Srđan V. Tešin

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Srđan V. Tešin

Počalji od MustraBecka taj Sub Okt 24, 2009 9:34 am

Epilog:
Mrzeo sam babu sa prvog sprata. Što da se lažemo? Ličila je na nepodnošljivu kevu Denija Devita iz filma Baci mamu iz voza. Verujte mi na reč, svakome ko je gledao ovaj film jasno je zašto je moja užasna Momma morala da umre. Valjda je bilo zacrtano, i pre nego što smo kupili stan ispod babinog, da upravo ja postanem njen Oven Lift.
* * *
Zvala se Radinka. Svoje ime nevešto je napisala crvenim flomasterom na poštanskom sandučetu, pored prezimena koje je bilo izgrebano do nečitljivosti, a podrobnija obaveštenja o njoj dobili smo od Ružice, dobrodržeće, pristojno našminkane i uvek doterane penzionerke, koju, začudo, nije krasio i jednako uglađen rečnik. Babuskera je, tvrdila je Ružica, prepodne bila na bensedinima, popodne na rakiji.
- Ludača živi sama, a odavno je skrenula pameću. Šta da ti više pričam, Miki... Sinoć je prosula lavor prljave vode na komšinice koje su se raskokodakale ispod njenog prozora. Jutros je na čistača ulice bacila čašu jogurta. A pre neki dan je decu, dok su se igrala ispred zgrade, gađala pivskim flašama.
Prolazak ispod njenog prozora nosio je sve rizike pretrčavanja ulice pod snajperskom vatrom. Radinka je, izgleda, mogla s lakoćom da pogodi čoveka veknom buđavog hleba čak i ako bi, trčeći u cik-cak, ta pokretna meta naročito pokušavala da izbegne direktan pogodak u glavu. Pitao sam se kako joj je to polazilo za rukom.
- Trebalo bi specijalci da istraže njenu neviđenu veštinu gađanja.
Sprdao sam se sa njom, izazivao time sudbinu, a bolje bi mi bilo da sam ćutao.
Samo dan posle našeg zvaničnog useljenja u novi stan bacila je plastičnu kesu s nekakvim đubretom na tek oprani auto mog šuraka Milenka, štopera nakovačkog „Poleta“. Nismo se valjano ni parkirali ispred zgrade, u nameri da istovarimo svinjsku polutku, kad je Radinka s prozora zafrljačila usranu kesu na krov šurakovog auta. On je odmah, preskačući rasute smrdljive otpatke, utrčao u zgradu. Skrivao sam se iza njegovih širokih leđa dok je zvonio, vikao i besno udarao pesnicama u babina vrata, sve bezuspešno. Nije beštija otvorila, ali je zato uzvratila kontranapadom, počela je da lupa u pod toliko snažno da je moja supruga Milka otad ubeđena da je plafon popucao baš od siline te paklene lupnjave. Ona je i bez komšinice-tlačiteljke mrzela ovu zgradu sa najprljavijim stepeništem u istoriji stanovanja u naselju Mars. Prva pesma koja se začula iz našeg stana bila je Tužna je nedelja.
Omiljeni šlager iz pedesetih, uz koji je toliko samoubica skončalo, nije bio najprikladniji za proslavu useljenja, ali Milka je, onog dana kada smo se iz centra grada preselili na periferiju, bila očajna. Čovek se prostire prema guberu. Pokušavao sam da budem čvrst pred njom. Već prve večeri predano sam se posvetio uređenju stana, iako sam, ruku na srce, više smetao Milki nego što sam nešto korisno radio. Raspoloženje joj se popravilo čim je počela da mi objašnjava kojom krpom treba da brišem prašinu, a kojom da poliram nameštaj. Mene je, da budem iskren, više od ove stare socrealističke zgrade i jednako ruiniranog stana u njoj mučilo to što nam iznad glava živi opasna i luda žena.
Tokom prve nedelje dvaput sam je sanjao. Prvi put je igrala u kolu u kojem su sve žene bile okrenute jedna drugoj leđima, a kada su cika, vriska i muzika prestali, Radinka se izdvojila iz grupe, stala pored bunara sa đermom, natrćila se i zadigla suknju. Svi prisutni su ćutke prilazili i ljubili je u golu guzicu. Došao je red i na mene, ali ona se u tom trenu pretvorila u potpuno crnu mačku i skočila u bunar. Kad se začuo pljusak vode, probudio sam se. Drugi put sam je sanjao kako razgolićena sedi u mojoj omiljenoj fotelji i cereka se dok ja, namazan nekakvim zelenim melemom ispod pazuha i nogu, uzjahujem drvenu dršku metle, spremajući se da izletim kroz prozor spavaće sobe u noć. Gledajući me zakrvavljenim, strašnim očima, prinela je ruku usnama, cmoknula se u dlan, zatim ga okrenula ka meni i dunula. Trgnuo sam se iz sna pre nego što je na mene pao njen poljubac. Noćne more su dolazile sve učestalije, gotovo sa svakim snom, a nakon njih, na Milkino zaprepaštenje, postepeno sam gubio volju za telesnim uživanjima.
Zaista sam mrzeo tu vešticu. Štaviše, strahovao sam od zločestoća koje mi je Radinka mogla napraviti s lakoćom, kad god je htela, u snu ili na javi. Činilo se da je moj strah bio opravdan, jer se baba, izgleda, nije plašila nikog živog.
Ništa nije vredelo ni to što joj je onog dana Milenko, preparkiravajući auto, naposletku doviknuo da će razvaliti vrata i otkinuti joj glavu. Obasjana uličnom svetiljkom, pepeljastosivog i smežuranog lika, pojavila se na kuhinjskom prozoru tek toliko da, krešteći pijano, pita ko ga je vaspitao kad je tako bezobrazan.
- Što si tu parkirao, budalo jedna!
- Marš, veštičetino jedna matora!
E, tada mu je prekipelo.
- Meni puno treba da se iznerviram, a ovo što je baba uradila bilo je dovoljno da je ubijem u afektu i da se posle ne kajem. Sunce li joj žarko! Eh, kad-tad, kad-tad ću joj se osvetiti... Samo čekaj, videćeš, vratiću joj duplo!
Dok je moja Milka razgovarala sa Milenkom, koji joj je prepričavao šta je u odlasku odbrusio babi, Radinka je valjda čula taj telefonski razgovor i nastavila da lupa u pod. Lako je Milki, ona je pisac, ne uzbuđuje se previše, jer sve što se oko nje događa vidi kao dobar materijal za priču. Ipak, pošto lupnjava nije jenjavala, Milkina hladnokrvnost je popustila pa me je na kraju nagovorila da odem do predsednice Ružice da joj se požalim.
- Šta da radim, baba nas, da prostite, zasipa govnima?
- Pa da ti kažem, Miki... Ušla je mačka u podrum, sat i po već pokušavam da je isteram. Svi smo puni buva zbog nje. Ne znam, Miki...
Ružica, naravno, nije bila blesava, i ona i sve ostale ćutljive komšije znali su da je Radinka opasna po okolinu i da je bolje ne izazivati je. Vratio sam se u stan neobavljena posla. Milka je, videvši me utučenog, samo odmahnula rukom. Od malena, u takvim situacijama, uvek je u grudima počinjalo nešto opasno da mi kuva, ali nikada toliko da jednom zasvagda i proključa.
Cap-cap, dva uvežbana poteza kuhinjskim nožem i Radinkin vrat će biti u fronclama. Dok zamišljam kako sekirom udaram u babina vrata, padaju mi na pamet Rodion Raskoljnikov i Sonja Marmeladova, mada su moji motivi bili sasvim drugačije prirode. Sa zadovoljstvom bih, poput Larija Donera, bacio Momma-Radinku iz voza. Surovost uvek ima efekta, ali ja mogu doveka da sanjarim uzalud i raspredam u mislima šta bi bilo kad bi bilo, budući da ništa drugo ne mogu da preduzmem, jer sam kukavica. Ma ne kukavica, već model za sve strašljivce pod kapom nebeskom. Ne smem ni na svoje bezobrazne đake da povisim glas. I to ne samo zbog toga što se plašim da fizički neću moći da se odbranim ako me neko napadne. Ne, nije reč o tome. Moji strahovi su, da kažem tako, više metafizičke prirode.
U školi su kolege moju narav dovodile u vezu sa predmetima koje predajem. Retko se događa, mada i toga ima, da profesori muzičkog i veronauke budu skloni bezumnom nasilju. Nisam nikada nijednom đaku, čak ni kad bi zaslužio mnogo strožu kaznu, lupio ni bezazlenu ćušku. Deca su mi odavno nadenula ime Cigu-ligu. Taman sam u šali počeo tako da se predstavljam, kad su me iznebuha prekrstili. Otkad predajem i veronauku, odazivam se na ime Crkvenjak. Miki Cigu-ligu ili Miki Crkvenjak, svejedno, to sam ja. Ne ljutim se, imam prečeg posla od preganjanja sa đacima.
Morao sam, i pored nakupljenih strahova, nešto da preduzmem. Počeo sam izokola da se raspitujem o Radinkinoj porodičnoj istoriji. Nisu svi u našoj zgradi bili mustre poput nje ili Ružice. Sa Lacikom, penzionisanim slovoslagačem, razmenjujem informacije o komšijama dok čekamo da nam službenica „Lutrije Srbije“ overi loto-tikete. Od njega sam saznao da je Radinka bila udata za izvesnog Tomu Kljajića, sekretara gradskog komiteta Saveza komunista. Hitna pomoć ga je jednog prepodneva pronašla pomodrelog i spuštenih gaća ispod švalerkinog pisaćeg stola. Srce mu je stalo onog trenutka kada ga je Jovanka malo jače stisnula butinama. Jaoj, meni! Toma je zadrhtao i skliznuo niz drusnu daktilografkinju. E sa njim Radinka ima ćerku Mirjanu, koja je, kad je saznala istinu o očevoj smrti brže-bolje napustila Kikindu i zaposlila se u novokneževačkom porodilištu kao patronažna sestra. Majku je prestala da obilazi jer je Radinka počela preterano da pije i brljavi. Umela je u besu da gađa ćerku pepeljarama i čašama, kriveći je za to što uopšte postoji.
Mirjana je bila posledica usputne ljubavi. Čistačica iz Melenaca, zaposlena na određeno vreme u Komitetu, slučajno je zatrudnela sa Tomom, kome je samo ona stvar između ženskih nogu bila na pameti. Otkad je bez muža i ćerke, postala je sama sebi dovoljna. Opsesivno mrzeći Jovankine plave urokljive oči kojima je omađijala njenog prevrtljivog i nevernog Tomu, Radinka je nepovratno izgubila razum. Kako je vreme prolazilo, u svemu je počela da vidi odraze Jovankinog veštičluka. Po njoj je ta plavokosa veštica sa Tomom sklopila savez, a namera im je bila da je izlude i unesreće. Čak je poverovala da je đavolja krv nasledna, jer je i sama okusila ljubav velikog demona kakav je bio njen muž. Radinkino veštičije ludilo išlo je dotle da je i na rođenu ćerku gledala samo kao na plod i delo đavola. Ponekad bi, vireći kroz prozor, videla Jovanku, Tomu i Mirjanu, kako se vrte uhvaćeni u kolo, a uz njih druge đavole, neke male kao sedmogodišnja deca, druge velike kao odrasli ljudi. Svi oni su joj, igrajući pod prozorom, pričinjavali veliku bol. Terala ih je od sebe, bacala na njih šta god bi joj palo pod ruku, pretila im i lupala u pod sekirom. Od stana je napravila kombinaciju deponije i utvrđenja. Vrata je otvarala isključivo poštarki Zori, koja joj je donosila Tominu penziju, i Guti, kljakavom dedi iz Mokrina koji joj je budzašto prodavao rakiju – brlju, stari hleb, prelave čvarke i goveđe kosti.
Lacika tvrdi da se Mirjana nakon razvoda vratila u Kikindu i da radi u školskom dispanzeru.
- Koliko ja znam, sa majkom Radinkom i dalje ne govori.
Lacika je u isto vreme pričao i grickao semenke suncokreta, pljuckajući ljuske u smrznutu šaku.
Baš tih novembarskih dana potrefilo se da sam kao razredni starešina, sa zakašnjenjem, vodio đake na sistematski pregled u školski dispanzer. Dok sam se sa učenicima dosađivao u čekaonici, jedna izrazito crnomanjasta žena otvorila je vrata lekarske ordinacije i mahnula devojčicama koje su bile zabavljene čitanjem sms-poruka. Prestale su da se kikoću i prišle su ženi koja je virila kroz odškrinuta vrata ordinacije. Bile su to dve sestre, Jelena i Vesna Tomić. Jelena je bila godinu dana starija od Vesne, ali je zbog bežanja sa časova ponavljala godinu, pa su sada pohađale isti razred srednje građevinske škole. Kao razredni starešina, znao sam da su im roditelji razvedeni. Devojčice su bile prilično svojeglave i često su upadale u neprilike. Nisu krile svoju preku narav: šamarale su svakoga ko bi im stao na žulj. Moji prekori i saveti bili su im smešni, jer sam izgledom pre podsećao na njihovog vršnjaka koji samo glumi profesora tokom Dana prosvetnih radnika.
- Nemojte tako, morate se ponašati pristojno u školi. Kod kuće radite šta vam je volja. I počnite da se oblačite i šminkate prikladno vašem uzrastu. Tako lepe devojke, a uvek u crnom. Crna odeća, crn lak za nokte, crn ruž za usne, crna senka oko očiju... Još bi čovek pomislio da ste u nekakvoj sekti.
Otvorio sam dnevnik i iz znatiželje potražio podatke o sestrama. Majka Mirjana, medicinska sestra, otac Stevan, službenik ministarstva unutrašnjih poslova. Sećam se da mi je školski pedagog Jugoslav na početku godine napomenuo da su roditelji tih devojčica razvedeni i da je u prošlosti bilo nasilja među njima, te da bi trebalo da mu prijavim ako učenice počnu čudno da se ponašaju. Pokušao sam da mu objasnim da se današnji klinci u većini slučajeva ponašaju čudno, i to pre nego što smo obojica čuli za šokantno ustreljivanje dvanaestoro učenika i jednog nastavnika u školi „Kolumbajn“ u Litltonu u Koloradu ili za ubistvo osmoro đaka u srednjoj školi „Jokela“ u finskom gradu Tusula, ili, sve gore od goreg, za masakr u „Gutenbergovoj gimnaziji“ u nemačkom gradu Erfurtu, kada su ubijeni trinaestoro nastavnika, dva učenika i policajac. Nisam Jugoslavu cinkario Vesnu i Jelenu čak ni onda kada su jedno vreme oko vrata nosile grozne lančiće napravljene od životinjskih kostiju. Ali one i neće ubijati nasumice poput Erika Harisa, Dilana Klebolda, Peke-Erika Auvinena ili Roberta Štajnhauzera.
Neke su stvari jednostavno predodređene; nije mi dugo trebalo da povežem da je Jelenina i Vesnina majka, zapravo, Radinkina ćerka. Teško bih otkrio tu vezu da Mirjana nije ponovo uzela svoje devojačko prezime, Kljajić. Sve mi je postalo jasnije kada sam sutradan, za vreme veronauke, diskretno, kroz neobavezan razgovor, upitao devojčice, praveći se nevešt, da li imaju koga od rodbine u gradu. Jelena mi je, kriveći lice u kiselu grimasu, rekla da im je baba s majčine strane još, nažalost, živa.
- To je neka veštica. Videle smo je samo jedanput, i to kad nas je Mirjana dovezla do zgrade u kojoj baba živi.
Njihova majka je pogrešila što je parkirala auto tik pored ulaznih vrata zgrade. Nije stigla ni da iz prtljažnika izvadi stvari koje je, u znak pomirenja, donela majci, kad je Radinka počela da prosipa na nju prokislu goveđu supu. Tu si našla da parkiraš, krmačo jedna. Ko te je vaspitao kad si tako bezobrazna? Ali, mama... Mirjana je na jedvite jade uspela da naglavačke ubaci ćerke u auto i da se spase od poklopca i šerpe koje je Radinka na kraju zafrljačila sa sprata.
- Nikada više nismo išli kod te opajdare.
U tom momentu mi je na pamet pao film Baci mamu iz voza. Bilo mi je jasno kao dan ko su osobe koje će umesto mene sprovesti u delo ono što je učinio Oven Lift za Larija Donera. To što je Devito u filmu već iskoristio takav fantastičan zaplet moglo je samo da mi bude od koristi. Ostaje mi da prilježno krenem da nagovaram svoje žrtve da urade ono što je trebalo sam da učinim.
Milki nije bilo jasno zašto sam naprasno počeo temeljnije da se pripremam za časove veronauke. Do tada joj se činilo da taj posao samo otaljavam i da sam ga se prihvatio samo zbog toga što sam, pored plate nastavnika muzičkog, želeo da zaradim još neki dinar pride. Moja žena, naprotiv, drži samo do onih stvari koje se ne mogu kupiti novcem. Ume satima da mi drži pridike zbog toga što uludo traćim svoj neiskazani talenat. Ponekad pomislim da je sa mnom ostala toliko dugo upravo zbog toga što joj je moj neuspeh izazov da od mene napravi atraktivnog muzičara. Ali moje ambicije, ako su ikada i postojale, presahle su odavno. Više se i ne sećam razloga zbog kojih sam upisao muzičku školu. Nakon dvadeset godina, ona i dalje misli da sve što mi se dešava u životu nastaje kao posledica jezivog pomanjkanja sreće. Zato je sada sumnjičavo gledala na moje iznenadno zanimanje za mistiku i okultizam. Zgražavala se nad obimnom literaturom o vradžbinama i vešticama koju sam neprestano dovlačio u stan i noćima proučavao.
Jednako nepoverljivi Milenko, kome sam, zbog kršne građe, nadenuo nadimak Platon, iskreno se zabrinuo za moje zdravlje. Nadimak mu, sviđalo se to njemu ili ne, sasvim pristaje. Koliko je plećati filozof bio cenjen među Atinjanima zbog svojih atletskih sposobnosti, toliko je Milenko uvažavan u Nakovu zbog fudbalske tehnike koja nije bledela sa godinama. Saigrači iz „Poleta“ su mislili da je nadimak dobio jer je previše filozofirao, a ne zbog širokih pleća. Ipak, malo ko je znao da je Milenkovo amatersko igranje fudbala jedna od dve strasti kojima se u potpunosti predavao. Druga je bila čitanje knjiga. Vremenom su se u njegovoj kućnoj biblioteci našli mnogobrojni različiti naslovi. Zato sam mu se i obratio za pomoć. Priznao mi je da je u prvi mah pomislio da sam ušao u nekakvu sektu kada sam ga zamolio da mi kod kuće potraži literaturu koja je govorila o okupljanju veštica na sabatima i blokulama, sklapanju njihovog saveza sa đavolom, obožavanju i ljubljenju demona ispod repa, letenju na metli, bacanju čini ili krađi odojčadi. Ubedio sam ga da sve to radim zbog svojih đaka kojima je, na primeru lova na veštice, trebalo da objasnim zašto postoji zlo u svetu.
- Da li verujete u veštičarenje? Vještici ne daj da živi. To piše u drugoj knjizi Mojsijevoj, u glavi dvadeset drugoj, u stihu osamnaestom. Naš Vuk Stefanović Karadžić kaže da se vešticom naziva žena koja ima u sebi kakav đavolski duh i koja sve redom udara i gađa čime god stigne, a najčešće baca na ljude poklopce i lonce. Takva žena se opija, ne kupa se i malo se kreće, ali se tvrdi da može u snu da se pretvori u kokoš ili u ćurku pa da leti po kućama i jede ljude, a naročito žensku decu. Bolesnice koje dugo boluju nose u manastire, vezuju lancima i nemilosrdno tuku i bodu iglama za pletenje, da bi kazale ime đavola koji je u njih ušao. Onda, lovci na veštice napišu to ime na jednoj ceduljici i bace u vatru. Drugi opet tvrde da je najbolje vešticu napasti u njenoj kući i da lovci treba da budu u krvnom srodstvu sa njom.
Ponavljao sam ovu priču iz časa u čas. Jeleni i Vesni sam dodatno davao da kući nose i proučavaju skripta koja sam i inače sastavljao samo za njih. Čak sam bezobrazno falsifikovao i delove Malja za veštice, prilagodivši taj srednjovekovni priručnik za lovce na veštice svojim namerama. Pričajući sve češće nakon časova sa sestrama, sistematski sam ih navodio na pomisao da su baš one predodređene da se upuste u borbu sa vešticama. Kroz šalu sam im ukazivao na to da, kao malo ko, poseduju moć da se suprotstave nečastivom.
Moje ispiranje mozgova tinejdžerkama trajalo je više meseci. Naposletku sam krišom Jeleni u torbu ubacio parče papira za koje se ispostavilo da će biti od presudne važnosti za nastupajući sled događaja. Istovremeno, dok se odvijala zavera, postajao sam, vidljivo golim okom, drugi čovek.
Milka i Milenko su se čudili mom neobičnom i neobjašnjivom prebražaju u posvećenog vernika. Odlazio sam u crkvu na sva bogosluženja i držao se propisno svakog crvenog slova u kalendaru. U početku je to bila maskarada, naravno. Milka je, ne znajući pravu istinu, napisala kratku priču u kojoj sam bio niko drugi do Juda koji je spasao Hrista muka. Milkine priče su uvek imale efektne naslove. Judo, Spasitelju naš! Milenku sam bio sumnjiv otpočetka, još od onog dana kada sam počeo da proučavam knjige o vešticama, ali je ipak rešio da pusti da se sam otkrijem. Kako sam mu jasno stavio do znanja da nisam postao sektaš, onda je pomislio, ne znam zašto, da se jedino logično objašnjenje mog nesvakidašnjeg ponašanja nalazi u tome što sam varao njegovu sestru sa nekom drugom ženom, ali da sam se pokajao i tražio oproštaj. Po njemu, ja sam se naprasno okrenuo crkvi samo zbog grešnog života i bezbožničke prošlosti. Ubrzo mu je i samom postala smešna misao koja mu je proletela kroz glavu.
- Bio bi pravi izazov, za pisce poput Milke, da te opišu kao opasnog švalera, zar ne? Nego, da te pitam, zar je moguće da je prestalo ono što te je svakodnevno izbacivalo iz takta, a da ti to nisi ni registrovao?
Bez obzira na to što je toliko vremena bio zaokupljen tumačenjem mojih neobjašnjivih postupaka, i on je, kao i Milka, uostalom, primetio da se odavno nije čula baba-Radinkina pijana dreka. Nakon nekoliko dana, Milka je upitala komšinicu Ružicu da li zna da Radinka već danima ne izviruje niti baca stvari kroz prozor.
- Vidi, stvarno.
Ružica je uporno zvonila na staričina vrata. Čak se predstavila kao poštarka Zora. Napokon je pozvala policiju. Kad je patrola došla, nakon što su od Ružice i Milke saznali o čemu je reč, jedan mladi policajac je snažnim udarcem nogom lako razvalio vrata. Nasred sobe, u krugu od dopola izgorelih sveća, ležalo je Radinkino beživotno telo. Iz njenog stomaka, grudi, vrata i glave virilo je na desetine igala za pletenje. U usta joj je bilo zabijeno nagorelo parče papira. Dođite, deco moja, vaša baba Radinka vas voli! Da Jelena nije zaboravila školsku torbu u stanu, policijski inspektori ne bi nikada zaključili da su unuke, stotinama uboda, ubile rođenu babu.
Nakon što je Jelena pronašla u torbi poruku, za koju je pomislila da je stigla posredstvom Radinkinih vradžbina, ubedila je sestru da babu-vešticu što pre treba da napadnu u njenoj kući. Niko od stanara ne zna kako su uspele da ubede nepoverljivu Radinku da im otvori vrata. Na suđenju su posvedočile da su po ulasku u stan babu lako savladale, bacile je na pod, vezale lancima skinutim sa školskih vodokotlića, sele na nju i stale da je bodu iglama. Tražile su od Radinke da kaže ime đavola koji je u nju ušao. Sudija je, na iznenađenje advokata odbrane, upitao Jelenu, kao inspiratorku zlodela, da li je nesrećna starica na kraju rekla neko ime. Toma! Mirjana je, u momentu kad je iz ćerkinih usta začula ime svog oca, naglas zaridala. Više nije dolazila u sudnicu, nije bila čak ni na izricanju presude. Zbog brutalnosti ubistva, Vesna je osuđena na osam, a Jelena Tomić na deset godina zatvora. Presudilo je to što je javni tužilac ostao neumoljiv u oceni da sve to zajedno nema veze sa sektama i veštičarenjem, već sa običnim ubistvom izvršenim iz koristoljublja.
Nikada niko ne bi poverovao u to da su sestre zločin počinile pod mojim uticajem. Posećujem ih redovno u zatvoru. Ako sam se s početka ove zavere, zamećući moguće tragove, pretvarao da sam vernik, sada sam, zbog krivice, griže savesti i kukavičluka, svim srcem okrenut traženju božijeg oprosta. Kao nastavnik veronauke dobio sam od nadležnih dozvolu da mogu da radim na duhovnom izlečenju i vraćanju na pravi životni put tih nesrećno upropaštenih devojaka, kojima možda ipak još ima spasa. Moja Milka, njen brat Milenko, predsednica kućnog saveta Ružica, komšija Lacika, poštarka Zora, deda Guta i kolege iz škole sa ushićenjem su podržali moj dobrovoljni angažman. Ipak, ubrzo sam shvatio da je moja misija osuđena na propast. Za razliku od mene, u ozdravljenje devojaka i danas čvrsto veruju mladi upravnik zatvora i njihov otac Stevan, ali ne i one same. One i dalje, ne mareći što su uzalud straćile svoje najbolje godine, misle da su, ubivši Radinku, ispravno postupile. Vremenom sam prestao da te lakomislene baboubice ubeđujem u suprotno.
- Profesore, da li verujete u to da smrt nekih ljudi može biti spas za više drugih života?
- Naravno da verujem...
Isto onoliko koliko verujem da postoje veštice.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srđan V. Tešin

Počalji od MustraBecka taj Sub Okt 24, 2009 9:44 am

Saznao sam, od dopisnice Super TV, da je intervju sa mnom, rađen za tu subotičku televiziju, na temu “političko nasilje”, cenzurisala ekipa radikalskih propagandista koji rade u kikindskom dopisništvu (sasvim simptomatično, prostorije dopisništva su, a gde bi drugde, nego - u podrumu nekadašnje Komune). Natrukovali su i nekakvo perverzno saopštenje povodom tog nikad emitovanog intervjua. E pa, nećemo tako drugovi… U stvari, hajde prvo da stavimo prst na čelo…

Poznajem čoveka koji u novčaniku, pored fotografije svoje dece, nosi sliku atentatora na premijera Srbije. Da je to nekakav paćenik koji ne shvata koliko je bolesno i ogavno to uzdizanje ubice, još bih mogao da progutam: ima nas svakakvih, nisu svi rođenjem dobili izbaždarenu čistu pamet. Ali nije takav slučaj, reč je o čoveku koji ima društveni angažman i kreator je kulturnog ambijenta u gradu nadaleko poznatom po najtežim i najdužim ludajama. Da li je posle ovoga ikome potrebno objašnjavati da je kikindska kulturna politika u raljama ekstremne desnice koja je iz temelja krenula da gradi bolju budućnost?! Kako to izgleda?

A šta je sa svima onima koji su do pre nekoliko godina učestvovali u kulturnom životu grada? Šta bi sa nagradom OEBS-a koju je Kikinda dobila kao najtolerantniji grad u Srbiji, iste godine kada su radikali došli na vlast? Od tolerancije do revanšizma napravljen je mali korak, takoreći - samo jedan mrc! Snosimo li i mi deo odgovornosti zbog toga što gradom vladaju bahati, osioni i primitivni ljudi? Naravno. Da među nama nije bilo alavih, danas ne bi bilo gladnih…

Opštinska vlast, u dokolici između spremanja dve pakosti, finansira tribine u Domu omladine posvećene otkrivanju planetarne zavere protiv Srba, a u Narodnom pozorištu promoviše sabrana dela haškog optuženika. Mediji na koje su radikali stavili svoju šapu naširoko, bez ikakvih ograda, izveštavaju sa predavanja na kojima se dokazuje da su Srbi Arijevci koji su Induse naučili pismu i kulturi i o tome kako je Aleksandar Makedonski testamentom svoje carstvo ostavio Srbima. Ispade da su nam u Kikindi najmanja briga pojedini vozači koji u javnom gradskom prevozu lepe postere Ratka Mladića i prosvetni radnici koji u učionicu ulaze noseći, zakačena na reverima, čak dva bedža sa likom Radovana Karadžića.

Evo moje omiljene teme: neki su “kulturteroristi i naci-intelektualci” jedva dočekali da uđu u medije i kulturne ustanove koje su radikali “oslobodili” od “petooktobarskog šljama”. Znaju oni i te kako bolje od te “sorosovske” boranije šta ovom gradu treba, samo nisu dosad imali prilike da iskažu svoj talenat. Od njihovog talenta nama danas trnu zubi!

Šta reći o lokalnim propagandističkim medijima i novinarima koji su do petooktobarskih polupromena bili perjanice Slobe-slobode i o ovim drugim koje je iznedrila “revolucija”, a koji su “otporašku” pesnicu zamenili dvoglavim orlom? Neko ko je spreman da u nastavcima objavljuje nepotpisane tekstove-poternice i saopštenja ultradesničarske stranke a koje nije ništa drugo do poziv na linč, i pristaje da mu urednik bude neko ko sriče slova dok čita i potpisuje se palcem, ne da nije novinar, nego nije čovek pre svega, to je obična krpa kojom se njihovi idoli brišu kad se ukake od sreće što su nekog opljuvali! Lokalni “ministar” kulture, radikalska “karika koja nedostaje”, bivša perjanica RTS-ovog poimanja slobodnog novinarstva, danas piše ali ne potpisuje odvratna saopštenja svoje stranke i ponovo, s oduševljenjem, sprovodi gebelsovsku cenzuru. Recimo, jedna novinarka se pre neki dan požalila kolegama da joj je cenzurisao tekst o promociji izdanja novosadskog SKC-a u Kikindi, rekavši: “Ne može toliko Tešina” i naredio joj da napiše nešto drugo. Pošto je ona odbila, radikalski medijski mogul dao je zadatak drugom, hajde da kažem tako - novinaru - da napravi priču o kikindskom mamutu. Daklem, tako…

Kad sve ovo prođe i kada Kikinda ponovo postane grad, verujem da će se, kao onomad, listom javljati “prvoborci” koji će se u maniru onog čuvenog pitanja: “A đe si ti bijo kad je klalo i bumbardovalo?”, praviti pametni i osuđivati persone krive za urbicid. Takvi danas kao miševi sede u bircuzima i govore: “Šta se to mene tiče? Samo da mene ne diraju!” Ne boj se, neće tebi ni dlaka s glave faliti, mufljuzu jedan!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srđan V. Tešin

Počalji od MustraBecka taj Sub Okt 24, 2009 9:44 am

Pre petneast godina objavio sam u studentskom časopisu “Oksimoron” odlomak iz proznog prvenca kikindske novinarke Gordane Perunović-Fijat koju dotad nisam poznavao. Upoznao sam je u vreme kada ju je, zbog bizarnog razloga, fizički napao urednik lokalnih novina u kojima je radila. Posle nekoliko godina od tog žalosnog događaja koji ju je zadesio na poslu, nova lokalna medijska kuća, u kojoj smo sticajem okolnosti tada oboje radili, objavila joj je, u ediciji “Manufaktura za popravku knjiga”, prvi roman fantastičnog naslova “Zemlja oštrih zuba” (2003) kojim je ova spisateljica nagovestila rađanje jednog atraktivnog romanesknog ciklusa.Iako su sve definicije po prirodi stvari sputavajuće i nedovoljne, njen uspešni prvenac žanrovski se ipak nepogrešivo može odrediti kao epska fantastika. Autorka je svojevremeno rekla da je napisala roman o ljubavi i hrabrosti koji se dešavaju u nekoj vrsti zemlje “Sangri-la”. “Zemlja oštrih zuba” je, tvrdi ona, antiutopijska knjiga, jer su stvari koje su opisane postojale i postoje. U suštini, to je pravi ljubavni roman u kome se veliča trijumf ljubavi i ženskog principa. Naročita vrednost “Zemlje oštrih zuba” ogleda se u umešno vođenoj priči, vešto građenim karakterima i zanatski briljantnom jeziku. Sve to je rezultiralo odlično komponovanom knjigom, napisanom dobrim stilom i protkanom ironijom i humorom.

gpfU navali nečega što je pežorativno nazvano čik-lit, literaturom za žene, i uspešnim i manje uspešnim klonovima spisateljice Džoane K. Rouling, čija je romaneskna saga o dečaku-čarobnjaku Hariju Poteru postala sinonimom isplative književnosti, primerene za potrošački 21. vek, novi roman Gordane Perunović-Fijat “Dublje od noći” predstavlja omaž najboljim tradicijama epske fantastike, one koja je namenjena čitaocima koji pored uživanja u površnoj atmosferičnosti teksta otkrivaju zbog njega i intelektualne resurse za koje nisu ni znali da ih poseduju.

Radnja romana započinje u Ciboli, u vreme posle velike epidemije močvarne groznice, kada Kaminuni Gindžana, stara šesnaest godina, učenica Slavne cibolanske škole za lekare, počinje da prevodi beleške Gildžane Gejleni, koje je ova vodila o istoriji naroda Kaminuni i njegovim legendama. Kaminunci nemaju pravu vlast: nemaju kralja, cara niti baja, kao što nemaju ni sluge ni robove. Kaminunci nisu ratovali stotinama godina. Dezira je poglavica, i ona odlučuje o većini svakidašnjih stvari. Narod Kaminuni ima skupštinu u kojoj učestvuju svi odrasli ljudi, a o posebnim slučajevima - kad se neko posvađa, što ne biva često, ili kad se razvode muž i žena koji imaju decu - odlučuje Veće starijih žena. Iskustva muškarca i žena u ovom romanu jesu po mnogo čemu drukčija od onih opisanih u tradicionalnoj i mitomanskoj domaćoj književnosti. Rečenica: “Mnogo bolesti ili otrova treba da bi se sahranila jedna Kaminunka, od roda poznatog po otpornosti”, samo je jedna koja govori o promišljenoj tekstualnoj praksi koju u ovom romanu autorka zastupa i sprovodi u delo. I to je ono po čemu se ovaj roman izdvaja od silesije drugih, koji tumaraju i blude ovdašnjom literarnom scenom.

Ovaj roman daje povod za promišljanje teorijski definisanog “ženskog pisma” kao kulturološke činjenice, ali i specifične strategije pisanja ili - kako bi filozofi rekli - novog modusa realizacije rodnosti (ženskosti) u samom pismu. Iako književnost, kao i svaka druga umetnost, ne bi trebalo da insistira na polu svoga autora, jer, prosto rečeno, niti žena kvalitetnije piše zato što je žena, niti muškarac kvalitetnije stvara zato što je muškarac, Gordana Perunović-Fijat kao da potvrđuje reči mađarskog književnika Esterhazija, koji je, kad su ga pitali za žensko pismo, rekao da razlika postoji jer i muškarci i žene pišu iz svog ličnog iskustva. Egzotična imena ljudi i toponima, neshvatljivi običaji naroda koji bi mogli da postoje i u stvarnosti, slike iz surove istorije koja je u svoju mrežu hvatala one prema kojima smo, kao čitaoci, gajili naročite simpatije, ali za koje sudbina nije marila, sve to i mnogo više, može se pročitati u romanu “Dublje od noći”, svojevrsnom nastavku “Zemlje oštrih zuba”. Gordana Perunović-Fijat je napisala uzbudljiv i zavodljiv roman koji će, verujem, steći i zavidan broj čitalaca.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srđan V. Tešin

Počalji od MustraBecka taj Sub Okt 24, 2009 9:46 am

Za razliku od srpske književne scene, koja je, po mnogo čemu, gerijatrijska, hrvatskom, bosanskom i crnogorskom scenom dominiraju pisci mlađe ili mlađe srednje generacije. Kako da u Srbiji neki pisac osvoji kakvih-takvih književnih pet minuta slave, uključujući i dobijanje zvučne nagrade, kada kritičari žale nad time što, pazi bogati, ni ove godine nisu “otkrili” novog mlađahnog Crnjanskog ili Andrića? Ipak to više govori o kritičarima negoli o piscima. Naravno, časni izuzeci poput Marka V. potvrđuju (književno) pravilo.

Da su kojim slučajem Roman Simić (Zadar, 1972) i Vlado Bulić (alijas Denis Lalić, Split, 1979) srpski a ne hrvatski pisci, njihove knjige “U što se zaljubljujemo” i “Putovanje u srce hrvatskoga sna” dobile bi šipak a ne nagradu za najbolje prozno ostvarenje objavljeno u tekućoj godini. Ove dve knjige su u Hrvatskoj osvojile podjednako čitaoce i žirije nagrade “Jutarnjeg lista”. Maestralnu zbirku priča “U što se zaljubljujemo” treba čitati, što bi rekao Zoran Ferić, i kao “mračnu pripovjednu kroniku međuljudskih odnosa”, ali i kao katalog jakih emocija. Činjenica da je Simićeva knjiga doživela i srpsko izdanje (2007, Arhipelag) govori u prilog tezi da postoji, na svu sreću, regionalna publika zainteresovana za knjige koje nastaju, što bi rekao Rambo, “na ovim prostorima”. Bulićevo “Putovanje u srce hrvatskoga sna” je tipično delo predstavnika “neodgojene generacije” (termin Rujane Jeger) kojoj je muka od života u zemlji jeftinih političkih skandala i niskog morala. Ipak, meni najdraža knjiga objavljena u Hrvatskoj poslednjih godina je kratki roman “Crnac” Tatjane Gromače (Sisak, 1971). Nakon veoma uspešne zbirke poezije “Nešto nije u redu?” ova vrsna pesnikinja je u svojoj debitantskoj prozi uspela da, na svega sto pedeset strana, ispiše fragmente istrgnute iz života koji se, kako je već primećeno, opiru uskogrudnosti i zaslepljenosti nacionalizmima svih vrsta i boja. “Crnac” je roman-međaš nove hrvatske književnosti.

“Najosebujniju književnu pojavu poslijeratne BiH” - Faruka Šehića (Bosanska Krupa, 1970) svojevremeno sam angažovao da za časopis “Severni bunker” napravi izbor iz novije bosanskohercegovačke proze. U tom proznom bloku našli su se Goran Samardžić i Igor Banjac kao i još desetak drugih odličnih pisaca. Među njima nije bilo Muharema Bazdulja (Travnik, 1977) i Lamije Begagić (Zenica, 1980), koji su svoju najbolju ili pak prvu knjigu objavili tek nedavno. Bazdulj je u romanu “Tranzit, kometa, pomračenje” - koji se mogao zvati i “Zapadno-istočni triptih” jer se u njemu spajaju tri priče u jedan roman - napisao odličnu pripovest o devojci koja, slepo verujući strancu u koga se zaljubila, napušta Moldaviju i, misleći da ide u Hrvatsku, završi u noćnom klubu negde u Bosni. Gorka priča o gorkom životu u posleratnoj Bosni. “Godišnjica mature”, Lamijina zbirka kratkih priča objavljena u Beogradu, predstavlja školski primer kako pisati o generacijama kojima su nesreće nešto kao “dobar dan”.

Crnogorsku scenu godinama, da tako kažem, zastupaju Ognjen Spahić (1977), Andrej Nikolaidis (1974), Aleksandar Bečanović (1971), Jovanka Uljarević (1979)… Dodajmo da je roman koji je u rukopisu nagrađen “Pekićevom stipendijom” “Lutajući Bokelj” Nikole Malovića (1970), “srpskog pisca iz Boke Kotorske” prema “Politici”, trenutno najčitanija knjiga u Crnoj Gori.

Nabrojani naslovi govore o onome o čemu je u književnoj Srbiji malo kome stalo: o stvarnom životu i stvarnim problemima koje pisci dele sa svojim čitaocima. Možda zbog toga što od njih niko nije tražio da budu nove Krleže ili Marinkovići, nego da ostanu ono što jesu, mladi hrvatski, bosanski i crnogorski pisci imaju ono što srpski nemaju: obavezu da pišu i za sebe i za publiku, a ne za nagrade. Ili se, po običaju, varam? Smejem se poput gospode iz Mažuranićevog naslova…
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srđan V. Tešin

Počalji od MustraBecka taj Sub Okt 24, 2009 9:46 am

Čitam ovih dana u “Vizantijskom Internetu” Radoslava Petkovića, u odeljku “Od Psela do Plitona”, rečenice posvećene metempsihozi, terminu koji mi, s vremena na vreme, zadaje glavobolje. Petković svedoči da je Jovan Ital optužen za verovanje u metempsihozu, ali i za - što je kontradiktorno - prihvatanje Aristotelove teorije o propasti duše nakon smrti. Ali ko su Psel, Pliton i Jovan Ital? Ni jedna od mojih enciklopedija na srpskom jeziku ne beleži biografije ovih ljudi, što ide u prilog tezi da nam je do vizantijskih istoričara i filozofa stalo kao do lanjskog snega. Mihailo Psel je jedna od najznačajnijih intelektualnih figura u istoriji Vizantije. Njegova pojava se vezuje za takozvanu renesansu Komnina; zaslužan je za to što je Platonova misao otkrivena na Zapadu, zbog čega je sam sebi dodelio titulu “konsula filosofa”. “Hronografije” su njegovo ako ne ključno ono najcitiranije delo. Njegov naslednik na čelu filozofske škole bio je Jovan Ital, koji je anatemisan i osuđen zbog jeresi. Filozof Georgije Gemistos, koji je sebi nadenuo ime Pliton, živeo je u drugoj polovini 14. i prvoj polovini 15. veka, njegovo životno delo su “Zakoni” koji predstavljaju pravo remek-delo nastalo u duhu neoplatonizma ali i neopaganstva u evropskoj kulturi. Iako sam s uspehom položio srednjevekovnu filozofiju, susreo sam se samo sa učenjem ovog poslednjepomenutog filozofa. “Glavno sjedište platonizma bila je akademija u Firenci, koju je osnovao Cosmos od Medicija i koju su sjajno sačuvali njegovi sljedbenici. Poticaj za to dao je Georgios Gemistos Plethon (1355-1450), pisac mnogobrojnih komentara i kompendija, kao i jednog (grčkog) spisa o razlici platonske i aristotelovske doktirne”, Wilhelm Windelband: “Povijest filozofije”. I to je sve. Zato, hvala Radoslavu Petkoviću na “Vizantijskom Internetu”. Zašto sve ovo pominjem? Naravno, zbog metempsihoze. Sajmon Blekburn taj termin objašnjava kao seljenje duše pomoću kojeg - posle smrti - ona nalazi boravište u novom telu. Metempsihoza se u zapadnoj tradiciji naročito povezuje sa Pitagorom i Empedoklom, a ovo učenje je utkano i u indijski pojam “samsara”. No, svakako da je Platonovo učenje o besmrtnosti i preseljenju duše najpoznatije. Svojevremeno sam čak, zagolican razmišljanjem o tom učenju, napisao i pesmu o Odiseju koji spava i Odiseju koji je budan, tačnije, o jednoj duši koja se, tokom sna, seli iz jednog tela u drugo.

Pre gotovo dve decenije išao sam sa prijateljima na prvomajski izlet. Pored rečice - za koju se veže legenda da je u njoj pohranjeno blago Atile Biča Božijeg - raširili smo ćebad i polegali. Dok su oni vičniji telesnim aktivnostima igrali fudbal po džombavom improvizovanom terenu, ja sam, između zalogaja pečenog mesa na roštilju, prepričavao svoje utiske koja sam netom poneo sa predavanja na Filozofskom fakultetu. Moje slušaoce je naročito zanimala priča o Platonovoj psihologiji, tačnije, o šest argumenata koje je razradio u sistem u nastojanju da dokaže besmrtnost duše. “U ‘Fedru’ Platon dušu poredi sa zapregom: umni deo duše je vozar, a voljni i nagonski deo su dva konja, od kojih je onaj voljni dobar, a drugi je rđav, pa ga vozar često mora umirivati i usmeravati bičem”, izdeklamovao sam naučeno gradivo. I taman što sam izrekao tu rečenicu, ubaci se u razgovor stari salašar koji nam se neprimetno pridružio. “A šta kaže Moli u ‘Uliksu’? Me… tem… psi… koza. Duša skače tamo-vamo kao koza. Čuveni Džojsov humor”, reče, ustane i ode. Svi smo se našli u čudu. Starac u odrpanoj odeći, neokupan i neobrijan zna šta je metempsihoza? I citira Džojsa kog, ruku na srce, niko od nas tad još nije čitao?! Više nam se nije pričalo o filozofiji, interesovalo nas je ko je taj misteriozni čovek. Tek koju godinu kasnije sam čuo jednu moguću verziju njegove biografije. Bio je partizanski oficir, kasnije i jugoslovenske armije, koji je stradao tokom Titovog obračuna sa staljinistima. Nakon odslužene kazne na Golom otoku, Služba ga je poslala da u mokrinskom ataru živi i radi kao čobanin, udaljivši ga tako od zbivanja u zemlji i svetu. Odakle je zaista bio rodom, to nisam saznao. Ne znam ni da li je živ, nikada ga više nisam video, niti sam nešto više o njemu čuo. Načitani oficir koji je postao pastir je pravi primer kako jedna duša može - i na javi a ne samo u snu - da se nađe u dva tela.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srđan V. Tešin

Počalji od MustraBecka taj Sub Okt 24, 2009 9:47 am

“Gore od činjenice da pričaju o tebi je činjenica da ne pričaju o tebi”, zaključio je Oskar Vajld, irski pesnik i dramski pisac čiji je život bio pravo umetničko delo, daleko ispred svog vremena. I da nije napisao vrhunska književna dela, jedan od najuspješnijih dramskih pisaca viktorijanskog doba, ostao bi upamćen zbog osude na dve godine teškog rada zbog “nakaznog ponašanja”. Danas, jedan vek kasnije, njega kao “homoseksualca” nijedan evropski sud ne bi osudio zbog seksualne orijentacije.

Vajld je rođen u Dablinu u imućnoj porodici, otac mu je bio hirurg, a majka književnica. Od malena je važio za pravog čudaka. Bio je lenj i nepopularan i među đacima i profesorima. Ipak, Vajd je bio jedan od najboljih učenika. U toku studija na Oksfordu, upoznao se sa esteticizmom (ili larpurlartizmom), čiji je cilj, kao umetničkog pokreta, bio da od života napravi umetnost, što je Vajldu, naravno, i uspevalo. Imao je dugu kosu, oblačio se u odeću jarkih boja, prezirao je sportove, sobu je kitio suncokretima, ljiljanima, paunovim perjem, plavim porculanom… Zbog toga je kažnjen: kolege su mu razbucale sobu, a njega umalo udavile u reci. Iako se činilo da potiskuje svoju homoseksualnost, Vajld je bio javno prozivan zbog “nemoralnosti”. Kasnije je svoju seksualnu orijentaciju opisivao kao “mušku ljubav inspiriranu grčkom tradicijom pederastije.” Usprkos svemu, zbog njegovog humora i vickastih izjava svi su ga citirali. Često se zaboravlja da se Vajld oženio sa trideset godina i imao dvoje dece. Ipak, njegova prva “muška” ljubav bio je sedamnaestogodišnji Robert Boldvin Ros. Posle nije birao, započinjao je veze s mladim muškim prostitutkama, ali i tinejdžerima iz radničke klase, sa slugama ili prodavačima novina. Posle mu se ukus istančao. Nekoliko godina je živeo s dvadesetogodišnjim dekadentnim lordom Alfredom Daglasom, sinom markiza od Kvinsberija. Možda ga je ta veza ohrabrila pa je počeo javno da se zalaže za prava homoseksualaca. Pričao je o reformi zakona o homoseksualnosti i učestvovao u pisanju jednog homoseksualnog romana, objavljenog u tajnosti. Verovatno da je zbog svog ponašanja, kojim je izazivao sablazan, i završio na sudu. Nakon što ga je markiz oklevetao da se izdaje za sodomita, Vajd ga je tužio i izgubio parnicu, ali je zbog lažnog svedočenja i velikog skandala koji je izbio u vezi sa suđenjem, bio optužen na osnovu “moralne nepodobnosti”. 25. maja 1895. godine osuđen je na dve godine teškog rada u Reding Golu. London je odmah svom dotadašnjem najomiljenijem sugrađaninu okrenuo leđa. Od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao je puki kriminalac. U zatvoru je napisao vrlo dugačko pismo Daglasu, objavljeno kasnije pod nazivom “De Profundis”. “Pismo” od 50.000 reči je uručio svom bivšem ljubavniku Rosu u nameri da ga ovaj prosledi Daglasu. Po izlasku iz zatvora, narušenog zdravlja, Oskar je bio bez novca i daleko od društvenih i umetničkih zbivanja. Ipak, nije gubio vreme, pa se ubrzo vratio starim sklonostima uz svog prijatelja Rosa. Poslednje godine života proveo je u Parizu, gde je mogao nesmetano da ispunjava svoje seksualne želje, ali teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Nakon izlaska iz Reding Gola živeo je samo još tri godine, objavljujući u Parizu novinske članke pod pseudonimom Sebastijan Melmut. Umro je 30. novembra 1900. godine od akutnog meningitisa, ali se pretpostavlja da je pravi uzrok bolesti zapravo bio sifilis. U buđavoj pariskoj hotelskoj sobi, u kojoj je proveo poslednje dane života i čije je tapete na zidu opsednuto mrzeo, dok je umirao rekao je: “Jedno od nas će morati da ode”. Na njegovom nadgrobnom spomeniku stajao je anđeo s izraženim muškim polnim organom, koji je neko kasnije uništio zbog sablazni ili, možda, ukrao kao fetiš.

Interesantno je i tragikomično da je u Rusiji Vajld najcitiraniji pisac posle Puškina, iako su se Rusi nedavno na Crvenom trgu pesnicama žestoko obračunavali sa evropskim parlamentarcima i homoseksualcima. Da je živ i da je učestovao na 14th anniversary of the decriminalization of homosexuality in Russia, sigurno bi i Vajldu razbili nos kao Richardu Fairbrassu iz grupe “Right Said Fred”.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srđan V. Tešin

Počalji od MustraBecka taj Sub Okt 24, 2009 9:47 am

Izgleda da Endru Baruh Vahtel nije bio sasvim u pravu kada je rekao da su pisci u postkomunističkom dobu izgubili neobjašnjivo visok status u društvu kakav su imali pre pada komunizma. Eto njemu i nama drugačijeg primera. Na svečanom otvaranju Delta City “prvog pravog šoping-mola” u Beogradu pojavio se i Dobrica Ćosić. Možda je pisac uvršten na listu VIP zvanica u nameri da popravi sliku biznismena Miroslava Miškovića u javnosti. Piščev gest prema tajkunu treba čitati ovako: “Ovo nije čovek obuzet isključivo zgrtanjem novca, nezainteresovan za duhovna dobra. Naprotiv!” Da li je razlika između pisca i tajkuna fundamentalna?

Sve ovo me je podsetilo na reči Džozefa Konrada, koji je, prilikom neke prepirke sa H. Dž. Velsom, svoju razliku u odnosu na ovog pisca formulisao ovako: “Vels, razlika između nas dvojice je fundamentalna. Vi ne volite ljude, ali smatrate da treba da se poprave. Ja volim ljude, a znam da ih ne treba popravljati.” Da li je britanski književnik Herbert Džordž Vels (1866-1946) - čije su knjige pobuđivale maštu čitalaca ali ih istovremeno i plašile neretko crnim i zlosutnim tematikama - s obzirom na “tranzicionu invaziju tajkuna”, trebalo da predvidi nastavak “Ratova svetova”?

Vels je svakako najvažnije ime u istoriji naučne fantastike (SF), jer su iz njegovih pojedinih dela nastali čitavi podžanrovi SF-a. Pomenimo samo remek-dela “Vremeplov” (1895), “Ostrvo doktora Moroa” (1896), “Nevidljivi čovek” (1897), “Rat svetova” (1898) ili “Prvi ljudi na Mesecu” (1901). Šta sve tom čoveku nije padalo na pamet još u 19. veku: biološki inženjering, putovanje kroz vreme, nevidljivost… Štaviše, on je bio jedan od prvih koji je predvideo mogućnost invazije vanzemaljaca kada je 1898. godine napisao delo “Rat svetova”. A taj roman uistinu nije samo puki prikaz napada “malih zelenih”, već i pretkazanje stvarnih ratova, tačnije, svetskih ratova koji će uslediti koju deceniju kasnije. Interesantno je da roman nije objavljivan tokom Prvog svetskog rata, i to u periodu od 1918. do 1921, kao ni tokom Drugog svetskog rata, od 1940. do 1943. godine. Roman je tokom vremena učitavan u različite kontekste. Tu praksu je započeo Orson Vels, 30. oktobra 1938. godine, režirajući fiktivnu radio-reportažu baziranu na predlošku H. Dž. Velsa, koju je Radio Teatar Merkur emitovao na CBS-u kao specijal za Noć veštica. Ova radio-drama ušla je u istoriju medija, jer je bila toliko uverljiva da je izazvala neverovatnu paniku kod američkih slušalaca. Po završetku emitovanja drame Orson Vels se obratio radijskoj publici, objašnjavajući im da je samo reč o šali smišljenoj za Noć veštica. Građani su žestoko protestovali zbog pretrpljenog straha. Dvojica prezimenjaka, britanski pisac i američki glumac, pokazali su na koji način treba razdrmati publiku naviklu na svakovrsna uljuljkivanja i podilaženja od strane umetnika. Originalnu adaptaciju Velsovog kultne knjige o invaziji vanzemaljaca na Zemlju, prema scenariju Barija Lindona, režirao je Bajron Haskin 1953. godine, a u glavnim ulogama su bili Džin Bari, En Robinson, Les Tremejn, Džek Krušen, Hausli Stivenson… I Stiven Spielberg je 2005. godine snimio film “Rat svetova”, prema scenariju Džoša Fridmana i Dejvida Kepa, sa Tomom Kruzom, Dakotom Faning i Timom Robinsom u glavnim ulogama. Jedno je sigurno: adaptiranje ovog romana u različite medijske i umetničke forme neće prestati sve dok Marsovci zaista ne izvrše invaziju na našu planetu.

Ali kakve sve to ima veze sa time što se srpski pisac iz Velike Drenove kod Trstenika obreo među zvanicama na koktelu koji je upriličio najbogatiji ali i najkontroverzniji poslovni čovek koji danas hoda Srbijom? Ima, i te kako! Ćosić je u Miškovićevom društvu nalik Marsovcu zatečenom u supermarketu dok gura kolica natovarena robom široke potrošnje!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srđan V. Tešin

Počalji od MustraBecka taj Sub Okt 24, 2009 9:47 am

Varate se ako mislite da su opskurni stihovi “Jedva čekam da sa’ranim majku pa u kuću da dovedem Rajku” specifičan izum ovdašnje novokomponovane narodne pesme. Ivan Čolović u studiji “Divlja književnost”, u kojoj se bavio etnolingvističkim proučavanjem paraliterature, beleži: “Šta li ljudi od ukusa pomisle kada u ‘Terezi Raken’ [Emila Zole] naiđu na izjavu: ‘Otac će ovih dana umreti. To čekam da bih mogao da živim a da ništa ne radim’, ili kad pročitaju stih: ‘Volim gledati kako umiru djeca’ u pesmi Majakovskog koja se čak zove ‘Nekoliko riječi o meni samom’?” Nove novokomponovane narodne pesme, po Čoloviću, predstavljaju savremeni izdanak naše - više od dva veka - duge tradicije književnog folklorizma, to jest, pevanja u narodnom duhu. Ali, iako proizilaze iz duge tradicije, ove pesme koje nastaju izvan umetničke poezije, kao domaća paraliteratura, ipak su skorašnja pojava. Antonije Pušić alijas Rambo Amadeus je 1988. godine stvorio pojam “turbo folk” pod kojim se podrazumeva “(novo)komponovana narodna pesma”. Ruku na srce, iako se ne znaju imena autora mnogih pseudoantologijskih tekstova, o njima su napisane mnoge studije i ogledi: “Neofolk kultura” Milene Dragićević Šešić, “Smrtonosni sjaj: masovna psihologija i estetika turbofolka” Ivane Kronje, “Antologija turbo folka” Gorana Tarlaća i Vladimira Đurića Đure (u kojoj su, pored Tarlaćevog i Đurićevog, sabrani i radovi Saše Radojevića, Erika Gordija, Radeta Stanića, Ivana Pravdića i Ramba Amadeusa).

Sabiranje u jednu knjigu “antologijskih pesama” turbo folka i studija o njima predstavlja dobar pokušaj objašnjavanja jednog mogućeg viđenja naše kolektivne propasti. Da li ovo društvo zaista boluje od neizlečive zaraze turbo folkom? Rambo Amadeus piše: “Turbo folk je muzički Frankenštajn kraja 20. vijeka stvoren kao posljedica nasilnog zavođenja i pogrešnog shvatanja demokratije.” Činjenice u vezi sa nastankom govore nešto drugo. U anketi, koju je Centar za istraživanje programa i auditorijuma Radio-televizije Beograd 1978. godine sproveo među 1.400 ispitanika, odabranih da čine reprezentativni uzorak, svedoči Ivan Čolović, više od polovine anketiranih Beograđana (sic!) izjavilo je da od svih vrsta muzike najviše voli “narodnu”. Slične rezultate dale su ankete sprovedene u Subotici, Somboru, Srbobranu, Vrbasu i Kuli. Dakle, razvoj narodne muzike i njeno širenje počelo je još u titoističko doba. Postkomunističko tranziciono doba je samo dodalo gas narastajućem muzičkom šundu. Pošto je auditorijum koji sluša “narodnjake” milionski, pretpostavka da takvu vrstu muzike sluša svet niskog stupnja obrazovanja koji ne poznaje čak ni osnovne obrasce opšte kulture jeste u suštini tačan, jer među milionima slušalaca mora biti da ima i takvih. Čolović je čak došao do zaključka da se među tehničkom inteligencijom odbojnost prema ovoj muzici zapaža mnogo ređe nego među književnicima. Kako je moguće da osoba koja je uložila mnogo vremena i mnogo truda završavajući visoke škole može da voli pesme čija prostota i nedotupavnost govore sami za sebe? “Na čaršavu dve-tri kapi krvi / to je dokaz da si bio prvi” ili “Hej, konobaru, / donesi mi ‘štok’, / hoću da se napijem / da zaigram rok”. S druge strane, u ovom muzičkom fenomenu, najvažnije je to što su izvođači turbo folka, kako primećuje Erik Gordi, rado nudili muzičke forme za potrebe nacionalističke političke propagande. Nemali broj estradnih folk zvezda pevao je “patriotske” pesme u kojima su na najprostačkiji način vređani “narodni neprijatelji”. Štaviše, neke od najprepoznatljivijih predstavnica iz tog žalosnog ali i opasnog sveta estradnog neukusa bile su udate za ratne zločince ili okorele kriminalce. Turbo folk je tokom devedesetih iskorišćen za projekat “nacionalnog buđenja”, a danas je on najupečatljivija slika i prilika našeg primitivnog demokratskog društva koje je isprazno ali i zarazno poput turbo folka.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srđan V. Tešin

Počalji od MustraBecka taj Sub Okt 24, 2009 9:48 am

Na moje zaprepašćenje, u “Enciklopediji urbanih legendi” profesora Jana Harolda Brunvanda, istraživača usmenih predanja modernog folklora, pronašao sam i nekoliko “mokrinskih” legendi o kojima slušam od malena. Štaviše, o nekim od tih seoskih mitova sam i pisao u kolumnama i knjigama. U tekstu “Kanibali iz mog kraja” i romanu “Kroz pustinju i prašinu” pisao sam o porodici koja je u nadev za kobasice umešala i pepeo kremiranog tetka, pobrkavši urnu pristiglu iz Amerike sa kutujom za začine. Brunvand beleži sličnu priču. Nakon Drugog svetskog rata, u paketu s hranom koji su poslali rođaci iz Amerike, evropska (najčešće istočnoevropska) porodica pronalazi teglu s praškom bez etikete i prateće poruke. Pretpostavljajući da se radi o nekom američkom instant napitku, porodica razmućuje kašike praška u toploj vodi i pije ga. (U drugim verzijama prah se koristi kao začin za kuvanje, kokosovo brašno ili smesa za kolače.) Posle im stiže i pismo s objašnjenjem da tegla sadrži kremirane ostatke rođaka koji je emigrirao u Ameriku pre o-ho-hoj godina i koji je umro za vreme rata, a želeo je da bude sahranjen u svojoj rodnoj zemlji. U drugim varijantama objašnjenje se nalazi u istom paketu, ali je napisano na engleskom i nema nikoga ko bi ga preveo sve dok kremirani ostaci ne budu popijeni ili pojedeni.

Pre dvadesetak godina počela je Mokrinom da kruži priča o vrednom suprugu koji je želeo da “oriba” WC šolju karbonitom, materijom koja se nekada koristila za zavarivanje metala. Žena je, neznajući za muževljev eksperiment, sela na WC šolju. U nedostatku kiseonika, karbonit je eksplodirao i razneo ženi guzicu. Brunvand je zapisao sličnu “legendu”. Neka vrsta eksplozivne materije - najčešće insekticida ili spreja za kosu - stavljena je u WC šolju. Obično je tamo ostavi supruga, ali ne pusti vodu. Kada njen suprug ode u klozet pušeći cigaretu, on baci opušak u šolju i digne se u vazduh. Dok ga nose u kola hitne pomoći, bolničari se, saznavši šta se desilo, smeju tako jako da im čovek ispadne s nosila i još više se povredi. Postoje bezbrojne varijacije te priče koje ponekad povezuju nekoliko kućnih nesreća a koje gotovo uvek završe motivom bolničara koji se urnebesno smeju. Od skora jedna popularna varijacija “Eksplozivnog toaleta” opisuje supruga koji slučajno uleti motorom kroz staklena kućna vrata ili kroz prozor. Dok je on u bolnici, žena počisti krš i lom i prospe ostatke benzina u WC šolju - s očekivanim rezultatom.

U vreme dok sam lokalnim autobusom putovao u srednju školu nastala je priča o babi koja noću stopira na putu za Mokrin. Obično bi je vozači “pokupili” kod mesta zvanog Miloševa kapija. Baba bi sela na zadnje sedište, ali bi nakon nekoliko minuta nestala iz auta poput utvare. Brunvand i za ovu “mokrinsku” priču nalazi praizvor. On čak tvrdi da je “Nestanak autostopera” najčešće beležena savremena legenda o natprirodnim pojavama. Zapravo, možda bi bilo bolje govoriti o toj međunarodnoj priči kao o delu stalne tradicije natprirodnih legendi nego kao o urbanoj legendi u uobičajenom smislu. Sama suština te priče se, manje-više, zadržala u stotinama skupljenih varijanti. Ona uključuje misteriozni lik koji stopira pored puta i koji, kad ga vozači “pokupe”, nestaje iz vozila u pokretu. Ponekad bi autostoper izrekao neki čudan ili proročanski komentar, a često bi njegova sličnost duhu bila potvrđena kada bi ga vozač pitao za adresu ili kad bi video fotografiju ili portret autostopera. Za sliku se pokaže da prikazuje davno umrlog rođaka koji je poginuo u automobilskoj nesreći na istome mestu na kom se pojavio autostoper. U tipičnoj američkoj verziji, autostoper je mlada žena u svetloj svečanoj haljini koja kad pozajmi kaput od vozača - nestane. Nju kasnije vozač prepozna na osnovu fotografije. Zimogrožljiva sablasna autostoperka “vrati” kaput tako što ga ostavi na svom grobu, kako bi ga vozač pronašao. Ko posle upoređivanja ovih legendi može da posumnja u to da Mokrin nije centar sveta?!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srđan V. Tešin

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu