Srbija ispred antičkih kulisa Viminacijuma

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Srbija ispred antičkih kulisa Viminacijuma

Počalji od Vedrana taj Sre Okt 28, 2009 7:19 am

AUTOR: NATAŠA MARKOVIĆ

Prvi roman beogradske spisateljice Ivane Hadži Popović Sezona trešanja našao se pre deset godina u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Za roman Zamka 2004. dobila je nagradu Isidora Sekulić. Do sada je objavila još i romane Knez i Brod za Buenos Aires kao i zbirku eseja Kolumbovo jaje. Njen najnoviji roman Na Hadrijanovom tragu u izdanju „Filipa Višnjića“ spaja rimski drugi vek sa totalitarnim dvadesetim vekom i pokušava da odgovori na pitanje da li je susretanje istorije i sreće moguće.

Ispred antičkih kulisa Viminacijuma, glavnog grada Gornje Mezije, rimske granične provincije na mestu današnje Srbije, prošla su mnoga pozorišta istorije, pa i ovo poslednje, čiji smo mi svedoci i akteri. Na kraju romana autorka kaže: „Srbija ne voli da se suočava sa sobom. Srbija ne voli sopstvenu istinu i kao da uvek ima nešto što je vuče u ambis, u prošlost.“ Objašnjenjem ovog pesimističkog stava počinjemo razgovor sa Ivanom Hadži Popović.

- Pisac uvek vidi dalje od onoga što jeste i „ispod“ toga, a istinska sreća, čini se, nekako uvek dodiruje tragiku. Eto, u mom poslednjem romanu svele latice suncokreta na slici čuvenog bečkog slikara Egona Šilea, koji je umro mlad i predvideo propast Beča, postaju sveže na kraju priče.

Jedna od junakinja u romanu Na Hadrijanovom tragu strada na Golom otoku. Čini se kao da je žensko stradanje na Golom otoku ostalo tabu tema?

- Goli otok je, pre svega, bio progon duše, pa tek onda tela. Iz tog iskustva mnoge žene nisu izašle žive, poput moje junakinje Dalije.

Ne smemo da zaboravimo da prošlost uvek vreba. Naročito ako je bila potisnuta, minimizirana, zaobiđena. I šezdeset godina kasnije taj svet ekstremne patnje kroz koji su i žene prošle, postoji u svima nama, njihovim kćerima i unukama. Užasan strah i bol koje su one osećale u tom surovom vremenu mora jednom da napuste našu podsvest da bi oproštaj stvorio mesto zdravom zaboravu.

Kao da su sklonost ka zabludama, mitovima i lažnoj istoriji naš način da pobegnemo od stvarnosti?

- Stvar je političke kulture, koja je kod nas na niskom stupnju, da li možemo i da li želimo da ne zloupotrebljavamo mitove. Oni bi trebalo da ostanu samo psihološki arhetipovi i etničke filozofske matrice.

Vremena su se promenila i nastupila je demokratizacija istorije. Istorija je danas osvojila medije i široku publiku. Kako ćemo se postaviti prema tome ostaje da se vidi. Do sada, to je bilo bezuspešno. Težak je to proces, jer i u zemljama u kojima demokratizacija „uspeva“, vlada iluzija da promene mogu biti lake i brze.

Živimo na razvalinama rimske civilizacije. Da li smo nešto preuzeli od starih Rimljana?

- Rim je bio najveća antička vojna sila koja je porobila Grčku i od nje preuzela kulturu. On je danas i zajednička domovina čitave Evrope. Današnji zakoni srca i duše, kao i oni fizički, nisu ništa drugačiji od rimskog doba. Težnje, zebnje i misli tog vremena još uvek su aktuelne za našu sudbinu i za naše probleme. Međutim, ne zaboravimo da on nije imao najbolju reputaciju. Osuđivali su ga za varvarstvo. Ali, arheologija kamena i arheologija duha otkriva neprocenjivu snagu imperije. Rimski gradovi i rimska dela omogućavaju preispitivanje kako naše istorije tako i naše sadašnjosti. Povratak Rimu je pravo blago i ima vrlo aktuelnu poruku: Katul, Cezar, Ovidije, Ciceron, Vergilije, Seneka, Hadrijan... I lepa arhitektura može da bude način da društvo postane bolje.

Setimo se Seneke: „Naučiti da živiš, to je naučiti da vladaš svojim strastima.“ Mislim da mi tek sada počinjemo da se budimo i da istražujemo taj zlatni rudnik. To je razlog za optimizam.

Da li verujete u ženski princip i šta bi bila njegova suština danas?

- To je, u stvari, pitanje o tmini ljudske duše. Ono postaje naročito komplikovano u ova vremena kad je svet opsednut površinskim sjajem i prividom. Trudiću se da ostanem u sferi književnosti. Francuski pisac Stendal je bio uporan u tvrdnji da žena mora da postane potpuno jednaka muškarcu i da će, kad se to dogodi, intelektualni potencijal ljudskog roda biti udvostručen, a civilizacija, najzad, postati civilizovana. Želela bih da se osvrnem na još dva pisca koja su imala „ženski“ pogled na sferu seksa u kojoj muški i ženski princip postaju najočigledniji. Prust je pisao da u činu fizičkog posedovanja ne posedujemo nikad ništa, a pesnik Aragon da onim muškarcima koji se hvale da su sa nekom ženom doživeli fizičko zadovoljstvo želi da dovikne: „Ma hajdete, bilo je to nešto sasvim drugo.“ I Prust i Aragon pripadaju prvoj polovini dvadesetog veka. Mišel Uelbek pripada prvoj polovini dvadeset prvog veka i on kaže to isto samo na provokativniji način: ljubav je istovremeno i emotivna i pornografska, a orgazam je takođe i emotivni potres.

To je nešto što bi žene mogle da razumeju bolje od muškaraca, a ipak su to rekli neki umni muškarci. Izgleda kao da su seksualna revolucija sedamdesete godine dvadesetog veka i novi hedonizam ženskog roda, koji telu želi da podari dražduha, ukinuli sve zabrane. Uživanje više nije tabu i postaje čak obavezno.

Da li je muškarac bio i ostao ciničan i nestalan u odnosu na ljubav, a žena bila i ostala u potrazi za apsolutom?

- Ne znam da li je danas došlo do neke zbrke, pa se to preokrenulo ili samo tako izgleda. Jer s onu stranu stvarnosti uvek je postojala ljubav i mislim da se to nije promenilo. A ljubav predstavlja potpuni sklad između ženskog i muškog principa. Nešto drugo se promenilo i to je više nego očigledno: odnos prema zadovoljstvu. Zato je na književnosti i umetnosti da učine da zadovoljstvo ponovo postane magična kategorija i da tako i muškarci i žene ponovo požele da žele.

Žene u literaturi
- Virdžinija Vulf je u svojoj kultnoj knjizi „Sopstvena soba“ (Plavi jahač) napisala da je istorija muškog opiranja ženskoj emancipaciji mnogo zanimljivija od priča o ženskoj emancipaciji. Ona navodi čuvenu metaforu o Šekspirovoj sestri, koja je mogla biti darovita, smela, maštovita kao Šekspir, ali kao žena nije imala prilike da uči gramatiku ili logiku, a kamoli da čita Vergilija i Horacija.
Italijanska spisateljica, Nobelovka Gracija Deleda, izazvala je svojim romanima o Siciliji toliku ljubomoru kod Sicilijanca Pirandela, da je napisao sarkastičan roman „Mužsvoje žene“, pokušavajući da izravna račune sa čitavom ženskom italijanskom literaturom, koja je dvadesetih godina XX veka bila u modi u Italiji. I Jovan Skerlićse na izvestan način obračunao sa Isidorom Sekulić. Ali u drugoj polovini XX veka Alberto Moravija, mužElze Morante, izjavljuje da najveći pisac XX veka u njegovoj zemlji nije muškarac, većjedna žena - njegova žena. Mislim da se danas svuda, pa i u Srbiji, žena izborila za svoje mesto u literaturi. Jedino mi se čini da je ono ponekad više estradno nego književno. A kad je samo književno, onda nije pravilno vrednovano - kaže Ivana Hadži Popović.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu