Tri ženske priče

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Tri ženske priče

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 13, 2009 8:36 am

Izabrala i prevela sa spanskog
Dragana Starcevic


Karmen Laforet
Na putu ka skoli

Jutro je i idemo drzeci se za ruke. Sveze je i vazduh je prljav od magle. Ulice su vlazne. Tako je rano.
Skinula sam rukavicu da osetim dodir devojcicine ruke u svojoj i on me ispunjava beskrajnom neznoscu, taj tako prijatan i prijateljski dodir da joj, pomalo savladana emocijama, stezem ruku. Njena vlasnica okrece glavu ka meni i smesi mi se ispod oka. Odlicno zna vaznost tog stiska, zna da sam sa njom i da smo danas jos vece prijateljice nego bilo kog drugog dana.
Odnekud dolazi vetar koji pocinje da rasteruje maglu. Lisce opada sa svih stabala u ulici i nekoliko trenutaka trcimo pod laganom kisom boje duvana.

- Kasnimo; hajdemo.

- Idemo, idemo.

Prolazimo trceci pored taksi stanice i niza parkiranih taksija, bezeci od iskusenja. Devojcica i ja znamo da kad god nas dve nekud podjemo zajedno, iako se to retko desava, ja skoro nikad ne propustam da uzmem taksi. Njoj se to dopada; ali, istini za volju, ja to ne cinim da bih nju razveselila. Jednostavno, kada izlazim iz kuce sa devojcicom imam osecaj da krecem na veoma dugo putovanje. Kada razmisljam o jednom od takvih bekstava, o jednoj takvoj setnji, zabavlja me kad vidim kako joj se u ocima pale vesele iskre i shvatam kako bezmerno volim da se setam sa svojom starijom cerkicom i slusam je kako cereta. Pomislim kako cu je odvesti u park, kako cu je uciti imenima cveca, kao otac dobre Huanite; kako cu se igrati sa njom, kako cemo se smejati, sada je vec tako komicna, i kako cemo na kraju kupiti napolitanke, kao sto obicno biva kada idem s njom, i radosno ih pojesti.

Medjutim, devojcica pocinje da cereta mnogo pre nego sto izadjemo iz kuce, a treba i da je ocesljam i napravim joj kikice (koje vire ispod beretke, male i uvrnute, kao dva zlatna repica); moram da je presvucem, tek sto sam je obukla, jer je na sebe prosula flasicu kondenzovanog mleka, da joj odsecem nokte jer u trenutku kad joj oblacim rukavice vidim da su porasli... I kad izadjemo na ulicu, ja, njena majka, skoro sam isto toliko umorna kao onog dana kada sam je donela na svet... Iscrpljena, u mantilu koji na meni visi kao pelerina, nenasminkanih usana (jer sam u poslednjem casu to smetnula s uma), koracam tako sto me ona vuce, svojom neverovatnom energijom i beskrajnim pitanjima "zasto".

- Vidi, taksi. To je moj uzvik spasa i posrtanja kada idem sa devojcicom... Taksi.

Kada udjem unutra, odmah zaboravim onu sliku sa pticama, cvecem i lekcijama iz dobre Huanite i vozacu dajem bakinu adresu, jer znam da je to mesto gde cemo svi biti srecni: devojcica ce pricati sa bakama a ja cu sama, u tisini, pusiti cigaretu.

Ali danas, ovog hladnog jutra, kada se zurimo vise nego ikada u zivotu, devojcica i ja prolazimo bez zaustavljanja pored niza taksija koji nas dovode u iskusenje. Prvi put u zivotu idemo u skolu... U skolu, kazem joj, ne moze da se ide taksijem. Moramo malo da potrcimo ulicom, da sidjemo u metro, da idemo do odredjenog mesta, da udjemo u autobus... Ja sam za svoju devojcicu izabrala skolu koja je bas daleko, to je istina; skolu koja mi se mnogo dopada ali koja je mnogo daleko... Medjutim, danas nisam nestrpljiva, ni umorna i devojcica to zna. Sada ona svojom rucicom u mojoj zapocinje stidljivo milovanje; i prvi put shvatam da je njena ruka deteta od cetiri godine iste velicine kao i moja: tako odlucna, pomalo gruba, podjednako nervozna kao i moja. Taj dodir mi kaze da joj srce poskakuje od pomisli da zapocinje svoj radni vek na zemlji, i znam da ce joj se skola koju sam joj pronasla svideti, zato sto se svidja meni, kao i da ce joj se dopasti da u nju ide svakog dana, sa mnom, ulicama grada... Samo bi Bog mogao da objasni zasto smo se tokom celog puta osecale kao jedno bice i zasto smo bile tako ispunjene ponosom...

Istim ocima ona i ja posmatramo skolsko dvoriste puno jesenjeg lisca, devojcici decaku mantilima razlicitih boja, obrascica zarumenelih od jutarnjeg vazduha, kako se igraju, cekajuci da budu pozvani u ucionicu.

Imam utisak da mi ne prilici da tu stojim; neprijatno mi je da budem uz devojcicu do poslednjeg trenutka, kao da ona ne ume sama da se snadje u tom novom svetu u koji sam je ja dovela... I ne ljubim je, jer znam da ona to u tom casu ne zeli. Kazem joj da ide kod najmanje dece, kod one koja stoje u grupi u jednom uglu, i onda se rukujemo kao dve prijateljice. Gledam je sa kapije kako odlazi, ne okrenuvsi nijednom glavu unazad. Pada mi na pamet gomila stvari koje moram da joj kazem, sada kad je velika, kada ide u skolu, sada kada mi nije na raspolaganju po ceo dan, kod kuce... Pada mi na pamet da ce je ono sto svakog dana bude ucila u ovoj beloj kuci, ono sto ce je odvajati od mene - posao, prijatelji, nova uzbudjenja - isto tako priblizavati mojoj dusi da na kraju necu znati gde se zavrsava moj duh a pocinje njen...

A mozda je sve ovo pogresno... Sve ovo sto mislim i zbog cega se osmehujem, tako glupo, s rukama u dzepovima svog mantila, s ocima u oblacima.

Ali zelela bih da mi neko objasni zbog cega, dok se udaljavam iduci trotoarom ispresecanim tragovima sunca i magle i cujem skolsko zvono kako zvoni za pocetak casa, zbog cega osecam to zudno iscekivanje, tu radost, jer zamisljam ucionicu i prozor, moju malu klupu iz koje vidim dvoriste, pa cak jasno vidim, uzbudjena, kako je na tabli zutom kredom napisano veliko slovo A, prvo slovo koje cu da naucim...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tri ženske priče

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 13, 2009 8:37 am

Kristina Peri Rosi
Prva ljubav

Prvi put kada sam zaprosila svoju majku imala sam tri godine. (Biolozi tvrde da smo u ranim godinama zivota najinteligentniji. Kasnije dolaze kultura, informacije, ucenje.) Ja sam imala ozbiljan predlog: zelela sam da se njome ozenim. Brak moje majke (ciji sam ja bila rani plod) bio je katastrofa i ona je bila tuzna i zabrinuta. Domace zivotinje instinktivno razumeju ljudska osecanja i bol i pokusavaju da im prave drustvo i da ih utese: ja sam bila domaca zivotinja od tri godine.

Ono malo vremena koje je otac provodio kod kuce (njegova moc ispoljavala se u tome da se pojavi ili da nestane bez najave) oni su se raspravljali, uzajamno se optuzivali dok je u vazduhu, kao crni olujni oblak, lebdela neka nepoznata pretnja. Nasuprot njima, moja majka i ja smo bile savrsen par. Imale smo isti ukus (klasicna muzika, narodne price, poezija, nauka), igrale se zajedno i delile osecanja, radosti i strahove. Sta ste vise mogli da trazite od jednog para? Naravno, nismo bile sasvim iste. Ja sam u svojoj trecoj godini imala istancan osecaj za avanturu koji je nedostajao mojoj majci (a mozda ga je njen brak unistio) kao i ljubav prema flori i fauni koja se mojoj majci cinila pomalo vulgarnom. Ali uprkos tome, ona mi je dozvolila da drzim tvora, jednog zlovoljnog noja i nekoliko kunica. Medjutim, za razliku od mojih roditelja, moja majka i ja smo uvek, kada bi dolazilo do sukoba, umele da pregovaramo. Kada sam se jednom ukopistila da povedem kuci bebu slona iz zooloskog vrta, rekavsi da se ne vracam kuci bez nje moja majka mi je u zamenu ponudila malo tele koje sam mogla da cuvam u dvoristu iza kuce. (Sumnjam da ga je otac pojeo. Jednog dana, kada sam se probudila, telence vise nije paslo na travnjaku. Moj otac je tog dana pravio pecenje.)

Moja majka je vrlo pazljivo saslusala moj predlog. (Uvek me je vrlo pazljivo slusala kao sto i treba slusati decu.) Mislim da je bila polaskana. Bila je mnogo nesrecna zbog propalog braka sa mojim ocem i bilo joj je potrebno da je neko nezno voli, da je postuje i da joj se divi. Shvatila je da joj ja velikodusno nudim sva ta osecanja (uz veliku zelju da joj sve nadoknadim) poput srednjovekovne trubadurke.

Posto je pazljivo saslusala moj predlog, majka mi je rekla da i ona mene mnogo voli, da sam ja jedina radost njenog zivota koji je inace tuzan, i da mi je zahvalna zbog mojih osecanja, mog razumevanja i ljubavi koju joj pruzam. Njene reci su mi se ucinile tacnim jer su adekvatno opisivale nas odnos. U ovom trenutku, majka mi je objasnila, nas brak nije moguc jer sam ja jos uvek veoma mala. To je bio razlog koji sam mogla da razumem. Moja majka je bila veoma lepa zena (imala je divne oci "boje vremena". Taj opis sam pronasla mnogo godina kasnije u jednom romanticnom romanu Pjera Lotija), inteligentna, kulturna, mada krhka i preplasena. Ja sam bila spremna da je stitim (sto moj otac nije cinio), iako sam i sama cesto bila uplasena. Ali ljubav nas cini velikodusnim. Isto sam tako bila spremna da cekam koliko god je trebalo da bismo se vencale.

Uvek cu biti zahvalna svojoj majci sto mi je dala takav odgovor. Ona nije odbila moju ponudu, nije me razocarala vec je utvrdila pravi i razuman razlog zbog koga nase vencanje mora da se odlozi. Pored toga, takav odgovor mi je bio podsticaj da rastem. Od tog dana, trudila sam se da bolje jedem (imala sam prilicno los apetit), pristala sam da uzimam vitamine i uzasno riblje ulje, sve u nadi da cu tako brze porasti i napokon dostici odgovarajucu velicinu i starost da bih se njome ozenila.

U to vreme su rodjaci, susedi i svi oni glupi i promaseni odrasli ljudi imali ruzan obicaj da pitaju decu sta ce raditi kad porastu. Ja sam, apsolutno ubedjena i sigurna, odgovarala: "Ozenicu se svojom majkom." Zamisljala sam andjeosku buducnost ispunjenu mirom i skladom, ispunjenu citanjem divnih knjiga, uzbudljivim setnjama, vecerima u operi (moja majka je bila fantastican sopran), neznoscu, saucesnistvom i srecom. Sta je vise mogao da trazi jedan par?

Dok sam odrastala (sporije nego sto sam zelela), obnavljala sam s vremena na vreme svoju bracnu ponudu majci. Tada jos nisam znala da su trubaduri imali samo jednu (daleku) dragu, ali sam naslucivala da tako mora da bude: vecna ljubav, nezna, verna i viteska.

Kada sam napunila cetiri godine, majka me je pitala, u vise navrata, da li bih volela da imam sestru. Priznajem da nisam osetila takvu potrebu. Mnogo sam volela da se igram sa zivotinjama koje sam uspevala da dovedem u dvoriste iza kuce, volela sam da istrazujem zemlju, kao arheolog, zanosila se klasifikovanjem zaboravljenih predmeta na tavanu, a ocaravalo me je da prelistavam knjige iz biblioteke mada su to sve bile usamljenicke igre koje sam delila samo sa majkom. Kada sam je upitala sta je sestra, odgovorila mi je da je to devojcica kao ja. Razmislila sam o tom pitanju i mada sam imala izvesne sumnje, odgovorila sam da bih mozda mogla da probam. Nisam nista potvrdila. Nisam imala nikakvu predstavu o tome kako se prave braca i sestre niti da li ostaju privremeno ili zauvek, ali sam sa sebi nimalo svojstvenim pragmatizmom zakljucila da ako bi moja toboznja sestra imala moju sposobnost za rad i moju radoznalost (majka je rekla da ce ona biti ista kao ja), onda bismo nas dve ubrzo mogle da zavrsimo iskopavanje u dvoristu iza kuce gde sam ja vec uspela da iskopam razne predmete od neprocenjive vrednosti: jedan stari katapult iz vremena spanskog osvajanja sa gravirom na metalnom delu i mac sa dve ostrice koji je neki italijanski vojnik iz Garibaldijeve vojske izgubio u okolini.

Onda je moja majka odlucila da me posalje na selo. Ni to nije odlucila a da se sa mnom nije posavetovala (bile smo zaista pravi par); predlozila mi je to, po savetu lekara, posle jednog mog ozbiljnog plucnog oboljenja.

Iako nisam zelela da se razdvajam od nje, zanosila me je pomisao na putovanje. Na prvom mestu, bila bi mi na raspolaganju stara (engleska) zeleznicka stanica, i to samo meni. Moj deda je bio zeleznicar i bio je sef prastare zeleznicke stanice pune fantasticnih masina. Mogla bih da koristim telegraf, da piskom oznacavam dolazak i odlazak vozova; piskom ciji je zvuk bio ozbiljan i dubok kao sirena broda. Mogla bih da menjam koloseke (uz pomoc jedne velike masine koja je imala teski gvozdeni lanac), mogla bih da izdajem karte koje su se razlikovale po jarkim bojama kao i da pomazem pri utovaru ovaca i jagnjadi u ogromne teretne vagone. Pored toga, u selu je bilo puno zivotinja koje sam htela da vidim i po mogucnosti usvojim; tamo su zivele zivotinje kojih nije bilo u gradu: nojevi koji su nosili ogromna sarena jaja, veliki pospani gusteri koji se nisu razlikovali od prasnjavog puta, jata pohlepnih skakavaca od kojih bi se nebo naoblacilo, ridje lisice uvek spremne da ukradu neko pilence, leptiri bozanstvenih boja i sara, dlakavi paukovi ruzicastog trbuha, zabe, kao i zivahne nutrije koje su plivale i igrale se u recnoj vodi.

Tako sam napustila majku na nekoliko meseci i otisla da uzivam u selu i u staroj engleskoj zeleznickoj stanici.

Kad sam se vratila, posle nekoliko meseci (selo je bilo mnogo uzbudljivije nego grad), majka me je docekala s vescu da sada imam sestricu. Nisam se iznenadila jer smo o tome vec razgovarale. Uzevsi me za ruku, majka me je povela u spavacu sobu, u kojoj se nalazila kolevka, i upoznala me sa pridoslicom.

Pogledala sam radoznalo u unutrasnjost kolevke. Pazljivo sam posmatrala. Nisam imala predrasuda ali nisam mogla ni da se odusevim necim sto za takvo osecanje nije davalo povoda. Beba je promrmljala nekoliko nerazumljivih zvukova. To je bilo najgore sto je mogla da uradi pred nekim ko je kao ja voleo jezik. Podigla sam znacajno glavu ka majci i postavila joj pitanje koje je vise licilo na tvrdnju:

- Ne zna da govori?

- Ne - odgovori majka.

Nastavila sam posmatranje. Beba je u kolevci bila u horizontalnom polozaju a noge su joj bile slabasne i kratke. Sa takvim nogama tesko da bi mogla da trci sa mnom.

- Ne ume da ide? - opet sam pitala.

- Ne - odgovori majka.

Stvar je izgledala prilicno obeshrabrujuca. Bacih poslednji pogled u pravcu tog bezoblicnog paketa u kolevci i beznadeznim glasom postavih poslednje pitanje:

- Ne zna ni da se igra?

Majka, koja je strpljivo podnosila moje pedantno posmatranje, odgovori:

- Ne. Ne zna da se igra. Jos je suvise mala.

- E, pa onda me ne zanima - zakljucih nemilosrdno, i odoh da obavljam mnogobrojne poslove koji su me cekali u basti i u zivotu.

Sto se tice sestre, ta tema je za mene bila zavrsena. Gledala sam s izvesnim prezirom i snishodljivoscu mnogobrojne i cesto neprijatne poslove koji su bili neophodni u procesu njenog odrastanja: menjanje pelena, pranje intimnih delova tela, pripremanje flasice sa cuclom. Za mene su to bile prevazidjene stvari u ciju sam korisnost sumnjala: vreme je prolazilo (previse sporo zbog moje opsesivne zelje da se ozenim svojom majkom), dok je mali punoglavac i dalje piskio u kolevci, nije umeo da govori a ni da se igra. Sve je islo tako sporo a meni su bili potrebni sva moja snaga i vreme da istrazujem svet, da budem trubadurka puna ljubavi i da stitim svoju majku.

Krajem te godine, majka mi je saopstila da mora da me posalje u skolu. Ta me ideja nije previse odusevila. Ona me je ucila svemu sto sam zelela da naucim ili sam ta saznanja proveravala u svojim beskrajnim istrazivanjima. Ona me je naucila da citam, i koliko sam znala, jos uvek sam imala da procitam mnoge knjige. To je obecavalo jedan dug i divan zajednicki posao za nju i mene, koji bi trajao bar koliko i nasa ljubav. Nas brak nikada ne bi bio dosadan.

Moja majka mi je rekla da razume sto mi se ne ide u skolu, ali, dodala je, da tako nalaze zakon u nasoj zemlji. Ja nisam htela da ona prekrsi zakon mojom krivicom. Tako sam, sa rezignacijom, morala da prihvatim tu novu etapu u svom zivotu. Ako sam dovoljno odrasla da mogu da idem u skolu, razmisljala sam, mogla bih da ostvarim i svoj zivotni san: da se ozenim njome. Tako sam iskoristila priliku da razgovaram sa njom o nasem braku. Ucinilo mi se da je to dobra prilika jer se u cestim i silovitim raspravama izmedju mojih roditelja stalno cula rec razvod. Kad bi se oni razveli, kako su nameravali, nas dve bismo se vencale. Ovoga puta, majka mi je dala drugaciji odgovor. Priznala je da se volimo, da je nas odnos odlican, da se uzajamno bodrimo, ali da postoji jedna prepreka. Pomislila sam na svoju sestru. Iako sam prema njoj bila potpuno ravnodusna, ona je bila cinjenica koju smo i majka i ja prihvatile. Vodile smo je kada smo isle da se setamo, citale smo naglas pored njene kolevke a ja sam joj poklanjala svoje stare igracke uprkos tome sto ih je stalno lomila. Stavise, kada smo nas tri odlazile da se setamo po gradu izgledale smo kao pravi par: moja majka i ja, vencane, i beba, kao plod naseg braka. Majka mi je objasnila da je problem pravne prirode. Isto kao sto je zakon nalagao da ja idem u skolu, protiv svoje volje, zakon je zabranjivao da se cerka ozeni svojom majkom. Pitala sam je ocajna:

- A da li majka moze da se ozeni cerkom?

- Ne moze. U tom pogledu zakon je neumoljiv.

Saslusala sam objasnjenje vrlo pazljivo. Ja nisam bila devojcica koja gubi glavu: suocena sa nekim problemom pazljivo bih ispitivala cinjenice koje su u igri, uzroke, moguca resenja, da bih posle toga upotrebila mastu.

Ako je zakon zabranjivao nas brak, jedino sto mi je palo na pamet bilo je da treba promeniti zakon.

- Kako se menjaju zakoni? - upitala sam, potom, majku.

- To je dugacak proces, veoma spor i komplikovan, odgovori mi majka. Prvo, treba da se napravi nacrt, rekla mi je. Zatim, treba prikupiti mnogo potpisa u znak podrske da bi se taj nacrt podneo u Parlamentu. Tamo ce se on, mozda posle mnogo godina, razmotriti. Ako pocne da se razmatra, postoje razlicite mogucnosti. Jedna je, da ne dobije dovoljan broj poslanickih glasova i da samim tim bude odbijen. Ako dobije vecinu glasova u Poslanickom domu, objasnila mi je majka, onda se prosledjuje Senatu. Senat se retko sastaje i protivi se promenama jer su njegovi clanovi ljudi u poodmaklim godinama. Treba se nadati da ce Senat staviti nacrt zakona na Dnevni red. Kad se jednom tamo nadje, Senat proucava taj predlog i ako ga prihvati (moze i da ga ne prihvati, sto znaci da je odbijen), upucuje ga Izvrsnoj vlasti. Izvrsna vlast, iako zna da je nacrt zakona odobren u oba Doma, ima pravo veta i moze beskonacno da odlozi stupanje zakona na snagu sto znaci da sve ono sto je prethodno uradjeno nista ne vredi.

Tako me je moja majka mudro uputila u funkcionisanje demokratije da nisam imala potrebe da idem u skolu.

Taj mi je proces izgledao previse spor, dugacak i nepredvidiv prema zudnji da se ozenim svojom majkom. Zato sam je upitala:

- Zar ne postoji neki drugi nacin da se promene zakoni?

Odgovorila mi je da postoji, da postoji drugi nacin, koji se zove Revolucija. Ja sam tu rec cula nekoliko puta, kada mi je majka citala neka poglavlja iz Francuske revolucije. Ta su me poglavlja odusevila i pretvorila u pravu republikanku koja mrzi povrsnu, sujetnu i samozivu aristokratiju. Medjutim, s druge strane, Francuska revolucija je imala neke tamne i krvave strane koje su me uzasnule.

Nisam je pitala kako se izvode revolucije: shvatila sam da se u njima zahteva zrtvovanje mnogo ljudi, da retko uspevaju, da su pune protivrecnosti i da se ne zavrsavaju uvek dobro.

Zakon je, dakle, stajao na putu nasem braku. Prihvatila sam tu cinjenicu u potpunosti, ali sam potajno bila spremna da dam sve od sebe da ga promenim, s obzirom da je zakon sprecavao ostvarenje ljudskih zelja.

Secam se da se tog popodneva (kada sam otkrila zakon kao prepreku zelji) nisam sumanuto bacila na kopanje zemlje, ni na klasifikovanje insekata i biljaka kao sto sam ranije cinila. Posvetila sam se, vrlo koncentrisano, razmisljanju o tom novom saznanju o zivotu koje mi je majka otkrila: da zelje, cak i one koje nam se cine najplemenitijim i najcistijim, mogu da dodju u sukob sa zakonom, kao i da je zakone tesko menjati.

To saznanje steceno u ranom uzrastu bilo je jedno od najvaznijih u mom detinjstvu a njegove su se posledice osecale tokom celog mog zivota.

Sada sam znala da ne mogu da se ozenim svojom majkom, ni kad porastem, jer je postojala jedna nepremostiva prepreka. Morala sam da reorganizujem svoj zivot polazeci od tog razocarenja, iako sam odlucila da to pitanje necu zaboraviti: nesto od tog racuna izmedju zelje i zakona ostalo je nedoreceno a ja nisam bila od onih koji zaboravljaju racune.

Ako nisam mogla da se vencam sa svojom majkom, sto je bila moja najintimnija zelja, nisam htela da se vencam ni sa kim na ovom svetu. Bila sam nepotkupljiva devojcica i nisam odustajala od svojih zelja.

Mnogo godina kasnije, razmisljajuci o toj epizodi iz svog zivota bila sam zahvalna majci sto mi tada, kada sam bila tako mala, nije objasnila da nas dve ne mozemo da se vencamo zato sto smo obe istog pola. Ona to nije ucinila jer je za moju majku pol predstavljao nesto nevazno, ako ne i neprijatno. (Treba da imamo milosti i da saosecamo sa seksualnim zivotom svojih majki.) Iako ja ne mogu to isto da kazem za sebe, ona me je odgajala sa ubedjenjem da, kada je rec o ljubavi, pol onih koji se vole nije ni od kakvog znacaja. Kao sto ni od kakvog znacaja nisu ni boja koze, godine, drustveni status niti geografija.

Tako sam nastavila da volim svoju majku iako sam odustala od zelje da se njome ozenim. Takodje sam otkrila da mogu da u isto vreme volim i nju i druge osobe. Ona to nije uvek dobro razumevala. Ponekad, kada sam je posecivala (vec je postala udovica, dok se moja sestra udala), insistirala je na starom projektu da zivimo zajedno. Ja sam se branila govoreci da sam zaljubljena u drugu osobu.

Ona je spustala glavu i s izvesnim razocarenjem govorila:

- Zaljubljenost je prolazna.

To je potpuno tacno. U toku svog zivota imala sam mnoge velike i strasne ljubavi. Posle izvesnog vremena, kad bismo se ponovo videli, nismo bili u stanju ni da zajedno popijemo kafu. Za razliku od njih, kada dodjem da posetim majku, osecam uvek istu radost i neznost. Pijemo kafu, smejemo se, setamo, zajedno citamo i slusamo muziku. Ne samo da sam ja dovoljno porasla da je stignem vec sam, ponekad, ja majka a ona cerka. Tako smo nas dve pronasle poseban nacin da promenimo zakon muskaraca.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tri ženske priče

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 13, 2009 8:37 am

Paloma Dijas-Mas
Devojcica bez krila

"Jednom davno kad ljudi nisu imali krila..."
Tako su pocinjale sve price koje mi je, kada sam bila mala, pricala mama vracajuci se u drevno i mozda mitsko doba u kome ljudi jos nisu imali sposobnost da lete. Meni su se mnogo dopadale takve price pa sam je molila da mi ih ponovo prica iako sam ih znala napamet: onu o junaku bez krila koji je, posto nije imao svoja, napravio krila od voska i pticijeg perja; ali kako je leteo blizu sunca, vosak se istopio a on je pao u more i utopio se. Ili o onom drugom koji je izmislio spravu od platna i drveta da bi, skocivsi sa vrha planine, leteo nad dolinama svoje zemlje koristeci strujanja toplog vazduha. To danas svi intuitivno radimo ali kada sam cula pricu ucinilo mi se kao da je to nesto novo i neobicno, kao da sam ja licno upravo otkrila neku toliko svakodnevnu pojavu koja bas zato prolazi neprimecena.

Ali nikada nisam pomislila, dok sam slusala mamine price, da ce me se nedostatak krila i mit o osakacenim ljudima jednom licno ticati.

Nikada nisam osecala posebnu sklonost prema materinstvu. Secam se da su mnoge moje drugarice, kao devojke, pravile planove o trenutku kada ce postati majke; izgledalo mi je da nemaju nijednu drugu zelju na svetu i uzasno su me nervirali njihovi veseli uzvici, njihova cerenja i grimase svaki put kada bi ugledale neku bebu: stale bi pored kolevke ili kolica, glas bi pocinjao da im treperi, gukale bi kao gugutke i najzad zamolile majku da im dozvoli da za trenutak uzmu bebu izmedju svojih krila. A kada bi dobile dozvolu, privile bi dete na grudi, ususkale ga svojim perjem i dobijale tako srecan izraz lica da nisam znala da li da isamaram njih, sto su tako glupe i raznezene, ili sebe sto sam rezervisana i neosetljiva. Nije mi bilo prijatno da gledam kako se one raduju necemu sto je mene ostavljalo hladnom.

S vremenom sam shvatila da biti majka nije nikakva obaveza. Zato sam, u cetrdesetim godinama, srecno udata i profesionalno situirana, odustala od pomisli da imam decu, ali nekako automatski: jednostavno receno, materinstvo mi nije bilo u planu. Onda sam saznala da sam ostala u drugom stanju.

Od samog pocetka, moga muza i mene iznenadila je predusretljivost i paznja lekara, kao i njegovo insistiranje da se podvrgnem raznim analizama a zatim da neke od njih ponovim jer, kako je tvrdio, rezultati mu nisu bili jasni. Izgledalo je da nesto nije u redu, i zaista, tako je i bilo. Bila sam na pocetku treceg meseca trudnoce kada nas je doktor pozvao u svoj kabinet da nam saopsti novosti. Prva je bila da je beba devojcica; druga, da ce se najverovatnije roditi bez krila.

Ponudili su mi mogucnost da prekinem trudnocu, ali nisam htela. Iako me pomisao da postanem majka nikada nije privlacila, vec sam volela tu nepoznatu devojcicu znajuci pri tom da ce mi biti na teretu celog zivota. Ali ona je vec bila moja cerka i nisam htela da je se odreknem ni za sta na svetu.

Porodjaj je prosao dobro i bio je iznenadjujuce lak. Izgledalo je da to osakaceno stvorenje dolazi na svet puno zelje za zivotom kao i da se snaga koju je trebalo da ima u svojim nepostojecim krilima koncentrisala u drugim delovima tela, pre svega u njenim udovima: vec me je tokom trudnoce iznenadila snaga njenih udaraca u trbuhu a osoblje koje je prisustvovalo porodjaju moglo je da vidi kako su joj jake ruke i noge.

Kada su mi je doneli, jos prekrivenu krvlju i sluzi, da je stavim na grudi, ispruzila sam je izmedju svojih umornih krila i osetila kako je topla njena gola koza. Izgledala mi je kao najlepsa devojcica na svetu, tako ruzicasta i cista, bez hladnog i vlaznog paperja na grudima koje obicno ima novorondjencad. Ta me je golotinja toliko dirnula da sam za trenutak pomislila da je ljudska rasa, od kako je dobila krila, izgubila toplinu dodira jedne koze sa drugom, jer se izmedju njih uvek ispreci grubo perje puno prasine. I ko zna nismo li dobijajuci krila izgubili mnoge druge stvari, nezne i meke kao koza koju nista ne stiti.

Od tog dana devojcica je bila srediste mog zivota. Prvi meseci nisu bili problematicni: na kraju krajeva, normalna beba ima tako slaba krila da ne moze ni da leti ni da ih koristi u druge svrhe, tako da je moja cerka izgledala skoro normalno. Dobro je jela, spavala kad je trebalo, pocela je brzo da nas prepoznaje, da se smesi i guce. Kad bi me videla kako se priblizavam njenoj kolevci, umesto da ispruzi krila pruzala bi mi ruke, trazeci da je uzmem u narucje. Osim tog detalja, ni u cemu se nije razlikovala od bilo koje druge devojcice svog uzrasta.

Naravno, kako su meseci prolazili razlika je postajala ocigledna. Izmedju osmog i desetog meseca normalno je da dete pocinje da cuci ili da ide na kolenima, da siri krila i pocinje njima da mase pripremajuci se za prvi let. Umesto toga, moja devojcica je sedala i ljuljala se napred-nazad, ili se oslanjala na kolena i dlanove pokusavajuci da ide cetvoronoske, kao pas ili macka. Mom muzu bi pozlilo kada bi je video u tom polozaju: govorio bi da lici na zivotinju. Neki rodjaci su mi predlagali da je vezem za kolevku da bi je oducila od te ruzne navike. Ja to nisam zelela ni po koju cenu: branila sam njeno pravo da bude razlicita, da se izrazava i krece drugacije od nas ili od ostale dece. "Ako nema krila, mora nekako da se krece, zar ne?" svima sam govorila. Ali niko nije razumeo: govorili su mi da moram da je naviknem da se krece kao druga deca, da ce mozda kad poraste moci da svoj nedostatak nadomesti ortopedskim krilima, da ako je vec razlicita ne treba da je podsticemo da u tome preteruje. Sukobi su postajali sve zesci sa svima: sa mojim muzem, sa rodbinom, sa prijateljima. Niko nije zeleo da shvati da ako je devojcica drugacija, onda je logicno da sve radi drugacije.

Jednoga dana otkrila sam nesto bozanstveno. Videla sam na starim gravirama i slikama da su, u vreme kada ljudi nisu imali krila, zene uzimale svoju decu u narucje umesto da ih drze izmedju lopatica i perja, kao sto radimo danas. Secam se da je bilo zimsko popodne i da sam bila sama sa svojom cerkom koja je puzila po tepihu u salonu; u jednom trenutku ona je sela na pod i pruzila mi rucice. I ja, vodjena nekim nekontrolisanim impulsom, isto tako ispruzih ruke ka njoj i uzeh je, podigoh je u vazduh i stavih je na suknju. Ne mogu ni da opisem neznost koja me je zatim ispunila: drzala sam svoju cerku u udubljenju svog krila dok su je moje ruke grlile sleva i zdesna; i sto je bilo najcudnije, ona je ucinila isto, obuhvatila je moje telo svojim rucicama i tako smo nas dve dugo sedele, u tom novom i nikada ranije isprobanom polozaju, jedna naspram druge, telo do tela, ona bez krila a ja sa svojima zabacenim unazad, sjedinjene samo nasim izukrstanim rukama.

Od tada sam uvela obicaj da je stalno tako drzim. U pocetku sam to radila krisom, delimicno zbog stida a delimicno zato sto nisam zelela da izazivam dodatne rasprave sa svojim muzem kome je sve teze padalo ponasanje nase cerke; ali uskoro sam, kod kuce, pocela da je stalno tako drzim, tako da mi posle nije predstavljalo problem da nastavim i na javnom mestu. U pocetku mi je bilo jako tesko da dizem dete do suknje ali malo-pomalo moje ruke su ojacale zbog stalnog ponavljanja istih pokreta, a rekla bih i da su pocele da se pokrecu drugacije, kao da su se neki misici razvili i oblikovali da bi se prilagodili tom polozaju. Tokom dugih sati provedenih sa mojom devojcicom u narucju, shvatila sam zasto iz drevnih slika koje predstavljaju temu materinstva izbija ta, za nas neobjasnjiva, neznost i zasto u nama ne izaziva otpor koji bi bio normalan, posto se radi o prizorima osakacenih bica: veza izmedju majke i njenog sina koga drzi u narucju podjednako je snazna ako ne i snaznija od veze izmedju nje i njenih krila. Naravno, ono malo puta kad bih se usudila da iznesem slicno misljenje svi bi pognuli glavu i zavladala bi tisina koju izaziva zalost zbog tudje nesrece.

Napustila sam posao i jos vise se posvetila devojcici. Ili se ona posvetila meni, jer me je sasvim sigurno uvela u jedan novi svet, svet na povrsini zemlje. Umesto da leti, puzala je po podu; zatim je pocela da staje na noge, da pravi male korake, da hoda hvatajuci se za namestaj i tako uspevala da se krece po celoj sobi; kada joj je nedostajao oslonac, padala bi licem nadole i oslanjala se na dlanove. To je bilo sasvim drugacije od onoga sto rade druga deca koja prvo nauce da lete i onda, kada im krila dovoljno ojacaju, pocinju da hodaju; tako im krila sluze kao padobran dok prave prve korake a kada osete da ce pasti treba samo da ih rasire. Moja devojcica je, naprotiv, naucila da hoda mnogo ranije no sto je uobicajeno, a sto je jos neverovatnije, umela je da hoda bez pomoci krila: bilo je zapanjujuce videti kako se dovija da odrzi ravnotezu u tako teskom polozaju, pravih ledja i bez ikakve protivteze osim pokreta ruku, nogu i glave. Bilo je tesko poverovati svojim ocima da se ona tako odrzava na nogama, da ide zanoseci se ali da ne pada i da se spasava tako sto, kad god se saplete, pruza ruke ispred sebe da ublazi udarac.

Uvela sam obicaj da legnem na pod da bih bila sa njom. Moj muz se ljutio kad bi me video da lezim tako, na tepihu, licem nadole, sa krilima savijenim kao kod leptira, oslonjena na laktove da bih mogla da se igram sa svojom cerkom. Ali meni se dopadalo da gledam stvari odozdo, onako kako ih je gledala ona, bez mogucnosti da poleti i smesti se na vrh ormana ili da vidi sobu iz nekog ugla sa plafona. Tako sam malo-pomalo prestala da letim.

Prijatelji i rodjaci su mi govorili da treba da letim, da vodim normalan zivot, da vise izlazim, da se ziva ne zakopavam. Ali ja ih nisam cula: bila sam savrseno srecna.

Moj muz je prosao kroz razlicite faze, od ljutnje do dosade. Kada je devojcica napunila dve godine jedva da smo govorili jedno s drugim i da smo se vidjali kod kuce: on je stalno imao puno posla i jedino se pojavljivao, lose raspolozen, krajem sedmice; tokom nedelje vracao se kuci tako kasno da se po mraku uvlacio u krevet, misleci da spavam. Uskoro je poceo da ima posla i subotom. Zatim su usledila poslovna putovanja vikendom. Onda mu se vratilo dobro raspolozenje i ja sam znala sta se dogadja, ali nisam nista rekla: nisam zelela da moja cerka raste bez figure oca, koliko god simbolicna ona bila. Jednoj takvoj devojcici potrebna je sva zastita koju moze da dobije.

Sa svoje dve godinice vec je govorila povezano; bila je izuzetno bistra devojcica i ja sam bila ponosna na nju. Ali malo zatim pocela sam da brinem.

Prvi znak se pojavio jedne noci dok sam je kupala. Sapunjala sam joj ledja kad sam iznenada primetila malu neravninu u visini leve lopatice. Pregledala sam je, misleci da se povredila: videla sam samo malo crvenilo i nisam mu vise obratila paznju.

Posle nekoliko dana, primetila sam dva simetricna crvenila u visini obe lopatice. Pod prstima se osecalo skoro neprimetno zadebljanje na kozi. Strasno sam se uplasila, ali nisam htela da je vodim kod lekara i samo sam joj kozu namazala kremom za zarastanje rana. Krajem nedelje stanje se pogorsalo: zadebljanja su porasla i vec su izgledala kao gnojni cirevi, nateceni i bolni na dodir, jer se devojcica zalila da je boli kada sam prelazila prstom preko njihove povrsine.

Stavila sam joj zavoj sa jos krema za zarastanje rana, ali nije bilo nikakvog rezultata; menjala sam joj zavoje dva puta dnevno a cirevi su i dalje rasli. Onda sam uzela zavoje i flastere i previla joj cela ledja, pokusavajuci da ih zategnem ali ne previse cvrsto. Na srecu, bila je zima i niko nije primetio zavoje, sakrivene ispod devojcicine tople odece.

Ali ni to nije dalo nikakav rezultat. Cirevi su bivali sve veci i tvrdji, kao kost koja preti da izadje i raspori kozu. Nisam znala sta da radim niti kome da se obratim.

A onda se desilo ono sto je moralo da se desi. Jednog jutra sam otisla da je dignem iz kreveta i zatekla je kako lezi na stomaku, sto nije bio njen obicaj. Ispod carsava se naziralo neko sumnjivo uzvisenje; znala sam sta je i pre nego sto sam podigla carsav.

Bila su tu: u zacetku ali dovoljno dobro formirana da nije moglo biti nikakve sumnje. Tokom noci su izbila na povrsinu, cepajuci kozu, i gornji carsav je bio malo umrljan krvlju. Ceo svet mi se srusio u tom casu.

Znala sam da mogu da uradim samo jedno. Uzela sam svoju cerku u narucje, skinula joj zavoje i zagrizla jako, iz sve snage koju su mi ulili bes i ocajanje. Usta su mi bila puna nekog groznog ukusa na prasinu i grinje: neverovatno koliko se prljavstine nagomila u krilima za samo jednu noc.

Devojcicu izgleda nije bolelo. Mozda je samo osetila neku neprijatnost jer je malo plakala i brzo se umirila. Odnela sam je u kupatilo, odmah sam joj obradila ranu, dezinfikovala je, uspela da zaustavim krvarenje i previla je.

Nekoliko dana je nosila zavoje koje sam cesto menjala. Svaki put kad sam ih skidala pratila sam kako rana napreduje. S olaksanjem sam videla da brzo zarasta i za nekoliko nedelja potpuno je nestala.

Sada se skoro ne primecuje. Ostao je samo mali nevidljivi oziljak koji jedino moze da se oseti pod rukom ako se obrati paznja ili ako se zna unapred. Devojcica je opet onakva kakva je bila a ja sam joj i dalje predana. Onima koji mi kazu da sam se ziva zakopala, da treba opet da pocnem da radim, da sam izgubila muza, da ne mogu da se vezujem za devojcicu na taj nacin, odgovaram da sam zadovoljna onim sto radim i da je obaveza majke da se zrtvuje za svoju cerku.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tri ženske priče

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu