Pasji život jezika

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Pasji život jezika

Počalji od MustraBecka taj Sre Okt 21, 2009 12:16 am

Psovka je izraz ropstva, rekao je jednom prilikom Vladimir Iljič Lenjin, koji je u ime oslobađanja od kapitalizma i stvaranja novog, komunističkog, čoveka izveo prvu socijalističku revoluciju u svetu i Rusiju potom bacio u decenijsko ropstvo i ne pokušavši pri tom da ljudsku prirodu oslobađa od ropstva psovke.

Naprotiv, psovka je na individualnom planu, u vremenima dok je čovek stenjao pod diktaturom utopijskih teorija i njihovih eksploatatorskih konsekvenci, često bila jedini oslobodilački izlaz kojim je, ponekad sa svom pljuvačkom, kuljao nakupljeni gnev i očaj porobljenog ljudskog bića. U slobodu ili u dublje ropstvo? U vreme Staljina i psovka se smrzavala na vrhovima usana.
Istorijski, teško je odrediti kada je psovanje otpočelo. Nismo načisto da li je mumlanje praistorijskog čoveka autentični govor na datom stupnju razvoja ili psovanje.

Sklon sam da ovaj korov govora vidim kao njegovu strukturalnu osobinu, datu čovekovoj skarednoj prirodi kao jedna refleksna radnja, munjevita pobuna protiv prokletstva života. Ne verujem da je psovka Božjeg porekla premda je čovek njegovo podobije, ako se držimo slova biblijskog monoteizma i Boga živoga. Ako je na početku Reč, kao najviši smisao Božjeg stvaranja, kao poredak sveta po Božjem promislu, onda psovka nije od Njega. Ti beslovesni geleri govora mogu da potiču samo iz paklene mašine koju je u trenutku Velikog praska podmetnuo đavo kao svoj prilog stvaranju sveta. U tom času verovatno nije mogao da odoli trijumfu i svoju akciju proprati osnovnom „teološkom“ psovkom „jebem ti boga!“ ili bar nešto benignijom uzrečicom „boga ti tvoga“ kojoj navrh jezika zastaje teži smisao, koji je u međuvremenu skliznuo u zaborav, jer se ona danas uglavnom čuje u razgovoru koji odlikuje miran tok, a kad se i izgovori to je najčešće izraz divljenja ili neverice pred nečim. Skoro da je postala nezamisliva u razgovoru u kojem iskre varnice nezadovoljstva ili u raspravi u kojoj je prisutno puno žuči i jarosti.

Poganija varijanta ove prapsovke, u drugom smeru, „bog te jebo“, vrhunac je đavolovog cinizma i ismejavanja božje tvorevine. Iz istih usta potiče potom i ono bogohulničko izvrgavanje opscenom ruglu svega svetog („Božić ti jebem“, „jebem li ti levu papučicu svete deve Marije“, „jebem li ti Svetu i Mladu nedelju“, „jebem ti svetog Jovana s bose noge“, „sve ti po kalendar jebem“, „bogomolju ti jebem“, „jebem ti paliluj“, „kandilce ti jebem“, „milo li ti bokče jebem“...). To prapočetno verbalno rodoskvrnuće koje čovek čini kada kaže „jebem ti boga“, svojega oca, dakle, i te kako odzvanja i u mlađoj varijanti - „jebem ti oca očinskoga“, koja potiče, bar srpskog roda što se tiče, sa dna njegovog rodoslovlja. Psujući sebi i svima redom čovek želi sve da poništi, i svoje i tuđe postojanje, a u nastupu besa zaboravi dokle se proteže lanac uzročnosti, pa opsuje mater i Bogu.

Pred srpskom psovkom ništa ne ostaje nevino, čak ni slovo A („aknem ti ga“) ni B (“butnem ti ga“) niti ijedno slovo iz azbučnog poretka („vuznem ti ga“, „zbutam ti ga“, „zviznem ti ga“, „žvajznem ti ga“, „muljnem ti ga“, „nabijem ti ga“, „oplajvazim te“,„roknem ti ga“, „surduknem ti ga“, „uteram ti ga“, „fućnem ti ga“, „čuknem ti ga“, „šljisnem ti ga“). Uz prateću gestualnost, najčešće srednjim prstom ili podizanjem uvis lakta, u psovke spadaju i određeni prednjonepčani praskovi suglasničkih grupacija poput – Dzzzz! Rrrrrrp! Srč!

Psovka se brzo uči i prihvata, mnogo uspešnije nego ostalo obrazovno gradivo, a psovanje postaje svojevrsna negativna paideja. Ovom poluanimalnom, napola artikulisanom izražavanju sklona su i deca, kad ih se „edukuje“, naravno, jer šta je čovek drugo do spoj prirode i vaspitanja, pa im se obično kad taj govor uvežbavaju upućuje prekor – „nemoj da laješ“, „ne laj“. U ruralnim sredinama taj izraz se i do danas zadržao kao ona poslednja opomena pred teži sukob komšija oko međe, ograde ili bilo čega drugog što ih dovodi u zavadu. Intencionalno, psovka je pre svega vređanje, uvreda, ponižavanje, nipodaštavanje, verbalno sakaćenje nečije ličnosti, kakvog poretka stvari, određenog sleda događaja, sklopa okolnosti, moralnog integriteta dotične jedinke ili nekog, nadohvat psovke, autoriteta. U težim afektacijama (verbalna) namera je potpuno satiranje, uništenje i nestajanje psovanog, i gotovo uvek u formi pervertovanog imaginarnog seksualnog čina.

Opsceni kvalitet psovke proporcionalan je abnormalnosti seksualnog čina – „jebem te u glavu“; „jebem te jebanoga“; „jebem te mrtvoga“; „jebem te grbavoga“; „jebem te sakatoga“; „jebem te u oko drljavo“; „jebem te u njokalicu“; „u usta te pogana jebem“; „u sisu te jebem“; „jebem te u slepo crevo“; „jebem te u pizdu“, „u šupljak te jebem“ (...). Kod ovih povreda moralnog i telesnog integriteta osnovno dejstvo psovke je povreda osećanja stida. Ona preko te „granice“, rekli bismo, ne ide i tu je treba razlikovati od kletve koja – upućena višim silama radi namirenja imaginarne pravde – ide za razaranjem fizičkog integriteta prokletoga („dabogda ti ruka otpala, lopove! Dabogda ti oči ispale“...).

U satiranju se iscrpljuje i gotovo sav smisao jedne od „najmasnijih“, oni dijetalniji vole da kažu „najsočnijih“, srpskih psovki – „marš u pičku/pizdu materinu“. Ne stoji iza ove pogane „naredbe“ za povratak u unutrašnjost materice nikakva želja za intrauterusnim blaženstvom opsovanog, već diluvijalna afektivna mržnja kojoj je cilj nestajanje onog drugog ka kome je usmerena, koji se oseća kao arhineprijatelj kojeg treba uništiti. Kao da hoće da se kaže „nazad u nepostojanje“, „nije ti mesto sa mnom, na ovom svetu“. I to progonstvo sasvim je blisko kletvi „dabogda nestao“, „dabogda te crna zemlja progutala“, „zlo te smelo“, „nije trebalo ni da se rodiš“. Samo su varijacije na istu temu psovke - „jebo te ko te napravi“; „jebo te ko te rodi“; „jebo te ko te oliza“ (ovde je stupanj uvrede još dublji dovođenjem opsovanog u vezu sa životinjskim činom), „jebo te ko te oteli“, „jebo te Hitler“ (razlog više da ne postojiš ako si istog soja kao čovek koji je simbol najvišeg zla, oličenje ljudskog izroda, najveće ljudske pogani), „jebo te šinter“...

Psovanje je metaforički rečeno „spuštanje rampe“ pred iole stilizovanijim, uzvišenijim, visprenijim govorom, to je autistični govor, stavljanje čepa na bocu u kojoj je duh bogat izrazom, retoričkim umećem, krasnorečivošću, elokvencijom. U tom smislu psovka je danas postala govorna poštapalica, refleksna reakcija, način skraćene komunikacije i u onim odnosima koje ne mora karakterisati neprijateljstvo. U mnogim drugarskim dijalozima pajtosa po zanatu ili, čak, intimnijim vezama parova prisutni su izrazi (čiste psovke) – „jebem te“, „jebo ja tebe“, „ne zajebavaj“, „ne mrsi muda“, „ne tupi kurac“, „ne palamudi“, „odjebi“, „zajebi me“, „sjaši“, „skin se s kurca“, „ a na mojega“, „a na kurac“, „moj kur“, „na moj, de“, „čukam“, „evo ti ga, na“,”jeb za jeb”...

Iz niza psovki izbija zatomljeni klasni sadržaj, izraz poremećenih, degradiranih lumpenodnosa, moralno licemerstvo i imperijalni cinizam titulara takozvanog istorijskog progresa, nataložena frustracija potlačenih, obest i prepotentnost privilegovanih – „kopile jedno“, „mater ti jebem kurvinsku“, „majku ti jebem lopovsku“, „sortu ti poganu jebem“, „rod ti pokvaren“, „kurvo kurvinska“... Srpska psovka nikom ne prašta. Zapravo, sistem psovke i psovanja ne ostavlja skoro nijednu vrednost čovekovu izvan domašaja sablazni. Braneći svoju moralnost, psovač tuđu dovodi u pitanje; štiteći svoju čistotu, psovač tuđe poglede pretvara u sablazan. Za sve je drugi uvek kriv, i nikakav problem nije krivicu konkretizovati i lokalizovati, poturiti „krivcu“ i najveće zlo, razoriti mu kompletnu porodicu, imetak, crkvu i komšiluk, i „jebati“ i najmilije i najdraže – „klicu ti jebem čivutsku“ (antisemitizam i uz njega uvek prateća ksenofobija), „jebem ti familiju cigansku“, „majku ti jebem fašističku“, „oca ti krvavog jebem“, „sestricu ti u guzicu“, „jebem li ti babu uz tarabu“, „jebem li ti dedu na gredu“, „jebem li ti tetku na rešetku“, „jebem li ti strinu na grbinu“, „ujnu ti detinju“, „jebem ti i kumicu i starosvaticu“, „komšičence ti malecko“, „detence ti neokupano“, „sve ti jebem“, „jebem ti što se ne setiš“ (zaumna psovka).

Psovka „jebem ti mater kurvinsku“ i nije srpskoga porekla, ali srpska psovačnica nije propustila da je registruje i zavede pod svoje. U kraćem obliku – „kurvin sine“, imaju je i Brazilci (Filho de puta), a mislim da ne postoji vestern, pa ni triler, u kojem glavni junak, a vrlo često i epizodista ako je glavni junak suviše dostojanstven, bar jedanput ne izgovori, stisnutih usana - son of bič (Son of the bitch). Kod Španaca, u proširenom obliku, važi za jednu od najžešćih psovki – Ma cago en tu puta madre (serem ti se u kurvinsku majku). Slutim da joj je poreklo još u Rimskoj imperiji, pa i dublje u istoriji, sve dokle sežu počeci prostituisanja ljudskih odnosa. Za Nemce psovka „majka ti je kurva“ (Deine mutter ist eine Hure) spada u najveće uvrede. Nije samo srpskog roda ni ono poznato ekspresivno trorečje, psovka – „pička/pizda ti materina“. Imaju je, opet, Brazilci (Puta que parin), Indijci (tedi maka čut – pička od majke), Palestinci (Kos – emak). Javno izvikivanje i opsceno izrugivanje sa majčinim polnim organom je vređanje majke kao najsvetijeg stuba porodičnog morala.

Ovde nije prisutna nikakva seksualna, ni otvorena ni prikrivena, erotska želja, čega ima u mnogim psovkama, najčešće u izopačenom vidu, već se radi, najprostije rečeno, o povredi dostojanstva ljudskog života, njegove vrednosti i uzvišenosti, o negiranju postojanja ikakve ljudskosti sem one koja je u ravni animalnih nagona, životinjskog bitisanja. Uplitati ovde potisnutu seksualnost ili kakve druge erotske tabue, promašena je tema. Ova psovka je verbalna agresija, silovanje vrhovnog moralnog autoriteta i poslednjeg kutka intime. Grozomornija od nje je samo psovka „jebeš mi mater“ (inverzija prapsovke „jebem ti majku“), koja je u žargonu u funkciji zaklinjanja postala prosto deo automatizma govora, i ona predstavlja čin samoponištenja, ukidanje samopoštovanja, moralno samoubistvo.

Psovanje je pasji život ljudskog govora. Tu mu je i koren kao reči. Značenje, specijalizirano na „grditi, ružiti“, udaljilo je glagol psovati od veze sa rečju „pas“ i od prvobitnog značenja „činiti kao pas“. Reč psina (na Kosmetu pcina) imala je u 16. veku značenje „zloba“, a još ranije reč psost (kod Poljaka psota) značila je „grdnja“. Siroti pas i njegova porodica izvrgli su se u ljudskim ustima u psovke i u još nekim oblicima – pašče, paščad, paščadija, pasjevina. U Vukovom Rječniku ta se reč - psovati - samo pominje. Nekoliko redaka pre nje, Vuk beleži reč prcanje, ali ne daje njeno operacionalno, praktično značenje, nego samo smerno terminološko, ukazujući na latinski i nemački izraz (coitus caprarum, das Begaten der Ziegen). A „prcati“, pored „jebati“, osnovni je „pomoćni glagol“ mnogobrojnih psovki, koji se očuvao i u najsavremenijem žargonu. Prc! Prc Milojka! beleži i Vuk izraz koji i dan-danas možemo čuti prolazeći pored klupe gde se vodi šahovski boj kao uzvik zadovoljstva kad se protivnik nadmudri, odnosno kad neko u nečemu ne uspe. Prc Milojka! - tu smo već na terenu erotike, a u srpskoj ponudi je nemali broj izraza i slika koji bi zadovoljili i Apolinerovu erotsku maštu u opisivanju raspojasane seksualnosti („11.000 buzdovana“) – „moj ti za rados“, „okačim ti konjski kurac oko vrata“, „drž se za muda dok ti ulazi“, „zavrni mu šešir“, „prošetaj mu kožu“, “oladi ga da ti ga nabijem“, „sestre ti ga zabobrčim“,“ženu li ti izgorim“...

Od psovke je u Srba sve poprskano – majka, otac, žena, deca, porod, bog i svi sveci, bogomolje i slave, nebesje, hleb, imanje, živina i krupna stoka, odeća, jelo i pribor – jednom rečju, sve što oko vidi, uvo čuje i glava zamisli. Viđeni kroz psovku karakteri muškog roda izgledaju ovako: drkezina, šiljokuran, zgulimir, zaguljen ko kurac, zajebo babicu, kurajber, mrsomudonja, kurotresina, picajzla, pican, pičkoliz, jebavši, ne jebava nikoga, ni kurcu si ne kazuje... A ženskog ovako: napičnjak, milokurka, račepulja, razjebotina, mukotrpna kuročekalica. Ako gleda na okolnosti, Srbin kroz ovu dioptriju sve vidi kao: jebaniju, jebadu, jeben poso, jeben svet, pičkojebinu, pičkino veselje, pizdariju, mudećinu, omudinu, kurokršinu, opizdinu. Iz takvog iskustva gde se sve psuje pa rastura, nikle su i poslovice: „jeban i bijen ne zaboravljaju“; „bijeno i jebano se ne naplaćuje“; „jeban ne priča“, „bijen preti – jeban trpi“; „kukuruzu i kurcu nikad ne veruj“, „kurac kuću drži“; „kurac oči nema“; „jebana baba s dupe vrata zatvara“; „kome je suđeno da bude jeban gaće mu same padaju“; „na siroče i rak patku vadi“; ili izreke: „čeka da padnu ovnova muda“; „žena je ukras oko pičke“; „trula muda pokojnog labuda“; „tup ko pandurski kurac“; „drži se ko kurac u ladnu vodu“; „ko pička u novu košulju“; „sve moj do mojega, a za mojega mesto nema“.

Rečnik psovki preti da okupira sav uobičajeni govor, onaj najprirodniji, opušteni kojim se služimo u svakodnevnom životu. Ne preostaje nam ništa drugo nego da svaku rečenicu pre nego što je izustimo očistimo od tog lajanja na zvezde ili bljuvanja iz pakla. Pokušajmo da se, u trenutku kad psovka nadolazi, jer smo prethodno iznervirani i uzbuđeni, izdignemo iznad situacije, da i ovaj put poverujemo Lenjinu i ne ostanemo u ropstvu, i svom potencijalnom neprijatelju predložimo pravnički, građanski izlaz, na primer:
Povucite me za konsekvencu!

Momir Đoković
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pasji život jezika

Počalji od MustraBecka taj Pon Nov 29, 2010 6:08 pm

Псујем, а не желим то!
Постоје они који својим говором вређају друге, али и они које бисмо могли да увредимо кад бисмо им рекли да престану да говоре срамотне речи јер тако вређају присутне!


Неки људи толико често псују да смо њихове псовке готово престали да опажамо. Као да су постале део укупне слике особе која псује. Подразумева се, та слика није лепа. И кад, из неког разлога, призовемо у сећање лик те особе, обавезно ћемо се сетити колико је често употребљавао непристојне речи као неку врсту узречице, поштапалице... „Био сам, ј... те, у самопослузи. Кад тамо, ј... те, чоколада, ј... те, са бадемима! Ј... те, нисам мог’о да одолим! И , ј... те, купим је! И поједем је, у ....у .......у!” Наравно, псовање није најстрашнија ствар коју нека особа може да учини, али требало би имати на уму да непристојне речи у присуству других људи могу бити крајње увредљиве, без обзира на то што псовка можда није била упућена ни на чију „адресу”.


Жил де ла Турет (1859–1904), француски лекар, открио је необичан неуролошки поремећај касније назван по њему – Туретов синдром.

Ослушнимо себе
Више од осталих људи, псовке јасно чују и прихватају као својеврсни ударац у главу они који никада не псују. Можемо, дакле, само да наслутимо колико псовање узнемирава такве особе. И онда се поставља питање можемо ли се одучити од псовања. Наравно да можемо! Требало би само да ослушнемо себе.
Али, многи не могу да се од тога „излече” без лекарске помоћи. Наиме, постоје и они који псују против своје воље и нису у стању да против тога много учине. То су људи који пате од једне врсте поремећаја који се зове копролалија. Реч је о невољном изговарању псовки и непристојних, срамних речи, увредљивих примедби, друштвено неприхватљивих. Копролалија потиче од старогрчких речи копрос, што значи измет и лалија - брбљање.
Оно што мимо своје воље, често вишим тоном, изговарају особе које пате од копролалије, увек је друштвено неприхватљиво. То може бити само једна реч или реченица која звучи као истурени уметак, или пак читав низ реченица. Понекад особа не изговори гласно непристојну реч и до осталих допире само мрмљање. Јасно је, оно што је у тим приликама изговорено, не одговара ономе што заправо мисли човек који пати од копролалије.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pasji život jezika

Počalji od MustraBecka taj Pon Nov 29, 2010 6:10 pm

Моцартов поремећај?

Копролалија је ретка особина људи који пате од Туретовог синдрома. Око петнаест одсто људи који пате од Туретовог синдрома, пати истовремено од копролалије. Неки сматрају да је Волфганг Амадеус Моцарт био један од њих, те да су његова поједина писма која врве од непристојних израза заправо последица Туретовог синдрома.
Неуролошки поремећај који је добио име по француском неурологу Жоржу Жилу де ла Турету (1859-1904), углавном је наследне природе. Први знаци болести појављују се још у детињству и препознају се по физичким и вокалним тиковима, грчевима на лицу и гласовима који се не могу обуздати. Некада се сматрало да је реч о врло реткој и необичној појави, док је данас утврђено да велики број људи пати од Туретовог синдрома. Извесно је да ти људи, без обзира на непријатности које им задаје поремећај, нису мање паметни од других, те да могу да се баве готово сваком врстом посла.


Самјуел Џонсон (1709–1784), енглески лексикограф,
патио је од Туретовог синдрома.


Многе славне личности кроз историју патиле су, по свој прилици, од Туретовог синдрома. Код неких се у склопу Туретовог синдрома испољила и копролалија. Верује се да је од Туретовог синдрома патио славни енглески лексикограф, књижевник Самјуел Џонсон (1709- 1784). То му није сметало да буде уважена личност и 1772. године напише Речник енглеског језика. Од Туретовог синдрома „болује” и главни јунак романа „Сва сирочад Бруклина” америчког приповедача Џонатана Летема. Књижевни јунак, сироче Лајонел Есрог, стога је приморан да псује, измишља речи и гради неки сопствени, оригинални начин изражавања, нови језик. Сложени поремећај какав је Туретов синдром (који је углавном наследан, али понекад и последица животних услова) био је својеврсно надахнуће за познатог њујоршког књижевника Џонатана Летема.
Ето, то је било кратко објашњење које говори о томе да нису једнаки баш сви који псују. Постоје они који својим говором вређају друге, али и они које бисмо могли да увредимо кад бисмо им рекли да престану да говоре срамотне речи јер тако вређају присутне! А онај који неправедно вређа - рекао је Николо Макијавели - пружа прилику другима да га оправдано вређају! Онда нека неко каже да је лако наћи праву реч за све и за сваког! Говор, тачније познавање језика, између осталог подразумева вештину овладавања добрим понашањем, као и даром за разумевање других. И то, наравно, није све.

Мирјана Огњановић
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pasji život jezika

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu