Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Na čaju sa ...

taj Čet Nov 19, 2009 7:03 am
Piše: K. Kubiček


Znate li vic o Crnogorcu kojem se rodio sin, prolazile su godine a dete ni reč nije progovaralo. Kad su svi pomislili da je gluvonem tada već momak u jednoj prilici ipak nešto reče. Začuđen, ali sretan, otac ga upita zašto je do tada ćutao, a on odgovori da „nije imao primjedbi. Šalu na stranu i pisac Zoran Živković nije objavio ni jednu knjigu dok nije navršio četrdeset i petu, a od tada šesnaest za koje je dobio brojne nagrade i svrstao se u najprevođenije pisce sa našeg prostora. Zašto je do tada „ćutao”?
- Zato što je bilo nepristojno da se ranije oglasim kao pisac. Svako ko u našem vremenu želi da se ozbiljno oproba kao prozaista, mora da obavi obimne pripremne radove. Pre svega da veoma mnogo pročita. To je neizbežno. Tokom pet hiljada godina pismenosti nastao je džinovski korpus proznih dela. Potrebne su vam doslovno decenije da biste stekli uvid samo u najizvrsnija ostvarenja iz istorije svetske književnosti. A bez tog uvida potpuno je neumesno upustiti se u pustolovinu pisanje. Pored ostalog i zato što vam se može učiniti da probijate neke već davno probijene ledove. Danas mi se čini da sam mogao da sačekam još koju godinu pre no što sam napisao prvi roman. Tek sam, zapravo, sada u punoj spisateljskoj zrelosti. Idemo ka vremenu kada će nam u ovom pogledu postati uzor portugalski nobelovac Žoze Saramago. On je već zašao u godine koje počinju brojem šest kada se prvi put prozno oglasio.

U koje doba dana najčešće pišete? Kako izgleda vaš uobičajen radni dan?
- Ja sam jutarnji pisac. Sedam za radni sto pošto prođem kroz uobičajeni niz postupaka koje obavljam po buđenju. Pišem dok u meni ima svežine koju donosi okrepljujući san. Najduže do jedan sat po podne. Potom prestajem da budem pisac. Bar spolja posmatrano. Premda je pisac uvek pisac, čak i kad spava. Odnosno, naročito kad spava i kada se, u snu, podignu brane nesvesnog. A upravo u tom nesvesnom i nastaje svekolika umetnost...

Da li obraćate posebnu pažnju na ishranu? Imate li poroke - cigarete, po neko pićence...
- Gotovo sam neporočan u bilo kom uobičajenom smislu. Nikada nisam ni pušio ni pio. Delovaće neverovatno, ali u životu nisam okusio ni kap vina. Čak i ne znam kakav mu je ukus. Ovo uzdržavanje nema iza sebe nikakvu "ideologiju". Uzdržan sam ne iz nekakvih moralnih, verskih ili asketskih obzira, vec naprosto zato što mi alkohol i duvan uopšte ne prijaju. No, sa druge strane, nisam ni svetac. Imam i ja svoje poroke, ali oni su sasvim bezazleni i neškodljivi u zdravstvenom i moralnom pogledu. I nisu za javnost...

Dela su vam prevedena na brojne jezike. Da li ste putovali u te zemlje i da li u tim situacijama poželite da probate kulinarske specijalitete?
- Putovao sam i tamo gde sam prevođen i tamo gde ću to, nadam se, tek da budem. Volim da probam novu kuhinju, premda to uvek ne ispadne onako kako bi se očekivalo. Evo, na primer, nedavno sam bio na jednom skupu u Kopenhagenu. Dansku kuhinju sam, razume se, probao, ali glavni kulinarski doživljaj bila je poseta mongolskom restoranu...

Neki kažu da iz vaše književne kuhinje izlaze kokteli emocija, fikcije i naracije. Da li ste takav majstor i u svojoj kuhinji, umate li da kuvate, da li ste gurman...?
- Nisam veliki majstor u kuvanju. Okolnosti me ponekad nagone da se oprobam za štednjakom, ali tada uvek težim jednostavnosti. Ako bih probao da napravim nešto složenije, morao bih da dobijem sasvim precizna uputstva, a moja supruga, kao glavni mentor, radije pribegava poluodređenim ili neodređenim savetima, tako da na kraju nešto uvek zakaže...

Da li ste se kao mlad bavili nekim sportom i na koji način sada održavate fizičku i mentalnu kondiciju?
- Iako sam pre neki dan napunio pedeset devet godina, i dalje redovno odlazim na rekreativni fudbal sa sinovima i njihovim drugovima. Prilično su uviđavni i popustljivi prema meni, tako da će možda ovo sportsko druženje još potrajati. Bar dok to moji već vremešni zglobovi izdrže. Fudbal je oduvek bio moj glavni sport. Nikada nisam imao sklonost ka aristokratskim disciplinama - tenisu, golfu...

Vaša novela koja je upravo uvršena u antologiju najboljih svetskih fantastičkih dela za 2007. nosi naslov “Dvanaest zbirki i čajdžinica”. Da li ste ljubitelj čaja? Da li se dok ga pripremate i pijete pridržavate nekog rituala?
- Obožavam zeleni čaj i pijem ga svakog jutra. A i u drugim prilikama. Pri tom nemam poseban ritual. Nestrpljenje mi ne da da se dugo zamajavam oko priprema...

U podacima o vama se pominje da ste ljubitelj mačaka i da ih imate četiri. Da li one imaju neku posebnu ulogu za vas?
- Kako da ne! To su u svemu punopravni članovi porodice Živković, uz suprugu i dva sina blizanca.

U društvu Tolstoja i Kafke
Dela Zorana Živkovića izučavaju se na Univerzitetu u Torontu u okvru kursa o savremenom evropskom romanu, a profesor Džefri Stejdelmen
iz Univerziteta u Bafalu, u okviru seminara “Muzičke teme u kratkoj prozi”,
tumači Živkovićevu knjigu “Sedam dodira muzike” zajedno sa delima Tolstoja, Čehova, Kafke, Kundere Mana i Nabokova.

ČAJDŽINICA
(odlomak iz novele)

...Gospođica Greta uputila se ka jednom slobodnom stolu podalje od prozora. Nije volela da sedi izložena pogledima prolaznika. Skinula je mantil i okačila ga na zidni čiviluk, a kišobran odložila u mesingani stalak ispod njega. Kada se spustila u tešku fotelju presvučenu zelenim plišom, ova kao da ju je upila u sebe.
Nije morala da otvara duguljasti meni takođe zelenih korica. Popodne je uvek pila čaj od kamilice. Ali najednom je odlučila da napravi izuzetak. Okolnosti su bile posebne, a u njenom životu bilo je tako malo odstupanja od svakodnevice. Uopšte nije trebalo da se nalazi ovde, ali kada ju je slučaj već doveo, zašto da to ne iskoristi? Obuzela ju je vragolasta želja za izvesnom nepromišljenošću na mestu gde je niko ne poznaje. Naručiće čaj koji joj se učini najneobičniji.
Meni je imao četiri gusto ispisane strane. Za većinu čajeva uopšte nije čula, a probala je jedva nekoliko, iako je još od malena redovno pila ovaj napitak ujutro i po podne. Dok je prelazila pogledom po bogatoj ponudi, s prisenkom tuge zapitala se zašto je sebe ograničavala na jednoličnost. Ranije je u tome videla vrlinu, ali sada nije uspela da se seti u čemu se ona sastoji. Pa bar u čajevima nije morala da se sputava. Evo prilike da makar malo i sa zakašnjenjem nadoknadi propušteno.
Uz nazive čajeva navodila su se njihova blagotvorna svojstva. Neka su je začudila, druga su joj izmamila smešak, zbog trećih je blago porumenela. Nije ni znala da postoje čajevi od kupusa („lekovito deluje kod poteškoća s varenjem”), spanaća („olakšava tegobe zbog okoštalih vratnih pršljenova”) i šargarepe („pomaže kod anemičnosti”). Za čaj od koprive tvrdilo se da poboljšava pamćenje, onaj od mahovine navodno umiruje napete živce, dok bi čaj od paprati trebalo da rasplamsa zgaslu ljubavnu želju.
Na četvrtoj strani nudili su se nemogući čajevi. Da su okolnosti bile drugačije, trezvenost kojom se inače dičila gospođica Greta navela bi je da se namršti na ono što je tu pisalo, ali sada joj to nije izgledalo kao neumesna neozbiljnost. Šta mari što nije moguće kada tako ljupko zvuči? Iako je mogla da pita od čega se ti čajevi stvarno sastoje, uopšte to neće učiniti zato što bi time samo raspršila čaroliju.
Čaj od vetra razgonio je bezvoljnost, čaj od oblaka pobuđivao je žudnju za letenjem, čaj od mesečine nadahnjivao je na bezbrižnost, čaj od proleća vraćao je u mladost, čaj od noći navodio je na grešne misli, čaj od tišine ispunjavao je spokojem, čaj od magle donosio je razdraganost, čaj od snega pružao je nadu. Mogla je da odabere bilo koji od ovih čajeva. Još bi najbolje, zapravo, bilo kada bi joj spravili mešavinu svih njih. Oskudevala je u svemu što su oni obećavali.
Ali na kraju nije uzela nijedan. Odlučila se za poslednji na spisku - čaj od priča. Na to je delimično uticala jezgrovita preporuka koja je išla uz njega: “Ovo vam je potrebno”. Ali presudno je bilo to što je obožavala priče. Čitala ih je svakoga dana, ritualno kao što je i pila čaj. U časovima kada bi je malodušnost skolila, prebacivala je sebi da više i potpunije živi u svetu priča nego u stvarnom svetu, ali taj sumorni zaključak nikada je ne bi odvratio od čitanja, a kada bi uronila u priče, potištenost bi začas nestala. Ako je već rešila da proba najneobičniji čaj, onda je to bio pravi izbor.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Na čaju sa ...

taj Čet Nov 19, 2009 9:33 am
Bez zapisa nema prošlosti
Na čaju sa - Prof. dr Zorica Arsić Mandarić

Za pripremanje čaja od nestvara treba uzeti, ali veoma oprezno, pregršt osušenih uspomena, preliti ih sa zabranjenim lekom protiv stvarnosti - eliksirom mladiosti i, napitak je gotov! I mada ga često svako od nas ispije, recept je tek nedavno zapisala dr Zorica Arsić Mandarić, lekar ORL, u svojoj knjizi pesama "Ženski početak večnosti".

Piše: B. Laćarak
- Taj čaj pišem, pijem svakodnevno tražeći mirise spokoja i neke svoje nezavisne trenutke zbližavanja sa sobom i pomirenja sa svetom - kaže u razgovoru za "Bilje i zdravlje" dr Zorica Mandarić, lekar, književnik i likovni umetnik, koja svoj nemirni duh ne može da sputa i ukroti ni za trenutak, za sekund.- Čaj je plemeniti napitak - bolesnima je lek, a zdravima povod za okupljanje, druženje, lepu komunikaciju. Ipak, ne treba zaboraviti da se čajevi prave od bilja od kog se pripremaju i lekovi. Svaki čaj ima strogo naznačene efekte po funkciju pojedinih organa, i nije svejedno da li će neko popiti čaj od zove, nane, kantariona ili ruže.
Ova divna, plava žena, iz koje neprestano vrcaju iskrice pozitivne energije, našla je inspiraciju u čaju i kada je pisala stihove za knjigu "Hvatač snova".
"Kako se sad pije čaj od bele rade, kako piše pesma od obranih slova, koja ne mirišu na lek kamilice, ni na spokoj trave jer se prsti dave obranog poljupca na snovidom dlanu, u zelenoj noći i u plavom danu?"
- Umetnik je kosmički darovan talentom da vidi što drugi ne vide, da hvata međuslojno, između reči i ispred događaja, ali i da to uobliči pesmom, slikom, muzikom, tačnije zapisom vremena u kome živi. Bez zapisa nema prošlosti, a bez prošlosti nema budućnosti.Pisac mora da je za pero ispred svog vremena, slikar mora imati viziju koja premašuje poznate i dopuštene granice.
Kao lekar, dr Mandarić se trudi da svoje obrazovanje i znanje na najhumaniji način primeni u lečenju pacijenata, hiljade njih, koji svakodnevna na vratima njene ambulante u Poliklinici za ORL od nje očekuju spas. Iskustvo stečeno radom sa zadovoljstvom prenosi mlađim kolegama, jer je svesna da na njima ova profesija ostaje. A kada u tri sata posle podne skine beli mantil, u srcu i duši instinktivno joj se budi njen paralelni poziv još od najmlađih dana - književno stvaralaštvo.
Piše isključivo olovkom koja je nekako srasla sa prstima i kad misao teče, nečujno i nesmetano zapisuje bez onih tehničkih zastoja kod tipkanja na mašini ili kompjuteru. Olovka je čudo, kao produžetak ruke, kanal za misli, objašnjava naša sagovornica.
- Dosta radim, paralelno pišem i poeziju i prozu, a odmaram kroz slikanje. Kosmičke pesme su završene i nadam se da će uskoro biti i objavljene. Proza koju sada završavam je zapis o našoj duši u modernom vremenu. Promišljanja su o čovekovoj sudbini, pitanju trajanja i postojanja, vere i verovanja i hvatanja u koštac sa istorijskim vihorima. Zbog toga je uglavnom tema svih mojih zapisa - obična ljudska duša u procepima istorije, više bolna nego zdrava, sa čajevima ili bez njih.
Njena platna su prepuna boja jer upravo u tim nijansama ona doživljava svet oko sebe, a život upija svim čulima kao nešto nemirno, nestišljivo, nepredvidivo. Slike su narativne, guste, tako da boje cure izvan rama.
- Likovi moraju da govore, bilo da su slikani ili vajani, da gledaju iznutra tako da im se iz pogleda vidi šta sam ja mislila, sanjala i pevala u sebi dok sam ih stvarala. Slike su kao odeća za misli i kao što izbor odeće pripada raspoloženju i obliku tela, a ne modi, tako i slika mora biti samosvojna, nepodložna hirovima mode i uticajima aktuelnih pravaca.
Putovanja su za nju izazov, iskustvo i inspiracija za pisanje i slikanje, i istovremeno tako podmlađuje i čuva ono dete u sebi bez koga ne može biti stvaralaštva.
- Videti Efes, Kartaginu i Knosos, popeti se na Etnu, ući među duge Iguasu vodopada, pomirisati čarobnu obalu Amalfi, videti Luvr i Vatikan,, plaže Kopakabane, kelnsku katedralu i prošetati kanalima Amsterdama i Venecije, obići sva ta mesta prepuna vremena i udahnuti neki drugi nepoznati život, duh i dah drugačijih naroda, znači da ćeš ih neminovno uporediti sa svojim vremenom i narodom.
Kao mala devojčica sanjala je putovanja i čeznula da omiriše ono o čemu je čitala i gledala na ekranima, da oseti bit, kako kuca srce sveta iza granica njene zemlje. Danas, sa svakog putovanja, pored simboličnih sitnica, donosi i male putopise čiji se fragmenti vešto uklapaju u njenim delima.
-I lečenje je stvaralaštvo i duhovnog i telesnog zdravlja i zato mora biti kreativno od prvog kontakta sa pacijentom, jer podrazumeva puno poverenje bolesnika u lekara i bezrezervni angažovanost. Susretanje sa mnogo sudbina, svedočenje o životu i smrti i borba za izlečenje bolesti je velika odgovornost, ali za mene i dragoceno životno i umetničko spoznanje koje se neminovno preliva, curi u sve što se kreira. Zato su moje slike i skulpture, ali i moja poezija posvećeni ljudskom duhu, situacijama i osećanjima.
A kada progovori jezikom medicine, onda su svi njeni saveti usmereni ka očuvanje zdravlja. Treba voleti svoje telo, ističe dr Mandarić, da bi uopšte želeli da ga negujete, baviti se sportom i aktivnostima vezanim za otvoren prostor i raditi ono što volite u svakom slobodnom trenutku.
- Hraniti se umereno je formula dobrog zdravlja - poručuje ova simpatična i neumorna ženica, niskog rasta, koja je i na pragu šezdesete godine uspela da sačuva vitku liniju i lepe obline. - Smanjiti strasti za jako začinjenom i preobilnom hranom, alkoholom i pušenjem cigareta, kao i za brzom hranom. Idealno bi bilo kada bi svako moga da napravi ravnotežu između unetih kalorija i utroška energije a izbegavati faktore koji provociraju sklonost ka naslednim bolestima. Uz to, uzajamnost, podrška i prijateljstvo su neophodna duhovna hrana svakog pojedinca. Telesno zdravlje ulazi kroz usta a duhovno kroz srce.
A ako ipak nedovoljno znate o zdravlju, o čajevima i lekovitom bilju diljem livada i planina iz prirode i iz života, "češće čitajte ovaj dragoceni časopis kao izuzetan priručnik za lakše življenje", na kraju dodaje dr Zorica Mandarić.


Lekar, književnik, umetnik

Rođena je u Skoplju 1949. godine, detinjstvo i mladost do završetka gimnazije provela u Kruševcu. Diplomirala je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, magistrirala na odseku pulmologije 1997. i odbranila doktorsku disertaciju iz otorinolaringologije 2000. godine. Radi na Institutu za otorinolaringologiju Kliničkog centra Srbije.
Objavila je 18 knjiga poezije, lirske proze i eseja. Laureat je književne nagrade "Gordana Todorović" za celokupno književno delo 1997.godine i nagrade "Jefimijin vez" 2005. godine u Ljubostinji za knjigu poezije "Ženski početak večnosti".Pesme su joj prevođene na engleski, italijanski, španski, rumunski, arapski, grčki i bugarski jezik.
U likovnom opusu radi akvarele, slika uljani pastel i ulje na platnu, oslikava staklo i svilu, a poslednjih godina vaja malu plastiku u drvetu. Bavi se i crtanjem, lutkarstvom, tapiserijom, ambalažom. Nedavno joj je objavljena monografija eseja, slika i skulptura "O čudesnom stvaranju".
Aktivni je član Likovnog kluba "Đuro Salaj" u Beogradu, a od 1973 do 1993. godine učestvovala je na više od sto zajedničkih i šest samostalnih izložbi.
Član je Udruženja književnika Srbije.
Udata je i ima dve kćerke.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Na čaju sa ...

taj Čet Nov 19, 2009 9:35 am
Stvarnost je prepodnevna zabava
Na čaju sa - Mirjana Bobić-Mojsilović, novinar-kolumnista i književnik
Kad kažem autobiografija mislim na ukupan korpus znanja, iskustva, emocija,svega što sam videla, čula, pomirisala.Naravno tu spadaju i sudbine svih ljudi koji su me okrznuli. Slikarstvo je moje more, plaža, suncobran. Kad pogledam neku od svojih slika otputujem gde god hoću a, kad slikam, znači da sam odlično raspoložena.


Piše: Mateja Vučković

Još kao gimnazijalka, zajedno sa sestrom bliznakinjom, Zoricom, Mirjana je mamila pažnju širokih masa, tačnije, televizijskih gledalaca. Vedre, vesele, nasmejane, elokventne, nisu bile samo "dekor" u jednom davnašnjem kvizu, gde su bile "prve pomoćnice" glavnom voditelju. Odmah su pokazale da se ne boje kamera, da umeju da vladaju scenom a i da imaju mnogo šta u, tada, još mlađanim glavama. Oni koji su verovali u ove dve "male", s pravom su verovali. Dok se Zorica zaputila u svet nauke i profesure, kao jedan od naših cenjenih sociologa kulture, Mira je ostala dosledna prvoj ljubavi - novinarstvu. Do današnjih dana. Doduše, proširila je delokrug svog pisanja, ali, novinarstvo je za nju, ipak, na prvom mestu. Kroz kolumne, koje i dalje piše za mnoge časopise, ali i kroz autorske govorne televizijske emisije.
Mi smo je pozvali na časkanje uz čaj.

Pijete li uopšte čaj? Da li to činite samo kada ste bolesni ili ciljano, s prijateljima "idete na čaj", umesto na kafu ili vino, što je sve do nedavno kod nas bio uobičajeni poziv na druženje?
- Sa prijateljima pijem vino, pošto se sa njima viđam uveče. Inače ne sedim po kafićima skoro nikada, jer za to nemam vremena. A čaj pijem. Veoma često. Volim zeleni čaj i skoro svakog dana ga pijem sama, kad radim, umesto kafe. I veoma mi prija. Inače pijem samo biljne čajeve - volim i čaj od nane, majčine dušice, od hibiskusa. Bez šećera, naravno. Ništa ne stavljam u čaj. Za zeleni čaj sam na kineskoj pijaci kupila divnu šolju sa cediljkom i poklopcem, tako da mi je to postao neki mali lični ritual.

Od nedavno ste na televiziji, u vašoj emisiji, počeli i javno da kuvate i ugošćavate poznate ličnosti. Da li je tajna poriva za takvom emisijom možda u činjenici da se ljudi uz jelo i piće više opuste i lakše odgovaraju na tzv. nezgodna pitanja ili u nečem drugom?
- Kada zovete goste na večeru, to je uvek neka mala svečanost. Trudim se da se prema mojim gostima u televizijskoj emisiji ponašam kao da su mi stvarno došli u kuću na večeru. Sa druge strane, htela sam da napravim emisiju u kojoj će ljudi dobiti priliku da se pokažu opuštenijim i boljim nego što su do tada bili. Mogu da kažem da su svi bili fenomenalno opušteni i prirodni, a neki od njih čak i frapantno iskreni. Da, vino i kuvanje pomaže u tome - i meni i njima.

Već duže se u javnosti češće predstavljate kao pisac nego kao novinar. Da li ste se to zasitili novinarstva ili je razlog ulaska u književne vode neki drugi?
- Pisanje je moja najdublja potreba, sa tim ne možete da kalkulišete. Novinarstvo je moja prva ljubav. Jedno vreme, nekoliko godina nisam pisala ni za jedne novine. I u jednom trenuitku sam pomislila da gubim vezu sa stvarnošću u kojoj živim. Vratila sam se novinarstvu, pišem nekoliko kolumni, ali to je taman toliko da potpuno ne otputujem u svoj svet mašte, da zadržim kontakt sa stvarnošću i ljudima u njoj.

Kako usklađujete mirno, osamljeno pisanje knjiga, odvojeno od javnosti, i žustro novinarstvo, uvek u žiži javnosti?
- Ujutro kad ustanem, skuvam kafu (to je jedina kafa koju popijem u toku dana, ali bez nje ne mogu), upalim kompjuter i napišem svoju kolumnu. Mogu da kažem da sa stvarnošću završavam do podneva. Sve ostalo je moje vreme, vreme koje imam za sebe. I tada stvaram u tišini.

Za novine i televiziju teme svakodnevno izviru, ali, gde crpite inspiraciju za vaše knjige?
- Sve moje knjige su moja autobiografija u najširem značenju tog pojma. Kad kažem autobiografija, onda mislim na ukupan korpus znanja, iskustava, emocija, svega što sam videla, čula, pomirisala. Da, naravno tu spadaju i sve sudbine svih ljudi koji su me okrznuli. To jest, sve što vidim i čujem, potencijalno ulazi u moju literaturu.

Sticajem nesrećnih okolnosti veoma mladi ste postali udovica, a samim tim i žena koja sama odgaja dete, u vašem slučaju kćer. Koliko vam je to
teško i zašto? Da li je našim samohranim majkama, u poređenju sa ženama istog statusa i dobi, koje žive na Zapadu, teže ili lakše da tako žive i podižu svoju decu?
-Teško je kad sami podižete dete, ma gde da živite. Nije to samo pitanje materijanog, mada ono u našim uslovima nije zanemarljivo - pre svega, težina o kojoj govorite odnosi se na to da ništa iz oblasti roditeljstva nemate sa kim da podelite. A sve ostalo - za to sam se nekako pobrinula.

Iako ste "javna ličnost" svoj život vrlo dobro kontrolišete i svoju privatnost uspešno držite po strani. Zašto tako strogo vodite računa o tome?
- Zato što mislim da je privatan život - privatna stvar. Ljudi koji svoju privatnost "prodaju medijima" sigurno imaju dosta praznine - pa im treba dokaz da su živi. Meni to ne treba. I mislim da se privatne priče, dobre ili loše, mogu deliti samo sa najbližim prijateljima.

Ljudi koji su vam bliski znaju i da lepo slikate, da na vašim slikama preovlađuje raskošan kolorit. Koliko je slikarstvo vaš hobi, svojevrsno pražnjenje ili bekstvo od stvarnosti?
- Slikarstvo je moja druga ljubav, moje bekstvo od stvarnosti, moje more, koje mogu da imam kad god poželim. Moja plaža, moj suncobran. Dovoljno je da pogledam neku od mojih slika, i da otputujem. A kad slikam, to znači da sam u odličnom raspoloženju.

Vidimo vas i u reklamnim spotovima. Je li razlog ovakvom eksponiranju finansijske prirode ili nesto drugo?
- Ne znam da li ste primetili, ali u reklamama za proizvode koje reklamiram, reklamiram se i ja - to jest, ono što radim. Recimo da sam snimila reklame zato što se u njima govori i o onome čime se ja bavim, a postojao je i finansijski motiv. Da dodam još da reklamiram zdrave proizvode - jogurt sa lekovitim bakterijama, posuđe koje je savršeno i u kome je zdravo kuvati.

Mnogim ljudima ste veoma simpatični, ali ima i onih koji vam zameraju na preteranom gestikuliranju. Pokušavate li ikad da sebe u tome obuzdate
ili, jednostavno, ostajete takvi kakvi ste, jer u suprotnom ne biste bili "prava Mira"?
- Svako ko je javna ličnost ima one koji ga vole i one koji ga kritikuju, čak i kada to ne zaslužuje. Nisam nikakav izuzetak. Što se gestikuliranja tiče - to sam ja, mada mislim da u poslednje vreme to radim manje, pre svega zato što su mi ruke u emisiji "Pogodi ko dolazi na večeru", stalno zaposlene - ili seckam, ili mešam, ili držim čašu.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Na čaju sa ...

taj Čet Nov 19, 2009 9:38 am
San o krilu umesto ruke
Na čaju sa glumicom Vjerom Mujović

Piše K. Kubiček

Iako Vjera Mujović ima trideset i neku (nije baš džentlmenski ulaziti u detalje) već je odigrala četrdesetak uloga u pozorištu, nešto manje na velikom i malom ekranu, napisla dve knjige, snimila isto toliko kompakt diskova, prevodila i uradila jednu dramatizaciju. Ali i živela život punim plućima. A, odgovor na pitanje kako je sve to uspela da postigne došao je sam po sebi dok smo se dogovarali za ovaj razgovor. Oko desetog januara je nekoliko dana provela u Dubaiju, doletela u Beograd da odigra predstavu u Narodnom pozorištu, sutradan je putovala u Niš, dan posle opet nekud...
Kad smo se na jedvite jade udenuli u Vjerin "raspored časova" pred nama se u klubu Narodnog na četvrtom spratu našla glumica, odvena u jarko crvenu haljinu koja je otkrivala krhki stas (što se ne bi očekivalo za ćerku Crnogorca i Ličanke) i krupnih očiju. Po malo se vajkala na životni tempo koji gazi. Istini za volju nije ni za revolucionarne tri osmice ali žali što u svakodnevnoj potrošačkoj groznici i jurnjavi za novcem imamo sve manje vremena za druženje sa prijateljima, dobru knjigu ili pozorišnu predstavu.

- I otac i majka su pedijatri tako da su me u najranijem detinjstvu naučili da redovno perem ruke, imam svoju čašu... - seća se Vjera. - Bilo je to donekle varikirano detinjstvo ali nisam živela pod staklenim zvonom. Družila sam se sa vršnjacima i išla u vrtić. Roditelji su, jednostavno, znali da se imunitet stiče do treće godine i tako su se i ponašali. Te navike sam zadržala i kasnije pa sam se zapanjila kad sam videla da moji prijatelji u Francuskoj ne insistiraju da im deca peru ruke pre jela. Posle toga sa tim istim prijateljima odem u Maroko i samo se ja otrujem hranom. A njima - ništa!
Priča Vjera da je od majke koja se, za razliku od oca, interesovala i za narodnu i za alternativnu medicinu naučila po nešto o tim načinima lečenja. Smatra da oni u najvećem broju slučajeva mogu da pomognu u preventivi ali da bez klasične medicine, ipak, ne može da se pobedi bolest.
- Istini za volju klasična medicina leči bolest a ne bolesnika tako da delim mišljenje onih koji smatraju da je za zdravlje izuzetno važno stanje duha. Zbog toga bih onu Juvenalovu "mens sana in corpore sano" pre prevela sa "uz zdrav duh i telo je zdravo".

A za zdrav duh, kaže glumica, između ostalog je veoma važan i zdrav san. Zbog toga spava na krevetu bez metalnih delova (samo drveni ram i dušek bez žičanog jezgra), uvek u pravcima istok-zapad ili sever-jug i što dalje od električnih aparata i njihovog magnetnog polja. Tim "pupkom sveta" koji "obdržava" spavanje i san bavila se i u prvoj knjizi "Registar kreveta, čežnji i opomena". Napisla je Vjera i knjigu "Nisam ovako zamišljala život". U njoj je opisala lečenje posle teške saobraćajke koju je pre tri godine doživela. To joj je izuzetno teško palo tako da u podnasluvu knjige stoji - "dokumentarni horor katalog sa sto osam lica, nekoliko mumija i fantoma, par vampira više anđela, samoubica, bednika vila i ala".
- Bukvalno sam četrdeset dana posle nesreće bila prikovana za krevet. Preživela sam šest totalnih anestezija i imala očajne periode ispunjene velikim bolovima - seća se Vjera, a u knjizi između ostalih beleži i rečenice "bela je boja tužnija od crne", "opet sanjam da moja ruka odlazi, da moja ruka leti i da mi raste krilo"...

Kad smo prešli na malo veselije teme glumica kaže da joj je prirodni imunitet oduvek bio dobar i da je samo u retkim prilikama ophrva prehlada ili grip. Veli da nije opsednuta modernim teorijama o zdravom životu ali da, ipak, od mesa jede samo ribu, obilje povrća i voća i mlečne proizvode. Obožava bamije, jagode, lubenice, mušmule... Cigaretu je zapalila ali je to bilo po principu jednom i nikad više, ponekad popije čašu crnog vina i s mene pa na uštap pojede neki slatkiš. Uživa u ukusu zelenog, banču ili senču čaja... Voli da ga sprema u kineskim posudama koje je dobila od prijatelja, međutim, najčešće nema vremena da od toga pravi ritual. Čaj popije ujuto a pre spavanja samo toplu vodu. Ako uveče ima predstavu obično ne pojede ništa ili, eventualno, 2-3 zalogaja nečega da zavara glad.
- Nikada nisam držala dijete jer mi je metabolizam odličan i "gojim" se ili "slabim" najviše jedan kilogram. Za sport nisam imala vremena. U osnovnoj i srednjoj školi mi je na prvom mestu bilo učenje a išla sam i u muzičku školu i svirala klavir. Sportska kondicija mi je oduvek bila na nuli tako da sam na školskim krosevima uvek bila ubedljivo poslednja. A, ako me pitate koji sport volim to je plivanje.

S obzirom da je često, zbog prirode posla, putovala nametnulo se i pitanje čija kuhinja joj najviše odgovara. Vjera kao iz topa odgovara - gruzijska!
- Ne razlikuje se mnogo od evropske, međutim, ono što mi odgovara su brojni začini koji nose šmek Kavkaza. Za pripremu jela se uglavnom koriste povrće i mlečni proizvodi. Specijaliteti su, na primer, pasulj sa orasima, patlidžan sa orasima... A, kakav im je hleb, nemam reči da to opišem.
Iako zna da kuva Vjera se lati kutlače samo kad joj dođu gosti. Kaže da joj je pomalo dosadilo da sprema krapa iz Skadarskog jezera, mada, s obzirom na poreklo, oni koje ugosti to nekako podrazumevaju. U poslednje vreme mnogo radije sprema "pirjan", jelo od pečenog kupusa sa suvim šljivama i grožđem koje može da se jede i toplo i hladno.

I, dok razgovor privodimo kraju a Vjera žurno kreće ka šminkernici, zabezeknuto upita: "Zar je već pola dvanaest?". A, onda se lupi po čelu i priseti da na mobilnom telefonu nije promenila vreme iz Dubaija. I to je jedna od potvrda da živi "dvesto na sat".

Nisam ovako zamišljala život
/odlomci/

Belgrade - Berlin via Budapest

Išli smo, belom Bubom, iz Beograda u Berlin, preko Budimpešte. B. i ja. Da na jednoj od Buhne (Schau ili Volks), gledamo Bergmana. I zbog bondinga (zbližavanja), pomalo. Ali nikada nismo stigli. Vratili smo se oboje, u belim kolima bedne srpske Hitne pomoći.
To je čitava priča. Dalje su glasovi i lica, beli mantili, beli plafoni. (I crna ja.)

* * *

Bela noć

Vika. Mnoštvo glasova i lica. Ne mogu ni da zamislim kakva su. Da li možda imaju bele maske, kao mumije, ili ih je sakrio sneg. Ne vidim ih, samo u magli čujem glasove koji idu u visinu i spajaju se s nebom. Plašim se da je taj spoj surogat, da je fiktivan - kao venčanje za vizu, za miraz, za prolaz, ili put.

* * *

Dr Gilić

Ljubazan sa pacijentima, sa studentima, kolegama...Jedini u našem mučilištu izgleda normalno - pristojno, sređeno. I apdejtovano. Ostali su uvek u nekom raskoraku sa vremenom...
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Na čaju sa ...

taj Čet Nov 19, 2009 9:38 am
Muzika leči i truje
Na čaju sa: Radetom Radivojevićem

Piše: K. Kubiček

Uz priče dede Josifa, koji je svirao klarinet na Austrougarskom dvoru, za to od cara dobio zlatnik na poklon ali i bio kapelnik dva orkestra u Crnoj Travi, i oca Srboljuba, profesora muzike, prirodno je što se Rade Radivojević od malih nogu inficirao muzikom. Tim pre što za njega vežbanje nije bila tortura, već zadovoljstvo. U petoj je prvi put zasvirao violinu pred publikom a ubrzo potom je samoinicijativno počeo da svira harmoniku i smišlja melodije... Tako je, uslovno rečeno, počela Radetova karijera kompozitora a naš razgovor uz šolju čaja koju je polako ispijao Radivojević i nes kafu kojom se sladio dolepotpisani.
- Svakog jutra u specijalnom čajniku skuvam pola litra čaja sa Suve planine, popijem šolju a tokom dana ostatak, umesto vode - priča Rade.
- I ranije sam koristio ovu čajnu mešavinu a onda sam slučajno upoznao travara Radeta Markovića iz Bele Palanke koji me sada redovno snebdeva čajem - priča pedeset osmogodišnji kompozitor a mi na ambalaži čitamo da je reč o mešavini kantariona, majčine dušice, matičnjaka, petrovca, podubice, rtanjskog čaja, žalfije, crnog sleza i podbela.
Seća se Rade da je kao dete bio bolešljiv, da je najviše problema imao sa astmom, međutim, njegovi roditelji, kao potomci građanskih porodica, nisu koristili takozvane bapske lekove.
- Verovali su u proverene metode lečenja tako da im je knjiga Vase Pelagića bila uvak na dohvat ruke. Na osnovu recepata našeg čuvanog travara kuvali su mi čajeve i pravili obloge kad se razbolim, ali ako je bilo nešto ozbiljno bez razmišljanja su me vodili kod lekara - priča Radivojević i dodaje da su on i supruga Mirjana zdravstvene probleme sina Ognjena, koji na sreću nije bio bolešljiv, rešavali na isti način.

Kao što je moglo i da se očekuje Radeta Radivojevića ni u tinedžerskim godinama ljubav prema muzici nije napuštala. Upisao je klavirski odsek u srednjoj muzičkoj školi u Nišu, sanjario da postane kompoziror klasične muzike, a onda su se pojavili "Bitlsi", "Stonsi"... Bio je fan "buba iz Liverpula" mada ne toliko navijački raspoložen da nipodaštava ono što su svirali drugi. Ubrzo je postao član niške grupe "Daltoni" koja je, uz beogradske "Siluete" i "Elipse", bila u vrhu takozvane bit muzike.

- Svirali smo popularne hitove, obrade dela klasične muzike, gostovali u emisiji Radio Beograda "Veče uz radio", što je za tadašnje bendove bilo kao da im je pesma emitovana na Radio Luksemburgu. Snimili smo 1967. godine i singl ploču za "Jugoton" pod naslovom "Ruka od snova", kasnije učestvovali na večerima slobodnih formi "Beogradskog proleća"...
Ušli su i u Ginisovu knjigu rekorda jer su 1970. neprekidno svirali 28 sati! Ali, kako to obično biva svako od članova krenuo je svojim putem, "Daltoni" su se razišli ali su i publici i muzičarima ostali u lepoj uspomeni.

- Kao mladić nisam imao vremena da se aktivno bavim sportom, ali mi je plivanje kao vid rekracije još od tada priraslo za srce. I dan danas dva puta nedeljno idem na bazen Starog DIF-a
a svakog leta na odmor obavezno putujem na more i tamo svaki trenutak koristim da plivam. Kad je o ishrani reč, pre svega zbog specifičnosti posla, nikada nisam bio u prilici da obraćam pažnju na kalorijsku vrednost namirnica i slične stvari. Ne volim masna i teška jela, pečenje i, što se mene tiče, mesa u jelu i ne mora da bude. Ali kad god sam u prilici volim da pojedem dobar roštilj i - obožavam kolače!

Posle završenog prvog stepena Muzičke akademije u Nišu Rade se preselio u Beograd, gde je i diplomirao, potom honorarno svirao u zabavnom ansamblu RTB, išao na gostovanja po tadašnjem Sovjetskom savezu... U toj zemlji je bio na 14 turneja i kad sve sabere tamo je proveo tri i po godine. Bio je i u prvoj postavi Bajaginih instruktora, snimio album "S druge strane jastuka", često putovao...
- Uvek sam se trudio da probam kulinarske specijalitete zemalja u kojima sam boravio jer je i ukus hrane neophodan da se doživi sredina u kojoj si. Degustirao sam brojna jela ruske, meksičke, indijske kuhinje.., ali mi se najviše dopada italijanska.

Kad je o kuvanju reč Rade je tu gotovo analfabeta. U šali kaže da su vrhunci njegovog kulinarskog umeća supa iz kesice, viršle iz vakuum pakovanja i jaje na oko. Zbog toga kao anegdotu priča kako je jednom prilikom rekao supruzi da je odlučio da počne da kuva, servirao joj gulaš sa kojim je ona bila oduševljena, ali je na njegovu nesreću pogledala u kantu za đubre, ugledala konzervu i štos mu je propao.
Sredinom osamdesetih naš sagovornik je postao stalan član Zabavnog ansambla RTB, komponovao melodije različitih žanrova, dobijao nagrade za dečju, pop muziku, gradske pesme...
- Kad je o zdravlju reč 1986. godine sam rešio da posle dvadesetogodišnjeg pušačkog staža ostavim cigarete. Tokom dana mi je to još nekako uspevalo, ali uveče sam imao krize. Na kraju sam uspeo ali moram da priznam da nije bilo lako!

Pitamo ga da li i muzika može da leči? Odgovara povrdno, ali uz ogradu da ima i one koja deluje sasvim suprotno. Pri tom misli na elektronsku, bez melodije i sa ritmom koji "razara". Kaže da je ona plod globalizacije, opšte uniformnosti i da joj je cilj da razvije bezosećajnost.
Vrhunac kompozitorske karijere našeg sagovornika zbio se 1992. godine kada je njegova melodija "Ljubim te pesmama" u izvođenju Ekstra Nene pobedila na domaćem takmičenju i bila poslednji predstavnik eks Jugoslavije na "Evroviziji". To mu je otvorilo brojna vrata i pružilo mogućnost da se iskaže znatno više nego pre. Proglašen je 1994. i 2000. godine za najuspešnijeg kompozitora, bio je umetnički direktor nekoliko značajnih muzičkih manifestacija, član žirija brojnih festivala u zemlji i inostranstvu. Sada je muzički urednik u televizijskom javnom servisu, komponuje, po malo svodi račune iz protekle četiri decenije rada povodom kojih će uskoro da se pojavi njegov drugi auroski kompakt disk i uživa u šestomesečnom unuku Vuku.
- Kad mu pustim neke pesme za decu iz moje arhive vidno reaguje. Po svoj prilici se u porodici Radivojević rodio još jedan muzičar.

Grupa građana
Kao instrumentalista Radivojević je sarađivao sa gotovo svim pevačima iz eks Jugoslavije, a kao kompozitor sa Ekstra Nenom, Majom Odžaklijevskom, Cecom Slavković, Borom Đorđevićem, Mirjanom Beširević, Bojanom Milanovićem, Filipom Žmaherom... Mnogima je pomogao da steknu afirmaciju i u inostrastvu jer je član žirija na brojnim muzičkim smotrama.
- Raznovrstan repertoar i izuzetna muzikalnost članova benda "Grupa građana" razlozi su što sam odlučio da im pomognem da se afirmišu. Produciraću njihov album prvenac koji će uskoro da se pojavi u izdanju PGP RTS i ubeđen sam da je pred njima lepa karijera - kaže Rade Radivojević.
Konjče za Ogija
Sa brojnih putovanja Rade je sinu Ognjenu uvek donosio po neki poklon. On više i nije bio tako mali kad ga je Rade pozvao iz Češke, gde je bio gost na premijeri predstave u lutkarskom pozorištu za koju je pisao muziku, i pitao šta da mu donese. U šali Ogi je odgovorio da želi drvenog konjića i škodu. Rade nije bio lenj, zamolio je ljude iz pozorišta da mu daju konjče iz predstave a kupio je i umanjen model poznatog češkog automobila.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Na čaju sa ...

taj Čet Nov 19, 2009 9:40 am
Pozdrav Suncu za dobro jutro
Na čaju sa - Marijom Tasovac

Mariju Tasovac poznajem iz mladosti, kada smo se viđale i u Beogradu i u nekim drugim lepim gradovima koji su se u ono vreme podrazumevali. Poslednjih godina smo se izgubile iz vida, mada su nam se na jednom seminaru Larise Fotine nakratko ukrstili putevi. Nedavno smo se slučajno srele i Marija mi je tada rekla da je postala instruktor joge i da se okrenula ajurvedskoj ishrani. Tako je nastao i ovaj razgovor.

* Kako ti obično počinje dan?
- Protezanjem, to jest malim vežbama u krevetu. Posle toga popijem čašu tople vode. To je, inače, savet koji Larisa Fotina daje na svojim seminarima, a ja sam primetila da mi to prija. Zatim obavezno uradim "pozdrav Suncu" i još po neku joga asanu i vežbe disanja - pranajame. Sledi tuširanje, doručak uz neki od mnogobrojnih engleskih ili indijskih čajeva iz moje bogate kolekcije, i tada sam spremna za nove pobede i akcije. One podrazumevaju obilazak galerija ili stručne sastanke a kući se vraćam oko jedan po podne.

* Šta obično jedeš za ručak?
- Obavezno napravim ručak sa svim i svačim ali uvek ima nečeg svežeg, kao što je salata, na primer. Prošle jeseni sam bila kod ajurvedskog lekara, Indijca, na dijagnostici i preporukama. Trudim se da se pridržavam njegovih saveta, ali ne uspevam da potpuno izbacim meso, mleko, mlečne proizvode i jaja iz ishrane. Još jedem po malo mesa, doduše manje nego pre, i to više piletine nego crveno. Povrće mi je često na jelovniku a, s obzirom da sam bila i na kursu ajurvedskog kuvanja, naučila sam i da pripremam ajurvedska jela. Uglavnom kuvam na giju (rastopljenom neslanom puteru), a mnogo koristim i maslinovo ulje. Inače, volim i testo i sir, mada sir, kao ni ostale mlečne proizvode, ne bih smela da jedem. To je neki kompromis koji sam napravila sa samom sobom. Jedem i mnogo žitarica, pravim miso supu, suši... Sve zavisi od toga koliko vremena imam na raspolaganju, međutim, u svakom slučaju uvek spremam svež ručak.

* Tata ti je bio čuveni dečji lekar, doktor Borivoje Tasovac, koji je do kraja života bio profesionalno aktivan. Da li ti je davao savete za zdrav život?
- Tata je bratu, sestri i meni davao savete kojih smo se u kasnijem životu prisećali, ali nije insistirao da ih pošto-poto primenjujemo. Uvek je govorio da je supa veoma važan deo obroka i da bi svako trebalo da pije što više tečnosti (vodu ili blage čajeve a ne gazirane napitke). Nije bio pobornik kafe, ali je obožavao mleko. Nije voleo ni salate ni presno povrće jer se, kao mnogi lekari, plašio da sve što raste pri zemlji nije dovoljno čisto. Voleo je i slatkiše i poznavao najbolje poslastičarnice u gradu. Bez obzira na to doživeo je 95 godina a do 93. je bio profesionalno aktivan. Savetovao nas je i da šetamo u prirodi, idemo na koncerte, u pozorišta, putujemo, čitamo knjige...

* Majka ti je bila Francuskinja tako da si jedan period života provela u Parizu gde si završila Akademiju primenjenih umetnosti.
- Na srpskom bi se to tačno zvalo Akademija primenjenih umetnosti i dizajna. Te studije su trajale četiri godine i za to vreme sam ovladala tehnikama slikanja na svili, porcelanu i keramici, kao i tadicionalnom tehnikom kineskog laka. Bio je to izuzetno aktivan period za mene jer sam za neke kuće radila pretaporte, malo i za Ninu Riči, Ungaroa i za neke firme za uređenje enterijera....

* Da li si zadržala veze sa Francuskom?
- Imam rodbinu u Francuskoj tako da ponekad i po tri meseca godišnje provedem u Strazburu i Parizu. U Strazburu i okolini sam već tri puta izlagala slikanu svilu, panoe i modne detalje i imala uspeha kod publike i dobre kritike.

* Čime si se bavila u poslednje vreme?
- Nedavno su bile tri izložbe - u januaru retrospektivna izložba TISO (tekstil i savremeni dizajn), izložba recikliranog tekstila u galeriji Singidunum, izložba u kući Đure Jakšića na temu Beograda, Majski salon...

* Nedavno si postala i instruktor joge. Kada se rodila ta ljubav prema jogi?
- Jogom sam počela da se bavim 1995. godine. Pre toga sam išla na klasičan balet, pa na džez-balet... Drugarica me je slučajno odvela na časove joge kod Dragana Lončara i to je za mene bilo otkrovenje. Počela sam redovno da pohađam časove a narednih dvanaest godina imala sam priliku da budem na časovima i drugih instruktora u Beogradu i Francuskoj. To je obogatilo moja iskustva iz ove drevne tehnike. Prošle godine sam, na poziv učitelja Dragana Lončara, pohađala sedmomesečni kurs za instruktore joge koji je podrazumevao desetak predmeta iz raznih oblasti - anatomija, fiziologija, tehnike disanja - pranajama, filozofski pravci, ajurveda... Ovo je za sada jedina škola za instruktore joge u Srbiji koja je zvanično registrovana u evropskoj i svetskoj Joga alijansi i veliko mi je zadovoljstvo što imam srpsku diplomu koja se uvažava u celom svetu. Nedavno sam završila i tromesečni kurs iz tehnika meditacije i time dodatno obogatila znanje.

Naša sagovornica je član ULUPUDS-a i istaknuti umetnik sekcije za tekstil i savremeno odevanje. Unikatne predmete izlaže u galerijama i modnim buticima. Slika na svili i od toga se kasnije prave marame, ešarpe, tašnice... Povremeno sarađuje i sa agencijom "Klik", učestvuje u grupnim izložbama Udruženja primenjenih umetnika...
Sponsored content

Re: Na čaju sa ...

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu