Tamara Lujak

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Tamara Lujak

Počalji od MustraBecka taj Ned Okt 25, 2009 5:11 am


„Dobrodošlina planetu Samok.
Nadamo se da ste imali ugodan let i da ćete imati lep
boravak. Pristupite kabinama i sačekajte, molim.”
Stolica je bila staklena, hladna, bez ukrasa. Kabina velika, sa dvoja
vrata, jedna ispred i jedna iza Kitirka. Torba se nalazila sa njegove
desne strane, kod nogu; odeća prebačena preko staklenog paravana.
Jedan stariji, krupniji Samok je ušao na vrata ispred Kitirka i upitao ga, ne osobito ljubazno:
„Jeste li me dugo čekali?”
„Ne.”
„Dobro. Je li to sve od prtljaga što imate sa sobom?”
„Da.”
„Zašto tako malo?” Čovek začuđeno pogleda Samoka. Šta se to njega ticalo?
„Više mi nije potrebno.”
„Koliko ste planirali da ostanete?”
„Nedelju dana.”
„Bojim se da ćete morati da produžite boravak.” Rekao je Samok mirno i ukucao podatke u kompjuter ugrađen u nadlanicu.
„Zašto? Zar brod ne ide svake nedelje?”, upitao je Kitirk začuđeno.
„Da, ide, ali je najkraći propisani boravak na našoj planeti petnaest dana.”
„Kakav je to propis?”, upitao je Kitirk začuđeno.
„Vrlo praktičan. Pošto nam je turizam u opadanju, odlučili smo se da svakom omogućimo duži boravak na našoj planeti.”
„Čak i ako se dolazi zbog jednodnevnog posla?”
„Čak i tad.”
„Pa, to je suludo!” Osećao je kako mu se grči stomak i znoje dlanovi.
„Ali, deluje.” Odgovorio je Samok mirno. Kitirk ga je posmatrao
nekoliko trenutaka u čudu. Zar je moguće da je neko doneo takav propis?

„Ovo je odeća u kojoj ste došli?”
„Da.”
„Moraće malo da se poradi na njoj.” Samok je upisivao podatke u kompjuter. Bio je vrlo predan poslu.
„Nešto nedostaje?”, upitao je čovek nervozno.
„Jedan rukav.”
„Kako to mislite?” Hladan znoj je počeo da mu izbija po čelu.
„Primećujete da svi na Samoku imaju treću ruku smeštenu na grudima. Ne
trpimo velike razlike na planeti. Biće Vam ugrađena jedna.”
Da nije sedeo, srušio bi se.
„Otvorite torbu. Šta imate da prijavite?”
„Samo lične stvari.” Kitirk se premišljao da li da prekine ovu neugodnu
proceduru, ali se prisetio da je posao zbog kojeg je došao bio suviše
važan da bi propao.
„Koliko pari čarapa?” Ostao je bez teksta. Prestao je da lupa nogama o
pod od stakla i zagledao se u Samoka. Ovaj se sam poslužio.
„Šest, sedam. Dokupićete.” Ukucao je podatke u nadlanicu. Kitirk ga je zabezeknuto posmatrao.
„Košulja? Devet. Mnogo. Pet ćete prodati, ovde se mnogo ne modira.”
Nije treptao.
„Zinite.”
Zinuo je kao po komandi.
„Hm. Dva zlatna zuba. Ne valja.”
„Kako pobogu ne valja?! Šta se to ovde dešava?!” Nije više mogao da izdrži. Dođavola i posao! Ovo odmah mora da se prekine.
„Na planeti Samok kriminal je iskorenjen. Svako javno pokazivanje
bogatstva je rizik da se kriminal opet ne raširi. Zubi će Vam biti
izvađeni i vraćeni pre nego što odete.”
„Ovo je nečuveno!”
„Ali, deluje”, odgovori Samok mirno. „Ustanite.” Prišao je čoveku i dobro osmotrio svaki delić njegovog tela.
„Mala mišićna masa, mali stomak. Jedna injekcija za povećanje mišićne mase, druga za povećanje telesne težine.”
„Sad je stvarno dosta!” Kitirk je krenuo da se obuče, iznerviran, ali ga teška ruka Samoka i gvozdeni stisak, zaustaviše.
Prebledeo je.
„Želim Vam ugodan boravak na planeti Samok”, reče i povede ga sa sobom.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tamara Lujak

Počalji od MustraBecka taj Ned Okt 25, 2009 5:11 am





"Moraš da siđeš u svet mrtvih i napraviš čamac kojim ćeš da pređeš reku
Stiks", grmeo je Zevs. Presto na kojem je sedeo je bio toliko blještav
i toliko visoko postavljen, a sam bog tako krupan i strašan, da Nom
nije smeo da podigne glavu. Kad je, bojažljivim korakom, ušao u
prestonu dvoranu, gledao je samo ispred sebe, pitanja postavljao tiho i
sa zastajkivanjem, i problem izložio u jednom dahu ne trepćući.

Kolena su mu klecala, a dah zastao dok je Zevs odlučivao o njegovoj
sudbini. Nisu svaki dan dolazili smrtnici sa sličnim pitanjem pred
boga.Ustvari, koliko se Nom sećao, samo je jedan izašao pred Zevsa sa
sličnim zahtevom. I taj nije uspeo. Nije disao dok je posmatrao šare na
mermernom podu.

"Ponećeš pehar pun vode života što ću ti ga dati, iz kojeg ni kap ne
smeš da proliješ, jer ćeš u protivnom zauvek ostati u Donjem svetu. Kad
pređeš reku, Kal će te čekati na obali, ali ona sama mora da uđe u
čamac jer, ako nogom stupiš na tle, umrećeš", nastavljao je Zevs. I da
je hteo, nije mogao nazad. Znao je da je njegov zahtev drzak, ali nije
ni mogao da pretpostavi da će, čak i ako bude bio uslišen, biti tako
teško izvodljiv.

"Odmah ćete krenuti natrag i doneti mi pehar. I tek ćete onda biti
slobodni", poslednje reči Zevs nekako posebno naglasi, i pruži Nomu
stakleni pehar, dvojnu mrežastu dijatretu, ukrašenu zlatom i srebrom i
pismenima na obodu, čija su značenja samo bogovi znali, uz osmeh od
kojeg čoveka prođoše žmarci.

Trebalo mu je sedam dana i sedam noći da stigne do carstva mrtvih.
Morao je da se kloni glavnih puteva, jer da je sreo ma i jednog jedinog
čoveka, i da je progovorio ma i jednu jedinu reč, ne bi više bio u
Zevsovoj zaštiti, i magične reči kojima ga je ovaj štitio ne bi više
delovale protiv harpija, mojri i boginja Hekate i Tihe. Na samom ulazu
u Donji svet je stajao strašni Kerber, koji se krotko povukao u stranu
i propustio ga da prođe, videvši šta nosi i shvativši ko ga šalje.

U Donjem svetu, na obali reke Stiks, Nom je sedam dana i sedam noći
pravio čamac od crnih topola, koje mu je poklonila ljubazna Persefona.
Dok je radio mukotrpan posao, jer crne topole su bile najtvrđe drvo
koje je ikad raslo na oba sveta, čudio se tome što se Persefona sada,
po prvi put, umešala u poslove smrtnika.

Ali, nije smeo prerano da se raduje. Svako malo je pogledao ka dvojnoj
dijatreti, jer su se ljutiti bogovi Donjeg sveta koristili svim znanim
i neznanim sredstvima kako bi ga osujetili. Osim Persefone. Kad je
završio čamac, odvezao se na drugu obalu pazivši da ne prospe ni kap
vode iz pehara.

Na drugoj obali ga je, kao što je Zevs i obećao, čekala Kal. Bila je to
tek bleda senka nekadašnje lepote ali, opet, u trenutku kad ju je Nom
ugledao, a bio je to trenutak kad je čamac pristao uz obalu, jer nije
smeo ranije da podigne pogled, ruka mu zadrhta od silnog uzbuđenja i
jedna kap iz pehara se preli.

Kal briznu u plač, Nom samo što ne ispusti pehar od silnog straha, dok
vreme kao da je stalo. Crne topole su prestale da se njišu, seni
velikih junaka su zastale u priči i podigle pogled ka reci Stiks, čak
su i bogovi Donjeg sveta zastali sa svakodnevnim poslovima, kako bi
uživali u Nomovom kraju.

Tada se desilo nešto što se nikad ranije nije desilo, i što su svi, pa
i sami bogovi, smatrali nemogućim: vode Stiksa se povukoše i kap pade
na dno! Nom je ostao živ!

Kal mu se presretna obesi o vrat, čamac se otisnu od obale i krete
nazad. Crne topole zašumeše, seni se rasćeretaše, Kerber, čuvar koji se
nikad nije odvojio od vratnica Donjeg sveta, otprati smrtnike jedan deo
puta, dok su jedino bogovi i dalje stajali u čudu i neverici.

Kal i Nom su se za tri dana i tri noći vratili na Olimp. Na planini je
vladao nesvakidašnji žamor. Svi bogovi su se okupili u prestonoj
dvorani kako bi videli ko su ti smrtnici koji su uzdrmali Donji svet.
Sa svih strana su radoznale i ljubomorne oči posmatrale dva gola i bosa
stvorenja kako se sa zebnjom približavaju Zevsovom prestolu.

Vrhovni bog je, podbočivši bradu jednom rukom, sedeo mrk i ćutljiv jer,
znao je da jedna kap nedostaje. Bio je krupniji nego što ga je Nom
pamtio i to ga zabrinu. Jače steže Kalinu mišicu, ali nastavi klecavim
nogama dalje. Zaustavili su se u podnožju prestola, kleknuli i pognuli
glave. Nom pruži pehar drhtavom rukom.

Zevs je prihvatio dijatretu, odmerio je pogledom i podigao jednu obrvu
u čudu. Dakle, istina je. Pogledao je prestrašen, ali živ i zdrav mladi
par, podigao visoko pehar kako bi i drugi bogovi mogli dobro da ga
osmotre i doneo presudu.

Pustio je mlade da žive.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tamara Lujak

Počalji od MustraBecka taj Ned Okt 25, 2009 5:19 am




Kralj za tako nešto nije hteo ni da čuje! Njegov sin jedinac da se oženi
devojkom kojoj ni ime, a kamoli poreklo, ne zna. Nikada! Metira je bila
najstarija vračara u kraljevstvu. Njoj će otići. U tajnosti. Kraljeva
molba se ne odbija.
„Najbolje bi bilo kad bi princ pustio da želja prenoći”, Metira značajno pogleda vladara.
„U tom slučaju”, reče kralj odlučno, „svi ćemo, zar ne?”
Pošto su čini bačene, i pošto je ceo dvor pao u san, iz kojeg će moći
da se probudi samo ako princa dodirnu usne voljene princeze, jer ona
koju je voleo, ipak, beše princeza, tri dobre vile su hitale ka dvorcu
u kojem je živela Semni.
„Metira ne sme da otkrije tvoje namere, jer želi kraljevstvo za sebe i
učiniće sve da ga dobije. Uspavljivanje princa i cele palate samo je
prvi korak na tom putu.
„Moraš da je pobediš mudrošću, nikako silom”, savetovala ju je druga
vila. „Uzimaće na sebe razne oblike ne bi li te oterala ili ubila.
Moraš da predvidiš svaki njen potez. A mi smo tu da ti pomognemo.
„Uzeće na sebe oblike kojih se najviše bojiš”, govorila je treća vila.
„Moraš da imaš dobrog konja i težak mač uza se, i njih ćemo ti dati. A
sad, hitaj, mila, nemamo vremena na pretek.”
Konj je bio brz poput munje i Semni se za tili čas obrela pred
začaranom palatom. Šuma koja je okruživala dvorac je bila gusta i
neprohodna, a mač pretežak za princezine nežne ruke. Pa ipak je uspela
da ga podigne i zamahne jedanput, dvaput, triput.
Jedva je uspela da se probije do ulaza u palatu. Na samim vratima sedeo
je najmanji zmaj kojeg je ikad videla u životu. Semni trepnu dva-tri
put u neverici i odlučno priđe bliže.
„Ne želim”, započe, ali je neman prekinu.
„Ako tačno odgovoriš na pitanje šta sanja tvoj princ, pustiću te”, zapišta zmaj.
.
Nastade duga pauza
„Sanja kako se nadnosim nad njim i spuštam svoje usne na njegove”, odgovori princeza nesigurnim glasom.
Istog trenutka zmaj nestade.
Semni je, presrećna, bacila mač i potrčala uz zavojite stepenice. Nije
ni pomislila kako je i zašto tako lako izvojevala pobedu, već je imala
samo jednu sliku pred sobom, samo jedno milo lice.
Tri dobre vile su sledile Semni u stopu. Stigle su do vrata kroz koja
je princeza već prošla i stale. Strpljivo su čekale da ih devojka
pozove unutra.
Minuti su prolazili i vile su postajale sve nervoznije. Zgedale su se
jedan dugi trenutak i odlučile. Uđoše polako u prinčeve odaje i stadoše
kao ukopane.
Semni je ležala na podu, iznad nje, kliktalo je vreteno. U prostoriji
ne beše više nikog. Dobre vile se srušiše od zaprepašćenja.
„Zar je moguće da nismo uspele?”, uzviknu prva vila, prestrašeno mašući krilima.
„Šta ćemo sad da radimo?”, upita druga, sva uplakana.
„Kako da joj pomognemo?”, ciknu treća i prekri lice rukama.
Prolazili su sati. Tri vile su očajavale. Nikako nisu mogle da shvate
kako je Metira uspela da ih prevari. Šta li se desilo sa nesrećnim
princom, jadikovaše bez prestanka. Uto, spolja dopre do njih topot
konja i zvonak muški glas.
„Je li plemić?”, upita ustreptalo prva vila.
„Zar je bitno?”, odgovori ushićeno druga.
„Znate”, priseti se treća vila misleći na mač i na konja, „svaka od vas darivala ju je jednim poklonom. Sad je na mene red.”
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tamara Lujak

Počalji od MustraBecka taj Ned Okt 25, 2009 5:24 am




Mnogo sam slušao o tom mestu.
Govorili su da je pusto, strašno, da je ono najgora kazna koja može da
te zadesi, jer se niko nikada nije vratio. Niko nije znao u čemu se
kazna sastoji. To ju je činilo strašnijom nego što jeste. Mogla je da
bude sve, mogla je da bude samo jedno, ali ono najgore, najstrašnije.
Brod je sleteo na neuglednu pistu Meseca. Smestili su nas u malu,
zagušljivu čekaonicu. Bilo nas je osmoro. Sedeli smo na patosu, jer
ničeg nije bilo u čekaonici do ljudskog smrada i prljavštine; i čekali.
Pred kraj sedme nedelje (odnosno meseca, jer ovde mesec traje sedam
nedelja) su i mene prebacili na Preto, planetu na kojoj se nalazio
lavirint. A šta se u njemu krilo - to je uskoro trebalo da saznam.
Planeta nije bila velika, ali je zato lavirint zauzimao celu njenu
površinu. Ko zna koliko će mi vremena trebati da stignem do cilja, a i
kada budem stigao do kraja - šta ću naći?
Zaista, goru kaznu od neizvesnosti nisu mogli da smisle. Ali, nisam imao kud. Mogao sam samo napred.
Dani su sporo prolazili. Pešačio sam od jutra do mraka, išao napred, vraćao se, skretao levo, preskakao zidove, skretao desno...
Najzad sam stigao u sam centar.
Spokojno je spavao na prostirci, okružen gomilom ljudskih kostiju.
Pretrnuo sam. Nije vredelo bežati. Kosti na koje sam nailazio su
govorile da je stigao svaku žrtvu. Ne. Morao sam da prekinem mučenje
sada, istog momenta.
Polako se uspravio i seo. Srce mi se steglo. Imao je glavu bika.
‘’Umiri se’’, rekao je glasom koji je ledio krv u žilama. ‘’Neću ti ništa.’’
Noge same klecnuše i ja sedoh.
‘’Ti si osma žrtva ovog meseca i sa tobom sve prestaje. Odnosno počinje.’’
Ništa mi nije bilo jasno.
‘’Vidiš, godinama sam ovde zatvoren i svakog meseca mi šalju po sedam
žrtava, jednu na nedelju dana. Ali, ti si osma žrtva za ovaj mesec i,
po zvezdama, ti ćeš mi doneti spas. Reci gospodaru, tvoja reč je moja
zapovest.’’
Gledao sam ga nekoliko trenutaka u čudu, a onda jedva promucao:
‘’Vodi me odavde.’’

avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tamara Lujak

Počalji od MustraBecka taj Ned Okt 25, 2009 5:26 am

Sinoć je do kasno u noć ostao sa prijateljima u kafani i jutros kad se probudio nije mogao da se seti kako je stigao kući, kako se skinuo, niti kad je legao u krevet. Sećao se samo pritiska u glavi i napora sa kojim je otvorio kapke. Promeškoljio se u krevetu, protegao i okrenuo na bok. Savio je jednu nogu u kolenu, jednu ruku stavio pod jastuk, priglio ga i nastavio da spava.
Ali, san nikako da mu dođe na oči. Položaj u kojem je ležao je bio nezgodan, pa se okrenuo na leđa, prekrstio ruke ispod glave i zagledao se u tavanicu. U sobu se probijala slaba svetlost dana. Nije znao koliko je sati. Nikad nije nosio sat. Zatvorio je oči i pridremao.
Kad se probudio već se bilo razdanilo. Obukao se, pokretima sporim i otežalim od sinoćnog provoda. Kad bi barem mogao da se seti sa kim je sve bio? I gde. Pogledao je sebe u ogledalu dok se umivao, ali kako mu se nije dopalo ono što je video, ugasio je svetlo u kupatilu i izašao.
Skuvao je jaku crnu kafu bez šećera i seo na fotelju da se malo odmori. Nije upalio televizor. Nije voleo da ga bombarduju vestima od ranog jutra. Umesto toga se zagledao kroz prozor. Grane obližnjeg drveća su se blago njihale na vetru.
Živeo je u jednoj od sporednih ulica velikog grada, u jednoj od onih u kojoj se nikad ništa značajno nije događalo. Kaldrma je na nekim mestima propala, na drugim je bila izvaljena i odnešena. Na trećem su se, pak, mestu kocke rasenile poput šava na čarapi. Svejedno je voleo ovaj sokak i u njemu rado živeo, iako su ovde sve zgrade bile trošne, iako su njeni stanovnici i dalje sušili veš u dvorištu, i držali ugalj u podrumima.
Kapci su mu bili teški. Nije mu se izlazilo napolje. Ali, posao nije mogao da čeka. Imao je klizno radno vreme, na čemu su mu svi u firmi zavideli. Ali, bio je najbolji u svom poslu. Reklame su bile njegov život. Još od malih nogu je sedeo pred televizorom i učio ih napamet, kao pesmicu.
Uzdahnuo je, odložio šoljicu na sto i ustao. Nebo je bilo sivo, bez oblaka. Mrzeo je takve dane. Nisu bili inspirativni. Uzeo je kaput i šešir sa čviluka i otvorio vrata od stana. Oblačio se u hodniku, dok je zaključavao vrata.
Nikog nije sreo na stepenicama. Izgleda da je ipak kasno ustao. Šta li je to pio sinoć, kad je toliko trom? Spustio se trošnim stepenicama, prošao uskim, mračnim hodnikom, povukao staklena vrata ukrašena kovanim gvožđem i izašao na ulicu.
I tad ga je ugledao.
Red je počinjao na vrhu ulice, ili mu se bar tako činilo i protezao se dole ka centru. Kilometrima. Pomislio je da nije i dalje pijan. Zastao je, naslonio se leđima na ulazna vrata zgrade i uhvatio se za ukrase od kovanog gvožđa. Bili su prijatno hladni i to ga malo povrati.
Pomislio je da nije u posetu došao strani diplomata, ali je odmah odbacio tu misao, jer koji bi se strani diplomata vozio ovom ulicom? Da nisu demonstracije? Ali, onda bi cela ulica bila zakrčena. Ovde su svi ljudi uredno stajali u redu.
Odvojio se polako od vrata. Poželeo je da sazna kuda su se to svi ti ljudi uputili, ali ga obuze nekakva čudna, do tad nepoznata, jeza, te se pokoleba. Kretao se polako. Red se pružao poput pijavice, presecao jednu od glavnih uica, peo se uz brdo, i nestajao dole, ka centru. Zemljomir je ubrzao korak, vodeći računa da nikog ne očeše.
Izbio je na glavnu ulicu i nije se nimalo iznenadio kad je video da je ceo saobraćaj bio obustavljen. Autobusi su stajali parkirani na trotoaru, kola su stajala na sred ulice sa vratima širom otvorenim, dok su sve trafike zjapile prazne. Okrenuo se i zapazio da su i vrata svih prodavnica u vidokrugu bila širom otvorena.
Zemljomir je zastao na trenutak, a potom odlučio da nastavi dalje. Kretao se sporije i proučavao lica ljudi. Neka su bila zabrinuta, drugima je bilo dosadno, treći su veselo čavrljali. Jedni su čitali novine, drugi su se svađali, treći su slušali muziku. Bilo je tu siromašnog sveta, musavih derana, uštogljenih poslovnih ljudi, te starih, pogurenih bakica.
I kao da ga niko nije primećivao. Kao da su svi bili zagledani u jednu tačku ispred sebe, ili zadubljeni u svoje misli. Red se, kako mu se činilo, nije pomerao. Kao da je bio zamrznut u vremenu.
Počeo je da se penje brdom. Odlučio je da se popne do samog vrha, pa ako mu se pogled sa njega ne dopadne, da se okrene i vrati kući. Nek prespava dan. Na poslu će moći i bez njega. Osećao je kako mu noge postaju sve teže, kako diše sve pliće i brže.
Stegao je revere kaputa, kako bi se zgrejao, jer ga najednom obli hladan znoj. Nabio je šešir na čelo, pognuo se i nastavio sa usponom.
Najzad je izbio na čistinu. Odavde je imao pogled na centar grada. Da je bilo sunca, video bi zgradu u kojoj je radio, a koja se nalazila na samoj obali reke, odmah do Velikog parka. Ovako je pogledom uspeo da obuhvati samo Glavnu ulicu i nekoliko okolnih kuća, koje su je, poput vernih slugu, pratile.
Red je vijugao, zanosio se, ali se nije prekidao, niti mu se video kraj. Bio je siguran da je poludeo. Dlanovi su mu bili hladni. Zavukao je ruke u džepove i prišao jednom mladiću u teksas jakni.
„Šta se dešava?’’, upitao je izlomljenim glasom. Mladić nije odreagovao. Kao da je bio zadubljen u misli. Tada Zemljomir shvati da od kad je izašao iz kuće, nije čuo ni jedan jedini zvuk izvan reda. Sve unaokolo je bilo mirno. Samo je red živeo.
„Šta to čekate?’’, upitao je malo glasnije. Mladić se prenu, okrenu svoje široko, zajapureno lice, i toplo se osmehnu.
„Smrt’’, odgovorio je, okrenuo mirno glavu i ponovo se zadubio u svoje misli.
Zemljomira preseče nešto u grudima. U glavi mu se vrtelo, osećao je kako mu se niz kičmu spušta jeza, kako se glas lomi negde duboko u njemu i preti da izleti iz grla kao urlik. Ali, umesto da jekne, da se onesvesti, da naruši mir ovog reda, samo se zanese malo i zagrcnu se.
Mladić primeti da mu je loše, istupi iz reda i pohita da ga pridrži da ne padne. Zemljomir je odmicao, bojao se da mu dozvoli da ga dodirne, jer je verovao da će ludilo koje je zahvatilo ove ljude da pređe i na njega.
Mladić ga stegnu za mišicu čeličnim stiskom i Zemljomir oseti kako mu noge klecnuše, kako mu se celo telo opušta, kao da je sva snaga iscurela iz njega. Opet mu se prispavalo. Mladić ga povuče blago ka redu i Zemljomir se poslušno pokrenu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tamara Lujak

Počalji od MustraBecka taj Ned Okt 25, 2009 5:27 am

Duboko u šumi, ispod stene igrali su se mala lisica i još manji zec. Njihove majke su sedele malo dalje i pričale uz čaj i poslednje kolače koji su preostali. Išli su na dalek put, još dublje u šumu.
Kod žbunja iznad stene sedeli su u krugu vuk, medved, jelen, miš i sova i razvijali taktiku povlačenja. Bili su zabrinuti i umorni. Hrane je polako nestajalo, danima nisu spavali, a neprijatelj, čovek, je nezaustavljivo grabio napred.
Odlučeno je da se ptice podele u dve grupe: jedna je trebalo da navodi ljude na pogrešan trag, a druga da vodi životinje ka središnjem delu šume, cilju putovanja.
Tamo se po predanju nalazila ogromna pećina čiji je ulaz bio dobro sakriven i poznat samo nekolicini najstarijih, a koja je bila u stanju da primi sve životinje u sebe.
Posle nekoliko dana hoda stigli su do pred ulaz u pećinu. Sitne životinje su bile preslabe da nastave dalje. Hrane je nestalo, vodu sada, kad im je čovek bio za petama, nisu mogle da traže, dok je ulazak u pećinu bio previsoko, a uspon pretežak.
Sitne životinje odlučiše da ostanu u šumi i dočekaju svoju sudbinu, ali velike životinje za to nisu htele ni da čuju: medvedi su išli prvi i pomagali ostalima, lije su na leđima nosile zečeve, vukovi su u čeljustima nosili krtice, jazavce i druge životinje, sove su nosile miševe.
Tako su se svi udobno smestili u unutrašnjost pećine. Nekoliko najmlađih vukova je pošlo da ispita pećinu. U hodnicima je vladao potpuni mrak, osećala se vlaga i memla, pa opet, vukovi se nisu bojali. Hitali su napred, ne obazirući se na ogrebanu šapu, posečenu njušku ili iskrzan rep.
Vratili su se posle jednog dana i saopštili povoljne vesti. Veselju nije bilo kraja!
Još jedanput su svi krenuli na put. Posle pola dana hoda stigli su na kraj poslednje i najveće dvorane i ugledali svetlost. Dole, u ambisu iznad kojeg se dvorana završavala, ležala je stoletna šuma. Stabla su bila toliko debela i visoka da se i samim medvedima vrtelo u glavi.
Pa opet, hrabro otpočeše sa spuštanjem, a ptice doleteše da im požele dobrodošlicu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tamara Lujak

Počalji od MustraBecka taj Ned Okt 25, 2009 5:28 am



Jutro samo što je selo na Julino brdo. Otac je izveo ćerku u naselje, na svež vazduh.
Spustili su se na padinu zvanu Poljanče, koja je ovog jutra bila pusta.
Otac je položio novine na betonsku klupu i seo, a drugu polovinu je otvorio i počeo da čita.
Ćerka je trčala po mokroj stazi i zanimala se kamenčićima koje je usput skupljala i bacala.
Kad joj je bilo dosta igre, sela je ocu u krilo, i zagledala se u ogromnu jelku iznad klupe.
„Tata, kako se zove ovo drvo?’’, pitala je posle dužeg vremena.
„Jelka, sine.’’
„A zašto je toliko visoka?’’
„Zato što je stara.’’
„A koliko je stara?’’
„Pedeset godina.’’
„A kako ti to znaš?’’
„Pričao mi je otac, tvoj deda, kad sam bio mali, tako kao ti sad, kako su je sadili.’’
Dete je ćutalo zadovoljno odgovorom, a otac je nastavio da čita, zadovoljan što ćerka ćuti.
„A tajo, zašto joj je vrh suv?’’
„Zato što je bolesna.’’
„A hoće li ozdraviti?’’
„Neće, sine. Da su joj obolele donje grane, ozdravila bi, ovako...’’
Dete je ćutalo neko vreme, a potom se izvuklo iz očevog krila, prišlo
ogromnom stablu i zagrlilo ga. Otac je podigao glavu i toplo se
osmehnuo.
„Hajdemo, Malena’’, ćerkica je pružila ocu ruku i pošla. Na putu do kuće se nekoliko puta okrenula ka jelci i mahnula joj.
Sledećeg vikenda otac je ponovo izveo ćerku u šetnju. Uzeo je novine,
utoplio dete i izašao. Seo je na istu klupu i otvorio novine da čita.
Nakon nekog vremena, kad je podigao glavu da proveri gde mu je ćerka,
Malene nije bilo na stazi. Nešto ga je samo preseklo preko stomaka.
Okrenuo se, uplašen i ugledao dete kako stoji i osmehuje se.
„Šta je bilo, Malena, zašto se ne igraš?‘’
Dete je pokazalo na jelku. Otac je ustao, udaljio se od klupe i pogledao gore.
Vrh jele je bio zelen.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tamara Lujak

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 26, 2009 10:15 am

BAJKA

Sanjala je kako stiže na belom konju, kako se penje na najvišu kulu, ulazi u zamračenu odaju i osvojen prizorom, spušta tople usne na njene.
Stresla se. Bio je tako hladan.
Znala je šta će dalje biti: poželeće joj dobro jutro, odneće je do već postavljenog stola, nahraniti bljutavim jelima; okupaće je u ustajaloj vodi obližnjeg jezera, na glavu položiti venac od travki što šire neprijatan miris; i pokazati je podanicima, da se dive njenoj lepoti.
Onda će se povući i ostaviti je samu i unesrećenu.
‘’Dobro jutro, Uspavana Lepotice.’’
Život nije bajka.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tamara Lujak

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 26, 2009 10:16 am

BEKSTVO

Šuma Lutum je bila najraskošnija i najstarija šuma u celoj zemlji. Prostirala se preko devet dolina i devet planina i bila stanište mnogim životinjama. Ptice su dolazile iz daleka ne bi li se odmarale na njenim granama, dok su joj ljudi iz okolnih sela donosili darove o praznicima. Verovali su da je sveta.
Jednog je jutra šuma osvanula u požaru. Tri doline i tri planine su već bile zahvaćene plamenom. Požar se nezaustavljivo širio, iako vetrovi danima nisu duvali. Sve su životinje pokušavale da pobegnu i spasu što više hrane mogu.
Deveti deo šume je bio najsigurniji i upravo je zasedao, šta mu je i kako činiti: male su životinje imale da nose hranu, velike životinje su imale da nose male, a drveće će držati odstupnicu. Dokle, glasilo je pitanje: dokle požar ne bude došao do reke, tada će i oni preći preko doline na drugu stranu najviše, devete planine, gde su se nadali da će naći spas.
Kad su sve životinje pobegle i kada je požar došao do obale devete reke i pretio da pređe preko, drveće je ustalo i dalo se u beg.
‘’A korenje? Zar ćemo da ostavimo korenje za sobom?’’, upitalo je najmlađe drvo, dok je gubilo lišće od silnog straha.
‘’Zaboravi sada na korenje’’, odgovori jedno starije drvo, koje je trčalo pored, ‘’Pustićemo drugo...’’
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tamara Lujak

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 26, 2009 10:17 am

BELEG

Nije znala kako da protumači pojavu svih tih belega po telu.
Pojavljivali su se oni i ranije, ali nikad u ovolikom broju. Cele noge i ruke su joj bile posute mladežima, flekama, tačkama prljavosive boje, nečim nalik na ožiljke, nečim drugim nalik na bradavice...
Sada su joj svi delovi tela bili prekriveni, osim lica, i nije znala šta da radi.
A onda je u očajanju krenula da ih proučava. Trebalo joj je mnogo vremena da ustanovi da svi oni čine mapu neba, čiju svrhu još uvek nije uspela da odgonetne iz prostog razloga što je vrlo teško i sporo čitala sa leđa i stražnjih delova ruku i nogu.
Najveći beleg nalazio se negde pri dnu sa desne strane leđa i njega je tumačila kao Sirijus u sazvežđu Velikog Psa. Dalje su ka vratu išli Golub, Slikarski stalak, Zlatna riba, Vodena zmija, i Paun koji su zahvatali i ruke i vrat. Predpostavljala je da je na glavi i na licu nedostajala Južna kruna, jer su od Sirijusa na dole išla sazvežđa: Jednorog, na samom kraju leđa, Blizanci, Mali pas i Rak na levoj butini, Ris, Mali lav i Veliki medved na desnoj; Lovački psi i Čizme na desnoj potkolenici, Zmaj i Mali medved na levoj, a Severna kruna je obuhvatala stopala.
Shvatila je da će, kad se i na licu budu pojavili belezi, zatočeništvu doći kraj.
Naime, planeta Zemlja je već vekovima bila pod vlašću okrutnih Freja, koji su ljudima pokrali sve planete, zvezde, asteroide... sve čime je njihovo nebo nekad bilo bogato. Od njihovog dolaska postoji samo crni, hladan svod i tužan, mučan život.
Da li su joj zbog prevelike tuge i želje za nekadašnjom raskoši roditelji dali ime Nebo, ili je prosto tako zapisano?
Kad se bude i poslednji beleg pojavio, preseliće se gore, zna to, i nebo će opet biti ono što je nekad bilo.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tamara Lujak

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 26, 2009 10:27 am

BRKA

Brkovi mu behu raskošni.
Negovao ih je sa retkom strpljivošću u junaka. I bio neizmerno ponosan na njih. Skrivali su tanka, crvena usta i padali preko grudi do pojasa, oko kojeg ih je vezivao. Bili su gusti, crni i ljuti.
Niko se nije bojao Brkinog pogleda koji je bio neobično blag za junaka njegovog kova. Ali su se zato svi redom bojali surih brkova. Kad taj brkom ošine, junak na konju ne ostane.

Hajduk, čije je pravo ime bilo Ekon, ali nije voleo da ga tako zovu, bio je pravi strah i trepet u zemlji u kojoj je živeo. Svi koji su prolazili kroz Maur šumu su plaćali suvim zlatom ili golim životom u koliko nisu znali na kog su se junaka namerili.
Tako je Brkin srebrni mač, što ga je sam iskovao, posekao devedeset i devet junaka. Jer, mač je bio produžetak junakove leve ruke. U njemu je čovek mogao da se ogleda, a korice su, jedine u celoj zemlji, bile ukrašene predstavom troglavog zmaja.
Nije oduvek nosio mač u levoj ruci, ali kad je u jednom ljutom boju zadobio ranu od koje je bolovao godinu dana, odlučio je da se usavrši. Naučio se tako što su mu drugovi desnu ruku vezivali brkovima i potom se borili protiv hajduka. Ni jedan nije prošao bez težih povreda.
Kad se nije tukao, vreme je provodio u priči. Tada bi obično sedeo pored vatre, trljao sure brke, smejuljio se kratkim, ali čestim ‘He, he, he’, koje je dolazilo iz stomaka, dok bi mu se sitne oči caklile.
Jednom je u šumu zalutao nekakav starac. Poguren, sa štapom, jedva se držao na nogama. Brka ga je vrebao iza jednog drveta, ali kada se starac srušio na sred puta, junakova ruka skliznu sa mača i hajduk pritrča starcu.
‘’Oče, mogu li da Vam pomognem?’’
‘’Kasno je za to, sine’’, prošaputao je starac, čije su samo oči odavale znake života. Ali, kakve su to oči bile! Teške, tamne, a opet su sijale tolikim sjajem da je Brka morao da skloni pogled.
Uzeo je starca u naručje, odneo ga u svoje skrovište i počeo da vida. Nakon nekoliko dana starcu je bilo bolje, ali još uvek nije bilo nade da će ustati iz postelje. Ipak, toliko je bio ojačao da je mogao da se uspravi i zapodene razgovor.
‘’Pričaj mi o sebi, sine’’, bilo je sve što je rekao.
I Brka je pričao. Pričao nezaustavljivo, bez prećutkivanja, sve zgode i nezgode, sva dela i zlodela koje je počinio. Kad je završio sa pričom, starac je zatvorio oči i izdahnuo.
Brka je sedeo u dnu kreveta, poguren, nem. Bio je skrhkan. Pokrio je starca i otišao.
Vratio se posle tri dana, uzeo netaknuto telo i odneo ga na brežuljak koji je podigao starcu u čast. Položio ga je u jamu, skinuo lanac sa krstom i stavio ga pokojniku u ruku, mač položio podno nogu, a brkove odrezao i položio pored starca.
Kada je sve to obavio, postojao je jedan trenutak, a potom zakopao grob i postavio ploču u obliku pokojnika sa raširenim rukama.
Potom je klekao kraj groba i zaplakao.
U to započe grmljavina i nevreme i Brka se podiže da krene, kad se otvori nebo i teške i tamne oči pogledaše odozgo na junaka.
‘’Hodi, sine moj’’, obratiše mu se belo-sivi oblaci, koji počeše da se skupljaju i formiraju bradu koja se spusti do hajdukovih nogu. Brka se uhvati za bradu i osmehnu.
A dan je bio dvadeseti, poslednjeg meseca u godini.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tamara Lujak

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 26, 2009 10:30 am

BROD

Doplovio je do naše stanice iz nepoznatog pravca. Parkirali smo ga na pistu br.27, koja je odavno van upotrebe, i otvorili ga.
Naravno, unutra smo ušli sa gas-maskama i baterijsim lampama, ali se ispostavilo da je to bilo bespotrebno, jer je vazduh bio nezagađen, a svetla su još uvek radila.
Sve je bilo u najboljem redu. Osim komandne sobe i motora. Njih nije bilo. Nismo uspeli da otkrijemo na koji se način ovaj brod pokreće; kao da je sam sebe nečim napajao.
Ostalo je sve bilo normalno. Postojale su radne prostorije, sobe za odmaranje i razonodu, kuhinja, mokri čvor, kapsule za spavanje, kabine za bestežinsko stanje, bazen, sauna i dalje, u nedogled, prostorije čiju svrhu i namenu nismo baš najbolje shvatili.
Najviše nas je privukla ogromna prostorija ukrašena neobično velikim brojem visećih, pokretnih i drugih maketa: šarolikih planetarnih sistema, zvezdanih skupova, maglina, kometa... čak je i crna rupa ležala u jednom uglu prostorije. Mislili smo da se nalazimo u sali za dogovore ili kakvoj prostoriji slične namene.
Ono što nas je čudilo je to da brod uopšte nije bio velikih dimanzija, kad se gleda spolja. A kad se uđe unutra činilo se da nema kraja.
Odlučili smo da ostane parkiran na pisti br.27, dok ga u potpunosti ne istražimo, a potom da ga ili koristimo ili rasklopimo, ako je uopšte moguće i jedno od ta dva.
Dani su brzo prolazili, jer je brod krio mnoga iznenađenja. I dok smo se mi bavili njime, nismo ni primetili da su se stvari bitno izmenile.
Mi smo ostali gde smo, ali je to bila još jedna varka ovog čudnog stvora, jer brod je živo biće, u to sam danas sasvim siguran; jer nas je on u stvari uvukao u sebe i krenuo dalje u potragu za novim žrtvama...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tamara Lujak

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu