Aleja velikana filozofije

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Aleja velikana filozofije

Počalji od ka5an taj Sub Jan 03, 2009 1:57 am

Fridrih Niče



Fridrih Niče (15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) genijalni i kontroverzni nemački filolog, filozof i pesnik.

Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača „Lebens-philosophiae“ (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u „duhu našeg doba".
Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici poreklom iz Poljske (grofovi Nicki). Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju. Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Zatim se leči i piše, boravi na italijanskoj i francuskoj rivijeri. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Nakon čega u jednom trenutku izvršava samoubistvo. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema „Tako je govorio Zaratustra“ (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove „Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti“ ), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža i drugi.
Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: „Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja“. On piše po nadahnuću i asocijacijama „Zadirkuje“ filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i „eksperimentalnom“ zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu.

Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega „dijalektičare“ Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, „filozofira čekićem“, jer „nije čovek, već dinamit“. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo „do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova“. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok).

Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot „učiteljevom“ pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove „ideje“ i Šopenhauerove „volje“.

Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do „večno vraćanje istog“, čija je suština „volja za moć“. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno.

Dela

* 1872. Rođenje tragedije (Die Geburt der Tragödie aus dem Geiste der Musik)
* 1873. (David Strauss: der Bekenner und der Schriftsteller)
* 1874. O koristi i šteti istorije za život (Vom Nutzen und Nachtheil der Historie für das Leben)
* 1874. Šopenhauer kao učitelj (Schopenhauer als Erzieher)
* 1876. Rihard Vagner u Bajrojtu (Richard Wagner in Bayreuth)
* 1878. Ljudski, suviše ljudski (Menschliches, Allzumenschliches, Ein Buch für freie Geister)
* 1881. Zora (Morgenröte. Gedanken über die moralischen Vorurteile)
* 1882. Vesela nauka (Die fröhliche Wissenschaft)
* 1885. Tako je govorio Zaratustra, Knjiga za sve i ni za koga,imamo je ovde,kod nas (Also Sprach Zarathustra, Ein Buch für Alle und Keinen)
* 1886. S one strane Dobra i Zla (Jenseits von Gut und Böse. Vorspiel einer Philosophie der Zukunft)
* 1887. Genealogija morala (Zur Genealogie der Moral, Eine Streitschrift)
* 1888. Slučaj Vagner (Der Fall Wagner, Ein Musikanten-Problem)
* 1888. Sumrak idola (Götzen-Dämmerung, oder Wie man mit dem Hammer philosophiert)
* 1888. Antihrist, Prokleto hrišćanstvo (Der Antichrist. Fluch auf das Christentum)
* 1888. Eno čoveka, kako čovek postaje ono šta jeste (Ecce Homo, Wie man wird, was man ist)
* 1888. Niče kontra Vagner (Nietzsche contra Wagner, Aktenstücke eines Psychologen)
* Volja za moć,~ posmrtno.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Sigmund Frojd

Počalji od ka5an taj Sub Jan 03, 2009 2:21 am

Sigmund Frojd



Sigmund Frojd (nem. Sigmund Freud; 6. maj 1856. — 23. septembar 1939) bio je austrijski lekar i psiholog, osnivač psihoanalize. Rođen u Frajbergu, u Moravskoj. Obrazovan u Beču, gde je studirao medicinu. U Parizu je studirao kod Šarkoa (J. M. Charcot), 1885-86. Do psihoanalize ga je dovelo istraživanje posledica hipnoze na histeriju, koje je objavio zajedno sa Brojerom 1895. Osnovao je Godišnjak za psihoanalitička i psihopatološka istraživanja, 1908. godine, i Međunarodnu psihoanalitičku asocijaciju, 1910.
Primarno zainteresovan za psihološku terapiju, Frojd je morao da razvije hipotezu o ljudskoj prirodi (ta se hipoteza sada naziva dubinskom psihologijom), pomoću koje bi mogao da izvede svoju terapiju. U svojim kasnijim spisima on je onda razvio implikacije ove hipoteze. U čovekovoj psihološkoj strukturi razlikovao je tri činioca, Id, Ego, i Superego. Ovi činioci, uz pojmove nesvesnog (cenzura, represija, sublimacija), i hipoteze o ulozi seksualnosti u ljudskom životu, čine okvir njegovog gledišta.
Ego je centar racionalne svesnosti i efektivne delatnosti. Superego je destilat pritisaka i zahteva društva, i ono je izvor moralnih propisa i uputstava. Id je izvor priticanja libida u psihu. Pošto je ta energija po svojoj prirodi seksualna, ego je, takoreći, uhvaćen između pritisaka ida i superega. U toj situaciji, ego traži način da ove različite pritiske dovede u harmoniju, pa zadovoljava jedne, a odbacuje druge.
Kada je zahtev ida u prevelikom sukobu sa superegom, ego i superego će ga se otarasiti potiskujući njegov sadržaj u nesvesni deo psihe. Taj represivni čin je nazvan cenzurom. Iako proširuje pojam psihe tako da pored svesnog u njega uključuje i nesvesne sadržaje, Frojd je ostao pristalica empirizma, i insistira na tome da je svaki nesvesni sadržaj nekada bio svestan i da je u psihu ušao preko iskustva.
Pošto potisnuti sadržaji zadržavaju svoju efikasnost, oni utiču na naš svesni život na razne skrivene načine. Tako se izvor kreativnosti u svim poljima objašnjava pomoću sublimacije ovog skladišta energije u prihvatljive i plodne kanale. Neuroza se javlja kad normalni kanal represija-sublimacija iz nekog razloga ne funkcioniše kako treba. U toj situaciji, povratak u normalnost može se postići pomoću psihoanalize. Psihoanaliza je proces ispitivanja nesvesnog koji vodi analitičar koji stimuliše sećanje i koristi fragmente snova da bi obnovio i razumeo problematični sadržaj koji je izazvao blokadu. Pretpostavka je da nezgodni sadržaj, kada se jednom sintetiše u svesti, gubi svoju moć da ometa normalno funkcionisanje psihe.
Najčešće potiskivani jesu oni sadržaji koji se koncentrišu oko incestuoznih odnosa, pogotovo u Edipovom i Elektrinom kompleksu (želji sina za majkom, i kćeri za ocem).
Jedno od sredstava da se izbegnu i individualna neuroza i zrelost jeste upražnjavanje religije. Religija je projekcija oca s njegovim zabranama i naređenjima u kosmičke dimenzije. Kroz religiju odrasli postižu sigurnost detinjstva, i produžavaju svoju infantilnost kroz čitav život. Hvatanjem za neku iluziju, učestvovanjem u masovnoj neurozi, često se može izbeći individualna neuroza.
Zrelost se, prema Frojdu, postiže zamenjivanjem lagodnosti i nelagodnosti svih naših iluzija principom realnosti i principom zadovoljstva (čija je paradigma seksualni užitak) kao ciljevima života.
Posmatrajući Eros, ili zadovoljstvo, kao životni instinkt, Frojd mu je suprotstavio Tanatos, instinkt smrti. Govoreći na mitološki način, on je bio spreman da ljudsku istoriju posmatra kao rezultat borbe ova dva principa.

Frojdizam

Frojdizam je opšti pojam za uticaj Frojdovih ideja i psihoanalize u mnogim područjima nauke i umetnosti, posebno u antropologiji, psihologiji, psihijatriji, sociologiji, mentalnoj higijeni, socijalnom radu, književnosti, vaspitanju. Prema istraživanjima u raznim područjima nauke, kulture i opšte civilizacije, Frojdov doprinos nesumnjivo spada u vrh naučnih otkrića, posebno u društvenim i humanističkim naukama.

Glavni spisi

* Rasprave o histeriji, 1895.
* Tumačenje snova, 1899.
* Psihopatologija svakodnevnog života, 1904.
* Humor i njegov odnos prema nesvesnom, 1905.
* Totem i tabu, 1913.
* Uvodna predavanja iz psihoanalize, 1916-18.
* S one strane principa zadovoljstva, 1920.
* Ego i Id, 1923.
* Budućnost jedne iluzije, 1927.
* Nelagodnost u kulturi, 1930.
* Problem anksioznosti, 1936.
* Mojsije i monoteizam, 1939.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Sokrat

Počalji od ka5an taj Sub Jan 03, 2009 2:39 am

Sokrat



Sokrat (4. jun, 470. pne – 399. pne) je bio grčki (atinski) filozof i jedna od najznačajnijih ličnosti zapadnjačke filozofske tradicije.
Sokrat nije ostavio nikakve spise; podaci o vojnoj službi se mogu naći u Tukididovoj' Istoriji Peloponeskog rata. Bio je izvrgnut satiri u Aristofanovoj komediji Oblaci nastaloj kad je Sokrat bio u srednjim četrdesetim godinama. Sokrat se pojavljivao u drugim Aristofanovim predstavama poput Ptica jer se smatralo da je bio filodoranin, a takođe i u predstavama Kalija, Eupolisa i Teleklaidesa, i u svim ovim predstavama Sokrat i Sofisti su kritikovani zbog "moralnih opasnosti prisutnih u savremenoj misli i literaturi". Ipak, glavni istorijski izvor o Sokratu su spisi dvojice njegovih učenika, Ksenofonta, i Platona. Drugi važan izvor su razna pozivanja na njega u Aristotelovim spisima.
Skulpture i biste Sokrata opisuju kao čoveka ne baš prijatne spoljašnjosti. Ovi portreti su mahom bazirani na opisima koje je dao njegov učenik Platon, a ne na direktnom posmatranju filozofa od strane skulptora.
Sokratov otac je bio Sofronisk, vajar, a majka Fenareta, babica. Bio je oženjen Ksantipom, koja mu je rodila tri sina (lamprokle, Sofronisk i Meneksen). Po kulturnim standardima onog vremena, nju su smatrali oštrokondžom. Sam Sokrat je posvedočio da je, pošto je naučio da živi sa Ksantiopom, sada sposoban da se nosi sa bilo kojim drugim ljudskim bićem, kao što jahač koji je navikao na divlje konje sa lakoćom jaše manje divlje. Sokrat je voleo da ide na Simpozije, partije pijenja i pričanja. Legendarna je bila njegova sposobnost da pije, ostajući trezan čak i kad bi se svi iz njegove družine teško napili. Takođe je iskusio vojnu akciju, boreći se u Potidejskoj bici, Delijskoj bici i Amfipoljskoj bici. Iz platonovog Simpozijuma znamo da je Sokrat odlikovan za hrabrost. U jednoj prilici je ostao sa ranjenim Alkibijadom, i verovatno je spasao njegov život. Tokom ratnih pohoda je takođe pokazao neobičnu čvrstinu, hodajući bez obuće i kaputa zimi.
Sokrat je žibeo u vremenu opadanja Atine posle poraza od Sparte i njenih saveznika u Peloponeskom ratu. U vreme kada je Atina pokušavala da se oporavi od ponižavajućeg poraza, Atinski javni sud je doveo tri vodeće javne figure da sude Sokratu zbog bezbožnosti i kvarenja atinske omladine. Sud ga je osudio, i kao kaznu je ispio otrov.
Sokrat je često govorio da njegova mudrost potiče iz činjenice da “on zna da ništa ne zna” (Tomas 83). Uz ovo, Sokrat je takođe govorio da se svi loši postupci čoveka mogu pripisati njegovom nedostatku znanja (“Sokrat” 3). Prostije rečeno, ako osoba pogreši, Sokrat je verovao da je greška uzrokovana nekom vrstom neznanja. Većina od njegovih brilijantnih uočavanja poput ovih je potekla iz kontraprimera koje je iznosio u debatama sa drugim Atinjanima. Ponekad su ga njegova ispitivanja drugih dovodila do sticanja neočekivanih znanja. Mada se nikad nije fokusirao na specifične teme, većina sokratovih debata su bile usredsređene oko karakteristika idealnog čoveka, kao i koju formu idealna vlada treba da ima. (Solomon 44).
Sokrat je verovao da je najbolji način da čovek vodi svoj život - ne da se usredsredi na akumuliranje bogatstva, već da se usredsredi na samo-razvoj (Gros 2). On je uvek pozivao druge da pokušaju da se više koncentrišu na prijateljstva i osećanje istinskog zajedništva, jer je verovao da je ovo najbolji način da ljudi rastu kao narod. Ideja da ljudi poseduju odrećene vrline je bila nit Sokratovih predavanja. Ove vrline predstavljaju najznačajnije kvaliteta koje osoba može da ima, a prve među njima su filozofske i intelektualne vrline. Sokrat je naglašavao da “je vrlina najvrednija od svih bogatstava, istina leži ispod senki postojanja, i da je posao filozofa da pokaže ostalima koliko malo oni u stvari znaju.” (Solomon 44)
Sokrat je verovao da “ideali spadaju u svet koji samo mudri ljudi mogu da razumeju” što čini filozofe jedinim tipom ljudi pogodnih da upravljaju (vladaju) drugima. Sokrat nipošto nije bio blag u svojim specifičnim stavovima o vladi. Otvoreno se protivio demokratiji koja je vladala u Atini kasnije tokom svog života. Atinska demokratija nije bila ekskluzivna; Sokrat se protivio bilo kojoj formi vladavine koja nije bila njegov ideal savršene republike kojom bi upravljali filozofi (Solomon 49), a atinska vlada je bila daleko od toga. Tokom kasnijih stadijuma sokratovog života, Atina je bila u stalnim političkim prevratima. Demokratiju je prvo zbacila frakcija poznata kao Tiranija tridesetorice, koju je predvodio Kritijas, koji je ranije bio sokratov učenik. Tirani su vladali jedno kratko vreme, pre nego što je atinska demokratija ponovo uspostavljena, od kada je pokušavala da uguši sokratov glas.
Njegov najznačajniji doprinos zapadnjačkoj misli je njegova dijaloška metoda istraživanja, poznata kao sokratski metod ili metod elenhos (elenchos), koji je on široko primenjivao u ispitivanju ključnih moralnih koncepata a prvi put je opisan u Platonovim Sokratskim dijalozima. Zbog ovoga se Sokrat obično smatra ocem etike ili moralističke filozofije, i filozofije uopšte.
Sokratski metod je negativni metod hipotetske eliminacije, u kojem se bolje hipoteze pronalaze stalnim identifikovanjem i eliminisanjem onih koje vode u kontradikcije. Ovaj Sokratov metod je traganje za suštinskim hipotezama, pretpostavkama ili aksiomima, koje mogu da nesvesno oblikuju čovekovo mišljenje, i da ih učine subjektom posmatranja, kako bi se odredila njihova konzistencija sa ostalim verovanjima. Opšta forma je serija pitanja, formulisanih kao testovi logike i činjenica usmerenih da pomognu osobi ili grupi da otkriju svoja uverenja o istoj temi, istražujući definicije ili logoi (logoi) (jednina logos), težeći da se karakterišu generalne karakteristike koje dele razni pojedinačni primeri. Do granice u kojoj je ovaj metod dizajniran da iznese na videlo definicije implicitne u sabesedničkim verovanjima, ili da im pomogne da prodube svoje razumevanje, ovaj metod se naziva metodom majeutike (maieutics). Aristotel je Sokratu pripisao otkrivanje metoda definicije i indukcije koji se smatraju suštinom naučnog metoda. Čudno je, međutim, da je Aristotel takođe tvrdio da ovaj metod nije primeren za etiku.
Vešt učitelj može da nauči učenike da misle svojom glavom putem ove metode. Ovo je jedini klasični metod podučavanja koji je poznat po tome što može da stvori stvarno autonomne mislioce. Postoje neki ključni principi za ovu formu podučavanja:

* Učitelj i učenik se moraju složiti o temi predavanja.
* Učenik mora da se složi da će pokušati da odgovori na učiteljeva pitanja.
* Učitelj i učenik moraju biti voljni da prihvate svaki razuman odgovor. To jest, proces rezonovanja se smatrati važnijim od činjenica.
* Učiteljeva pitanja moraju da razotkriju greške u rezonovanju ili verovanjima učenika. To jest, učitelj mora da razmišlja brže i tačnije od učenika, da otkrije greške u učenikovom razmišljanju, a onda da formuliše pitanje na koje učenik ne može da odgovori ako ne ispuni proces razmišljanja. Da bi bio sposoban za ovo, učitelj mora da razmišlja veoma brzo u vezi sa klasičnim greškama u razmišljanju.
* Ako učitelj napravi grešku logičke ili činjenične prirode, prihvatljivo je da učenik ispravi učitelja.

Kako diskusija nije dijalog, ona nije podesan medijum za sokratski metod. Ipak, od pomoći je, ako je učitelj sposoban da vodi grupu učenika kroz diskusiju. Ovo nije uvek moguće u situacijama koje traže od učitelja da ocenjuje učenike, ali je pedagoški prihvatljivije, jer ohrabruje učenike da razmišljaju, a ne da se ugledaju na autoritete.
Slobodnije se svaki proces uzastopnih postavljanja pitanja u dijalogu može smatrati sokratskim metodom.
Sokrat primenjuje svoj metod u ispitivanju ključnih moralnih koncepata, vrlina: pobožnosti, mudrosti, uzdržanosti, hrabrosti i pravičnosti. Takvo istraživanje je stavljalo izazove pred implicitna moralna ubeđenja sagovornika, ističući neadekvatnosti i nekonsistentnosti u njihovim uverenjima, i obično je dovodilo do stanja zbunjenosti poznatog kao aporia. U pogledu takvih neadekvatnosti, Sokrat je priznavao svoje neznanje, ali su ostali i dalje tvrdili da imaju znanje. Sokrat je verovao da ga činjenica da je svestan svog neznanja čini mudrijim od onih koji, iako ne znaju, ipak tvrde da poseduju znanje. Mada ovo ubeđenje može izgledati paradoksalno na prvi pogled, u stvari ono je Sokratu omogućavalo da otkrije sopstvene greške gde bi ostali mogli da pretpostave da su u pravu. Ova tvrdnja je poznata po anegdoti kad je Delfsko proročište objavilo da je Sokrat najmudriji od svih ljudi.
Sokrat je ove tvrdnje o mudrosti koristio kao osnovu svojih moralnih podsticaja. Tako je tvrdio da se glavna dobrota sastoji u brizi duše u vezi sa moralnom istinom i moralnim shvatanjem da "bogatstvo ne donosi dobrotu, ali dobrota donosi bogatstvo i svaki drugi blagoslov, i pojedincu i državi", i da "život bez istraživanja [dijaloga] nije vredan življenja". Sokrat je takođe tvrdio da je bolje biti tretiran loše, nego sam se ponašati loše.


Suđenje i pogubljenje



Suđenje Sokratu je podiglo veliku debatu, inicirajući nastanak čitavog žanra u literaturi poznatog kao sokratski logoi. Sokratov način predavanja je ljutio uticajne figure njegovog doba, čija je reputacija mudrosti i vrline bila urušena njegovim pitanjima. Treba reći da je sam Sokrat bio dovoljno mudar da ne vređa svoje sabesednike, ali su drugi ljudi koristili njegovu retoriku da bi izvrgli ruglu moćne ljude. Iritantna priroda ovih pitanja je Sokratu donela nadimak "konjska muva Atine". Iako se Sokrat lično borio za Atinu i zagovarao poslušnost zakonima, on je u isto vreme kritikovao demokratiju, posebno atinski izborni sistem. Taj kriticizam je podigao sumnje među demokratama, posebno kad su neki od njegovih bliskih saradnika proglašeni neprijateljima demokratije. Alkibijad je izdao Atinu u korist Sparte, a Kritija, njegov nekadašnji učenik je bio vođe Tiranije tridesetorice (pro-spartanske oligarhije koja je vladala Atinom par godina nakon poraza).
Uz to, Sokrat je imao neuobičajene stavove o religiji. Izneo je nekoliko pozivanja na svoj lični duh, ili daimonion, mada je eksplicitno tvrdio da ovaj duh nikada nije upravljao njime, već ga je samo upozoravao na razne buduće događaje. Mnogi od njegovih savremenika su sumnjali da sokratov daimonion znači odbacivanje državne religije. Opšte je mišljenje da je sokratov daimonion sličan intuiciji. Štaviše, Sokrat je tvrdio da koncept vrline, a ne određivanje šta bogovi žele, u stvari prethodi njemu.
Prema platonovoj "Apologiji," sokratova tri tužioca, Melet, Anit i Likon, sve vodeći članovi atinskih političkih krugova, su ga optužili da je 'kvario omladinu' Atine i poricao moć bogovima. Ove optužbe nisu morale da znače smrtnu kaznu, i Sokrat lično je predlagao poroti da ga kazni sa trideset minaa (ekvivalent otprilike osam godina nadnica atinskog zanatlije). "Apologija" takođe kaže da je glasanje o sokratovoj krivici bilo tesno, i da su njegove šale o kazni rezultirale da više porotnika glasa za smrtnu kaznu nego što je glasalo za osudu.
Očigledno u skladu sa njegovom filozofijom poštovanja zakona, on je sam izvršio smrtnu kaznu, popivši otrov. Postoji priča da su mu tokom zadnje noći, prijatelji predlagali da pobegne iz zatvora, ali je Sokrat ostao dosledan svom verovanju da se zakon mora poštovati, čak i ako nije pravičan.
Sokrat je posthumno poštovan kao svetionik slobode govora.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Platon

Počalji od ka5an taj Sub Jan 03, 2009 3:27 am

Platon
(rođen 427. pne. u Atini; umro 347. pne.)



Platon je bio neizmerno uticajan starogrčki filozof i besednik, Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i osnivač Akademije u Atini.
Platon je predavao na Akademiji, i pisao u formi dijaloga o mnogim filozofskim temama. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Većina poznatih platonovih dijaloga je sačuvana, iako savremena izdanja njegovih dela sadrže dijaloge koji se od filozofske javnosti smatraju ili sumnjivim (npr., Alkibijad, Klitofon) ili verovatno lažnim (npr Demodokus, Alkibijad Drugi).
Sokrat se kao ličnost pojavljuje u većini Platonovih dijaloga, iako često nije jasno koliko se sadržaj dijaloga i misli mogu pripisati Sokratu a koliko Platonu. U poslednjim Platonovim delima (Zakoni) Sokrat se gubi kao učesnik u dijalogu.
Poznati mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast.



Platon je rođen kao Aristokle 427. pne. u Atini, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Njegov otac se zvao Ariston, majka Periktiona. Jedan od Platonovih predaka, Glaukon, je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića. Nadimak Platon (odnosno Plećati, Plećaš; od gr: platos - pleća) je stekao zbog svoje telesne građe, prvenstveno zbog širine ramena (odnosno pleća).Diogen Laertije svedoči da je Platon stekao svoj nadimak u rvačkim krugovima. Navodno je jednom pobedio na Istamskim igrama. Drugo mišljenje kaže da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima).
Platon je u mladosti postao Sokratov učenik, i – barem sudeći po njegovim rečima – prisustvovao je suđenju Sokratu, mada ne i njegovon pogubljenju. Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa (listu vidi niže u tekstu). Bio je duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu, i veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Moguće je da mnoštvo njegovih etičkih spisa posvećeno potrazi za društvom, gde se slične nepravde ne bi mogle dogoditi.
Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja; a donekle i Anaksagora, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem; i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist.
Platon, sa 40 godina osniva jednu od najranijih organizovanih školskih ustanova civilizacije Akademiju, nazvanu po antičkom heroju Akademu, zaštitniku šume u kojoj se ona nalazila, koja je neprestano radila sve do njenog zatvaranja od strane cara Justinijana I 529 godine. U Akdemiji se u prvim godinama njenog rada školuje i Aristotel.
U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi aristokratskih i demokratskih tipova vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave "priroda protiv odgoja" koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što predhodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče isričane u Platonovim delima Timaj i Kritija.
Platon je mahom pisao u formi dijaloga. U ranim dijalozima nekoliko ličnosti razgovaraju na neku temu postavljajući jedan drugom pitanja. Sokratova figura dominira.
Ali kvalitet dijaloga se prilično menjao kako je odmicao Platonov život. Opšte je mišljenje da su rana Platonova dela bila bliže bazirana na Sokratovim mislima, dok se njegovi kasniji spisi sve više razlikuju od pogleda njegovog bivšeg učitelja. U hronološki srednjim dijalozima, Sokrat postaje "tumač" Platonove filozofije, a forma pitanja-i-odgovora postaje sve više pro forma: glavni lik predstavlja Platona, a sporedni likovi malo šta govore, osim "da"; "naravno" i "vrlo tačno". Kasniji dijalozi su više poput traktata, i Sokrat je često odsutan, ili ne govori. Pretpostavlja se da je Platon u potpunosti pisao ove poznije dijaloge, dok su raniji mogli biti prepisi Sokratovih dijaloga. Pitanje da li su, i koji, dijalozi stvarno Sokratovi predstavlja he Sokratovski problem.



Jedna od Platonovih tekovina, možda čak najznačajnija, je njegova dualistička metafizika, često nazivana (u metafizici) platonizmom, ili (preuveličanim) realizmom. Platonova metafizika deli svet na dva posebna aspekta: svet "formi" i perceptivni svet koji vidimo oko sebe. Smatrao je da su perceptivni svet, i stvari u njemu, nesavršene kopije formi ili ideja. Ove forme su nepromenjive i savršene, i možemo ih pojmiti samo korišćenjem intelekta ili razumevanja (na primer proizvodi uma koji ne uključuju čulnu percepciju ili imaginaciju).
U dijalogu Država, knjige VI i VII, Platon upotrebljava niz metafora u cilju objašnjenja njegovih metafizičkih pogleda, kao što je dobro poznata Alegorija pećine. Uzet zajedno, ove metafore grade kompleksnu ontološku i gnoseološku postavku: Ideja Dobra (često interpretirana kao Platonov Bog, što ne spada među najuspešnije interpretacije, za Platonovo shvatanje Boga - Demijurga vidi dijalog Timej), osvjetljava ostale ideje omogućavajući tako neskrivenost vidljivog sveta (često se govori o emanaciji kao odnosu između ideje dobra i ostalih ideja, to je međutim Plotinov termin) i figurira kao predmet najvišeg znanja. U vidljivom svetu objekti nisu ništa do puke senke, obrisi večnih ideja: kao da gledamo senke na zidu pećine, bez mogućnosti osvrtanja, a koje bacaju predmeti osvetljeni suncem izvan pećine(Pogledaj Alegorija pećine).
Oblik vladavine koji Platon izvodi iz ovih postavki je zasnovan na strogoj hijerarhiji naslednih klasa, u kojoj je svaka individualna sloboda potisnuta u korist države, dok je veličina grada i klase u njemu determinisana matematički precizno, zajedno sa eugeničkim zahvatima radi obezbeđenja pomenutog. Rasprave o povezanosti Platonove filozofije i ovakve postavke idealnog uređenja i dalje traju.
Platonova metafizika, a posebno dualizam, između inteligibilnog i peceptivnog, služiće kao podloga za filozofe Neoplatonizma kakav je Plotin, i Gnostike
Postavke o prirodi znanja i učenja koje srećemo u dijalogu Menon koje počinju brojna pitanja, kao što je pitanje mogućnosti učenja vrline, znanja kao reminescencije, izvršila su veliki uticaj na filozofsku misao u celini.
Platonova misao se često uporđuje sa filozofijom Aristotela, Platonovog najpoznatijeg učenika, čija je reputacija tokom srednjeg veka pomračila Platonovu. Sholastički filozofi, naime, Aristotela nazivaju jednostavno "Filozof".
Jedna od karakteristika srednjeg veka je oslanjanje na sholastičke komentare Platonovih dela, kao i dela drugih filozofa antike, umesto okretanja originalnim delima. Radi se o tome da su originalna Platonova djela za srednjevekovni zapad bila praktično izgubljena, sve do njihovog ponovnog prevođenja sa arapskog jezika u dvanaestom veku. Arapski i persijski filosofi su kako sačuvali originalna dela, tako i napisali iscrpne komentare o njima. Ovi su tekstovi dalje prevedeni na latinski jezik.
Tek se u renesansi, sa sveopštim buđenjem interesovanja za antiku, širi poznavanje Platonovog opusa. Mnogi rani moderi naučnici i umetnici, raskidajući sa sholastikom, videli su u Platonovom delu potku za napredak u nauci i umetnosti. Do devetnestog veka Platonova reputacija dostiže onu koju je imao u antici.
Značajni filozofi zapada su nastavili da ispituju Platonovo delo, bilo sa tradicionalnim akademskim pristupom, bilo koristeći svoju filozofiju kao podlogu. Niče je napadao Platonove političke i moralne teorije, Hajdeger je pisao o Platonovom zaboravu "bivstva" (vidi. Martin Hajdeger - "Platonov nauk o istini") , dok Karl Poper u delu Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (1945), tvrdi da je Platonov predlog državnog uređenja iz dijaloga "Država", prototip totalitarnog režima. Interesovanje za dijaloge ne jenjava ni danas.

Platonizam je Platonovo i filozofsko učenje prema kojem postoje ideje kao metafizičke supstancije. Te su ideje osnova i razlog svakog zbiljskog i stvarnog postojanja. Platonizam je temelj svakog kasnijeg obektivnog idealizma, a time i svake metafizike.
Platonizam ovuhvata raznorodne filozofske škole kojima je zajedničko to što uglavnom daju malu važnost čulnoj spoznaji koja, budući da se temelji na onome što je promjenjivo i mnoštveno, ne može utemeljiti istinsko znanje. Na metafizičkom planu apsolutnom znanju odgovara inteligibilni svet ideja. Materijalni, čulni svijet je samo privid i trajno nastajanje.

Neoplatonizam je kasnija religijska i mistična forma platonovske filozofije, oblikovana u 3. veku u Plotinovim delima, a znatno je uticala na ranohrišćansku teologiju. Takođe je uticala i na gnosticizam, posebno preko učenja o Demijurgu.
Vizantijski car Justinijan I je zatvorio Platonovu Akademiju 529. godine, pa je nakon toga neoplatonizam nastavio da se razvija u hrišćanskom ruhu.

Bibliografija;

* I. Eutifron, Odbrana Sokratova, Kriton, Fedon
* II. Kratil, Teetet, Sofist, Državnik
* III. Parmenid, Fileb, Gozba, Fedar
* IV. Alkibijad I, Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici (ili Suparnici)
* V. Teag, Harmid, Lahes, Lizis
* VI. Eutidem, Protagora, Gorgija, Menon
* VII. Hipija Veći, Hipija Manji, Ion, Meneksen
* VIII. Klitofon, Država, Timaj, Kritija
* IX. Minoj, Zakoni, Epinomi ili Dodatak Zakonima, Pisma.

Citati;

* Iz punijeg teče u prazno.
* Misao iz Teokrita »Zaljubljenom često, o Polifeme, izgleda lepo i ono što je ružno!« Pesnici slikaju ljubav slepom. Čovek je slep kad voli.
* "Ko ljubi zbog ljubavi, taj je slep."
* "Ljubav je teška bolest duše."
* "Hrabrost je posebna vrsta znanja i uči nas kako treba da se plašimo onoga čega treba da se plašimo i kako da se ne plašimo onoga čega ne treba da se plašimo. "
* "Mudri ljudi govore zato što imaju nešto da kažu. Budale zato što moraju nešto da kažu."
* "Najveće blaženstvo koje je ikada postojalo na svetu postiže se ljubavlju."
* "Neki ljudi veruju sve, samo ako im se šapne."
* "Nikad ne obeshrabruj nekoga ko kontinuisano napreduje, bez obzira kako sporo."
* "Od slobodnog čoveka ne može se napraviti rob, jer je slobodan čovek slobodan i u zatvoru."
* "Postoji samo jedno dobro, a to je znanje, i jedno zlo, a to je neznanje."
* "Pravednost je vrlina velikih ljudi."
* "Pravednost vlada tamo gde se oni kojih se neko zlo ne tiče razoružaju jednako kao i oni koje je to zlo zadesilo."
* "Samo mrtvi su videli kraj rata."
* "U iskonu bijasmo ujedinjeni; želja i čežnja da se vratimo jedinstvu zove se ljubav."
* "U svakom slučaju zakone formira vladajuća elita za vlastite interese. Demokratija proizvodi demokratske zakone, tirani proizvode autokratske zakone i tako dalje. Sa formiranjem zakona određuje se, šta je dobro za subjekte i šta služi njihovim interesima. Ko krši zakone, označavaju ga kao grešnika i kažnjavaju ga." (Država)
* "Zaljubljenici vide na svetu samo sebe, a zaboravljaju da ih vidi svet."
* "Znanje koje imamo je samo mrvica onoga što nemamo."
* "Želite li stvoriti nešto veliko, uložite u to celi život."

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Pitagora

Počalji od ka5an taj Sub Jan 03, 2009 4:14 am

Pitagora
(oko 571-496 g.p.n.e.)



Pitagora je bio antički filozof i matematičar koji je najpoznatiji po svojoj teoremi o odnosu hipotenuze(c) i kateta(a, b) u pravouglom troglu(c²=a²+b²).
Pitagora je bio sin Mnesarha, rezača dragoga kamena, na ostrvu Samu,nedaleko od Mileta, ali je svoju školu osnovao u Krotonu, gradu u Južnoj Italiji, gde su mnogi Grci izbegli pred naletima Persijanaca. Pitagorejska škola nije predstavljala samo mesto izučavanja filozofije i matematike, nego i zajednicu koja je posebnim pravilima uređivala čitav život njenih članova. Verovatno je da je po naređenju samskoga tiranina Polikrata putovao u Egipat, da bolje upozna ustanove egipatskih sveštenika. Zbog nesuglasica s Polikratom, a možda i samo zbog odvratnosti prema njegovoj tiraniji, preselio se u Kroton u južnoj Italiji ili Velikoj Heladi, gde su se, otkako je Jonija pod persijskom vlašću počela da opada, stvorila nova središta helenske prosvete i moći.
U Krotonu osnovao je Pitagora moralno-religiozno bratstvo, kome je bio zadatak moralno vaspitanje članova. Kao kakav kaluđerski ili viteški red, ono je imalo svoja pravila i negovalo strog način života.
Političko mišljenje pitagorejaca bilo je konzervativno-aristokratsko, i zato su ih u toku V veka demokrati više puta gonili, domove im spaljivali i rasturanjem sinedrija uništavali im savez. Te partijske borbe primorale su starog Pitagoru da se preseli u Metapontiju 509. pne, gde je, veoma slavljen i duboko poštovan, i umro 493.
Pitagora se sam bavio muzikom i matematikom, ali se čini da nije ništa napisao. Učenje koje se vezuje za Pitagoru i njegovu školu razvili su tek njegovi naslednici.
Pomicanjem kobilice na monohordu — taj ogled pripisuje se Pitagori — našlo se da visina tona zavisi od dužine žice, tj. da muzički intervali zavise od određenih matematičkih proporcija (Philol. frg. 4, 5, 6; Arist Met. Ι 5, 986 a 29 ss). Doduše, pravi uzrok tonu jesu treperenje žice i vazdušni talasi, kvalitet tona zavisi od brojnih odnosa u treptajima, ali u vreme kad materija i osobine nisu tačno razlikovane, kad su, štaviše, osobine više važile no materija, lako se steklo uverenje da su matematički odnosi i zakoni osnova svemu kad su već u tonu.
Mlađi Pitagorin učenik bio je anatom Alkmeon iz Krotona.
Po njemu su nazive dobili i neki fraktali(drvo i lauta).
Pitagora je osnovao tajno društvo poznato kao Pitagorejsko bratstvo koje je bilo posvećeno izučavanju matematike. Društvo je imalo veliki uticaj na buduće ezoterijske tradicije, poput masonerije i rozikrucijanizma, okultnih grupa koje su, s početka, takođe izučavale matematiku i tvrdile da su se razvile iz Pitagorejskog bratstva.
Pitagorejci su bili sledbenici učenja grčkog filozofa Pitagore. Pitagorejstvo je filozofski i duhovni pokret koji je osnovao Pitagora u VI veku p.n.e. Imao je egzoterične oznake, a uticao je na mnoge filozofe uključujući i Platona. U pitagorejskim zajednicama se živelo po strogim pravilima za očišćenje duše i tela. Važnu su ulogu davali muzici i ritmu, iz čega se verojatno razvilo zanimanje za aritmetiku, koju su shvatali kao teoriju celih brojeva.
U matematici, Pitagorina teorema izražava vezu koja postoji između tri stranice pravouglog trougla u euklidskoj geometriji. Ako su a i b katete, a c hipotenuza pravouglog trougla, važi jednakost

a^2 + b^2 = c^2\, .

Teorema je dobila ime prema starogrčkom matematičaru Pitagori, za koga se, tradicionalno, smatra da ju je otkrio i dokazao,[1] iako je danas izvesno da je bila poznata mnogo pre nego što se Pitagora pojavio na matematičkoj sceni.
Pitagorina teorema je jedna od osnovnih i najznačajnijih matematičkih teorema. Prepoznatljiva slika pravouglog trougla sa konstruisanim kvadratima nad sve tri stranice, korišćena za vizuelni prikaz samog tvrđenja, poslužila je kao osnova za generisanje fraktala koji se naziva Pitagorino drvo.
Pitagorino drvo je ravanski fraktal konstruisan pomoću kvadrata. Dobio je ime po Pitagori zato što svaka trojka susednih kvadrata svojim zajedničkim temenima određuje pravougli trougao, u obliku koji se tradicionalno koristi za prikaz Pitagorine teoreme.



Ako je stranica prvog kvadrata dužine 1, celo Pitagorino drvo može stati u pravougaonik veličine 6×4. Sitniji detalji drveta podsećaju na Levijevu C krivu.
Konstrukcija Pitagorinog drveta počinje kvadratom. Nad njim se konstruišu dva manja kvadrata, sa koeficijentom sličnosti ½√2, tako da svaki kvadrat ima po jedno zajedničko teme sa preostala dva. Isto se ponavlja rekurzivno nad dva manja kvadrata, ad infinitum. Sledeće ilustracije prikazuju prvih nekoliko iteracija u postupku konstrukcije.



Konstrukcija Pitagorinog drveta počinje kvadratom. Nad njim se konstruišu dva manja kvadrata, sa koeficijentom sličnosti ½√2, tako da svaki kvadrat ima po jedno zajedničko teme sa preostala dva. Isto se ponavlja rekurzivno nad dva manja kvadrata, ad infinitum. Sledeće ilustracije prikazuju prvih nekoliko iteracija u postupku konstrukcije.
Ako se umesto dva ista kvadrata, u novom koraku oni konstruišu tako da je jedan veći od drugog (odnosno da pravougli trougao određen temenima tri susedna kvadrata ne bude jednakokraki), rezultat će biti "Pitagorino drvo na vetru".



Pitagorina filozofija je posebna po tome što ulogu počela ne dodeljuje nekoj materiji, nego brojevima. Poznavanje matematike i brojeva je ključ za saznanje sveta. Brojeve treba shvatiti i kao materiju sveta i kao način da se on opiše. Materija se u osnovi sastoji od tačaka, pravih, ravni i geometrijskih tela, koji simbolično odgovaraju brojevima 1, 2, 3, i 4. Zbir tih brojeva - 10 (dekada), po pitagorejcima je savršen broj (prikazuje se figurom tetraktis ), u kome se krije tajna kosmosa.
Pitagorina filozofija je posebna po tome što ulogu počela ne dodeljuje nekoj materiji, nego brojevima. Poznavanje matematike i brojeva je ključ za saznanje sveta. Brojeve treba shvatiti i kao materiju sveta i kao način da se on opiše. Materija se u osnovi sastoji od tačaka, pravih, ravni i geometrijskih tela, koji simbolično odgovaraju brojevima 1, 2, 3, i 4. Zbir tih brojeva - 10 (dekada), po pitagorejcima je savršen broj (prikazuje se figurom tetraktis ), u kome se krije tajna kosmosa.
Brojevi su, kod pitagorejaca, osim egzaktne, imali i simboličku stranu. Tako je broj jedan (monada) mogao da simbolizuje jedinstvo sveta, a broj dva (dijada) njegove suprotnosti. Od ovih veza profitirala je logika, pomoću koje je trebalo uskladiti ove simboličke veze brojeva i sveta.
Pitagora je prvi shvatio da brojevi i geometrijska tela postoje na drugačiji način od materijalnih objekata i usmerio pažnju na taj poseban oblik postojanja. Tim tragom kasnije su išle idealističke i racionalističke škole koje uvek navode matematiku kao primer koji svedoči da postoji posebna nematerijalna ili idealna stvarnost, koja se može saznati pouzdanije i egzaktnije od materijalne. Naime, pitagorejci su uvideli da se u matematici izvedeni stavovi ili teoreme dokazuju na osnovu očiglednijih stavova ili aksioma, što je otvorilo mogućnost da po ugledu na aksiome matematike postoje i aksiome prirode. Potraga za tim aksiomama nastavila se kroz kasniju antičku filozofiju.
Pitagorejci su bili politička, religijska i intelektualna zajednica. Sam Pitagora bio je neprikosnoven autoritet među svojim učenicima, takav da su se čak prenosile legende o njegovoj polubožanskoj prirodi. Religiju pitagorejaca karakterisalo je verovanje u reinkarnaciju ili "metempsihozu". To znači da se duša posle smrti seli u neko drugo telo - drugog čoveka, životinju ili biljku - zavisno postupanja nekog čoveka u toku života. Pitagorejci su impresionirali ljude svog vremena svojom uverenošću u vlastite principe, međusobnim prijateljstvom i sposobnošću da deluju kao zajednica, kao i znanjem koje su ljubomorno krili, o čemu govori i činjenica da Pitagora nije ništa napisao.
U politici su se ponašali dosta autoritarno i kruto. Smatrali su da život treba da bude uređen pravilima koja se moraju poštovati. Prema većini ljudi gajili su nepoverenje smatrajući ih od prirode obesnim, tako da je glavni princip njihove politike bio da se ljudi moraju držati pod stalnom prismotrom i kontrolom jer će ih inače njihova priroda odvući u anarhiju, koja je najveće zlo.
Brojevi kao počela,a među njima i pre njih [Leukipa i Demokrita] posvetili su se matematici i prvi je unapredili takozvani pitagorejci; pa kako su u njoj bili vaspitani, pomislili su da su njezina počela počela svih bića. No budući da su u matematici brojevi po prirodi prvi, - činilo im se pak da u brojevima zapažaju mnoge sličnosti s onim stvarima koje jesu i s onima koje postaju, i to više nego u vatri, zemlji i vodi (da je na primer jedno određeno svojstvo brojeva pravednost, drugo duša i um, a treće zgodna prilika, i svaka druga stvar tako reći na isti način), i videli su osim toga u brojevima svojstva i razmere muzičkih akorda, - budući dakle da se pokazivalo da su druge stvari po celoj prirodi slične brojevima, ali da su brojevi prvi između svega što u prirodi postoji, pomislili su da su elementi brojeva elementi svih bića i da je čitavo nebo harmonija i broj; i ono što su mogli u brojevima i muzičkim akordima pokazivati da se slaže sa svojstvima i delovima neba i s čitavim kosmičkim poretkom skupljali su i prilagođavali jedno drugome. A ako je gde šta manjkalo, trudili su se da to onamo uvedu kako bi im čitava nauka bila skladna. Navodim primer: budući da se čini da je broj deset savršen i da obuhvata u sebi čitavu prirodu brojeva, kazuju da postoje 10 telesa koja se kreću po Nebu; a budući da je očigledno da ih ima samo 9, prikazuju zbog toga protivzemlju kao desetu.
asno je najzad i da su oni, koji su smatrali da je broj počelo, smatrali da počelo postoji takođe i kao materija bićima i kao njihovo svojstvo i kao njihovo stanje; a smatrali su da su elementi broja parno i neparno; od toga pak da je jedno neograničeno, a drugo ograničeno, a broj jedan da se sastoji od toga obojega (da je naime i paran i neparan); broj pak da proizlazi iz jedinice, a brojevi da su, baš kao što je rečeno, čitavo nebo.
Aleksandar u svom delu Redosled filozofa priča da je u Pitagorinim zabeleškama našao i ove podatke. "Princip svih stvari jeste monada, ili jedinica; iz ove monade proizlazi neodređena dijada (dvojstvo) i služi monadi - svome uzroku - kao materijalna podloga; iz monade i neodređene dijade proizlaze brojevi; iz brojeva tačke; iz tačaka linije; iz linija površine; iz površine čvrsta tela, osetljiva tela, čiji su elementi: vatra, voda, zemlja i vazduh. Ovi se elementi među sobom menjaju i u potpunosti prelaze jedan u drugi, i sastavljaju se da bi stvorili jedan živi kosmos, razuman, sferičan u čijem se središtu nalazi Zemlja, koja je i sama sferičnog oblika i svuda naseljena."

Pitagorejske pouke;

~ Kada odlaziš u hram, skrušeno se pokloni i nemoj se usput baviti, ni rečju ni delom, nikakvim svetovnim poslovima...
~ Izbegavaj prometne ulice i hodaj stazama...
~ Ne potiči vatru nožem...
~ Čoveku koji podiže na sebe teret pomaži naprtiti, ali mu nemoj pomagati da ga sa sebe skida...
~ Kada ideš na put, nemoj se okretati natrag jer te slede Erinije...
~ Ne smejati se grohotom.
~ Desnicu nemoj olako svakome pružati...
~ Ne proždiri srce.

[moguća tumačenja ovih pouka]

"ne poticati vatru nožem", što je zapravo značilo: ne dražiti oštrim rečima onoga koji plamti od gneva; ...
"ne izjedati sebi srce", u smislu: ne mučiti samoga sebe žalošću; ...
"ne hodati prometnim ulicama" kojom izrekom je savetovao da se ne sledi mnenje većine, nego da se pristane uz mišljenje one nekolicine koja je upućena u pravo znanje; ...
"onima koji nose teret pomagati prtiti, ali ne (sme im se pomagati) skidati ga", kojom izrekom je preporučivao da nikome ne potpomažemo u lenjosti, nego naprotiv u vrlini i radinosti.
Dakle;
Fascinacija filozofa matematikom počinje, dakle, sa Pitagorom, i, preko Platona, vodi ka 17. veku i Dekartu, Spinozi i Lajbnicu. U matematici su filozofi videli Eldorado za tačna uopštavanja. Čuvena Pitagorina teorema govori o svim pravouglim trouglovima sveta, pri čemu, kao da je razlika između poznatih i nepoznatih trouglova iščezla - svi se oni moraju pokoravati njenom pravilu. To je uzdizalo matematiku kao primer uspešnog saznanja koje se održava (tačno je za sve nove slučajeve), što je ono što ljudi po prirodi žele.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Aristotel

Počalji od ka5an taj Ned Feb 15, 2009 1:13 am



Aristotel (grč. Αριστοτέλης) (384. p. n. e. — 322. p. n. e.), starogrčki filozof i besednik,
Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli.

Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca.
Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Razlike u filozofskim stavovima bile su osnova za stvaranje raznih legendi o odnosima Platona i Aristotela. Evidentno je da su neslaganja u stavovima postojala, pošto Aristotel vrlo rano pokazuje interesovanje za prirodne činjenice i zakone za razliku od Platonovih idealističkih stavova. Bilo kako bilo, nema nikakvih dokaza da su za vreme Aristotelovog boravka na Akademiji odnosi između dvojice filozofa bili zategnuti ili prekinuti.
Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao "klevetnici". Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju.
Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina.
Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom.
Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga obnovi.
Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini; ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej. (Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo (lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma).
Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. — 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije) o fizici, metafizici itd; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku biblioteku.
U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove.
Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi, posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima. Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka (isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka, „najveći od onih koji znaju“.
Zahvaljujući svojoj svestranosti i hrabrosti, Aristotel je uspeo da obuhvati i sintetizuje oba pravca u dotadašnjoj grčkoj filozofiji: učenje o prirodi i učenje o moralu; takođe je, na osnovu filozofske misli prethodnika svojih učitelja, pronašao izgubljenu nit naučnog razvoja „dosokratovske“ Grčke, nastavio to delo doslednim i detaljnim proučavanjima i sveobuhvatnim posmatranjima, te od dobijenih podataka sagradio veličanstvenu građevinu organizovane nauke.
Aristotel je imao običaj da u uvodima svojih dela navodi radove svojih prethodnika koji su se bavili istom temom kao i njegov aktuelni rad i da svakih takav rad argumentovano pobije i diskvalifikuje.
Aristotelova astronomija nije preterano opširna i ne daje previše novog u odnosu na njegove prethodnike. On odbacuje Pitagorino učenje po kojem je Sunce središte našeg sistema i tu čast radije dodeljuje Zemlji. Ali, njegova mala rasprava o meteorologiji puna je briljantnih zapažanja i čak i njen spekulativni deo pokazuje svu blistavost Aristotelovog uma. Aristotel postavlja i neka u ono vreme vrlo lucidna pitanja iz nauke o nasleđu. Neka žena iz Elide udala ce za Crnca; njihova deca bila su bela, ali se y sledećoj generaciji pojavila negroidnost; tim povodom Aristotel pita gde je y srednjoj generaciji bio sakriven nasledni element negroidnosti. Bio je samo jedan mali korak od jednog tako važnog i inteligentnog pitanja pa do epohalnih eksperimenata Gregora Mendela (1822—1882). Prudens quaestio dimidium scientiae — mudro pitanje jeste polovina znanja.
Najpoznatiji i najoriginalniji Aristotelov doprinos filozofiji je njegovo učenje o silogizmima.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Re: Aleja velikana filozofije

Počalji od MustraBecka taj Ned Maj 30, 2010 3:00 am

SOKRAT – ŽIVOT ZA ISTINU

Sokrat je bio redak čovek koji je mislio svoj život I živeo svoju misao.
Smatrao je da neosmišljen život nije vredan da se živi. Zato Verner
Jeger ima dovoljno razloga da kaže: ‘’Grk je filozof među narodima’’.
Grk je znao kako misliti, Rimljanin kako vladati. Sokrat je često
raspravljao na trgu, gde se osećao kao kod kuće, jer u svojoj kući nije
nalazio razumevanja za svoj način mišljenja I življenja: on je svoju
široku dušu rasuo po trgu božanskog polisa!
Za Sokrata se može reći da je okrenuo stranicu grčke misli od perioda
prema kulturi. Stari grčki filozofi uglavnom su se zanimali za pojave
koje su najudaljenije od njih ( za nebo, zvezde, planete ), a ne za one
što su bile najbliže
( zdravlje, zakon I moral ). Koliko je duh filozofa prirode bio opsednut
istraživanjem onoga što je najdalje od njihova svakodnevnog iskustva,
govori niz anegdota koje je sakupio Diogen Leartije u knjizi Život I
mišljenja istaknutih filozofa.
Sofisti I Sokrat bili su savremenici, ali su mislili različito o svom
vremenu. Povezivao ih je spor oko bitnih stvari, iz koga je Sokrat
izašao kao mudrac, a sofisti kao vešti besednici. Ovi lutajući učitelji
došli su u sukob sa Sokratom oko shvatanja istine. Oni su se držali
skeptičkog, relativističkog I čak nihilističkog gledišta. Tako je sofist
Gorgija govorio: ništa ne postoji; ako bi nešto I postojalo, ne bi se
moglo saznati; ako bi se I moglo saznati, ne bi se moglo iskazati!
Sofisti su posejali sumnju u postojanje univerzalnih istina koje važe za
sve ljude. Oni ističu: sve je onako kako se kome čini! Sokrat, nasuprot
njima, zaključuje: ako, I pored svih razlika, nema nešto isto u nama,
onda nema ni istine, jer je istina ono što je isto za svakoga. Ne može
nešto biti istinito u jednoj grupi a neistinito u drugoj. U istini nema
ništa lično, iako se ona otkriva lično: istina je nadlična, ali se
izražava kroz ličnost! Istinu jednog naroda zastupa usamljenik. Koliko
istine ima u jednom narodu, to se objavljuje preko njegove najbolje
glave, sa kojom istina uvek računa. Način na koji jedan narod razume
svog velikog mislioca upućuje na stepen duhovnog razvoja tog naroda.
Od svih metoda dolaženja do istine, Sokrat je najviše voleo razgovor,
pa sam kaže da bi I u paklu, ako bude moguće, ispitivao njegove
stanare. Umeo je da osluškuje različite glasove I da svaki ispita s
obzirom na istinu. U njegovim razgovorima mešala se duboka ozbiljnost sa
nevinom šalom. On je pokazao kako I oni ‘’osrednjeg duhovnog stanja’’
mogu da se razviju do zavidne visine: dokazao je ‘’šta može ljudska
nemoć uz njegovu pomoć’’. Dobro je rečeno da Sokrat nije držao nastavu
kao neki nastavnik, već je razgovarao sa drugim I drukčijim od sebe,
kako bi obostrano duhovno rasli.

Sokrat veruje da vrlina može da se nauči kao I svaki drugi zanat.
Zato neznanje nije samo saznajni nego I moralni nedostatak, jer ako je
vrlina znanje, onda neznanje ne može biti vrlina. Pojedinac greši iz
neznanja a ne namerno: niko ne bi činio zlo ni sebi ni drugom, samo ako
bi znao šta je dobro za njega I druge. Zato se zlo učinjeno iz neznanja
drukčije ocenjuje od zla učinjenog iz znanja. Sokrat nije mogao da
zamisli da ima dobrih koji nisu učeni I učenih koji nisu dobri. Znanje
nije vrlina, jer podjednako znanje mogu da steknu dobar I loš čovek.
Sokrat se nije bavio državnim I društvenim poslovima, ali je svojim
učenjem izazivao društvene I političke posledice. Da ono što je
podučavao nije imalo veze sa politikom, ona ga ne bi ni osudila. On je
bio kritičar atenskog društva I države u onoj meri u kojoj ‘’dobar čovek
predstavlja kritiku rđavog’’. Dobrom teorijom prkosio je lošoj praksi.
Ako je zahtevao da aristokrate duhom moraju vladati državom, onda je
morao doći u sukob sa demokraskim načelom izbora senator. Suprotnost
između ideja dobra I zla je apstraktna, borba između dobrih I zlih ljudi
je konkretna. Društvo koje osuđuje Sokrata samo dokazuje da iz
društvenih odnosa isključuje ono što je u njima umno. Filozofski misliti
znači tragati za zajednicom I naći put do sebe: komunikacije obezbećuje
prvi, konteplacija drugi zahtev! Ne znam filozofa koji je više
komunicirao sa drugima I dublje ispitivao sebe.
Ako pozajmim od S. Kjerkegora, onda mogu reći da Sokratova uloga nije
bila ni uloga krivca ni uloga branioca, več uloga javnog tužioca. Kao
ironičan duh mogao je Sokrat I ovoga puta da kaže kako se njegova smrt
ne tiče njega nego onih koji su ga osudili na smrt: oni će biti
odgovorni pred potomcima, oni će imati grižu savesti I sramotu na imenu!
‘’Pij, Sokrate, država časti!’’ (A. Novaković). Mogao je da izbegne
smrt, ali nije hteo, jer bi time priznao da je kriv. Bio je saradnik na
poslu oko svoje smrti govoreći da je bolje umreti poštujući zakone nego
živeti kršeći ih: bolje je nepravdu podnositi nego je nanositi! Bio je
kao labud, koji najlepše peva kad oseti poziv smrti. Platio je glavom,
ali u tom trenutku on je bio za glavu veći I od svoje Atine. ‘’O, kako
je teško biti jedini koji poznaje istinu’’ – veli Dostojevski.
Sokratova sudbina učinila je opreznim sve po tonje mislioce: posle
njegove smrti mudri ljudi nerado ulaze u sporove sa državnim ustanovama I
vlastodršcima, I povlače se u svoj unutrašnji svet. Gabrijel Laub,
drugi poljski satiričar, ništa manje vredan od onog prvog, Stanislava
Ježi Leca, smatra da se izricanje istine očekuje od dece, pijanih ljudi I
ludaka. Zašto baš od njih? Zato što oni nisu sposobni da razmišljaju o
posledicama. Sokrat se ne uklapa ni u jednu od svih skupina, jer je on
bio posve svestan posledica koje su izazvale njegove reči I delovanje.
Njegova obaveza prema istini bila je jača od dužnosti prema vlastitom
životu. Sokrat – neponovljivi cvet grčke mudrosti.
Sokrat je I danas živ, više od mnogih živih čije prisustvo I nije
nužno: pre su teret nego radost života. Bez njega mi ne bismo znali ko
je pravi filozof I kako on misli: u njemu je duh priredio iznenađenje za
vrstu! Bio je izuzetan I tako su ga imenovali oni koji su poznavali
saznajnu vrednost njegove misli I moralnu čvrstinu njegova karaktera.
Sokrat je postao zaštitni znak svake umne misli, mučenik moralne
filozofije, burevesnik humanističke etike. BEsmrtnim ga nije je učinio
toliko njegov život koliko njegova smrt. Položio je život za istinu, pa
Niče s pravom ističe: ‘’Izricanje istine po svaku cenu je sokratski’’.
Da je bio velik, znam po tome što ga sledi malo ljudi.
S. Kjerkegor dobro je zapazio: ‘’Bez sumnje, Sokrat nije bio
hrišćanin, to dobro znam, ali sam ubeđen da je to postao’’. I Sokrat I
Isus su nam uputili poruke koje nadilaze njihovo vreme: nisu oni izrasli
iz duha epohe, nego su od svog duha stvorili epohu! Obojica su svojim
životom I svojom smrću potresli svet. Oni su zatočenici, zato niko ne
stoji iza njih. Oni su prekretnice, zato računamo vreme u odnosu na
njih. Oni su tajna, zato se večno odgonetaju. Oni su merilo, a svi drugi
samo pokušaji. Oni su bogoliki, zato u njima cenimo ono što sami nismo.
Istina je moćna po nameri, ali nemoćna po učinku: njeno prisustvo u
svetu izgleda slučajno! Filozofija je pitanje, život je pokušaj.
Ako je dužnost pema istini nužnost, onda sam morao nešto reći I o
nedostacima njegove misli. Granice Sokratove misli su u stvari granice
razuma. Danas se pitamo: da li je racionalno znanje baš toliko vredno
koliko je on verovao? U našoj duhovnoj tradiciji, koja je na tragu
njegove misli, racionalno znanje je suviše uveličano: mi ne možemo
podneti ono što ne znamo! Ali naše znanje ne ukida našu tajnu. Razum bi
bio tiranski ako pored sebe ne bi priznao I ono što nije razumno: ono
nagonsko I nesvesno! LJubav nije razumna, ali bez nje bi se poništila
sva bujnost života. Razum I logika mogu da rade bezprekorno, ali ono što
ih omogućuje nije razumno I logično: to je nešto u šta se veruje, jer
se ne zna. Kad bi sve mogli znati, ne bi imali u šta verovati.
***
Poneki čovek među ljudima posveti ceo svoj život izgradnji samoga sebe:
radi I gradi, od sebe pravi hram, nikad dovršen, ali veličanstven u
svojoj zamisli I izvođenju. Takav čovek teži da svom životu da savršen
oblik. Danas, kada se pojavila nestašica mudrih ljudi, ‘’kada smo mudri
na sitno I ludi na veliko’’, najveća novost I božji dar bi bila pojava
novog Sokrata, izuzetne ličnosti, koju bi članovi organizacija mogli da
čuju I vide kao svoju savest, koja bi ih neugodno podsećala na ono što
oni treba da budu a nisu. Užasno je živeti u jednom vremenu u kome ne
možete prepoznati pravu vrednost ili put do nje. A važenje vrednosti
jeste uslov postojanja zajednice. Sokrat upućuje na jedan bolji svet jer
je ovaj izdao čoveka.
( Đ. Šušnjić, Drama razumevanja)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Aleja velikana filozofije

Počalji od MustraBecka taj Uto Avg 24, 2010 10:22 am

Anaksagora



Anaksagora je po poreklu bio Jonjanin. Klazomena je jonski grad–država, severno od Mileta i Efesa. Ali on nam je više poznat po svom delovanju i životu u Atini, nego po rodnom gradu u Joniji. Apolodor je procenio da je Anaksagora rođen u vreme 70. Olimpijade, a to ce reći u vreme između 500-496. g. p.n.e. i da je umro pošto je doživeo starost od 72 godine. Apolodor je predpostavljao da je Anaksagorina smrt morala biti približno kad i Periklova, zato što su Perikle i Anaksagora bili prijatelji. Na taj način je utvrđeno da je Anaksagora umro oko 428. g. ili 427. g. p. n. e. Stari izvori kažu da je Anaksagora 30 godina živeo u Atini i to između 480. i 450. g. p.n.e. Iz toga proizlazi da je Anaksagora došao u Atinu kao dvadesetogodisnji mladić. Anaksagora je je pripadao imućnoj i uglednoj aristokratskoj porodici i nasledio je veliku imovinu. U dijalogu Hipija veći,čija autentičnost nije potpuno sigurna, Platon kaže da je Anakagora zapustio bogato nasleđe, da je ceo život posvetio nauci, pa mu je bogatstvo propalo.

Doksogrfska svedočanstva slažu se u tome da je Anaksagora bio Anaksimenov učenik. Međutim to je nemoguće, jer Anaksimen je umro pre nego što se Anaksagora rodio. Teofrast je zabeležio: "Anaksagora je bio privrženik Anaksimenove filozofije".

Anaksagora je veoma brzo nadraso Anaksimenovo učenje i uklopio ga u "modernije poglede", kao i Meliso Samljnin i Leukip.

Anaksagora je prvi filozof koji se učvrstio u Atini. Sokrat, Anaksagora, kasnije i Aristotel, bili su na razlicite načine žrtve tog atinskog javnog mnjenja. Jer, ono u Atini tog doba nije bilo naklonjeno bilo kakvom naučnom istraživanju.

Perikle je bio Anaksagorin blizak prijatelj, iako su Sokrat i Platon smatrali da je Perikle bio Anaksagorin učenik. To se prima sa rezervom, jer Perikle nije bio filozof.

Atinjani se nisu tako lako dali podvrgnuti duhovnoj prefinjenisti i otvorenosti. Oni su Anaksagori dali jedan nadimak, koji je pogrdno zvučao u njihovim ušima, nadimak � Nus (um).

Takodje se govorilo da je Anaksagora bio i učitelj čuvenog tragičara Euripida. Međutim Euripid je samo čitao Anaksagorine spise, ali ništa više od toga. Jer, svi pokušaji da se u Euripidovim tragedijama nađu neka tvrđenja koja podsećaju na Anaksagorino učenje završavala su sa neuspehom, ili interpretativnim konstrukcijama. Sotion i Satiros, tvrde da je Anaksagora u Atini bio optužen.

Prema Sationu,Anaksagoru je optužio građanin Kleont. Optužba je glasila: "Anaksagora tvrdi da je Sunce samo usijana masa". Atinski sud je osudio Anaksagoru na pet talenata globe (tlenat je zlatan novac,njegova vrednost bila je 60 mina ili 6000 drahmi. Celokupna Anaksigorina dela u atini bila su jedna drahma). Zbog čega je Anaksagora ugrabio prvu priliku da pobegne iz Atine.
Prema Satiorosu,Anaksagoru je optužio gradjanin Tukidid. Optužba je glasila: "Anaksagora je kriv za asebeju". Asebeja je nepoštovanje božanstva, svetih mesta, zanemarivanje religioznih obreda. Satiros jos kaže da je Anaksagora, pored optužbe za asebeju, bio optužen i za spletkarenje. To je bila optužba koja je na to da se Anaksagora kao stranac meša u političke poslove atinske države i to čini posredstvom Perikla. Zbog toga je bio osuđen na smrt,ali sud je ovu presudu izrekao u Anaksagorinom odsustvu, što podrazumeva da je filozof na vreme izmakao. Anaksagorino napuštanje Atine (oko 450g. p.n.e.) tumači se kao bekstvo.

On se nije vratio u svoj rodni grad Klazomenu nego je otišao u Lampsak. U toj jonskoj državici bio je lepo primlje, suprotno nedaćama u Atini. Tu je osnovao svoju školu. Imao je dosta učenika i umro je u dubokoj starosti. Građani Lampsaka su mu u znak visokog poštovanja podigli spomenik na agori. Spomenik je bio posvećen istini i Nusu. Anaksagora je u svom testamentu izrazio želju da učenici ne idu u školu na dan njegove smrti. Građani Lampsaka su ovaj zahtev usvojili i otuda se praznovao dan Anaksagorine smrti u Lampsaku. Anaksagora je stekao veliki ugled, zbog koga su ga poštovali i njegovi atinski neprijatelji.

Dok je bio u atinskoj tamnici, Anaksagora je na zidu crtao geometriske likove pomoću kojih je hteo da reši čuveni problem kvadrature kruga. Kasnije se pokazalo da je taj problem nerešiv, jer je nemoguće konstrujisati kvadrat čija bi površina bila identična površini kruga, što znači da površinu kruga nije moguće izračunati tačno, već približno. Na osnovu Plutarhovog govora o Anaksagorinom črtanju u tamnici, iskonstrujisan je podatak da je on bio autor jedne matematičke rasprave.

Simplikije je napravio izvod iz prvog, opšteg dela Anaksagorinih spisa. Ostatak, gde su verovatno bili izloženi detalji Anaksagorine teorije, ostao je nepoznat. Izgleda da je u tom delu izgubljenog spisa Anaksagora izložio ispravnu teoriju o svetlosti Meseca i da je uspeo tačno da objasni fenomen mesečevog i sunčevog pomračenja.
Anaksagora je prvi shvatio da um vlada svetom

Tek ovde počinje da se rađa jedna svetlost (ona je doduše još slaba): razum se priznaje kao princip. O Anaksagori je Aristotel rekao: "Onaj, međutim, koji je rekao da je um uzrok sveta i svega reda, kako u živome tako i u prirodi, izgledao je u poređenju sa onima koji su ranije govorili nasumice kao jedini razborit čovek". "Filozofi pre Anaksagore", kaže Aristotel: "mogu se uporediti sa onim lutalicama koje nazivamo naturalistima. Kao što borci često zadaju u svome teturanju dobre udarce, ali ne po propisima veštine, tako izgleda da ni ovi filozofi nemaju nimalo svesti o onome što govore". Tu svest imao je prvi Anaksagora, pošto tvrdi da je misao opštost koja postoji po sebi i za sebe, da je čista misao istina. Anaksagora je izgledao kao trezan među pijanima. Mi pritom ne smemo misliti na subjektivnu misao; kod mišljenja mi odmah mislimo na naše mišljenje kakvo je u svesti. Ovde se međutim ima u vidu potpuno objektivna misao, ono što je opšte; kao što kažemo: u svetu ima razuma, uma, njega takođe ima i u prirodi. Sam taj zakon, taj razum, taj um jeste imanentan prirodi, predstavlja suštinu prirode; priroda nije formirana pod nekim spoljašnjim uticajem, slično onome kad ljudi naprave neku stolicu. Što je takođe napravljen pametno, ali to je uradio neki razum koji je spoljašnji u odnosu na to drvo.

Ovde pak ima se u vidu onaj razum, ono opšte koje znači imentnu prirodu samog predmeta. Ono je princip. Do sad smo imali misli, sad je sama misao učinjena principom.
Nastajanje i nestajanje kao spajanje i razdvajanje "smena stvari" (homeomerija)

Anaksagora tvrdi da nema apsulutnog postajanja i nestajanja: "O postajanju i nestajanju Heleni nemaju pravilno mišljenje, jer nijedna stvar ne postaje i ne propada, nego se iz onih što postoje sastavlja i ponovo se izdvaja. I zato bi bilo pravilno da, umesto postajati kazu mešati se i umesto propadati razdvajati se". Osnovu stvari čine spajanje i razdvajanje prvobitnih stvari, koje on zove semenke, a sastavljene su od veoma mnogo sitnih, čulima neopažljivih istovrsnih čestica, koje svugde čuvaju isti kvalitet, npr: kad se čestice zlata spajaju i razdvajaju, one opet ostaju zlato, čestice mesa opet meso, itd. Zato ih Aristotel zove homeomerije. Broj tih homeomerija je neograničeno velik, razlicite su po obliku, boji i ukusu, a po trajanju su večne i nepromrnjive.

Dok je Empedokle poštavio četiri stihije kao korene svega, Anaksagora, dakle, ide dublje od njega tako sto postavlja neizmeran broj stihija jer mu se očevidno činilo da se iz mešanja samo četiri stihije ne mogu objasniti osobine svih različitih empirijskih stvari. Te stihije izlaze iz jedne zajedničke prasupstance. U početku "sve stvari behu zajedno" – tako Anaksagora započinje svoj spis – "bezgranične i po množini i po malini, jer je i maleno bilo bezgranično. I dokle god su sve bile zajedno, ništa se nije moglo razlikovati zbog maline. Sve obuhvata vazduh i etar, oba bezgranični. Jer oni su u celokupnoj masi i po množini i po veličini najveći". Pri konstrujisanju pvobitne materije Anaksagora je, po svoj prici, imao na umu panspermije. Prvobitna materija kao panspermija podseća, dakle, ne samo na mitski haos i na Anaksimandrov apejron nego i na Parmenidovu i Empedoklovu loptu.

Iz takvih ontoloških principa izvodi Anaksagora svoju kosmologiju, biologiju, itd. Iz panspermije kao prvobitnog stanja, koje je trajalo polovinu večnosti, i u kojem je vladao potpuni mir, počinje u jednom datom trenutku večnosti izdvajanje homeomerija rotacionim kretanjem u jednoj tački. Pošto su se tim kretanjem homeomerije razdvojile na manje skupine, postali su pojedini predmeti, i oni su dobili ime i osobinu po onim homeomerijama kojih u njima ima najviše. Anaksagora, dakle, prvi uči o postanku sveta kao o jednom vremenskom aktu ili o vremenskom apsulutnom početku promene.

Spajanje i razdvajanje homeomerija, što čini osnovu postajanja i nestajanja u prirodi, vrši se u početku pod uticajem specijalne pokretne sile koja nepokretnu pramateriju stavlja u pokret i uređuje. U Empedokla su dve sile: dva čas mitski personifikovana čas bezlično zamišljena psihička činioca, ljubav i mržnja, a u Anaksagore taj dinamički činilac jeste um (nus) koji spajanjem i razdvajanjem pramaterije pripada nekoj svrsi.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Uto Avg 24, 2010 10:25 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Aleja velikana filozofije

Počalji od MustraBecka taj Uto Avg 24, 2010 10:23 am

Anaksimandar



Anaksimandar je matematičar, astronom, geograf, meteorolog i grčki filozof . Rodio se u MIletu 610 god.p.n.e. I bio je Talesov učenik i prijatelj. U istoriji civilizacije poznat je kao pronalazač geografske karte, instrumenata za građevinarstvo i sunčanog sata. O njegovom životu se ne zna mnogo. Bio je filozof koji je mnogo putovao i učestvovao je u javnom životu u svojoj otadzbini, predvideo je zemljotres u Sparti i kao mlad je osnovao, u čast Boga, koloniju na Crnom moru nazvanu Apolonija. Njegova najpoznatija dela su "O prirodi", "Krug oko Zemlje", "O nepokretnim zvezdama", "Sfera" , i druga dela, koja nisu sačuvana, osim četiri fragmenta od po nekoliko reči i fraze koja je namučila mnoge filozofe: "Početak bića je beskonačnost(…) odakle počinje život i gde se završava, po zakonima nužnosti, pošto svi plaćaju, jedan drugom, muke i ispaštanje nepravde, po vremenskom poretku. "

Njegovo prvo načelo predstavlja APEJRON, neodređena, nestvorena i nepromenjiva beskrajna supstanca iz koje sve počinje i gde sve završava i koja u svom stalnom kretanju obuhvata sve svetove. Reč apejron potiče od grčke reči apejron sto znači neograničeno. Apejron je amorfan, bez oblika. On je smatra prvobitnom suštinom (pramaterijom) Univerzuma. I objašnjava da sve, pa i mi nastajemo iz neke “neodređenosti”, iz nečega što je nedefinisano (neograničeno), iz nečega što je rasuta bezoblična masa, i onda se postepeno formiramo, dobijemo neku određenost, postajemo definisani, da bi na kraju nasa smrt bila povratak u neodređenost iz koje smo nastali. Usled vrtložnog kretanja iz apejrona se izdvajaju suprotnosti (nepravednost) koje uzrokuju nastajanje pojedinačnih stvari koje su određene, i takve se naknadno vraćaju u neodređeno-apejron koji predstavlja pravednost. Po Anaksimandru svako određeno bivstvovanje pretstavlja ravnotežu i sukobljavanje suprotnosti. Dok ravnoteža suprotnosti traje i poredak i pravčinost traju, a kada se ona poremeti nastupa vreme nepravičnosti, vreme kazne i odmazde. Tvrdi da stvari propadaju zato sto su nepravične i da je propadanje kazna ili osveta. Smenjivanje pravde i nepravde predstavlja večan i neizbežan ciklus periodičnog stvaranja i uništavanja našeg, kao i svih drugih bezbrojnih svetova. Anaksimandar ostaje u okvirima animističkog doživljavanja prirode, doživljaja koji ima predstavu sveta kao organizma. Tvrdio je da se od Večnog odvojilo Toplo i Hladno i da se jedna užarena sfera raširila oko vazduha koji je obavijao Zemlju da bi se potom ta sfera raspala i razdvojila u pojedine krugove Sunce, Mesec i Zvezde. Na samom početku je postojao samo apejron iz kojeg se izdvojilo Toplo i Hladno i otišlo jedno prema spoljašnjem, a drugo prema centralnom delu Univerzuma, stvarajući tako Vlažno i Suvo. Anaksimandar elemente posmatra kao bogove koji su spremni da napadnu svoje protivnike: Toplo bi htelo da prevagne nad Hladnim, Suvo nad Vlažnim i obrnuto, ali ih nužna sila nadmašuje i nedozvoljava da se poremeti stalna proporcija. Suprotnosti su stalno u ratu, zbog svoje egzistencije. Uspostavlja se jedinstvo i stvari bivaju progutane u njemu. Prema njemu su Voda, Vazduh, Zemlja i Vatra ograničene suštine nad kojima vlada neki Super-elemenat, nevidljiv u prirodnom stanju.

Iz apejrona kao mase, koja obuhvata sva neba, pa i našu zemlju, izdvajanjem suprotnosti, ili razdvajanjem suprotnosti rađa se nas kosmos. Kosmos se ciklično rađa, raste , formira u sebi klicu sopstvene propasti, da bi nakraju propao, i ponovno se formirao organizam. On je nas kosmos zamišljao kao neku puninu sa neprozirnom tamom i maglustinom. Doživljavao ga je ne kao šupljinu, nego kao nešto ispunjeno raznim gasovima koji formiraju neprozirne oblike, koji tek tu i tamo daju mogućnost da kroz njih vidimo gornja neba i gornje svetove. Njegova vizija je bila da je kosmos ograničen sferom da bi sačuvao vazduh da ne pobegne, a graničenu sferu zamišljao je sa kružnim otvorima koji služe kao disajni otvori sveta i ujedno za gledanje ostalih nebeskih svetova. Govorio je da su zvezde zgusnuti vazduh i su slične obručima punim vatre, da se kroz izvesne otvore na tim obručima skuplja plamen; Sunce je najviše na nebu, ispod je Mesec, a ispod njih su zvezde stajačice i planete. Anaksimandar je tvrdio da je Sunce jednako Zemlji, a da je prsten pomoću koga ono diše i kojim je ono pokretano u krug, 27 puta veći od Zemlje. Zanimljivo je i njegova ideja o lebdenju Zemlje koja govori da nema razloga da ona pada, a ni da se uzdiže, niti da se kreče levo i desno, jer je podjednako udaljena od svega drugog. Najviši vatreni krug predstavlja apejron, obruč koji sadrži primarnu vatru i primarnu hladnoću. U mitologiji se vatreni krug naziva "blistavi eter". Anaksimandar je Zemlju zamišljao kao jedan ogroman cilindrični stub, nizak i širok koji visi u vazduhu i u centru Univerzuma. Nalazi se u perfektnom centru i ne može da padne. Sastavljena je od stena, a oko nje se okreću ogromni vatreni točkovi postavljeni kompresovanim vazduhom. Sa unutrašnje strane se nalaze otvori kroz koje se vidi sjaj užarenog omotača.

Anaksimandar je ostavio traga svojim učenjem i o poreklu živih bića. On kaže da se čovek rodio pokriven krljustima u nekoj vodenoj sredini, i pošto klimatski uslovi nisu bili povoljni da mu omoguće opstanak, taj grešnik je morao da ostane u inkubaciji za vreme celog detinstva u ustima nekih životinja, veoma sličnih ribama, posle čega je izašao oslobodivši se krljušti i uspeo da opstane. Po njemu su životinje nastale iz morskog mulja, postepeno su odbacivale svoj bodljikavi oklop i izlazile na kopno. On je prvi racionalni filozof i zbog toga ga danas još nazivaju antičkim Darvinom.

Anaksimandar bezbrojne svetove identifikovao kao bogove pošto je prema njima imao odnos obožavanja. Značaj Anaksemandrov je u tome sto je naslutio prisutnost nečeg vrhovnog -apejron, zbog čega je on u isto reme mistični i kosmološki filozof. On je umnogome uticao na Anaksimenovo I Heraklitovo učenje.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Aleja velikana filozofije

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu