Tvrdjava

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Tvrdjava

Počalji od MustraBecka taj Uto Okt 20, 2009 10:18 pm

avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tvrdjava

Počalji od MustraBecka taj Uto Okt 20, 2009 10:20 pm

Milan Vranić

Na desnoj obali Dunava, kraj Novog Sada, na stenovitom grebenu Fruške gore, uzdiže se vekovima moćni bastion – Petrovaradinska tvrđava. Po arheološkim podacima i istorijskim izvorima od neolita do XIII veka, u „preistoriji“ ovog monumentalnog objektakriju se brojne hipoteze, legende i nagađanja…

SahatUtvrđena rimska granica (Limes) na obalama Dunava navodi na mogućnost postojanja vojnog utvrđenja Kusuma (ili Milutuma) na prostoru današnje tvrđave, prema obroncima Fruške gore i mesta Kamenice.
Kao godina osnivanja rimskog Veste Kusuma spominje se trideseta godina pre nove ere. Kroz istoriju ranog srednjeg veka Petrovaradinska tvrđava ima nesumnjivo burnu istoriju, ali ona ostaje nepoznata i nedovoljno ispitana. Sredinom V veka Huni su provalili južno od Dunava, zauzeli i opljačkali brojne gradove, da bi 448. godine spalili važno središte imperije u ovom delu Balkana – Sirmijum.

U ovo vreme Huni su zauzeli i Kusum i koristili njegov vanredan geografski i strateški položaj. Padom zapadne rimske imperije rimske legije napuštaju Podunavlje, a novi narodi naseljavaju krajeve oko Dunava i nalaze razvaline rimskih utvrđenja. Za vreme vladavine Vizantije, Petrovaradin – Petrikon kako je ovo mesto u to vreme nazivano – dobija još veći vojno-strateški značaj. Ovo je naročito bilo izraženo u drugoj polovini XII veka. Uspon Ugarske države za vreme Bele IV i događaji posle prodiranja Mongola u Panonsku niziju donose promene u istoriji Petrovaradinske tvrđave. Godine 1237. Bela je poklonio Petrovaradin Cistercitskom manastiru, čija je župa obuhvatala područje današnjeg Petrovaradina. Utvrđenje koje podižu monasi – Cisterciti od 1247-1252. godine postaje prva ratna tvrđava koja je već tada, prema nekim podacima, bila neosvojiva.

Od sredine XIII veka Petrovaradin menja gospodara. Za vreme širenja srpske srednjovekovne feudalne države ovo područje ušlo je u sastav države srpskih vladara. Krajem XIV veka nadiranje Turaka na Balkansko poluostrvo nije više samo prolazna etapa vojnih osvajanja, već osnova za stvaranje širokih uporišta za dalja osvajanja prema severu, prema srednjoj Evropi. U toku XV veka osvojene su sve južno-slovenske feudalne države.

Padom Carigrada i propašću srpske despotovine, dve velike reke na balkanskom poluotoku, Sava i Dunav, poslednje su barijere u prodoru Turaka prema Evropi. Uporišta na sada graničnim rekama, Beograd i Petrovaradin, srušeni su u prvim decenijama XVI veka. Do tada najveća i najbolje organizovana turska vojska pod komandom jednog od najvećih vladara Osmanlijskog carstva, Sulejmana II Veličanstvenog, osvojila je 1521. godine Beograd. Ta velika ofanziva u kojoj je učestvovalo preko sto hiljada turskih ratnika sa tri stotine topova, krenula je od Carigrada prema Beogradu.

Veliki vezir Ibrahim sa vojskom od četrdeset hiljada ljudi krenuo je prema Petrovaradinu. Najpre su osvojeni gradovi Zemun, Mitrovica, Kupinovo, Slankamen, zatim neka druga utvrđenja, da bi 12. jula 1526. godine turska sila bila pod Petrovaradinskom tvrđavom. Slabo i nepripremljeno utvrđenje, sa posadom od hiljadu ljudi, i pored junačke odbrane koja je trajala do 15. jula palo je u ruke Turaka. Ova prva bitka za Petrovaradinsku tvrđavu označila je početak vladavine Turaka na ovom strateškom položaju Podunavlja. Za duge vladavine Turaka, Petrovaradinska tvrđava nije imala vojnu ulogu, te i nije bila izgrađena kao naročiti fortifikacioni objekat. Bilo je to obično, privremeno utvrđenje, sa stalnom posadom koja je brojala oko osam stotina ljudi. Nijedan objekat nije izgrađen od tvrđeg materijala niti su Turci, vladajući Podunavljem sve do Budima, radili na utvrđivanju Petrovaradina, tako da je tvrđava delimično sačuvala srednjovekovnu formu. Porazom Turaka kod Haršanjija 1687. godine, povukla se turska posada iz Petrovaradina, a Srem je prepušten Austrijancima. Poraz kod Slankamena 1691. godine značio je kraj turske vladavine i nad Petrovaradinom. Veliki gubici Turaka u dotadašnjim bitkama i slabljenje državne moći uslovljavaju, posle pada Beograda 1690. godine, nagle promene u vojnim odnosima borbe za Podunavlje. U istoriji Petrovaradinske tvrđave dolazi do važne prekretnice. Ruše se ostaci srednjovekovne (mađarske i turske) tvrđave i 1692. godine počinje izgradnja velike, moderne, po Vobanovom sistemu građene tvrđave, jedne od najvećih u srednjoj Evropi. Zidanje je započeto sa južne strane gde je izgrađen i prvi objekat u nizu bastiona, Gornja tvrđava (Leopoldov bastion). Kasnije su građeni i drugi bastioni (Inocent, Jozef, Ludvig, Terezija).
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tvrdjava

Počalji od MustraBecka taj Uto Okt 20, 2009 10:21 pm

U prvoj etapi izgradnje Tvrđave vođena je, 1694. godine, žestoka bitka, jedan od poslednjih pokušaja Turaka da osvoje Petrovaradin. Kaprara sa dvadeset šest hiljada vojnika odbranio je Tvrđavu, zaustavljajući Turke predvođene Ali-pašom u njihovom prodiranju na sever. Ovaj događaj, kao i daljni sukobi između Turaka i Austrijanaca, onemogućavali su stalan tok i intenzitet gradnje. Posle Karlovačkog mira, 1699. godine, Turci su konačno napustili ove krajeve, ali su se zadržali istočno, u blizini, što povećava stratešku ulogu Petrovaradinske tvrđave. U relativno mirnom i pogodnom periodu izgradnje do 1728. godine gradi se Gornja tvrđava sa bastionima, revelinama i kontragardima pred njima. U tom periodu delimično je izgrađena Donja tvrđava, zatim trouglasti rov mostobrana na levoj obali Dunava, Brückenschanze – Petrovaradinski šanac, četvrtasto utvrđenje – Inselschanze i, najzad Hornwerck – dvorožno utvrđenje okrenuto prema južnoj strani, koja je bila najugroženija. Prema Dunavu, pred Hornwerckom, bio je sagrađen Kronwerck. U ratu između Austrije i Turske, od 1715-1718. godine jedna od odlučujućih bitaka vođena je na obroncima Petrovaradinskog brda.

Čuvena bitka 5. avgusta 1716. godine predstavlja gigantski obračun između carevina u vekovnoj borbi za Podunavlje. Pre ove bitke, ogromna turska vojska pod komandom Velikog vezira Domad Ali-paše prešla je preko Save i krenula u osvajanje Petrovaradinske tvrđave. Garnizon u Tvrđavi brojao je oko osam hiljada ljudi. Na nadiranje Turaka prema Petrovaradinu odgovorio je tada najveći austrijski vojskovođa, Evgenije Savojski, sa oko sedamdeset šest hiljada vojnika, koncentrisanih u velikom logoru kraj Futoga. Veliki vezir je napustio privremeni tabor kod Banovaca i već predveče 2. avgusta turska vojska se raspoređivala na brežuljcima između Karlovca i Petrovaradina. Glavni štab, opkoljen dvostrukim redom bornih kola, bio je postavljen na brežuljku, u blizini današnje crkve (Tekije). Austrijanci su napali u sedam časova ujutro. Veliki boj sa promenljivim tokom i konačnim trijumfom Austrijanaca bio je završen u jedanaest časova pre podne. Ova bitka donela je veliki ratni plen austrijskoj vojsci: sto sedamdeset dva topa, sto pedeset šest barjaka, pet konjskih repova, šator Velikog vezira, dve hiljade kamila; dok je velika količina ratnog materijala i ratna blagajna Turaka ostala u baruštinama između Dunava i Petrovaradina. Posle ove pobede na Petrovaradinu, Evgenije Savojski osvaja Temišvar, zatim 1717. godine i Beograd, a 1718. godine potpisan je Požarevački mir.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tvrdjava

Počalji od MustraBecka taj Uto Okt 20, 2009 10:22 pm

Nova situacija i nadmoćnost Austrije donosi i bitne promene u razvoju Tvrđave, koja sada gubi prvorazredni značaj i pada u senku mnogo važnije austrijske tvrđave na ušću Save u Dunav – Beogradske tvrđave. Mir u Beogradu 1739. godine doneo je posle više decenija jedno trajnije rešenje u austro-turskim odnosima. Za Petrovaradinsku tvrđavu ono znači novo aktiviziranje. Posle skoro tri decenije mirovanja (1726-1753), izgradnja od 1753. do 1780. godine dovodi do konačnog završetka monumentalnog objekta – „Gibraltara na Dunavu“. U ovom periodu Donja tvrđava se proširuje i na prostore prema Podgrađu, današnje „Beogradske kapije“. Uklanja se staro tursko groblje, a u jednu tursku džamiju smešta se barutana. Na gornjem glavnom platou Tvrđave izgrađena je „dugačka“ kasarna, „jednostavna“ kasarna, arsenal Mamula – „Topovnjača“. Gradi se vodovod, a na bastionu Ludvig izgrađena je i tzv. Sahat-kula. U ovo vreme i podgrađe dobija karakteristične arhitektonske konture: urbanizirano naselje sa većim zgradama za smeštaj oficira, administracije, bolnice i dr. Nakon devet decenija veliki planovi bili su ostvareni. Ali na temelju ratnih iskustava kao i sistema fortifikacije, potrebno je bilo izgraditi lagume i druge prostorije u podzemlju Tvrđave. Godine 1764. ratni savet prihvatio je izgradnju sistema podzemnih galerija. Zidanje ovog posebnog, veoma zamašnog i komplikovanog dela utvrđenja započeto je 1768. a dovršeno 1776. godine. Lagumi, podzemne galerije, zidani su na spratove kojih ima četiri. Dužina hodnika iznosi oko šesnaest kilometara. Ovakav sistem omogućavao je postavljanje minskih polja, rušenje, odnosno dizanje u vazduh pojedinih spratova u slučaju opasnosti od neprijatelja. Međutim, do ovoga u istoriji neće doći jer izgradnja zaista jedinstvenog sistema vojnog utvrđenja toga vremena neće ni koristiti graditeljima u svrhu odbrane, pošto je krajem XVIII veka prestala borba za ovo uporište, kao i za druga, na severu Balkanskog poluostrva. Zanimljivo je da je u ovo vreme iskopan i duboki Ratni bunar koji se nalazi u dvorožnom bastionu. Bunar, dubine 39 metara služio je kao rezervoar vode za celu Tvrđavu u slučaju opsade. Nakon izgradnje laguma i nekih manjih objekata, Tvrđava je 1780. godine dobila konačnu fizionomiju koja je sačuvana do danas.

Za vreme austro-turskog rata 1788/89. godine Tvrđava je bila po strani ratnih događaja. Jedini manji okršaj bilo je zarobljavanje dvadeset naoružanih šajki turske flote pred Petrovaradinskom tvrđavom. Iako po strani ratnih operacija, Petrovaradinska tvrđava je početkom XIX veka bila najsavršenija tvrđava austrijske monarhije. Garnizon je brojao četiri hiljade vojnika, a u barutanama je bilo dve hiljade metarskih centi baruta. Sa četiri stotine topova – haubica i merzera, što je predstavljalo znatno naoružanje u to vreme, Tvrđava je zaista bila neosvojiva. Zanimljiv je podatak da je carska porodica u vreme Napoleonovih osvajanja baš u ovu tvrđavu smestila svoju riznicu, arhivu i brojne dragocenosti. Ogromna tvrđava, građena skoro jedan vek, bila je grobnica hiljade ljudi koji su ugradili svoje kosti u zidine ovog giganta. Po nekim podacima, u vreme najintenzivnije izgradnje usled loše klime, slabe ishrane, teškog prinudnog rada, epidemija, umiralo je dnevno pedeset – sedamdeset ljudi. „Grobnica stranaca“ – naziv je Tvrđave sredinom XVIII veka. Početkom XIX veka, a naročito za vreme i posle Prvog srpskog ustanka, Petrovaradinska tvrđava je postala predstraža i bastion zaštite interesa carevine prema Balkanskom poluostrvu, velika tamnica u kojoj su tokom XIX veka bili zatočeni i internirani brojni borci za ideje nacionalnog i socijalnog oslobođenja. Posle sloma Prvog srpskog ustanka, Karađorđe je 21. septembra 1813. godine prešao u Zemun, a 3. oktobra 1813. godine, po naređenju ratnog saveta premešten je u područje Petrovaradinske regimente da bi zatim bio smešten u Gornju tvrđavu. Do 22. januara 1814. godine Karađorđe je sa porodicom i pratnjom bio u Petrovaradinskoj tvrđavi. Utvrđeno je da je stanovao u Oficirskom paviljonu na Gornjoj tvrđavi da je stalno bio pod prismotrom, sa ograničenim kretanjem i kontrolom prepiske.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tvrdjava

Počalji od MustraBecka taj Uto Okt 20, 2009 10:23 pm

O Petrovaradinu i Tvrđavi u prvoj polovini XIX veka postoje podaci na osnovu kojih se može rekonstruisati slika ovog vojnog utvrđenja, koje je „preživelo“ i koje je dobijalo drugu fizionomiju: ‘U ono doba pre Bune, Varadin je imao sasvim drugu fizionomiju. Ne da se u spoljašnjosti promenio: šančevi i druga zdanja su ostala ista, ali život je bio sasvim drugi. Varadin je u ono doba imao vrlo veliku posadu, vojnika od svake vrste oružja. Mnogo artiljerista, pionira, pontonira… imao je Varadin tada tri generala… Na šančevima stajali su svagda topovi… Današnji Varadin ne da se sravniti sa onim Varadinom pre Bune. Nego nešto osobito žalosnoga imao je Varadin u ono doba… a to je brujanje i zveketanje lanaca robijaša, koji su po ulicama razne poslove radili, osobito vodu nosili… Danju-noću čuo se tu ispod zemlje zveket lanaca robijaških…’ (Pokojnici – Mihajlo Polit-Desančić). U kratkom periodu revolucionarnih pokreta 1848/49. godine Petrovaradin će biti jedan od glavnih centara Mađara – ustanika, te zahvaljujući okolnosti što je garnizon bio sastavljen od vojnika mađarske nacionalnosti, a i sam komandant Kiš bio je Mađar, sa ove Tvrđave će 12. juna 1849. godine Novi Sad biti katastrofalno bombardovan.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tvrdjava

Počalji od MustraBecka taj Uto Okt 20, 2009 10:23 pm

Porazom mađarske revolucije Petrovaradin postaje ponovo austrijska tvrđava, sve do 1918. godine. U drugoj polovini XIX veka, naročito sedamdesetih i osamdesetih godina, za istoriju Tvrđave vezane su neke političke aktivnosti istaknutih nosilaca novih, revolucionarnih socijalističkih ideja. Posle atentata na srpskog kneza Mihaila u Beogradu, Austro-Ugarska je preduzela mere da onemogući aktivnosti i nesmetan boravak pojedinih vodećih političara koji su tada boravili u Novom Sadu. Tako je 26. juna 1868. godine vladin komesar izdao naređe nje za hapšenje Vladimira Jovanovića i Ljubena Karavelova, koji su bili optuženi za učešće u zaveri ubistva kneza Mihaila. Posle strogog pretresa i zaplene stvari u stanu ove dvojice, Ljuben Karavelov i Vladimir Jovanović sprovedeni su u Petrovaradinsku tvrđavu. Jedan od prvih socijalista u Vojvodini, narodni borac Vasa Pelagić, takođe je bio zatočen u Petrovaradinskim kazamatima. Zbog svoje nacionalno-oslobodilačke aktivnosti u porobljenoj Bosni, bio je osuđen na 101 godinu robije i kao zatvorenik u Maloj Aziji uspeo da pobegne. Po dolasku u Novi Sad nastavio je sa agitacijama protiv mađarskih spahija i srpskih klerikalaca. Obeležen kao „buntovnik opasan po svaku državu“, Pelagić je krajem novembra 1872. godine uhapšen, okovan i zatvoren u podzemne kazamate Tvrđave. Posle izvesnog vremena, pušten je iz tvrđavskog zatvora i proteran iz Ugarske.

Među zatvorenicima u Tvrđavi krajem XIX veka bio je i Antun Gustav Matoš, kasnije poznati hrvatski književnik. Među zatvorenicima nalazili su se i rodoljubi koji su 1914. godine streljani u tvrđavskom rovu, kao žrtve besa i osvete austro-ugarske vojske. U jednoj jaruzi, na mestu gde se nalazi spomen-ploča, u blizini kapije na jugoistočnom delu Tvrđave, streljani su rodoljubi iz sela Beške, među kojima i Danica Jovanović, mlada i talentovana umetnica-slikarka.

Uoči Prvog svetskog rata, kao i toku samog rata, Tvrđava je pored značaja ogromne kasarne i moćno naoružanog bastiona imala i dalje karakter tamnice. Veliki broj ljudi, ne samo iz Srema već i iz drugih krajeva zemlje, čamio je po zatvorima Tvrđave. Izbijanje rata zateklo je među hiljada mobilisanih iz Hrvatske i mladog metalca, Josipa Broza. ’… u našem puku se neobično brzo razvijalo antiratno raspoloženje. Zbog toga što sam govorio vojnicima protiv rata, bio sam jedno vrijeme zatvoren u Petrovaradinskoj tvrđavi’. Kao podoficir, Josip Broz je došao u zimu 1914. godine u Petrovaradin. Javno je izneo svoje antiratno raspoloženje, priznao da je socijalista i da će sa fronta u Galiciji pobeći Rusima. Kada se za ovo doznalo bio je uhapšen i zatvoren u jednoj ćeliji uz današnju „Beogradsku kapiju“. Pošto se na saslušanju nije mogla dokazati krivica, Josip Broz je oslobođen. Petrovaradinska tvrđava između dva svetska rata postaje mirnodopski garnizon u kome je smeštena vojska stare Jugoslavije (…)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tvrdjava

Počalji od MustraBecka taj Uto Okt 20, 2009 10:24 pm

Draško Ređep - Pogled na svet, Tvrđava kao amanet, neosvojiva vertikala

Tvrđava, daleko starija od Novog Sada, pamti daleko više i pomnije nego onih nekoliko stoleća novosadskih. U čistoj konvergenciji, Novi Sad, i mi svi, svakojaki, redom, pamtimo smene i mene godišnjih doba na Tvrđavi kao našu jutarnju, češće večernju molitvu.
Kao što je pogled sa Tvrđave privilegija onih koji su stigli, tako je i rasanjeni ili već umorni pogled na Tvrđavu uslov novosadskog života, njegovih dana i njegovih noći.
Kada se Novom Sadu desila 1965. godine, usred gustog onog našeg kontinentalnog leta, jedna od najpomamnijih poplava u njegovoj ne osobito dugoj istoriji, bila je objavljena, u izdanju Matice srpske, moja knjiga Novi Sad, grad na reci. Dakle knjiga u kojoj je, zajedno sa mnom, desetoro tad najaktuelnijih novosadskih fotografa svedočilo o izabranom, odlučnom izlasku grada na reku. A baš u tim datumima zla, koincidentno, kao kod naših nadrealista, naših milih bretona, i kao kod Miloša Crnjanskog, koji je toliko mario za slučaj Komedijant, reka je već uveliko bila usred grada.
Događaj koji se pamti. I koji kazuje kako se, zapravo, veoma sporo Novi Sad primicao velikoj reci. Reći će neko, veoma razložno, uostalom. Još u pedesetim godinama, Isidora Sekulić, sećajući se svojih izleta i svakojakih putovanja u Novi Sad, pitala je nas, razrogačene novosadske studente, da li odlazimo na Dunav. Nije daleko, već je kategorički tvrdila velika naša spisateljica, izađete iz Dunavske, i nekih petnaestak minuta laganog hoda, i već ste na Dunavu.
Uopšte nije bitna naša zaprepašćenost tadašnja, već njena memorija koja je granice grada upamtila kod hotela „Fabri“ u Dunavskoj ulici, onog istog koji je često pominjao i Veljko a

MonografijaPetrović, i kod vatrogasnog spremišta, koje mlađi naraštaji pamte kao kineski restoran „Sečuan“. Posle, naišao je još jedan, superlativu nalik skok: pohod na Tvrđavu.
U mojoj studentskoj generaciji koja je svoj indeks overila 1954. na novootvorenom fakultetu, usred Novog Sada, kod spomenika Svetozaru Miletiću, Tvrđava je bila onaj gabarit koji je označavao kraj. Ili bar početak kraja. Novi Svet.
Za mene bar, koji sam, maturantom naišao iz južnog, takozvanog svinjskog Srema, sve je bilo posve čudno.
Iz nikinačke a i rumske one nizine nikako nisam, sem može biti u dobrim ozarenjima prolećnih pavedrina, video Frušku goru.
Ali, svakad, kao čador na tratini, uznosit i visok, prepoznavao se Cer. Preko Save.
Ni vetrovi ni snovi ne poznaju granice.
Najneverovatnija, skroz i skroz besmislena bila je novosadska reka Dunav kao granica.
Nikad više. Inače, tih mojih, sad već dalekih studentskih godina, civilni naš svet u malenom još Novom Sadu, lagano je osvajao zdanja, adrese, kote. Mahom vojne. Sve se zaboravilo. Kultni onaj mozaik u Skupštini Vojvodine, nastajao je tek kada je taj banski dvor Dragiše Brašovana prestao da bude Dom JNA.
Osvajanje Tvrđave bilo je u znaku prvih naših građanskih sloboda kretanja, sanjarenja, dokolice.
U vreme moje, i naše, legendarne po mnogo čemu Tribine mladih u ulici Jovana Subotića 3, Boško Petrović, jedan od prvih zaverenika Tvrđave, izlagao je, od 13. marta 1955. godine skice za rečeni skupštinski mozaik koji nam i danas privlači pažnju. I ne jedino u jeku procvata našeg parlamentarizma.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tvrdjava

Počalji od MustraBecka taj Uto Okt 20, 2009 10:26 pm

Tvrđava se predavala. Kome?


Kao u donkihotskoj projekciji, Bošku Petroviću, Jovanu Soldatoviću, Miroslavu Antiću…
Moj naraštaj pamti i prve studentske domove onde, gore, u basnoslovnom, neopisivom enformelu vlage, sa pacovima i sovama, ne tek jedino kao simbolima stanja, nego kao stvarnosne subjekte dana i onih besanih noći.
Kasnije, šezdesete godine Vojvodine stare, svakako i Novog Sada, bile su u znaku bunta, samo naoko bez razloga, moći koja ne posustaje. Svingeri, tako karakteristični i danas za sve dolaznike u ove prostore severa, vide Eldorado sviher rhoncus velit sed justo. Quisque enim justo, varius nec, elementum ac, fringilla sit amet, mi svojih maštarija večito baš u našim malenim varošima kada neprekidno traje nedeljno popodne, i kada smo, svi, redom, iza visoko zasvođenih kapija, neopozivo raspusni i jednostavni.
Ti svingeri su, isto, krenuli baš sa Tvrđave.
Sve se više razaznavalo kako je Tvrđava reč sa mnogobrojnim značenjima, ozračenjima, snovima.
Novim Sadom su već počeli da hodaju, neprestano i nikako uglavljeni u prizemnu i jednospratnu fakturu grada, oni engleski autobusi na sprat, zvani šekspiri, i do onih zasenjenih lokacija u žbunju, na Tvrđavi, dolazilo se već mnogo lakše.
Znam bar dvadesetak slučajeva kada su nam se, u raskošnoj pomrčini, kada je tamo dole svetlucao uspavani onaj grad, u jednačini polova, nimalo se ne ustručavajući, pridruživali vojnici i dolaznici svake vrste. Trojke su rođene.
Nikada glasnije nego tih davnih noći šezdesetih nisu tako uzbudljivo mogla da se čuju tzv. opšta mesta tonskog snimka grupnjaka.
Tako je, ne tek jedino za velikog kritičara, Tvrđava bila nalik na ostrvo. S ostrva, naime, uvek treba da se pobegne.
Kada je, kasnije, u prostoru onog nekadašnjeg studentskog doma otvoren hotel Varadin, najpre smo se potrudili, a i Stevan Stanić nas je na to, ne tek jedino kritikama i filmovima navikao, da somot postane što pre star, pohaban, dugovečniji od nas.
Sve je bilo u slikama.
Nikome se i nikako nije žurilo.
Bez obzira na kasnije restauracije, neopozivo nalik na stanište Miljenka Stančića, u ateljeu Bore Popržana sve je bilo nalik na gozbu: veliki postavljen sto, u haljini, voće i trenuci predaha.
Voleti ćemo se tek kasnije.
Vidikovac je, eto, (p)ostao osvojen san.
No, Tvrđava uvek sugeriše: snovima nikad kraja, kao ni razgovorima prečanskog našeg sveta.
Nikada neću zaboraviti jednu od prvih velikih izložbenih postavki u Novom Sadu, posle vazdušnog rata 1999. godine. Sve je nedostajalo. Mostova nije bilo ni za lek. Bilo se vratilo vreme spokojnih i sporih skela o kojima je pevao pesnik Vojvodine Ti svingeri su, isto, krenuli baš sa Tvrđave.
Sve se više razaznavalo kako je Tvrđava reč sa mnogobrojnim značenjima,
Ti svingeri su, isto, krenuli baš sa Tvrđave.
Sve se više razaznavalo kako je Tvrđava reč sa mnogobrojnim značenjima, ozračenjima, snovima.
Novim Sadom su već počeli da hodaju, neprestano i nikako uglavljeni u prizemnu i jednospratnu fakturu grada, oni engleski autobusi na sprat, zvani šekspiri, i do onih zasenjenih lokacija u žbunju, na Tvrđavi, dolazilo se već mnogo lakše.
Znam bar dvadesetak slučajeva kada su nam se, u raskošnoj pomrčini, kada je tamo dole svetlucao uspavani onaj grad, u jednačini polova, nimalo se ne ustručavajući, pridruživali vojnici i dolaznici svake vrste. Trojke su rođene.
Nikada glasnije nego tih davnih noći šezdesetih nisu tako uzbudljivo mogla da se čuju tzv. opšta mesta tonskog snimka grupnjaka.
Tako je, ne tek jedino za velikog kritičara, Tvrđava bila nalik na ostrvo. S ostrva, naime, uvek treba da se pobegne.
Kada je, kasnije, u prostoru onog nekadašnjeg studentskog doma otvoren hotel Varadin, najpre smo se potrudili, a i Stevan Stanić nas je na to, ne tek jedino kritikama i filmovima navikao, da somot postane što pre star, pohaban, dugovečniji od nas.
Sve je bilo u slikama.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tvrdjava

Počalji od MustraBecka taj Uto Okt 20, 2009 10:27 pm

Nikome se i nikako nije prolaz-ulaz-kapijažurilo.
Bez obzira na kasnije restauracije, neopozivo nalik na stanište Miljenka Stančića, u ateljeu Bore Popržana sve je bilo nalik na gozbu: veliki postavljen sto, u haljini, voće i trenuci predaha.
Voleti ćemo se tek kasnije.
Vidikovac je, eto, (p)ostao osvojen san.
No, Tvrđava uvek sugeriše: snovima nikad kraja, kao ni razgovorima prečanskog našeg sveta.
Nikada neću zaboraviti jednu od prvih velikih izložbenih postavki u Novom Sadu, posle vazdušnog rata 1999. godine. Sve je nedostajalo. Mostova nije bilo ni za lek. Bilo se vratilo vreme spokojnih i sporih skela o kojima je pevao pesnik Vojvodine Ti svingeri su, isto, krenuli baš sa Tvrđave.
Sve se više razaznavalo kako je Tvrđava reč sa mnogobrojnim značenjima,
ozračenjima, snovima. Novim Sadom su već počeli da hodaju, neprestano i nikako uglavljeni u prizemnu i jednospratnu fakturu grada, oni engleski autobusi na sprat, zvani šekspiri, i do onih zasenjenih lokacija u žbunju, na Tvrđavi, dolazilo se već mnogo lakše.
Znam bar dvadesetak slučajeva kada su nam se, u raskošnoj pomrčini, kada je tamo dole svetlucao uspavani onaj grad, u jednačini polova, nimalo se ne ustručavajući, pridruživali vojnici i dolaznici svake vrste. Trojke su rođene.
Nikada glasnije nego tih davnih noći šezdesetih nisu tako uzbudljivo mogla da se čuju tzv. opšta mesta tonskog snimka grupnjaka.
Tako je, ne tek jedino za velikog kritičara, Tvrđava bila nalik na ostrvo. S ostrva, naime, uvek treba da se pobegne.
Kada je, kasnije, u prostoru onog nekadašnjeg studentskog doma otvoren hotel Varadin, najpre smo se potrudili, a i Stevan Stanić nas je na to, ne tek jedino kritikama i filmovima navikao, da somot postane što pre star, pohaban, dugovečniji od nas.
Sve je bilo u slikama.
Nikome se i nikako nije žurilo.
Bez obzira na kasnije restauracije, neopozivo nalik na stanište Miljenka Stančića, u ateljeu Bore Popržana sve je bilo nalik na gozbu: veliki postavljen sto, u haljini, voće i trenuci predaha.
Voleti ćemo se tek kasnije.
Vidikovac je, eto, (p)ostao osvojen san.
No, Tvrđava uvek sugeriše: snovima nikad kraja, kao ni razgovorima prečanskog našeg sveta.
Nikada neću zaboraviti jednu od prvih velikih izložbenih postavki u Novom Sadu, posle vazdušnog rata 1999. godine. Sve je nedostajalo. Mostova nije bilo ni za lek. Bilo se vratilo vreme spokojnih i sporih skela o kojima je pevao pesnik Vojvodine stare Bogdan Čiplić:
Skela prima po sedam kola odjednom, A kad se stisnu, bude ih i devet.
Veliki formati slika Miće Mihajlovića, sa Tvrđave, prelazili su reku skelom, a onda do još neizgorelog Radničkog univerziteta.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tvrdjava

Počalji od MustraBecka taj Uto Okt 20, 2009 10:28 pm

Dugo putovanje, onakvo kakvo je zamišljao kao osobenu vrlinu Konstantin Kavafi, vrelo leto, previše tihog nemira.
Sve mi se čini da pred Tvrđavom svi putnici namernici love a ulovljeni, kao u stihu Momčila Nastasijevića.
Pretraga traje, nas možda više i nema, a Tvrđava, za nekoliko generacija koje su je pomamno osvajale u drugoj polovini dvadesetog veka nekako kao prvi put, zaista ispočetka, kao da je bila metafizički smisao novine, znak koji se uvek usvaja, ali ipak ne prepušta svakom.
Samo je sloboda imanentna sa tim starim zdanjima koja su već odavno vaskoliki Monmartr.
Bar meni, sa jednog prozora Tvrđave, otvorilo se nebo. Nema više.
Svejedno kojim putem stigli do zaravni odakle se vidi čitava polulopta zvezdanog neba, tunelom ili drugom džadom, ili nebesima, poput ptica, uvek ćete imati bezmalo bezumno, orgastičko treperenje obamrlosti i takozvane male smrti radovanja, onde, gore.
Svojevremeno je, između dvaju svetskih ratova, Crnjanski pisao o Sremskim Karlovcima kao o ljubavnom predgrađu Beograda.
Taj isti naš klasik moderne književnosti, kada sam ga 1972. vodio na Tvrđavu, između ostalog i u atelje najpoznatijeg i najuticajnijeg našeg vertikaliste Jovana Soldatovića, koji je takođe umnogome izmenio naš ravničarski pejzaž, isto je uzbuđeno, osluškivao glasove ljubavi, u onom niskom žbunju, kraj nas. Svakako, bar tako pamtim, najpre je ljubavni zanos osvojio neuporedivi granitni greben nad ravnicom. Onda su locirane autentične adrese radionica, muzeja, zavoda, Ateljea 61…
Novi Sad ne bi bio moguć, onako duboko potonuo i ispresecan meandrima velike reke, bez pogleda odozgo.
Ništa kamen.
Samo uspomene.
Najradosniji utisak za sva vremena: u onom tako zatravljenom, velikom nemirnom plimom opušaka i dima zasvođenom ateljeu Boška Petrovića i sad kao da osluškujem disanje i predisanje one gvozdene peći, nalik na bubnjaru.
Ručni rad je još bio na ceni.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tvrdjava

Počalji od MustraBecka taj Uto Okt 20, 2009 10:29 pm

Onda?
Onda smo Crnjanski i ja prvo kroz prozor zavirili u Jovin atelje: visoki pramenovi gipsa. Raskošan plitak reljef u orahovini. Suvo cveće…
Posle?
Posle su nailazili nobelovci, Salvatore Kvazimodo prvi. Mahnito je pio karlovačko vino Lorens Darel. Ni Aleksandriju tad pomenuo nije. Da ne zaboravimo: nikada nigde nisam se naslušao, kao na Tvrđavi, razgovora o preuređenju, nameni, rešenjima svake vrste. Srećom, Tvrđava je izmicala svima, pa i nama, izgužvanim i površnim, dosadnim i pretencioznim posetiocima. I žiteljima, uostalom. Onde su se, u jednoj sezoni, odjednom pojavile predstave Teatra preko mosta. Mira Banjac nas je sačekivala, ne tek jedino u ateljeu Živojina Miškova. Vremena su i inače bila neutešna. Ekologija je bila svečana, samo na rečima: nigde para, nigde izmena, nigde preokreta. Srećom. U zasvođenim prostorima, kazamatima memljivim i u mrtvoj tišini nedešavanja, istim onim iz kojih je, zatvorenik Antun Gustav Matoš, preko pontonskog mosta, austrougarski sužanj, pobegao u Novi Sad, na pijacu, a posle, preko Titela i Pančeva, u Srbiju, na voljenu beogradsku kaldrmu, sad se bezmerno maštalo. Unekoliko, Tvrđava je jedna od onih tako bitnih, a svakako pomalo tajanstvenih tačaka, bez kojih nije moguće ni sastaviti, ni osmotriti prostrani panonski atlas koji ne poznaje granice, i koji baš svojim neposrednim oslanjanjem na beskraj nestale one, negdašnje pučine morske, podrazumeva toleranciju kao bit, kao san, kao sam život. To je osmatračnica, ali isto tako i velika završnica, magični pogled uvis, vertikala kao jedinstveno stremljenje svih ravničara.

Svakako, i u metafizičkom smislu, Tvrđava je, za pesnike i sanjare, za putnike i dolaznike, ona vrsta pustolovine koja se, nikako i nigde, ne može prepričati, i koja se, kao ni poezija, ne može dokazati sem istinitošću iskustva. Veoma je često navođena anegdota o znamenitom nemačkom filozofu Imanuelu Kantu koji je, u rodnom Kenigsbergu, najradosnije snatrio i promišljao posmatrajući vrh gotskog crkvenog zvonika koji je, sa svog prozora, bez prestanka mogao da vidi. Ta tačka, izuzetan fokus usredsređenosti koja, večito, blisko suseduje sa rasejanošću samom, odjednom je postala nedostupna. Naime, sused je sagradio, da li zid, da li novo krilo kuće, i iluzije vrha posve je nestalo. Onaj toranj je za Kanta bio već nepostojeći. Potom, kako već biva, filozof je skupljao paru po paru, uspešno otkupio onu smetnju za pogled na svet. No, već je bio umoran i sa oslabljenim vidom. I više, i bez one uklonjene zapreke, nije mogao ni da prepozna, akamoli da nanovo osvoji onu najvišu tačku vertikale svojih misaonih putešestvija. Sve je bilo uzalud. Na ovom našem tlu, isto, često bi se, nemarnošću preduzimača ili baš kaćipernošću graditelja, neko treći – ili nešto treće – umešao u naše maštarije koje su, stolećima već, uvek nastajale bez zazora kada je bio u pitanju pogled na Tvrđavu. Htelo se reći da i dan današnji Tvrđava nije još uvek onoliko vidljiva sa dugih onih lančanih ulica i bulevara novosadskih koliko bi bilo opravdano da se očekuje.

Ipak, neki pogledi su ostali neprikosnoveni. Sa jednog stepeništa u kući na adresi Grčkoškolske novosadske ulice broj 6, moguće je, ne tek jedino teleobjektivom, dozvati satnu kulu na platou Tvrđave, tačno u liniji dekorativnog onog tornjića na krovu Vladičinog dvora.

Dunav se ne vidi, premošćen je za račun sna o ukinutoj razdaljini, sve je, zaista, nadohvat ruku. Bogomdano. Ima u Vojvodini vidikovaca koji daleko premašuju taličnu visinu granitnog petrovaradinskog grebena. Vršački breg, Crveni Čot…

No, može biti, jedino baš sa Tvrđave, opervažene velikom dunavskom vodom, utisak beskonačnosti i, istovremeno, srećne lociranosti ostaje da traje kao večitost sama.

Šta se sve nije zbivalo i kako sve sanjalo na Tvrđavi?
U sećanjima onih koji još mogu da se sećaju, svakako je zabeleženo i to da je 15. avgusta 1991, niko drugi do Milan Konjović pred svima, u bogatoj rasveti leta, slikao. Kanda poslednji put pred drugima. Isto mi je bio neopozivo nalik na Kanta: kazivao nam je, povlačeći jedva zarumenjeni potez na slici, na platnu, kako je ta boja jarko, skroz i skroz cinober izdvojena. Očevidno, već je video drukčije od nas. I sve na Tvrđavi. Poverio mi je isto, i ponavljajući tu smelu tvrdnju, kako ga Tvrđavi, u čijem je podnožju, u Ribnjaku, slikao odmah posle rata, 1945. i 1946, privlači njen prethodni umor, s utišanom paletom. Konjović, bez sumnje najveći kolorista modernog srpskog slikarstva, nije samo sanjao crno belo, nego je i televizijski ekran voleo pogašen, u crno belim obrisima.

(Uzgred: tako je odgledao s oduševljenjem i magičnu onu seriju o Munku). Tvrđava je, bar za njega, sa tim moćnim plohama Vobanove fortifikacione, obamrle arhitekture, bila oličenje te svenule a moćne uspravnosti. Najčuveniji prizor Tvrđave ovekovečio je doajen naše umetničke fotografije Geza Barta. To je onaj često reprodukovan trenutak kada svetlo nailazi takoreći iz samog dunavskog vira. Nad tom vedutom, pre četrdesetak godina, a kasnije i u knjizi Novi Sad, grad na reci, zabeležio sam ovo i ovoliko:
„To mrko nebo nad gromadom Petrovaradinske tvrđave, nad vodom, to je nebo koje je El Greko slikao nad Toledom. To nebo i ta u vodu, u Dunav, isturena Tvrđava koja je, noćima pred buru, mir što onespokojuje i što vraća uspomene iz davnih ratova…“
Monumentalnost Tvrđave, sa tim kosim presecima koje bi ogromno voleo Andre Lot, svakako, ne dopušta sitan hod, ututkani milje, mali žanr…
Milenko Šerban, slikar hlorofila i zelene svetlosti panonske, ima, slikane u poznim dvadesetim, postpariskim godinama, dve slike sa novosadskim prizorima. Na jednoj od njih, Jermenska crkva koje više nema, sva je u plohama, bezmalo kubistički organizovanim. Ali i tako izuzetno likovno svedočanstvo o zdanju koga više nije, i koje smo, još i u mojoj generaciji, upamtili po tramvajskoj stanici koja je bila tik pred njom. Često su ta dva malena a značajna Šerbanova platna tumačili isključivo s pomislima na njegove pariske studije, kod Lota. A, može biti, istinito, ili bar istinitije je to što je i Šerbanov pogled na Tvrđavu, ne samo izazivao, nego unekoliko i sugerisao taj stepenasti red stvari, takoreći komparativ i superlativ našeg pomeranja ka svetlosti, ka visinama koje, kao kod Paskala i Matića, dozivaju tako zlokobno i samoubilački.

Miroslav Antić je ovde sanjao, slikao, pokatkad meračio visinu one stene sa koje bi, ipak najbrže, poput ptica koje je toliko voleo, sleteo u Dunav. Srednjoškolske ekskurzije su se ovde zaustavljale ne tek jedino da predahnu, nego i da se oslobode, da druguju sa trofejnim onim topovima i prepariranim skeletima u muzejskim prostorima. Tvrđava jeste muzej, ali drukčije izmaštan, vitoperen, sa slobodnim vetrovima i vetrokazima koji najradije druguju s olujama i nepogodama svake vrste. Samo sa Tvrđave velike bečke lađe prošlog i pretprošlog stoleća bile su nalik na barke sna. Ima i priča o tome kako su bogati novosadski graždani putovali čak do Vukovara da bi onde svoje najdraže rođakei prijatelje ukrcale na jedno od tih velikih belih plovila, i potom lagano, kako brod i voda to već hoće, doplovili do Zemuna. Znate već šta je bilo u međuvremenu: mesing, konjak, nemirni vidici nad vodom… Onda, onda bi se u Zemunu ukrcali na voz i stigli s one druge strane, opet i isti, ili pak ne baš posve isti Novi Sad. A kad smo već kod lađa koje mere i podešavaju svoje vreme putovanja i polazaka prema onom jedinstvenom časovniku čija velika skazaljka pokazuje sate, a malena minute, valja ne zaboraviti kako je baš rečeni Milan Konjović, slikar letnjih požara sunca kontinentalne naše klime, tako odane kanikulama, zabeležio kako je prvi put sunce video baš tako, na jednoj lađi gde je Turčin pekao kafu i posluživao u fildžanima na čijem dnu je žeženog zlata blistalo – sunce. Možda se to desilo baš ispod Varadina. Nikad se ne zna.

Tvrđava je test za stvaraoce. Nikada ne tek jedino likovni motiv privlačan turističkim publikacijama i namenjen jeftinim suvenirima.

Mrgodna superiornost Tvrđave kao da unapred ukida umiljatost kiča, a već svakako nema razumevanja za sentimentalne, ishitrene prizore suznih rastanaka i oblike vikend radovanja. Nad Tvrđavom su oblaci posve, posve drukčiji nego nad Bačkom. A kako ptica, uvek i uvek, prati tok vode, reke, onda – i u reverzibilnom smislu – sa galebovima koji su stigli sa morske, crnomorske strane, stvar stoji blistavo: Novi Sad je primorska luka. Sa prozora ateljea, nekadašnjeg ateljea Stevana Maksimovića, na Tvrđavi, grad onaj dole najednom se čini pitomijim i nekako sasvim porodičnim. Tako se taj novosadski urbanizam, u biti razredni i još uvek porodični, može spoznati tek sa strane, tek odozgo.
Tvrđava je bezrazložni i tako istinit atribut Novog Sada.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tvrdjava

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu