Ovako priča Valjarević

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Ovako priča Valjarević

Počalji od MustraBecka taj Sub Okt 24, 2009 12:20 pm

Prozor spavace sobe (no.1)
(30.3.1999)

Poneo sam telefon i otisao na krov da gledam bombardovanje, tacnije, da posmatram nesto u sta se ne razumem. Gorela su brda u daljini. Nisam nikada ranije bio u prilici da napisem ovakve recenice. Sada sam u prilici da gledam rakete kako padaju sa neba, zatim eksplozije, vatru i crveno nebo. Ne znam nazive tih raketa, ne poznajem tipove aviona. Oruzje me nikad nije inteersovalo. Uostalom, ni recenice o tome. Ali sada sam to gledao, sada sam video, mogu tod a napisem, iako i dalje ne osecam neki smisao u opisivanju toga. Poneo sam telefon, sve je obesmisljeno, sem potrebe da ostanes u kontaktu sa ljudima. I zazvonio je, gore na krovu. Prvo se javio Sale, prijatelj koji se u tom trenutku nalazio na drugoj strani grada. Opisao sam mu tacno sta sam video sa krova. Malo kasnije, pozvala me je prijateljica iz Njujorka.Bila je zabrinuta, pitala me je da li imam dovoljno vode, hrane, pitala me za roditelje i Anju i Vuka, moje sestrice, i pitala me je zbog cega sam na krovu. To je takodje brinulo, to sto mozda nisam potpuno svestan cele stvari. Sto verovatno i nisam. A onda, telefon je ponovo zazvonio, bila je to IRENE, zvao je iz Buenos Airesa, obradovala me, cak i u takvoj situaciji, jedna predivna zena, Argentinka, koja se takodje brinula i koja je samo htela da mi kaze da ce me zvati i da se cuvam. Rekla mi je da kad sve prodje mogud a dodjem u Argentinu. Zbog nekih knjiga koje sam citao, oduvek sam zeleo da vidim Buenos Aires i Patagoniju. I pored bombi, malo sam se bolje osecao, jer su dobri ljudi uvek tu. A onda me je zvao prijatelj sa Zvezdare i viknuo je u slusalicu: "Alo, Bile, tomahavk ovde!"
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ovako priča Valjarević

Počalji od MustraBecka taj Sub Okt 24, 2009 12:20 pm

30. mart, utorak (no.2)

Zakljucavao sam vrata desnom rukom, u levoj sam drzao kesu s djubretom, u kesi su se nalazile prazne kutije cigareta, tri prazne kutije jogurta od pola litre, jedna konzerva tunjevine koju sam sinoc pojeo, gomile pikavaca i pepela, i tad se zacula sirena koje je oznacavala, kako se to kaze:
"pocetak vazdusne opasnosti za Beograd". Lift nije radio. Stanujem, inace, na sedmom spratu. Na kraju hodnika, iz stana, izasla je cetvoroclana porodica. Mladi bracni par sa dvoje dece, krenuli su u skloniste. Sishao sam na sesti sprat. Iza jednih crvenih vrata cuo se pas kako glasno laje. Poznajem tog psa, mogu da kazem i za njega da mi je komsija. Sishao sam na peti sprat. Stariji covek je zalivao cvece - iz plasticnih flasa od litar ipo sipao je vodu u saksije. Sishao sam na cetvrti sprat. Sreo sam komsinicu, stariju gospodju, profesorku istorije umetnosti, koja stanuje na sedmom spratu. Vrata njenog stana su tacno naspram ulaznih vrata u moj stan. Odmarala se od penjanja uz stepenice, tesko je disala ali je zato tiho psovala. Proklinjala je lift koji nije radio.
Spustio sam se na treci sprat. Po dugackom hodniku jedna devojcica se vozila na svojim rolshuama. Spustio sam se na drugi sprat. Nije bilo nikog. Samo jedna bicikla privezana uz ogradu stepenista.
Sishao sam na prvi sprat, prekinuo sam dvojicu decaka u vaznom razgovoru. Posto su pocrveneli kad sam naisao, naglo ucutavsi, shvatio sam da je u pitanju neki stvarno vazan razgovor. Neki tajni plan, recimo. Sishao sam u prizemlje, otvorio postansko sanduce i pronasao reklamni oglas firme za pranje tepiha. Gurnuo sam ga u kesu sa djubretom koju sam nosio. Kad sam izasao iz zgrade, naleteo sam na dvoje ljudi, coveka i zenu. Stajali su na trotoaru. Izgledali su potpuno izgubljeni. Zagledali su se u moju kesu s djubretom. Mislim da im je nesto bilo potrebno, nesto sto verovatno nisu mogli da pronadju u prodavnici, i verovatno su se nadali da ce to videti kod nekog drugog u ruci. I onda sam otisao do kontejnera, i bacio najzad to djubre, i ostao malo na tom cosku, zacudjen kako besmislenost sporo prolazi, a onda sam video jedan veliki avion na nebu, koji je zatim nestao u oblacima. Nemoc najduze traje, kao i besmislenost. I onda sam otisao s tog coska.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ovako priča Valjarević

Počalji od MustraBecka taj Sub Okt 24, 2009 12:20 pm

31. mart - sreda (no.3)

Nisam gledao televiziju, nisam slusao radio, nisam pratio vesti. Iako je to nemoguce, resio sam da bar na kratko budem odsutan. Onda sam sreo jednog prijatelja, bio je mrtav pijan i ljut. Nabrojao mi je vrlo konfuzno i skoro nerazumljivo razloge svog pijanstva i ljutine. Manje-vise, svi ti razlozi su mogli da budu i moji. Osim jedne stvari. Devojka s kojom je proveo noc pre nesto vise od mesec dana, zatrudnela je. Nije imao ozbiljnije namere s njom, nije ih imala ni ona. Prosto, desilo se. Neke obicne stvari, koje se i dalje dogadjaju, gube na obicnosti, zbog konteksta. Za jednu takvu dramu, ovo je najgori momenat. Malo kasnije sreo sam jednog poznanika, saopstio mi je vesti koje je znao, i one koje nije znao, ali je predvidjao. Najgoru mogucu verziju, otprilike.
Otisao sam kuci. Uzeo sam crveno plasticno "pelikan" naliv-pero koje sam kupio u Italiji prosle godine, u jednoj prodavnici sa decijim igrackama, u selu Varena, seo sam za sto, presao dlanom preko hartije i potrudio se kao nikad do sad da mi rukopis bude predivan. Bio je pravi trenutak za tako nesto, da napokon.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ovako priča Valjarević

Počalji od MustraBecka taj Sub Okt 24, 2009 12:21 pm

NOVOGODIŠNJA PRIČA ZA ĐORĐA ŽIVKOVIĆA

Bio je kraj avgusta, toplo, i to vrlo toplo kad su me smestili u stacionar, ali meni je bilo hladno na nogama. Stacionar, udaljen pedesetak kilometara od Beograda, okružen šumom; ta zgrada, oronula, istrošena. Ljudi bolesni i ljudi zdravi, unutra, sve to izmešano, i svi u poslu, oni zdravi vrlo užurbani. Smestili su me u sobu sa još trojicom muškaraca, starijih od mene. Oni su se lečili od posledica šloga, ja sam se lečio od polineuropatije; upala kičmene moždine i perifernog nervnog sistema. Noge su mi bile oduzete, neko vreme, i lagano su se vraćale u život. Zbog toga sam bio i upućen u taj stacionar: na rehabilitaciju, da radim vežbe, da idem na terapije i da primam injekcije. Nikada pre toga nisam bio u tako velikom društvu bolesnika. I snalazio sam se. Lako sam se prilagodio. To i nije bio neki problem. Bio sam jedan od njih.
U krevetu do mene ležao je starac, profesor crtanja i slikanja, u penziji. To mu je sada bio treći šlog u životu, i oporavljao se. Krao je novac i sve što je mogao od drugih pacijenata. Ništa od toga mu nije bilo potrebno, ali je krao. Pričalo se o tome, kako na drugom spratu stacionara neko krade, ali u njega niko nije sumnjao. Njegova ćerka mu je dolazila u posetu i iz torbe vadila sve što je njegovo, i onda to vraćala pacijentima dok je on plakao. Njegova ćerka se izvinjavala.
U krevetu koji se nalazio dijagonalno od mog kreveta, ležao je čovek koji je polomio desni kuk i onda su mu ugradili veštački. Ali njegovo telo ga nije prihvatilo, i morao je da radi određene vežbe sve dok se taj veštački kuk ne uklopi, i dok mu se telo ne prilagodi. Tom čoveku je smetao zagušljivi vazduh i smetala mu je promaja, tako da je njegov problem bio skoro nerešiv. Pacijenti su teški ljudi, zahtevni, bez strpljenja, to je tako. Taj čovek nije mnogo govorio, i upravo tako je i izgledao, kao čovek koji nema mnogo o čemu da priča. Ali, ostavljao je utisak uredne osobe.
Preko puta mene ležao je Đorđe Živković, čika Đole kako sam ga zvao, Ciganin iz Požarevca. Jedne noći se šlogirao, oduzela mu se leva strana tela, leva ruka i leva noga, i imao je probema s govorom; izgovarao je reči otežano, mučio se i mucao je. Baš mucao, mnogo. Ranije nije imao tih problema. Do te noći. Onda, kad se vraćao kući s pecanja vozeći svoj motor, padala je kiša, i pokisao je na putu do kuće. I kasnije, te noći, šlogirao se. Ali, i dijabetičar je, lekari su rekli da je to glavni razlog zbog čega se šlogirao, to, i vožnja na motoru po kiši, u njegovim godinama. Šezdeset četvrta mu je godina.
Radio je u Gradskom vodovodu sve do penzije, i sa ženom prodavao švercovanu robu, odeću uglavnom, na požarevačkoj pijaci. To je nastavio da radi i kad je otišao u penziju. Vredan čovek, i dobar. Moj najbolji prijatelj, i jedini, u stacionaru. Kupovao sam mu čokoladice kad sam odlazio u prodavnicu, van stacionarskog kruga, kad sam kupovao cigarete za sebe. Tada sam već mogao da hodam, sa štapom, mogao sam i više od pola sata da hodam. On je morao da pojede barem dve – tri kockice čokolade dnevno. Morao je. I slušao je neku cigansku radio – stanicu na svom malom tranzistoru. Povremeno mi je prevodio ono što se govorilo na toj stanici. Nisam znao ni reč romskog jezika. Nije hteo da mi smeta, tiho je slušao svoju muziku i svoj jezik. Nije mi smetalo. Imao je unuka koji se zvao isto kao ja. Pričao mi je o njemu. Baš ga je jako voleo, moglo je lako da se oseti baš to dok je govorio o njemu.
Sve ostalo u tom stacionaru bilo je nepodnošljivo. Ljudi najviše, taj bolesni humor, kojim se valjda otklanja strah i olakšava neizvesnost, i čekanje: kad ću opet biti zdrav kao nekad. A te glupave šale, najčešće u vezi sa seksom, tako dosadne, do mučnine, i, u stvari, nigde humora u svemu tome, a smeju se, bolesnici se smeju: „E, baba, kad bi’ ti ja došao u sobu, bila bi kao devojčica“, to su te šale, a onda smeh na celom drugom spratu. Morao sam da bežim odatle.
Provodio sam vreme napolju, u šumi koja je okruživala stacionar, sve vreme, danima. Hodao sam, izležavao se na drvenim klupama u šumi, gledao u krošnje i onda opet hodao. Čitao sam, i pisao pesme. Napisao sam trideset pesama. Bilo je veverica u toj šumi, puno veverica i onda bi se čulo ono njihovo prepoznatljivo hukanje. Svakoga dana sam na uskim stazama kroz šumu nailazio na mrtve miševe. Kao oglodane jabuke. Pretpostavljao sam da su to ostaci večernjih ulova onih istih sova koje sam viđao.
Sa čika-Đoletom sam se sretao na jednoj klupi ne mnogo udajenoj od stacionara. Tu smo sedeli i pričali; on još uvek nije mogao mnogo da hoda. Tuda su prolazili i drugi pacijenti, s našeg, drugog sprata. Pozdravljali smo se, ali nismo razgovarali. Svako je bio u problemu, i tražio nekog s kim bi mogao o tome da priča, ili već o nečem, svejedno, svi ti probemi su slični. Meni je više odgovaralo da ne pričam o tome, i da budem sam. I čika-Đoletu, čini mi se, isto tako. Sretali smo se slučajno, taj stacionarski krug nije veliki, i onda bismo sedeli na klupi. Dobro smo se slagali.
U takvim, slučajnim prijateljstvima, treba da prođe neko vreme, nekoliko dana, da bi se razgovaralo o ličnijim stvarima. U takvim prilikama, prijateljstvo postaje intenzivnije: kad ste u stacionaru, bolesni, nema razloga da se razgovara o stvarima koje vam nisu važne. Ili da se laže. Nema nijednog razloga da se laže. Ispričao sam mu dosta toga o sebi, čak i o nekim mojim prijateljima, i o porodici, familiji, to je prosto tako išlo dok smo razgovarali. On je meni govorio o svojoj ženi, vrlo nežno i lepo, i pričao mi je o svoja dva sina, ali ne onako kao o svojoj ženi. Nije bio zadovoljan s njima. Rekao mi je čak i da su ga prilično razočarali. Jedan je probisvet i pijandura, drugi lenj i čudan, drugačiji, za sebe je, tako je rekao. I dok je govorio o njima, iznenada bi prekinuo tu priču, prestao bi da je priča.
„Jesi mi kupio baterije za tranzistor?“ pitao bi.
„Jesam.“
I onda bi ćutali, sedeli bi još neko vreme i na kraju se zajedno vratili u stacionar.
Pred spavanje je slušao cigansku muziku sa svog tranzistora dok je ležao na desnom boku, jer leva strana tela ga je bolela, i tako bi zaspao, prilično rano, oko devet sati uveče. Povremeno bi se probudio tokom noći da popuši cigaretu i pojede komad čokolade, i nastavio bi da spava. Rekao mi je da je tako navikao. Puši tri pakle cigareta za dan i ne pije alkohol, nikad ga nije pio, ali je zato rano propušio, i dok mi to priča, ponavlja neke reči, po dva – tri puta, nije siguran da ih je dobro igovorio:
„Mi Cigani rano... rano propušimo... propušimo rano mi Cigani... i to mnogo... mnogo... one najjeftinije da se ne troši novac... najjeftinije pušimo... novac da se ne troši...“ Pričao je konkretno, malo nešto izgovorio, samo bi klimao glavom. I nosi naočare, s velikom dioptrijom, i kad čita novine samo pređe preko krupnih naslova, i onda baci te novine: „Jebeš novine... dve godine već... ne čitam novine... pre dve godine otiš’o mi najvažniji živac... ne mogu sa ženom... nema više... nema jebanja... već dve godine... a kad sam bio mlađi... a sad ništa... novine, jebeš novine... izbori... suđenje... a ja već dve godine...“, to mi priča i smeje se, i ja se nasmejem, i onda zapalimo po cigaretu.
Imao sam sreće u stacionaru što se vremena tiče, bilo je toplo, sunčano, svih dana. I predvečerja su bila mirna i topla, i bilo je tiho. I onda, u razgovoru, čika Đole je spomenuo zatvor, samo je spomenuo i u priči prosto prešao preko toga. Tako je, isto, spomenuo nešto o jednom konju, i tu se malo zadržao, i rekao je:
„Uh što sam ga voleo, uh... jahao sam ga... i sa njim sam kuću napravio... kuću... on je vukao... velika kola je vukao... dve tone na kolima... cigle, cement, pesak, drvo, sve, dve tone, sve je vukao... i napravio sam kuću... s njim sam napravio kuću...“
Posle toga je zaćutao. Nisam ga ništa pitao za tog konja. Ali pitao sam ga za zatvor. Pitao sam ga, bio sam radoznao, i nije mu bio problem da priča o tome, samo je nešto više mucao:
„Ja sam pare zaradio... i sve to kupio... materijal... sve... kuću napravio... lepu kuću, toplu... i ode novac na to, potrošio sve, nema više, nema novca... i došli praznici, puno dece, Nova godina, a nema novca... i ja krao svinje... krao svinje iz neke državne firme... iz nekog gazdinstva krao... samo tovario i prodavao... tovario i prodavao... i moja porodica... hranili se, imali svinje... i spremao se za praznike... hranili se dobro... i Nova godina... još par dana... i dođe policija i uhapsi me... neko me prijavio... pet meseci sam ležao... prvo u Požarevcu, pa u Ćupriji... i tamo gurnem ekser u nozdrvu... i probušim je... krvarilo... a onda u bolnicu, i uživao u bolnici... a tamo sretnem jednog, znam ga, Ciganin, i on meni kaže ko me prijavio... moj komšija... drugar... komšija... on me prijavio... u usta ga jebem ciganska... a on isto krao, al’ za kuću, materijal za kuću, ono što sam ja kupio, on je krao, jebem ga baš, i prijavio me da se on izvuče... a ja krao svinje zbog Nove godine... zbog praznika... i bio u bolnici za praznike... i onda me pustili, posle, izašao... i nema novca... ništa, ništa nemam... i onda morao da prodam mog konja... mog konja sam morao da prodam posle devet godina... i onda odem ja u policiju, i ja prijavim njega... zbog kuće koju je napravio a sve ukrao... i on dobio tri meseca... ko ga jebe... sad se više ne poznajemo... komšije i dalje, ali se ne poznajemo... ja sam svog konja morao da prodam zbog njega...“
I tišina. Nisamo više pričali. Nije bilo ničeg za priču. On bi samo povremeno opsovao, ali tiho.
Istog dana smo napustili stacionar. Bio je petak. Čika Đole je trebalo da ostane do ponedeljka, ali nije hteo. Došli su po njega žena i njegov unuk. Pozdravili smo se. Po mene je došao prijatelj sa crvenim kombijem.
Prošlo je par meseci, bilo je prepodne, nazvao sam ga telefonom. I dalje je mucao, ali ne kao u stacionaru, bolje je govorio, razgovetnije. Obradovao se. On i žena prodaju peškire, trenerke, pižame, čarape, ispred požarevačke bolnice, na tezgi, i kaže mi da nije loše, zarađuje se. Ja sam pitao:
„Je l’ za konja?“
I čika Đole se smeje. Čujem preko telefona. Smeje se.
Ali ja sam bio ozbiljan, i to sam mu stvarno poželeo, za Novu godinu. Jednog dobrog konja. I preko telefona mu to i rekao:
„Čika Đole, iskreno, to ti stvarno želim, samo jednog dobrog konja za Novu godinu.“
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ovako priča Valjarević

Počalji od MustraBecka taj Sub Okt 24, 2009 12:21 pm

U 16:10 moja sestričina Anja me pita da li je stvarno istina da nisam kršten. Ja joj to potvrdim. Nisam.
„Pa kako?“
„Pa lepo, nisam.“
„A gde si onda zaveden da postojiš?“
„U opštini i policiji.“
„Pa kako?“
„Pa lepo, kad sam se rodio, tamo su me upisali da sam se rodio. Nije moralo u crkvi.“
„Pa kako?“
„Pa tako, nije moralo u crkvi, tako je bilo u to vreme, kao kad kupiš traktor, pa ga zavedeš u opštini i policiji“
„Pa kako smo onda svi u porodici kršteni a samo ti nisi?“
„Pa eto tako. Onda je bilo tako, kad sam se ja rodio, pre toga nije bilo tako, i ni sad nije tako, kad sam se ja rodio bilo je tako. Ali nema razlike. Koja je razlika među nama, između nas dvoje, to što si ti krštena i zavedena u crkvi, a ja nisam?“
Onda je ona ućutala, ali je razmišljala. A na njoj se to uvek vidi, pošto skupi obrve i lepe tamne oči joj se umire. Izoštri joj se pogled. Razmišlja.
„Pa nema nikakve razlike, osim što si ti zaveden tamo gde i traktor“, odgovorila je.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ovako priča Valjarević

Počalji od MustraBecka taj Sub Okt 24, 2009 12:21 pm

’’Shvatio sam zašto su sve ptice zamukle. On je bio jedan, veliki, gore, iznad svih nas. Osećao sam se kao žaba. Mogao je sve, šta god je hteo. Nikad nisam bio beznačajniji. Bio sam mali, baš kao i moj život, i sve u meni, sve iluzije u meni, sve što me je činilo. Sav onaj vazduh kojim sam bio ispunjen izbio je napolje. Telo mi je izdahnulo od straha i divljenja. Zaboravio sam na dvogled. Pukao je po mom mozgu i meni jednim laganim preletom preko svoje teritorije, taj orao. I upisao sam:
- Veliki zlatni orao; jedan, sam, veličanstven, ogroman, iznad Monte San Prima, nad jezerom Komo.’’
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ovako priča Valjarević

Počalji od MustraBecka taj Sub Okt 24, 2009 12:22 pm

''Nije bila loša stvar videti tvoje lice.
Nema ničeg lošeg u tome.Videti tvoju fotografiju.
Ni to što sam ti onda rekao da si lepa.
Ništa,stvarno ništa loše u tome.
I evo je tu,ta fotografija,
na stolu,za kojim sedim i pišem.I često je pogledam.
I jeste,lepa si.
I nastavim da pišem.Ili da radim nešto drugo.Svejedno.
Sto u bašti hotela blizu stacionara,
ta fotografija je bila u koverti sa nekim papirima,
pismima i drugim fotografijama,
koje sam doneo ovde sa sobom,
hteo sam da sredim te neke papire,
sada više ne toliko važne.
Mada sam već znao da ću sve to da bacim.
Ali sada,presedeću celo prepodne za ovim stolom.
Pokušavaću da nešto uradim.
Imam toliko posla,tako se osećam.To nije loš osećaj.
Baš mnogo posla.Da stvari dovedem u red.
Da obavim sve te poslove koje imam.
Ili barem ovog prepodneva,da obavim dovoljno toga
da budem zadovoljan.
I da posle toga odem odatle,
od ovog stola i od
svega što se nalazi na njemu.I od tvoje fotografije.
Da odem što dalje odatle.Tako se osećam.
A to nije loš osećaj.''

S.Valjarević - Dnevnik druge zime
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ovako priča Valjarević

Počalji od MustraBecka taj Sub Okt 24, 2009 12:22 pm

Mogao sam celim telom da osetim stazu,
svaki nagib,svako ispupčenje,svaki kamen,veći ili manji,
svaki gušći busen trave,svaku krivinu staze,
kroz šumu,između drveća,svaki zavoj,
blagu nizbrdicu,blagu uzbrdicu,celim telom,
ali bez stopala,ona i dalje nisu učestvovala u tome,
sve drugo jeste,sve ono što me je činilo,ono što jesam.
Osećao sam tu šumsku stazu.
Nije tu bilo ničeg čudnog.Ničeg neobičnog.
Prepustio sam se.
U životu se prepuštaš raznim stvarima.
Raznim uživanjima.
Prepuštao sam se toliko puta poznatim stvarima,
koje sam ponavljao,i ponavljao,iz dana u dan,
i u nekima sam uživao uvek,uživao u tom ponavljanju,
čak i kad sam ishod pretpostavljao,ili čak znao,
kao i šta će biti posle,
opušten ili pun nečeg mučnog,svejedno je,
jer i jedno i drugo je poznato,naviknut već,
ponavljao sam stvar,radio ono što znam.
Onako kako sam znao,i mogao,
i ako može još,i još više,koliko god mogu,
a onda opet,samo da ponovim,to mi je bilo dovoljno.
Ovde sam zato i stigao.
Nisam znao gde se završava šumska staza
kojom sam hodao.
Nisam mogao celu noć da je prehodam.
I nisam ni želeo.Čuvao sam je.Nisam je želeo odjednom.
Nisam je želeo odjednom celu.
Telo i noge su je zavolele.
Voleo sam je.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ovako priča Valjarević

Počalji od MustraBecka taj Sub Okt 24, 2009 12:22 pm

''Ali sam,umesto u školu,redovno odlazio kod babe i dede.Baba je kuvala fenomenalno. Čudesno.To je prava reč za njeno kuvanje.Sa dedom sam pijuckao rakiju i čekao da baba kaže kada je hrana spremna.Bilo mi je bolje s njima nego s drugovima u školi.Baba i deda me nikada nisu izdali.Nikada nisu rekli nikome,ni mojim roditeljima,da sam bio kod njih umesto u školi.Baba je bila topla.Deda je bio pravi deda - mangup.Baba mi je poklonila ljubav.Deda mi je poklonio upaljač.I jedno i drugo sam sačuvao.''
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ovako priča Valjarević

Počalji od MustraBecka taj Sub Okt 24, 2009 12:38 pm

Klinč

Za početak, ne bih da se pravim važan, kao dete
roditelji me nisu oblačili u mornarsko odelo.
Otac nije pušio lulu. Majka je, obično
nedeljom uveče,
hodala hodnikom stana na petom spratu
stambene zgrade
sa plastičnim viklerima u kosi.
Sestra je sa udvaračem stajala u ulazu zgrade.
Nisam učio latinski jezik, nisam bio
talentovan za crtanje,
oduvek nepravilno izgovaram neke reči
maternjeg jezika.
Nisam učio biologiju, fiziku, hemiju,
matematiku.
Svetsku istoriju sam poznavao površno.
Čitao sam samo ono što me ne bi zamorilo u
prvih
tridesetak redova.
Filozofiju nisam poznavao uopšte. Nisam
naučio ni šah da igram.
Hteo sam da kažem,
da sam i takav bio oduševljen sopstvenom
rukom na hartiji,
da čak i ja mogu da pišem i da mi to bude važno.
Dao sam, odnekud, sebi pravo na to.
Pa čak i da to nazovem radom.
I sad, dok mi zelena gusenica prelazi preko
zgloba leve ruke, ne prekidam ovo što bih hteo
da otpevam
hemijskom olovkom u tri prsta desne šake.
To zovem radom.
Znam koliko sam u svemu krt, tanak, lomljiv.
Sopstena zamućenost me je naterala da kroz
ispruženu ruku
po hartiji poređam slova preko kojih kao
cevkom iz bare
mogu da dišem, hvatam vazduh. I tek onda, počeo
sam da učim.
Tankim vrhovima prstiju počeo sam da pevam
i osetio da je to jedva vidljivo:
puckaju mi nožni zglobovi, kolena, lakat,
vratni pršljen i ramena
kad se protegnem:
sve to ipak vredi.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ovako priča Valjarević

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu