Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bleferski vodič kroz horor

taj Čet Nov 05, 2009 8:45 am
Goran Skrobonja je rođen 1962. u Beogradu. Roditelji su prvi put kod njega primetili sklonost prema hororu otprilike u njegovoj petoj ili šestoj godini kada su ga, posle nekoliko dana upornog traženja, pronašli u plakaru gde se zatvorio posle gledanja Ptica i Psiha na televiziji. Prvi bliski susret sa pripadnicom nežnijeg pola imao je u mraku bioskopske dvorane u kojoj se prikazivao neki horor film (razumljivo, ni dan-danas se ne zna tačno koji) i od tada nije sasvim u stanju da razdvoji te dve stvari (tj. bliske susrete sa nežnijim polom i horor), što donekle objašnjava njegovu neobičnu posvećenost ovom žanru.

Po struci je diplomirani pravnik, ali slobodno vreme troši na pisanje, prevođenje i objavljivanje horora. Svoj neveliki spisateljski talenat obično prikriva skribomanijom, koja mu dođe nešto kao porodična i nasledna bolest (uostalom, etimološki mu se nalazi u korenu prezimena). Ne pripada domaćem književnom establišmentu niti se može nadati da će mu ikada pripasti, imajući u vidu broj ljudi koje je uvredio — pominjanjem ili izostavljanjem — u ovoj knjizi. Začudo, to mu ne pada naročito teško, što je samo još jedan dokaz da je reč o rođenom bleferu.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Bleferski vodič kroz horor

taj Čet Nov 05, 2009 8:47 am
Četiri razloga za blefiranje o hororu

Moglo bi se nabrojati više stotina jakih razloga za vešto skretanje razgovora na teren horora i korišćenje blefa u istom, ali zbog ograničenog prostora u ovoj knjizi, mi ćemo navesti samo četiri najvažnija:

Horor je „in“
Ovo je sušta istina i nikako se ne može poreći da je horor toliko prisutan u medijima — koji svima nama u dobroj meri određuju način života i komunikacije — da je „in“ već najmanje dve decenije. Zapravo, od halabuke koja se digla oko šarmantnog filmića sa naslovom Isterivač đavola, horor je, da upotrebimo žanrovsku terminologiju, ustao iz mrtvih i evo, dan-danas neupokojen tumara okolo i prepada nedužne žrtve koje to najmanje očekuju. Čim primetite da je razgovor grupe ljudi pred kojima želite da ostavite izvestan utisak znalca — makar to bilo i na polju horora — zapao u žabokrečinu dnevne politike i socijale, bodro recite nešto poput: „Znate li šta je Klajv Barker, slavni pisac horora, nedavno izjavio povodom rata u Bosni?“ Barker, naravno, nije o tome izjavio ništa, ali možete biti sigurni da to niko u grupi o kojoj je reč ne zna (osim u malo verovatnom slučaju da je kupio i pročitao ovu knjigu), pa slobodno možete nastaviti bilo čime što vam padne na pamet i uvući sagovornike lagano i neosetno u temu u kojoj vi plivate kao riba u vodi. Pošto je horor „in“ mnogo više nego što su to dosadne stvari o kojima su vaši sagovornici do tada razgovarali, oni će se spremno izložiti vašem blefu, tako da ćete kući otići sa blistavim oreolom „in“ tipa.

Pomoću horor blefa lako možete smuvati ribu/frajera
S obzirom na to da ste, zahvaljujući hororu, stekli „in“ reputaciju, ovo se prirodno nadovezuje na prethodni razlog. Dotična osoba slušaće vas sa dužnom pažnjom i ostaće poslednja uz vas kada se svi ostali udalje da bi dosuli pivo i pričali o košarci, ili napuderisali nos i ogovarali druge zvanice na žurci. Ostaje samo da dotičnu osobu navedete na zajednički odlazak kući (poželjni detalji: šetnja pustim ulicama, magla, vlaga, hladnoća; ako se čitava priča dešava u letnje vreme, izazovite jezu kakvom pričicom koju ste pokupili sa ovih stranica ili izmislili u trenutku nadahnuća). Bitna strategija je da uvek imate još nešto da dodate. Posle dovoljno izlaganja jezi, unutrašnjoj ili spoljnoj, dotična osoba će biti spremna da se nađe u vašem zaštitničkom/utešnom zagrljaju. (Znamo da zvuči kao blef, ali ovo zaista nismo izmislili.)

Horor je zanimljiv
Ne može se poreći da je razgovor o hororu mnogo zanimljiviji od, recimo, razgovora o ceni benzina kod uličnih preprodavaca (mada i tu postoje izvesne dodirne tačke). Svako će pokušati da ispriča ono što zna o hororu, što je mahom krajnje oskudno, a zasniva se na gomili odgledanih loših video kopija nedavnih filmskih horor hitova. Blefer vašeg formata vrlo brzo će dokazati kako ono što drugi imaju da kažu o hororu može slobodno da se baci u koš (mada će pažljivo upamtiti sva ona zapažanja i tvrdnje koje su mu zazvučale dovoljno zanimljivo da ih može upotrebiti u nekom sledećem blefu). Postoji, doduše, vrlo mala verovatnoća da je neko od vaših sagovornika nekada pročitao knjigu sa naslovom Gospodari tame; ako čujete da se neko time hvali, smesta promenite temu i krenite na polje blefa koje držite u rezervi i koje ste savladali zahvaljujući nekoj drugoj knjizi iz ove serije. I najzad, četvrti, možda i najjači razlog od svih:
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Bleferski vodič kroz horor

taj Čet Nov 05, 2009 8:47 am
Teorija horora

Uz tako večne i dosadne teme kao što su „poetika“ ili „estetika“ horora, jedna od največnijih i najdosadnijih jeste dilema postoji li uopšte horor kao žanr ili je sve to samo marketinška smicalica. Ovaj odeljak će vam pomoći da se snađete u malo verovatnoj situaciji da se neko upusti sa vama u razglabanje o teoriji horora i njegovoj žanrovskoj utemeljenosti.
Horor — atmosfera ili žanr

Ova dilema se uvek može korisno upotrebiti pri horor-blefu, naročito ako je sagovornik neko ko blefira da se razume u teoriju žanra. Neophodno je znati sledeće osnovne činjenice: gledište o nepostojanju horora kao žanra zastupaju oni koji smatraju da se kao žanr može posmatrati eventualno fantastika, koja se može potom sistematično podeliti na podvrste (ili podžanrove) — naučna fantastika, epska fantastika, čista fantazija, nadrealistična književnost itd. Horor se, kako smatraju pobornici ove škole misli — među njima prevashodno Dr Zoran Živković (vidi: „KO JE KO U HORORU“) — eventualno može smatrati atmosferom strašnog, zloslutnog, jezovitog ili neprijatnog, koja kao takva može da postoji ne samo u fantastici i njenim podvrstama, već i u svim drugim žanrovima književnosti (tj. kriminalističkom romanu, istorijskom romanu, romansama odn. ljubićima, itd.) Naravno, pobornici ovog mišljenja su u potpunosti u pravu.

S druge strane, oni koji smatraju da je horor, posebno u poslednjih dvadesetak godina, izrastao u zaseban žanr, nemaju tako jake argumente poput svojih suparnika, ali imaju debelu potporu u pukoj činjenici da gotovo svako smesta može da prepozna horor čim ga vidi: po ikonografiji i motivima na naslovnim stranicama knjiga, po tome što se odgovarajući naslovi nalaze u policama knjižare uredno obeleženim kao „horor“, kao i po tome što neki izdavači, koji izgleda ni pet para ne daju na književno-teorijsku ispravnost, neke svoje edicije krajnje slobodno i bezobrazno nazivaju „bibliotekama horor književnosti.“ Naravno, pobornici ovog mišljenja — među kojima prevashodno nije Dr Zoran Živković — u potpunosti su u pravu.

Zbog ovakve situacije, ako u razgovoru naletite na osobu koja zastupa prvo gledište, smesta se svrstajte u pobornike druge škole misli, i obrnuto, pošto ni u kom slučaju ne grešite. Osim, naravno, ako kojim slučajem ne razgovarate sa Dr Zoranom Živkovićem. Tada je najbolje da glatko skrenete razgovor na neko neutralno polje, na primer na fudbal, ili odgajanje ruža.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Bleferski vodič kroz horor

taj Čet Nov 05, 2009 8:48 am
Horor književnost

U blefiranju o horor književnosti morate koristiti taktiku karakterističnu za blefiranje o bilo kojoj drugoj vrsti književnosti: u najkraćim crtama — izbegavajte klasike, a ako baš morate da govorite o njima, koristite najopskurnije naslove za koje ste sigurni da ne samo što ih niste pročitali vi, već ni vaši sagovornici; potežite uvek mlade, „nove nade“, pisce koji objavljuju u nedostupnim niskotiražnim časopisima (po mogućstvu, na hebrejskom), a niko vam neće zameriti ni ako, u trenutku nadahnuća, neku takvu „novu nadu“ izmislite. Ovde važi još jedno opšte pravilo: obavezno odgledajte sve dostupne horor filmove rađene po literarnim predlošcima, baš kao što ste u školi radili sa debelim i dosadnim knjigama iz lektire. Ko bi se još mučio sa čitanjem, kada sve to može lepo da vidi u punom koloru za sat i po (ili manje, ako koristite brzo premotavanje za one dosadne delove bez ubistava). Ipak, postoji nekoliko oblasti koje će najverovatnije iskrsnuti kao tema razgovora o horor književnosti, pa morate biti spremni da se u njima, kao mačka, uvek dočekate na noge. To su: tradicionalni horor, novi horor, bljuzgapank, horor-antologije i blurbovi.
Tradicionalni horor

U tradicionalnom hororu postoje neka nezaobilazna imena („klasici“), kao što su Meri Šeli, Brem Stoker, Edgar Alan Po i Hauard Filip (H. P.) Lavkraft, o kojima više detalja možete naći u odeljku „KO JE KO U HORORU“, na kraju ove knjige. Važno je da znate da se obično tvrdi kako je horor svojstven čovekovom izrazu još od najranijih dana, kada su strašne i neobične priče bile prenošene usmenom tradicijom, obično uz logorsku vatru. Sa nastankom pisma i književnosti, eto i horora u mnogim pisanim spomenicima antike — njegovi elementi mogu se pronaći kod Homera, Vergilija, pa i u velikom sumerskom epu o Gilgamešu. Verovatnoća da vas neko upita koji su baš to delovi iz dela pomenutih autora toliko je infinitezimalno mala da je možete glatko zanemariti. Da biste pokazali kako dobro poznajete klasičnu književnost koju, naravno, posmatrate isključivo kroz prizmu horora, možete reći kako će vaš sagovornik određene horor osobenosti lako prepoznati u srednjevekovnim riterskim predanjima i Arturijanskim legendama, ali da je pravo formiranje onih karakteristika na kojima počiva savremeni horor, nastalo u doba romantizma i gotskog romana.

Gotski romani su staromodni i dosadni, što zna svako ko je imao taj peh da počne da ih čita. Period u kome su oni nicali kao poslovične pečurke posle poslovične kiše bio je otprilike između 1765. i 1825. godine i zajednički elementi koji odlikuju većinu dela koja se ubrajaju u gotski roman jesu užasni i natprirodni događaji smešteni u egzotičnim mestima (obično samotni zamkovi oko kojih uvek vlada noć puna grmljavine; kiša je opcionalna) sa napetom atmosferom. U tim knjigama likovi se stalno osećaju ugroženo, neko je neprestano bolestan, svaki čas se čuje kako su se negde zalupila vrata, a iz zidova dopire čudno krckanje i grickanje. Ako baš morate da pričate o gotskom romanu, preskočite Frankenštajna Meri Šeli (napisan 1818) pošto o tome svi sve znaju, ako ne zahvaljujući knjizi, ono zahvaljujući odnedavno iznova popularnim filmskim adaptacijama; recite da vam je omiljeni gotski roman Vatek Vilijama Bekforda (1786) zbog načina na koji kombinuje orijentalne bajke sa zapadnom pričom o duhovima, ili možda Otrantski zamak Horasa Volpola (1765), jedan od romana koji su i započeli čitavu ujdurmu. Onda vešto skrenite temu na skorija dela, za šta će vam sagovornik biti beskrajno zahvalan, u zabludi da ćete verovatno reći nešto o Edgaru Alanu Pou (pošto je svakako dobro potkovan iz te oblasti zahvaljujući neumerenim reprizama starih filmova Rodžera Kormana snimanih na osnovu Poovih predložaka). Međutim, njegova rečena zabluda biće gotovo smesta raspršena kada budete, uz prezirno odmahivanje glavom, prepustili Poa onima čiji je to posao — profesorima književnosti i propalim piscima koji sebe nazivaju kritičarima — i započeli razgovor o Hauardu Filipu Lavkraftu.

E, sad, tu morate nastupiti sa izvesnim oprezom, pošto su neke Lavkraftove priče, kao i knjige Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda i U planinama ludila, objavljene i kod nas. Treba da znate da je ovaj legendarni pisac i „otac“ novog horora, živeo i stvarao u prvoj polovini veka (umro je 1937, u svojoj 46. godini). Lavkraft se nadovezao na tradiciju gotskog romana naročito u pogledu atmosfere tajanstvenosti, jeze i suspensa, tako da i kod njega ima puno prizivanja nečastivih sila (obično pomoću zloglasne knjige Nekronomikon) i krckanja u zidovima, s tim da je Lavkraftova genijalna inovacija u tome što to krckanje izazivaju stvorenja iz svemira ili drugih dimenzija. Pošto je vreme E. T.-a još bilo daleko, Lavkraftova nezemaljska stvorenja nisu nimalo slatka niti simpatična; naprotiv, ona ne samo što su toliko gadna da se ne mogu opisati (kao npr. u priči „Neopisivo“), već su im i imena takva da ih niko ne može izgovoriti a da ne slomi jezik. Lavkraftov omiljeni junak-čudovišni bog zove se, otprilike, Jog Sotot, a još jedan iz reda tzv. Drevnih Bogova, Ktulu (ili Čtulu?) toliko je kod čitalaca postao popularan da o njemu i danas pišu priče novi pisci horora koji time ne samo što odaju poštu starom majstoru, već i na lak način dolaze do para, bez trunke truda da budu iole originalni.

Lavkraft je poznat po puritanskom pogledu na svet, tako da bi sada, da je kojim slučajem živ, bio užasnut količinom seksa i nasilja u filmskim adaptacijama njegovih priča. U čitavom buljuku ovih bezočnih eksploatacija Lavkraftove zaostavštine, vredni su pomena samo filmovi Reanimator Stjuarta Gordona, Reanimatorova nevesta Brajana Juzne i Vaskrsnuto Dena O`Benona (svi su bili deo horor asortimana domaćih video-klubova, tako da ih, uz malo napora, možete nabaviti i proširiti svoje znanje o ovom velikanu horor književnosti).
Novi horor

Kao period nastanka novog horora uzima se kraj šezdesetih i početak sedamdesetih godina ovog veka, kada su objavljeni romani Rozmarina beba Ajre Levina, Drugi Tomasa Triona i Isterivač đavola Vilijama Pitera Blatija.

Ogroman uspeh ovih knjiga uglavnom je bio izazvan njihovim adaptacijama za film, koje su, opet, po sistemu povratne sprege, izazvale pojavu novih, zanimljivih pisaca koji su goreli od želje da i njihova dela budu otkupljena u Holivudu za velike pare. Čovek koji je tu čitavu stvar izveo sa najviše stila zove se Stiven King (prava za filmsku adaptaciju njegovog debitantskog romana Keri plaćena su, za ono vreme, astronomskih 400.000 dolara). Pošto su njegovi izdavači shvatili kakva im je zlatna koka u rukama, raspršili su mu iluzije koje je imao o pisanju kvalitetnih, dubokoumnih knjiga glavnog toka, pa je King nastavio da piše horor romane i ubrzo doprineo pojavi čitavog niza imitatora, od kojih je najuspešniji verovatno Robert R. Mek Kemon. Uporedo sa Kingom, u taljige su uskočili Piter Straub, Remzi Kembel, Džejms Herbert, a i pisci koji su bili aktivni u prethodnoj deceniji, poput Ričarda Metisona i Roberta Bloha, shvatili su da im se pruža izvanredna prilika da dodatno zarade ako se re-animiraju. Ni omladina nije bila lenja, pa se krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih pojavila grupa novih pisaca strave, predvođena Britancem Klajvom Barkerom. Tako je novi horor bukvalno zatrpao knjižare i izborio sebi pravo na posebne police, kako bi njegovi čitaoci umeli da ga pronađu. To je bio prvi korak na pobedonosnom putu ka potvrđivanju horora kao osobenog i marketinški prepoznatljivog žanra.

Gotovo svi najvažniji pisci novog horora pominju se u poslednjem odeljku ove knjige („KO JE KO U HORORU“), tako da tamo možete pronaći onaj minimum informacija neophodnih za uspešan blef. Postoje, međutim, još neke teme karakteristične za novi horor, o kojima treba ponešto da znate: bljuzgapank, antologije i blurbovi.
Bljuzgapank

Početkom osamdesetih, naučna fantastika je dobila kiberpank, tako da je horor morao da uzvrati istom merom i zapljusne tržište pravom bljuzgavicom krvi i prosutih utroba, a dovitljivi izdavači smesta su krstili taj novi horor-pravac bljuzgapankom. Ispostavilo se da se kiberpank prilično brzo ispucao (pošto postoji ograničen broj načina da iskombinujete silikonsku tehnologiju, virtuelnu stvarnost i orijentalnu ikonografiju), dok je bljuzgapank ostao relativno vitalan (verovatno zato što postoji neograničen broj načina da istranžirate ljudsko biće i upotrebite njegovu sadržinu). Imena koja treba upamtiti jesu mladi i obesni stvaraoci skloni da rade u svakom raspoloživom mediju (knjige, TV serije, film, muzika, CD-ROM-ovi itd.) poput Džona Skipa, Krejga Spektora i Dejvida Dž. Šoa. Zapravo, sve su to Amerikanci koji su u prethodnoj deceniji videli od Britanaca kao što su Džejms Herbert i Remzi Kembel kako to treba da se radi. Ali, vaš adut u razgovoru o bljuzgapanku treba da bude pisac po imenu Džek Kečum. Reč je, zapravo, o pseudonimu. Pravi Kečum je bio pripadnik bande Kola Jangera i Džesija Džejmsa (pošto nije bio naročito bistar, uhvatili su ga kada je šesti dan uzastopno pokušao da opljačka isti voz na istoj pruzi) i završio je na vešalima, uz sjajne poslednje reči: „Momci, vi nećete ni stići da završite doručak, a ja ću već biti u paklu. Zato, cimajte!“ Niko ne ume da objasni zašto bi pisac, čije je pravo ime Dalas Majr, uopšte poželeo da za pseudonim uzme ime takvog čoveka, ali jedno vreme je u Americi vladala fama da je autor niza gnusno eksplicitnih koljačkih knjiga započetog naslovom Van sezone (1981) zapravo Hemingvejev unuk koji se zove Džek, a piše u gradu Kečumu, Ajdaho. Roman Van sezone bavi se jednom naizgled običnom američkom porodicom koja ima donekle specifičan ukus i afinitete prema ljudskom mesu. Međutim, ono što ovaj roman odlikuje jeste veliki broj vrlo detaljnih recepata za pripremanje ljudskog mesa koje ima ukus otprilike kao svinjsko (Majr tvrdi da je te recepte pronašao u knjizi nekakve australijske brodolomnice, G-đa Smit na Smrtonosnoj obali; pomenuta gospođa nasukala se negde bogu iza leđa, zajedno sa posadom broda koja je upotpunila jelovnik lokalnog plemena kanibala; kako se sama izvukla, niko ne zna). Uspeh romana Van sezone bio je toliki da je uvršten u listu najbolje prodavanih kuvara u nekim američkim državama, a Majr/Kečum je napisao nastavak, posle 10 godina i još pet-šest knjiga, među kojima treba pomenuti Devojčicu iz komšiluka i Ona se budi. Zanimljivo je da je Majr/Kečum vodio pravi rat sa urednikom prilikom pripreme svog prvog romana za objavljivanje, u stilu: „Dobro, izbaciću jedno bodenje kasapskim nožem, ako mi dozvoliš da ostane ovo umlaćivanje močugom.“ Zato je nedavno objavljena i integralna verzija romana Van sezone, za koju autor sa razložnim ponosom, tvrdi kako sadrži „mnogo više recepata nego prvobitno objavljena verzija.“ Bon apetit!
Antologije

Jedna od prilično bezbednih tvrdnji u horor blefu jeste da je horor kao žanr praktično održao u životu angloameričku kratku priču (što je, pod jedan, sasvim tačno, a pod dva, to ionako niko ne može da proveri i opovrgne). Pošto savremeni horor pisci koje mrzi da se bave dužim formama kao što su romani treba od nečega da žive, odnosno objavljuju svoje radove, u Americi i šire pojavio se ogroman broj antologija kratke horor-priče. Međutim, pošto piscima organizovanim u institucijama kao što je HWA (Udruženje horor pisaca Amerike) tako dobijeni honorari nisu bili dovoljni za njihov neumereni i razuzdani način života, počeli su i sami da priređuju antologije zarađujući na taj način dodatne honorare i — pozivajući svoje kolege da sopstvene radove daju kao prilog, znajući da će im jednog dana takva usluga biti uzvraćena.

Tako je došlo do pojave tzv. antologija zajedničkog sveta. Navikli da u školi i na fakultetu pišu na zadatu temu, horor pisci su oberučke dočekali ideju da pišu priče u okviru određenog sveta, povezane sa jednom određenom pojavom, problemom ili atmosferom. Tako smo dobili horor antologije o: zombijima, sujeverju, seksu, lezbijkama, rokenrolu, aerodromima, duhovima, vampirima u budućnosti, vampirima u prošlosti, vampirima u sadašnjosti, karnevalima, detektivima, vukodlacima, kaubojima, Indijancima i tako dalje ad nauseam.

Ovo možete veoma spretno iskoristiti tako što ćete suparnika upitati da li je kojim slučajem pročitao antologiju koju su priredili taj i taj (slobodno izmislite imena, pod uslovom da ih ima dva, jer ispostavilo se da takav tandemski rad uživa najveći ugled, kao kod Elen Detlou & Teri Vajndling, Džoa Skipa & Krejga Spektora, Remzija Kembela & Stivena Džonsa, Gorana Skrobonje & Otoa Oltvanjija)[1] o tome i tome (i ovde možete pustiti mašti na volju — pogodne teme su, recimo, horor antologije o staračkim domovima, ukletim klozetima, ubilačkim četkicama za zube ili fudbalskim derbijima). Caka je da obavezno pomenete, kako bi cela konstrukcija dobila potreban kredibilitet, izmišljenu priču nekog poznatog, stvarnog pisca poput Stivena Kinga, Klajva Barkera, Pitera Strauba itd. Pazite samo da tu ne uključujete Herberta, ne zato što je on gadljiv na honorare, već zato što je notorna činjenica da Herbert ne ume da napiše ništa kraće od romana. Budite sigurni da će takva erudicija, pod uslovom da pažljivo pratite naše savete, pomoći da ostavite utisak prave horor sveznalice.
Blurbovi

Blurbovi su one zgodne male poruke i komentari koje možete naći na naslovnim stranama horor knjiga (obično su u pitanju džepna izdanja). Njihova svrha je, zapravo, da preporuče knjigu potencijalnom čitaocu i kupcu. Izdavači koji žele da proguraju knjigu nekog novog, nepoznatog autora, obično angažuju stare, proverene i slavne pisce da tu knjigu pročitaju i o njoj daju kratak komentar, za masan honorar. Tako su blurbovi zapravo i jedini razlog što su se određeni pisci odlučili da žive od svog spisateljskog umeća, znajući da će jednog dana za napisani red ili dva dobiti (relativno gledano) daleko više para nego za novu knjigu.

Problem je, naravno, što izdavači iz komentara pisca od kog su poručili blurb izdvajaju ono što im najviše odgovara, pa tako komentar koji je prvobitno glasio: „Zapanjujuće nemušta knjiga; interesantno da se autor uopšte usudio da potpiše ovako sramotno delo“ osvane na koricama u nešto skraćenoj varijanti kao: „Zapanjujuće interesantno delo.“ Notoran je blurb koji se pojavljuje na koricama knjiga Dena Simonsa, a napisao ga je Stiven King: „Osećam strahopoštovanje prema Denu Simonsu.“ Ono što široka javnost, naravno, ne zna jeste da razlog zbog kog King oseća strahopoštovanje prema Simonsu nije Simonsova spisateljska veština, već način na koji ovaj već godinama zaredom uspeva da mu enormni troškovi za smucanja po svetu budu odbijani od poreske osnovice kao „troškovi istraživačkog rada“ za nove knjige.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Bleferski vodič kroz horor

taj Čet Nov 05, 2009 8:48 am
Horor film

Svi vole da blefiraju da poznaju horor film iz jednostavnog razloga što je to najdostupniji vid žanrovskih ostvarenja u našim uslovima: pošto gotovo svaka porodica ima video, a ni televizija nam nije od raskida što se tiče horor repertoara, možete biti prilično sigurni da je vaš sagovornik gledao film o kojem je odabrao da priča. Trik je u tome da ga presečete baš kada je počeo da se zagreva i zahuktava u opisivanju, recimo, ekspresivne crno-bele fotografije prvih filmova Toda Brauninga, te da navedete razgovor na svoju vodenicu, tj. na eksperimentalni novozelandski novi talas.

Da ne biste sebe doveli u nezgodnu situaciju da ostanete zatečeni neumornom tiradom filmske horor-sveznalice, morate upamtiti makar nekoliko osnovnih činjenica iz oblasti horor filma.
Nemi period

Pre pojave zvučnog filma, horor filmovi imali su veliki nedostatak tehničke prirode: pošto su imali samo muzičku pratnju koja se (bar pre pojave tehnike Movietone-a) uživo svirala u bioskopima, oslanjali su se na izražajnu glumu, pantomimu i scenografiju da bi dočarali atmosferu jezivog. Ljudi koji su to gledali nesumnjivo su se zabavljali, ali zbog navedenog nedostatka retko su se plašili, pošto o nekoj emotivnoj uključenosti ili manipulaciji strahom nije moglo ni biti govora, osim u zaista najboljim horor filmovima tog perioda. Danas, ipak, čak i ostvarenja poput Fantoma iz opere (1925) sa Lonom Čejnijem u glavnoj ulozi izgledaju toliko nedužno i nevino da se ponekad puštaju na TV-u zajedno sa crtaćima koji su, inače, često mnogo nasilniji i šokantniji od ovakvih klasika. Možete pomenuti nemački film Dr. Mabuze (1922) koji je režirao slavni Fric Lang i koji je inspirisao još tri nastavka, ili poznati film Nosferatu (1922) F. V. Murnaua sa Maksom Šrekom (vidi „KO JE KO U HORORU“), prvu filmsku adaptaciju romana Drakula Brema Stokera. Ali, ako vaš sagovornik spremno nastavi da brblja o hororima iz nemog perioda i sa posebnim oduševljenjem se okomi na takve opskurne naslove kao što su Golem ili Kabinet Dr. Kaligarija, najbolje je da odustanete ili promenite temu: očigledno je reč o studentu režije, filmskom kritičaru ili, jednostavno, stručnjaku za tu oblast. Savršeno časna odstupnica može vam biti rečenica u stilu: „Ah, da, ti Nemci… Ali, ipak, mislim da je holivudski film iz ranih tridesetih najzaslužniji za formiranje jasnih odrednica žanra.“ Ako vaš sagovornik to shvati kao novi šlagvort i spremno počne da melje o filmovima Džejmsa Vejla, izvinite se i udaljite što neupadljivije možete.
Holivudski horor 1930–1968.

Ključna imena u ovom periodu su: Bela Lugoši, Boris Karlof, Tod Brauning, Džejms Vejl, Vinsent Prajs, i Rodžer Korman. Filmska adaptacija romana Frankenštajn u režiji Džejmsa Vejla (1931) bila je zapravo najzaslužnija za svrstavanje velikog broja filmova slične atmosfere u grupu, odn. žanr horora. Bezimeno čudovište u filmu je maestralno odglumio Boris Karlof, da bi se zatim pojavio u nizu nastavaka (Frankenštajnova nevesta, 1935; Frankenštajnov sin, 1939) i drugih velikih horor-hitova (Mumija, 1932; Stara, mračna kuća, 1932). Iako su Frankenštajnovu tvorevinu u kasnijim verzijama glumili mnogi poznati glumci, uključujući tu i Lona Čejnija Juniora i Kristofera Lija, Karlof će ostati upamćen kao arhetipsko otelotvorenje stvorenja nastalog u mašti Meri Šeli.

Drugi veliki arhetip horora svakako je Drakula. Roman Brema Stokera imao je mnogo adaptacija, ali najslavnija je ona koju je 1931. režirao Tod Brauning i u kojoj notornog grofa-krvopiju glumi još jedan gastarbajter u Holivudu, Bela Lugoši. Ipak, ako baš morate da koristite blef kada govorite o ovom periodu horor filma, preskočite takve očigledne primere i radije ustvrdite kako su pravi biseri naslovi poput originalnog filma Noć mora pasti (1937); Začarana (1945) sa Filis Takster u ulozi poremećene žene podeljene ličnosti; Tamno ogledalo (1946) sa Olivijom de Hevilend u ulozi bliznakinja, od kojih je jedna psihopata i ubica; i Izvinite, pogrešan broj (1948), sa sjajnom Barbarom Stenvik u ulozi žene vezane za krevet, koja slučajno preko telefona čuje da postoji zavera čiji je krajnji cilj njeno ubistvo. Poslednja scena ovog filma — „Henri, neko je na stepenicama!“ — i dan-danas gledaocu oduzima dah. Ukoliko kao tema iskrsne Rodžer Korman i njegov serijal adaptacija Poovih priča sa Vinsentom Prajsom u glavnoj ulozi, složite se sa konstatacijom da je Prajs jedini pravi velikan tzv. „šlok“ filmova, a da mu je najveća zasluga upravo odlučujući uticaj na mladog Tima Bartona koji je režirao u proteklih petnaestak godina niz sjajnih filmova, a prvi od njih, animirani film Vinsent, posvećen je upravo Prajsu.

Ako vaš sagovornik, kao poslednji adut, potegne Alfreda Hičkoka, velike su šanse da će se uhvatiti za klasičnu scenu ubistva pod tušem u filmu Psiho. Nipošto se nemojte uzbuđivati zbog toga; recite samo, krajnje samouvereno, kako je Hič zapravo parafrazirao antologijsku scenu iz filma Diabolik (1955) Anrija-Žorža Kluzoa kada čovek koga smatraju mrtvim ustaje iz kade i izaziva kod svoje supruge smrtonosni srčani udar. Iako je ova tvrdnja, u suštini, samo donekle tačna (Hičkokova scena je, ruku na srce, daleko šokantnija), izgledaćete kao da u potpunosti poznajete ono o čemu govorite. Baš kao i mi.
Hamerov studio

Hamerov studio proslavili su krajem pedesetih horor filmovi u kojima je Kristofer Li uglavnom glumio Drakulu, dok je Piter Kašing uglavnom glumio sve ostalo. Iako nasilje prikazano u njima danas deluje gotovo komično, ne može se poreći da su Hamerovi filmovi otvorili vrata za nove količine krvi na platnu. Ako se zanemari serijal o Drakuli, o kome svako ima nešto da kaže, vredni su pomena Hamerovi filmovi poput Trenutka neopreznosti (1956) o studentu osumnjičenom za niz silovanja i ubistava, Strave u ukletoj kući (1958) o ubistvima sekirom počinjenim na tavanu kuće u kojoj se odvija svadbeno slavlje, ili Užasa u crnom muzeju (1959), o ludom piscu i njegovom pomoćniku koji terorišu London nizom groznih ubistava.
Novi talas (1968-danas)

Za prekretnicu se uzima 1968. godina isključivo iz dva razloga: jedan je visokobudžetski film holivudske A produkcije, Rozmarina beba Romana Polanskog, koji se prethodne godine oprobao u žanru režijom Bala vampira; drugi je, naravno, niskobudžetski film Noć živih mrtvaca (do tada) nepoznatog filmskog poslenika iz Pitsburga, po imenu Džordž E. Romero. Od tada sve značajnije filmadžije pokušavaju da ponove ili prevaziđu domete prvog ili drugog, u zavisnosti od para koje imaju na raspolaganju.

Kao što će Rozmarina beba posredno omogućiti nastanak filma Isterivač đavola Vilijama Fridkina (1974) koji će na velika platna u bioskopske dvorane legitimno uvesti povraćanje, rotiranje glave za 360 stepeni i druge eksplicitne horor-trikove, tako će i uspeh malog, stilski upeglanog i umešno režiranog crno-belog Romerovog zombi-festa inspirisati nastanak filmova poput Teksaškog masakra motornom testerom (Tobi Huper, 1974) i dolazak niza mladih, drčnih režisera — Džona Karpentera, Brajana de Palme, Dejvida Kronenberga i Vesa Krejvena.

Tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih, holivudski horor film oslanjao se prevashodno na adaptacije književnih dela horor-pisaca koji su naglo postajali neverovatno popularni. Tako smo dobili Ajkulu Stivena Spilberga (1975) po romanu Pitera Benčlija i De Palminu Keri (1976) na osnovu predloška Stivena Kinga. Uspeh ovih izuzetnih adaptacija nagnao je takve holivudske veličine poput Stenlija Kjubrika, Roberta Altmana, Pitera Bogdanovića i Sidnija Lumeta da se takođe oprobaju u hororu. Ipak, njihovi dometi u žanrovskom smislu bili su razočaravajući, za razliku od dometa „mladih lavova“ poput Krejvena, koji je sebi izborio mesto svojim prvim filmom, Poslednja kuća levo (1972). Ves Krejven je nastavio da niže uspehe filmovima Brda imaju oči (1977), Smrtonosni blagoslov (1982) i Strava u Ulici brestova (1984). Ovaj potonji postao je začetak uspešnog serijala o ubici dece, Frediju Krigeru, i stao rame uz rame „koljačkom“ serijalu filmova o Petku 13-om. Tako se horor-film diversifikovao u protekloj deceniji i postao veoma unosna industrija kojoj se priključuju i tako malo zastupljene kinematografije poput meksičke, španske ili novozelandske. Ipak, među njima posebno mesto pripada tzv. „italijanskoj školi.“
Italijanska škola

Tokom šezdesetih, italijanska filmska industrija dohvatila se američkog vesterna koji je svoje potencijale ispucao u prethodne dve decenije, pa je tako nastao čuveni špageti-vestern koji je, kako to obično biva, sistemom povratne sprege izazvao pravi preporod ovog žanra u Holivudu.

Slična stvar dogodila se sedamdesetih sa hororom. Iako horor film nije nastao u Americi — njegova kolevka je Nemačka — Holivud je od njega načinio pravi žanr i do kraja iskoristio sve njegove potencijale. Međutim, filmovi Rodžera Kormana i Hamerovog studija proizvodili su se tokom šezdesetih kao na fabričkoj traci i publika je bila željna nečeg novog. I ponovo je Italija bila ta koja je udahnula novi život žanru, tako da su `70-te period kada horor-filmom žare i pale najbolji eksponenti „italijanske škole“ — Dario Arđento, Lučio Fulči, Džoe D`Amato, Mario i Lamberto Bava, i drugi. Tematika italijanskih horora najčešće je okrenuta okultnom, i najbolji primeri za to su Arđentovi filmovi Suspiria, Inferno, Tenebre i Fenomena. S druge strane, Italijani su otkrili i ogroman potencijal kvazi-„snuff“ filmova oformivši poseban pod-žanr sa tematikom kanibalizma (Holokaust kanibala, Kanibal feroks Umberta Lencija); ovo su filmovi snimani tako da izgledaju kao dokumentarci, obično o grupi istraživača koja zaluta u džunglama Amazona, da bi završila u stomacima ljudožderskih domorodaca. Italijani su, izgleda, majstori da spoje nespojivo, tako da postoji i čitav niz filmova sa elementima erotike i kanibalizma, koje je uglavnom režirao Džoe D`Amato (Emanuela i poslednji kanibali, Pronađi ih i pobij). Najzad, Italijani su spremno prigrlili još jednu horor-temu čija je prava eksploatacija tek započela u Americi, zahvaljujući Romerovoj Noći živih mrtvaca — bili su to filmovi o zombijima. Možete pomenuti Zombije-žderače mesa Lučija Fulčija, Zombi holokaust „Frenka Martina“ (Marina Đirolamija) ili zanimljivo delce Erotska noć živih mrtvaca Džoa D`Amata. Problem sa ovim pokušajima da se eksploatiše uspeh i kvalitet Romerovih zombi-filmova jeste u tome što su krajnji rezultati više smešni nego strašni. Ipak, postoje ljudi koji sa strahopoštovanjem izučavaju „italijansku školu“, čiji vrhunac označavaju filmovi Demoni i Demoni 2 Lamberta Bave; ovi ljudi ne samo da znaju svaku godinu proizvodnje, dužinu filma ili imena glavnih glumaca, već i to ko stoji iza kog pseudonima. Zbog takvih potencijalnih sagovornika, u blefu o „italijanskoj školi“ horor filma morate stalno biti na oprezu.

Filmska horor industrija svoju ekonomsku snagu stekla je zahvaljujući činjenici da je okrenuta dvema izuzetno važnim grupacijama koje čine glavninu filmske publike: tinejdžerima, koji gledanje horor filma shvataju kao neku vrstu „ispita hrabrosti“ i finansijski dobrostojećim japijima, koji horor filmove gledaju zato što je to „in“. Generalno, područje horor filma može predstavljati neiscrpnu temu za razgovor i prostor nam ne dozvoljava da mu se posvetimo onoliko koliko njegovi potencijali dopuštaju. Zbog toga je ipak uputno izbegavati blefiranje na tu temu, bar dok ne bude napisan i objavljen Bleferski vodič za horor film. Naravno, ova preporuka ne važi ukoliko ste student režije, filmski kritičar, ili jednostavno stručnjak za ovaj filmski žanr.
Horor film i cenzura

Idealno pribežište za slučaj da vas u ćošak satera neki od gore pomenutih filmskih sveznalica. Naime, horor filmovi kod nas dospevaju uglavnom na dva načina: ili krađom, odn. piratskim presnimavanjem originalnih VHS kaseta, ili krađom, odn. piratskim presnimavanjem filmova koji se emituju preko satelitskih stanica. Problem je u tome što su oba izvora orijentisana na britansku proizvodnju (zbog istog TV sistema koji imamo mi i Britanci, tj. PAL), a u Britaniji već desetak godina vlada žestoka kampanja protiv tzv. „gadnića“, u kojoj su cenzorima data široka ovlašćenja za odstranjivanje nepoželjnih scena. Situacija je nešto bolja u SAD, ali zbog nekompatibilnosti, njihove kasete na NTSC sistemu negledljive su u našim prilikama. Zato možete biti prilično sigurni da vaš sagovornik ne može biti siguran da je film o kom govori zaista odgledao u integralnoj verziji. Stoga lakonski pomenite da ste na svom multi-sistem super-Soni trinitronu baš nedavno odgledali necenzurisanu verziju i, o, čoveče, čega sve tamo nema! Čitavih dvanaest (ili koliko vam padne na pamet) minuta eksplicitnih scena nasilja (pa dajte mašti na volju)… itd. itd. Ni najveći poznavalac zaista neće moći da vam kaže da niste u pravu.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Bleferski vodič kroz horor

taj Čet Nov 05, 2009 8:49 am
Horor muzika

Horor muzika je jedna od tema zgodnih za blefiranje zato što možete biti prilično sigurni da je vaš sagovornik ne sluša. Ipak savetujemo da najpre pažljivo ispitate tu stvar, a onda, kada se uverite da on (ili ona) sluša isključivo džez, soul ili Brajana Inoa, navalite iz sve snage sa činjenicama koje ste napabirčili iz ovog odeljka.

Dakle, horor muzika uglavnom je dostupna u formi muzičke podloge za horor filmove (npr. simfonijska kvaziklasika Vojćeha Kilara komponovana za Brem Stokerovog Drakulu Frensisa Forda Kopole ili kompilirane pesme najrazličitijih pravaca i izvođača koje su se pojavile u ovom ili onom holivudskom hororu B-produkcije). Ukoliko želite da izgledate kao neko ko zna o čemu govori, hvalite se svojom kolekcijom snimaka grupe Goblin (sarađivali sa čuvenim italijanskim horor režiserom Darijom Arđentom) ili muzike iz filmova Lučija Fulčija. Međutim, vaš pravi zadatak i životni cilj jeste da izblefirate kako pratite i poznajete rokenrol muziku nadahnutu isključivo horor žanrom.

Pošto ćete na žurci po definiciji teško imati priliku da razgovarate sa nekim ko pamti Alisa Kupera, Black Sabbath i grupu Kiss, možete bezbedno reći kako izuzetno cenite Kuperove scenske nastupe, naročito ono kada ga vešaju i kada sebi probada butinu na bini, zatim kako Black Sabbath kroz svoje pseudookultne tekstove zapravo daju finu ironičnu kritiku savremene zapadne kulture, dok su Kiss, i pored onolike šminke i horor ikonografije, u stvari svirali isključivo pesme o kolima i devojkama, tako da su zapravo izdali stvar horora.

Zaista vruća tema za blef o horor muzici jeste novi pravac u rokenrolu koji se naziva death metal. Eksponenti ovog pravca su takve grupe poput Antrax, White Zombie, Morbid Angel, Deicide, GWAR, Cannibal Corpse, Merciful Fate i King Diamond. Pošto su svi ovi „umetnici“ relativno friški, ovom teritorijom morate gaziti pažljivo, jer nikada ne znate kada će vaš suparnik u horor blefu izvući iz rukava neki podatak koji će vas dovesti u nepriliku. Treba da znate da su svi ovi rokeri odrasli uz horor filmove i horor književnost, tako da se ti uticaji snažno vide, naročito u tekstovima njihovih pesama i u njihovim scenskim nastupima. Prilično je zgodno da se pohvalite kako imate na CD-u albume Povratak vampira grupe Merciful Fate, Amerika mora biti uništena GWAR-a, pa čak i njihov video film Falus u Zemlji čuda (nažalost, u NTSC formatu, tako da ne vredi da skoknete do kuće i donesete ga radi degustacije). Recite kako najdublje cenite Kinga Diamonda (koji je nekada radio sa Merciful Fate) i Balzaka Smrtonosne Čeljusti iz GWAR-a kao istinske horor umetnike. Ukoliko ste u prilici, obavezno recite kako se sav death metal može definisati otprilike kao Roki Horor (vidi niže) ukršten sa Noći živih mrtvaca, Nosferatuom, Isterivačem đavola, jevtinim kung-fu filmovima i hrvanjem kepeca, uz ponešto muzike. Ako čak ni to ne bude dovoljno, glatko izjavite da ste prilikom svog nedavnog boravka u Indijani prisustvovali koncertu grupe Haunted Garage koji je otvoren tako što su „lekari“ uneli nosila sa „trudnom“ ženom iz čijeg je stomaka iskočio Djuki Flajsvoter, pevač ove grupe, da bi pojeo posteljicu, pregrizao pupčanu vrpcu, iščupao lekaru grkljan i počeo da pumpa svoju „mamu“. Posle toga, niko vam ne može reći da horor rokenrol nije sveobuhvatan.

Posebna tema za razgovor o horor muzici jeste Roki Horor, tako da morate znati ponešto i o tome, kako se ne biste nasukali na sopstvenom terenu. Reč je o kultnom mjuziklu Novozelanđanina Ričarda O`Brajena, koji od 1973. žari i pali po svetu u raznim teatarskim postavkama, od kojih je, naravno, najpoznatija ona originalna, londonska, koja je proslavila glumaca Tima Karija u ulozi Dr. Frankenfurtera. (Možete uzgredno dodati da je to isti onaj glumac koji je maestralno odigrao klovna Penivajza u filmskoj verziji Kingovog romana To.) Roki Horor je kombinacija motiva iz SF i horor filmova 50-ih i 60-ih godina, pomešanih sa transvetitima, sadomazohizmom i izvrsnim rokenrolom. Godine 1975. snimljen je film sa dobrim delom originalne postavke (možete naglasiti da je u ovom filmu Suzan Sarandon dala jednu od svojih najboljih rola) i ovaj film postao je čuven po tome što se već godinama prikazuje u istim malim bioskopima na zapadu, isključivo na ponoćnim projekcijama, uz posetu uvek iste publike odevene tako da liči na likove sa platna i spremne da na svaki deo dijaloga horski odgovori na bezobrazan i duhovit način. Spremno izjavite da ste u Londonu nekoliko subota zaredom išli na projekcije odeveni kao Transilvanijac, i đuskali Vremensko zakrivljenje, ali da večeras, eto, niste nešto raspoloženi za to. I obavezno naglasite kako vam je omiljena pesma iz ovog mjuzikla „Slatki transvestit sa Transeksualne Transilvanije“. Ne samo što ćete tako ostaviti utisak pravog poznavaoca horor muzike, već ćete steći i poželjan oreol blagog čudaštva, što će vas automatski učiniti veoma interesantnim, kako na žurci, tako i šire.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Bleferski vodič kroz horor

taj Čet Nov 05, 2009 8:49 am
Horor strip

Razlog za to što ste se uopšte našli u prilici da koristite horor blef često će biti visoko mišljenje koje će o sopstvenom poznavanju horora imati vaši sagovornici na osnovu velikog broja pročitanih stripova iz serijala Dilan Dog i Marti Misterija. Naravno, kao vrsni blefer, morate biti spremni i za takvu situaciju: smesta okarakterišite pomenute stripove pristupačne domaćim čitaocima kao krajnje prizemne i industrijski štancovane eksponente „italijanske škole“ (ovo poslednje obavezno morate izgovoriti kao da pričate o smrdljivom siru).
Pošto ste tako uzdrmali poziciju sagovornika koji se odvažio da pohvali horor u ovim crno-belim sveščicama, hladno ga upitajte poznaje li Nila Gejmana (vidi: KO JE KO U HORORU) ili nekog drugog Britanca, npr. Alana Mura, koji je otišao u Ameriku i tamo im pokazao kako treba da se rade stripovi. Kada on to porekne sa krajnje zbunjenim izrazom na licu, saopštite mu da se o savremenom horor stripu ne može ni govoriti a da se ne pomenu takva veličine, kao i njihov rad na maestralnim serijalima poput Čudovišta iz močvare i Sendmena. Obavezno natuknite da obnovljeno Čudovište iz močvare poseduje osobeni šarm, baš kao i Vrana Džejmsa O`Bara, naravno, pre nego što je adaptirana za film. Ali, Sendmen predstavlja potpuno novu dimenziju stripa kao forme umetničkog izražavanja, gde vizuelno postaje sekundarno u odnosu na naraciju i gde „grafički romani“ kao kompilacije epizoda ovog stripa, koji se periodično pojavljuje u SAD, svojim dizajnom i opremom uvode strip na velika vrata u domen priznate primenjene umetnosti. Gejmana slobodno hvalite na sav glas, jer su to pre vas bez zazora već učinili ljudi kao što su Harlan Elison, Klajv Barker, Stiven King, pa čak i Norman Majler (sic!). Naravno, u manje verovatnoj situaciji da vaš sagovornik upravo krene od hvalospeva Sandmanu i Gejmanu, sa prezrenjem recite da je u pitanju krajnje pomodan i folirantski trend u stripu čiji je cilj da se na njemu dignu što veće pare, za šta je, uostalom, krunski dokaz upravo to da Gejmana najviše hvale tako osvedočeni srebroljupci poput Elisona, Barkera, Kinga i Majlera. Za razliku od vašeg sagovornika, zavedenog lažnim sjajem tih luksuznih izdanja, vi smatrate da je pravi duh horora sačuvan upravo u stilizovanom i svedenom, direktnom izrazu sjajne „italijanske škole“, odnosno u stripovima Dilan Dog i Marti Misterija.

Horor periodika
Blefiranje o horor periodici idealna je tema, imajući u vidu to da kod nas trenutno ne postoji nijedan časopis specijalizovan za ovaj žanr. Ljudi koji čitaju horor periodiku obično su stručnjaci za horor, pa ih zato zaobilazite u širokom luku, i ako iz razgovora shvatite da su redovno pretplaćeni na Fangoriju ili, daleko bilo, Grobljanski ples[2], smesta promenite temu.
Ako se, međutim, ispostavi, da je vaša žrtva ubeđena kako se hororom bave isključivo opskurni fanzini i, eventualno, neki poznatiji SF časopisi, smesta se obrušite na nju potkovani činjenicama koje ste napabirčili u ovom odeljku.
Dakle, na zapadu postoje profesionalni časopisi posvećeni isključivo hororu, a neki od njih opstaju već čitavu deceniju, što je zavidan rekord i za periodiku koja pokriva neke mnogo popularnije oblasti ljudskog stvaralaštva. Najvažnija dva časopisa koji se redovno pojavljuju u Americi i Engleskoj jesu Fangorija i Mračna strana. Oba imaju otprilike istu koncepciju: 70% materijala posvećeno je horor filmu, a ostatak raznim drugim temama, uključujući intervjue sa horor stvaraocima, recenzije knjiga, male oglase itd. Jedina suštinska razlika jeste u tome da Fangorija, pošto se pravi i štampa mnogo bliže Holivudu nego Mračna strana, piše o najnovijim horor filmovima, od kojih su mnogi često tek u pripremi i produkciji, dok se britanski časopis mahom bavi retrospektivama, klasifikacijama i ostalim prežvakavanjima tema iz istorije horor filma. Kraće rečeno, Fangorija je daleko aktuelnija.
Inače, sama priča o nastanku ovog časopisa dovoljno je zanimljiva da se na žurci ispriča uz sendviče i pivo, ili dok stojite i čekate da se oslobodi klozet. Ime Fangorije zapravo je trebalo da bude „Fantazmogorija“, ali se vlasnicima firme Starlog Press koja je naumila da ga pokrene to ime s razlogom činilo predugačko i glomazno. Onda je glavnom uredniku novopečenog magazina palo na pamet da ime skrati do sadašnje forme, čime je dobio zanimljivu igru reči (na engleskom: fan — fanatik, obožavalac; fang — očnjak; gore — krv, sukrvica) i prvi broj osvanuo je kao Fangoria. Reakcija na časopis, koji je uglavnom bio posvećen beskrajnim nastavcima i verzijama Zvezdanih staza, bila je prilično loša, ali u redakciju je stigla gomila pisama sa pohvalama za članak koji je do tančina objašnjavao tehniku trik-šminke i izvođenja specijalnih efekata. Uredniku, čije je ime Entoni Timpone, sinulo je smesta šta treba da učini, i časopis je počeo da objavljuje priloge vezane za do tada neistraženu i nepoznatu teritoriju specijalnih efekata u horor filmovima. Uglavnom zahvaljujući tome, opstao je do danas. Strategija vašeg izlaganja koje treba da pokaže koliko pažljivo pratite horor periodiku trebalo bi otprilike da izgleda ovako: prepričajte pričicu o nastanku Fangorije, pitajte sagovornika da li slučajno poseduje broj 122, jer vam se baš taj broj zagubio na dugom prekookeanskom putu, a u njemu je specijalni intervju sa Stivenom Kingom i Džordžom Romerom (tu nećete mnogo pogrešiti, jer su njihovi intervjui u svakom drugom broju); najzad, ovlaš konstatujte da ste upravo zahvaljujući ovom časopisu završili dopisnu školu za trik-šminku Džoa Blaska koji se tamo stalno reklamira, ali da zbog ničim zasluženih i nepravednih sankcija niste mogli da u Orlando (SAD) pošaljete masku čudovišta koju ste napravili radi učestvovanja na tamošnjem takmičenju i sa kojom biste sigurno pobedili. Ukoliko je vaš sagovornik dama, sledeći prirodan korak bio bi da je pozovete posle žurke da svrati i proceni i sama vaše „čudovište.“
Što se tiče domaće horor periodike, postoje samo dva časopisa koji su se bavili hororom u istoriji naše žurnalistike, jedan visoko profesionalan (Misterije — izašlo ukupno 7 brojeva početkom sedamdesetih), drugi amaterski, po principu štapa i kanapa (Hemitor[3] — u periodu od 1992–94. izašlo ukupno dvanaest brojeva). Jedino zajedničko za ova dva magazina jeste to da su objavljivali izuzetno dobru savremenu horor prozu i pokušavali da što bolje pokriju teme vezane za horor film, kao i to da su oba neslavno propala — prvi zbog pada tiraža ispod 10.000 primeraka, drugi zbog pada tiraža ispod 10 primeraka. Tako je ipak, i u domaćoj horor periodici, ustanovljena određena vrsta tradicije.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Bleferski vodič kroz horor

taj Čet Nov 05, 2009 8:51 am
Ko je ko u svetu horora

Pošto su teorijska pitanja prilično dosadna kao tema razgovora bilo koje vrste, tako ćete i sa hororom biti u prilici da se srećete uglavnom povodom tvrdnji i izjava o nekim od njegovih najistaknutijih eksponenata. U ovom odeljku slede najvažnije informacije o onim najznačajnijim stvaraocima iz žanra koji će najverovatnije biti tema u 99% horor-razgovora.

Arđento, Dario
Italijanski režiser horor filmova koji je dočekan kao „novi Hičkok“ posle prvog filma, Ptica sa kristalnim perjem (1969). Jedan od najživahnijih režisera horora kada su u pitanju načini uklanjanja pripadnika glumačke ekipe — on ih davi, odseca im glave, gazi automobilima i baca pred vozove sa tolikim entuzijazmom da čovek ne može a da se ne uplaši. Filmovi koje treba pomenuti su Mačka sa devet repova (1971), Četiri muve na sivom plišu (1972), Duboko crveno (1975) i Suspiria (1977).

Bahman, Ričard
Mračna polovina Stivena Kinga (vidi niže).

Barker, Klajv
Engleski pisac horora čija je karijera krenula brzinom munje posle izjave Stivena Kinga da je „video budućnost horora, i da je njeno ime Klajv Barker“. Poznat po krajnje krvavim i fantastično razuzdanim pričama sakupljenim u zbirkama Knjige krvi, Barker se ubrzo latio i forme romana, kao i filmske režije. Film Noćni soj snimljen po njegovom kratkom romanu Kabal, postigao je izuzetan uspeh uglavnom zahvaljujući činjenici da se u njemu pojavljuje Dejvid Kronenberg. Ali, i da nije bilo svog tog iznenadnog uspeha i slave, Barker bi svakako mogao lepo da živi imitirajući Pola Makartnija, na koga neobično liči.

Bejts, Norman
Američki ugostiteljski radnik koji je za svoje vreme (početak 1960-ih) pokazao neverovatan raspon devijantnog ponašanja: ne samo što je rašomonisao mlade i zgodne gošće kroz rupicu u zidu, već ih je napadao kasapskim nožem dok su se tuširale, oblačio žensku odeću, držao balsamovan leš u sobi i povrh svega, nije dve godine platio porez! Ovakav lik bio je kao stvoren da bude ovekovečen u jednom od stožernih romana savremenog horora, Psiho Roberta Bloha (vidi niže); u stvari, on je nastao zahvaljujući pravom serijskom ubici po imenu Ed Gejn, koji je živeo u Blohovom komšiluku i radio mnogo gadnije stvari nego njegov fiktivni alter-ego (pravio abažure od ljudske kože, ogrlice od ženskih bradavica, a porez nije plaćao gotovo čitavu deceniju). Glumac koji ga je glumio u remekdelu Alfreda Hičkoka (vidi niže) nastalom po ovom romanu, Entoni Perkins, toliko nije bio u stanju da se otrese reputacije ludaka koju je uživao kod publike, da je negde pred kraj karijere (i života) digao ruke i rešio da se sasvim uživi u ulogu. Pamti se reklamna kampanja za jedan od nastavaka ovog filma, koja je kasnije mnogo kopirana u druge, pa i političke svrhe: „Svi smo mi pomalo Norman Bejts.“

Bigelo, Ketrin
Američka režiserka koja je do sada režirala samo jedan horor film, ali i to je bilo više nego dovoljno da joj obezbedi mesto u ovoj aleji horor velikana. Reč je o možda najboljem filmu o vampirima snimljenom u protekle tri decenije, Pre mraka (1987). Osim što je snimila policijski triler Plavi čelik i dve godine provela u braku sa Džejmsom (Terminator) Kameronom, ova osobena i odlučna režiserka završila je i film Neobični dani u kome na apokaliptični način dočarava doček 2000. godine u Los Anđelesu, kojim vlada droga zvana „Plejbek“ čije dejstvo vam može omogućiti da osetite tuđa iskustva (tj. da budete silovani, iskasapljeni ili bačeni sa desetog sprata na pločnik) bez ikakvog rizika. Ako već pričate o ovoj dami, obavezno napomenite, sa izvesnom dozom uvređenosti i mrštenja, da je ta zamisao očiti plagijat ideje o drogi zvanoj „Flešbek“, prisutne u romanima Dena Simonsa (vidi niže) iz ciklusa o Hiperionu i zbirci Ljubav i smrt.

Blati, Vilijam Piter
Čovek koji je napisao knjigu Isterivač đavola i rešio da se povuče, pošto je prodajom prava za filmovanje zaradio veliko bogatstvo. Međutim, zahvaljujući pogrešnoj proceni stope porasta životnih troškova, morao da se vrati pisanju kako bi nadoknadio ono što je potrošio, pa je dopisao još dva nastavka prvobitnog Isterivača, po čemu će ući u istoriju horora kao prvi pisac koji je od jedne ozbiljne horor knjige napravio uspešnu franšizu.

Bloh, Robert
Pisac romana Psiho i još gomile knjiga čije naslove niko ne zna. Zahvaljujući A. Hičkoku, stekao oreol najjezivijeg pisca psihološkog horora, a pošto je bio kućni prijatelj velikog broja holivudskih glumaca, iz prve ruke je upoznao patologiju ljudskog uma i tako do smrti uspeo da održi famu o sebi kao o najboljem poznavaocu tamnih dubina čovekove psihe.

Brajt, Popi Z.
Spisateljka mlađe generacije, rodom iz Nju Orleansa. Postigla veliki uspeh debitantskim romanom Izgubljene duše. Osim što dobro izgleda na fotografijama, poznata u horor fandomu po tome što se oblači na originalan i neobičan način, kao i što živi sa svoja dva ljubavnika (istovremeno) u trouglu koji funkcioniše u svakom smeru. Ako budete u prilici da govorite o njoj, nikako ne zaboravite da naglasite ono „Z“ koje se, bogzna zašto, izgovara isključivo kao „Zi“.

Brauning, Tod
Slavni holivudski režiser koji je zadužio horor žanr takvim biserima kao što je film Drakula (1931) sa Belom Lugošijem i Nakaze (1931). Iako se ovaj potonji film smatra najodvratnijim horor delom u čitavoj istoriji kinematografije, čak i kada se poredi sa takvim ekstravagantnim gadostima kao što su Zli mrtvaci ili bezbrojni savremeni filmovi o zombijima, reč je zapravo o najboljem Brauningovom ostvarenju koje je svoju lošu reputaciju steklo isključivo zahvaljujući tome što su nakaze koje u njemu glume stvarne, a ne maskirani „normalni“ glumci, pa gledalac nema onu odstupnicu u utešnu pomisao da je sve to tamo na platnu samo kaobajagi. Upravo iz istog razloga, mnogo godina kasnije neuspeh će doživeti i fantazija Rona Hauarda Vilou, gde kepece glume pravi kepeci.

Bredberi, Rej
Američki pisac naučne fantastike i horora koji je najbolje prolazio krajem pedesetih i tokom šezdesetih. Iz tog perioda potiču i njegove najbolje horor priče, obično krajnje bezvezno adaptirane za filmove i TV serije kao što su Ilustrovani čovek i Pozorište Reja Bredberija. Pošto je njegova knjiga Nešto nam se zlo privlači jedna od omiljenih knjiga Stivena Kinga, ne bi bilo loše kada biste pročitali koji pasus iz nje, koliko da znate o čemu je reč, ali ako želite da zvučite zaista kao pravi poznavalac, hvalite se time da ste čitali Bredberijeve zbirke horor priča Mali ubica ili Oktobarska zemlja.

Čejni, Lon
Glumac iz perioda nemog filma, poznat kao „Čovek sa hiljadu lica“, zbog moći transformacije u filmovima u kojima je glumio. U horor žanru ostaće upamćen po izuzetnim ostvarenjima u filmovima Zvonar Bogorodične crkve (glumio je Kvazimoda, ne Esmeraldu) i Fantom iz opere (glumio je Fantoma, ne operu). Mnogi horor glumci iz kasnijeg perioda pokušali su da oponašaju njegove pokrete i gestove, ali nikada nisu do kraja uspeli u tome. Izuzetak nije bio ni Lon Čejni Junior, njegov sin, koji je nastupao kao Frankenštajnovo čudovište u filmu Frankenštajnov duh (1942).

De Palma, Brajan
Uspešan američki režiser koji se osamdesetih proslavio besramnim imitiranjem Hičkokovih filmova. Među njegova značajna horor ostvarenja spadaju Keri (po romanu Stivena Kinga) i Blow Out (na FEST-u najpre prikazan kao Gumi-defekt, a kasnije, u bioskopima, pod idiotskim distributerskim nazivom Pucanj nije brisan). Ovaj potonji, osim što je besramna imitacija jednog drugog velikog režisera (M. Antonioni), značajan je po tome što je u njemu Džon Travolta odglumio svoju prvu ulogu koja nije imala veze sa plesanjem i nasleđem Groznice subotnje večeri (što navodi na ozbiljnu pomisao da bez ovog filma možda danas ne bismo imali Petparačke priče). De Palma je, takođe, još jedan od onih stvaralaca-škrtica koji bi želeli da sve pare ostanu u familiji, pa je za većinu svojih filmova angažovao rođenu ženu, glumicu Nensi Alen; na ovaj način se približio velikanima iz drugih oblasti šou-biznisa, među kojima su najpoznatiji Džon Lenon i Pol Makartni (vidi: Bleferski vodič za Bitlse). U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da se režiser, posle razvoda sa Nensi Alen, venčao sa Gejl En Hard, koja mu je postala producent (inače, u pitanju je bivša žena Džejmsa Kamerona koji je otišao u topli zagrljaj Ketrin Bigelo — vidi gore). Ako se u horor-razgovoru dokačite De Palme, obavezno ga uporedite sa Kronenbergom ili Džeksonom (vidi niže) i sa prezrenjem etiketirajte De Palmine poklonike kao beznadežno zastarele i bez osećaja za stil (makar i sami voleli njegove filmove).

Detlou, Elen
Žena koja je najzaslužnija za visoki ugled koji horor književnost danas uživa u svetu; zahvaljujući njenom uredničkom radu na godišnjim antologijama najboljih horor i fantasy priča (fantasy deo obrađuje njena koleginica, Teri Vajndling) do najšire publike došla su vrhunska literarna ostvarenja čitavog niza mladih horor stvaralaca. Osim po svom uredničkom radu, ostaće zapamćena i po blesavoj garderobi i maskama koje stalno nosi na horor konvencijama.

Džekson, Piter
Novozelandski filmski režiser koji je svetsku slavu stekao kao majstor neukusa svojim debi ostvarenjem Neukus. Postupivši na provereni način Džordža Romera i Tobija Hupera (vidi niže), snimio je ovaj film sa nekoliko prijatelja, a sebi dodelio najvažniju ulogu, ulogu hrabrog Dereka koji se bori protiv opakih vanzemaljaca i najveći deo filma provodi pokušavajući da zatvori sopstvenu lobanju i u nju vrati parče mozga koje mu neprekidno ispada. Treći Džeksonov film (drugi se zvao Upoznajte Tupavce), Mrtav mozak, bavio se temom zombija i toliko je bio svež i originalan da je pre par godina osvojio prvu nagradu na Festivalu fantastičnog filma u francuskom gradu Avorijazu. Na žalost, potonje Džeksonovo ostvarenje, Nebeska stvorenja, pokazuje njegovu nameru da se bavi „ozbiljnim“ temama, što je samo prvi znak neizbežnog pada u žabokrečinu pretencioznog umetničarenja.

Ečison, Denis
Američki pisac mlađe generacije poznat po novelizaciji hit-horor filmova (Magla, Videodrom), žestokim kratkim pričama i uspešnom uredničkom radu na horor antologijama. Osim što izgleda kao dobroćudni meda, ovaj bradonja izbegava fotografisanje na konvencijama i festivalima, a definitivan dokaz njegove uvrnutosti jeste upravo Ečisonova sklonost prema profesionalnom američkom rvanju. Možete pomenuti njegove izvrsne zbirke Mračna zemlja i Crveni snovi, ali ako želite zaista da poentirate, izmislite naslov priče koju ste pročitali u najnovijem broju Grobljanskog plesa (teško dostupan poluprofesionalni horor časopis) i koju je Ečison posvetio Halku Hoganu.

Elison, Harlan
Inače veoma poznat i plodan pisac naučne fantastike, koji je često pisao i horor. Po sopstvenom priznanju, svojim najvećim dostignućem smatra to što je otkrio Dena Simonsa prilikom održavanja jedne od „književnih radionica“ i lansirao ovog mladog pisca u horor orbitu. Osim neporecivog ugleda koji uživa među poklonicima fantastične proze, Elison takođe važi i kao čovek čiji su eseji daleko zanimljiviji od njegovih priča — naročito kada su svađalački nastrojeni, uvredljivi i osvetoljubivi prema kolegama piscima.

Gejman, Nil
Mladi britanski pisac i strip-scenarista, tvorac mega-uspešnog serijala Sendmen. Jedini čovek koji je osvojio svetsku nagradu za fantastičnu književnost za strip-scenario, što je toliko ozlojedilo sujetne pisce, da je posle tog skandala brže-bolje uvedena kategorija za „ostale medije“ gde su se mogli bezbedno trpati takvi „marginalci“ poput Gejmana. Inače, pisac ogromnog znanja, erudicije i mašte, koji će — ako ne bude lenj — naslediti takve velikane kao što su Stiven King i Klajv Barker.

Grant, Čarls L.
Američki pisac prisutan u hororu već više od dvadeset godina; međutim, pošto je po prirodi stidljiv, stalno ga „otkrivaju“ kao novu nadu. Ukoliko shvatite da vaš sagovornik ne zna o čemu priča (odn. nije pročitao knjigu Gospodari tame), zauzmite potpuno isti stav i suprotstavite se njegovom gledištu da horor književnost prestaje sa Kingom i Barkerom. Recite kako postoji jedan mladi autor koji nije još navršio ni pedesetu, a napisao je, priredio i objavio već više desetina knjiga. Ako je vaš sagovornik, ipak, dovoljno istrajan pa zahteva da mu preporučite neki naslov, pomenite seriju antologija o Zalivu Grejston i kažite da je u poslednjoj po redu objavljena i vaša priča, napisana pod pseudonimom. To bi trebalo da bude više nego dovoljno.

Herbert, Džejms
Engleski pisac koji je početkom sedamdesetih shvatio da od horora može bolje da živi nego od biznisa sa reklamama (što samo dokazuje da je tamo, na Zapadu, sve potpuno naopako). Svrstava se u pisce tzv. „pulp“ horora, uglavnom zato što žrtve u njegovim romanima (nikada ne piše priče, jer kratku formu smatra suviše kratkom) bivaju na ovaj ili onaj način samlevene ili spljeskane u pulpu. Njegovi najslavniji naslovi su Pacovi, Preživeo, Magla, Mesec, Grobnica itd. a kao najveći motiv za čitanje njegovih dela može poslužiti činjenica da je on jedan od omiljenih pisaca Stivena Kinga. Ako vaš sagovornik bude napomenuo da kod Herberta ne voli preveliku količinu krvi, hladno primetite da očigledno nije pročitao njegov roman Svetilište (što je najverovatnije tačno, pošto u toj knjizi ne samo da nema mnogo krvi, pa je neverovatno dosadna za čitanje, već je i najobimnija od svih Herbertovih radova) i objasnite mu kako se upravo na tom primeru može sagledati sva dubina i humanost Herbertove proze.

Hičkok, Alfred
Stiven King holivudskog filma 50-ih i 60-ih.

Hotala, Rik
Idealna tema za blefiranje, pošto je reč o piscu kojeg kod nas nisu čitali čak ni najupućeniji stručnjaci za horor. Ovaj pisac potiče, kao i Stiven King, iz Mejna, u Novoj Engleskoj koja je, kao što svaki horor fanatik zna, mesto odakle su potekli takvi horor pisci kao što su Natanijel Hotorn, Edgar Alan Po i Hauard Filip Lavkraft. Hotala je do sada objavio devet izvrsnih horor romana, među kojima se izdvajaju Avetna svetlost, Mračna tišina i Hladni šapat. Teme kojima se Hotala bavi variraju od likantropije do priča o duhovima, a po njegovim kratkim pričama iz ciklusa Mala braća urađeni su stripovi u izdanju kuće Dark Horse Comics. Inače, Hotala liči na nekog profesora književnosti ili bibliotekara, što nije ni najmanje čudno jer je on svojevremeno, pre nego što se obogatio pisanjem, bio i jedno i drugo.

Huper, Tobi
Američki režiser koji se pre više od dve decenije proslavio kultnim filmom Teksaški masakr motornom testerom uz pomoć koscenariste Kima Henkela i grupe drugara, glumaca koji su još studirali i poluprofesionalnih snimatelja. Pošto je to bio recept koji je nekih pet godina ranije uspešno oprobao Džordž Romero, ovaj film je stekao kultni status i ušao u Ginisovu knjigu rekorda po dužini trajanja neprekidnog vrištanja glavne glumice. Najuspeliji lik iz ove tople ljudske priče smeštene u još topliji Teksas jeste stvorenje po imenu Kožno lice, maloumnik koji tranžira žrtve motornom testerom, guli im lica i koristi ih kao maske. To je ujedno jedna od najprofitabilnijih horor franšiza, uz Fredija i Džejsona, i njegove lutke, posteri, bedževi i stripovi preplavili su tržište, gde uspešno opstaju zahvaljujući nastavcima Masakra (ukupno 3 dosad snimljena). Ukoliko vaš sagovornik iskaže istinsko ushićenje za Huperovo remekdelo, možete s prezirom izjaviti kako je, za vaš ukus, dramaturgija tog filma isuviše… pa, iseckana.

Italijanska škola
Vidi odeljak: HOROR FILM

Jakšić, Zoran
Pančevački pisac mlađe generacije, angažovan prevashodno na polju naučne fantastike i ovenčan mnogobrojnim nagradama za dela tog žanra. Veliki broj njegovih priča i novela sadrži horor elemente (možete nonšalantno pomenuti zbirku priča Nikadorski hodočasnik ili novelu „Dubrava“ znajući sa velikom izvesnošću da ih vaš sagovornik nije čitao) i već se očekivalo da će Jakšić postati još jedan pripadnik sve veće grupe domaćih stvaralaca okrenutih čistom hororu, kada mu se dogodilo to da se oženio i postao izgubljen za svaku vrstu književnog stvaralaštva, pa i onu stravično-užasnu.

Karpenter, Džon
Američki filmski režiser poznat po tome da, kako mu karijera odmiče, snima sve gore filmove. Njegov prvi dugometražni film, snimljen tehnikom „štapa i kanapa“ (Tamna zvezda) ujedno je i najbolji. Posle njega sledi Napad na policijsku stanicu br. 13 koji je nešto gori, pa Noć veštica (film koji je obično razlog za vaše blefiranje o Karpenteru), Magla koja je slabija od Noći… itd. Vlada opšte rašireno uverenje da će Karpenter, koji inače voli i da komponuje muziku za svoje filmove, ukoliko bude imao dovoljno para, ići toliko daleko da će mu poslednji film biti neki horor-ekvivalent Bolera Bo Derek, najgoreg filma ikada snimljenog u istoriji ljudske vrste. Prilikom blefiranja, treba spretno da baratate činjenicom da se jednim od najvećih Karpenterovih dostignuća smatra kreacija Majkla Majersa (vidi niže).

Kembel, Remzi
Živi dokaz o tezi da tanka crta deli genijalnost i ludilo. Kembelovo britansko kreativno ludilo postalo je tokom sedamdesetih veoma unosno, tako da je Remzi (uvek ga pominjite sa određenom prisnošću i toplinom, kao da ste koliko juče zajedno popili po pintu u nekom liverpulskom pabu) uticao na formiranje takvih pisaca kao što su Klajv Barker i Džejms Herbert (vidi gore); tačnije, veliki komercijalni uspeh Remzijevih romana Lutka koja je pojela svoju majku, Parazit i Lice koje mora umreti definitivno je naterao ovu dvojicu da se profesionalno bave hororom. I mada su sva trojica vrlo imućni, i dan-danas se, kada se nađu u istoj kafani, neumorno svađaju oko toga ko će da plati turu (engleska posla).

King, Stiven (Poznat još pod pseudonimom Ričard Bahman)
Jedan od najčešćih razloga zbog kojih ćete se uopšte naći u prilici da primenite horor blef. Pošto o njemu svi sve znaju, najbolje je da iz rukava istresete nekoliko anegdota, poput one da je kao dete imao farmu mrava sa ukrasima u obliku minijaturnih ljudi, pa je onda sa uživanjem posmatrao kako ih mravi preplavljuju (kao što je posvedočio poznati američki karikaturista Gari Larson); zatim, možete pomenuti slučaj kada se King jednom vratio sa dugotrajne promocionalne turneje po SAD i Engleskoj (negde u periodu 1982–1985), pa ga ukućani nisu prepoznali niti hteli da ga puste unutra pre nego što im je dokazao da je to zaista on, stavivši im na uvid svoju vozačku dozvolu; takođe, korisna je informacija da je King dvometraš i da od jeseni do proleća pušta bradu, da bi je od proleća do jeseni brijao. Osim što je briljantan pisac, King je i izrazito komercijalan pisac, što može da mu bude samo otežavajuća okolnost, ali ako ste baš raspoloženi da raspalite po njemu, onda uzmite na zub njegove scenarističko/rediteljske neuspehe kao što je film Teror mašina i odvratnu naviku da se, poput Alfreda Hičkoka za vreme `50-ih i `60-ih pojavljuje u kakvoj simboličnoj ulozi u svakom filmu koji sa njime ima bilo kakve veze. Obično vam neće biti potrebno više od ovih informacija kako biste dokazali da jako dobro poznajete Kralja horora (eto kako prezime može da bude srećna okolnost), ali ako smatrate da treba da se ozbiljnije pripremite (tj. ako očekujete da ćete razgovarati sa piscima, ili nedajbože fanovima horora), možete odabrati jedan od sledeća dva načina:

a) teži (odnosno da pročitate knjigu Gospodari tame, kao i sve ostalo objavljeno u ediciji „Košmar“); i
b) lakši (da pročitate Bleferski vodič za Stivena Kinga).

Knežević, Boban
Domaći pisac i izdavač naučne fantastike; prezirao je horor do te mere da je objavio prvu žanrovski celovitu i određenu horor antologiju sa nadahnutim naslovom Horor, uključivši reprezentativne priče H. P. Lavkrafta, Stivena Kinga i Klajva Barkera. Ovo je učinio u nadi da će čitaocima svoje edicije „Znak Sagite“ horor toliko ogaditi da će se oni vratiti stazi pravednika i pravovernom obožavanju SF-a. Pošto je taj poduhvat imao učinak bumeranga (ova antologija postala je Kneževićeva najprodavanija knjiga svih vremena), Boban je rešio da domaćem hororu zada smrtonosni udarac, pa je i sam počeo da ga piše i priče strave šalje na sopstveni konkurs. Mnogi mladi domaći pisci upamtiće ga kao dobrotvora zato što je prvi objavio njihove radove, a da im za to nije tražio nikakve pare (naravno, i tu postoje časni izuzeci). Dobar izbor za omiljenu Bobanovu priču može biti „Hoda kao čovek“, zbog osobenog pristupa arhetipu vampira, tj. u liftu.

Kodža, Keti
Osim što izgleda kao foto-model, ova mlada američka spisateljica poseduje zavidan literarni talenat i nemilice ga unovčava prodajom svojih priča časopisima kao što je fantasy & Science Fiction. Muž joj je nekakav umetnik-konceptualista, tako da su glavni likovi u njenim knjigama najčešće umetnici. Neizostavno pomenite njene romane Šifra, Kvar na mozgu i Koža kao najviše domete savremene horor proze. A onda nonšalantno nabacite da posedujete broj Plejboja iz 1993. u kojoj je autorka pozirala za duplericu i tako ilustrovala svoju tamo objavljenu priču. Ako blefirate muškog sagovornika, budite sigurni da ćete izazvati zavist toliko intenzivnu da će se graničiti sa strahopoštovanjem. Ukoliko, međutim, razgovarate sa pripadnicom nežnijeg pola, pređite na naočitog Klajva Barkera (vidi gore), pa u istom cilju i na isti način pomenite neki od glamuroznih „gej“ magazina.

Korman, Rodžer
Legendarni holivudski filmski producent koji je snimio gomilu filmova za budžet dovoljan koliko za pertle (pazite: nikada nemojte reći „za imalin“ ili „za četku za cipele“, već isključivo „za pertle“ — filmadžijama je iz nekog razloga to veoma važno). Pronalazio je mlade, nezaposlene i talentovane filmske stvaraoce, davao im zaposlenje, ali retko i pare, tako da je stalno bio na meti glumačkih sindikata i sličnih organizacija koje su ga toliko proganjale da nikada nije dva dana uzastopno snimao na istoj lokaciji. Tokom šezdesetih shvatio da je pravo vreme da se snime filmovi po delima Edgara Alana Poa, jedinog uglednog američkog horor pisca, pa je napravio čitavu seriju, obično sa Vinsentom Prajsom u glavnoj ulozi. Pošto to, zahvaljujući televiziji, zna svako, nikako nemojte govoriti o Padu kuće Ušer, Klatnu i jami, Gavranu itd., već umesto toga odaberite neki Kormanov naslov iz pedesetih koji niko nije gledao (pa ni vi), kao što je Monstrum ukletog mora, Poslednja žena na Zemlji ili Saga o ženama-Vikinzima i njihovom putovanju do voda velike morske zmije. U prilog svim ovim naslovima ide Kormanov običaj da upošljava mlade i zgodne glumice i odeva ih u kostime od kože koji se — zbog slane morske vode i sunca — tokom snimanja sve više skupljaju, pa kako film postaje sve nebulozniji, to više ženskog mesa možete videti na platnu. Zahvaljujući takvim poduhvatima, Korman je uspeo sebi konačno da pribavi budžete dovoljne za čitavu kolekciju pertli, o kojoj je nedavno izdao knjigu autobiografskog karaktera.

Krejven, Ves
Duhovni i filmski otac Fredija Krigera (vidi niže).

Kriger, Fredi
Serijski ubica natprirodnih moći kome je uspelo da opstane čak u sedam ili osam nastavaka filma Vesa Krejvena Strava u Ulici Brestova kao i da dobije sopstvenu TV seriju — pošto su mu žrtve uglavnom deca i tinejdžeri, koje proganja i kasapi u snu pomoću svoje specijalne rukavice sa sečivima našivenim na prste, možete o ovom simpatičnom liku govoriti kao o „Branku Kockici“ (ili Ronaldu Mekdonaldu) horora, u zavisnosti od toga blefirate li nekoga ko je naše gore list, ili je pak stranac.

Kronenberg, Dejvid
Kanadski filmski režiser koji je kult-status stekao zahvaljujući svojim beskompromisnim (čitaj: punim krvi i seksa) filmovima iz sedamdesetih, poput Besnila i Jeze. Sarađivao je sa porno zvezdama (Merilin Čembers) i izvršio presudan uticaj na niz mladih holivudskih filmadžija (Karpenter, De Palma, Krejven). Poznat po tome što je prvi put u istoriji filma na platnu prikazao rasprskavanje ljudske glave u tehnikolor-sinemaskopu, u svom filmu Kontrolori. Nastavio da radi u horor žanru sve do uspešnog rimejka klasičnog filma Muva iz 50-ih, da bi se zatim upustio u hibridne „umetničke“ poduhvate kakav je njegov poslednji, preambiciozni film Goli ručak, što samo najavljuje njegov dugo odlagani sunovrat. Ali, svaki pravi poklonik horora sećaće se njegovih ranih radova sa dubokim pijetetom i privrženošću.

Lavkraft, Hauard Filip
„Otac“ savremenog horora, isključivo zahvaljujući činjenici da je većina savremenih autora odrasla uz njegove priče o monstrumima sa drugih svetova, među kojima se izdvaja ciklus priča o Ktuluu. Osim ove činjenice, ništa drugo ga ne povezuje sa modernom horor prozom, tako da možete biti sigurni da je, ako vam sagovornik saopšti da je pročitao, npr. U planinama ludila, i da mu se sve to izuzetno dopalo, u pitanju totalni blef. Hladno mu saopštite da je kuća Arkam Pablišing koja objavljuje post mortem Lavkraftov opus, nedavno štampala zbirku njegovih tek otkrivenih i sređenih spisa, u ograničenom tiražu od 18.000 primeraka sa faksimilom potpisa davno pokojnog pisca i da ste imali tu sreću da do nje nedavno dođete. Sa samouverenjem istinskog blefera recite da se u toj zbirci nalazi priča po kojoj će ubrzo biti snimljen novi nastavak Reanimatora kao i poslednja priča iz ciklusa o Ktuluu, u kojoj i Ktulu i svi drugi „Stariji bogovi“ bivaju uništeni u planetarnoj kataklizmi. Ukoliko ste naišli na pravog Lavkraft-fanatika, to ćete smesta shvatiti po balama koje će mu pocureti niz bradu, pa dajte neko neodređeno obećanje da ćete mu jednog dana pozajmiti na čitanje tu dragocenu knjigu i brzo skrenite temu na nešto drugo. Ako vas, međutim, osećaj nije prevario pa je sa vama razgovarao običan blefer, ostavićete ga sa izrazom krajnje postiđenosti na licu.

Levin, Ajra
Pisac poznat po tome da svakih desetak ili više godina po nekom njegovom romanu bude snimljen filmski hit. Nedavno je to bio Iver, krajem sedamdesetih Momci iz Brazila, a za našu temu najvažnija je, naravno, njegova Rozmarina beba iz 1968. godine. Ako već morate da se upuštate u razgovor o ovom kamenu-temeljcu modernog horora, obavezno napomenite kako je to roman/film o ultimativnom otuđenju i paranoji, kako je Roman Polanski (vidi niže) prvi put u Holivudu snimao film po jednom književnom delu, pa je bukvalno shvatio da na platnu treba da se vidi tačno ono što piše u knjizi, uključujući novinske naslove, datume itd., te najzad da je Mija Farou mnogo bolje izgledala pre nego što se upustila sa onim Vudijem Alenom.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Bleferski vodič kroz horor

taj Čet Nov 05, 2009 8:52 am
Majers, Majkl
Poznat po belo našminkanom licu (izgleda da se veliki broj filmskih bauka ugledao na Maksa Šreka — vidi niže), ovaj manijak natprirodnih moći prvi put se pojavio u sada već klasičnom filmu Džona Karpentera Noć veštica. Najočitije ispoljavanje njegovih natprirodnih sposobnosti upravo je činjenica da njegova kasapska franšiza i dalje živi kroz beskrajni niz nastavaka, privlačeći sve mlađu i mlađu publiku, tako da su sada gledaoci serijala o Noći veštica mahom deca i tinejdžeri koji tek što su umakli od Fredija Krigera.

Marković, Aleksandar
Prevodilac i pisac mlađe generacije, poznat po tome što je napisao i objavio vrlo malo priča. Ovo odsustvo, da upotrebimo Kingov izraz, „književne elefantijaze“, načinilo je od Markovića neku vrstu kultnog autora među kritičarima i čitaocima. Osnovno objašnjenje za odsustvo većeg broja Markovićevih radova leži u tome da je on shvatio da izvrsno piše, ali takođe i da je to mukotrpan i tegoban posao, pa pošto je po prirodi pomalo lenj, radije se okrenuo lukrativnijim stvarima, kao što je prevođenje knjiga za domaće izdavače žanrovske proze. Nipošto ne pominjite njegovog „Belog nosoroga“ (Tamni vilajet #3), jer tu nemate šta da dodate onome što je već rekla blagonaklona domaća kritika (A. Jerkov), već se radije uhvatite priče „Drvo koje jede zmajeve“ (Znak Sagite #1) i raščlanite složenu simboliku upotrebe Čarlija Brauna u horor kontekstu.

Mek Kemon, Robert R.
Američki pisac koji je napravio karijeru tako što je u dlaku sledio opus Stivena Kinga. King objavi `Salemovo, Mek Kemonu se štampa Žedni su!; King napiše Uporište, eto Mek Kemona sa Pesmom labudice. King zapljusne tržište romanom To, a Mek Kemon projezdi na talasu koji se za njim digao sa Dečakovim životom. I što je najlepše od svega, ne bude nijednom optužen za plagijat, već postane jedan od najčitanijih i najpopularnijih mlađih pisaca američkog horora. Možete mirne duše tvrditi kako je to samo pokazatelj da publici nikada nije dosta Kinga, pa spremno guta i njegove surogate. Ukoliko, međutim, vaš suparnik već izrekne takvu tešku optužbu protiv Mek Kemona, spremno ga uzmite u zaštitu upotrebivši kao primer silovitu i krajnje originalnu priču o zombijima „Jedi me“ kakvu (zbog količine odvratnosti) ni King ne bi mogao (ili je možda bolje reći: želeo) da napiše.

Metison, Ričard
Čovek koji je šezdesetih napisao niz priča i romana u kojima je vampire iz magle Transilvanije doveo u neposredni komšiluk čitalaca — kancelarije, supermarkete i ostala mesta urbanog okupljanja. Njegov roman Ja sam legenda svojevremeno je, pogrešno etiketiran kao naučna fantastika, objavljen u biblioteci „Kentaur“, a govori o poslednjem normalnom čoveku u svetu naseljenom vampirima, koji u tako obrnutoj podeli uloga zapravo predstavlja čudovište i opasnost po novo društveno ustrojstvo. Osim što je Metisonu ovaj roman doneo slavu i dosta para, inspirisao je i nekoliko filmskih adaptacija od kojih je verovatno najgora upravo ona najpoznatija — film Čovek Omega sa Čarltonom Hestonom u glavnoj ulozi. U Metisonove zasluge ubraja se još i činjenica da je on otac Ričarda Kristijana Metisona, mladog i uspešnog horor pisca specijalizovanog za formu kratke priče.

Njumen, Kim
Engleski pisac mlađe generacije (koliko znamo, nema nikakve veze sa Polom Njumenom), poznat po svojim horor romanima Kvorum i Anno Dracula-}. Интензивно се дружи са Нилом Гејманом, тако да један другоме пишу славопојке у својој прози, одн. сценаријима за стрип. Ваш саговорник, уколико уопште зна за Њумена, врло вероватно не зна да овај под псеудонимом Џек Јеовил објављује fantasy romane inspirisane sistemom za igranje War Hammer, što samo pokazuje da i Njumen, kao i mnogi drugi pisci horora, ima određenih sklonosti kojih se stidi, pa takve spisateljske poduhvate ne potpisuje krštenim imenom i prezimenom.

Oltvanji, Oto
Mladi pisac horora iz Subotice, koji važi za najboljeg poznavaoca najmodernije svetske horor proze. To je postigao zahvaljujući tome što ima vremena u izobilju za čitanje debelih godišnjih antologija Elen Detlou i Teri Vajndling, sa povremenim pauzama za rejv-hepeninge. Po sopstvenim rečima, najbolje svoje priče napisao je upravo u pauzama između dve rejv-žurke i njegovoj prozi vrlo su sklone vrlo mlade devojke u vrlo kratkim vrlo crnim vrlo suknjicama (na čemu mu neizmerno zavide drugi pisci horora). Od Oltvanjija se očekuje mnogo, a pre svega da konačno priredi čak tri antologije savremenog horora za ediciju „Košmar“ — Gospodare tame 2, Gospodarice tame i Gospodare tame 3.

Pavić, Milorad
Slavni domaći pisac književnosti glavnog toka koji je horor u izobilju koristio u svojoj najboljoj knjizi Hazarski rečnik. Oni koji su uspeli da je pročitaju svakako znaju na šta mislimo, ali vi se nipošto ne morate baviti jednom tako tegobnom aktivnošću. Biće dovoljna i vaša hladna i samopouzdana blef-tvrdnja pravog poznavaoca horora da je Pavić i posle Hazarskog rečnika ostao odan stravi i užasu, tj. da su mu sve ostale knjige što stravične, što užasne.

Pekić, Borislav
Još jedan veoma čitan i nagrađivan pisac savremene domaće književnosti glavnog toka. Osim što je, kao student književnosti, bio više puta primećen da odlazi na čašicu ruma sa ocem autora ovog vodiča, domaći horor je zadužio i time što je napisao knjigu Besnilo, koju slobodno možete nazvati prvim domaćim modernim horor romanom — pogotovo ako blefirate u razgovoru sa nekim ozbiljnim poklonikom „prave“ literature ili, eventualno, sa književnim kritičarem; možete biti sigurni da su oni ovu Pekićevu knjigu sa gnušanjem ostavili posle prvih dvestotinak strana, tako da svakako neće moći da vam protivureče. Da bi ta vaša tvrdnja bila čvrsta kao armirani beton, uložite minimum napora da pročitate samo poslednje poglavlje ovog sjajnog romana i citirajte neku rečenicu iz njega, bez obzira što ništa nećete shvatiti. Ne brinite, neće ni vaš suparnik.

Po, Edgar Alan
Vidi pod „Korman, Rodžer.“

Polanski, Roman
Američki režiser poljskog porekla poznat po svojoj naklonosti prema Nastasji Kinski i raznim skandalima sa maloletnicima. Ali, pošto to nije ono zbog čega je zanimljiv za polje našeg blefiranja, potrebno je da znate da je on snimio jedno od presudnih filmskih dela koje će doprineti bumu modernog horora — Rozmarinu bebu. Možete, naravno, sa duboko intelektualnim izrazom na licu govoriti o modernom pristupu legendi o vampirima u njegovom Balu vampira, ili o uticaju Stanara na savremene psihološke horore, ali ne savetujemo vam da preterujete, jer su ovde, zbog čestog prikazivanja na lokalnim televizijama i u Muzeju kinoteke, već veće šanse da naletite na nekoga ko zna o čemu govori.

Rajs, En
Osim što je odlikuje ta osobina da je žena, ova gospođa sa američkog juga poznata je po mudroj odluci da digne ruke od pisanja ljubića o američkom građanskom ratu kojima su sklone njene koleginice i sunarodnice, i da se umesto toga pozabavi vampirima. Tako je nastao izuzetno uspešan serijal čiji je prvi deo Intervju sa vampirom. Pravi kuriozitet u vezi sa ovom spisateljicom jeste njeno nepomirljivo protivljenje da glavni lik, vampira Lestata, u filmskoj verziji glumi Tom Kruz, pošto je ona Lestata očito zamišljala daleko muževnijim, suptilnijim i najmanje za glavu-dve višim od ovog supruga glumice Nikol Kidman. Ipak, kada je pogledala film, bila je toliko ganuta Kruzovom interpretacijom da je zakupila čitavu oglasnu stranu u časopisu Verajeti kako bi mu se javno izvinila. Umesto da se upuštate u raspravu o Intervjuu… o kome sada svako može da blefira zahvaljujući bespravnom prikazivanju istoimenog filma na ovdašnjim lokalnim televizijama, smelo izjavite da je najbolji deo sage zapravo završni deo trilogije, Kraljica prokletih, ali da čak ni on ne može da se meri sa novom knjigom koja je od serije neočekivano načinila tetralogiju, Priče kradljivca tela, ili pak najnovijim nastavkom, Memnok, koji je od serije još neočekivanije načinilo penta(ili kvinta?)logiju. Naravno, ta tvrdnja je dijametralno suprotna stvarnosti, ali vaš suparnik koji nije čitao ni Intervju… nikako to neće moći da zna, pa će biti primoran da skrušeno klima glavom, zapanjen nepresušnošću vašeg znanja.

Romero, Džordž
Velikan modernog horor filma (iako je svoje legendarno delo, Noć živih mrtvaca, snimio još 1968). Iako danas izgleda kao prijatan sedobradi čikica, Romero je te davne godine za jedva nešto više od 100.000 $ uspeo da snimi film koji ne samo da je postavio nove parametre filmskog horor izraza (ma šta to značilo), već i više nego stostruko naplatio tu investiciju, zahvaljujući publici koja je sa toliko spremnosti prihvatila ovu jezivu pričicu o zombijima da je ona utkana čak i u rok video spotove i reklame za pivo. Pošto je tako zgrnuo velike pare, Romero je mirne duše mogao da snimi još dva nastavka, Zora mrtvaca (1979) i Dan mrtvaca (1985). Jedan od njegovih saradnika i majstor za specijalne efekte, po imenu Tom Savini, snimio je 1990. rimejk prvog dela trilogije, u nadi da će to dovesti do stvaranja animirane serije o zombijima za decu i tako doneti još para. Uvek govorite sa velikim poštovanjem o Romeru (ni slučajno ga nemojte familijarno zvati „Džordž“) i u zgodnom trenutku razgovora ubacite podatak da je on čak deset godina sa Kingom dogovarao ekranizaciju romana Uporište, ali da je na kraju morao da se zadovolji samo režijom Mračne polovine, pošto nijedan bioskop u Americi ne bi prikazao film dug 11 sati i 45 minuta.

Savanović, Sava
Vlada pogrešno uverenje da je ovo prvi srpski vampir, zahvaljujući netačnim podacima iz pripovetke Milovana Glišića „Posle devedeset godina“ i filma Đorđa Kadijevića Leptirica. U stvari, prvi zabeleženi podatak o nekom srpskom vampiru datira iz druge polovine 18. veka, posle serije incidenata u selu Medveđa, gde je neki povampireni hajduk Pavle terorisao stanovnike i stoku im, a naročito jednu snajku po imenu Stanojka. Izveštaj pod nazivom Visum et repertum [4] napisao je izvesni doktor Filkinger, koji je sa odredom austrougarske vojske otišao da izvidi stvar. Zato možete svakome ko vam bude pomenuo Savu Savanovića nos da natrljate Filkingerom i da ga uputite da pročita originalni spis koji je svakome lako dostupan u papskoj biblioteci u Vatikanu. Ukoliko vas, pak, čitava stvar zanima i više nego što je potrebno za bleferske svrhe, možete (mada to ne savetujemo) pročitati priču „Reč koja odjekuje“ (vidi odrednicu Skrobonja, Goran) i tako sebi uštedeti troškove za put do Rima i natrag.

Simons, Den
Američki pisac iz Kolorada (iz nekog razloga, verovatno iz lokalpatriotizma, tamošnji izdavači veoma insistiraju na tome iz koje je savezne države SAD njihov pisac, tj. King iz Mejna, Brajtova iz Luizijane, Mek Kemon iz Alabame itd.). Posle učestvovanja u jednoj književnoj radionici koju je vodio Harlan Elison, pobedio na konkursu tada aktivnog časopisa Zona sumraka za kratku priču i ubrzo shvatio gde leže prave pare, pa je za kratko vreme objavio nekoliko romana i pokupio sve moguće nagrade. Deo njegovog opusa (Hiperion, Pad Hiperiona, Šuplji čovek) zapravo je naučna fantastika, ali ostatak, koji preovlađuje (bar po broju stranica) čisti je horor. S obzirom na to da je kod nas prevedeno i objavljeno čak pet njegovih knjiga (gore pomenute, plus Pesma boginje Kali i Ljubav i smrt), u razgovoru s prezirom pređite preko njih i zakačite se za Lešinarsku utehu, roman o „vampirima uma“, kojim je Simons 1990. osvojio uglednu nagradu Brem Stoker. Pošto ova knjiga ima gotovo hiljadu strana, možete biti sigurni da vaš sagovornik ne samo što je nije pročitao, nego je nikada neće ni pročitati, zbog opštepoznate neisplativosti objavljivanja tako obimnih knjiga kod nas. Tako se možete prepustiti trenutnom nadahnuću i ispričati o „vampirima uma“ ono što vam prvo padne na pamet. Bez obzira šta je, nećete pogrešiti.

Skip, Džo & Spektor, Krejg
Mladi američki pisci koji su praktično izmislili „Bljuzgapank“. Sve do 1994, bili nerazdvojni poput Drakule i Renfilda i napisali veliki broj zajedničkih romana kojima je zajedničko odsustvo svake mere, ukusa i ograničenja kada su u pitanju utroba, krv i ostale telesne tečnosti. Najpoznatiji su po seriji antologija o zombijima koju su (naravno) zajednički priredili — Knjiga mrtvih i njeni nastavci — ali vi ćete sasvim lako ostaviti bez teksta prisutne tvrdnjom da posedujete originalno izdanje njihovog romana Most propraćeno muzikom specijalno pisanom za tu priliku. To možete upotrebiti i kao zgodan prelaz na neku drugu temu za blefiranje u kojoj se sjajno snalazite, pogotovo ako je to horor muzika.

Skrobonja Goran
poznat po tome što je napisao ovu knjigu. Osim nje, zna se još za njegove radove kao što su Nakot (prvi i jedini roman), Od šapata do vriska (prva i jedina zbirka priča) i Gospodari tame (prva i jedina antologija horor proze). Pored pisanja, bavi se i prevođenjem i izdavaštvom (edicija „Košmar“). U najveće zasluge ubraja mu se objavljivanje romana To Stivena Kinga i ubeđivanje dr Zorana Živkovića da objavi romane Dena Simonsa. Posle čitanja njegovog romana Nakot, jedan domaći kritičar sa ushićenjem je uskliknuo: „Ovaj čovek bi negde u inostranstvu bio bogat!“ što je neizmerno utešilo inače neutešnu Skrobonjinu užu i širu familiju. Ako želite da dobro izblefirate kako poznajete njegovo stvaralaštvo, najbolje je da odaberete neku od malo dostupnih (odn. najgorih) objavljenih priča, kao što je „Bezimena stvar“ (Alef br. 17), ili još veći raritet, „Reč koja odjekuje“ (Sveske br. 24). Nakot nema svrhe da potežete, jer je velika verovatnoća da je kolega blefer sa kojim se žustro svađate upravo jedan od onih 137 ljudi koji su ovu knjigu i pročitali.

Somtou, S. P.
Tajlanđanin čije je puno ime Somtou Sačaritkul; izuzetno zanimljiva faca, jer je školovan u Itonu i Kembridžu, gde je diplomirao književnost i muziku, a bio je i član Međunarodnog komiteta UNESCO-a za muziku. Njegove priče i romani (najpoznatiji je serijal o mladom vampiru-rokeru Valentajnu, Vampirsko stecište i Valentajn) izuzetno su uspela sinteza nasleđa orijentalne kulture i vrhunskog zapadnog obrazovanja. Tip od koga se mnogo očekuje na polju horor stvaralaštva.

Stefanović, Zoran
Mladi pisac i strip-scenarista, po profesiji dramaturg. Pobedio svojevremeno na konkursu Bobana Kneževića kratkom horor pričom „U proleće, ljubićemo se“, a zatim (nadamo se, privremeno) prestao da piše horor prozu, zaveden činjenicom da se pisanje drama mnogo više isplati.

Stoker, Abraham „Brem“
Irski pisac kome su u Holivudu i Engleskoj želeli da podignu spomenik takvi likovi kao što su Bela Lugoši, Kristofer Li, Frenk Lendžela i Gari Odlman. Autor romana Drakula, koji je i dan-danas podjednako morbidan i dosadan za čitanje, uprkos činjenici da je zapravo plagijat dela Vampir dr Džona Polidorija (vidi: Šeli, Meri) i da ga je na naš jezik prevela supruga dr Zorana Živkovića, Mirjana. Pošto je od krajnje nezanimljive priče o rumunskom vlastelinu koji je nešto kao ratovao s Turcima u srednjem veku, načinio krajnje romantičnu legendu o grofu-vampiru, zahvalni pisci horora koji su na ovaj ili onaj način izgradili karijeru na Drakuli, dali su Stokerovo ime jednoj od najuglednijih nagrada za horor književnost koja se svake godine dodeljuje u Americi. Roman Drakula je kod nas objavljen u seriji dečjih knjiga „Plava ptica“, pa su iz njega izbačeni pikantni detalji sa seksualnim aluzijama, pa tako uvek možete nespremnog suparnika pitati da li je pročitao original, a zatim, ako je odgovor negativan, izmisliti „cenzurisani“ deo prepustivši se svojoj urođenoj sklonosti prema slikovitoj i ekspresivnoj erotici.

Straub, Piter
Lični prijatelj Stivena Kinga; kao da mu to nije bilo dovoljno, napisao je gomilu izvrsnih horor knjiga i izborio za horor književnost izvestan ugled u akademskim krugovima. Pošto je ćelav, predstavlja izuzetak koji potvrđuje pravilo da horor pišu uglavnom jako „zgodne cure i momci“, koje je uspostavio Dejvid Dž. Šo (vidi niže). U razgovoru nipošto ne pominjite Talisman, koji je Straub (ili Štraub?) napisao zajedno sa Kingom, zato što je ta knjiga objavljena kod nas, pa postoje veliki izgledi da su je vaši sagovornici čitali. Najbolje da ovlaš pomenete njegov ciklus psiholoških horor-trilera (Koko, Misterija, Grlo) i opterećenost vijetnamskom traumom, da biste zatim nepokolebljivo ustvrdili da je Straubova najbolja knjiga Da me samo vidiš sada. Pošto je nju retko ko čitao i tamo gde je objavljena, možete biti savršeno sigurni da niko neće znati o čemu govorite, pa će vas uvažavati kao vrsnog „Straubologa“ (Štraubologa).

Šeli, Meri
Supruga engleskog pesnika Persija Šelija i učesnica legendarnog stvaralačkog okupljanja (neke vrste ondašnje „književne radionice“) na Ženevskom jezeru 1816. Učesnici su još bili Lord Bajron i dr Džon Polidori, a rezultat neke vrste književnog takmičenja u pisanju novih priča o duhovima bila su dva dela značajna za horor žanr: priča „Vampir“ (Polidori) koja će kasnije prerasti u roman i inspirisati Brema Stokera da napiše Drakulu, i Frankenštajn (Meri Šeli). Na žalost, ispostavilo se da se Šelijeva grdno pokajala što je napisala tekst bolji od fragmenta „Ubice“ koji je napisao njen muž, jer nadobudni pesnik nikako nije mogao da prihvati njenu naglu popularnost, što samo dokazuje da se odnosi muškarac/žena u braku nisu nimalo promenili u protekla nepuna dva veka.

Šo, Dejvid Dž.
Mladi američki horor pisac, scenarista i filmofil. Svojevremeno jedna od perjanica „Bljuzgapanka“ i priređivač antologije horor priča vezanih sa filmom, Krik na platnu. Vaš suparnik u razgovoru svakako neće znati da je Šo bio scenarista za pomodni filmski horor-hit Vrana, a ukoliko se ipak desi da to zna, preostaje vam da kao adute iz rukava izvučete podatke kao što su Šoova naklonost prema crnoj koži (misli se na odevne predmete), perčin i bradica, fotografisanje sa ukrštenim motornim testerama u naručju, pisanje redovne kolumne „Bale i bulažnjenje“ u magazinu Fangorija i čuvena tvrdnja da „horor piše iznenađujuće veliki broj zgodnih cura i momaka.“ Pripazite se samo da vaš sagovornik nije Oto Oltvanji, koji važi za uglednog stručnjaka po pitanju pikanterija iz života savremenih horor autora (pa tako verovatno zna čak i to odakle Šou ono „Dž.“ iza imena).

Šrek, Maks
Glumac koji se proslavio ulogom vampira u klasičnom nemačkom filmu Nosferatu režisera F. V. Murnaua iz 1922. g. Osim što je poznat po tome da ga je neuspešno imitirao Klaus Kinski u kasnijem rimejku ovog filma, postoje neke činjenice koje ukazuju na to da je upečatljiva šminka ovog glumca — koji tokom filma neprimetno postaje sve odvratniji i odbojniji, tako da liči na ono što vampiri i treba da budu tj. na leš koji hoda — doprinela osnivanju i razvoju linije kozmetičkih proizvoda „Maks Faktor“ (verovatno iz razloga što je ovo ime zvučalo privlačnije od varijante „Šrek Faktor“). Iako je tačnost ove tvrdnje prilično nepouzdana, možete je slobodno upotrebiti kako biste matirali protivnika, čak i ako se kojim slučajem ispostavi da je on specijalista za nemački ekspresionistički film i ambiciozna horor-sveznalica. U stvari, pogotovo tada.

Vinter, Daglas E.
Američki pisac, publicista i scenarista koji se hororom bavi iz ljubavi, pošto jako dobro zarađuje kao advokat. Poznat po svojoj najsveobuhvatnijoj knjizi o stvaralaštvu Stivena Kinga, Umetnost tame, kao i po knjizi sa intervjuima koje je obavio sa najznačajnijim piscima savremenog horora (Lica straha). Poznat po strasti sakupljanja filmskih plakata i muzike iz filmova italijanske horor škole, kao i po svakom odsustvu humora u njegovim suvoparnim tekstovima. Ipak, krajnje informativan za nekoga koga horor zanima i izvan domena blefiranja.

Voorhois, Džejson
Čovek najzaslužniji za veliku popularnost hokejaških maski, kućnog escajga i kampovanja na Kristalnom jezeru kod mlade populacije zadojene horor kulturom. Ispoljava izuzetnu istrajnost — taman pomislite da ste ga se konačno otarasili, kad eto njega u novom nastavku Petka 13-og, u još boljoj kondiciji. Možete organizovati malo takmičenje u pravilnom izgovoru njegovog prezimena; to je sasvim bezbedna stvar, pošto ni oni koji su ga izmislili nisu sasvim sigurni kako se ono zaista izgovara.

Živković, Dobrosav „Bob“
ilustrator i dizajner koji se često bavio horor motivima; ilustrovao između ostalog i antologiju Horor Bobana Kneževića, kao i prvo kolo edicije „Košmar“. Proslavio se ilustracijom za knjigu To Stivena Kinga i uglavnom zahvaljujući tom uspehu dobio zaposlenje kao umetnički direktor u velikoj međunarodnoj reklamnoj kompaniji. Tako je Bob (uvek ga pominjite kao „Boba“, nikako kao „Živkovića“ — jer će svi smesta pomisliti na dr Zorana, a „Dobrosav“ je već neoprostiva greška) postao jedini čovek sa naših prostora koji je zahvaljujući hororu sebi obezbedio egzistenciju. Kasnije pokušao da se iskupi za mladalačke grehove ilustrovanjem dečjih knjiga i osmišljavanjem reklamnih kampanja za slatkiše, ali nikako ne može da se otarasi hipoteke prvog domaćeg poznatog horor umetnika (što u kontekstu normalnog razgovora zvuči veoma uvredljivo).

Živković, Dr Zoran
Čovek najzaslužniji za prodor naučnofantastične književnosti kod nas. Jedan od dvojice doktora u ovoj oblasti (drugog nemamo razloga ovde — niti bilo gde — da pominjemo) i autor nagrađenog romana Četvrti krug (koji nije SF, nije ni horor, u stvari, niko nije sasvim siguran šta je). Dr Živković je, međutim, indirektno veoma zaslužan i za razvoj horora u našim krajevima; naime, zahvaljujući svom akademskom statusu mogao je ovde hororu da nanese veliku štetu, ali nije, pošto u tome nije mogao da sagleda nikakvu direktnu ličnu korist. Za to smo mu svi zahvalni. Uprkos velikom iskustvu u teoriji žanra i objavljivanju SF proze, naseo na uveravanja G. Skrobonje da treba da objavljuje Dena Simonsa, tako da su se u njegovu SF ediciju „Polaris“ poput kukavičjih jaja uvukle i takve knjige kao što je Pesma boginje Kali i Ljubav i smrt, sa jasnim horor obeležjima. Pošto je od njihovog objavljivanja imao direktnu ličnu korist, dr Živković je i dalje ostao blagonaklon prema jadnim pokušajima domaćih pisaca i izdavača horora, sa uzvišenošću — da se poslužimo analogijom iz jednog drugog žanra književne fantastike — Bilba Baginsa koji je pronašao svoje mesto u poretku stvari, pa prepušta drugim hobitima da se nose sa Mordorom.
Sponsored content

Re: Bleferski vodič kroz horor

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu