Opušteno o meteorologiji

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Opušteno o meteorologiji

Počalji od MustraBecka taj Uto Nov 10, 2009 5:05 am

Pre nego što počnete sa čitanjem...

... ne bi bilo loše da imate u vidu da postoji ogromna količina
literature iz oblasti meteorologije. Čitava sila knjiga, skripti,
časopisa, članaka, svima je dostupna preko Interneta. Pa ipak, ovde se
pojavljuje još jedna zbirka tekstova iz ove oblasti. Deluje nepotrebno, zar ne?
Međutim, veoma je mali broj tekstova iz oblasti meteorologije koji
su razumljivi i ljudima koji nisu iz te struke. Meteorolozi imaju
udžbenike iz kojih uče svoj posao. Kao i svi udžbenici, tu je gomila
suvoparne teorije, solidan broj uskostručnih reči, redovi i redovi
jednačina više matematike. Previše za ljubitelje meteorologije koji ne
žele da se toliko duboko upuštaju u matematiku i fiziku. Kad neko od
ljubitelja meteorologije postavi stručno pitanje, malo je
zadovoljavajućih odgovora. Objašnjenja koja se dobijaju su često
zakomplikovana, nepotpuna, nejsana, jednom rečju nezadovoljavajuća.
Potreba za ovom zbirkom tekstova je upravo nastala iz želje da se
ljubiteljima meteorologije pruži retka prilika da saznaju nešto iz
oblasti ove jako zanimljive nauke, ali na pristupačan način. Kako
zadovoljstvo saznavanja proističe iz razumljivosti i opuštenosti,
tekstovi su pisani na jedan, pomalo nesvojstven način, opisan u samom
nazivu ove zbirke - opušteno. Bez mnogo filozofiranja, bez
mnogo matematike i fizike, sa brižljivo odabranim ilustracijama,
koristeći svakodnevni rečnik. Pustite meteorologe da se lomataju sa
nepreglednim sistemima jednačina i teorijama. Vi samo kliknite na
sledeću stranicu i...

... opustite se.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Opušteno o meteorologiji

Počalji od MustraBecka taj Uto Nov 10, 2009 5:08 am

SASTAV ATMOSFERE
piše: Predrag Petrović

Atmosfera kao vazdušni omotač planete je jedna velika smeša gasova. Gledano prema zapremini, u toj
smeši preovlađuju dva gasa: azot (78%) i kiseonik (21%), dok na sve
ostale gasove otpada preostalih 1%. Naizgled jednostavno, zar ne?
Ne!



Baš taj 1% gasova čini meteorologiju krajnje uzbudljivom naukom. Ono što bi
se ugrubo moglo nazvati prljavštinom, ustvari su gasovi koji diriguju
svim promenama u atmosferi koje možemo nazvati vremenom, klimom i
uopšte meteorologijom. Neki imaju manju, a neki veću ulogu u tome; neki
su potcenjeni, a neki precenjeni po svojoj važnosti. No, evo i njih.

Argon (0.93%), plemenit gas; nema većeg
meteorološkog značaja, pa ga nećemo gledati, osim u svetlećim reklamama
koje se često pogrešno nazivaju neonskim.

Ugljen-dioksid se u atmosferi nalazi u
strašno malim količinama, reda veličine nekoliko stotina milionitih
delova. Ko voli izražavanje u procentima, ima da piše par nula pre neke
konkretne brojke (na primer 0.04 % za 400 milionitih delova). I ko bi
rekao da ta enormna količina ugljen-dioksida izaziva katastrofalne
promene klime, globalno zagrevanje i ko-zna-koja čuda! Pa da se čovek
zapita kako je to moguće. I ja se pitam.

Ostalo nam je oko 0.03% za sve ostale
gasove. Iako nemaju većeg meteorološkog zančaja, ipak ih pomenimo:
neon, helijum, kripton (eto još tri plemenita gasa iz svetlećih
reklama), vodonik, ozon. Mada nemaju kvorum, nisu bez uticaja na našu
planetu. Ozon je, na primer, bio optuživan za svoje rupe u stratosferi,
koje nemilice propuštaju ultraljubičasto zračenje i time ugrožavaju
život i zdravlje na Zemlji.

Međutim, ko je bio pažljiv, primetiće
da se u ovom sastavu atmosfere ne nalazi jedan od najvažnijih gasova.
To je, inače, najvažniji gas sa efektom staklene bašte; jedini se vidi
u atmosferi, ali samo ako svoje gasovito stanje menja za neko drugo
agregatno stanje; štaviše, životno je važan. Još se niste setili koji
je to gas?

Vodena para!
Da, uistinu je opisan sastav atmosfere,
ali bez vodene pare. Takva atmosfera se naziva suva atmosfera. Vodena
para se izdvaja iz više razloga. Pre svega, količina vodene pare u
atmosferi je jako promenljiva kako u prostoru, tako i u vremenu. Dalje,
vodena para jedina ima fazne prelaze (promene agregatnog stanja) od
svih gasova atmosfere. Te promene (kondenzacija, isparavanje,
sublimacija) neretko upravljaju veoma značajnim meteorološkim
procesima. Najzad, i sama vodena para daje posebne karakteristike
vazduhu ne samo svojom gustinom, već i ostalim osobinama, kao što je
filtrovanje pojedinih opsega Sunčevog zračenja, što dovodi do pomenutog
efekta staklene bašte. Meteorologija bez vodene pare bila bi krajnje
dosadna nauka.
Osim ovih sastojaka, atmosfera u sebi
nosi i čvrste i tečne čestice, koji nisu uvek prljavština...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Opušteno o meteorologiji

Počalji od MustraBecka taj Uto Nov 10, 2009 5:09 am

PRIDODACI ATMOSFERE
piše: Predrag Petrović

Čini se da je atmosfera jedna
velika čorba od azota i kiseonika sa mešanom aromom ugljen-dioksida,
ozona i svega što je pomenuto u prethodnom tekstu. Ta čorba se i lepo
puši od vodene pare. Međutim, čorba neće valjati ako nema pridodataka,
začina. Neće imati onaj ukus, šmek koji čorbu čini prijatnijom i
kompletnijom, što je čini onakvom kakva jeste. Umesto mirođije i soli,
tu su aerosoli, čestice prašine ili mikroskopski sitne kapljice vode
koje lebde u atmosferi.



Aerosoli mogu imati čitav spektar veličina. Najsitniji imaju prečnik manji od
jednog mikrometra (ne mikrona, oni su zakonom zabranjeni još od 1980.
godine!) i jako dugo lebde u atmosferi, i po nekoliko dana. Najkrupniji
aerosoli imaju prečnik od nekoliko desetina mikrometra i zbog svoje
veličine, odnosno težine, ne mogu dugo da lebde, već se talože na
površinu tla posle nekoliko sati.

Najveći broj ovih čestica je sastavljena uglavnom od kapljica vode koje su otkinute od vodenih
površina mora i okeana. Ali, tu su i zrna prašine koje su podignute sa
suvog tla, izbačeni u atmosferu vulkanskim erupcijama, šumskim
požarima, pa čak i zrnca soli koja ostaju kada morska kap ispari u
vazduhu.

Sve te čestice imaju jednu interesantnu zajedničku osobinu. Što ih je više, to više smanjuju prozračnost
atmosfere. Pre svega, tu su kapljice vode i zrnca leda koje čine maglu
i oblake. Čak i u čistom vazduhu njihovo prisustvo ume da bude
značajno, pa tako diriguje vidljivošću i intenzitetom plavetnila neba.

Najviše aerosola ima u nižim predelima, dok njihova koncentracija opada sa povećanjem visine, u početku naglo,
a zatim sve manje. Ljubitelji planina i letenja to najbolje znaju kada
pogledaju naniže prema dolinama i ravnicama, pa se stresu od pomisli u
kakvoj prljavštini od vazduha ustvari žive.

Koncentracije aerosola uveliko zavise i od vazdušne mase. Najviše aerosola ima iznad okeana i mora, pa iznad
suvog i prašnjavog tla, a najmanje iznad polarnih predela. Zimi, kada
je čest prodor suvog i hladnog arktičkog vazduha, imamo prilike da se
divimo pogledu u velike daljine, jer ta vazdušna masa ima veoma malo
ovih čestica u sebi.

Aerosoli igraju veoma važnu ulogu u atmosferi. Bez njih se teško mogu zamisliti bilo kakve padavine. Sama
vodena para koja se kondenzuje u vazduhu teško može da opstane, jer su
kapljice isuviše sitne i brzo ispare. Krupnije kapljice nastaju
kondenzacijom vodene pare na česticama aerosola. Tada te čestice
nazivamo jezgrima kondenzacije. Sudaranjem i stapanjem takvih kapljica
nastaju veće kapi, pa i kapi padavina. Na sličan način se stvaraju i
kristalići leda i pahulje snega.

Nastajanje novih čestica aerosola i njihovo otklanjanje iz vazduha pre svega putem padavina je u stalnoj
ravnoteži. Tako je atmosfera jedna magična čorba koja je uvek začinjena
tačno kako treba. Iako glavni kuvar u kuhinji atmosfere vodi računa o
tim začinima, ljudi ponekad malo više zasole atmosferu nekontrolisanim
emitovanjem raznog otpada iz industrije i saobraćaja, pa se onda bune
što nalete na poneku neukusnu kašiku u gradovima.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Opušteno o meteorologiji

Počalji od MustraBecka taj Uto Nov 10, 2009 5:13 am

SLOJEVI ATMOSFERE
piše: Predrag Petrović

Atmosfera uopšte nije tako jednostavna kao što izgleda, a izgleda prilično providno, zar ne? O
atmosferi možemo govoriti na razne načine, ali kakav god način
odaberemo, najčešće se govori o njenim slojevima. Zato je meteorologija
tako slojevita nauka.



Jedna od najstarijih podela atmosfere na slojeve jeste prema hemijskom
sastavu. Prvih stotinak kilometara od površine se naziva homosfera, a
iznad toga je heterosfera. Oblast koja ih razgraničava naziva se
turbopauza. U homosferi su svi pripadajući gasovi izmešani do onih
razmera opisanih u tekstu o sastavu atmosfere. Heterosfera već kvari te
odnose, pa ispadaju pojedini gasovi. Prvi je, kao najteži od njih, a
opet lakši od vazduha, u sloju od 120 do 500 km visine, kiseonik, i to
u atomskom obliku. Uz atomski kiseonik mogu se još naći tragovi azota i
lakših gasova, dok iznad 1000 km visine caruju helijum i vodonik.
Međutim, kako govoriti o atmosferi, kada je vazduh toliko razređen da
se molekuli prosto jure po prostoru na vrhu atmosfere? Ovde, gde
živimo, na dnu atmosfere, molekuli gasova su na znatno kraćim
rastojanjima od jednog desetmilionitog dela metra, a gore, u
heterosferi, molekuli su i po 100 metara udaljeni jedan od drugog, pa
se kreću po putanjama zakrivljenim zbog gravitacije, po balističkim
krivama. Kao kamenice!

Najpoznatija podela atmosfere na slojeve
je prema kretanju temperature. Najniži sloj se naziva troposfera
(temperaturno opadajuća atmosfera) i prostire se od dna atmosfere do
visine od oko 8 km (u polarnim oblastima) do oko 16 km (u tropskim
oblastima). To je sloj u kojem tipski opada temperatura sa povećanjem
visine. U jednom trenutku, ovo opadanje temperature prestaje, što je
znak da smo ušli u oblast tropopauze, gde je temperatura oko –60°C.
Posle ove pauze, idući naviše ulazimo u sloj gde se temperatura vrlo
malo menja sa povećanjem visine. Nekada je atmosfera bila poznata samo
do tih visina, pa je tako ovaj sloj nazvan stratosfera (razvučena
atmosfera, stalna po temperaturi). Međutim, sledi iznenađenje: iznad
nekih 25-30 km visine temperatura počinje da raste! Za to je kriv ni
manje ni više nego ozonski sloj, sa sve rupama! Na visini od oko 50 km
temperatura vazduha je oko 0°C, gde dolazimo do još jednog
razdvajajućeg sloja: stratopauza. Iznad stratopauze temperatura počinje
normalno da se ponaša, odnosno ponovo opada sa povećanjem visine. U tom
sloju koji se naziva mezosfera (srednja atmosfera) vazduh postaje veoma
redak. Pri kraju hemijski izmešanog sloja dolazimo do mezopauze, gde se
dešava poslednji preokret. Govoriti o temperaturi postaje nemoguće
usled veoma velike razređenosti vazduha, tako da se ovde opisuju brzine
molekula gasova koje odgovaraju određenim temperaturama gasa. Međutim,
spektar tih brzina molekula je jako veliki i praktično je nemoguće
odrediti toplotne karakteristike termosfere, poslednjeg, završnog sloja
atmosfere.

Najmanje poznata, ali meteorolozima
najbitnija podela jeste na tri sloja mešanja vazduha. U prvom i
najplićem sloju od nekoliko milimetara proučava se molekulski prenos
toplote, pa se zato naziva molekulski granični sloj. Sledeći je sloj
dobro izmešanog vazduha, što vetrom, što termičkim kretanjem
uzbrdo-nizbrdo usled zagrevanja i hlađenja vazduha, i naziva se
izmešani sloj, ali i planetarni granični sloj. Noću je taj sloj manji i
obično se predstavlja pojavom inverzije, dela u kojem temperatura raste
sa povećanjem visine usled noćnog hlađenja od tla (par stotina metara
visine). Preko dana debljina ovog sloja zavisi od porasta temperature
sa visinom usled dnevnog zagrevanja, tako da je u sunčanim danima veća
nego u oblačnim. Iznad ovog sloja od nekih 500 do 1500 metara naziva se
slobodna atmosfera, jer je slobodna od uticaja tla, pa njene
karakteristike pre svega zavise od vetrova, karakteristika vazdušnih
masa itd. Ovom podelom se bavi posebna grana meteorologije,
mikrometeorologija.

Da bi lakše pojmili atmosferu, meteorolozi
su skovali plan da je prvo rasloje kako im odgovara. I to sve prema
interesovanjima meteorologa, od proučavanja sastava gasova, preko
temperature, pa sve do najvažnije stvari, proučavanja razmene energije
u atmosferi. U svakom slučaju, u meteorologiji je već uloženo dovoljno
energije za rastavljanje predmeta izučavanja na sastavne delove, da bi
došli do prave stvari: sklapanja sveobuhvatnog poznavanja atmosfere.
Kad malo bolje razmislite, ljudi su od detinjstva počeli da rasturaju
stvari, da ih ni kao odrasli ne mogu sastaviti tako da budu zadovoljni.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Opušteno o meteorologiji

Počalji od MustraBecka taj Uto Nov 10, 2009 5:14 am

JONOSFERA
piše: Predrag Petrović

Malo je poznato da postoje i slojevi u atmosferi koji nemaju mnogo veze sa
meteorologijom. Ovi slojevi ne pripadaju nijednoj podeli, već se
izdvajaju kao posebne oblasti iznad naše planete. Pa ipak, poznavanje
atmosfere ne može biti kompletno ako se oni zanemare i preskoče, kao u
većini knjiga iz oblasti meteorologije.



Najinteresantniji takav sloj naziva se jonosfera. To je oblast u kojoj je koncentracija
jona znatno veća nego u atmosferi koju poznajemo. Jonosfera se prostire
na visinama iznad 100 km, a dostiže visinu i do 1000 km. Na tim
visinama atmosfera je toliko retka da se elektroni u svojoj sumanutoj
brzini odvajaju od atoma i molekula na kratko vreme, a onda ove
'begunce' ponovo hvataju najbliži pozitivni joni (atomi i molekuli koje
je neki drugi elektron prethodno napustio). Za ovaj proces jonizacije
najodgovornije je, naravno, Sunce i njegovo ultraljubičasto i X
zračenje.

Ovaj sloj je poznat od samog početka prošlog veka,
1902. godine, kada je Giljelmo Markoni radio eksperimente sa radio
talasima. Termin 'jonosfera' je uveo škotski fizičar Robert Vatson-Vat
1926. godine, dok je postojanje ovog sloja dokazao Edvard Eplton, za
šta je i dobio Nobelovu nagradu 20 godina kasnije, 1947. godine. I ovde
je dug put od poznavanja do priznavanja.

Verovali ili ne, i
jonosfera ima svoje slojeve. Ti slojevi su zbirna posledica jačine
jonizacije, ali i 'gustine' atmosfere. Najniži sloj je sloj D koji se
prostire od 50 do 90 km visine. U ovom sloju je rekombinacija elektrona
i pozitivnih jona azotnih oksida jako intenzivna, naročito na strani
okrenutoj Suncu. Zato je na noćnoj strani planete ovaj sloj znatno
tanji, ali opstaje zbog kosmičkog zračenja.

Sledeći je sloj E
koji se prostire od 90 do 120 km visine. Ovde se elektroni rekombinuju
sa jonima molekulskog kiseonika. I ovaj sloj se noću znatno stanjuje.
Kako sloj D apsorbuje radio talase srednjeg opsega, a sloj F ih odbija,
kombinacijom ova dva efekta dobijamo pojavu da se radio stanice u
srednjem (AM) opsegu noću čuju znatno dalje, pa nastaje gužva na skali
starih radio aparata. Tako su se polovinom prošlog veka slušali Radio
Luksemburg i skidali najnoviji hitovi. Lako je danas sa kablovskom
televizijom, ali nije lako sa hitovima!

Unutar sloja E danju
nastaje sporadični sloj Es, dok noću nestaje, zbog čega je i dobio
takvo ime. Dugo se ovaj sloj nije ni smatrao posebnim slojem zbog svog
povremenog i mestimičnog pojavljivanja usled jake jonizacije. Međutim,
radio amateri su jako srećni i zahvalni ovom sloju, jer im omogućava da
uspostavljaju kratkotrajne kontakte na daljine od oko 1000 km pa čak i
do 2000 km, reflektujući radio talase ultrakratkih frekvencija, kao i
televizijske signale. Pošto se ovi talasi odbijaju i od površine
planete, ređe se dešava da se odbijaju i dva puta, stvarajući 'dvoskok'
dug i preko 3000 km. Međutim, pošto sve što je lepo kratko traje, tako
se i ovi slojevi 'vraćaju u bajku' posle nekoliko minuta do par sati
svog postojanja.

Najzad, sloj F se prostire od 120 do 400 km
iznad naše planete. Iako su atomi već prililčno udaljeni jedni od
drugih, jonizacija i rekombinacija elektrona i atomskog kiseionika je u
ovom sloju najintenzivnija. I to nije apsurdno: u ovom sloju je
ultraljubičasto zračenje koje vrši jonizaciju najjače, jer je na samom
vrhu jonosfere i atmosfere uopšte. Sloj F je, dakle, spoljni
elektronski oklop Zemlje.

I još jedan detalj: jonosfera je samo
unutrašnja ivica jednog drugog sloja koji je poznat pod imentom
magnetosfera i koji je odgovoran za druga fizička svojstva omotača naše
planete. Što se meteorologa tiče, magnetosfera je kolevka jedne od
najintrigantnijih i najlepših pojava, polarne svetlosti. Ali o tome će
biti više reči prilikom opisivanja meteoroloških pojava.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Opušteno o meteorologiji

Počalji od MustraBecka taj Uto Nov 10, 2009 5:15 am

GRANIČNI SLOJ ATMOSFERE
piše: Predrag Petrović

Ako mislite da se radi o nekom sloju koji je granični sa spoljne strane,
prema svemiru, varate se! Ovaj najvažniji sloj atmosfere je granični,
ali sa donje strane! Radi se o granici između neba i zemlje, pardon,
između vazduha i tla. Njegova važnost je zasnovana na činjenici da
glavni uticaji na vreme i klimu pre svega stižu sa Sunca, a posredno sa
površine Zemlje. Samim tim, uticaj tla se proteže do neke visine koja
nije stalna, a mnogo zavisi od interakcije Zemlja-vazduh. Njegova
debljina je jako promenljiva, i pre svega zavisi od doba dana, a zatim
i od vrste, tipa i oblika tla, da bi došli do uzajamnog uticaja
meteoroloških parametara. Lep uvod u način funkcionisanja atmosfere.



Granični sloj atmosfere (ili planetarni granični sloj) se bavi isključivo
uticajima kratkog dometa i u prostoru i u vremenu. Atmosfera iznad
graničnog sloja je oslobođena dnevnih uticaja tla, pa se zato i naziva
slobodna atmosfera. Ovako podeljeno razmatranje atmosfere dovelo je i
do izdvajanja posebnih grana meteorologije. Za granični sloj je
zadužena mikrometeorologija, a za slobodnu atmosferu aerologija.

Regularne dnevne promene graničnog
sloja atmosfere su prilično dinamične. Noću, u odsustvu sunčevog
zračenja, vazduh se hladi izračivanjem, tako da je temperatura pri
samom tlu najniža, a sa povećanjem visine raste sve dok ovo hlađenje
ima uticaja. Ova pojava se naziva temperaturna inverzija, inverzno (ili
obrnuto) od uobičajenog stanja atmosfere gde temperatura opada sa
povećanjem visine. Granični sloj atmosfere je u ovom slučaju oblast
temperaturne inverzije. Inverzija je jača kada je temperatura viša,
kada ima manje oblaka, manje vetra, ali i kada je vazduh suvlji. To što
nam se čini da je inverzija jača zimi nego leti je verovatno što nam je
ionako hladno ovde, na dnu atmosfere, a samo koju stotinu metara iznad
nas je 10-15 stepeni toplije, što ne čini nikakvu utehu. Radiosondažna
merenja su na strani opisanog razmatranja!

Svitanje donosi promene, jer se
uključuje moćna toplotna mašina – Sunce. Bukvalno tog trenutka počinje
postepeno zagrevanje tla, pa se inverzioni sloj polako 'topi' od tla
naviše, kao sladoled u dečijoj ruci. Vazduh pri tlu je zagrejaniji i
temperatura opada sa povećanjem visine, sve do sloja koji još nije pod
uticajem ovog zagrevanja. Tako nastaje pridignuta temperaturna
inverzija. Vrh inverzionog sloja pokušava da pobegne uvis, ali uticaj
dnevnog zagrevanja ga sustiže i negde u prepodnevnim časovima ga
potpuno 'pregazi', ostavljajući atmosferu bez ove inverzije. Ali,
granični sloj nije nestao, već ga čini (po definiciji) sloj koji je pod
uticajem dnevnog zagrevanja tla.

Prilikom dnevnog zagrevanja tla, delići
vazduha se pod silom potiska kreću naviše, i u tom penjanju hlade
adijabatski, odnosno bez bitne razmene energije sa okolnim vazduhom.
Zagrejane 'porcije' vazduha žure da se penju i jednostavno nemaju
vremena da razmene energiju sa onim delom vazduha koji nije zagrejan,
pa 'kulira'. U tom penjanju, taj deo vazduha se ohladi toliko da
postaje zasićen vodenom parom, pa počinje kondenzacija. Leti to možemo
da vidimo kao stvaranje malih belih čupavih oblaka, kumulusa. Ta visina
se naziva nivo kondenzacije. Iznad nivoa kondenzacije
mikrometeorologija prepušta svoju glavnu ulogu dinamičkoj meteorologiji
i aerologiji.

Popodnevni časovi donose slabljenje
Sunčevog zračenja, pa tlo ponovo postaje hladnije od vazduha neposredno
iznad tla. Temperaturna inverzija se nanovo stvara od tla naviše još
nešto pre zalaska Sunca, dok iznad inverzionog sloja, procesi pod
uticajem dnevnog zagrevanja koji označavajući debljinu graničnog sloja,
polako slabe i gase se u večernjim časovima.

Naravno, ovo je jedna tipična dnevna
evolucija graničnog sloja. Ovu temu i njene varijacije meteorolozi
razmatraju uvođenjem raznih parametara koji uticaj zračenja Sunca i
tla, ali i mešanja vazduha vetrom i konvekcijom svode na nekoliko
'kobasica' raznih jednačina. Zadovoljstvo varenja tih kobasica
ostavićemo onima koji će naleteti na mikrometeorologiju, pa ako ih
zaboli stomak od muke, znaće da sadržaj tih 'kobasica' treba
unaprediti. Samo da ne koriste veštačke dodatke i začine u vidu
povećanja broja parametara! Neka pređu na zdravu hranu poštovanja
prirodnih zakona i logike jer, verovali ili ne, toga još uvek ima.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Opušteno o meteorologiji

Počalji od MustraBecka taj Uto Nov 10, 2009 5:16 am

PROSTORNE I VREMENSKE RAZMERE KRETANJA VAZDUHA
piše: Predrag Petrović

Kada se pominje kretanje vazduha, prvo se pomisli na vetar kao očiglednu manifestaciju kretanja vazduha. Međutim, kretanje vazduha u atmosferi je ponekad daleko komplikovanije od onoga što se neposredno primećuje. Postoje različite prostorne i vremenske razmere kretanja koje su ponekad isuviše male da bi se primećivale, a ponekad isuviše velike da bi običan čovek toga bio svestan.

Najmanja kretanja vazduha su reda veličine oko jedan metar i do nekoliko sekundi trajanja. Ova kretanja mikro razmera se mogu videti kao vihori prašine koje uskovitla vetar, ili uzdignut suvi sneg za vreme mećave. Takođe, u ove razmere spadaju i udari vetra, jer se dešavaju u nekih desetak sekundi. Dimenzije ovih kretanja dosta zavise od brzine vetra koji ih prouzrokuje, oblika terena u njihovoj neposrednoj okolini, ali i drugih objekata koji mogu i da se kreću raznim brzinama. Svako je iskusio prolazak automobila ili nekog težeg vozila u neposrednoj blizini i zna kako vetar 'cima'.

Sledeća kretanja vazduha po veličini su turbulentna kretanja, kako u vidu termala, tako i u vidu 'vezivanja vetra u čvor' na visinama avionskih letova. Ova kretanja malih razmera su veličine par stotina metara, a trajanja do nekoliko minuta. U njih spadaju i uzlazna i silazna kretanja vazduha u planetarnom graničnom sloju, kao i stvaranje malih belih oblačića lepog vremena – kumulusa.

Kad su uslovi za stvaranje takvih oblaka povoljni, pa narastu do velikih, pretećih oblaka koji daju grmljavinu i pljuskove – kumulonimbusa, svedoci smo prisustva kretanja mezo razmera. Ona su veličine po nekoliko kilometara, a trajanja i do sat vremena. Tu spadaju i pijavice i trombe koje u izuzetnim slučajevima izviruju iz takvih oblaka, praveći pustoš. Ove razmere kretanja se mogu opaziti i kao lokalni vetrovi kao što su vetar s mora – vetar s kopna, ili lokalni vetrovi koji se penju ili silaze niz planine. Pri vrhovima planina, opet, možemo videti i još malo krupnije oblike kretanja mezo razmera, a to su stvaranje planinskih talasa i orografskih oblaka koji prividno stoje kao da su 'usidreni' uprkos jakom vetru.

Kretanja sinoptičkih razmera su prva koja se ne mogu videti, jer su suviše velika. To su pre svega oblasti koje razgraničavaju dve različite vazdušne mase, a opšte su poznati pod nazivom frontovi ili frontalne zone, i imaju dimenzije po nekoliko desetina kilometara po širini, a poneku stotinu kilometara po dužini, a rok trajanja od dva-tri dana. Tropski cikloni su još malo veći, po par stotina kilometara u prečniku, a životni vek im je pet do deset dana. Najzad, (vantropski) cikloni i anticikloni imaju i po hiljadu kilometara u prečniku, a opstaju od tri-četiri pa do desetak dana.

Najkrupniji i najdugovečniji oblici kretanja vazduha u atmosferi su kretanja planetarnih razmera. Da, ima nešto veće i od ciklona i anticiklona. To su Rosbijevi talasi, strujnice koje imaju oblik 'špageta' na koje su, kao na šinama planinske pruge načičkani vagoni od ciklona. Ovi talasi se vrlo sporo kreću; potrebno im je nekoliko dana da promene svoj položaj. Veličina jednog od ovih ultra dugih talasa je i nekoliko hiljada kilometara, tako da oko čitave polulopte ne može stati više od dva-tri talasa. Ovako smo ušli u sistem opšte cirkulacije atmosfere.

Pošto je ovako komplikovan sistem strujanja teško pratiti odjednom, meteorolozi su podelili zadatke između sebe. Na primer mikrometeorologija preuzima kretanja mikro razmera, a sinoptika kretanja sinoptičkih razmera. Sve njih spaja dinamička meteorologija, odnosno komplet zakona fizike gasova primenjenih na atmosferu. Za te potrebe koristi se srazmerno veliki komplet matematike, ali ne treba da to obeshrabri meteorologe. Dok je birao meteorologiju za svoju narednu naučnu oblast, velikan svetske nauke, Milutin Milanković je rekao 'Ko će pohvatati u matematičke obrasce sve ćudi Eolove?'
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Opušteno o meteorologiji

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu