Traženje smisla življenja

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Traženje smisla življenja

Počalji od MustraBecka taj Pet Okt 23, 2009 9:38 pm

... "Ko zna zašto da živi, podneće gotovo svakakvo kako da živi."


"Teško onome ko više nije nalazio smisao svog života, nikakav cilj, nikakvu svrhu i, prema tome, nikakav oslonac da nastavi da živi. Ti ljudi, bez unutrašnjeg oslonca, bivali su brzo izgubljeni. Tipičan odgovor kojim je takav čovek odbacivao sve razloge ohrabrenja, uvek je glasio: 'Nemam više šta da očekujem od života.' I šta da mu na to odgovorimo?

U stvari, potrebna je temeljna promena u načinu postavljanja pitanja o smislu života. Moramo naučiti i učiti očajnike, da zaista nije važno šta mi od života očekujemo, već je naprotiv važno šta život očekuje od nas! Filozofskim jezikom bi se moglo reći da se ovde radi o koopernikanskom obrtu: naime, više ne pitamo za smisao života, već sebe doživljavamo kao da smo pitani, da smo oni kojima život svakog dana i svakog časa postavlja pitanja na koja treba da odgovorimo, i to ne mozganjem i retorikom, već svojim delima i pravim ponašanjem. Živeti, na kraju krajeva, znači: biti odgovoran za davanje pravih odgovora na životna pitanja, za ispunjavanje zadataka koje život postavlja pred svakog pojedinca, za ispunjenje zahteva svakog trenutka.

Taj zahtev i prema tome i smisao egzistencije varira od čoveka do čoveka i od trenutka do trenutka. Dakle, ne može se uopšteno odgovoriti na pitanje tog smisla; život, kako ga ovde zamišljamo, nije nešto neodređeno, već nešto sasvim realno i konkretno, kao što su i životni zadaci. Konkretna stvarnost donosi čoveku sudbinu koja je za svakog neponovljiva i jedinstvena. Nijedan čovek i nijedna sudbina se ne može uporediti sa drugim čovekom i drugom sudbinom. Nijedna situacija se ne ponavlja i svaka od njih traži drugačiji odgovor. Jedanput konkretna situacija zahteva aktivnost - da pokuša, dakle, da delotvorno oblikuje svoju sudbinu; drugi put, da iskoristi priliku da vrednosti ostvari kroz uživanje; treći put, opet, da svoju sudbinu jednostavno prihvati upravo - kao 'svoj krst'...

Dakle, kada konkretna sudbina čoveku nametne patnju, on će morati da u patnji vidi zadatak i to neponovljiv zadatak. I naočigled patnje, čovek mora borbom da dođe do svesti da je on u njoj takoreći na celom svetu neponovljiv i jedinstven. Niko ne može da mu otkloni patnju, niti da umesto njega trpi. Ali, u tome kako on podnosi svoju patnju sadržana je i neponovljiva šansa za jedinstveno ostvarenje."
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Traženje smisla življenja

Počalji od MustraBecka taj Pet Okt 23, 2009 9:40 pm

Viktor Frankl, Zašto se niste ubili. Traženje smisla življenja

Ko je Viktor Frankl.

Bio je austrijski psiholog, profesor neurologije i psihijatrije u Beču i Americi (Harvard, Stenford itd.), osnivač logoterapije koju mnogi smatraju trećom bečkom škole psihoterapije, pored psihoanalize i individualne psihologije.

Knjigu Man's Search for Meaning (kod nas prevedena pod naslovom Zašto se niste ubili) napisao je 1946. U njoj je izneo svoju autobiografsku priču - tri godine je proveo u raznim koncentracionim logorima, od kojih je najstrašniji bio Aušvic - i glavne postavke logoterapije, lečenja smislom i orijentacijom na budućnost (umesto zaglavljenosti u i kopanja po prošlostu, na čemu insistira frojdijanska psihoanaliza). Pitanje "Zašto se niste ubili?" Frankl je imao običaj da postavlja preživelim logorašima. Zaista, procenat samoubistava u logorima bio je izuzetno mali.

"Život dakle ima smisao i zadržava ga do kraja. Ali od presudnog značaja za život svakog pojedinca je da se preda tom smislu. Jer pouka koju sam ja dobio u koncentracionim logorima i koju su, u međuvremenu, potvrdila psihijatrijska istraživanja na ratnim zarobljenicima je sledeća: šansu da prežive imali su uglavnom oni koji su bili psihološki usmereni na budućnost, na neki zadatak koji treba da ispune u budućnosti, na smisao čije ostvarenje ih je u neku ruku očekivalo, ili na neku osobu koja ih je čekala s ljubavlju..."
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Traženje smisla življenja

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 06, 2011 10:41 am

Viktor Frankl - lečenje smislom

Za Viktora Frankla (Beč 1905-1997) čovek je biće smisla, ne biće nagona, niti biće moći. U svakom od nas postoji volja za smislom i ta volja nas suštinski određuje.
Svoju teoriju i terapiju Frankl je zasnovao na iskustvu nacističkih koncentracionih logora, u kojima je bio zatočen od 1942. do 1945, u kojima su mu stradali žena, otac, majka i brat. Zatočeničko iskustvo je otkrilo Franklu da čovek može da podnese i najteže uslove, ukoliko ima zbog čega da živi.
Terapiju je nazvao logoterpaija (izvedeno od grčke reči logos - reč, duh, Bog, smisao).
Cilj logoterapije nije da otkloni unutrašnju napetost. Napetost nije pokazatelj duševne bolesti već je neophodna za duševno zdravlje ukoliko postoji težnja ka nekom vrednom cilju.
Frankl se suprotstavljao psihološkom redukcionizmu, svođenju ljudskog bića na puku fiziologiju, uz zanemarivanje (pa i poricanje) duhovne dimenzije.

Savest
Savest je naša suština, izvor ličnog integriteta. Savest je nesvesna duhovnost. Inuitivna je i lična, odnosi se na realnu osobu u realnoj situaciji i ne može se svesti na univerzalne zakone. Savest nije propisana spoljnim pravilima, već proživljena. Ona je pre-refleksivno ontološko samorazumevanje, mudrost srca, osetljivija nego što bi razum ikada mogao biti.
Čoveka ne vode instinkti. Ne vode ga više ni tradicije kao u tradicionalnim društvima. Čovek je slobodan, a to znači odgovoran za vlastitu egzistenciju. Slobodan je da pronađe sopstveni smisao.

"Smisao ne može biti dat, smisao se mora naći."

"Smisao je nešto što treba otkriti, ne izmisliti."

Egsitencijalni vakuum
Kada je osujećena težnja ka smislu, nastaje neuroza besmisla - duhovna ili egzistencijalna neuroza. Ljudi dožviljavaju svoje živote kao prazne, besmislene, besciljne, neukotvljene i na ta iskustva odgovoraju tako što povređuju sebe, druge, društvo ili svo troje.
Jedna od Franklovih omiljenih metafora je egzistencijalni vakuum. Besmisao je rupa, praznina u našim životima. Dosada je jedan od najzapaženijih znakova praznine. Kada konačno imaju vremena da čine šta hoće, ljudi ne znaju šta bi sa sobom. Padaju u provaliju kada se penzionišu, studenti se opijaju svakog vikenda, svako veče uranjamo u pasivnu zabavu. Frankl to zove "nedeljna neuroza".
Svoj egzistenicjalni vakuum pokušavamo da ispunimo "stvarima", koje nam pružaju neko zadovoljstvo, nadajući se da će nam pružiti i konačno zadovoljenje. Možemo pokušati da život ispunimo jedući više nego što nam je neophodno, ulazeći u promiskuitetni seks, vodeći "život na visokoj nozi", ili tražimo moć, pogotovu moć kroz trenutni uspeh, ili pokušavamo da ispunimo svoje živote "biznisom", konformizmom, konvencionalnošću, ili bismo da ispunimo prazninu besom i mržnjom i provodimo svoje živote pokušavajući da uništimo ono što verujemo da nas povređuje. Takođe možemo pokušati da ispunimo svoje živote neurotičnim "začaranim krugovima", kao što su opsednutost klicama i čistoćom, ili opsesivnim fobijama. Karakteristično za začarane krugove je da šta god da uradimo, nikada nije dovoljno.
Neurotični krugovi su zasnovani na na anticipirajućoj anksioznost. Osoba može biti toliko uplašena od anksioznih simptoma da ti simptomi postaju neizbežni. Anticipirajuća anksioznost prouzrokuje ono čega se plašimo.
Ispitna anksioznost je očigledan primer: ako se bojite da ćete loše proći na ispitima, anksioznost će vas sprečiti da dobro odgovarate, zbog čega ćete se još viiše plašiti ispita, koje ćete zbog tog straha sve teže polagati. I tako se sami sve više zapetljavate.
Prekomeran trud takođe može da stvori začarane krugove. Ne uspevamo u nečemu baš zato što se previše trudimo.. Jedan od najpoznatijih primera je nesanica. Mnogi ljudi koje muči nesanica, pokušavaju da usnu, kotristeći svaki metod za koji saznaju. Naravno, pokušaj da se zaspi sam po sebi sprečava san, tako da se krug nastavllja.

Drugi primer je želja da budemo izuzetni ljubavnici. Muškarci misle da bi morali da izdrže koliko god mogu a žene se smatraju obaveznim ne samo da imaju orgazme, već da imaju višestruke orgazme. Previše velika briga, naravno, vodi nemogućnosti da se opustimo i uživamo.

Treći primer je hiperrefleksija. Razmišljamo previše pa nam se često događa ono što smo sami prizvali. Radi se o samoispunjavajućim proročanstvima. Frankl pominje ženu koja je imala loša seksualna iskustva u detinjstvu ali je uprkos tome razvila snažnu i zdravu ličnost. Kada se upoznala sa psihološkom literaturom, koja sugeriše da takva iskustva dovode do nesposobnosti da se uživa u seksualnim odnosima, stvorila je sama sebi takve probleme.

Depresija, zavisnost i agresija masovna neurotična trijada.
Postoji snažna veza između besmisla, i kriminala ili korišćenja droga i drugih destruktivnih ponašanja.
Psihopatologija

Anksiozne neuroze su, po Franklu, zasnovane na egzistencijalnoj anksioznosti, one su "ubod savesti". Ličnost ne shvata da njena anksioznost potiče od osećanja neispunjene odgovornosti i odsustva smisla, već je fokusira na neki problematični deo života.
Hipohondar, na primer, fokusira svoju anksioznost na neku užasnu bolest; fobičar je fokusira na neki objekt koji je u prošlosti prouzrokovao njegovu bojazan, agorafobičar vidi svoju anksioznost kao nešto što dolazi iz spoljnog sveta, pacijent sa scenskom tremom ili anksioznošću javnog nastupa fokusira se na scenu ili podijum. Anksiozni neurotičar tako daje prividni smisao svojoj životnoj uznemirenosti.
Opsesivno-kompulzivan poremećaj deluje na sličan način. Opsesvino-kompulzivna ličnost je lišena osećanja izvesnosti. Ljudi su uglavnom zadovoljni približnom sigurnošću o, na primer, jednostavnim postupcima kao što je zaključavanje vratiju, opsesvino-kompulizvna ličnost zahteva savršenu sigurnost koja je nedostižna.
Pacijent treba da prepozna svoje sklonosti ka perfekciji kao sudbini i nauči da prihvati makar mali deo nesigurnosti. Ali, na kraju, i opsesivno-kompulzivna osoba, baš kao i anksiozni neurotičar, moraju da pronađu značenje. "Kada se ponovo otkrije punoća smisaonog života, neurotična anksioznost nema zašta da prione."
Kao mnogi egzistencijalni psiholozi, Frankl priznaje značaj genetskih i fizioloških faktora na psihopatologiju. Na primer, depresiju vidi kao umanjenje psihičke energije. Na psihološkom nivou povezuje depresiju sa osećanjem nedovoljnosti koje nas obuzima kada smo suočeni sa zadacima koji su iznad naših fizičkih ili mentalnih mogućnosti.
Na duhovnom nivou, depresija je "napetost između onog što ličnost jeste i što bi htela da bude." Sopstveni ciljevi se ličnosti čine nedostižnim i ona gubi osećanje budućnosti. Vremenom, postaje sebi odvratna i projektuje tu odvratnost na druge ili na čovečanstvo u celini. Stalno prisutna pukotina između onoga što jeste i onog što bi moralo biti postaje provalija koja je guta.
Frankl šizofreniju razume kao ukorenjenu u fiziološkoj nefunkcionalnosti, u ovom slučaju onoj koja goni ličnost da se oseća kao objekt ne kao subjekt.
Svoje misli prepoznajemo kao nešto što dolazi iz naših umova. "Posedujemo ih", kao što ističe moderan žargon. Šizofreničar, iz još neotkrivenih razloga, svoje misli opaža kao glasove. Može da posmatra sebe i da sebi ne veruje - što dožviljava pasivno, kao da je posmatran i progonjen.
Frankl veruje da je ta pasivnost ukorenjena u preteranoj sklonosti ka samoposmatranju. Kao da se razdvajaju ja koje posmatra i ja koje je posmatrano. Posmatrajuće ja izgleda jedino realno dok se posmatrano ja čini stranim.
Iako logoterapija nije stvorena da se nosi sa ozbiljnim psihozama, Frankl ipak oseća da bi mogla da pomogne učeći šizofreničara da ignoriše glasove i prekine sa stalnim samoposmatranjem, istovremeno ga vodeći kao smisaonim aktivnostima, terapeut bi mogao da preseče začarani krug.

Pronalaženje smisla
Tri su pristupa pronalaženju smisla. Prvi je kroz iskustvene vrednosti, iskusivši nešto vredno - ili susrevši nekog od vrednosti.
Najvažniji proimer iskustvenih vrednosti je ljubav. Kroz ljubav možemo pomoći onima koje volimo da otkriju smisao, čineći to i sami otkrivamo vlastiti. Ljubav je "krajnji i najviši cilj kome čovek može da teži".
Frankl ističe da u modernim društvima mnogi brkaju seks i ljubav. Bez ljubavi seks nije ništa više od masturbacije a drugi nije ništa drugo do oruđe koje se koristi, sredstvo za neku svrhu. Seks se može potpuno uživati samo kao fizički izraz ljubavi.
Ljubav je prepoznavanje jedinstvenosti drugog kao ličnosti uz intuitvino razumevanje njegovog punog potencijala kao ljudskog bića. Frankl veruje da je to moguće samo u monogamnim vezama. Sve dok su partneri međusobno zamenjivi, ostaju objekti.
Drugi način otkrivanja smisla je kroz stvaranje, činjenje, delanje. Dosežemo smisao kroz sopstveni životni poduhvat. Ovaj način otkrivanja smisla uključuje kreativnost u umetnosti, muzici, pisanju, izumevanju, i tako dalje.
I stvaranje i ljubav su funkcije duhovnog nesvesnog, dakle, savesti.
Iracionalnost umetničkog stvaranja je istovetna intuiciji koja nam omogućava da prepoznamo dobro.
Treći način pronalaženje smisla je naš odnos prema okolnostima i onome što nam se zbiva. Uključuje vrline kao što je saosećanje, hrabost, smisao za humor, i tako dalje.
"Sve može biti oduzeto čoveku osim jednog, poslednje ljudske slobode - da izabere svoj stav u bilo kojim okolnostima, da izabere svoj vlastiti način."

Transcendencija
Ova tri načina pronalaženja smisla su manifestacije nečeg mnogo fundametalnijeg, što Frankl zove nad-smislom transcendencije. Nadsmisao je ideja da postoji krajnji smisao života, smisao koji ne zavisi od drugih, ni od naših poduhvata, čak ni od našeg dostojanstva. To je ukazivanje na Boga i duhovno značenje.
Ovim se Franklov egzistencijalizam razlikuje od Sartrovog. Sartr i ostali ateistički egzistencijalisti smatraju da je život lišen smisla, i mi moramo da pronađemo snage da se suočimo sa besmislom. Sartr kaže da moramo da naučimo da otrpimo suštinski besmisao. Frankl kaže da moramo da naučimo da izdržimo našu nesposobnost da potpuno shvatimo suštinski besmisao, "Logos je dublji od logike".
Iskustvo logora smrti je Frankla dovelo do tog zaključka: "Uprkos svom nametnutom fizičkom i mentalnom primitivizmu života u koncentracionim logorima, bilo je mogućnosti za produbljenje duhovnog života. Zatočenici su bili sposobni da se povuku iz svoje strašne okoline u život unutrašnjeg bogatstva i duhovne slobode."
Franklov Bog nije Bog uskog uma, nije Bog ove ili one pojedinačne veroispovesti niti Bog institucionalne religije. To je Bog unutrašnjeg ljudskog bića, Bog srca. Čak i ateist i agnostik, ističe, mogu da prihvate ideju transcendencije a da ne koriste reč "Bog".
"Nesvesna religioznost, koju otkriva fenomenološka analiza, treba da se razume kao mogući odnos prema transcendenciji koji je svojstven čoveku."
Nesvesni Bog nije sličan arhetipovima o kojima govori Jung. Taj Bog je jasno transcendentan i ipak duboko ličan. On je u svakom od nas, priznanje tog prisustva nas vodi nad-smislu. Sa druge strane, okretanje od Boga je krajni izvor svih duševnih bolesti.
"Kada je jednom potisnut, anđeo u nama se preobražava u demona."

Terapija
Frankle je poznat i po nekim terapeutskim tehnikama, koliko i po teoriji.
Jedna od njih je paradoksalna namera (paradox intention), koja se koristi da bi se razbio neurotični začarani krug kakav stvaraju anticipatorska anksioznost i hiperintencija.
Pradoksalna intencija podrazumeva da želite istu stvar koje se bojite. Mladom čoveku, koji se obilno znojio u svakoj društvenoj situaciji, Frankl je rekao da želi da se znoji što više. Treba da učetvorostruči svoje znojenje. Naravno, čovek to nije mogao da učini. Apsurd zadatka je razbio začarani krug.
Sposobnost ljudskih bića da zauzmu objektivan stav prema svom životu ili da iskorače iz sebe je osnova humora. Kao što je zabeležio u logorima. "Humor je još jedno oružje duše u borbi za samoodržanje."
Drugi primer se tiče problema sa spavanjem. Ako patite od nesanice, ne trošite noć obrćući se i prevrćući se i pokušavajući da zaspite. Ustanite! Pokušajte da ostanete budni što je duže moguće. Vremenom ćete zateći sebe kako zahvalno puzite natrag u krevet.
Druga tehnika je derefleksija. Frankl smatra da mnogi problemi proističu iz prevelike zaokupljenosti sobom. Problemi često nestaju kada prebacimo pažnju sa sebe na druge. Ako, na primer, imate problema sa seksom, pokušajte da zadovoljite partnera ne tražeći sopstveno zadovoljenje. Brige oko erekcije i orgazma nestaju i zadovoljstvo se ponovo pojavljuje. Ili, još bolje, nemojte pokušavati da zadovoljite bilo koga. Mnogi seks terapeuti preporučuju da par ne čini ništa osim što se mazi, po svaku cenu izbegavajući orgazme. I ono što nisu mogli da postignu svesnim naporom, događa se samo od sebe.

Frankl naglašava da se pridaje previše značaja samorefleksiji. Od Frojda pa nadalje, podsticani smo da gledamo u sebe, da iskopamo naše najdublje motivacije. Frankl čak ukazuje na tu tendenciju kao na našu "kolektivnu opsesivnu neurozu", koja nas zapravo odvraća od smisla. Frankl insistira da, suštinski, problemi sa kojima se suočavamo proizlaze iz osujećene potrebe za smislom.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Traženje smisla življenja

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 06, 2011 10:50 am

Kako se baviti temom smisla i svhe življenja? Neko će reći da je to čisto filozofsko pitanje. U ovom tekstu mi ćemo prići rasvetljavanju ove teme isključivo sa psihološkog stanovišta, sa ciljem unapređenja psihičkog funkcionisanja ljudi, podizanja kvaliteta života i prevencije mentalnog zdravlja. Da bi smo sebi pomogli, potrebno je da sve naše pojedinačne emocionalne probleme i konflikte sagledamo u jednom širem kontekstu a to je upravo problem smisla ili svrhe. Dakle, krenućemo od vrha ka nadole, od opšteg ka pojedinačnom.

Iz biološkog (evolucionističkog) ugla gledanja, mogli bi smo reći da je smisao življenja samo jedan, a to je produženje vrste (razmnožavanje i briga o potomstvu u funkciji produženja vrste). Evoluciju neinteresuje pojedinac, već samo vrsta. Ovaj princip važi podjednako i za ljude kao i za druge niže životinjske vrste. Međutim, za razliku od nižih životinja, ljudi imaju svest (koja u evolucionom smislu predstavlja najvišu psihičku funkciju). Zahvaljujući svesti ljudi su u stanju da misle o sebi, sopstvenim mislima, osećanjima i ponašanjima, o drugima, o životu, ljubavi ili bilo kojoj manje ili više apstraktnoj temi. Upravo svest je ta psihološka funkcija koja nas čini da se pitamo, da osmišljavamo sopstveni život, kreiramo svoje želje i cilje itd. Dakle, sa stanovišta inidividue (pojedinca) ne postoji samo jedan smisao, samo jedna svrha življenja, postoji samo univerzalna potreba ljudi da osmišljavaju svoj život i svoju egzistenciju.

Postoje različite aktivnosti, oblasti i načini na koje ljudi osmišljavaju svoj život. Ljudi mogu pronaći smisao u prijateljstvu i zabavi, ljubavi (u vezi, braku, porodici i brizi prema deci), poslu (karijeri, dostizanju poslovnih uspeha, stalnom usavršavanju, rešavanju novih izazova), religiji, sportu, umetnosti i stvaralaštvu (u bilo kom domenu) itd. Dakle, smisao nije jedan, kao ni načini putem kojih se ostvaruje.

Kao što je pogrešno smatrati da postoji samo jedan smisao, isto tako je pogrešno posmatrati smisao kao fenomen za koji važi pravilo sve ili ništa (potpuni smisao naspram potpunom besmislu). Pravilnije je na smisao gledati kao na kontinuum, neku zamišljenu skalu na čijim krajnjim ekstremima uslovno rečeno postoje besmisao i potpuna ispunjenost (i jedan i drugi ekstrem se teško dostižu). Takođe, smisao je multidimenzionalan, ima više dimenzija, odnosno aspekata. Ako bi smo želeli da ga formalizujemo mogli bi smo reći da su aspekti (dimenzije) smisla sledeći:

Aktivnost – ljudi su po svojoj prirodi aktivna bića i teško tolerišu neaktivnost i pasivnost. Ljudi teže intelektualnoj, emocionalnoj i motornoj aktivnosti i stimulaciji. Život bez aktivnosti nema smisla. Što smo više aktivni jači je naš osećaj smisla.

Osećanje pripadnosti i ljubav – svaka jedinka teži osećanju pripadnosti koja se ostvaruje kroz različite vidove socijalnih aktivnosti i uključenosti u različite društvene grupe (kao što su vršnjačke i prijateljske grupe, porodica, veza, pripadnost nekoj organizaciji, društvu i specifičnoj kulturi, upravo pripadnost ovim grupama daje snažno utemeljenje našem identitetu, odnosno osećanju celovitosti i pripadnosti). Davanje ljubavi i osećaj da smo voljeni i prihvaćeni od strane nama bliskih osoba takođe jača naš osećaj smisla.

Altruizam i moralnost – kao što ljudi brinu o sebi i svojim potrebama, većina ljudi ima potrebu da brine i o drugima (pre svega bliskim osobama i osobama kojima je pomoć potrebna) i da pored sopstvenih interesa uzimaju u obzir i interese, potrebe i osećanja drugih (ova vrsta ponašanja počiva na urođenoj sposobnosti empatije).

Moć – pod osećanjem moći podrazumevamo težnju ljudi da imaju kontrolu nad sopstvenim životom, sopstvenim mišljenjem, osećanjima i ponašanjima. Moćna osoba se oseća sigurno i spremna je da pomogne drugima kojima je pomoć potrebna. Jedina prava moć je moć nad samim sobom. Suprotnost pravoj moći je nemoć. Postoje generalno dve vrste nemoći. Prva je ona koja proizilazi iz subjektivnog (ali pogrešnog, nerealističnog) osećanja bespomoćnosti, nemogućnosti kontrole nad sobom i svojim životom. Ovakvo stanovište nije realistično iz razloga što bez obzira koliko je neko bio žrtva surovih okolnosti bilo koje vrste, pojedinac uvek ima moć da svoj život osmisli, preusmeri i reorganizuje na više ili manje poželjan način. S druge strane nemoć se može ogledati i u patološkoj potrebi da se vlada i manipuliše drugima, da se drugi eksplatišu i ponižavaju iz čega neke osobe crpe zadovoljstvo jer je to njihov jedini način da se osećaju celovito i dostojno postojanja. Ali zapravo ovakve osobe karakteriše osećanje duboke praznine, besmisla, zavisti a često i jake mržnje prema sebi i drugima.

Samoostvarenje i samopotvrđivanje kroz rad (profesionalnu delatnost) – pored pukog preživljavanja, rad pruža ljudima osećanje produktivnosti, nezavisnosti, korisnosti i samopotvrđivanja, a u nekim slučajevima može biti i izvor novih saznanja i ličnog razvoja.

Stvaralaštvo i kreativnost – omogućavaju snažan osećaj unutrašnjeg zadovoljstva. Stvaralac u susretu sa produktom svog rada doživljava intenzivno zadovoljstvo i motivaciju (ovde se govori o bilo kojoj vrsti stvaralaštva a ne samo o onoj koja ima umetničku ili estetsku vrednost, na primer, svaki zanatlija je stvaralac).

Zadovoljstvo – ljudi teže zadovoljstvu i izbegavanju svega što nanosi bol i nezadovoljstvo. Svaka vrsta zadovoljstva, počevši od onih najsitnijih svakodnevnih i kratkoročnih zadovoljstava pa sve do viših oblika zadovoljstva doprinose osećaju smisla.

Frojd je smatrao da je mentalno zdrava osoba, osoba koja je sposobna za rad i za ljubav. Iz ove definicije jasno sledi da su rad i ljubav važni aspekti, takoreći stubovi smisla. Kada je u pitanju smisao, potrebno je reći da se smisao ne može svesti na puko zadovoljenje organskih potreba. Zadovoljenje organskih potreba je nužno (za preživljavanje), dok postojanje smisla nije, ljudi mogu živeti i bez smisla, biti potpuno inertni, pasivni, apatični i sl. Ali osmišljavanje svog života i pronalaženje svrhe u raznim sferama života nužno je za dosezanje viših nivoa zadovoljstva i psihosomatskog blagostanja.

Na osnovu svega rečenog, možemo zaključiti da smisao ne treba tražiti na jednom mestu i za to postoji nekoliko razloga. Prvo, videli smo da je smisao multidimenzionalan. Drugo, oslanjanje samo na jedan od aspekata života jako sužava kvalitet življenja i ne može nikada kompenzovati nedostatke u ostalim sferama života (ka na primer: zapostavljanje porodice, društvenog života i sl. zarad karijere, bogaćenja i sticanja društvene moći). Treće, smisao i svrha nije nešto što je unapred dato i urođeno, osmišljavanje sopstvenog života zahteva aktivan pristup, napor i traganje. Mnogi ljudi toga nisu svesni i zauzamaju pasivnu poziciju u sopstvenom životu. Onaj ko zauzima pasivnu poziciju u svom životu ima višestruku štetu. Pasivnost često vodi osećanju bespomoćnosti i besmisla, zavisti i zavisnosti od drugih i okolnosti uopšte, što sve zajedno u suprotnosti sa ljudskom težnjom za kontrolom i sigurnošću.

I na kraju treba reći u čemu se ogleda lekovitost smisla, svrhe življenja. Smisao neutrališe osećanja praznine, usamljenosti i apatije a daje nam snagu i motivaciju za ostvarenje željenih ciljeva i prevazilaženje nezaobilaznih životnih teškoća i prepreka, smisao je stub koji nas održava na vetrometini života. Smisao nam daje snagu za uspehe, uspesi vode zadovoljstvu a zadovoljstvo povratno jača naš osećaj smisla i svrhe.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Traženje smisla življenja

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu