђаве, у потпуности су припадали војсци. Ту су се, унутар и данас видљивих звездастих бедема, налазили солидно озидани магацини, барутане, црква, касарне, шанчеви, бедеми, зборишта, станови за официре и бунари – како је то већ војни занат научио да гради понављајући, све донедавно, увек исту тврду логику оружја и борбе. Данашњем би становнику можда узбудљивије било да се прошета по улицама некадашњег Белиграда, где би имао прилику да ослушне готово све језике ондашње Европе: кад би се нашли Пјетро Молино, посластичар Андреас Кампион (који је спремао чоколаду у ибрицима или филџанима) и кафеџија Маркс Ферио, препирке су се заподевале на „тосканском”, часовничар Динан и пекар Жозеф Буржоа на француском су можда туговали због даљине Париза, али извесно је да су речни „кочијаши”, лађари Јанош и Немет Ишток на мађарском помињали ћуди реке. У скоро сва доба могли су се чути и хебрејски, грчки и јерменски, језици трговаца одувек нехајних којим наречјем власт говори, будући да су увек умели с њом да се споразумеју. Било је у престоници и Шпанаца, Чеха, Словака, Словенаца и Хрвата, и тадашњих Цигана, по занату ковача, као и Арнаута, који су своја стада напасали све до испод Београда, уредно за то плаћајући царској администрацији таксу. Уз званични немачки, у царским црквама богослужбени латински и неизбежни језик већинског становништва у држави – српски, каткад се у граду могла чути вавилонска пометња наречја, и није чудо да су „толмачи” (преводиоци) били веома добро плаћени. И можда једино неки усамљено забележени мајор О’Малриен није имао сународника с којим би могао да поразговара на свом језику.
Кад би на Белиград пала зима, а друмови постали „тешки од снегова”, иако се онда Дунав толико мрзнуо да се и с тешким колима по њему могло надалеко путовати, град би, ионако склон војничком пијанчењу и забави, потонуо у алкохолно весеље како би се скратили прекобројни дани. (У својој пуној снази царски Београд, српски и немачки заједно, вероватно није имао више од 15.000 становника: српски поданици, немачки грађани и војници на служби били су по бројности готово равноправно заступљени.) Само по једном попису, у немачком делу града у то доба налазило се 140 кафана, механа и гостионица, а у Српској вароши биће да их је било још 60. Штавише, то је тек број оних регистрованих, јер један се од званичника у дописима жали да свака протува која у град дође изнајми какву собицу и на вересију купи буре вина, точећи алкохол без таксе, чему се мора стати на пут. Помало дирљиво звучи и сачувано писмо неког српског калфе који каже: „Зашто знате какви је Београд за сиромашна чловека; што данас добијеш, то сутра потрошиш.”
Научивши се проводу, овај се момак ипак негде научио и писмености, чему је погодовао престонички дух и знатно измењена позиција Београда. У њему се, за све време владавине Монархије, доста градило, мада махом војни објекти, што је поспешивало његов привредни напредак. Сама тврђава сасвим је завршена 1736, а, рецимо, водовод с водом из Болеча и Гроцке годину дана касније. То да је Белиград ипак био некакво значајно административно, војно и друштвено средиште, сведоче и у њему забележена лекарска пракса једног зубара и два доктора, цивилна болница у самом граду, мноштво „ранара” и апотекар, док су радње имали двојица сајџија и један књиговезац, а нека песма из тог доба чак и стиховима „када би уре стале ударати” памти и знатан број јавних часовника на торњевима. Улице се калдрмишу, по кућама горе свеће и фењери, у оним бољим налазе се и чесме с текућом водом, те се чак праве планови да се покрај Дунава направи „еспланада” (шеталиште) за разоноду грађанима, крај које куће не би смеле бити више од једног спрата како не би заклањале поглед. Није извесно да је овај подухват напредовао ишта даље од плана, али треба имати на уму да је владавину Хабзбуршке монархије Белиградом обележило доста неродних и од намета тешких година, па чак и нека непозната зараза и куга.
Град, пре тога уроњен у стрпљиво и споро источњачко време, ипак се разбудио.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Ned Nov 01, 2009 1:42 pm

Дишкреција или мито
Детаљ плана тврђаве и града Београда из 1688. године, који је израдио Јоан Баптиста Гумп, војни и цивилни архитекта


А како су се у свему овоме сналазили Срби? Осим господственијих, који су живели, како је споменуто, и међу градским бедемима близу цркве и митрополије, они остали махом су припадали грађанима другог реда, што је значило лошија примања и послове. Ни говора није могло бити да неки од њих ради у царској администрацији а није упамћено, сем ретких изузетака, да су се с неким из ње зближили. Тим поводом један историчар оног доба каже да принц Александар Виртембершки, кога су његови поданици Срби ословљавали са „Његова јасност господин принц”, није волео „своје” поданике, али пре ће бити да за њих, као и за много шта друго, није много марио. Било како било, наши су преци, уз сагласност власти, у Српској доњој вароши имали властиту општину, са самостално изабраним „бировом” (председником) на челу, уз „таначнике” (одборнике), који су махом долазили из редова појединих еснафа, а 1724. године изабран је и, потом, од царских власти потврђен и варошки судија Аврам Ђурић. Модерним језиком речено, Срби су у насељу имали ваљану локалну аутономију, уз своје стражаре и надзорнике („тизедуше”) појединих „махала”.
У ствари, само устројство ондашњих власти и помало провинцијски положај Београда – мерено, наравно, погледом из престоног Беча – довело је Србима, за власт и царске официре, готово одреда другоразредне племиће или чиновнике, који као да су били намерили да своју „паланачку” озлојеђеност што скупље откупе новцем. Стога је каткад мучно читати сачуване бележнице београдског митрополита Мојсија Петровића и његовог наследника Вићентија Јовановића, без сумње најмоћнијих и најутицајнијих Срба, који нештедимице и на сваком кораку деле жељени мито и напојнице. Сам појам мита као да је у оно доба имао отменији призвук, будући да га поменути црквени пастири бележе речју „дишкреција”. Тако је поводом одужелог боравка неке „депутације” у Бечу, која је тамо отишла народним послом, митрополит Вићентије Јовановић закључио да им нема смисла даље остајати, „а камо ли толику дишкрецију”. Такође у свакодневни трошак било кога ко је хтео да код царске администрације нешто заврши треба урачунати „вајнгелд” и „тринкгелд”, то јест напојницу за вино или пиће, што је било, спрам положаја примаоца, само скромнији облик мита.
Колико је ова неутажива властодржачка жеђ за новцем била становницима на штети, толико је често имала и предности. Рецимо, положај градских Јевреја, ако би се на уму имали сви прописи који су се на њих односили, требало је да буде несносан, али није забележено да је јеврејска заједница икада била истиснута из економског живота Белиграда. Разлог вероватно делом лежи у томе да се „јаснејши принц” Александар Виртембершки толико задужио код пребогатог варошког Јеврејина Самсона Симса да је Дворски ратни савет у Бечу, у чијем су надлештву били војници Царевине, издао нарочито одобрење да шест година споменути припадник Аврамове вере има право, уместо принца, примати његову плату. („Јаснејши принц” имао је као председник администрације годишња примања од шест хиљада форинти, док се понајбоља кућа у немачком делу Београда могла купити за десет.)
Ова раширена административна болећивост спрам новца била је позната и најимућнијим Србима који су се њоме, без сумње, користили, па су тако наши „терговци от лађа”, то јест они који су се бавили куповином и продајом на велико, уз „дишкрецију”, „вајнгелд” и „тринкгелд” све своје послове умели повољно да заврше. Једном речју, новцем се у ондашњој Србији могло готово све израдити. (То слабо да је било од помоћи служинчади или надничарима који су примали 20–40 форинти на годину.)
Поглед на Београд (град и варош) с места изнад Ташмајдана, 1738–1739. године.

Отуда, дакле, не чуди да су у српском насељу испод бедема најбоље куће градили исти они из Монархије дошавши зидари који су и у дунавском делу вароши, где су живели најимућнији и повлашћени грађани Белиграда, сазидали многа здања, торњеве, болницу, сиротиште, пожарну кулу, школу и, надамо се, ону споменуту „еспланаду”. Уосталом, њихова немачка имена изриком су споменута у неким сачуваним уговорима и исплатним списковима кад је грађен никад до краја завршени митрополитов нови двор или, верујемо, нека од кућа за господара Луку Ћурчију, трговца Максима Хаџи Петровића или бакалина Петра Јоцкова(ића). У историји претеклим документима ово двојако записано презиме бакалина Петра указује да се у то доба међу тамошњим Србима почиње устаљивати стално презиме – а не бележење становника именом и по патрониму, занату или каквој одлици (Ђорђе Чизмаџија, Марко Комшија, Сава Лагарија) – што је претходно било уобичајено само код најугледнијих српских породица. Таквих је у Доњој српској вароши било подоста, и отуда се може веровати да је у том подграђу Белиграда било исто толико за углед сазиданих кућа, мада оскудни подаци и речи неких историчара томе противрече, говорећи у прилог мишљењу да се за све време трајања царске власти ту, у градњи, тек нешто даље одмакло од уобичајених црта источњачке касабе. Ипак, на сачуваном цртежу Београда француског сликара Николе Франсоа де Спара из 1738. године, који даје слику града из правца Ташмајдана (на левој страни приказа је Доња варош, на десној досељенички Карлстал), јасно се виде масивне српске куће на спрат с колским пролазом у приземљу, док немачко насеље у њима приметно оскудева. Како год било, тешко је замислити да су се угледни и богати Срби досељени у варош из Будима и немачког дела Београда решили да се у својим новим домовима лише удобности на коју су свикли.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Ned Nov 01, 2009 1:43 pm

Живот живописног принца

Можда данашњим београдским подстанарима за малу утеху може послужити податак да један ондашњи попис каже како је готово половина становништва у српској, а вероватно и немачкој вароши, живела „под кирију”. Свеједно, Белиград је и онда умео то да надокнади. Оставивши по страни оне многобројне кафане, које барем војницима дођу као део ратне спреме (не треба заборавити да са селилачким војним занатом иде једна особита врста жена, на коју се вероватно митрополиту Мојсију Петровићу тужила немачка администрација, због жалосних случајева дављења новорођенчади, „порождениа ... и инихних неподобности” у његовој пастви), дакле намерно заборавивши гостионице, механе, „чукулад”, кафу, све могуће врсте кобасица и пецива из 36 пекара, заборавивши на калдрмом дотеране улице, оргуље у катедралној цркви, јавна купатила, прескупе миришљаве воде („ђулсује”), па чак и зоолошки врт у власништву „јаснејшег” и надувеног принца – ипак се, у престоници, уз тек нешто мало новца, могло уживати макар у пијаци. Тамо је било сваковрсне свеже рибе, вероватно поскупе у данима поста, кога су се тада сви држали, па чак и морске и „оботница” и кавијара, али и лимуна, поморанџи, маслина, сувог грожђа, пистаћа, смокви, пињола и урми, разне дивљачи, домаћег воћа и свих производа од млека, па и пармезана, неког холандског сира и бутера, те вина, ракије и, наравно, пива.
Кад се погледа пребогати списак свих намирница које су се у оно доба у граду могле набавити, није ни чудо да су француски и немачки кувари неретко били чак и плаћенији од високих официра. Не желећи да заостају за дошљацима, с митрополитовог двора једне су године за „трактацију” (гозбу) од самог принчевог личног посластичара наручили колаче, за шта су на крају, уз расправу, морали да дају две и по годишње плате тадашњих српских учитеља. Староседеоци су се, тих година, много чему научили.
А путници који су пролазили Београдом мора да су дуго по одласку памтили бедемима изломљене обрисе града, нарочито поглед на њега с река, тако да један хроничар оног доба усхићено записује да престоница издалека наликује „некој огромној и отежалој звезди, прилеглој на кратки одмор”. На супротној страни намернике је у град уводио Цариградски друм, право кроз Виртембергову, доцније Стамбол капију, која је имала посебно засвођене пролазе и за пешаке и за кола. Тај главни улаз у варош, с кратким мостом изнад оштрог шанца, могао је истовремено да прими мало одељење војске и налазио се на простору испред данашњег Народног позоришта. Само којих педесетак метара даље, од ресторана „Руски цар” до Змај-Јовине улице, некад се ширила касарна названа опет по Александру Виртембершком. (Овај, учтиво речено, живописни „принц”, чудесно је до 1733. године опстајавао у својој служби, јер је због проневера државног новца и учесталих жалби самих немачких чиновника у више наврата морао да се правда у Бечу, али положај му је, осим давно прошавше војничке храбрости, чувао и његов некадашњи командант, моћни Еуген Савојски, по коме су, уосталом, чак три сина председника администрације добила име.)
Александрова касарна, дакле, о којој се нашироко причало, протезала се својом дужом страном садашњом Кнез-Михаиловом улицом и била је без премца највећа зграда у вароши, с три велика унутрашња дворишта. Историчари који су, с правом, пребројавали њене велике прозоре и погрешно утврдили да их има 312, нису то чинили усамљено задивљени њеном величином. Са жалостивим тоном тих се многобројних окана и горостасног здања својим речима сећа и непознати песник после поновне пропасти српске престонице – „Колико је у години дана, толико је на њима окана” – али очигледно сазнајући о њој, временом и даљином стран, тек из сетних предања, јер иначе у цитираној поеми „Историја београдска” не би направио грешку тврдећи да су та непрегледна прозорска стакла носила „принципови двори”. Путничко и историјско памћење каткад се, не знајући једно за друго, срећу. Ипак, понеки пролазник кроз Белиград као успомену на њега носио је само неопевано сећање на један баштенски рибњак и стабла лимуна сред митрополитовог двора.
После неспретног и неуспешног вишегодишњег похода на Турску, 23. јула 1739. године, битком код Гроцке пресудно је поражена хабзбуршка војска, а истог месеца „агарјанске” чете стале су с Врачара топовима тући Београд. Царска предаја, то јест мир између Турске и Аустрије, потписан је тек коју недељу касније, и по њему су до лета следеће године из Белиграда морале да се повуку све јединице Монархије. Још пре њих католичко и православно становништво почело је да напушта град у страху од сурове и тешке одмазде коју је преостала „краљевска Србија” већ окусила. Многи имућни српски варошани добегли су до Новог Сада и Земуна. Бедеме и утврђења, осим оног унутрашњег – калемегданског, по мировном споразуму требало је да сруше исти они који су их градили, и тај тегобни посао завршен је у предвиђеном року. Кад су Турци поново ушли у град, некадашње џамије које су за доба Карла VI постале цркве опет су постале џамије.
И Луна је опет царовала.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 21, 2010 11:24 pm

Prvi beogradski
avion

Piše:
Miroljub Nešić, politikolog




Ranije je planirano, da se predaja aviona obavi na Đurđevdan - 6. maja, ali je odloženo zbog lošeg vremena. Tog 10. maja, još u jutarnjim časovima po lepom i prijatnom vremenu, na Banjicu su pristizali članovi aerokluba, ministri i generali. Među tim zvanicama je na zapaženom mestu bio industrijalac Živojin Rogožarski, vlasnik fabrike koja je proizvela avion. Fabrika je nastala u aprilu prethodne godine od dotadašnje stolarske radionice, a protokolisana je kao Prva srpska fabrika aeroplana i hidroplana Živojina Rogožarskog. Na njenu proizvodnu delatnost vojni vrh je gledao sa znatnom rezervom. Donekle je takvo shvatanje prevaziđeno tek nakon uspešne probne izrade serije avionskih krila. Mada su rezerve i dalje bile prisutne, ipak je fabrici dodeljena izrada serije od 10 aviona. Zbog ovakvih okolnosti pod kojima je započeta serijska proizvodnja, sasvim je opravdano interesovanje koje je pobudila predaja aviona. Saznavši za ovaj događaj tog majskog jutra je put Banjice krenulo nekoliko stotina znatiželjnika. Još od osam časova svi oni su uprli oči u nebo iščekujući poletanje aviona. Pilot Šebalon i mehaničar Ulčakar su zauzeli svoja mesta. Mehaničar je samo 2-3 puta okrenuo elisu i motor je stavljen u pokret. Uz zujanje motora i usklike publike avion se odvojio od zemlje, postižući postepeno i normalno visinu. Sa visine od 300 metara su bačeni leci, nakon čega je avion odleteo u pravcu Bežanijske kose, produživši zatim prema Novom Sadu kao svom krajnjem odredištu. S ovim avionom je upotpunjen letački park Pilotske škole u Novom Sadu. Ovom svečanošću je vazduhoplovna industrija u glavnom gradu započela plasman svojih proizvoda. Time je istovremeno ostvaren i predlog aerokluba pri raspisivanju konkursa za vazduhoplovnu industriju, da fabrika aviona bude na teritoriji Beograda sa okolinom.

Kad stolari "istešu" avion...
Za novoformiranu fabriku ovim činom započinje njena afirmacija, a time i postepeno rušenje pogrešnih shvatanja kod onih, koji su na postojanje fabrike gledali sa nevericom. Za takva shvatanja je donekle bilo i osnova, jer je proizvodnja započeta u dojučerašnjoj stolarskoj radionici sa nekoliko stolarskih tezgi i testera pantljičara, na kojima je radilo nešto malo radnika, bez ikakvog vazduhoplovnog obrazovanja i kulture kao bitnih preduslova za bavljenje ovom industrijskom granom. Period avgust-decembar, kada je serija aviona realizovana, istovremeno predstavlja i period samopotvrđivanja i potpunog dokazivanja fabrike, jer je serija aviona od strane vojno-kontrolnog organa primljena bez ijedne reklamacije, uprkos oskudnim proizvodnim mogućnostima fabrike. Zbog ovako visokog kvaliteta u proizvodnji, kao i usled tržišnih potreba, ovaj avion će se u naredne dve godine nalaziti u proizvodnom programu fabrike i biće izrađeno ukupno 35 aviona ovog tipa. Verovatno bi se ovaj avion i duže zadržao u proizvodnji, da se nisu pojavili avioni modernije koncepcije. Sa školskim avionom Mali Brandenburg fabrika Živojina Rogožarskog je započela serijsku proizvodnju. Ovaj avion je konstruisan 1914. godine u Nemačkoj, da bi u prvim poratnim godinama bio izrađivan i u Austriji i u Čehoslovačkoj u različitim varijantama. U našoj zemlji je njegovu proizvodnju započeo Ikarus 1924. godine u Novom Sadu, gde je i dobio oznaku Š.B., koju su imali i avioni izrađeni kod Rogožarskog. U halama nekadašnje fabrike Živojina Rogožarskog se danas naleze pogoni Industrije kotrljajućih ležajeva (IKL) u Ulici knez Danilovoj u Beogradu
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od MustraBecka taj Pon Jul 26, 2010 10:07 pm

avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Još mirisa starog Beograda

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu