Da se ne zaboravE

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Da se ne zaboravE

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 05, 2009 12:22 am

Milunka Savić

Jedina žena na svetu nosilac francuskog odlikovanja Ratni krst sa zlatnom palminom granom

Milunka Savić rođena je 1888. godine u selu Koprivnici kod Raške. U Balkanskim ratovima 1912-13. godine borila se kao dobrovoljac – odsečene kose, preobučena u muškarca, prijavila se umesto svog brata jedinca koji je trebalo da bude mobilisan.
U sastavu Drinske divizije, između ostalog, učestvovala je i u borbama oko opsednutog Skadra, i u Bregalničkoj bici. Na Bregalnici je dobila kaplarski čin i prvu medalju za hrabrost, a onda je, poslednjeg dana bitke, vodeći svoju desetinu u juriš, ranjena. Izvukli su je s bojišta i odneli u poljsko previjalište. Kada su raskopčali koporan da previju ranu - shvatili su prevaru, da je njihov drug Milutin žensko...
Na početku Prvog svetskog rata 1914, Milunka je kao rezervni kaplar čekala poziv i ratni raspored. Nije ga dobila, pa se jednog dana, ne zna kako, obrela u štabu generala Stepe Stepanovića. O tom susretu Antonije Đurić je u knjizi „Solunci govore" zapisao:
“- Kući! - rekao je general Stepa.
Nije imala priliku da mu kaže da neće kući, da je kaplar, da je imala vatreno krštenje s Bugarima, da ima medalju za hrabrost...
Otišla je pravo u Kragujevac, u štab načelnika Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika.
- Ja sam Milunka Savić, kaplar srpske vojske, hoću svoj ratni raspored, gospodine vojvodo - rekla je odlučno u jednom dahu.
Iskusni ratnik, uviđajući da pred sobom ima mladu, ali odlučnu devojku, blago reče:
- Dobro, budi bolničarka. Šteta je da pogineš tako mlada.
- Neću da budem bolničarka! Hoću pušku!
- Onda dođi sutra, pa ćemo videti! - rekao je stari ratnik, računajući da će se mlada devojka predomisliti.
- Ostaću ovde i čekaću vašu odluku! - rekla je nepomirljivo.
Na ratnom savetovanju toga popodneva, odlučeno je da Milunku Savić primi major Voja Tankosić.”
Ovako još stoji u “Solunci govore”:
”- Kad mi je to rekao, htela sam da ga poljubim u ruku i u skut, ali se vojvoda opirao. Htela sam nekako da mu izrazim neizmernu zahvalnost...
Od tog časa više od četiri godine je bila u muškom odelu i s puškom. Preko grudi je nosila dva niza redenika, a jedan oko pasa. Bez bombi nije ulazila u borbu. A umela je da ih baci pravo u švapski rov i da sa zadovoljstvom očekuje njihovo dejstvo. Ubrzo je postala komandir jurišnog bombaškog odeljenja...”
Prvu Karađorđevu zvezdu s mačevima stekla je na Drini.
Drugu Karađorđevu zvezdu je stekla kao podnarednik posle Gorničanske bitke 1916. godine. U borbi sa Bugarima zarobila je dvadeset trojicu...
Sledeće borbe su joj donele dva ordena francuske Legije časti i francuski Ratni krst sa zlatnom palminom granom. Ona je jedina žena na svetu koja je dobila to visoko priznanje.
Tada je već bila narednik.
Nosilac je i ruskog Georgijevskog krsta, engleskog Svetog Majkla, Zlatnih Obilića...
Preživela je devet ratnih rana, u glavu, prsa, noge... ranjenu su je preneli preko Albanije, ali se ona posle oporavka na Krfu i u Bizerti, vratila u svoju jedinicu.
Na bojištima je privlačila pažnju ratnih izveštača. Slikali su je, i njene fotografije su stizale na naslovne stranice evropskih listova.
Kad je rat bio završen, Milunka je ponovo obukla svoju žensku odeću. Ubrzo potom se udala i rodila ćerku. Zanemarena i od svih napuštena, penziju je stekla radeći dvadeset godina kao čistačica u Državnoj hipotekarnoj banci u Beogradu. Ipak, odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju.
Najzaslužniji što je sećanje na Milunku Savić sačuvano je Antonije Đurić, autor knjige “Solunci govore”. O prvom susretu sa njom početkom druge polovine prošlog veka, pisao je:
“Trošna kućica na Voždovcu. Osma ulica broj dvadeset pet.
Kuća Milunke Savić. U njoj starica. Sama. Muž Veljko davno umro. Kćer Milena u bolnici. Tri usvojene kćeri: Zorka, Višnja i Milka - davno zasnovale svoj porodični dom...
Pozivali su je na proslave jubileja, proslave, putovanja na ratišta, na grobove palih. Išla je i susretala svoje ratne drugove...
Na takve svečanosti odlazila je u šumadijskoj narodnoj nošnji. Na njenim grudima blistao je red najviših odlikovanja. Oficiri školovani u Sen Siru, Vest Pointu, čuvenim vojnim akademijama, zastajali su - gledajući je. Bili su počastvovani prisustvom te žene, ali o njoj nisu znali ništa. Na jednom svečanom prijemu, prišao joj je jedan mlađi strani pukovnik i rekao:
- Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Borio sam se u Drugom svetskom ratu. Ali, vi ste bez sumnje, u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?!
Milunka se osmehnula i rekla:
- Zašto ne, pukovniče, ja sam – narednik...
Pukovnik u belom svečanom mundiru stao je mirno... Čestitao joj je, iskreno... Tako su u stavu mirno pred njom bili generali i vojvode, ministri i diplomate. Gde god se pojavila, plenila je svojom jednostavnošću i skromnošću. Priča o njoj širila se poput požara. Svi su želeli da je upoznaju, progovore koju reč, da joj čestitaju, da čuju ponešto od onih strašnih uspomena...”
Milunka Savić umrla je 84. godini, 5. oktobra 1973. godine. Sahranjena je na Novom groblju.

MustraBecka

Ženski
Datum upisa: 12.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Da se ne zaboravE

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 05, 2009 12:29 am

Milan Kujundžić Aberdar


“Ja imam samo jedan pravi amanet, jednu malu želju, a to je: da u čovečanstvu napreduje moj srpski narod koga sam jako voleo”


Milan Kujundžić - Aberdar je jedan od prvih srpskih filozofa, a bio je i vrlo svestran intelektualac, političar i državni službenik.
Rođen je 1842. godine u Beogradu u brojnoj, imućnoj i obrazovanoj građanskoj porodici. Otac Jovan se ženio četiri puta. Pored Milana imao je dve ćerke: Jelenu, koja se udala za Stojana Novakovića, političara, diplomatu, filologa, istoričara književnosti i predsednika Srpske kraljevske akademije, i Nerandžu, udatu za generala Vladimira Ugričića. Najmlađi sin starog Kujundžića, iz četvrtog braka, bio je čuveni beogradski lekar dr Voja Kujundžić, koji je objavio mnoge medicinske radove i prvi kod nas propagirao i uveo kremaciju kao oblik sahrane.
Po završetku osnovne škole u Beogradu, otac ga upisuje u nemačku gimnaziju u Pančevu, ali Milan u njoj ne ostaje dugo. U svojim sećanjima kasnije je zapisao da je u Pančevu toliko "kukao i plakao za kućom", da je počeo da poboljeva, pa ga otac vraća u Beograd gde završava sedam razreda gimnazije, koliko je tada i trajala. Zatim se, 1859. godine upisuje na "pravni odsek beogradskog Liceja".
Tursko bombardovanje Beograda 1862. godine posle čuvenog događaja na Čukur česmi, prekida njegove studije. On postaje konjički desetar u srpskoj vojsci, a po odlasku Turaka, zahvaljujući stipendiji koje je vlada dodeljivala omladini za studije na strani, prvu godinu studija filozofskih nauka završio je u Beču, drugu u Minhenu, treću u Parizu, da bi diplomirao na Oksfordskom univerzitetu. U Srbiju se vraća 1865. sa diplomom i znanjem nekoliko svetskih jezika. Odmah dobija državnu službu u u Ministarstvu prosvete, a već sledeće, 1866. godine, preuzima katedru filozofije na Velikoj školi. Pored profesorskog poziva aktivno se uključio i u politiku, zbog koje već 1867. ostaje bez posla.
U to vreme postaje poznat kao pesnik: objavljuje nekoliko knjiga, a izuzev nekoliko ljubavnih i vinskih pesama, sva mu je poezija rodoljubiva. To su sve poklici omladini da se digne na oružje protiv narodnih ugnjetača i ostvari ujedinjenje. Poezija mu je romantičarski bučna i neodmerena, kako su ga kritičari okarakterisali. I on sam, međutim, brzo uviđa da mu je poezija štura i jednostrana, pa se okreće radu u nastavi, nauci i politici.
Na katedru za filozofiju Velike škole vraća se 1873, a već sledeće godine postaje i prvi sekretar Narodne skupštine Srbije. Ratne 1876-77. godine provodi aktivno u vojsci kao komandant baterije. U Upravu Srpske kraljevske akademije ulazi 1878, a njen redovni član postaje 1886. godine.
Bio je potpredsednik Narodne skupštine 1881-1882. godine, a odmah zatim imenovan je za poslanika Kraljevine Srbije u Rimu. Po povratku iz Italije nakon tri godine, postaje ministar prosvete.
Na ovom položaju, 1886. i 1887. godine, bio je vrlo aktivan. Uveo je predškolski rad sa decom, osnovao devojačke škole i devojačke radne škole, podigao je rang gimnazije na osam razreda, a Bogosloviju na rang više škole i učestvovao u donošenju Zakona o Srpskoj kraljevskoj akademiji. Spadao je u red boljih govornika kod Srba.
Zbog bolesti je rano penzionisan, a umro je 14. novembra 1893. godine.
Dve godine pre smrti, napisao je testament:
“Sunce moga veka već se kloni zapadu. I stanje moje već i državom je oglašeno kao stanje mira.
Ja mogu dakle mirnom savešću da već zaključim svoj račun o sudbini stvarne tekovine svoje.
To ne smeta mojoj neodoljivoj želji i nameri da račune moralne tekovine svoje zaključujem dok sam živ.
Milujući život, milo mi je da naredim, kako će i onda, kad večno zaspim, da se čini sa onim što se u društvu misli zove da je moje.
Ja imam samo jedan pravi amanet, jednu malu želju, koja i mojim dragim prijateljima u srcu je, a to je: da u čovečanstvu napreduje moj srpski narod koga sam jako voleo. Jedina bi moja molba bila da mi se oprosti, ako nisam učinio onoliko koliko sam želeo.”
Srpskoj kraljevskoj akademiji zaveštao je letnjikovac “Zvezda” na Topčideru, i sumu od 1.500 dukata za njegove opravke i održavanje. Posle smrti su, međutim, njegovi srodnici, u nameri da ospore testament, pokrenuli sudski spor koji se razvlačio decenijama, pa je Zadužbina Milana Kujundžića - Aberdara, formirana od novca dobijenog prodajom placa i letnjikovca, otpočela rad tek 1931. godine. Materijalna vrednost Zadužbine bila je tada 779.000 dinara u srebru sa godišnjim prihodom od 45.000 dinara.
Od 1931. do 1940. Srpska kraljevska akademija je dodeljivala godišnju nagradu iz ovog fonda za naučno delo, a takođe je iz sredstava Zadužbine pomagano pri izdavanju 117 knjiga biblioteke Posebna izdanja.
Danas jedna ulica u centru Beograda nosi ime Milana Kujundžića – Aberdara.

MustraBecka

Ženski
Datum upisa: 12.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Da se ne zaboravE

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 05, 2009 12:30 am

Kosta Miletić


Prvi
komandant Vazduhoplovne komande Srpske vojske, prvi komandant borbene
jedinice srpskog vazduhoplovstva, prvi školovani pilot…
I pre njega mnogi ljudi su pokušavali da lete na različite načine i na različitim letećim spravama lakšim ili težim od vazduha, ali je inženjerijski kapetan Srpske vojske Kosta Miletić bio prvi pravi vazduhoplovac u Srbiji. On je prvi školovani pilot balona, jer tada drugih vazduhoplova nije ni bilo, kod nas. Njegovo ime izvukao je iz zaborava povodom obeležavanja osam decenija srpske avijatike publicista Zlatomir Grujić.
Krajem XIX i početkom XX veka Srbija je "žurila" da uhvati korak sa razvijenim svetom u vazduhoplovstvu. Tako je u "Uredbi o formaciji celokupne vojske" od 2. avgusta 1893. godine bilo predviđeno da se u svakoj diviziji Srpske vojske formira vazduhoplovna četa. No, to je ostalo samo "mrtvo slovo na papiru". Uprkos vizionarskim idejama ljudi koji su radili taj akt sa realizacijom se moralo čekati skoro dvadeset godina.
Za to je trebalo da ministar vojni postane pukovnik Miloš Vasić, čovek visoke tehničke kulture i vizionarskih pogleda. On je konstruisao čuvenu ručnu bombu "kragujevku", nišanske sprave za vazduhoplove i artiljerijska oruđa, avionske bombe i druga borbena sredstva.
Procenjujući da dolazi era tehnike, ministar vojni Vasić, uprkos snažnim otporima konzervativnog jezgra, uspeo je da izdejstvuje državni kredit za školovanje nekoliko oficira tehničke i drugih struka, a među njima i jednog u vazduhoplovnoj školi u Rusiji.
Na konkurs 1900. godine za vazduhoplovnu školu javilo se četiri kandidata, a najbolje rezultate na ispitu iz ruskog jezika, hemije, fizike, matematike i geografije, pokazao je Miletić pa je rešenjem ministra vojnog određen za vazduhoplovnu školu u koju je otputovao početkom 1901. godine. Bio je to još jedan uspeh u sjajnoj karijeri ovog oficira.
Kosta Miletić je rođen 21. septembra 1874. godine u Aranđelovcu. Posle završenih sedam razreda gimnazije stupio je 1892. godine u 25. klasu Vojne akademije koju je završio 1895. godine kao peti u rangu. Dve godine je proveo u pešadiji, a zatim raspoređen u inženjeriju. Odatle je poslat na školovanje za vazduhoplovca. I u drugim armijama prvi letači su regrutovani iz redova oficira i podoficira uglavnom tehničkih rodova.
Dvogodišnje školovanje u Rusiji Miletić je završio sa odličnim uspehom, kao drugi u rangu. Tehnička vazduhoplovna škola u Petrogradu spremala je tehničke vazduhoplovne oficire za izradu-konstrukciju balona i aparata, i pilote za vezane i slobodne balone. Pored toga osposobljavala je stručnjake za dresuru i negovanje golubova pismonoša i organizovanje stanica golubije pošte koje su tada bile u sastavu vazduhoplovstva. Miletić je proveo šest meseci u stanici golubije pošte ove škole i osposobio se, pored upravljanja balonom i za taj posao.
Na velikim manevrima Ruske vojske septembra 1902. godine bio je pridodat Kijevskoj armiji. Tada je, leteći sa jednim ruskim oficirom, upravljao slobodnim balonom i tom prilikom postigao rekord sa visinom od 1.100 metara i doletom od 180 kilometara. Pri tom je slao poruke golubijom poštom. Manevrima je prisustvovao i ruski car koji se pohvalno izrazio o uspehu srpskog oficira.
Po završetku vazduhoplovne škole u Petrogradu, Kosta Miletić se vratio u Srbiju, gde je raspoređen na službu u inženjerijsko odeljenje Ministarstva vojnog. Sačinio je elaborat za formiranje balonskih jedinica i stanica golubije pošte sa svim potrebnim proračunima, ali nadređeni oficiri nisu bili skloni “novotarijama”, pa su ga premestili za komandira pionirske čete u Nišu.
Tokom 1904. i u prvoj polovini 1905. godine Kosta Miletić je bio ordonanas kralja Petra Karađorđevića, ali je zahtevao prekomandu u trupu, pa je premešten za komandanta bataljona. Razočaran što se njegovim planovima o uvođenju vazduhoplovstva i znanju koje je stekao na školovanju u Rusiji ne pridaje pažnja, zatražio je da bude razrešen aktivne vojne službe. To je sprečio tadašnji ministar vojni Stepa Stepanović koji ga je rasporedio na rad u tehničkom odseku Inženjerijskog odeljenja glavnog Generalštaba kako bi se bavio vazduhoplovnim projektima. Zahvaljujući tome uspeo je da 1908. godine osnuje prvu srpsku stanicu golubije pošte u Medoševcu kod Niša.
Kao oficir u Generalštabu Kosta Miletić je bio angažovan na pripremama za kupovinu prvih balona za Srpsku vojsku 1909. godine i na formiranju balonskog odeljenja. Lično je učestvovao u kupovini balona u Nemačkoj, kada su nabavljeni jedan vezani zmaj-balon "Draken" i dva loptasta balona od kojih je jedan nazvan "Srbija", a drugi "Bosna i Hercegovina". Prilikom prijema balona 19. aprila 1909. godine kapetan Kosta Miletić je leteo na balonu "Srbija" sa srpskom zastavom. To je bio prvi let jednog srpskog vazduhoplova sa srpskim pilotom i srpskim obeležjima.
Kada je počeo Prvi balkanski rat 1912. godine, Srbija je imala balonsko odelenje sa tri balona i dve stanice golubije pošte. Kosta Miletić se dobrovoljno javio da ide na front. Za uspešno komandovanje bataljonom i pokazanu hrabrost u Kumanovskoj bici unapređen je u čin majora. Odmah posle toga, pozvan je u Generalštab radi priprema za formiranje srpskog vazduhoplovstva.
Sa školovanja u Francuskoj tada se vratila grupa od šest pilota, nabavljeno je 12 aviona, tu su bili i strani instruktori i mehaničari. Određena je lokacija za prvi aerodrom na Trupalskom polju kod Niša. Izvršavani su prvi letovi srpskih aviona nad srpskom teritorijom.
Odlukom ministra vojnog vojvode Radomira Putnika u decembru 1912. godine ustanovljena je Vazduhoplovna komanda Srpske vojske koja je u sastavu imala: aeroplansko odeljenje (eskadru); balonsko odelenje; vodoničnu centralu i golubiju poštu. Za komandanta je postavljen major Kosta Miletić, a novoformirano vazduhoplovstvo je bilo među jačim u odnosu na susedne države. Po vremenu formiranja bilo je među prvih 15 u svetu, a četvrto po upotrebi u borbenim dejstvima.
Kada je radi pomoći Crnogorskoj vojsci na frontu kod Skadra formiran Primorski kor pod komandom generala Petra Bojovića, za vazduhoplovnu podršku osnovan je februara meseca 1913. godine "Primorski aeroplanski odred", prva borbena jedinica srpskog vazduhoplovstva sastavljena od tri aviona i četiri pilota. Komandovao je major Miletić...
Na čelu srpskog vojnog vazduhoplovstva Kosta Miletić bio je u Balkanskim ratovima i u najtežem periodu Prvog svetskog rata. Dao je sve od sebe što je mogao. Kada je posle povlačenja Srpske vojske na Krf izvršena reorganizacija vazduhoplovstva formiranjem Aeroplanske eskadre, Aeroplanskog depoa i Aeroplanske radionice, on se našao na čelu eskadre.
Na sopstveni zahtev vratio se 1916. godine u inženjeriju.
Posle rata, 1921. godine penzionisan je u činu pukovnika. Umro je u Beogradu 1953. godine. Njegov grob mladi vazduhoplovci pronašli su na Novom groblju 1995. godine, otkrili ga od zaborava i položili cveće. Odata je zaslužena pošta prvom vazduhoplovcu Srbije.

MustraBecka

Ženski
Datum upisa: 12.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Da se ne zaboravE

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 05, 2009 12:31 am

Đoka Vlajković


Ceo svoj imetak, procenjen između dva svetska rata na 5 miliona dinara, testamentom je ostavio "na prosvetne svrhe"
Đoka Vlajković se, po jednom izvoru, rodio 3. marta 1831. godine u Vojvodini, tada u sastavu Austrije, a po drugom, u Beogradu. I jedan i drugi izvor se slažu u tome da je godina njegovog rođenja 1831. Bio je sin Todora Vlajkovića iz Prizrena. U Beogradu je završio osnovnu školu i, prema svim nagoveštajima, upisao se na dalje školovanje na Licej. Rano ostaje bez oca, već 1839, a majka mu umire 1845. godine. Taj rani gubitak roditelja svakako je uticao na njegovo dalje obrazovanje.
Sa četrnaest godina želi da stupi u vojsku. I pored izrazite mladosti, načelnik srpske vojske Kosta Ranisavljević prima ga kao izuzetnog i već oformljenog mladog čoveka. Godine 1845. tadašnji đeneralštab uputio ga je u junkersku vojnu školu u Rusiji, ali nema podataka da li je tu školu i pohađao. Zna se da se u Srbiju nije vratio već stupa u austrijsku vojsku gde 1847. biva proizveden za potporučnika.
Za vreme mađarske bune 1848. pridružuje se srpskom dobrovoljačkom odredu koji je organizovao Stevan Petrović - Knićanin. Taj odred pruža veliku pomoć Srbima u borbi protiv Mađara. Đoka Vlajković se posebno istakao u odbrani Srbobrana kod Varadinskog mosta. Tu je zadobio prvo od mnogobrojnih odlikovanja - Medalju za hrabrost. Imao je 17 godina... Pri kraju tzv. Mađarske bune vratio se sa mnogim dobrovoljcima u Srbiju.
Vođen avanturističkim i ratničkim duhom, nedugo zatim priključio se ruskoj vojsci, pa je u Krimskom ratu dobio čin kapetana. U bici kod Sevastopolja teško je ranjen i ostaje bez noge. Iz tog rata Vlajković se vratio u Srbiju kao penzionisani kapetan ruske carske vojske, što je izazivalo oprez kneza Miloša, koji ga je držao daleko od vojske.
Kad je na vlast u Srbiji došao knez Mihailo, Đoka Vlajković vraćen je u vojsku kao tobdžijski kapetan i svoje veliko vojničko umeće i hrabrost iskazao je prilikom događaja na Čukur-česmi i turskog bombardovanja Beograda.
Nakon smirivanja prilika u Srbiji, a naročito posle turskog napuštanja gradova, Vlajković prelazi na mirniju ali ne i manje odgovornu dužnost. Postaje upravnik vojne bolnice.
Iako je sada nastupio mirniji period sa Turcima, Đoka Vlajković i dalje okuplja oko sebe istomišljenike i postaje jedan od prvih i najaktivnijih članova Ujedinjene omladine srpske. Više puta boravi u Crnoj Gori gde uspostavlja čvrstu vezu sa knezom Nikolom. Ipak najvatreniji bio je u propagiranju rata protiv Turaka i osvete Kosova. Zbog ovakvog rada dolazi u sukob sa Dvorom i podnosi ostavku na državnu službu.
Međutim, ni posle ovog ponovnog penzionisanja nije utonuo u miran život kakav se očekivao od penzionera.
Čim je otpočeo ustanak "Nevesinjska puška", Đoka Vlajković okuplja i organizuje dobrovoljce ili kako su ih tada zvali "svojevoljce". Za taj rad je dobio i punomoćje srpske vlade te je neumorno pomagao ustanak Srba u Bosni. Tako je svoju kuću pretvorio u pravi štab. Kuća je stalno bila puna dobrovoljaca a uz njih i oružja, municije, odeće, novca i sličnih potrebnih stvari.
Kad je Srbija ušla u novi rat s Turcima 1876. godine, Đoka Vlajković ponovo je bio vojnik, sada u činu majora. Hrabro je predvodio Podrinjce i Šapčane u teškim borbama oko zauzimanja Rače, a potom i oslobađanja prostora sve do Bijeljine.
Tada mu šabački Cicvarići posvećuju svoju čuvenu pesmu
"Kapetan Đoka putuje, putuje
Kapetan Đoka putuje sad
On ide u Tursku..."
koja se sačuvala i do naših dana.
Ni on sam a ni njegovi saborci nisu primećivali da je težak invalid koji se umesto noge služi štulom.
U Drugom srpsko-turskom ratu (1878) ponovo organizuje dobrovoljce i učestvuje u borbama za Pirot, Belu Palanku, Vlasotince, Grdelicu, Svrljig, Džepu i Vladičin han.
Dobija čin pukovnika, a po završetku rata vraća se u Beograd 1879. godine, kada je penzionisan "zbog telesne nesposobnosti".
U njegovoj vojnoj karakteristici ostaje zabeleženo da je “vrlo sposoban komandant, koji je imao velikog uticaja na svoje potčinjene, vrlo rečit, a na službi revnostan i tačan”.
Đoka Vlajković, pešadijski pukovnik srpske i ruske vojske u penziji, umire 17. avgusta 1883. godine u Beogradu, gde je i sahranjen uz sve vojne počasti.
U njegovoj zaostavštini nalazio se i 21 orden, a među njima bila su dva ordena Crvenog krsta, spomenice Crnogorske i Sevastopoljske, tri ordena Takovskog krsta različitog stepena, ruski orden Svete Ane, medalja za hrabrost, ruski Krst svetog Đorđa...
I pored svog burnog života, bio je umeren, mudar i ekonomičan domaćin; od dveju penzija, ruske i srpske, stekao je za ono vreme lepo imanje. Ceo svoj imetak, odnosno placeve na današnjem Trgu Nikole Pašića i na Vračaru, procenjen između dva svetska rata na 5 miliona dinara, testamentom je ostavio "na prosvetne svrhe".Godinu dana posle smrti Đoke Vlajkovića, međutim, umire njegov sin Bogoljub, kome je otac ostavio najveći deo imovine. Manji deo ostavio je kćerki, a supruzi Aleksandri ostavio je pravo da doživotno koristi imovinu. U slučaju smrti sina ili da se porodica “oda razvratu”, kako je testamentom zapisano, imovina bi se koristila za osnivanje zadužbina sa prosvetnom namenom. Porodica Vlajković, supruga i kći, dugi niz godina otplaćivala je Upravi fondova dug koji je načinjen 1869. godine. Usled nestručne i neblagovremene otplate duga, suma kojom su se 1900. godine naslednice zaduživale, narasla je na ogromnih 4.600 dukata, tako da Aleksandra Vlajković i pored dve penzije, ruske i srpske, i prava udovičkog uživanja, umire bez ikakve imovine 1910. godine. U porodici se tada nije zateklo ni toliko sredstava da se pokriju troškovi sahrane. Stoga je kći Marija, udova bivšeg gradonačelnika Zemuna Marfija, primorana da moli ministra prosvete da u tu svrhu odobri potrebnu sumu. Marija je inače kao udovica sa bolesnom ćerkom, živela kod svoje majke.
Obe su ostale bez sredstava za život, pa je Marija molila ministra prosvete za izdržavanje. Napisala je: “Ne može se i ne sme verovati da će država dozvoliti da će se kći jednog velikog sina zemlje, koji se za nju borio i ginuo i koji je celo imanje zaveštao, ostaviti da se potuca i bori za parče hleba.”
Umrla je 1911. godine, samo dan pošto je Ministarstvu napisala pismo. Staraoci testamenta morali su da mole Ministarstvo prosvete i crkvenih dela da izmire troškove sahrane, a u zapisima iz tog vremena stoji da su obe smrti bile začuđujuće za lekare, ali su značile “dobru sreću za Ministarstvo prosvete”. Marijina kćerka ostala je bez rodbine i sredstava za život, ali dajeg pomena nje u arhivama nema.
Srpska akademija nauka i Beogradski univerzitet morali su dugo da čekaju da dobiju svoju imovinu koju im je ostavio veliki dobrotvor i vojskovođa Đoka Vlajković. Više puta pokušavali su da to izdejstvuju od Ministarstva prosvete, a 1939. godine sudskom odlukom ostavljeno je da Ministarstvo upravlja ovom zadužbinskom imovinom.
Kolika je bila vrednost i kako se koristila imovina zadužbine svedoči i zapisnik sa sastanka predsednika Akademije dr Jovana Cvijića i rektora Univerziteta dr Pavla Popovića iz 1925. godine o raspodeli sredstava u iznosu od 53.000 dinara koje im je Ministarstvo prosvete stavilo na raspolaganje za tu godinu. Trećina tih sredstava korišćena je za naučna ispitivanja iz oblasti antropogeografije i sociologije, druga trećina za kupovinu knjiga za Univerzitetsku biblioteku i trećina za potrebe Studentskog doma.
Valja reći da je na kraju 1939. godine glavnica zadužbine iznosila tadašnjih 6.433.012,41 dinara. Prema podacima iz arhiva SANU, iz fonda Zadužbine Đoke Vlajkovića novac je isplaćivan i tokom 1942. godine. Zabeleženo je da je za rad na Srpskom rečniku isplaćeno Henriku Bašiću 8000 dinara, Simi Pandureviću 2000 dinara, Isidori Sekulić 1500 dinara i tako dalje.
Ministarstvo prosvete, koje je upravljalo sredstvima Zadužbine Đoke Vlajkovića, prodalo je njegovo imanje na Vračaru i trampilo placeve u Vlajkovićevoj, a na njihovom mestu sazidalo reprezentativnu zgradu. Na nju je postavljena bista Đoke Vlajkovića koja se i danas nalazi u ulici koja nosi ime velikog zadužbinara u broju pet, a zgrada ima naziv Zadužbina Đoke Vlajkovića.
Kuća ima površinu od 1874 kvadratna metra i sastoji se od jednog poslovnog prostora, 32 stana i dve garsonjere. Zadužbina pomaže opšte potrebe Univerziteta u Beogradu u oblasti obrazovanja i nauke. Obnovila je rad 1995. godine, rešenjem republičkog Ministarstva kulture, a opština Stari grad 2000. godine prenela je pravo upravljanja i korišćenja na stanovima i poslovnim prostorijama na Zadužbinu.

MustraBecka

Ženski
Datum upisa: 12.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Da se ne zaboravE

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 05, 2009 12:32 am

Ivan Sarić


Nepunih
sedam godina posle letova braće Rajt i pola godine posle leta prvog
Jugoslovena Edvarda Rusijana, uspešno je leteo na avionu sopstvene
konstrukcije
Ivan Sarić rođen je 1876. godine u Subotici, gde je završio Trgovačku akademiju i živeo.
Sa petnaest godina počeo da se bavi biciklizmom, vozeći velosiped s velikim prednjim točkom.
Bio je i atletičar, rvač i jedan od osnivača fudbalskog kluba u Subotici. Kao poznati biciklista i motobiciklista takmičio se i pobeđivao na mnogim trkama širom Evrope.
Na prvoj velikoj međunarodnoj biciklističkoj trci, u Pečuju 1896. godine, osvojio je drugo mesto, a uspešno je iskoristio okolnost da je živeo u Austrougarskoj monarhiji i da je mogao da se takmiči i na prvenstvima Austrije i Ugarske, kao i da je kao Srbin iz preka bio dobrodošao na srpskim takmičenjima. Bio je šampion tri zemlje.
Prvak Ugarske na 10 kilometara bio je 1897. i 1898. godine pobedama u Velikom Bečkereku (danas Zrenjanin), a 1899. u Beču je osvojio titulu prvaka Austrije na istoj stazi i na 25 kilometara.
U poslednjoj godini 19. veka u Budimpešti, na prvenstvu Ugarske, pobedio je u trci na 100 kilometara i osvojio pet drugih mesta u drugim, kraćim trkama, a isti učinak imao je i 1901. godine na šampionatu održanom u Novom Sadu. Posle toga, 1910. godine, takmičio se prvi put u Beogradu i osvojio titule prvaka Srbije u vožnji na 1 i 25 kilometara, a zajedno sa ostalim Subotičanima prikazao je tom prilikom novu igru - fudbal.
Za vreme boravka u Parizu 1909. Ivan Sarić upoznao je neke pionire avijacije i oduševio se njihovim projektima, a najveći utisak na njega ostavio je francuski inženjer i pilot Luj Blerio, koji je te godine prvi avionom preleteo Lamanš. Vrativši se u Suboticu, odlučio je da napravi sopstveni avion.
Trup aviona „Sarić 1”, sagrađen od priručnih materijala kao što su drvo, laneno platno, točkovi motocikla i klavirske žice, završen je iste, 1909. godine, a početkom naredne Ivan Sarić ugradio je u njega trocilindrični motor „delfos” od 24 konjske snage. a subotičkom Gradskom trkalištu, u leto 1910.godine, vršio je prve probne letove istovremeno uvežbavajući se da i sam pilotira.
Tako je Ivan Sarić nepunih sedam godina posle letova braće Rajt i pola godine posle leta prvog Jugoslovena Edvarda Rusijana, uspešno leteo na avionu sopstvene konstrukcije.
Zadovoljan postignutim rezultatima priredio je javni let 16. ktobra 1910.godine, kome je prisustvovalo oko sedam hiljada građana Subotice. Leteći na visini od 30 metara obišao je čitavo konjičko trkalište.
Početkom 1911.godine Ivan Sarić je usavršavao konstrukciju svog aviona kome je dao naziv "Sarić 2". Za ovu letelicu sam je konstruisao i motor.
Prvi svetski rat prekinuio je Sarićevu letačku delatnost, ali je konstruktorskim radom nastavio da se bavi celoga života. Iako samouk, bio je darovit konstruktor i pronalazač različitih tehničkih izuma. U vazduhoplovstvu, pored aviona, konstruisao je motore, elise i 1917. godine jedan helikopter, za koji kažu da je dobro radio. bio je samouk...
Doživeo je duboku starost kao penzioner u Subotici. Bio je aktivan u sportskim i tehničkim društvima. Dobitnik je velikog broja priznanja.
Umro je u Subotici 23.avgusta 1966.godine u 91.godini života. Svojim delom Ivan Sarić se svrstava među najznačajnije pionire jugoslovenskog vazduhoplovstva.
Sedište od pruća iz originalnog aviona "Sarić 1" sačuvano je do danas i nalazi se u Muzeju vazduhoplovstva na beogradskom aerodromu. U Muzeju se nalazi i kopija aviona "Sarić 1" u čijoj izradi je posle Drugog svetskog rata pomagao i sam Ivan Sarić.
Aeroklub u Subotici nosi njegovo ime.

MustraBecka

Ženski
Datum upisa: 12.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Da se ne zaboravE

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 05, 2009 12:34 am

Lejla Pedžet


„Neka me svi zaborave! To mi je svejedno! Ali će mi teško pasti ako me moji Srbi zaborave!”
Velika srpska dobrotvorka, požrtvovana bolničarka u vreme Prvog svetskog rata, ledi Lejla Pedžet, rođena je 1881. godine. Većina Pedžeta bila je u vojsci, diplomatiji ili ratnoj mornarici. Mnogi među njima bili su u vezi sa Srbima. Admiral lord Klarens Pedžet, krstareći po Jadranu posetio je Petra Petrovića Njegoša na Cetinju; svekar ledi Pedžet, ser Ogastas, kao britanski ambasador u Beču družio se s kraljem Milanom Obrenovićem; otac ledi Pedžet, general ser Artur dolazio je u Niš da bi u ime kralja Džorža V predao vojvodi Radomiru Putniku visoko englesko odlikovanje. Muž ledi Pedžet, ser Ralf, bio je britanski poslanik u Beogradu od 1910. godine. Tako je ledi Pedžet u svojoj dvadeset devetoj godini života upoznala srpsku prestonicu.
Dve godine kasnije ledi Pedžet će upoznati najsurovije lice rata u svim njegovim grozotama, nakaznostima, sa ranjenicima, zarobljenicima, epidemijama... Bilo je to vreme Prvog balkanskog rata. Zna se da je Srbija u ovaj rat ušla s neviđenim žarom jer nije mogla da se ogluši o vapaje svoje braće u staroj i južnoj Srbiji koji su bili pod turskim jarmom. Tada je ledi Pedžet osetila polet srpskog naroda, njegovu težnju za slobodom, želju da Kosovo, na sablji izgubljeno, bude i na sablji vraćeno. Planula je njena velika ljubav prema Srbiji, naročito prema srpskom seljaku, običnom srpskom vojniku koji je znao kako se brani sloboda.
U Beogradu su otvorene prve vojne bolnice, a ledi Pedžet je bila među prvim dobrovoljnim bolničarkama. Previjala je ranjenike, hranila ih, ribala podove, iznosila krvave zavoje... Ponovilo se to i u Drugom balkanskom ratu, posle koga se sa suprugom, kome je u Beogradu 1913. prestala služba, vratila u London.
Kada je buknuo Prvi svetski rat, posle bitaka na Ceru i Kolubari, u novembru 1914. godine, ledi Pedžet se s velikom britanskom sanitetskom misijom i sanitetskim materijalom, preko Soluna, obrela u Skoplju. Boreći se požrtvovano protiv tifusa u skopskoj vojnoj bolnici, u martu 1915. i sama je obolela od ove opake bolesti, kao jedna od poslednjih žrtava epidemije. Lebdeći između života i smrti, ledi Pedžet je ipak prezdravila i u maju otputovala na oporavak u Švajcarsku.
Pred polazak, 16. aprila 1915. godine, ona se pismom, objavljenim u "Politici" na prvoj strani lista, 21. aprila 1915. godine (4. maja po novom kalendaru), zahvalila „celokupnom srpskom narodu svima i svakome, malima i velikima podjednako, na prijateljstvu, ljubavi, pažnji i nežnosti sa kojima su se ophodili prema meni za sve vreme moje bolesti", da bi pismo završila sledećim rečima:
"Za sve ovo ukazano mi istinsko prijateljstvo od strane srpskog naroda, moj je dug spram njih neobično veliki i ja ću ostati njegov večiti dužnik. Ja nemam načina da se za tako veliki dug odužim onako kako bi trebalo i kako bih ja to želela. Da mi taj dug bude manji mogu da kažem samo toliko, da ovo malo što sam činila nisam radila samo zato što mi je to nalagala dužnost, već što sam od uvek za Srbiju i srpski narod imala tople simpatije i što je između mene i njega postojala neka naročita veza, koja je činila da i kad sam od njih daleko s ljubavlju mislim na njih, veza koja je činila da sam u Srbiju dolazila uvek s onom istom radošću s kojom i u svoju otadžbinu. Još jednom iskreno i od srca hvala svima i do skorog viđenja.”
Pismom joj je odgovorio vrhovni komandant srpske vojske regent Aleksandar Karađorđević izražavajući najdublju zahvalnost za sva ona dobra dela učinjena srpskom narodu, posebno ranjenicima o kojima je brinula kao rođena mati ili sestra. „Zato smo vam svi u Srbiji od sveg srca blagodarni i čuvaćemo s poštovanjem i divljenjem uspomenu na vaš boravak među nama. Nadamo se da ćemo vas opet videti u Srbiji“.
Vratila se u Skoplje već u julu, i opet preuzela upravljanje bolnicom. Te 1915. godine u poljskoj bolnici u Skoplju, pod jednim šatorom, izmešali se srpski, austrougarski i bugarski ranjenici, a ledi Pedžet je svima pružala podjednaku pažnju. Kad se srpska vojska povlačila iz otadžbine, ona je ostala uz ranjenike: ni muž, ni otac nisu uspeli da je navedu da se preko Albanije povuče sa srpskom vojskom. Ostala je i bila zarobljena. Četiri meseca provela je pod bugarskom okupacijom, ali su bugarske vlasti imale poštovanja prema njenoj ličnosti. Tek kada su ranjenici napustili bolnicu, ona se, u februaru 1916. godine, preko Sofije, Bukurešta i Rusije, vratila u Englesku.
Skrasila se na svom imanju nedaleko od Londona, gde je u ogromnom parku negovala cveće i hranila ptice.
Svakako je pratila pobedonosni pohod srpske vojske i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ali se u svojoj skromnosti i povučenosti, čak stidljivosti, nije nametala odanim prijateljima. Slučaj je hteo da na njen 53. rođendan, 9. oktobra 1934. godine, u atentatu u Marselju pogine kralj Aleksandar Karađorđević. Došla je u Beograd na sahranu monarha, posle čega se opet povukla u tišinu svog imanja, da bi tokom Drugog svetskog rata u svojoj kući otvorila veliku bolnicu, uzdržavajući se od bilo kakvih komentara ratne situacije u Jugoslaviji.
A onda je, u miru, pošto je rat okončan, njeno imanje postalo središte okupljanja srpskih političkih izbeglica. „Ja sam uz one koji pretpostavljaju izgnanstvo sužanjstvu. Njima je moja kuća otvorena”, rekla je u nekoj prilici ledi Pedžet, dajući sve od sebe da pomogne znanim i neznanim iz „njene Srbije”. Pomogla je Milošu Crnjanskom da dobije englesko državljanstvo, osim što je izvesno vreme i stanovao u njenom zamku. U svom dobročiniteljstvu ledi Pedžet je dala presudnu novčanu pomoć za uređenju Srpske crkve i Srpskog kluba u Londonu, a u crkvi Svetog Save podigla je bronzanu ploču generalu Mihailoviću.
Diplomata i istoričar Kosta St. Pavlović piše da je „na Srbe potrošila svu svoju gotovinu, prodala je kuću u kojoj je odrasla i vek vekovala, kuću za koju su bile vezane tolike uspomene, otuđila je park koji je toliko volela, cveće koje je negovala, ptice koje je zorom svakodnevno hranila, ali je svojim Srbima prethodno priredila oproštajno veče, primila ih je poslednji put i ugostila kako je samo ona umela”.
Umrla je nedugo zatim, 24. septembra 1958. godine.
Nekoliko dana pre nego što je preminula, ledi Lejla Pedžet je rekla: „Neka me svi zaborave! To mi je svejedno! Ali će mi teško pasti ako me moji Srbi zaborave!”
U znak poštovanja prema plemenitom delu ledi Pedžet, jedna beogradska ulica danas nosi njeno ime.

MustraBecka

Ženski
Datum upisa: 12.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Da se ne zaboravE

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 05, 2009 12:35 am

Nadežda Petrović


Bila je žena koja je slikala, držala govore, maštala, pisala kritike i u tri rata previjala borce
Nadežda Petrović rođena je 11. oktobra 1873. godine u Čačku.
Njen otac otac Dimitrije-Mita Petrović maštao je o studijama slikarstva podstaknut pohvalama Steve Todorovića, osnivača prve škole crtanja u Beogradu, ali je, poštujući očevu volju, od toga odustao. Postao je predsednik poreske uprave, istoričar, politički obrazovan i član Narodne radikalne stranke, narodni poslanik, kolekcionar starih dokumenata... a majka Mileva, rođena Zorić, bila je kći slikara, izuzetno obrazovana učiteljica naklonjena istoriji i poeziji. Milevin ujak bio je Svetozar Miletić, najistaknutiji borac za nacionalna prava Srba u Habzburškoj monarhiji.
Nadežda je bila je prvo od devetoro dece. Sva su bila darovita - najpoznatiji je Rastko, jedan od najomiljenijih srpskih pesnika. Umetnost i obrazovanje bili su sastavni deo porodice Petrović, koja se 1884. godine preselila u Beograd. Živeli su u kući Nadeždinog dede hadži Maksima Petrovića, u sadašnjoj Ulici Kraljice Marije, kući koja je bila mesto pokretanja važnih društvenih i političkih događaja. Nadežda je, podrazumeva se, sve to upijala.
Prve pouke o slikanju pružio joj je ujak Svetozar Zorić, profesor Velike škole, poznavalac slikarstva koji je i sam slikao. I to je, gotovo sigurno, bilo presudno da Nadežda postane slikarka.
Višu žensku školu Nadežda je završila u Beogradu 1891. godine, a sledeće položila ispit za nastavnicu crtanja. Kada je 1893. godine uvažena njena molba za posao nastavnice crtanja u srednjoj školi, Nadežda je nastavila učenje kod čuvenog slikara Đorđa Krstića, da bi 1896. god. upisala slikarsku i crtačku školu Kirila Kutlika. Godine 1898. Nadežda Petrović nastavlja studije slikarstva u Minhenu, kod Slovenca Antona Ažbea.
U Minhenu je nameravala da ostane jednu, a ostala je četiri godine. Za to vreme naučila je nemački, ruski i francuski jezik.
Nadežda Petrović je 1903. godine morala da se vrati u Srbiju jer joj ministar prosvete nije odobrio novo odsustvo. Ustvari, pravi razlog njenog povratka bio je sledeći: Miti Petroviću, odličnom poznavaocu srpske istorije 19. veka, kralj Aleksandar ponudio je da napiše biografiju kraljice Drage u kojoj bi dokazao plemenito poreklo njenog dede Nikole Lunjevice, marvenog trgovca, i time je po rodu izjednačio sa Obrenovićima. Mita je odbio ponudu, a kralj je naredio da ga penzionišu.
U sali „Kolarca“, 15. avgusta 1903. godine bio je održan do tada jedan od najvećih ženskih mitinga u srpstvu tog doba, kojem je prisustvovalo više hiljada žena. Tada je osnovana humana i patriotska organizacija „Kolo srpskih sestara“, a Nadežda Petrović je postala njen sekretar.
Do 1912. godine izlagala je na mnogobrojnim izložbama u Beogradu, Ljubljani, Zagrebu, Parizu i Rimu.
U Prvom i Drugom balkanskom ratu Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka na frontu. Za vreme balkanskih ratova Nadežda se redovno javljala svojima dopisnicama. Na jednoj od njih Nadežda piše: „...Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, previjanju rana, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, da ih otuda ranjene primamo i negujemo... Ranjenici stižu u transportima po pedeset i sedamdeset...“
U knjizi "Nadežda Petrović slikarka, u tri rata bolničarka", Vojislava Latković piše:
"Posle svih napora, u pucnjavi i paljbi, jaucima beposmoćnih ranjenika, preteranoj vrućini, Nadežda se i sama razbole. Epidemija tifusa htede da je odnese. I dok je ležala i lečila se, pisala je svojoj dobroj prijateljici, koleginici, Kosari Cvetković, koju je kao vilu, u više navrata, slikala: „Mnogo sam ti se namučila, toliko da je naposletku bilo izvan moje moći, te padoh u postelju... moglo je biti da se više nikad ne vidimo...“, Objava rata 1914. zatekla je u Italiji. Oporavila se od tifusa preležanog u Skoplju za vreme epidemije 1913. i vratila odmah u zemlju.
Za vreme Prvog svetskog rata Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka Dunavske divizije, sa kojom učestvuje u borbi na Mačkovom kamenu. Svojima piše: „Borbe vođene na tom položaju bile su više nego ogorčene, borbe do istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata puka, pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog, četvrtog prvog i drugog poziva i 64 oficira iz Osamnaestog puka, izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima jedinica koje su brojale od 450 na 120. Ranjenika smo imali 4 000, ja mišljah poludeću od jada i čuda .... imala sam nervnu krizu .... kada su nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena ... smestila sam ih u veliki šator ... otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili... Nijedan rat naš prošli ne pružaše nam toliko jada i strahote ...“
Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bitci u zatišju 1915. god. Nadežda odlazi za Skoplje gde se sklonila njena porodica. Rodbina je preklinje da se ne vraća na bojište, a u Vrhovnoj komandi je odlučeno da hrabra slikarka, neustrašiva, a ipak krhka, mora hitno da se povuče u mirnije područje, da radi u pozadini. Tada je Nadežda mogla da bira, da ide na konferereciju u Rim, u jednu beogradsku bolnicu na rad ili u bolnicu jedne strane misije u Niš. Međutim, sva odvažna, izabrala je svoju bolnicu u Valjevu.
Tada je Valjevo bilo „...velika kužnica, u kojoj se jedva zna ko je živ, ko je mrtav...“. Posle Suvoborske bitke ovaj grad je kosila epidemija pegavog tifusa. Bolest je odnosila vojnike, lekare, bolničare i civile. Krajem marta, zaraza je zahvatila i nju. Bolovala je sedam dana. U prolazu s bojišta video ju je prijatelj slikar Branko Popović. „Uz litar najbolje kameničke šljivovice koju sam joj po želji bio doneo, pretresali smo tada poslednji put važna pitanja našeg mladog slikarstva. To je bio razgovor dostojan umetnika i junaka, Nadežde Petrović”, zabeležio je kasnije.
Nadežda je umrla 3. aprila 1915. godine.
Prva rezervna bolnica u Valjevu sutradan je izdala saopštenje sledeće sadržine:
"S izrazima duboke i iskrene tuge objavljujemo da smo, pored tolikih žrtava koje su pale protiv epidemije, sinoć u osam časova prineli na oltar drage nam Otadžbine još jednu. Užasnoj bolesti podlegla je i Nadežda Petrović, akademski slikar, nastavnica Ženske gimnazije, dobrovoljna bolničarka Prve rezervne valjevske bolnice. Umrla je neumorno radeći na negovanju i spasavanju hrabrih boraca još od početka rata. Objavljujući ovaj redak i svetao primer samopožrtvovanja ove plemenite Srpkinje, molimo za saučešće".
Sahranjena je na beogradskom Novom groblju.
Nadežda Petrović je bila žena koja je slikala, držala govore, maštala, pisala kritike i previjala borce. U tri rata je bila bolničarka. Sačuvano je više od 200 njenih dela, a neka su joj osigurala najistaknutije mesto u modernoj srpskoj umetnosti.
Dela ove velike srpske likovne umetnice čuvaju se u zbirkama velikog broja muzeja i galerija u Srbiji. Ona najznačajnija predstavljaju dragulje kolekcija Narodnog muzeja u Beogradu, Umetničke galerije "Nadežda Petrović" u Čačku i drugih.
U čast Nadežde Petrović, u Čačku od 1960. god. svake druge godine održava se likovna smotra pod nazivom „Memorijal Nadežde Petrović“. Na papirnoj novčanici Narodne banke Srbije od 200 dinara nalazi se lik Nadežde Petrović, a na poleđini te novčanice čuvena fotografija bolničarke Nadežde Petrović iz 1913. godine.

MustraBecka

Ženski
Datum upisa: 12.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Da se ne zaboravE

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 05, 2009 12:37 am

Sima Andrejević Igumanov


Darivao je Srbima crkve, sirotišta, škole, pevačka društva…
Mudri ljudi su oduvek znali da je njihovo samo ono što Boga radi daruju drugome. Sima Andrejević Igumanov jedna je od takvih ličnosti za koga patrijarh Pavle kaže da nije založio samo sav svoj imetak, već celog sebe u prosvetne i humanitarne ciljeve čime je uzrastao u velikog dobrotvora celog srpskog naroda.
Rođen je u Prizrenu, 1804. godine, baš kad je Karađorđe digao Srbe na ustanak. Njegov otac Andrija bio je vrlo bogat čovek, i veliki srpski patriota koji je, nabavljajući oružje za ustanike, materijalno bio sasvim propao, ostavivši četiri sina bez ičega. Najmlađi, Sima, odrastao je u manastiru Sveti Marko kod Prizrena, gde je njegov najstariji brat Aksentije, koji se još kao vrlo mlad zamonašio, bio iguman.
Sima je u manastiru naučio da čita i piše, a pošto su ga po bratu već zvali "Sima igumanov", i zvanično je uzeo to prezime.
Dva njegova brata sve do sloma 1813. godine borila su se u redovima Karađorđevih ustanika: Kraguj je imao čin kapetana, što se vidi iz njegovog nemačkog pasoša, s kojim se kasnije vratio u Srbiju, a o Petrovim zaslugama za ustanak govori potvrda koju mu je, lično, napisao Karađorđe.
Sima će čitav život ostati vezan za manastir Svetog Marka, i pomagaće ga, a u testamentu je ostavio nalog da bude sahranjen kraj crkve, u grobnici koju je još za života napravio.
Aksentije ga je poslao na zanat u prizrensku fabriku burmuta, duvana koji se šmrkao, i Sima tu kasnije počinje da radi da bi brzo postao i ortak vlasnika. Turci, međutim, ovu fabriku zatvaraju i ruše, pa Sima odlazi u Aleksinac gde njegov pokušaj da otvori novu fabriku burmuta propada. Odatle odlazi u Makedoniju, gde od tamošnjeg paše uzima u zakup bare i jezera kod Bitolja da bi otpočeo trgovinu pijavicama. Skupljao ih je i prevozio do Beograda, gde ih je preuzimao neki Francuz, i distribuirao po čitavoj Evropi.
Pijavice su bile na ceni i posao je cvetao toliko da mu je turski paša jednom oduzeo već spremljenu isporuku, s namerom da je lično proda. Iz ove otimačine izrodila se duga, skupa i komplikovana parnica, posle koje je Sima u Carigradu ostao bez prebijene pare - zabeleženo je da mu je ruski konzul jednom prilikom dao hiljadu rubalja da preživi. Uz to, paša je preko svojih veza uredio da Sima bude utamničen, pa je ovaj u zatvoru proveo pet meseci - sve dok i zvanično paši nije prepustio posao sa pijavicama.
U carigradskoj tamnici zatekao je jednog prizrenskog Turčina, agu, dobrog prijatelja svog brata igumana. Po izlasku na slobodu, Sima je brinuo o agi, posećivao ga je i donosio mu hranu, a aga mu je poverio novac koji je krio, da ga upotrebi kao kapital u trgovini, uz uslov da mu vrati sa delom zarade, ili, ako ga pogube, da novac da njegovoj porodici u Prizrenu.
Sima je kasnije održao reč - do kraja života se brinuo o aginoj porodici i izdržavao ih, davši i bogat miraz aginoj ćerki. Jer, bio mu je krenuo posao prerade i trgovine duvanom, prvo u Carigradu, a zatim i u Rusiji, u Odesi i Kijevu, pa u Beogradu.
Živeći asketski i sav predan Bogu, darivao je crkve, manastire, sirotišta, škole, domove učenika, pevačka društva, ali pomagao i bolesne i nemoćne, stipendirao učenike.
U tuzi za sinom Manojlom koji je umro 1865. godine, Sima Igumanov je „usinio svu omladinu svog kraja”. Osnovao je zadužbinu kojoj je zaveštao sva dobra koja je dugodišnjim radom i štednjom stvorio. Tako će "Zadužbina Sime Andrejevića Igumanova Prizrenca" postati jedna od najplodonosnijih ustanova te vrste u srpskom narodu. Testamentom je odredio da Zadužbinom uvek upravlja patrijarh SPC.
Godine 1871. osnovao je i Pravoslavnu srpsku bogosloviju u Prizrenu. To je bio veliki događaj, ne samo za još neoslobođene Srbe u Staroj Srbiji, nego i za ceo srpski rod. Zadatak Bogoslovije, kako je zapisano u Projektu njenog ustrojstva, bio je „da sprema mladiće srpske narodnosti, a pravoslavne vere u Otomanskoj imperiji za narodne sveštenike i učitelje”.
Zadužbina je imala sedište u Beogradu, odakle je njen odbor preko Ministarstva inostranih dela finansirao celokupnu kulturno-prosvetnu akciju u Staroj Srbiji i Makedoniji – od školovanja kadrova u Beogradu do plata za učitelje, podizanja i održavanja škola i stipendiranja đaka. U trenutku stvaranja Zadužbine njena sredstva iznosila su šest miliona dinara.
Velika Igumanovljeva palata na Terazijama, bila je glavno vlasništvo fonda iz kojeg su finansirane dobrotvorne i prosvetne akcije. Nedugo posle Drugog svetskog rata sa vrha ove palate uklonjena je kompozicija skulptura "Sima Andrejević Igumanov sa siročićima" visoka 3,7 metara.
Umro je 1883. godine.
Malo se zna da je Prizrenska bogoslovija školovala više učitelja nego sveštenika, a dala je i više vladika i trojicu srpskih patrijarha: Varnavu, Gavrila i Pavla. Prva dvojica su bili njeni učenici, a treći njen profesor.
„Kada sam još kao student Bogoslovskog fakulteta u Beogradu prolazio pored velikog zdanja na Terazijama, na čijem zidu krupnim slovima piše ’Zadužbina Sime Andrejevića Igumanova Prizrenca’, divio sam se toj velelepnoj građevini i njenom zadužbinaru. Tada ni slutio nisam da ću već kroz petnaestak godina biti profesor Bogoslovije u Prizrenu, koju je takođe osnovao i podigao Sima Andrejević Igumanov”, zapisao je patrijarh Pavle.
Zaslugom patrijarha Pavla zadužbina je 1991. godine obnovila rad, što je podrazumevalo i vraćanje palate na Terazijama izgrađene 1938. godine.
Posle egzodusa srpskog naroda sa Kosova i Metohije 1999. godine Prizrenska bogoslovija je privremeno izmeštena u Niš gde je isključivo sredstvima Igumanovljeve zadužbine podignuto novo monumentalno zdanje za školovanje budućih sveštenika.

MustraBecka

Ženski
Datum upisa: 12.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Da se ne zaboravE

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 05, 2009 12:39 am

Draginja Babić


U vreme Prvog svetskog rata, kad su svi bežali iz Valjeva, ona se u njega vratila da pomogne ranjenicima obolelim od tifusa
Jedna od prvih žena lekara u Srbiji, Draginja Babić, rođena je u 1887.godine u. Valjevu, u porodici tamošnjeg trgovca Janka Babića i njegove žene Jelene, rođene Mitrović.
Osnovnu školu pohađala je u Valjevu. I ona i roditelji htelu su da se darovita devojka školuje dalje, ali veliki problem za nastavak višeg školovanja bilo je gimnazijsko obrazovanje. Ono je bilo uslov za upis na fakultet, a u Srbiji sve do 1905. nije postojala ženska gimnazija. Devojke su od 1879. mogle da pohađaju muške gimnazije i privatno polažu maturu, ali samo po izričitom odobrenju koje se teško dobijalo jer su direktori gimnazija nerado primali devojke među svoje đake.
Prilažući svoju biografiju na nemačkom jeziku uz doktorat, napisala je: Školske godine 1904/5. završila sam osmi razred u III beogradskoj gimnaziji i u istoj maturirala 23. maja 1905. godine... U zimskom semestru 1905/6. upisala sam Medicinski fakultet Univerziteta u Cirihu, a posle pet semestara studija na tom univerzitetu, u zimskom semestru 1908/9. upisala sam se na Medicinski fakultet Univerziteta u Berlinu.”
U svojoj dvadeset četvrtoj godini okončala je studije i postala lekar, 1911. godine, za to doba, vrlo brzo - u to vreme većina muškaraca sticala je zvanje doktora između dvadeset šeste i tridesete godine. Prema nekim svedočanstvima iz tog vremena, Draginju su kao odličnog studenta hteli da zadrže na fakultetu, ali ona je odlučila da se ipak vrati u Srbiju.
Žene lekari koje su završile medicinski fakultet u inostranstvu od 1866. do 1911. godine bile su na početku Prvog balkanskog rata obuhvaćene opštom mobilizacijom. Njih nisu slali u borbene redove, nego u unutrašnjost zemlje za upravnike rezervnih vojnih bolnica koje su nastajale iz okružnih građanskih bolnica. Često su bile jedini lekari u gradu ili u jednom od više okruga.
Draginja je bila lekarski pomoćnik valjevske Okružne bolnice, a kad je položila državni ispit postavljena je na mesto lekara valjevske opštine. U oba balkanska rata bila je upravnik rezervne bolnice u Valjevu. Na početku Prvog svetskog rata, kad su prodrle austrougarske trupe, povukla se sa srpskom vojskom u Pirot na dužnost upravnika rezervne bolnice. Međutim, posle Kolubarske bitke odlučila je da se vrati u rodni grad kad su svi bežali iz njega i da pomogne svojim Valjevcima.
Kad je u zimu 1914. godine došla u Valjevo, u tom gradu umiralo je dnevno na stotine ljudi: posle velike suvoborske i kolubarske bitke počelo je stratište u bolnici. Tifus pegavac harao je Srbijom. U "Vremenu smrti", Dobrica Ćosić opisao je valjevsku bolnicu: “Samrtnički bleda lica, usne ispucale, razjedene, pomodrele; poluotvorena usta dahću vrelinu, štucaju, buncaju; jezici im otekli, ranjavi, guše ih; po razdrljenim, dlakavim grudima osule se modro krvave pege. Neki škripe zubima. Jedan se ludački cereka. Drugi okrvavljenom pesnicom udara o zid. Dvojica u uglu otimaju se o slamu.“ Valjevska bolnica bila je najveće srpsko groblje, centar agonije i gašenja svake nade.
Pored velikog broja stanovnika koji su umrli od pegavca, u statistikama je ostalo zabeleženo da je u Valjevu umrlo i oko 3.000 vojnika koji su sahranjivani u masovne grobnice. „Ono što je za vreme Prvog svetskog rata ova hrabra i neustrašiva lekarka doživljavala u svom Valjevu, može se nazvati pravim herojstvom. Škole, kafane, privatne kuće, magacini, sve je bilo prepuno obolelih. Pegavac je kosio, obolevalo se masovno i umiralo masovno”, zapisala je Vera Gavrilović u knjizi „Žene lekari u ratovima 1876-1945”.
Draginja je u to vreme radila neprestano, trčala s jednog na drugo mesto, pokušavajući da pruži pomoć svim bolesnicima. Prevelik teret za jednu ženu. Odlazila je u domove u kojima su svi ukućani bili bolesni od tifusa, ložila je vatru, hranila ih, obilazila i po nekoliko puta dnevno.
Jednog dana poverila je kolegi bolničaru da je našla belu vaš u kosi i da oseća da će se razboleti. Posle nekoliko dana nije mogla da ustane iz kreveta. Umrla je u januaru 1915. godine.
„Tako je završila život ova mlada lekarka koja je žrtvovala sebe da bi pomogla obolelima i nizu ostalih dodala svoj najlepši primer čovekoljublja”, zapisala je Vera Gavrilović.
Vojislav Subotić, poznavalac istorije Srpskog lekarskog društva, napisao je da je Draginja za sobom povukla i svog oca Jovana, „koji je umro od tuge za njom - ne mogući da je prežali, presvište i umre posle tri dana”.
Uprkos ovakvom herojstvu, ime Draginje Babić gotovo da je zaboravljeno. Tek se u hronikama Srpskog lekarskog društva i u retkim knjigama, čuva uspomena na nju. Zato je potrebno podsetiti na ovu ženu koja je nesebično pomagala bolesnike i ranjenike, i na koncu njihove živote stavila ispred svog.

MustraBecka

Ženski
Datum upisa: 12.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Da se ne zaboravE

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 05, 2009 12:41 am

Mis Irbi


Neki podaci govore da je na terenu od Sarajeva preko Dalmacije, pa sve do Slavonije, spasila živote preko 40 hiljada ljudi
Mis Adelina Paulina Irbi rođena je 1833. godine u Bojlend Holu u Norfolku, u Engleskoj. Njen otac admiral Frederik Pol Irbi bio je drugi sin lorda Bostona. Adelina je veoma rano ostala bez majke, koja je vodila poreklo iz porodice najuglednijih notingemskih bankara.
U duhu onog vremena, posle završetka školovanja, Mis Irbi je zajedno sa svojom prijateljicom sa univerziteta Georginom Mjur Mekenzi započela niz putovanja po Evropi. Na svom prvom putovanju, na koje su krenule 1859. godine, proputovale su Nemačku, Austriju, Češku, Poljsku i Mađarsku, a zapažanja sa ovog putovanja objavile su u knjizi "Kroz Karpate" u Londonu 1862. godine.
Godine 1861. krenule su na svoje drugo putovanje i našle se na Balkanu. O tome su napisale knjigu “Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi”, koja je štampana u Londonu 1866. godine. Iste godine izdata je i u Njujorku, a prevod na srpski objavljen je dve godine kasnije. Talentovane i istinoljubive Engleskinje zapisale su sve što su lično videle i doživele prilikom putovanja po slovenskim zemljama pod turskom vlašću, a njihovo delo doživelo je ogroman uspeh.
“Kada sam došla u Bosnu, videla sam jedan dobar i srcem velik narod; nesreća tog naroda i patnje njegovih sinova pobudile su u meni osećaj milosrđa i ja sam odlučila da svoj život posvetim radu da se ublaže te patnje i umanje te nesreće” – zapisala je Mis Irbi.
Ona je razbila sve predrasude čitalaca o "divljim "Slovenima nastanjenim na Balkanu- o kojima većina Engleza skoro ništa nije znala. Engleskom čitaocu predočena je istina o narodu čije su nekada moćno carstvo pokorili turski osvajači. Neprocenjivo kulturno i umetničko blago toga nekada velikog carstva, bezobzirno je pljačkano, rušeno i uništavano, a ljudi mučeni, tlačeni i ponižavani.
Interesovanje za ovu knjigu bilo je veliko ne samo u Engleskoj već i u drugim zemljama Evrope i Amerike. Svojim uticajem na građane Velike Britanije ovo delo je doprinelo stvaranju pravednijeg mišljenja o srpskom narodu od onoga koje je zastupala zvanična engleska politika, tada naklonjena Turskoj. Izvestan broj poznatih političara i novinara promenio je svoj stav prema Srbima. Istina o životu i patnjama Južnih Slovena, prodrla je u svet.
Zvanična Engleska politika u to vreme bila je beskompromisno konzervativna i naklonjena Turcima, dok je liberalna partija pod vođstvom Gledstona bila na strani balkanskih hrišćana i branila njihove interese. Tako je ova knjiga postala veoma snažno sredstvo propagandne politike Liberalne partije na Bliskom istoku. Sam Gledston napisao je predgovor, nazivajući ovo delo najboljom do tada napisanom knjigom o uslovima u Turskoj. “ Po mom mišljenju”, tvrdi Gledston, “nijedan diplomata, konzul, ni putnik iz našeg naroda nisu tako snažno uticali na naše javno mnjenje, niti tako značajno obogatili naša znanja o ovom složenom pitanju, kao ova knjiga”.
Jedan deo knjige nalik je pravom vodiču sa mnogo dragocenih, jasnih i praktičnih uputstava budućim putnicima, izrečenih sa mnogo humora. Upoznavši ovaj narod koji nije umeo da podlegne, ali koji je umeo da čeka, proučavajući njegov folklor, narodne pesme, religiozni i porodični život, dve Engleskinje su ga zavolele. I kao što je njihov Bajron “tražeći zemlju u kojoj će umreti”, pronašao Grčku, njih dve su, tražeći zemlju u kojoj će živeti, otkrile Bosnu.
U vreme Hercegovačkog ustanka 1874. i 1875. godine, pa i docnije tokom srpsko-turskih ratova 1876 - 1878. godine nezaboravna je bila humanitarna uloga Mis Irbi u zbrinjavanju izbegle sirotinje i nejači. Neki podaci govore da je na terenu od Sarajeva preko Dalmacije, pa sve do Slavonije, Mis Irbi spasila živote preko 40 hiljada ljudi. Otvarala je škole, gradila domove za siročad, naselja za smeštaj beskućnika i nabavljala lekove za bolesne i ranjene. Zbog ovog njenog truda srpski narod onoga kraja nazvao ju je Plemenita mis Irbi. To joj narod u Bosni, Hercegovini i pogotovo u Srpskoj krajini nikad nije zaboravio. Sav svoj imetak i svo svoje znanje ova izuzetna žena posvetila je obrazovanju i vapitanju ženske omladine u Bosni i Hercegovini.
Nakon austrougarske okupacije BiH 1879. godine, Mis Irbi se posvetila novoj školi za siromašne srpske devojčice u Sarajevu. Osnovala je prvu devojačku školu u ovom delu sveta, a prve školovane učiteljice u BiH bile su pitomice Mis Irbi.
Ali ne samo što je organizovala nastavu zajedno sa svojom sunarodnicom i družbenicom Mis Makenzi, nego je o svom trošku podigla i prvu zgradu. Stekla je mnogo simpatija u lokalnoj zajednici i njena škola radila je sve do njene smrti. Odlikovana je sa više ordena srpskih kraljeva, a njen pogreb 1911. godine bio je žalost za mnoge. Po sopstvenoj želji sahranjena je na Koševskom groblju u Sarajevu.
Mis Irbi je odlikovana Takovskim krstom kralja Aleksandra Obrenović, a Ordenom Svetog Save drugog reda kralja Petra Prvog Oslobodioca i Danilovim krstom kralja Nikole Petrovića Njegoša iz Crne Gore.
Svečanosti povodom stogodišnjice rođenja Mis Irbi 1934. godine, zabeležile su tadašnje novine, prisustvovali su engleski, francuski, njemački, italijanski, belgijski i češki konzuli, što je potvrda koliko je Evropa poštovala veliku Engleskinju.
Danas joj gotovo zaboravljena. Dvanaestog decembra 2004. godine, u Muzeju Stare pravoslavne crkve u Sarajevu, obeležena je stotinusedamdeseta godišnjica od rođenja velike dobrotvorke Engleskinje.
„Punih pedeset godina radila je ta plemenita žena u najvećoj skromnosti i tišini, neumorno i predano na polju prosvjećivanja srpskog naroda, na ublažavanju bola i patnji slabih i nemoćnih, ne žaleći ni truda, ni materijalnih žrtava, pa ni samu sebe, samo da bi što više pomogla i što više dobra učinila“, rekao je tada mitropolit dabrobosanski Nikolaj.
A Ivo Andriće je zapisao: "Irbi je bila najplemenitija i najistaknutija Engleskinja".

MustraBecka

Ženski
Datum upisa: 12.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu