Hemingvej

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Hemingvej

Počalji od MustraBecka taj Sre Nov 18, 2009 7:45 am

ПОКРЕТНИ ПРАЗНИК

Ако је човек био те среће и живео
у Паризу као млад, онда било куда
кренуо у току живота, он ће бити
са њим, јер Париз је покретни
празник.
Ернест Хемингвеј
једном пријатељу, 1950.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Hemingvej

Počalji od MustraBecka taj Sre Nov 18, 2009 7:51 am

ДОБРА КАФАНА НА ТРГУ СЕН МИШЕЛ


И онда је настало лоше време. Могло је да наступи сваког дана с доласком јесени. Требало је затворити прозоре преко ноћи због кише, а хладни ветар је скидао са дрвећа на Тргу Контрескарп. Лишће је лежало мокро на киши, а ветар је наносио кишу на велики зелени аутобус на крајњој станици. ''Аматерска кафана'' била је препуна и прозори су се маглили од топлоте и дима. Била је то суморна кафана, лоше вођена, у којој су се окупљале све испичутуре из четврти и ја сам се држао подаље од ње јер је заударала на прљава тела и кисели задах напитих. Људи и жене који су залазили у кафану били су пијани цело време, или онолико времена колико су им то дозвољавали њихови џепови, углавном од вина купљеног на пола литра или литра. На огласима су били исписани необични називи многих напитака, али мало ко би се за њих одлучио, сем уколико није желео да му послуже као подлога да би могао пити вино. Пијане жене називали су poivrottes, што значи цугачице.
''Аматерска кафана'' била је зборно место шљама улице Муфетар, те дивне уске пијачне улице која је водила на Трг Контрескарп. Чучавци старих кућа са становима за издавање, по један уз степенице на сваком спрату, са два оклинчена издигнућа од цемента у облику стопала с обе стране озвора како се кирајџија не би оклизнуо, сливали су се у нужничке јаме које су преко ноћи празнили танкови с црпкама са коњском запрегом. Преко лета, док су сви прозори били отворени, чули бисмо рад црпки и смрад је био врло јак. Танкови су били обојени мрком и шафрановом бојом, и на месечини, док су радили у улици Кардинала Лемоана, њихови цилиндри на точковима, које су вукли коњи, личили су на Бракова платна. Међутим, нико није празнио ''Аматерску кафану'' и жута плаката у њој која је наводила чланове и казне законом предвиђене против пијанчења на јавном месту била је прекривена упљувцима мува и пренебрегавана, колико су њени посетиоци били постојани и смрадни.
Сва туга града откривала се наједном са првим хладним кишама зиме, и кровови високих белих кућа нестајали су са очију пролазника, и поред влажног сивила улица била су то још само затворена врата радњица, траварнице, папирнице и продавнице новина, бабице – другоразредне – и хотела у коме је умро Верлен, и у коме сам ја имао собу, на последњем спрату, где сам радио.
Требало је прећи шест или осам степеница до највишег спрата и било је врло хладно, а ја сам знао колико би коштали свежањ гранчица за потпалу, три жицом везана котура кратких, исцепканих тршчица боровине дужине половине оловке, да би планула ватра од гранчица, и уз то нарамак полусирових пањића од тврдог дрвета које морам да купим да бих запалио ватру и загрејао собу. Прешао сам, дакле, преко улице да погледам у кров на киши и видим да ли се неки димњак пуши, и како се дим понаша. Није било дима и онда сам помислио како ће димњак бити хладан, како неће моћи да повуче, и затим на собу која ће се вероватно испунити димом, на улудо утрошени огрев, и бачени новац, и онда кренух по киши. Прошао сам поред Лицеја Анрија Четвртог и древне цркве Сен Етијен – ди – Мон, поред ветровитог Трга Пантеона, и пресекао улицу на десно да бих нашао заклон и коначно избио с оне стране Булевара Сен Мишел који је у заветрини; онда сам минуо Клини и Булевар Сен Жермен и продужио до једне добре кафане за коју сам знао да се налази на Тргу Сен Мишел.
Била је то пријатна кафана, топла, чиста и угодна, и свој стари непромочиви капут окачио сам на чивилук да се осуши а изношени и временом отрцани филцани шешир оставио на решеткастој полици изнад клупе и поручио cafe au lait. Келнер ми је донео кафу а ја сам из џепа на капуту извадио бележницу и оловку и почео да пишем. Писао сам о Мичигену и пошто је дан био ружан, хладан и ветровит, такав је дан био и у мојој причи. Доживео сам крај многих јесени, најпре у детињству, па као дечак, и најзад младић, и о томе је било лакше писати на једном месту неголи на другом. Мислио сам да је то оно што називају пресађивањем себе, и да је оно потребно људима као и било ком другом растињу. Али у причи су дечаци пили и то у мени изазива жеђ, тако да сам поручио један рум сент џејмс. По хладном дану рум је дивно годио и ја сам наставио да пишем, осећајући се врло пријатно док ми је добри рум са Мартиника подгрејавао и тело и дух.
Једна девојка уђе у кафану и седе сама за сто близу прозора. Била је врло привлачна, лица свежег као тек исковани новчић, ако се новчићи искивају у глатком месу с кожом освеженом кишом, док јој је коса била црна као гавраново крило, оштро подсечена укосо преко образа.
Погледао сам је и она ме узнемири и доста узбуди. Желео сам да је могу унети у ову причу, или у неку другу, али она се поставила тако да може да мотри на улицу и улаз, и ја сам схватио да неког очекује. Тако сам наставио да пишем.
Прича се писала сама од себе и ја нисам успевао да идем укорак с њом. Поручио сам још један рум сент џејмс и посматрао девојку кад год бих дигао поглед, или док сам оштрио оловку зарезачем из кога је увијена пиљевина падала у тацну испод мога пића.
Видео сам те, лепотице, и од сада ти припадаш мени, чекала ти било кога и макар те више не видео, мислио сам. Ти припадаш мени и цео Париз припада мени, а ја припадам овој бележници и овој оловци.
Онда сам опет наставио да пишем и зашао дубоко у причу и у њој се изгубио. Сада сам је ја писао, није се писала само од себе, нисам дизао поглед нити уопште био свестан времена, нисам мислио где сам, нити сам више поручивао рум сент џејмс. И не мислећи на то, осетио сам да ми је доста рума сент џејмс. Онда је прича била готова, и ја сам осетио велики умор. Прочитао сам последњи пасус и затим погледом потражио девојку, које више није било. Ваљда је отишла с добрим човеком, помислио сам. Међутим, био сам тужан.
Склопио сам странице бележнице и ставио је у џеп са унутрашње стране капута и онда затражио од келнера туце portugaises и пола литре њиховог реског белог вина. Пошто бих написао неку причу, увек бих се осећао испражњен, истовремено и тужан и радостан, као да сам спавао са женом; а био сам сигуран да је ово врло добра прича, премда у ствари нећу знати у којој је мери добра док је сутра поново не прочитам.
Док сам јео остриге с јаким укусом мора и једва приметним укусом метала који је хладно бело вино спирало, остављајући само укус мора и сочно ткиво, и док сам испијао њихову хладну течност из сваке шкољке и спирао је низ грло опорим укусом вина, изгубио сам оно осећање испражњености и онда почео да бивам срећан и правим планове.
Сада када је наступило лоше време, можемо на кратко отићи из Париза у неко место где ћемо уместо кише имати снег који промиче кроз борове и прекрива пут и високе обранке брегова, на висину где ћемо чути шкрипу снега под ногама док се ноћу враћамо кући. Ниже Ле Завана налазила се једна планинска лућа са изванредним пансионом у којој ћемо бити заједно и имати своје књиге, где ћемо преко ноћи спавати заједно у топлом кревету, и где ће прозори бити отворени и звезде јасне. Тамо можемо да одемо. Путујући у трећој класи возом који није скуп. Пансион је нешто скупљи од онога што сада плаћамо у Паризу.
Отказаћу собу у хотелу где сам писао и преостајала је још само незнатна кирија за стан у улици Кардинала Лемоана 74. Писао сам новинске чланке за Торонто и новац је требало да стигне. Те чланке сам могао писати било где и под било каквим околностима, а новац за пут смо имали.
Можда ћу ван Париза моћи да пишем о Паризу, као што у Паризу могу да пишем о Мичигену. Нисам знао да је за то још увек рано, јер нисам довољно познавао Париз. Али тако је коначно испало. У сваком случају ићи ћемо ако то моја жена буде хтела, и ја заврших са својим остригама и вином и платих рачун у кафани и најкраћим путем, уз Монтањ Сент Женевјев, пођох натраг по киши – која је сада била за мене само време овог тренутка, а не нешто што мења живот – према свом стану на врху брежуљка.
''Мислим да ће то бити дивно, Тејти'', рекла је моја жена. Имала је благо извајано лице, и њене очи и осмех се озарише, као да су ове одлуке богати, поклони које сам јој донео. ''Када крећемо?''
''Кад год желиш.''
''Ох, ја бих да сместа кренемо. Зар то ниси знао?''
''Можда ће бити лепо и ведро када се вратимо. Кад је ведро и хладно, може бити врло пријатно''.
''Сигурна сам да ће бити лепо'', рече она. ''Како је то лепо од тебе што си мислио на овај пут''.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Hemingvej

Počalji od MustraBecka taj Sre Nov 18, 2009 7:51 am

ПОУКЕ ГОСПОЂИЦЕ СТАЈН

Кад смо се вратили у Париз, време је било ведро и хладно и дивно. Град се прилагодио зими, могла су се купити добра дрва код трговца дрвима и угљем прекопута наше улице, а било је и мангала испред многих добрих кафана, тако да је и на терасама било топло. У нашем стану било је топло и весело. За огрев смо употребљавали boulets, грудвице угљене прашине пресоване у облику јаја, које смо стављали преко разгорелих дрва, а на улицама зимска светлост је била изванредна. Сада се човек већ навикао да гледа оголело дрвеће према небу и да по чистом и оштром ветру шета по свеже опраним шљунковитим стазама Луксембуршког парка. За оне који су се били помирили с тим изгледом, дрвеће без лишћа је личило на скулптуре, зимски ветрови су дували преко површине малих језера а водоскоци прштали на јаркој светлости. Сада, пошто смо се вратили са планина, све раздаљине биле су нам кратке.
Због висинске промене нисам примећивао брдовите успоне, сем утолико што су ми причињавали задовољство, а и пењање на највиши спрат хотела у коме сам радио, у соби с погледом на све кровове и димњаке четврти која је лежала на високом брду, представљало је задовољство. Камин у соби је добро вукао и у њој је било топло и пријатно за рад. У папирним замотуљцима доносио сам мандарине и печено кестење у собу и онда љуштио и јео мале поморанџе налик на мандарине, бацио њихову кору и пљувао семе у ватру док сам их јео заједно с кестењем када сам био гладан. Због шетњи, хладноће и рада увек сам био гладан. Горе у соби имао сам боцу кирша коју смо донели са зимовања у планинама и увек бих попио по чашу кад год био при крају које приче или при крају дневног рада. Кад бих завршио рад предвиђен за тај дан, стављао сам бележницу, или хартију, у фиоку стола а преостале мандарине у џеп од капута. Ако бих их оставио у соби преко ноћи, оне би промрзле.
Било је дивно силазити низ дуго степениште са сазнањем да сам успешно радио. Увек сам радио док не бих нешто завршио и увек сам престајао у тренутку када сам знао како ће бити даљи наставак. На тај начин могао сам бити сигуран да ћу сутрадан наставити да пишем. Али понеки пут када сам започињао нову причу и нисам могао да је наставим, седе сам поред ватре и гњечио кору малих поморанџи изнад руба пламена посматрајући плавичасте искрице које су оне стварале. Стајао бих и гледао преко париских кровова и мислио: ''Немој се бринути. И до сада си увек писао и писаћеш и од сада. Треба само да напишеш једну истинску реченицу. Напиши најистинскију реченицу која ти падне на памет.'' Тако бих најзад написао једну истинску реченицу, и онда кренуо даље. Онда је то било лако јер се при руци увек налазила једна истинска реченица коју сам носио у себи, прочитао је или чуо када је неко изговорио. Ако бих почео да пишем с дотеривањима, или као неко ко уводи или представља нешто, увиђао сам да могу да скратим то цифрање и украшавање, да га изоставим и отпочнем с првом истинском простом потврдном реченицом коју сам исписивао. Горе, у тој соби, одлучио сам да пишем по једну причу о свакој ствари коју познајем. Покушавао сам да тако поступим за све време док сам писао, и то је била корисна и строга дисциплина.
У тој соби сам научио да не мислим о било чему што сам написао од тренутка кад сам престајао да пишем до тренутка када сам опет почињао следећег дана. На тај начин, веровао сам, моја ће подсвест радити у вези са оним што пишем, а истовремено ћу слушати друге људе и све примећивати; учићу, надао сам се, и чиатаћу, тако да не мислим на свој рад и учиним себе неспособним да га завршим. Спуштам се степеницама после успешно обављеног посла, а зато је била потребна срећа колико и дисциплина, било је дивно осећање и тако слободан могао сам да кренем ма куда по Паризу.
Ако бих се у току поподнева разним улицама спустио до Луксембуршког парка, могао бих да прошетам кроз вртове и одем до Луксемуршког музеја где су се налазила велика платна која су сада већином пренета у Лувр и Же де Пом. Одлазио сам тамо скоро сваког дана због Сезанових слика и да видим Манеа, Монеа и остале импресионисте, које сам први пут упознао у Уметничком институту у Чикагу. Од Сезанових платна сам извукао поуку да писање једноставних реченица неће много помоћи да моје приче добију оне димензије које сам покушавао да у њих унесем. Учио сам врло много од њега али нисам био у стању да то довољно јасно ма коме објасним. Осим тога била је то и тајна. Међутим, кад би се светлост у Музеју угасила, одлазио сам кроз Парк и заустављао се у студију, у стану у коме је живела Гертруда Стајн, у улици Флери 27.
Моја жена и ја смо посећивали госпођу Стајн, а она и пријатељица која је код ње живела биле су врло срдачне и пријазне, и ми смо волели пространи студио с великим сликама. Студио је био сличан најбољим одељењима и најдивнијем музеју, с том разликом што се у њему налазио велики камин и што је ту било топлои угодно а оне нас служиле добрим јелом и чајем и природно дестилисаним ликерима од румених шљива, жутих шљива или дивљих малина. Ово су били миришљиви, безбојни алкохолни напици, које су оне служиле из кристалних боца, и у малим чашама, и без обзира да ли је то био quetsche, mirabelle или framboise, сви су имали укус воћа од кога су их справљале, претварали се у суздржану ватруна језику која вас је грејала и развезивала вам језик.
Госпођица Стајн је била врло крупна али не и висока – тешке грађе као сељанка. Имала је дивне очи и снажно немачко – јеврејско лице које је могло бити и фурланско, те ме је подсећала на ељанку с италијанског севера због својих хаљина, свог живог лица и веома лепе, густе и бујне досељеничке косе коју је чешљала на исти начин како је то вероватно чинила и у својим школским данима. Говорила је све време и испрва је причала о људима и местима.
Њена дружбеница била је омања раста и имала је врло пријатан глас, врло тамну пут, косу подсечену као у Јованке Орлеанке, на илустрацијама Бутеа де Монвила, и врло повијен нос. Када смо први пут дошли код њих, радила је једну таписерију, те је била заузета радом на њој, служењем хране и пића, као и разговором са мојом женом. Водила је један разговор и слушала други, и често прекидала онај у којем није учествовала. Доцније ми је објаснила да је увек разговарала са супругама. Супруге, како смо моја жена и ја схватили, биле су толерисане. Али ми смо волели госпођицу Стајн и њену пријатељицу, иако је ова пријатељица била страшна. Слике и колачи и eau – de – vie били су заиста изванредни. Изгледало је да и оне нас воле и опходиле су се према нама као да смо врло добра, лепо васпитана деца од од које се може очекивати да ће успети у животу, и ја сам осећао да нам оне опраштају што смо заљубљени и у браку – време ће већ то средити – и када их је моја жена позвала на чај, прихватиле су позив.
Када су дошле у наш стан, изгледало је да нас воле још више; али било је то можда због тога што је стан био тако мали да смо се осећали много присније. Госпођица Стајн је седела на постељу на поду и затражила да види приче које сам написао, рекавши затим да јој се свиђају све сем једне под насловом ''Горе у Мичигену''.
'''То је добро'', рекла је. ''То се уопште не поставља као питање. Али она је inaccrochable. Значи да је као слика коју сликар наслика и онда не може да је окачи на изложби и нико је неће купити због тога што је ни тај не би могао окачити.''
''Али зашто, ако она није груба већ представља само покушај да се примене речи које људи заиста употребљавају? Ако су то једине речи које могу да изнесу причу и које човек мора да примени? Морате их употребити.''
''Али ви уопште не схватате смисао моје примедбе'', рекла је она. ''Не смете писати ништа што је inaccrochable. То не води ничему. То је погрешно, а и будаласто.''
Она лично желела је да њени текстови буду објављени у часопису Atlantic Monthly; то ми је сама рекла, и додала да ће тако и бити. Казала ми је да нисам довољно добар писац да би ме објављивали у том часопису или у The Saturday Evening Post, али да на свој начин могу бити нека нова врста писца; међутим, пре свега морам имати на уму да не пишем приче које су inaccrochable. Нисам се препирао око овога нити поново настојао да објасним своје покушаје у вези са писањем дијалога. То се тицало само мене и било је много занимљивије слушати. То поподне испричала нам је и како се купују слике.
''Морате се решити, или ћете куповати одела или ћете куповати слике'', рекла је она. ''То вам је просто и једноставно тако. Нико ко није врло богат не може да купује и једно и друго. Немојте да обраћате пажњу на своје одело, а поготово не на моду; одело купујте да вам у њему буде угодно и да вам дуго траје, онда ће вам новац од њега остати за куповину слика.''
''Али макар не куповао себи одела од данас па до века'', рекао сам, ''нећу имати довољно новца да купим Пикасоова платна која желим.''
''Не. Он је ван ваших могућности. Морате куповати платна сликара ваших година – оних који су ваши исписници. Срешћете се ви са њима. Упознаћетесе са њима, ту у овај четврти. Увек има добрих нових и озбиљних сликара. Али никада нећете претерати у куповини одела за себе. У питању ће увек бити ваша жена. Женске хаљине су те које су толико скупе.''
Приметио сам своју жену како покушава да не гледа у чудну, сиротињску хаљину госпођице Стајн, и то јој је полазило за руком. Када су отишле, помислио сам да смо им још увек били у вољи, и оне су нас позвале да опет дођемо у улицу Флери 27.
Тек доцније позвала ме је да у току зиме долазим у студио у било које време после пет. Сусрео сам се са госпођицом Стајн у Луксембуршком парку. Не могу се сетити да ли је шетала свог пса или мачку, ни да ли је у то време имала пса. Знам да сам се ја шетао сам, јер тада нисмо могли да имамо пса, па чак ни мачку, и једине мачке које сам познавао виђао сам по кафанама или малим ресторанима или пак велике мачке којима сам се дивио у прозорима кућних настојница. Доцније сам често сретао госпођицу Стејн са њеним псом у Луксембуршком парку; међутим, овог пута, мислим да је то било пре него што је уопште имала пса.
Али ја сам прихватио њен позив, имала она пса или немала, и од тада сам навраћао у њен студио; увек ме је служила природном eau – de – vie, захтевајући да поново напуним своју чашу, и ја сам гледао слике и разговарао. Слике су биле узбудљиве и разговор је лепо текао. Углавном је говорила она, причајући ми о модерним сликама и о сликарима – више о њима као људима него као о сликарима – а говорила је и о своме раду. Показала ми је многобројне свежњеве свог рукописа на коме је радила и који је њена пријатељица сваког дана прекуцавала. Свакодневно писање чинило ју је срећном, али пошто сам је боље упзнао, увидео сам да би за њену даљу срећу било неопходно да овај постојани дневни учинак, који је количински зависио од њене енергије, буде објављен и да њиме стекне признање.
Ово се није тако оштро постављало у тренутку кда сам је први пут срео, пошто је већ објавила три приповетке које су биле разумљиве свакоме. Једна од ових приповедака, ''Меланкта'', била је врло добра и добри примери њеног експерименталног писања били су објављени у облику књиге и доживели лепе похвале од стране критичара који су се срели са њом или је познавали. Она је била таква личност да када би желела да некога придобије за себе, није трпела отпор, и критичари који су је познавали и видели њене слике примили су на њено писање које нису могли разумети јер су се одушевљавали њоме као личношћу, а имали су и поверења у њене судове. Она је такође открила многе истине о ритму и употреби поновљених речи које су биле вредне и драгоцене, и о овоме је веома убедљиво говорила.
Међутим мрзела је скапавање над преправљањем текстова и обавезу да своје писање чини разумљивим, иако су јој објављивање и званично признање били неопходни, нарочито за невероватно дугу књигу која је носила назив Настајање Американаца.
Ова књига је имала величанствен почетак и знатним делом била је врло добро писана, у развученим и сјајним пасусима, али су се касније јављала бескрајна понављања, која би један савеснији и мање лењ писац бацио у корпу за отпатке. Ја сам се врло добро упознао са рукописом пошто ми је пало у део – можда би боље било рећи, пошто сам био приморан – да га дам Форду Мадоксу Форду који ће га објављивати у наставцима у The Transatlantic Review, знајући да ће његово излажење надживети и сам часопис. Да би био објављен у часопису, морао сам да читам све коректуре рукописа уместо госпођице Стајн, јер њој такав посао није пружао никакво задовољство.
Тог хладног преподнева, када сам прошао поред настојничког прозорчета и кроз хладно двориште ушао у топли студио, све је ово још годинама било пред нама. Тог дана госпођица Стајн ми је давала поуке о сексу. У то време ми смо већ били прилично присни и научио сам да је све оно што нисам разумевао, вероватно било у вези са сексом. Госпођица Стајн је мислила да сам исувише необавештен о сексу, а морам признати да сам имао извесна предубеђења у односу на хомосексуалност, пошто сам познавао само њене примитивније видове. Знао сам да се због тога носи нож који је ваљало употребити у друштву скитница, док сам био дете – у оним данима када реч ''вукови'' није била само шатровачки израз да се означе људи који су опседнути прогањањем жена. Знао сам многе inaccrochable изразе и речи које сам био научио у Канзас Ситију, или обичаје у извесним крајевима тог града, затим Чикага, и на лађама на језеру. Под изговором да јој постављам питања, покушао сам да објасним госпођици Стајн да се један дечак, када се креће у друштву људи, мора осећати спремним да убије човека, да зна како ће то учинити, и да заиста буде начисто с тим да ће то учинити, како би избегао да буде упетљан у ту радњу. Овај израз био је accrochable. Ако сте били спремни да убијете, други би то брзо осетили и онда вас остављали на миру. Међутим, било је и извесних ситуација у којима нисте могли дозволити себи да вас на то принуде или вас у то упетљају. Могао сам да се јасније изразим фразом коју су употребљавали вукови на лађама на језеру: ''Нема само да се цепаш, него имаш да чуваш и дупе''. Али ја сам увек водио рачуна о свом начину изражавања пред госпођицом Стајн, чак и онда кад би једна истинска фраза могла да разјасни или боље изрази једно предубеђење.
''Да, да, Хемингвеју'', рекла је она. ''Али ви сте живели у једној средини међу криминалцима и изопачењацима.''
Нисам хтео да се расправљам, премда сам мислио да сам живео у свету какав је већ тај свет био, а у њему је било свакојаких људи које сам покушавао да разумем, иако неке од њих нисам волео, а неке још и данас мрзим.
''Али шта бисте ви радили са постаријим човеком изванредног држања, и великог имена, који је долазио у болницу у Италији и доносио ми боцу марсале или кампарија понашајући се беспрекорно, и за кога сам једног дана морао да кажем сестри да га никад више не пусти у моју собу?'' упитао сам.
''Ти људи су болесни и беспомоћни и требало би да их сажаљевате.''
''Да ли би требало да сажаљевам тога и тога?'' упитао сам. Рекао сам његово име, иако је и он сам уживао у томе да се открива, тако да није било ни потребно да га именујем.
''Не. Он је покварењак. Он је поткупљивач и заиста покварен.''
''Али њега сматрају добрим писцем.''
''То он није'', рекла је. ''Он је једноставно циркусант и поткупљује из чистог задовољства да поткупљује, а натерује људе и на друге пороке. На пример, на узимање дрога.''
''А у Милану, човек кога би требало да сажаљевам, није ли покушао да мене поткупи?''
''Немојте бити смешни. Како је он могао вас да поткупи? Може ли се једном боцом марсале поткупити младић као што сте ви, који пије жестока пића? Не, он је био један бедни старчић који није био у стању да помогне себи. Био је болестан и беспомоћан и требало би да га сажаљевате.''
''И јесам у оно време'', рекао сам. ''Али био сам разочаран, јер се тако лепо понашао.''
Испио сам још један гутаљ eau – de – vie, сажаљевао старог и гледао Пикасоов акт девојке са корпом цвећа. Ја нисам био започео разговор, и помишљао сам да је већ постао помало опасан. Готово никада није било застоја у разговорима са госпођицом Стајн, али сада смо заћутали; поред тога, она је нешто желела да ми каже, те стога напуних чашу.
''Ви стварно не знате ништа о тим стварима, Хемингвеју'', рекла је она. ''Познавали сте ноторне криминалце, болесне људе и покварењаке. Главно је то што је поступак који чине хомосексуалци ружан и одуран, и после њега они се гаде сами себе. Пију и узимају дроге, да би то прикрили; али они се гаде свог поступка, увек мењају и стварно не могу бити срећни.''
''То схватам.''
''Код жена ствар стоји обрнуто. Оне не чине ништа због чега би се гадиле себе, ништа одвратно, и после тога су срећне и могу да воде срећан заједнички живот.''
''Разумем'', рекох. ''Али шта ћемо са том и том?''
''Она је покварена'', рече госпођица Стајн. ''Она је стварно покварена, тако да никада не може бити срећна изузев са новим особама. Она квари људе.''
''Разумем.''
''Јесте ли сигурни да разумете?''
Било је толико ствари које је требало разумети тих дана, и ја сам био срећан када смо прешли на други разговор. Парк је био затворен те сам морао да прођем поред њега до улице Вожирар, и зађем за доњи део. Било је тужно када је парк затворен и закатанчен, и с тугом сам га заобилазио уместо да прођем кроз њега и журно стигнем кући, у улици Кардинала Лемоана. И дан је сјајно почео. Сутра ћу морати озбиљније да радим. Рад може готово све да излечи, мислио сам онда, и то мислим и сада. У то време једино од чега је требало да се излечим – тако сам бар ја одлучио да госпођица Стајн мисли – била је младост и моја љубав према жени. Нисам ни најмање био тужан када сам стигао кући у улици Кардинала Лемоана, и испричао жени до каквог сам новог сазнања дошао. Преко ноћи били смо срећни са својим већ раније стеченим сазнањима као и другим, новим сазнањима која смо стекли у планинама.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Hemingvej

Počalji od MustraBecka taj Sre Nov 18, 2009 7:52 am

''UNE GENERATION PERDUE''

Није било тешко стећи навику и свраћати у улицу Флери 27 у касна поподнева, јер тамо је било топлине, великих слика и разговора. Често код госпођице Стајн није било гостију и она је увек била пријатељски расположена, а једно дуже време и срдачна. Пошто бих се вратио са са својих путивања на која сам одлазио ради разних политичких конференција, или на Блиски исток или у Немачку, због канадског листа и новинских агенција за које сам радио, тражила је од мене да јој причам о свим занимљивим појединостима. У тим причањима увек је било смешних делова и они су јој се свиђали, исто као и приче које су Немци називали ''хумором на вешалима''. Желела је да зна за пријатни део тока ствари у свету; никада за стварни, никада за ружни.
Био сам млад, нимало туробан и увек је било необичних и смешних ствари које су ми се догађале, чак и у најгоре време, и госпођица Стајн је волела да слушао томе. О другим стварима нисам јој причао већ сам о њима писао.
Када се нисам враћао са каквих путовања, а свратио бих у улицу Флери после рада, покушавао сам покаткада да натерам госпођицу Стајн да прича о књигама. Када сам писао, осећао сам потребу да читам оно што сам написао. Ако човек мисли стално о томе, онда се губи нит ствари о којој се пише, пре него што се настави с писањем следећег дана. Било је нужно забавити се физички, заморити тело, а било је добро и водити љубав са женом коју волите. То је било боље од свега. Али потом, када се испразните, морали сте нужно читати како не бисте мислили или бринули о свом раду док га поново не узмете у руке. Био сам већ научио да никада не исцрпим врело свог писања, већ да увек станем док још има нечег у дубини самог врела, те тако омогућим да се оно поново напуни преко ноћи, из извора који га напајају.
Да бих одвратио мисли од писања, покаткад после рада читао бих писце који су у то време писали, као што су Олдос Хаксли и Д.Х.Лоренс, или било којег другог писца чије су се објављене књиге могле добити у књижари Силвије Бич, или пак наћи на кејовима.
''Хаксли је мртав човек'', рекла је госпођица Стејн. ''Зашто би сте читали једног мртвог човека? Зар не видите и сами да је мртав?''
Нисам увиђао, тада, да је он мртав човек и рекао сам да ме његове књиге забављају и одвраћају ми мисли.
''Требало би да читате оно што је заисат добро, или пак оно што је искрено лоше.''
''Ја читам заиста добре књиге целе зиме, читао сам их целе прошле зиме и читаћу их и идуће зиме, а искрено лоше књиге не волим.''
''Зашто читате тај шунд? То је надмени шунд, Хемингвеју. И то од једног мртвог човека.''
''Волим да видим шта у њима пише'', рекао сам. ''А оне ми и одвраћају мисли.''
''Кога писца још читате сада?''
''Д.Х.Лоренса'', рекох. ''Написао је неке врло добре приповетке, међу њима и једну под насловом ''Пруски официр''.
''Покушала сам да читам његове романе. Он је немогућ. Патетичан је и неразуман. Пише као болестан човек.''
''Мени су се допали Синови и љубавници и Бели паун, рекао сам. ''Можда ова друга књига и није баш тако добра. А Заљубљене жене нисам могао да читам.''
''Ако не желите да читате оно што је лоше, већ желите да читате нешто што ће вам привући пажњу, уз то је на свој начин и изванредно написано, требало би да узмете Мари Белок Лондс.''
Нисам био ништа чуо о њој, а госпођица Стајн ми је позајмила Станара, изванредну приповест о Џеку Трбосеку, и још једну књигу о убиству у некаквом месту изван Париза које је могло бити само Ангијен – ле – Бен. Обе књиге биле су сјајне за читање после рада, личности у њима веродостојне а радња и ужас никад лажни. Оне су представљале савршено штиво у часовима предаха, и ја сам прочитао све књиге госпође Белок Лондс колико год их је било. Али њих није било не знам колико и ниједна није била као прве две, и није ми пошло за руком да пронађем ма шта тако добро да бих испунио слободне часове у току дана или ноћи, све док се нису појавиле прве добре Сименонове књиге.
Мислим да би госпођица Стајн волела добре Сименонове књиге – прва коју сам прочитао била је или L' Ecluse Numero 1 или La Maison du Canal – али нисам баш сигурна јер у време када сам познавао госпођицу Стајн она није волела да чита на француском, иако је волела да говори тим језиком. Прве две Сименонове књиге које сам икада прочитао дала ми је Џенет Фланер. Она је волела да чита на француском и читала је Сименонове написе још док је овај писао репортаже о злочинима.
У току три или четири године, док смо били добри пријатељи, не сећам се да је Гертруда Стајн икада говорила похвално о било ком писцу који није похвално писао о њеном делу, или учинио нешто да потпомогне њену списатељску каријеру, сем када су у питању били Роналд Фербанк и, доцније Скот Финцџералд. Када сам је први пут срео, она није говорила о Шервуду Андерсону као писцу, већ је узбуђено причала о њему као човеку и о његовим великим, дивним, топлим италијанским очима, о његовој љубазности и његовом шарму. Нисам марио за његове велике дивне и топле италијанске очи али сам необично волео неке њене приповетке. Оне су биле једноставно писане, покаткад и изванредно лепо писане; познавао је људе о којима је писао и веома водио рачуна о њима. Госпођица Стајн није желела да говори о његовим приповеткама, већ само о његовој личности.
''А шта мислите о његовим романима?'' упитао сам је. Није хтела да говори о Андерсоновим делима ништа више но што је желела да говори о Џојсу. Ако бисте поменули Џојса двапут, више не бисте били позвани у њену кућу. Било је то као да сте пред једним генералом повољно изразили о другом генералу. Научили бисте да то не чините још при првој оваквој грешци. Могли сте, међутим, увек поменути генерала кога је генерал с којим сте разговарали потукао. Генерал с којим сте разговарали издашно би похвалио побеђеног генерала и затим наставио о појединостима како га је победио.
Андерсонове приповетке биле су исувише добре да би разговор срећно текао. Био сам спреман да кажем госпођици Стајн како су необично лоши његови романи, али и то не би ваљало јер би значило да критикујем једног од њених најоданијих подржавалаца. Када је написао роман коме је дао коначни наслов Црни смех, до те мере ужасно лош, смешан и усиљен да се нисам могао уздржати да га не критикујем у једној пародији,* госпођица Стајн се прилично наљутила. Напао сам неког ко је представљао део њеног апарата. Али дуже време пре тога она није била љута. Сама је почела да издашно хвали Шервуда тек пошто је овај пао у засенак као писац.
Била је љута на Езру Паунда због тога што је исувише брзо сео на једну малу, ломну и, без сумње, неудобну столицу, која му је сасвим могућно била намерно дата, те је ова или напукла или се сломила. Да је он велики песник и један благ и отмен човек, кога је могла сместити и у какву нормалну столицу, то се уопште није узимало у обзир. Разлози зашто не воли Езру, вешто и злобно срочени, били су измишљени годинама касније.
Догодило се то по нашем повратку из Канаде, док смо становали у улици Нотер – Дам – де – Шан, а госпођица Стајн и ја били још увек добри пријатељи, када је она направила примедбу о изгубљеној генерацији. Имала је неку тешкоћу око паљења на свом старом Т – моделу форда, који је у то време возила, и младић који је радио у гаражи, и био у војсци последње године рата, није био вичан, или није прекршио првенство кола, приликом поправке форда госпођице Стајн. У сваком случају он није био serieuh и газда гараже га је неколико пута строго укорио након негодовања госпођице Стајн. Patron му је рекао: ''Сви сте ви једна generation perdue.''
''То сте ви. То сте ви сви'', рекла је госпођица Стајн. ''Сви ви младићи који сте учествовали у рату. Ви сте изгубљена генерација.''
''Заиста?'' рекох ја.
''Јесте'', упорно је тврдила она. ''Ви ништа не поштујете. Напијате се до самоуништења...''
''Да ли је млади механичар био пијан?'' упитао сам.
''Наравно да није.''
''Да ли сте икад мене видели пијаног?''
''Не. Али ваши пријатељи су пијанице.''
''Ја сам бивао пијан'', рекао сам. ''Али овде не долазим у напитом стању.''
''Сигурно да не долазите. То нисам ни казала.''
''Младићев patron je био пијан вероватно још ујутру у једанаест'', рекох ја. ''Зато и прави тако лепе фразе.''
''Немојте се препирати самном, Хемингвеју'', рекла је госпођица Стајн. ''То је сасвим бескорисно. Сви сте ви једна изгубљена генерација, баш као што је и власник гараже и рекао.''
Доцније, када сам написао свој први роман, покушао сам да једним наводом из Књиге проповедникове уравнотежим изјаву власника гараже. Али те ноћи враћајући се се кући мислио сам о младићу из гараже и да ли су га икад превпзили једним од оних кола претворених у болничка. Сећам се како су им прегоревале кочнице при спуштању низ планинске путеве, с пуним товаром рањеника, како су их кочили првом, и најзад пребацивањем у рикверц, и како су последња од њих пуштана низбрдо на празно, да би их потом могли заменити великим фијатима, са добрим Н – мењачем и потпуно металним кочницама. Мислио сам о госпођици Стејн и Шервуду Андерсону, и о себичњаштву и духовној лењости насупрот дисциплини, и онда размишљао о томе ко кога назива изгубљеном генерацијом? Тада, сам се ближио ''Клозери де Лила'', и док је
* Пролећне бујице

светлост обасјавала мог старог пријатеља, статуу маршала Неја, с исуканим мачем и сенкама дрвећа на бронзи, и он ту стајао сам самцит са својим страшним поразом код Ватерлоа, мислио сам како све генерације постају због нечега изгубљене, увек су биле и увек ће бити; застадох код ''Лила'' да правим споменику друштво и попијем једно хладно пиво пре него што се упутим кући, у стан изнад стругаре. Али седећи тамо с пивом у руци, посматрајући статуу и сећајући се колико дана је Неј провео у борби, и то лично, са заштитницом у повлачењу из Москве, из које се Наполеон извезао у кочију са Коленкуром, мислио сам како је присан и драг пријатељ госпођице Стејн и како је дивно говорила о Аполинеру и његовој смрти на дан примирја 1918., док је гомила извикивала ''a bas Guillaume'', а Аполинер, у свом делиријуму, мислио да се то деру против њега, и помислих, учинићу све што до мене стоји да јој будем на услузи и постарам се да буде правично просуђена за добро дело које је створила, догод то будем био у стању, тако ми помогли Бог и маршаловић Неј. Али до врага с причама о изгубљеној генерацији и свим прљавим, јевтиним етикетама. Када сам стигао до куће, и ушао у двориште, и онда кренуо горе и видео своју жену и сина и његову мачку, Цицу Еф, све њих срећне поред ватре у камину, рекао сам жени: ''Знаш, Гертруда је ипак добра жена.''
''Наравно, Тејти.''
''Али понекад баш прича триста глупости.''
''Ја то никад нисам чула'', рекла је моја жена.
''Ја сам супруга, и самном разговара само њена пријатељица.''
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Hemingvej

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu