Dvoboji koji su izmenili istoriju književnosti

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Dvoboji koji su izmenili istoriju književnosti

Počalji od MustraBecka taj Ned Nov 01, 2009 8:51 am

Četvorica jahača smrti



Prica o tragicnom kraju Puskina i Ljermontova odavno je postala svojina svih
postovalaca ne samo ruske literature. Medjutim, malo se, ili nimalo,
zna o daljoj sudbini njihovih ubica. Ovo je kratka beleska (i) o tome...

Puskin i Ljermontov bili su savremenici, ali se nikada nisu sreli, bolje reci
upoznali. Obojica su se rodila u Moskvi i zivela u Peterburgu. Puskinov
otac Sergej Ljvovic, bio je major u ostavci. Otac Ljermontova Jurij
Petrovic, kapetan. I jedan i drugi poticali su iz starih plemickih
porodica. Predak Puskina bio je Gavrilo Oleksic i ratovao je s
Aleksandrom Nevskim, mati Puskinova, Nadezda Osipovna, bila je unuka
„Arapina Petra Velikog” A. P. Hanibala, domoroca iz Etiopije
(Kameruna?). I Ljermontov je imao strane korene: njegov rod je, po
predanju, poticao od Dzordza Lermonta iz Skotske, koga je ruska vojska
zarobila 1813. godine a potom je ostao u Rusiji i postao njen podanik.
Imali su zajednicke poznanike. Konjicki zastavnik Ljermontov u vojsci
je drugovao s porucnikom Goncarovim, rodjenim bratom Puskinove zene
Natalije. Ali, Puskin nikada nije cuo za ime Ljermontova. Zasto? Nije
stvar samo u razlici u godinama.

I Puskin i Ljermontov objavili su svoje prve stihove u petnaestoj godini. Ali, Ljermontov koji je
anonimno stampao svoju prvu pesmu „Prolece” u casopisu „Atenej”, u
septembru 1830. godine, naisao je na hladan prijem citalaca, smrtno se
uvredio i skoro sest godina nista nije objavljivao. Stihove je potajno
zapisivao u svesku i u albume dopadljivih dama. Kako je Puskin mogao da
zna za njegove predivne strofe? Moguce je da su se ipak sreli. Kada? U
leto 1820. godine Puskin, u Rusiji vec poznat i glasovit pesnik, i
petogodisnji Ljermontov sa svojom bakom istovremeno su se nalazili na
kavkaskim Mineralnim vodama. U Pjatigorsku je jedna jedina ulica vodila
prema izvorima i banjama i u njoj se zivelo danju, te nije nemoguce da
su se tu i sreli - veliki pesnik i njegov naslednik u ruskoj poeziji.
Obojica su pokazivala simpatije prema buntovnim dekabristima i obojica
su proverila udobnost carske robije.

Puskin i Ljermontov pisali su i stihove i prozu, pevali o slobodi i izazivali zavist ali i prekor
viseg drustva Rusije. U zimu 1834-35. godine Ljermontov je cesto
odlazio kod brace Trubecki, Aleksandra i Sergeja, i tu je mogao da
sretne buduceg Puskinovog ubicu Dantesa koji je u to vreme usrdno
posecivao Trubecke. Puskin je imao rdjave odnose s roditeljima posto ih
je svojim epigramima, slobodoljubivim „buntovnim” stihovima, sukobom s
vlastima i robijom „kompromitovao” kod plemstva. Godine 1807. umro je
Puskinov mladji brat Nikolenko, a s drugim mladjim bratom Lavom nije
bio blizak. Jedino je voleo nanu Arinu Rodionovnu i sestru Olgu koja je
uporno ali bezuspesno pokusavala da ga pomiri s roditeljima.

Ljermontov nije imao ni brace ni sestara, samo voljenu baku E. A. Arsenjevu. Ostao
je bez roditelja u 17. godini, majka mu je umrla kad je imao tri leta a
otac ga je brzo napustio. Tako ni Puskin ni Ljermontov nisu osetili
roditeljsku ljubav. I jedan i drugi poginuli su u dvoboju, i to od ruke
ne slucajnih ljudi. Dantes je bio Puskinov rodjak, a Martinov davnasnji
skolski drug i prijatelj Ljermontova. Slucajnost je (?!) i da su i
Dantes i Martinov bili visoki, sportski gradjeni, plavokosi i plavooki.
Sve ono sto, fizicki, nisu bili ni Puskin ni Ljermontov.

I poslednja neverovatna slucajnost: N. Arendt, dvorski lekar Nikolaja I,
sve vreme, dva dana, nalazio se uz postelju smrtno ranjenog Puskina i
svom drugom velikom pacijentu, pesniku Ljermontovu, pricao o poslednjim
trenucima njegovog idola.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvoboji koji su izmenili istoriju književnosti

Počalji od MustraBecka taj Ned Nov 01, 2009 8:53 am


Aleksandar Sergejevic Puskin bio je dobar macevalac i odlican strelac, ucesnik mnogih dvoboja.
Aleksandar Sergejevic Puskin bio je prilicno naprasita osoba, raspet izmedju slave
velikog pesnika i uvredljivo niskog polozaja na dvoru gde je bio
kamer-junker, pocasno zvanje plemica dvoranina. Tu je, naravno, bilo
podsmeha i svakojakih podmetanja na koje je prkosni poeta cesto
reagovao na onda uobicajen nacin - izazovom na dvoboj.

Nista neobicno ako se zna da je, nesto kasnije, slavni general L. Kornilov
ovako objasnio ne samo svoj zivotni stav: „Dusa - Bogu, srce - zeni,
dug - otadzbini, cast - nikome”. Tako su mislili i svi koji su drzali
do sebe.
Puskin je mnogo puta izlazio na dvoboj, ali jos vise
odustajao, uglavnom na nagovor prijatelja. Bio je dobar macevalac i
odlican strelac koji je uporno usavrsavao svoju vestinu vladanja
oruzjem. I koliko god je u drugim prilikama bio nagao, na dvoboju je
ispoljavao zacudjujucu hladnokrvnost obicno ne pucajuci prvi, cekajuci
da mu se protivnik sto vise priblizi.

Kobni dvoboj s baronom Zorzom-Sarlom Dantesom zbio se 27. januara 1837. godine kod Crnog potoka, oko 5 sati izjutra...
Zanimljivo je da je njih dvojica trebalo jos ranije da ukrste pistolje, novembra
prethodne godine. Tada je kap u prepunoj casi uvreda i ponizenja bila
anonimna diploma-paskvila koju je Puskin dobio 4. novembra, a koja ga
je proglasavala koadjutorom (zamenikom) Velikog magistra Ordena rogonja
s jasnom porukom o vezi Dantesa i njegove zene Natalije. Dvoboj je tada
izbegnut zahvaljujuci molbi i suzama barona Heknera koji je nedugo pre
usvojio Dantesa. A onda se Francuz, koji je imao vise nemacke krvi,
ozenio sestrom Puskinove zene, Jekaterinom Nikolajevnom, i postao
pesnikov rodjak, pasenog, kako bi kod nas rekli. Primirje nije
potrajalo. Dve nedelje posle vencanja Dantes vise nije skrivao vezu s
Natalijom i ljutiti i uvredjeni Puskin je, 25. januara, napisao pismo s
najgrubljim uvredama na njegov racun. Narednog dana atase francuskog
poslanstva vikont Ogist d’ Arsijak predao je pesniku Dantesov poziv na
dvoboj.
Dogovoreni uslovi dvoboja bili su gotovo smrtonosni jer
se pucalo s rastojanja od 10 koraka (7 metara). Obojica su izabrala
pistolje „lepaz” ciji su meci kalibra 12 milimetara nanosili rane
opasne po zivot. Sve je bilo po pravilima. Puskinov sekundant bio je
njegov skolski drug K. Danzas, a Dantesov vec pominjani vikont
D’Arsijak koji su u dubokom snegu proprtili stazu za ucesnike dvoboja i
svojim sinjelima oznacili barijere.
Potpukovnik Danzas mahnuo je
sapkom i Puskin je, brzo hodajuci prema sinjelu na svojoj strani,
nanisanio zeleci da sto pre ustreli protivnika. Ali, Dantes je pucao
trenutak ranije. Puskin je pao na sinjel Danzasa, smrtno ranjen u desnu
stranu stomaka. Ipak, nasao je snage da lezeci nanisani i puca. Dantes
je stajao okrenut desnim bokom, savivsi desnu ruku u laktu da bi pokrio
grudi a praznim pistoljem - glavu. To ga je i spaslo. Metak je probio
desnu podlakticu i udario o dugme mundira. Dantes je pao, a Puskin,
iako smrtno ranjen, viknuo je: „Bravo!” Medjutim, Dantes se brzo
podigao jer rana nije bila teska.
Puskin je obilno krvario, izgubivsi dva litra krvi, a lekara nije bilo. Na Dantesovim sankama
dopremili su ga kuci gde je, ne gubeci svest, umro 29. januara 1837.
godine, u 2 sata i 45 minuta. Metak je na nekoliko mesta probio creva
i, polomivsi deo rebara, zaustavio se blizu kicme. Ostalo je zabelezeno
da je, ne mogavsi vise da trpi uzasne bolove, posegao za pistoljem, ali
ga je verni Danzas preduhitrio sakrivsi ga ispod svog mundira, uz reci:
„Ne treba, Cvrcak!”, kako su Puskina zvali u skoli. Potpukovnika su
odmah uhapsili ne dozvolivsi mu da telo svog druga sahrani u
Svjatogorskom manastiru, pored majke...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvoboji koji su izmenili istoriju književnosti

Počalji od MustraBecka taj Ned Nov 01, 2009 8:55 am


Mihail Jurjevic Ljermontov ucinio je sve u pokusaju da izbegne obracun s uvredjenim Martinovim.

Puskin se jos borio za zivot kad je konjicki zastavnik Mihail Jurjevic
Ljermontov napisao prvih 56 stihova pesme „Smrt pesnika”. Ti stihovi,
bez imena autora, u hiljade primeraka prepisivanih rukom, zatrpali su
Peterburg i druge gradove. Bio je to zvezdani trenutak Ljermontova i
njegovo ime, ubrzo obznanjeno, postalo je poznato u vodecim krugovima
ruskog drustva. Nikada, ni pre ni posle, ni u Rusiji ni u Sovjetskom
Savezu, stihovi nisu izazvali tako „eksplozivan” ucinak.

Sredinom februara 1837. godine Ljermontov je napisao zavrsnih 16 stihova pesme
„Smrt pesnika” i uskoro, zajedno sa S. A. Rajevskim, koji je umnozavao
i delio njegove delo, bio uhapsen. Pesnika su poslali na Kavkaz, u
armiju koja je vodila danonocne borbe, a Rajevskog na robiju. Sudbina,
koju su umnogome krojili tadasnji vlasnici tudjih zivota, htela je da i
Ljermontov zavrsi kao njegov uzor i junak pesme koja ga je proslavila.

Dvoboj s Martinovim, cetiri godine docnije, desio se u vreme kad je
Ljermontov, pre svega poemom „Demon” i romanom „Junak nasih dana”, vec
zauzimao mesto svog uzora i kad je zeleo da napusti armiju i posve se
posveti literaturi. Nesporno je da su i ovde umnogome kumovali brojni
neprijatelji iz vrha vlasti, kao sto nema spora da su mu nasli pravog
protivnika za - ubistvo u dvoboju. Jer, to je bilo bas to, ubistvo u
dvoboju.
Pre ovog kobnog duela Ljermontov se samo jos jednom
okusao u okrsaju „jedan na jedan”. I on sa Francuzom, sinom francuskog
poslanika Ernestom de Baranom koji mu je, pored ostalog, zamerio i sto
je za smrt Puskina okrivio Francuze kao naciju. Prvo su ukrstili maceve
i samo je sreca spasla Ljermontova posto se u odsudnom casu, kad je
pesniku i oficiru secivo vec puklo, protivnik okliznuo i samo mu
zaparao kosulju na grudima. Onda su presli na pistolje: De Baran je
promasio, a Ljermontov potom pucao u vazduh. Dvoboj je zavrsen
rukovanjem.
Trazeci leka groznici koja ga je mesecima mucila,
Ljermontov je otisao u Pjatigorsk na Kavkazu i tu sreo svog starog
druga i prijatelja Nikolaja Solomonovica Martinova, majora u ostavci.
Neposredan povod desio se 13. jula 1841. godine, na sedeljci kod
generala Verzilina gde je bio i Lav Puskin, mladji brat stradalog
pesnika. I dok su odzvanjali zvuci s klavira za kojim je sedeo knez S.
Trubecki, Ljermontov se nasalio na racun Martinova koji je stajao i
razgovarao s Nadezdom, kcerkom generala Verzilina, prema kojoj
ocigledno nije bio ravnodusan. Upravo u tom trenutku Trubecki je
zavrsio i velikom dvoranom su, kao bic, odjeknule reci Ljermontova koji
je devojci dobacio da bude oprezna s tim „opasnim brdjaninom s velikim
jataganom” jer moze ostati ne samo bez casti nego i bez glave. Valja
reci da se major u ostavci, nezadovoljan polozajem u vojsci, ali i u
drustvu, vec nekoliko meseci odevao u cudnu odecu kavkaskih ratnika,
nosio veliki jatagan, obrijao glavu i bio u dubokom neraspolozenju.
Pokusavajuci da izbegne dvoboj, Ljermontov je posle izazova Martinova rekao da odustaje od pucanja, ali je ovaj odbio primirje.
Duel se zbio 15. jula 1841. godine, izmedju 6 i 7 sati uvece kod Celicne
stene nadomak Pjatigorska. Uslovi dvoboja upucivali su na neminovnost
tragicnog ishoda: gadja se do tri puta na rastojanju od 15 koraka (10,5
metara). U tom trenutku na boriliste se spustio jak pljusak, ali su
sekundanti ipak dali znak. Ljermontov je mirno stajao na mestu
okrenuvsi ruku s pistoljem nagore prezrivo gledajuci Martinova. Ovaj,
zapenusao od besa, viknuo je da se ne sali nego da puca u njega.
Ljermontov je hitac ispalio u vazduh, a Martinov je, dosavsi do
barijere, najblize sto se moglo, pucao u nepokretnog i razoruzanog
pesnika. Metak je probio grudi i izazvao trenutnu smrt...
Prica o tragicnom kraju dva velika i po usudu slicna ruska pesnika uglavnom
je poznata. Medjutim, manje se zna o sudbini Dantesa i Martinova, ljudi
koji su ne svojom voljom a ponajmanje darom usli u istoriju literature.
Ovo je kratka beleska o njihovim daljim sudbinama.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvoboji koji su izmenili istoriju književnosti

Počalji od MustraBecka taj Ned Nov 01, 2009 8:58 am


Ilja Rjepin: „Duel”, fragment, ulje na platnu. Iako su bili zabranjeni,
dvoboji u Rusiji 19. veka bili su cest i uvrezen nacin resavanja
nesporazuma.
Konjicki zastavnik Zorz-Sarl Dantes razalovan je odmah posle dvoboja i preporuceno mu je da napusti Rusiju.
To je za njega bio najbolji ishod s obzirom na to da je Lav Puskin
zeleo da osveti starijeg brata, a u toj nameri pridruzio mu se sin
istoricara Karamzina, Aleksandar. Dantes je ostao ziv posto je car
Nikolaj I dao na znanje njegovom „ocu” baronu Hekerenu da ga sto pre
posalje iz Peterburga. Dantes se kasnije pravdao da nije znao koliko je
veliki pesnik bio Puskin, da je ciljao u noge, ali je metak, je l’,
slucajno zavrsio u stomaku.
Vratio se u Francusku, ali su mu
tamo vrata brojnih Rusa bila zatvorena. Ipak, prodoran, prilagodljiv i
lukav napravio je zavidnu karijeru, a posle smrti zene Jekaterine,
1843. godine, starije od njega tri leta, posvetio se politici. U Alzasu
je izabran u Skupstinu pokrajine, a 1852. godine ga je
Ludovik-Napoleon, rodjak Bonaparte, poslao u Potsdam na pregovore s
ruskim carem Nikolajem I. Uspesno je okoncao pregovore i postao senator
u 40. godini. Kao dobar govornik, u francuskom Senatu ostro je napadao
Viktora Igoa i Garibaldija, pozivao na unistenje Pariske komune 1871.
godine. Izuzetno bogat i uticajan, imenovan je za gradonacelnika
gradica Sulc u Alzasu gde je i sahranjen u 83. godini, pored zene i
barona Heknera.
Savest ga, ocigledno, nije mnogo mucila, posto
je govorio da je i Puskin mogao njega da ubije. Istina, nikad nije
javno pricao o tom dvoboju bez obzira koliko su ga svakojaki radoznalci
opsedali. Osveta ga je stigla mimo javnosti, u sopstvenom domu, a u
liku njegove trece kceri Leone-Sarlote. Za razliku od svojih sestara i
brata, ona je blistavo znala ruski jezik i svoj zivot posvetila
uspomeni na Puskina, svog tecu. Napamet je znala mnoge njegove stihove,
a u sobi je, umesto raspeca, drzala njegov portret. Moze samo da se
zamisli kako se osecao njen otac kad je dolazio da je obidje i kad mu
je, neretko, dovikivala da je ubica i da je pucao u srce ruske kulture.
Nisu ni obedovali za istim stolom, a majka Jekaterina bila je potpuno
ravnodusna prema kcerki.
Iskoristivsi svoj uticaj i veze koje je imao, otac je na kraju kcerku smestio u zavod za umobolne posto, kako
su zakljucili njegovi lekari, devojka ispoljava „nenormalnu ljubav
prema pokojnom teci”. Tamo je i umrla, sedam godina pre oca. I danas se
u Sulcu nalazi trospratna kuca Dantesa i jedna ulica nosi njegovo ime...

Martinov
Major Nikolaj Solomonovic Martinov posle hapsenja tada uobicajenog za
ucestvovanje u dvoboju, posebno sa smrtnim ishodom, ocekivao je surovu
kaznu: robija u Sibiru ili degradiranje u obicnog redova. Nista od toga
se nije desilo. Vojni sud ga je osudio na tromesecni zatvor u tvrdjavi
i crkveno pokajanje. Nikolaj I ga je, medjutim, oslobodio zatvorske
kazne i ostavio mu samo crkveno pokajanje.
Narednih nekoliko godina Martinov je u manastiru u Kijevu izdrzavao surovu epitimiju
(crkvenu vaspitno-popravnu meru) koju mu je odredio Kijevski duhovni
konzistorijum s rokom od 15 godina. Epitimija je, inace, podrazumevala
iznurujuce molitve, produzeni post, hodocasca i drugo. Bio je to
uistinu tezak ispit za Martinova i on je usrdno okajavao svoje grehe,
stalno pominjuci ubijenog Ljermontova. Ipak, navikao na slobodan zivot
oficira u ostavci, do ocajanja su ga dovodili novi uslovi svakodnevice
pred kojom su jos bile duge godine. Dva puta je trazio pomilovanje i
Sinod mu je kaznu skratio na sedam godina, ali je tri leta docnije
potpuno oslobodjen. Ozenio se i nekoliko godina, neuznemiravan, proveo
u Kijevu.
Imao je puno zastitnika koji su smatrali da je
ispravno postupio jer je branio i svoju cast i cast jedne dame, ali
nije bio ni mali broj onih koji su ga gledali kao otpadnika. Posle
Kijeva nastanio se u Moskvi i ziveo vrlo povuceno. Ipak, poslednje
godine uglavnom je proveo u mesnom Engleskom domu za kartaskim stolom.
Postao je mistik i u svojoj sobi prizivao duhove, a knez Golicin je
zabelezio da „jeziva hladnoca izbija iz njegove figure, belokose, s
nepokretnim licem, surovog izgleda”.
Umro je 1875. godine, kao sezdesetogodisnjak. U oporuci je trazio da ga sahrane u Znamenskom,
selu pored Moskve koje je pripadalo njegovom ocu, ali ne u porodicnoj
grobnici nego na posebnom mestu i bez ikakvih natpisa na spomeniku.
Plasio se da nece biti spokojan ni u zemlji. Sahranili su ga, ipak, u
porodicnoj grobnici. I zaista, kad su 1924. tu naselili maloletne
besprizornike i rekli im ko je taj Martinov, oni su raskopali grob,
izvukli njegov skelet i ostatke razbacali po groblju. Danas se selo
Znamensko naziva Lesnaja cesarka (Sumska biserka), ali ga narod zove
Crno mesto ili Martinovo...

P. Milatovic
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvoboji koji su izmenili istoriju književnosti

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu