Tajni dnevnik Adriana Molea

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Tajni dnevnik Adriana Molea

Počalji od MustraBecka taj Uto Nov 17, 2009 8:49 am

I još poneki odlomci aha

„Pol je hodao sa izvesnim grČem u sebi… ali je i dalje ćaskao sa svojom majkom. Nikada joj ne bi priznao koliko pati zbog tih stvari, a ona je mogla samo delimiČno da nasluti.“
D. H. Lorens, Sinovi i ljubavnici


ZIMA


Četvrtak, 1. januar
NERADNI DAN U ENGLESKOJ, IRSKOJ, ŠKOTSKOJ I VELSU


Evo mojih novogodišnjih odluka:

1. Pomagaću slepima kada prelaze ulicu.
2. KaČiću pantalone na vešalicu.
3. Vraćaću gramofonske ploČe u omote.
4. Neću poČeti da pušim.
5. Prestaću da istiskujem bubuljice.
6. Biću ljubazniji prema psu.
7. Pomagaću siromašnima i neukima.
8. Pošto sam sinoć Čuo onu groznu buku iz prizemlja, takodje sam se zarekao da nikada neću piti.

Otac je sinoć napio psa višnjevaČom. Ako KDZZŽ sazna za to, mogao bi gadno da se provede. Prošlo je osam dana od Božića, a majka još nije opasala zelenu kecelju od lureksa koju sam joj kupio za praznik! Dogodine će dobiti šipak.
Eto kakve sam ja sreće, izašla mi je bubuljica na bradi baš prvog dana nove godine.
Petak, 2. januar

NERADNI DAN U ŠKOTSKOJ. PUN MESEC

Danas sam se osećao bedno. Kriva je moja majka, jer je pevala „My Way“ s vrha stepenica u dva sata ujutru. Eto kakve sam ja sreće, da mi baš ona bude majka. Moguće je da su mi roditelji alkoholiČari. Iduće godine bih mogao da se nadjem i u domu za nezbrinutu decu.
Pas se osvetio ocu. SkoČio je i oborio mu model broda, a zatim odjurio u baštu zapetljan u brodsku užad. Otac je stalno ponavljao: „Tri meseca rada otišlo u nepovrat.“
Bubuljica na bradi postaje sve veća. Kriva je moja majka, jer nema pojma o vitaminima.

Subota, 3. januar

Poludeću zbog nedostatka sna! Otac je izbacio psa iz kuće, pa je ovaj Čitave noći lajao ispod mog prozora. Takve sam ja sreće! Otac ga je i psovao. Ako ne pripazi, imaće posla s policijom zbog verbalnog delikta.
Mislim da je ona bubuljica u stvari Čir. I baš je morala da izadje tu gde svako može da je vidi. Stavio sam majci do znanja da danas uopšte nisam uneo vitamin C u organizam. Rekla je: „Idi onda i kupi narandžu.“ To i liČi na nju.
Još nije opasala kecelju od lureksa.
Biće mi drago kad ponovo krenem u školu.

Nedelja, 4. januar
DRUGA PO BOŽIćU

Otac ima grip. Ne Čudi me, s obzirom na to šta jedemo. Majka je izašla po kiši da mu kupi neki napitak s vitaminom C. Ali, kao što sam joj i rekao – sada je isuviše kasno. Pravo je Čudo što nemamo skorbut. Majka kaže da ne vidi ništa na mojoj bradi, ali to govori samo zato što se oseća krivom zbog naČina na koji se hranimo.
Pas je pobegao jer majka nije zatvorila kapiju. Polomio sam ruČicu na gramofonu. Niko još ne zna, a ako budem imao sreće, otac će bolovati malo duže. On je jedini osim mene koji ga koristi. Ni traga od one kecelje.

Ponedeljak, 5. januar

Pas se još nije vratio. Mirno je bez njega. Majka je pozvala policiju i dala im njegov opis. U njenoj priČi izgleda ružniji nego što jeste: Čuperci mu padaju preko oČiju i sve nešto tako. Ja stvarno mislim da policija ima preČa posla, da hvata ubice na primer, nego da traži pse. To sam joj i rekao, ali ih je ona ipak nazvala. Ako je neko ubije zbog tog psa, tako joj i treba.
Otac još lenČari u krevetu. Trebalo bi da je bolestan, ali primetio sam da i dalje puši!
Danas je svratio Najdžel. Pocrneo je tokom božićnih praznika. Mislim da će se Najdžel razboleti od ove iznenadne hladnoće u Engleskoj. Njegovi roditelji su pogrešili što su ga vodili u inostranstvo.
On još nema nijednu bubuljicu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tajni dnevnik Adriana Molea

Počalji od MustraBecka taj Uto Nov 17, 2009 8:50 am

Utorak, 6. januar
BOGOJAVLJENJE. MLAD MESEC

Frka oko psa.
Srušio je inkasanta s bicikla i pomešao mu sve papire. OČekujem da ćemo sada svi završiti na sudu. Policajac je rekao da moramo da pripazimo na psa i upitao koliko dugo šepa. Majka je rekla da on uopšte ne šepa i pregledala ga je. U prednjoj levoj šapi zaglavila mu se figurica gusara.
Pas je bio zadovoljan kada mu je moja majka izvadila figuricu i blatnjavim šapama je skoČio na policajca. Majka je donela krpu iz kuhinje, ali je na njoj bilo džema od jagoda, pošto sam ja njome obrisao nož, tako da mu je još više uprljala uniformu. Policajac je zatim otišao. Siguran sam da je psovao. Mogao bih i da ga prijavim zbog toga.
Pogledaću u reČniku šta znaČi „Bogojavljenje“.

Sreda, 7. januar

Jutros je Najdžel svratio svojim novim bajsom. Ima bocu za vodu, pokazivaČ kilometraže, brzinomer, žuto sedište i veoma tanke trkaČke toČkove. Nije to za njega! On njime ide samo do prodavnice i natrag. Kad bih ja imao takav bajs, vozio bih se po celoj zemlji i sticao razna iskustva.
Moja bubuljica ili Čir je sazrela. Veća sigurno ne može da bude!
Pronašao sam u reČniku reČ koja sasvim odgovara mom ocu. Simulant. I dalje je u krevetu i kljuka se vitaminom C.
Psa smo zatvorili u šupu za ugalj.
Bogojavljenje je nešto u vezi sa tri mudraca. Čudna mi Čuda!

Četvrtak, 8. januar

Sad i majka ima grip. To znaČi da moram oboje da ih dvorim. Koji sam ja baksuz!
Ceo dan trČim stepenicama gore-dole. VeČeras sam im spremio obilnu veČeru: dva poširana jajeta s pasuljem i puding od griza iz konzerve. (Dobro je što sam opasao zelenu kecelju od lureksa, jer su jaja izletela iz suda i prosula se svuda po meni.) Malo je nedostajalo da im nešto ne skrešem kada sam video da ništa nisu okusili. Toliko bolesni baš i nisu. Psu sam dao veČeru u šupi za ugalj. Sutra ujutru dolazi baka, pa sam morao da oČistim izgorele sudove, a zatim da izvedem psa u šetnju. U krevet sam otišao tek u pola dvanaest. Nije ni Čudo što sam tako nizak za svoje godine.
OdluČio sam da ne studiram medicinu.

Petak, 9. januar

Cele prošle noći su kašljali i kašljali. Kada bi jedno prestalo, drugo bi nastavilo. Čovek bi pomislio da će imati malo obzira prema meni posle onako napornog dana.
Baka je došla i zgrozila se nad stanjem koje je zatekla u kući. Pokazao sam joj svoju, uvek Čistu i urednu sobu, pa mi je dala pedeset penija. Pokazao sam joj i sve one prazne flaše u kanti za smeće i smuČilo joj se.
Baka je pustila psa iz šupe. Rekla je da je okrutno od moje majke što ga je zatvorila. Pas se ispovraćao u kuhinji. Baka ga je ponovo zatvorila.
Istisnula mi je bubuljicu na bradi. Sada je još gore. Kazao sam baki za zelenu kecelju, a ona mi je rekla da mojoj majci svakog Božića kupuje džemper od Čiste sintetike, a da ova ama baš nikad nije obukla nijedan od njih.

Subota, 10. januar

Prepodne. Sada je i pas bolestan! Povraća non-stop, pa smo morali da zovemo veterinara. Otac mi je rekao da mu ne kažem da je pas bio zatvoren u šupi dva dana.
Stavio sam flaster preko bubuljice da ne bih dobio bacile od psa.
Veterinar ga je odveo. Kaže da misli da mu se nešto zapetljalo u crevima i da će morati hitno da ga operiše.
Baka se posvadjala s mojom majkom i otišla kući. Našla joj je one džempere sve izrezane u krpe za prašinu. Sramota, a neki nemaju ni da jedu.
Naš prvi komšija, gospodin Lukas, svratio je da obidje moje, koji su i dalje bili u krevetu. Doneo je Čestitku sa „najboljim željama za ozdravljenje“ i cveće mojoj majci. Ona je sedela u krevetu u spavaćici koja joj je više pokazivala nego skrivala grudi. Razgovarala je s gospodinom Lukasom maznim glasom. Otac se pravio da spava.
Najdžel je doneo svoje ploČe. On je panker, mada ne vidim nikakvog smisla u tome pošto ne mogu da razumem reČi. U svakom sluČaju, mislim da postajem intelektualac. Verovatno zbog silne brige.
Popodne. Išao sam da vidim kako je pas. Operisali su ga. Veterinar mi je pokazao plastiČnu kesu s gomilom kojekakvih drangulija u njoj. Bilo je tu parČe uglja, jelkica sa božićnog kolaČa i figurice gusara sa oČevog modela broda. Jedan gusar je mahao sabljom, što je psu sigurno priČinjavalo grdne muke. Sada izgleda mnogo bolje. Za dva dana može da se vrati kući, nažalost.
Kad sam stigao kući, otac se svadjao s bakom zbog onih praznih flaša u kanti za djubre.
Gospodin Lukas je na spratu razgovarao s mojom majkom. Kada je otišao, otac se popeo, zakaČio se i s njom, tako da se ova rasplakala. Otac je loše raspoložen. To znaČi da se oseća bolje. Skuvao sam majci Čaj, a da je nisam ni pitao. To ju je takodje rasplakalo. Nekim ljudima nikako ne možeš da ugodiš!
Još imam onu bubuljicu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tajni dnevnik Adriana Molea

Počalji od MustraBecka taj Uto Nov 17, 2009 8:50 am

Nedelja, 11. januar
PRVA PO BOGOJAVLJENJU

Sada znam da sam intelektualac. Sinoć sam gledao Malkolma Mageridža na televiziji i razumeo sam skoro svaku reČ. Sve se slaže. Loše prilike u kući, bedna ishrana, ne volim pankere. Mislim da ću se uČlaniti u biblioteku, da vidim šta će da se desi.
Prava je šteta što nema više intelektualaca koji žive u blizini. Doduše, gospodin Lukas nosi štofane pantalone, ali on radi u zavodu za osiguranje. Eto kakve sam ja sreće.
Prva, šta po Bogojavljenju?

Ponedeljak, 12. januar

Pas se vratio. Stalno liže ranu, pa mu okrećem ledja kad jedem. Majka je jutros ustala da bi psu namestila udobniji ležaj dok se ne oporavi. Napravila ga je od kartonske kutije u kojoj su nekada bile kese s praškom za pranje. Otac je rekao da će pas od toga da kija, pa će da mu puknu konci i onda će veterinar da naplati još više kada ga bude ponovo zašivao. Posvadjaše se oko te kutije, a onda je otac poČeo da pominje gospodina Lukasa. Uopšte mi nije jasno kakve veze gospodin Lukas ima sa psećim ležajem.

Utorak, 13. januar

Otac se vratio na posao. Hvala Bogu! Ne znam kako ga majka uopšte i podnosi.
Gospodin Lukas je svratio jutros da pita majku da li joj treba pomoć u kući. Baš lepo od njega. Gospodja Lukas je napolju prala prozore. Merdevine na kojima je stajala nisu delovale baš sigurno. Pisao sam Malkolmu Mageridžu u BBC zamolivši ga da mi kaže šta da radim kao intelektualac. Nadam se da će brzo da mi odgovori, pošto mi je dojadilo da budem intelektualac sam-samcat. Napisao sam pesmu, i to za samo dva minuta. Čak i slavnim pesnicima treba više vremena. Zove se „Slavina“, mada nije reČ o slavini, već o neČem daleko dubljem, o životu i sliČnim stvarima.

Slavina, Adrijan Mol
Slavina kaplje, ne da mi sna
Ujutru vode biće do kolena.
Stradaće tepih, a otac moj,
Za novi ima da prolije znoj.
Gumicu sredi, tata, ti sad,
Nemoj k’o uvek da budeš gad!
Pokazao sam je majci, ali se ona samo nasmejala. Nije baš nešto pametna. Još mi nije oprala šorc za FV, a sutra krećem u školu. Daleko je ona od onih majki s TV-a.

Sreda, 14. januar

UČlanio sam se u biblioteku. Uzeo sam Negu kože, Poreklo vrsta i knjigu od jedne žene o kojoj majka stalno naklapa. Knjiga se zove Gordost i predrasuda, a napisala ju je neka Džejn Ostin. Primetio sam da je bibliotekarka bila oduševljena. Možda je i ona intelektualac kao i ja. Nije mi se zagledala u bubuljicu, što znaČi da se verovatno smanjila. Krajnje je vreme!
Gospodin Lukas je u kuhinji pio kafu s mojom majkom. Cela prostorija je bila u dimu. Smejali su se, ali su prestali kada sam ušao.
Gospodja Lukas je sada preko puta Čistila ispust za kanalizaciju. Nije baš delovala raspoloženo. Mislim da gospodin i gospodja Lukas nemaju srećan brak. Jadan gospodin Lukas!
Nijedan od nastavnika u školi nije primetio da sam postao intelektualac. Biće im žao kad jednog dana budem slavan. Ima jedna nova devojČica u našem razredu. Sedi sa mnom na geografiji. Nije loša. Zove se Pandora, ali voli da je zovu Kutija. Bog te pita zašto. Mogao bih još i da se zaljubim u nju. Vreme je da se zaljubim, ipak ja imam 13 ¾ godina.

Četvrtak, 15. januar

Pandora ima kosu boje meda, dugu baš onako kako devojaČka kosa i treba da bude. Dobro je i gradjena. Gledao sam je kad je igrala basket i grudi su joj se tresle. Malo sam se Čudno osećao. Mislim da je to to!
Veterinar je psu izvadio konce. Ovaj ga je ujeo, mada mislim da se on na to već navikao. (Mislim, veterinar, za psa znam da je navikao da grize.)
Otac je provalio da sam slomio onu dršku na gramofonu. Slagao sam ga. Rekao sam da je pas skoČio i slomio je. Kazao je da će saČekati da se pas sasvim oporavi od operacije, a onda će da ga šutne. Nadam se da se šalio.
Kad sam se vratio iz škole, opet sam zatekao gospodina Lukasa u kuhinji. Mojoj majci je sada mnogo bolje, pa mi stvarno nije jasno zašto ovaj uporno dolazi. Gospodja Lukas je za to vreme po mraku sadila neko drveće. Čitao sam malo Gordost i predrasudu, ali to je mnogo staromodno. Mislim da bi Džejn Ostin trebalo da napiše nešto modernije.
Pas ima istu boju oČiju kao i Pandora. To sam primetio tek kada ga je majka ošišala. Sada izgleda gore nego ikad. Gospodin Lukas i ona su se smejali njegovoj novoj frizuri, što i nije lepo, jer psi ne mogu da odgovore na uvrede, baš kao ni kraljevska porodica.
Idem u krevet ranije da bih razmišljao o Pandori i radio vežbe za istezanje kiČme. Ništa nisam porastao za poslednje dve nedelje. Ako se tako nastavi, ostaću kepec.
U subotu idem kod lekara ukoliko mi se bubuljica ne povuČe. Ne mogu da izdržim ovako, da svi bulje u mene.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tajni dnevnik Adriana Molea

Počalji od MustraBecka taj Uto Nov 17, 2009 8:51 am

Božić Adrijana Mola
Decembar 1984.

Ponedeljak, 24. decembar
BADNJE VEčE

Nešto se skroz čudno desilo s Božićem. Jednostavno nije isti kao nekad dok sam bio klinac. U stvari, zaista se nikada nisam oporavio od traume pretrpljene kada sam saznao da su me roditelji iz godine u godinu lagali da Deda Mraz postoji.
Za mene je tada, u jedanaestoj godini, Deda Mraz bio skoro isto što i Bog; sve vidi, sve zna, ali za razliku od Boga, ne dozvoljava da se dešavaju svi oni vašljivi zemljotresi, glad, automobilske nesreće. Ležao bih u krevetu pod ćebadima (kako prosto zvuči reč ćebad, danas kada smo se svi već navikli na lake evropske jorgane), srce bi mi glasno lupalo, a dlanovi se znojili dok sam očekivao da dobijem nov novcijat broj almanaha Bino. Zamišljao bih velikog i razdraganog Deda Mraza kako iz svojih nebeskih saona gleda na našu slepu ulicu i kaže svojim patuljcima: „Dajte ove godine Adrijanu Molu nešto ljudski. On je dobar momak. Nikada ne zaboravlja da posle nužde spusti poklopac na šolji.“ Ah... kakva dečja ludost!
Avaj, sada u zrelim godinama (šesnaest godina, osam meseci, dvadeset i dva dana, pet sati i šest minuta)... znam da mi roditelji jurcaju po centru grada, pogleda divljeg od potrošačke panike, i neprestano ponavljaju: „Šta ćemo Adrijanu da kupimo?“ Zar je onda čudno što je Badnje veče izgubilo draž?

02.15 Malopre sam se vratio s ponoćne mise. Kao i obično, previše su je razvukli. Majka je počela da se vrpolji već posle prvog sata pevanja božićnih pesama koje su izvodile mlade supruge ovih iz Zadružnog zavoda. Neprestano je šaputala: „Uskoro ću morati kući, inače se ona djavolja ćurka ni slučajno neće odmrznuti do ujutru.“
Još jednom je komad o Hristovom rodjenju upropašten time što su u crkvu uveli pravog magarca. Uopšte ne zna da se ponaša i neprestano izaziva pometnju, tako da ne znam zašto nas sveštenik maltretira njime? Dobro, zet mu jeste upravnik jednog utočišta za magarce, pa šta?
Ruku na srce, ponoćna misa je zaista bila dirljiva. čak i za mene, koji sam zadrti nihilistički egzistencijalista.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tajni dnevnik Adriana Molea

Počalji od MustraBecka taj Uto Nov 17, 2009 8:51 am

Utorak, 25. decembar
BOŽIć

Ne baš tako loša zbirka poklona, imajući u vidu da mi je otac ostao bez posla. Dobio sam sivi džemper s rajsferšlusom koji sam tražio. Majka je rekla: „Ako hoćeš da izgledaš kao šesnaestogodišnji Frenk Bou*, onda samo napred, nosi ga!“
Oksfordski rečnik će mi dobro doći za povećanje jezičkog fonda. Ipak, najbolji poklon od svih bio je električni aparat za brijanje. Već sam se tri puta obrijao. Koža mi je glatka kao bilijarska kugla. Neko bi trebalo da kupi jedan takav Lionu Britnu. Nije dobro za imidž Britanije da se jedan ministar u vladi pojavljuje u javnosti kao neki gangster koji je proveo čitavu noć u ćelijama njujorške policije.
Prokleti Sagdenovi, majčina rodbina iz Norfoka, pojavili su se u 11.30, tako da sam probudio roditelje, a onda se povukao u svoju sobu da čitam almanah Bino. Možda sam sada načitaniji i više poznajem svet, tako da sam njegovim dečjim nivoom humora bio sasvim razočaran.
Iz sobe sam izašao tačno za božićnu večeru i bio primoran da zapodenem razgovor sa Sagdenovima. Ispričali su mi u najsitnije detalje sve o životnom ciklusu krompira sorte „kralj Edvard“, od gomoljike do pomfrita. Nimalo ih nije zanimalo moje izlaganje o norveškoj industriji kože. U stvari, delovali su mi kao da im je dosadno. Kakav sam ja baksuz pa za rodbinu imam malogradjane. Večera je kao i obično kasnila. Moja majka nikako da otkrije tajnu kako da svi delovi obroka budu spremljeni na vreme. Sos joj je uvek gotov pre no što pečeni krompiri požute. Ušao sam u kuhinju ne bih li joj dao koji savet, ali se ona kroz paru izdrala: „Tornjaj mi se odavde“. Kada je poslužen, obrok je bio prilično dobar, mada za stolom nije bilo duhovitih opaski; nije ispričana ni jedna jedina vesela dogodovština. U stvari, radije bih za Božić večerao u društvu Neda Šerina.* Njegova rodbina je stvarno srećna što ga ima. Kladim se da ih vilice bole od smeha.
Sagdenovi su protiv pića, tako da su svaki put kada bi moji roditelji i pogledali flašu s alkoholom, stisli usne i nastavili da srču svoj čaj. (Da, jeste moguće izvesti oboje u isto vreme, video sam to rodjenim očima.) Uveče smo svi odigrali jednu bezveznu partiju karata. Deda je mog oca odrao za četiri hiljade funti. Dosta smo se šalili oko toga da bi ovaj trebalo da mu napiše priznanicu, ali mi je otac u kuhinji rekao: „Nema šanse da ja nešto potpišem, jer bi me taj matori kreten odveo na sud dok si rekô ’kralj Edvard’!“
Sagdenovi su rano otišli na spavanje na našim zardjalim krevetima za kampovanje. Odlaze za Norfok u zoru zato što se plaše kradljivaca krompira. Sada znam zašto mi je majka tvrdoglava i sklona alkoholu. To je reakcija na loše i moronsko vaspitanje usred polja krompira u Norfoku.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tajni dnevnik Adriana Molea

Počalji od MustraBecka taj Uto Nov 17, 2009 8:51 am

Sreda, 26. decembar
PRVI DAN PO BOŽIćU

U zoru me je probudio zvuk deka-Sagdenovog zardjalog forda eskorta koji nikako da upali. Znam da je trebalo da sidjem na ulicu i pomognem da ga poguraju, ali je izgledalo da baka Sagden to sasvim dobro i sama radi. Mora da je to zbog višegodišnjeg tegljenja džakova s krompirima. Moji roditelji su se mudro pravili da spavaju, ali znam da su bili budni jer sam čuo kako iz njihove sobe dopire neotesani smeh, a kada je motor na automobilu Sagdenovih upalio i eskort napokon zamakao za ugao naše slepe ulice, jasno sam čuo zvuk otvaranja šampanjca i zveckanje čaša. Da ne pominjem glasno: „Živeli“.
Vratio sam se u krevet, ali me je pas lizao i probudio u 9.30, pa sam ga izveo u šetnju pored Pandorine kuće. Volvo njenog tate nije bio na prilaznoj stazi. Mora da su još u gostima kod bogatih rodjaka. Usput sam video Berija Kenta koji je šutirao fudbalsku loptu uz zid staračkog doma. Ovaj put je delovao baš praznično raspoložen, pa sam zastao da porazgovaram s njim. Pitao me je šta sam dobio za Božić; rekao sam mu i pitao ga šta je on dobio. činilo mi se da mu je bilo neprijatno; rekao je: „Nisam ove godine dobio ništa posebno jer nam je ćale ostao bez posla.“ Pitao sam ga šta se desilo, a on je rekao: „Ne znam. ćale kaže da ga je gospodja Tačer otpustila.“ Pitao sam: „Šta, lično ona?“ Beri je slegnuo ramenima i rekao: „Pa, tako naš ćale misli.“
Beri me je pozvao da svratim kod njega na šolju čaja, pa sam otišao ne bih li pokazao da više nisam kivan na njega što mi je nekada iznudjivao novac. Ispred kuće koju je Kentovima dodelila opština sve je delovalo prilično sumorno (Beri mi je kazao da ovi iz opštine već godinama obećavaju da će popraviti ogradu, vrata i prozore), ali je unutra bilo čarobno. Ukrasne trake od papira prekrivale su skoro sve pukotine po zidovima i na plafonu. Gospodin Kent je negde u gradu našao jednu veliku granu, prefarbao je u svetlucavo belo i stavio je u praznu kantu od farbe. Ova grana je, po mom mišljenju, efikasno zamenila jelku, ali je gospodja Kent tužno rekla: „Ipak, nije baš isto, ne ako je jedini razlog što smo je stavili taj što ne možemo sebi da priuštimo pravu plastičnu jelku.“ Htedoh da kažem da je njihova improvizovana jelka u modernističkom i haj-tek stilu, ali ipak zadržah taj komentar za sebe.
Pitao sam decu Kentovih šta su dobili za Božić i oni su rekli: „Cipele“, tako da sam morao da se pretvaram kako im se divim. Nisam ni imao izbora, jer su mi ih sve vreme gurali pod nos. Gospodja Kent se nasmejala i rekla: „A gospodin Kent i ja smo jedno drugome dali po paklu pljuga!“ Kao što znaš, dragi dnevniče, ja sam protiv pušenja, ali sam razumeo njihovu potrebu za bar nekakvim zadovoljstvom na Božić, pa im nisam održao svoje antipušačko predavanje.
Nisam više hteo da postavljam nikakva pitanja i učtivo sam odbio pitice s mlevenim mesom... s mesta na kom sam sedeo mogao sam da vidim njihov prazan špajz.
Vraćajući se kući i pitao sam se kako li su moji roditelj uspeli da mi kupe pristojne božićne poklone. Na kraju krajeva, i moj otac i gospodin Kent bili su nevine žrtve robotske kulture u kojoj mašine imaju prednost nad ljudima.
To sam saznao kada sam ušao na zadnja vrata naše kuće. Otac je govorio: „Ali, Polin, kako ću, do djavola, da platim sledeći račun Akses kreditne kartice?“ Majka je odgovorila: „Džordž, moraćemo nešto da prodamo. Ma šta da se desi, moramo da zadržimo bar jednu kreditnu karticu, jer je nemoguće živeti od socijalne pomoći i osiguranja!“
Znači, božićno blagostanje moje porodice je obična tanka glazura. Imali smo ga na kredit.
Po podne smo otišli na čaj kod bake povodom drugog dana Božića. Dok je mljackala kolačiće s kremom od jaja žalila se ogorčeno na Božić koji je provela u klubu „Evergrin“. Rekla je: „Znala sam da nije trebalo da odem; onaj odvratni komunista Bert Bekster gadno se napio jer je pojeo čitavu kutiju čokoladnih bombona s likerom i na melodije božićnih pesama pevao neke bezobrazluke!“
Moj otac reče: „Mama, trebalo je da dodješ kod nas. Pa pozvao sam te!“
Baka odvrati: „Pozvao si me samo jednom. U svakom slučaju, Sagdenovi su bili tamo.“ Ova poslednja opaska uvredila je moju majku; ona uvek kritikuje svoju familiju, ali mrzi kada to drugi rade. čajanka se završila katastrofalno kada sam razbio jedan tanjir sa šarom vrbe koji je baka imala godinama. Ja znam da me baka voli, ali moram da zabeležim da me je ovaj put ubilački pogledala. Rekla je: „Niko nikada neće shvatiti šta mi je taj tanjir značio!“ Ponudio sam se da pokupim parčiće, ali me je odgurnula drškom četke za skupljanje mrvica. Otišao sam u kupatilo da se smirim. Posle dvadeset minuta majka je zakucala na vrata i rekla: „’Ajde, Adrijane, idemo kući. Baka je malopre rekla tvom ocu da je sam kriv što je ostao bez posla.“ Dok sam prolazio kroz dnevnu sobu, izmedju bake i oca je vladao takav muk kao da je medju njima prozor s dvostrukim staklima.
Dok smo kolima prolazili pored Pandorine kuće, video sam da su ukrasne svetiljke na jelci u njenoj bašti uključene, pa sam zamolio roditelje da me tu ostave. Pandora je u početku bila ushićena što me vidi. Oduševila se poklonom koji sam joj kupio (narukvica od čistog zlata iz „Teska“, 2,49 funti), ali se posle izvesnog vremena malo ohladila i počela da priča o božićnoj zabavi na kojoj je bila. Dosta je pominjala nekog dečaka po imenu Krispin Vortog-Launds. On je očigledno stručnjak u veslanju i za Božić je vozio Pandoru čamcem po jezeru. Dok je veslao, recitovao joj je dela Persija Biša Šelija. Pandora kaže da je na jezeru bila izmaglica. Ućutao sam od besa i ljubomore i zamislio kako guram aristokratsku facu Krispina Vortog-Laundsa pod vodu sve dok ne zaboravi i na Pandoru i na Božić i na Šelija. Otišao sam u krevet u jedan posle ponoći, iznuren od silnih emocija. U stvari, dok sam ležao u mraku, na oči su mi navrle suze; posebno kada sam se setio praznog špajza Kentovih.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tajni dnevnik Adriana Molea

Počalji od MustraBecka taj Uto Nov 17, 2009 8:52 am

Utorak, 1. januar 1991.

Započeo sam godinu s tutnjavom u glavi i drhtavicom u udovima zahvaljujući prekomernim količinama alkohola koji sam bio primoran da sinoć ispijem na žurki moje majke.
Bio sam sasvim srećan dok sam sedeo na trpezarijskoj stolici, posmatrao prisutne kako igraju i srkutao svoje niskokalorično bezalkoholno piće, ali mi je majka neprestano dovikivala: „Pridruži se, ne kvari raspoloženje“, i nije htela da prestane sve dok nisam popio čašu i po lambruska.
Dok mi je nalivala vino u plastičnu čašu, dobro sam je pogledao izbliza. Oko usana su joj se ucrtale bore poput brojnih rečnih korita koja se slivaju ka ljubičastocrvenom jezeru; kosa joj je bila crvena i sjajna skoro sve do temena, a onda je sedi sloj otkrivao istinu: vrat joj je bio mlohav, dekolte naboran, stomak joj je štrčao ispod male crne haljine (veoma male) koju je obukla. Jadna žena, ima četrdeset i sedam godina; dvadeset i tri godine je starija od svog drugog supruga. Znam sigurno da je on, Martin Mafet, nikada nije video bez šminke. Sramota na šta joj liče jastučnice: ne vide se od karmina i maskare.
Nije prošlo mnogo pre nego što sam se našao na improvizovanom podijumu za ples u dnevnoj sobi, igrajući uz The Birdie Song zajedno s Pandorom, ljubavi mog života, Pandorinim novim ljubavnikom – profesorom Džekom Kevendišem, Martinom Mafetom – mojim klinac-očuhom, Ivanom i Tanjom – Pandorinim roditeljima boemima i drugim pijanim prijateljima i rodjacima moje majke. Kako je pesma uz dernjavu dostizala vrhunac, ugledao sam sebe u ogledalu iznad kamina. Lepršao sam rukama i kezio se kao umobolnik. Odmah sam stao i vratio se na stolicu. Bert Bekster, koji je prošle godine napunio sto godina, izvodio je neki nespretni ples u kolicima koji je za posledicu imao nekoliko ranjenih; levi gležanj mi je i dalje modar i natečen zahvaljujući njegovom nehatu. Na prednjoj strani nove bele košulje imam i veliku fleku od cvekle koju mi je napravio kada je zabunom bacio preko sobe sendvič sa cveklom umesto kesice s konfetama. Ipak, jadni matori kreten će sigurno ove godine umreti – dobio je telegram-čestitku od Kraljice – tako da neću da mu naplatim hemijsko čišćenje koje će mojoj košulji skoro sigurno biti potrebno.
Staram se o Bertu Beksteru već deset godina, dolazim mu u posetu iz Oksforda, kupujem mu one njegove gadne cigarete, sečem njegove užasne nokte na nogama, itd. Kada će tome doći kraj?
Moj otac je upao na žurku u 23.30. Izgovor mu je bio da hoće hitno da razgovara s mojom bakom. Ona je sada veoma gluva, tako da je bio primoran da se dere ne bi li nadjačao muziku. „Mama, ne mogu da nadjem libelu.“
Kakav patetičan izgovor! Ko još koristi libelu za vreme dočeka Nove godine, osim dežurnih vodoinstalatera? Bio je to jadan vapaj jednog usamljenog četrdesetdevetogodišnjeg razvedenog čoveka čijem je mornarski plavom odelu kroja iz sredine osamdesetih bilo potrebno hemijsko čišćenje i čije su braon mokasine bile zrele za bacanje. Učinio je sve što je mogao sa onim što mu je ostalo od kose, ali to nije bilo dovoljno.
„Imaš li pojma gde bi mogla da bude libela?“, bio je uporan moj otac gledajući ka stolu s pićem. Onda je dodao: „Postavljam neke pločice ispred ulaza.“
Glasno sam se nasmejao na ovu njegovu očiglednu laž.
Baka je napravila zbunjenu facu i otišla u kuhinju da u mikrotalasnoj rerni podgreje rol viršle, a moja majka je učtivo pozvala svog bivšeg muža da se pridruži društvu. Nije mnogo prošlo a on je već skinuo sako i počeo da se baca po podijumu za ples s mojom osmogodišnjom sestrom Rouzi. Smatrao sam da je stil igranja mog oca krajnje blamantan za posmatranje (uzor mu je i dalje Mik Džeger), tako da sam otišao na sprat da promenim košulju. Usput sam prošao kraj Pandore i Plavobradog Kevendiša koji su bili u strastvenom zagrljaju napola zavučeni u plakar s ventilacionim instalacijama. Toliko je star da bi otac mogao da joj bude.
Pandora pripada meni od moje trinaeste godine, kada sam se zaljubio u njenu kosu boje melase. Jednostavno, tvrdi pazar. Udala se za Džulijana Tvizlton-Fajfa samo da bi me napravila ljubomornim. Ne može da postoji nijedan drugi mogući razlog. Džulijan je biseksualni poluaristokrata koji povremeno nosi monokl. Svim silama se trudi da bude ekscentričan, ali mu nikako ne ide. U suštini, on je samo jedan običan čovek s akcentom više klase. Nije čak ni zgodan. Liči na konja s dve noge. A što se tiče njene ljubavne veze s Kevendišem, čovekom koji se oblači kao klošar, i sama pomisao na to me zapanjuje.
Pandora je izgledala naročito lepo, u haljini sa golim ramenima iz koje su grudi neprestano pretile da izlete. Kada je ovako pogleda, niko ne bi ni pretpostavio da je ona sada dr Pandora Brejtvejt koja tečno govori ruski, srpskohrvatski i još neke jezike koji se malo koriste. Više je ličila na neku vrhunsku manekenku koja krstari modnim pistama nego na doktora filologije. Svakako je ovoj žurki dodala glamur: za razliku od svojih roditelja, obučenih kao i obično u bitničkom stilu iz pedesetih – rolke i rebrasti somot. Nije ni čudo što su se oboje obilno znojili dok su igrali uz čaka Berija.
Pandora mi se nasmešila dok je vraćala levu sisu u haljinu. Taj osmeh mi je srce probio. Zaista je volim. Spreman sam da sačekam dok se ne urazumi i ne shvati da za nju na ovom svetu postoji samo jedan čovek, a to sam ja. Zato sam i krenuo za njom u Oksford i privremeno se nastanio u njenoj ostavi. Živim tamo već godinu i po. Što je više izložena mom prisustvu, pre će shvatiti moje kvalitete. Podvrgnut sam svakodnevnim poniženjima posmatrajući je s njenim suprugom i ljubavnicima, ali ću plodove ubirati kasnije, kada ona bude ponosna majka naše šestoro dece, a ja čuveni pisac.
Kako je otkucalo dvanaest, svi se uhvatiše za ruke i zapevaše Auld Lanng Syne . Pogledao sam unaokolo: Pandoru, Kevendiša, svoju majku, oca, svog očuha, baku, Pandorine roditelje – Ivana i Tanju Brejtvejt, i psa. Suze mi ispuniše oči. Približavam se dvadeset i četvrtoj, pomislih, a šta sam uradio sa svojim životom? I kako se pesma završavala, odgovorih sebi – ništa, Mole, ništa.
Pandora je želela da prvu noć nove godine provede s Kevendišem u Lesteru u kući svojih roditelja, ali sam je u 00.30 podsetio da su ona i njen matori ljubavnik obećali da će me odvesti natrag u Oksford. Rekoh: „Za osam sati moram da budem na svom radnom mestu u Odseku za zaštitu životne sredine. Tačno u 9.30.“
Ona reče: „Zaboga, možeš li bar jedan jebeni dan da odsustvuješ bez dopuštenja? Je l’ baš moraš da se ulizuješ onom bednom Braunu, koji se ponaša kao neki ruski komesar?“
Odgovorih joj, nadam se dostojanstveno: „Pandora, neki od nas svoju reč i održe, za razliku od tebe koja si u utorak drugog juna 1983. godine obećala da ćeš se udati za mene čim položiš veliku maturu.“
Pandora se nasmeja tako da je prosula onaj čisti viski iz svoje čaše. „Imala sam šesnaest godina“, reče. „Ti si se jebeno izgubio u vremenu.“
Ignorisao sam ovu uvredu. „Hoćete li me odvesti u Oksford kao što ste obećali?“, brecnuo sam se brišući kapljice viskija s njene haljine salvetom na kojoj su bili crteži irvasa.
Pandora preko sobe viknu Kevendišu koji se zapričao s bakom o tome kako je pas izgubio apetit: „Džek! Adrijan insistira da ga vratimo u Oksford!“
Plavobradi prevrnu očima i pogleda na sat. „Adrijane, imam li vremena za još jedno piće?“, upita.
„Da, ali samo kiselu vodu. Zar ne voziš?“, rekoh.
Ponovo je prevrnuo očima i uzeo flašu perijea. Moj otac mu pridje pa on i Kevendiš počeše da se sećaju „starih dobrih vremena“ kada su mogli da popiju po deset piva u pabu, udju u auto i odvezu se a da im „zakon ne nalegne na kičmu“.
Bilo je dva sata ujutru kada smo napokon napustili kuću moje majke. Onda smo morali da svratimo kod Brejtvejtovih po Pandorinu torbu. Sedeo sam na zadnjem sedištu Kevendišovog volvoa i slušao njihov banalni razgovor. Pandora ga zove „Baja“, a Kevendiš nju „Majmunče“.
Probudio sam se na periferiji Oksforda čuvši je kako šapuće: „Pa, Bajo, šta misliš o veselju u mezonu Molovih?“
čuo sam ga kako odgovara: „Majmunče, kao što si i obećala, očaravajuće vulgarno. Strašno sam uživao.“ Oboje su se okrenuli da me pogledaju, pa sam se pravio da spavam.
Počeo sam da razmišljam o svojoj sestri Rouzi koja je, po mom mišljenju, potpuno razmažena. Bista s perikom iz kompleta Mala frizerka koju je tražila za Božić stajala je zanemarena na prozorskom pragu još od drugog dana po Božiću, okrenuta ka takodje zanemarenoj bašti. Plava umetnuta kosa joj je bila očajno zamršena, a lice izmazano drečavom šminkom. Večeras je Rouzi igrala s Ivanom Brejtvejtom na način koji uopšte ne dolikuje jednoj osmogodišnjakinji. Ličili su na Lolitu i Hamberta Hamberta.
Nabokove, kolego po peru, da si samo živ na ovaj dan. čak bi i ti bio šokiran kada bi video Rouzi Mol kako se šepuri u crnoj mini suknji, ružičastim hulahopkama i ljubičastoj kratkoj bluzi!
Odlučio sam da redovno vodim dnevnik u nadi da će moj život možda delovati interesantnije ako se zapisuje. Živeti ga svakako nije interesantno. Ne možete ni da verujete koliko je monoton.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tajni dnevnik Adriana Molea

Počalji od MustraBecka taj Uto Nov 17, 2009 8:53 am

Sreda, 2. januar
Jutros sam zakasnio na posao deset minuta. Autobusu je otpao auspuh. Gospodin Braun uopšte nije imao razumevanja. Rekao je: „Mole, trebalo bi da nabaviš sebi bicikl.“ Podsetio sam ga da su mi za osamnaest meseci ukradena tri bicikla. Ne mogu više sebi da priuštim da oksfordske kriminalce snabdevam ekološki opravdanim prevoznim sredstvima.
Braun se brecnuo: „Onda, Mole, idi peške. Ustani ranije i idi peške.“
Otišao sam u svoju kancelariju i zatvorio vrata. Na stolu me je čekala poruka kojom me obaveštavaju da je u Njuport Pegnelu otkrivena jedna kolonija vodenjaka. Stanište im je nasred već isprojektovanog zaobilaznog puta. Nazvao sam Kancelariju za ekologiju pri Ministarstvu za saobraćaj i upozorio izvesnog Pitera Pitersona da bi moglo da se desi da izgradnja saobraćajnog puta bude odložena.
„Ali to je, jebote, smešno“, rekao je Piterson. „Preusmeravanje tog puta bi nas koštalo stotine hiljada funti, i sve to samo da spasemo nekoliko ljigavih gmizavaca.“
Ovo je takodje i moje lično mišljenje o vodenjacima. Muka mi je od njih. Ipak, plaćen sam da se borim za njihovo pravo na opstanak (bar u javnosti), tako da sam Pitersonu održao svoje standardno predavanje o očuvanju vodenjaka (i istakao da su vodenjaci vodozemci, a ne gmizavci). Ostatak jutra sam proveo pišući izveštaj o ovom slučaju u Njuport Pegnelu.
Za vreme pauze za ručak izašao sam iz Odseka za zaštitu životne sredine i otišao da podignem blejzer s hemijskog čišćenja. Zaboravio sam da ponesem priznanicu. (Os-tala mi je kod kuće; njom sam obeležavao mesto gde sam stao u knjizi Kolina Vilsona Autsajder. Gospodin Vilson je, kao i ja, rodom iz Lestera.)
Žena koja je tamo radila odbila je da mi preda blejzer, čak i kada sam pokazao na rafu koji je moj. Rekla je: „Taj blejzer ima na sebi oznaku Britanske legije. Vi ste premladi da biste bili u Britanskoj legiji.“
Neki student iza mene se zakikotao.
Razjaren, rekoh toj ženi: „Vi ste očigledno ponosni na svoju moć opažanja. Možda bi trebalo da napišete za televiziju jednu epizodu Inspektora Morsa .“ Medjutim, moj smisao za humor nije dopro do ove cepidlake.
Student se progurao i predao joj neki smrdljivi dušek, zahtevajući da bude gotov za četiri sata.
Nisam imao drugog izbora nego da odem do kuće i uz-mem priznanicu, vratim se do radnje za hemijsko čišćenje, a zatim s blejzerom uvijenim u neku mušemu i prebačenim preko ramena odjurim natrag u kancelariju. Večeras imam sastanak naslepo, a taj blejzer je jedino što imam da obučem.
Moj poslednji sastanak naslepo završio se ranije no što je trebalo kada je gospodjica Sandra Snejp (nepušač, dvadeset i pet godina, vegetarijanac, tamna kosa, smedje oči, 165 cm, privlačna) u žurbi napustila Burger king tvrdeći da je zaboravila čajnik na šporetu. Sada sam, medjutim, ubedjen da je čajnik bio izgovor. Kada sam se to veče vratio kući, ustanovio sam da mi je pukao porub na ledjima vojničkog zimskog kaputa. Žene ne vole aljkavost.
Na posao sam zakasnio dvadeset i pet minuta. Braun me je čekao u mojoj kancelariji. Mahao je mojim izveštajem o Njuport Pegnelu. Izgleda da sam napravio grešku u proceni novorodjenih vodenjaka za 1992. godinu. Umesto 1200, napisao sam 120000. Do takve greške lako dodje.
„A, Mole, sto dvadeset hiljada vodenjaka 1992. godine?“, osmehivao se Braun podrugljivo. „Dobri gradjani Njuport Pegnela sigurno će biti poplavljeni vodozemcima.“
Zvanično me je opomenuo zbog zakašnjavanja i naredio mi da zalijem svoj kaktus. Onda je otišao u svoju kancelariju ponevši izveštaj sa sobom. Ako izgubim posao, pukao sam.
23.30 Devojka se nije pojavila. čekao sam dva sata i deset minuta u Burger kingu u centru grada. Hvala ti, gospodjice Trejsi Vinkler (tiha plavuša, dvadeset i sedam godina, nepušač, voli mačke i šetnje u prirodi)! Ovo je poslednji put da se javljam na oglase iz Oksford mejla s brojevima post restanata. Od sada ću da koristim samo lične oglase u Londonskom književnom prikazu.

četvrtak, 3. januar
Imam strašnih problema sa svojim seksualnim životom. Sve se svodi na činjenicu da ja nemam nikakav seksualni život. Bar ne s nekom drugom osobom.
Ležao sam budan prošle noći i pitao se zašto? Zašto? Zašto? Da li sam smešan, prljav, odbojan? Ne, nisam nijedno od ovoga. Da li sam normalnog izgleda, čist, prijatan? Da, jesam sve ovo. Pa u čemu onda grešim? Zašto ne mogu da odvedem neku devojku prosečnog izgleda u svoj krevet?
Lučim li neki odvratni smrad koji svi osim mene mogu da namirišu? Ako je, bože, tako, nadam se da će mi to neko reći pa da potražim medicinsku pomoć od specijaliste za žlezde.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tajni dnevnik Adriana Molea

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu