Koktel Kokto (Digresije, mitovi, opijum i umetnost)

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Koktel Kokto (Digresije, mitovi, opijum i umetnost)

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 20, 2009 12:31 am

Eva Zonenberg

I
Le petit Ram-Pam-Pam
Comment allez-vouz madame?

Pariz dvadesete godine, Pikaso uleće u kubizam, usput menjajući žene kao četkice; Đagiljev efektno ruinira život Njižinjskom; Salvador Dali dolazi taksijem iz Katalonije u Pariz i onaniše u jednom burdelju; dada trijumfuje u Americi; Dišan je docrtao brkove Đokondi; Džozefina Beker pokazuje gole grudi, pri tom pevajući Le petit Ram-Pam-Pam; Nadrealisti godinama tonu u blagi somnabulističko-nadrealistički san; «Bon Soir» je jedan od omiljenih obrta; Man Rej za potrebe umetnosti otkriva KIKI i snima film «L'etoile de mer» prema oniričko-humorističkoj poemi Robera Desnosa; Džojs se spasava bekstvom iz radikalno katoličke Irske, gde za autore opscenih šala nema mesta, objavljuje svog Ulisa i postaje slavan, dok u njegovoj rodnoj zemlji knjiga dospeva na listu zabranjenih; Gertruda Štajn u Rue des Fleurus 27 vodi duge razgovore s Alisom B. Toklas, koja ispija brendi s ledom ili je za volanom forda uverava da nosi šešir s žutim cvećem; Hemingvej se redovno opija i zamera Francuzima što je kod njih alkohol skuplji nego u Americi; Henri Miler u rukama perverzme Anais Nin postaje veliki pisac; Rajner Marija Rilke posle susreta sa mladim Polom Valerijem sadi vrbu u vrtu Chateau de Muzot – u znak zahvalnosti što je svet pozdravio novog pesnika; Eliot zaključuje da je april najokrutniji mesec i to otkriće objavljuje u Pustoj zemlji, poemi koja se sastoji od 433 stiha; na svet dolazi najčudesnija žena veka «Pretty little baby» koju je nemoguće ne voleti i zaboraviti, «Jeanne, Jeannet, Ninnette» koja će ubrzo neumorno pratiti Sandrara u «Transibirskoj železnici»; Andre Breton izdaje časopis «LA REVOLUTION SURREALISTE»; Arto zaključuje da je svuda dobro, ali najbolje u ludnici; Dali i Bunjuel ekperimentišu snimajući filmove: klaviri punjeni kravama, razljućeni mravi, biciklisti, klopke za miševe, ministranti, popovi, bele pudlice, kardinali, ludaci, histerične žene, muškarci demonskih pogleda, sve smešteno pod obećavajuće naslove, «Zlatni vek» i «Andaluzijski pas»; nastaje ciklus ekspresionističkih slika Robera Delonea, s pijanom Ajfelovom kulom; «umetnost ne reprodukuje vidljivo, već stvara vidljivo» piše Paul Kle u svojoj «Teoriji savremene umetnosti»; Vitgenštajn razmišlja šta ima zajedničko sa svojim «Tractatus logico-philosophicus», provodeći usput odmor u Norveškoj s Arvidom Sjorgenom, dok Bertran Rasel piše uvod u englesko izdanje te knjige; aristokratkinje se diskretno utrkuju u dužini bisernih ogrlica; Arnold Šenberg je izveo uspešan puč na sistem dur-moll, komponujući u celini d o d e k a f o n i č n o delo pod naslovom «Serenada»; Kafka stiče klaustrofobiju u tesnoj alhemičarskoj uličici i prisustvuje procesu «Jozefa K.», pokušavajućši da ga spase dopisujući mu različite završetke; nekoliko godina kasnije izdavači štampaju verziju s tragičnim završetkom; Vitkaci je na vrhuncu apsurda, hrani se samo pivom i kokainom i žali se na totalnu dosadu, proričući katastrofističku viziju trijumfa masa prosečnih; Virdžinija Vulf otkriva novu emancipantkinju, a usput i depresiju, emancipantkinja se zove Vita Sekvil-Vest, njenom stilu života može se pozavideti: putovanja po Africi, lude vožnje automobilima, puste palate s divljim vrtovima; upravo zbog nje će deset godina kasnije Virdžinija za samo nekoliko meseci napisati istoriju prvog književnog transeksualiste, naslovljenu sa «Orlando»; Šliman otkriva Troju i od svoje žene čini Lepu Jelenu; Berlin postaje nezvaničan centar homoseksualaca: Odn, Ašervud, Frensis Bekon otkrivaju da su žene samo smetnja; Tristan Cara se preseljava u Pariz, gde pod okriljem Pikabije piše kratak melanholičan anti-poetski tekst: recept za savremeni stih od neprocenjive vrednosti; Emili F. je prva žena koja je avionom preletela Atlantik; Stravinski s pozicije nepopravljivog optimiste komponuje «Praznik proleća»; Pavlova je na sceni Pariske opere uganula nogu u članku; Isidora Dankan ne haje ni za koga, zavodi Jesenjina i oseća se oslobođena; Koleta ne zna za šta da se odluči, počinje da sakuplja leptirove, utvrđivanje pola pričinjava joj ozbiljne teškoće; Žan Mare je lep i mlad; Andre Breton za vreme ručka otkriva da su «puževi fosforescentni, što će javno izneti tek u Njujorku 1959. godine; Gombrovič trči po poljskim plemićkim gnezdima u haljinici do gležnja i plače; ima samo nekoliko godina; Paul Kle slika «Zlatnu ribicu» i od tog vremena njegova Goldenfisch će preplivati s njim mnoge kofe s bojama i suzama; Andre Žid u svom dnevniku beleži: 3. novembar 1920: «S Polom Valerijem i Koktoom na ručku kod Gospođe Milfeld. Nismo izmenili ni tri rečenice, a već sam se iznervirao»; 16. januar 1923: «Juče sam bio u Vje-Kolombjeu, gde je Dilinova trupa igrala «Antigonu» u Koktoovoj verziji, odnosno njegovu «Sofoklovu damu». Nepodnošljiv savremeni sos sa kojim se služi taj sjajan komad; ako je još uvek lep, to nije zbog Koktoa, već mimo Koktoa».
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Koktel Kokto (Digresije, mitovi, opijum i umetnost)

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 20, 2009 12:32 am

II
«Tajna lepote» i «profesionalna tajna»
Naša tajna će biti ono čega se najviše bojimo

Kokto je pretekst, lakomislen, kao što to umeju da budu preteksti: samovoljni, samoljubivi, ili elegantni; efektan uvod, kao što bivaju efektni svi entree; koketnost kao preduslov utvrđivanja nove koncepcije sveta, novog plana grada, novih pravila igre zvane jezik ili komunikacija između ja i ti, između mi i mi, između dve obale iste reke. Ko zna koji put prepričavati sebe, sebe, ali probajući, uzimajući, kroz Drugo, po ko zna koji put stvarati vlastitu kosmogoniju, teodiceju (da li je smišljen složeniji i idiotskiji izraz?), opravdavati pad i nastanak novog poretka, novog sunčevog sistema u odnosu na zemlju (a šta s drugim planetama?), novih sazvežđa nastalih malčice iz inata, malčice iz potrebe trenutka za novootkrivenim licima i imenima, otkriti uznemirujući kod nekog ti, koji ne mogu sustići neodređeni članovi, nov jezik razumljiv samo osećanju, objaviti novu boju, zvuk i miris mastila:

«Jedan dan u Parizu! Neću vas pustiti. Voleo bih da ispijemo po čašicu vermuta»

Da li će ovako izgledati zvanični pretekst, da bismo se pozabavili Koktoovom umetnošću?
Ne, to će biti poseban eksperiment: Infantkinja Infantilizma (da, ona ista s glavom u oblacima) otkriće da je infantilna, a istovremeno okrutna, da će najpre umreti da bi se rodila još infantilnija i u svom infantilizmu rizikovati grešku, neodgovarajuća tumačenja i pogrešne teroije sve do bezbrižne, mada ne i nekorisne zabave. Zabave. Zabave? Ponovo će početi da piše, staviće bukteću krunu na glavu, na njoj će spaliti noćne leptire prošlosti, vadeći iz pepela kristale veličine svevidećih zenica. Infantkinja ima izvesnu prevagu u predstavljanju potpunog, čak konačnog oblika infantilizma, možda će, a čak je i dužna da počini izvesne sitne ludorije, ne isključujući verbalne ludorije. Nešto što hoće da bude književnost, a nije. Tekst u kome je sve bez značenja, osim nekoliko rečenica. Jer, ma šta pisao, ma šta govorio mimoilaziš se s realijama učenih i odraslih, a ako se ponekad i uputiš u te regione bićeš tretiran poluozbiljno poput reči dece i nikada nećeš biti pročitan i shvaćen ozbiljno; zbog toga Infantkinja Infantilizma može sebi dopustiti sve, čak da prekorači granice dobrog ukusa i pristojnosti. Da ispolji rđave i dobre strane karaktera: kapriciozna i nesnosna, pravi glupe šale i glupe i ružne grimase; sve joj je dopušteno, jer nije samo infantilna već je i Infantkinja! Može podjednako da koristi lepe i ružne reči, da pri tom bude odvratna, ogavna, ganutljiva, osećajna i nepodnošljiva, da guta jedan za drugim glazirane medenjake u vidu srca; ili da kao klupko nerava istupa poput Arijadnine niti, ostajući ipak uvek ista: zapanjena i opravdana. A kraj detinjstva je kao ivica britve, treba paziti na svaki gest, mada je krv tako slatka i munjevito se, kao nikad pre toga, ledi u crnu tačku minuta. Ah! mi vampiri, povremeno se hranimo istančanom inteligencijom i prefinjenim gestovima. I dugo živimo da na kraju postajemo detinjasti, vucaramo se noću po velikim gradovima i obožavamo stare, veoma stare i zagonetne žene. Odsečeni od svakodnevnog života, jedino naše zanimanje je: oblačiti se elegantno i sakupljati lepe predmete, ili lepe ljude, ili lepe trenutke, koji su za nas večno danas. S vremena na vreme bole nas zubi ili tonemo u duboku melanholiju, ili nas prati nesnosan magličast spleen. Ne pomažu nam požuteli, čipkani žaboi na požutelim, izgužvanih pregibima od pre više stotina godina, ni otmene sitnice, ni genijalni umovi renesansnih majstora. Prema tome, da li početi još jednom ispočetka?
Užasne li istorije! nebrojeni počeci. Ima li nekog ko vlada njima, ko ih je prebrojao ili sklopio u nekakvu logičnu celinu? Da li započinjati dan od kraja i noć iznova – to je način. To je način, ali nije tajna, zbog toga Infantkinja Infantilizma će se još jednom malčice postideti i zbuniti i biće tako deli-deli-deli-delikatna (pss) i slatka! stojeći u pozlaćenom centru svoga kraljevstva ko zna koji put će dobiti na poklon nekakvu akustičnu sitnicu: To će biti naša tajna: ludilo voli da se kreće u parovima.
Ulećući u peripetije ludila Infantkinja Infantilizma zaboravila je jedno, da obuče mesečevu haljinu, kada je blago, kao što to čini čelično pero s površinom hartije, gotovo neopaženo prelazila na drugu stranu, u državu koju je osnovao njen preosetljivi prijatelj muzikalnog srca – Žan K. – muzikalnog srca, nepristojno i uznemirujuće negovanih ruku i čudesno koščatih kolena. Onaj koji je na javnom forumu obelodanio svoje dve tajne (pored uznemirujuće negovanih ruku i čudesno koščatih kolena), jedna od njih je glasila:

«Sva moja poezija je Tamo: Ja samo kopiram»

I kao da toga nije bilo tajna je ostajala tajna, nakon podizanja jednog vela pojavljivao se sledeći. Infantkinja Infantilizma puderiše svoje lice i Koktoovo lice, usput kreće u malu šetnju ambulantnim kolima (naravno s bučnim i efektnim signalima), tokom cele noći, kroz celu prestonicu mašte, kroz rafinirane arterije krvotoka i pulsa, kroz definiciju lepog, sve do njegove tajne ili pre do pokušaja da objasni šta je tajna. Nešto postoji, ali je nevidljivo? Neuzvišeno? Nešto što nas neprestano prati u vazduhu; sveprisutno, partout, ili kroz sve.

Tajnu neće sačuvati jedna ruka
Moraju se sresti dve različite ruke

Napisala sam posetivši Rodenov muzej u Parizu i posmatrajući njegovu slavnu skulpturu upravo pod takvim nazivom. Ono što šake kriju je bezobličje, nepoznato, kojima treba dati formu i oblik, izvajati, artikulisati, otkriti, međutim ni vajar, ni pesnik, a još manje vlasnik tajni ne čini takvu zloupotrebu. Ako ne čini, ne čini! Nikakvih faux pas i nepozvanih gostiju na beskrajno dosadnu čajanku! Zadatak je znatno teži! Pronaći vreme, tokom koga ćemo započeti bezbednu i opravdanu kontinuaciju, svakodnevno je izbegavajući. «Ovde i sada» neće usmeriti ruku u sigurnom pravcu: kontinuaciju onoga što je započelo u dalekom, premda bliskom detinjstvu. Tajnom lepog?
?:znak pitanja: grafička forma ili nešto više?
«Ako pisanje nije čin ljubavi, onda nije ništa drugo nego piskaranje», zvuči memento-odgovor na otmenoj narandžasto-mrkoj karti s autorovim likom. Dobila sam je na Sen Žermen de Preu, gde se pored slavnih književnih kafana: Cafe de Flore i Les Deux Magots nalaze i slavne knjižare. Koliko se sećam to je bilo jedne zime prošlog veka i sve je bilo moguće. Infantkinja Infantilizma je kupovala knjige na tone i na tone jela tarte du citron, šetala kilometarskim parkovskim alejama i kilometrima se vozila na rolerima, satima ispijala une noissete s'il vous plait kraj Notre-Dame i satima razgovarala telefonom, otkrila dvostruko obličje lepog: pahuljice snega noću i pred svitanje, još uvek ne znajući ko jeste, a ko nije, zavolela je podmuklo finu peckavost mraza i apstrakciju ljubičica kupljenih u decembru.
- Oh! Madame, vous etes comme l'androgyne.
Glas nepoznatog muškarca sa psom, zbog čega sa psom, a ne sa gušterom? Zbog čega sa gušterom, a ne sa tigrom? Zbog čega sa tigrom, a ne sa žirafom? Zbog čega sa žirafom, a ne sa krokodilom? Zbog čega glas muškarca i još nepoznatog? Zbog čega taj nepoznati plus muškarac dopušta sebi takvu prisnost?
I to u jednoj slavnoj knjižari s nebrojeno mnogo knjiga nalik na nebrojenu količinu početaka? Infantkinja Infantilizma ubrzava tempo namećućih sumnji, počinje s naporom da diše, i još gore, počinje da se guši. Mon Dieu!
- Oh! Monsieur, j'ai mal a la tete «et a l'univers».
Umetnik na fotografiji čini se veseo i istovremeno siguran je u rečenicu koju je upravo potpisao. Ali, zar taj čin ljubavi s nevidljivim nije isto? Skriveno se pojavljuje u raznim vidovima, poprima različite forme. Skriveno za ljude koji se nalaze postrance, za one koji se mimoilaze, za rascepljene, za pesnika odveć je javno
i uhvatljivo, kao sada:
Nediskrecija kiše
Nediskrecija vetra
Nediskrecija snega
Nediskrecija sunca
Koje od ovih ulagivanja i koketerije prirode izabrati?
S kojim sklopiti tihi pakt o carevanju indikativnih rečenica?
Koja je od tih nediskrecija najdraža? koja najbestidnija?
Koju bi od tih nediskrecija poveo na put? Zbog koje bi odlučio da ostane sam?
S kojom bi pošao na raskošnu večeru?
Zbog koje bi otrovao svoju voljenu mačku?
Iz koje bi isisao svu krv?
Koju bi utamničio u pesmi?
Kojoj bi rekao: ne, više te ne volim?
Zbog koje bi se pretvorio od žene u muškarca i obrnuto?
S kojom bi uveče slušao Mocarta?
Koliko se samo sporova strasno tokom minulih vekova i sjajne karijere nauke zvane estetika vodilo oko tog nevidljivog, interpretiranog na mnogo istančanih načina, najrazličitije zvanog: platonske ideje, peto otkrovenje, nadahnuće i dr. – skladni i podmukli mitovi. Sumnja, uglavnom sumnja u ono što je istinito, a retko u gluposti. Međutim tamo gde je polukrug tamo je i krug, gde je pitanje tamo je i odgovor. Možda je i nešto više od života, nešto više od smrti, iz vazduha otiče ljubičasto (zbog čega ljubičasto?). Zna kuda, premda ne zna pravac. Ako bi se umetnik sreo sa tim Nečim/Nekim, npr. na kafi ili torti s lešnicima umro bi od straha, a zatim bi napisao sledeću pesmu:

Veoma sam nevidljiv
da bih se zaljubio, omrznuo, oslobodio se, potukao, uništio,
lišio, ubio, otišao, pozdravio
dođavola! mi smo besmrtni!
i nema ničeg drugog osim tog jednog jedinog beskrajno zapisivanog razgovora
konačnosti s očiglednošću
samo zato
da malčice pominjemo ljude
iako su se nalazili s iste strane
sa «nekako će biti» i «koliko će to potrajati?»
rizikovali smo prvi korak
i tiho nasumce ulazili smo u bezbedno prozirnu stud
ostajući nasamo sa senkom stranice s intonacijom glasa
u svakoj od tih rečenica s drugačijom temperaturom slova

Zar nije došlo vreme da se otkrije profesionalna tajna?
Ovoga puta nećemo biti ni dvorske lude, ni glupaci, ni samoubice, ni klovnovi, ni vampiri
(premda je... bela doza vrata uvek preporučljiva), ovoga puta postaćemo geniji! «Logika nas primorava da se pred ljudima prikazujemo reprezentativnog izgleda; inače videli bismo samo prazninu»
- Geniji?
- To uopšte nije teško. Dovoljno je manje jesti i manje spavati.
- To je kao kada nosimo odveć tesne ili odveć velike cipele, malo osoba ume da hoda u nečem takvom, a tek da šeta ili pleše.
- To uopšte nije teško. Dovoljno je sve manje i manje toga.
Infantkinja Infantilizma odaje na koji način je nestrpljiva, njeno nestrpljenje kao nestrpljenje svakog deteta može biti nepredvidljivo po posledicama, teško, počinje da lupa nogama i da se jedi: ili obuvam tesne cipele ili završavam ovaj tekst! Tako počinje «bajkoviti fluid, fluid koji je preegzistencija» ono neobično stanje oko koga bismo plovili po jezeru veštačke svetlosti, a iz daljine čuli zvuke muzike i udaljene, veoma udaljene glasove, neke neobične, poznate pesme: «Genije je transcedentna forma ludila». Ako ta pesma i dalje traje onda izlazi iz Afroditinih ustiju ili jedne od devet antičkih sestrica. Zbog čega ne iz Apolonovih ustiju? Pesnici, umetnici postoje samo zato da bi pridavali formu tom ludilu, zabavljali se s Muzama, ispitivali na sebi različite doze «božanskog ludila». Kokto dodaje da umetnost ne može postojati «samo kroz sublimiranu krhkost duše». Krhkost? Krhkost u smislu nepodudarnosti, krhkost koja asocira prekomernost, preobražaje, monumentalnost, bogatstvo, nadmogućnost, nadrealnost. Krhkost koja izdvaja? Izbacuje iz gomile, a obala nije uvek živopisna, bezbedna, njena površina s ostacima, otpacima, smećem užasava, demaskira i skida šminku civilizacije i još brutalnije otima od stvarnosti koju utvrđuju pravila svakodnevnih situacija, sučeljavajući se licem u lice s neograničenim i neuklonjenim. Krhkost, da to je krhkost: služenje jezikom ljudi, a istovremeno izlaženje van njegovih granica.

«Pesnik ne sanja: on planira. S vremena na vreme hoda po živom pesku i njegovo stopalo mnogo puta propada u smrt... (...) Poezija ima natprirodne sklonosti. Pažnja! (Attention!) Hipersenzibilna atmosfera (...) Zbog toga, onaj ko se nađe u toj zemlji može postati čudo. Pesnici žive čudima...».
Pesnici, Infantkinja Infantilizma i
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Koktel Kokto (Digresije, mitovi, opijum i umetnost)

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 20, 2009 12:32 am

III

Ruža (Jerihona, Pustinje, Vetrova i sl. ruže prema Koktou)
«Ružo, vrati se kući
i plači kao
Ahil za Patroklom»

Ako se dogodi čudo.
Između jedne konkretne aktivnosti (pranje zuba?) i druge svakodnevne aktivnosti (pranje zuba?)
postoje pauze za čuda. Ako se dogodi čudo i svet iznova nastane, od prvog proleća u našem životu onda će (obećavam) od prve do poslednje biljke, od prvog do poslednjeg cveta, od prvog do poslednjeg lista, od prvog do poslednjeg korena pripadati tebi i tako će biti tokom svih mogućih proleća proleća, proleća leta, proleća jeseni i onog najvažnijeg, proleća zime, s ledenim, čudesno ledenim pupoljcima smrznutih ruža, tako smrznutih, da ih mraz skrozira, i stud, ima li nečeg nemogućijeg od toga? smislimo ledenu bižuteriju i bićemo ogledala, u kojima se ogledaju zločini, kazne i gresi; u kojima večno traju balovi: od postanja sveta kroz sve epohe istovremeno. Kikotaćemo se istorijskim ličnostima, jer ogledajući se u nama, neće opaziti, da mi, a ne one, znamo nastavak, celokupnu njihovu istoriju od početka do kraja s detaljima, s pikantnim detaljima. I naše pesme biće gorući ledeni breg, sa koga se ptice iskri spremaju za poletanje, pretvarajući najtvrđe karaktere u plamen. Čak smrt čini «gest iznenađenja, a ne pretnje».
Dovoljno je zatvoriti oči. Da znam: «Nikakva podrška ili pomoć ne vode cilju».
Dok konačno ne nađemo vlastitu planetu, proteranu iz dubine noći i otvorenu u osvit, stenovitu i smrtno opasnu, tamo gde nema nikoga, tamo gde je telo praznina između stenja i vazduha, tamo gde Bog pruža u ruke šestar i kaže: Sada je na tebe red. Pokušaj još jednom.
I stavljaš ga na odgovarajući cifarnik s odgovarajućim ciframa i upisuješ svoju kružnicu u kružnicu kosmosa.
I pomisli, još nikada između jednog i drugog napada nije bilo tako neograničine količine cvetova.
I pomisli, to je kao valcer, običan, najobičniji, na jedan, dva, tri.
Da li ti se zavrtelo u glavi?
Ne na jedan, ne na dva:
to je trebalo da bude bekstvo, a bila je šetnja
to je trebalo da bude šetnja, a bio je ples
Da li u duru ili u molu?
I taj jedan falš zvuk bio je najlepši i srušio je celokupan veštački poredak.
I pomisli, za vreme kuge jedini način da preživiš bio je okruživanje ružama i govorenje na francuskom:

«Il faudra a redescendre,
Roses du ciel de lit
Louis Seize;

On ne peut pas toujours
Vivre a cette hauter
D'ame.

Parfois la biere blond
Succede au lait. La rage
Mollit.

Debout, rosier de mai,
Ce demi-dieu te change
En violette.»

I pomisli, prežderavati se tabletama kao čokoladama i ispijati alkohol kao oranžadu s mehurićima.
I pomisli, to je bio onaj poslednji most.
I pomisli, nebo još nikada nije tako poludelo.
Nauka još nikada nije bila tako smešna, da je zbog nje svemir čak pocrveneo.

Mrak je hteo da nas omete, da nam dosađuje i noć je iz svojih zamki ispustila sve zle duhe i demone;
mrak je tako brzo pao da smo se ponovo izgubili i nismo mogli da se pronađemo.
I pomisli, da smo se setili ko smo ostali bismo na zemlji sami.
Dva cveta na jednom ružinom žbunu.
Kako se zove taj vrt?
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Koktel Kokto (Digresije, mitovi, opijum i umetnost)

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 20, 2009 12:33 am

IV

Pisaći sto
«Ako umeš da zaustaviš vreme, umeš li i da ga vratiš?»

Ovo je mesto sa koga Žan vidi svet na svoj način. Ovo je mesto koje mu pruža uslugu.
Izuzetno i za pisca i za njegovo raspoloženje. Zapravo samo taj pisaći sto ga stvarno poznaje.
Iznad pisaćeg stola fotografije Bodlera, Pikasa, Radigea, Marea i majke. Lica koja je voleo,
lica-maske, u kojima je otkrivao svoje pravo lice. Na zidu tapete u dezenu maskirne uniforme.
Na pisaćem stolu mnogo knjiga. Dve žabice. Možda i tri!
Časovnik koji se zaustavio na 8:35. Da li se na ovaj način zapisuju predosećanja?
Nepomične skazaljke budno gledaju u prošlost, sadašnjost, budućnost
prisutne u svakom od ta tri vremenska odeljka. Prolaznost i večnost;
kao da se moglo živeti istovremeno u svim epohama. Da li je na taj način verno svojevrsnom jedinom vremenu? Koliko vremena već traje isti sat?
Da li bi u zemlji koju je osnovao Kokto na svim časovnicima taj sat trajao nepromenjeno?
Ili bi bio sasvim drugi, nekakvih 20 minuta
na ovu ili na onu stranu, ima li neke razlike? «U stvarnosti duhova vek je jedan minut».
Intuicija, koja je pored ubrzanog rada srca i posebne osetljivosti na formulaciju rečenica
urođena svakoj preosetljivoj i svejedućoj biljci koja se zove pesnik. Okey bio je genije,
samo bledog i tužnog lica. Bledog? da li tužnog zbog elfa? zbog jutarnjih magli?.
Ponekad je i genijima potrebna neka tabla, da imaju za šta da se uhvate
kada propadaju u neobičnu prazninu između vremena i prostora.
«Sve češće ćeš se smejati i biti sve tužnija»
Na pisaćem stolu tri kutije cigareta, nekakvi crteži: portret žene
i muškarca. Da li je za tim pisaćim stolom oživljavao sfingu iz «La Machine infernale»?
Osuđivao je Jokastu na hodanje stepenicama, koje toliko nije podnosila? Možda je tu
pomislio da je madonino srce veoma veliko
da se u njega može smestiti Luvr? Prvi put shvatajući značenje reči: «Veoma»
od tog trenutka «Veoma» je steklo odgovarajuću autonomiju i izuzetne privilegije.
A da li je možda bilo drugačije?
Šta s mastilom koje je «pesnikova krv»? Da li ga je prosipao na onu ploču? Koje boje je bila? Plave?
Crvena je previše, previše drečeća, previše očigledna. Čista Bleu kao plava livada s tajnim kapidžikom prema Kraljici
prema Noći. Ali i»crna krv» kako je hteo jedan njegov stih,
crna kojom je pisao svoje stihove pronalazeći labudov krik.
A vlažni koral ulovljen specijalno za stih?
Minijaturna krila minijaturnih nadahnuća zatvorena u burmi?
Da li pripada samo njemu ili takođe...?
«Krila hrabrosti» koja su poklon straha.
A plaža na kojoj šušte školjke ispod stopala umrle Safo. Umrle?
Recimo, u trenutnoj nedisponiranosti: pa šta, teško je uskladiti harmoniju antike sa bravuroznom savremenošću.
Toliko je toga. Pa ipak neko pleše na dnu mora sa stihijama.
Kao da od njegovog pisaćeg stola počinje put.
Kada je bio pred njim...
Umeo je da se otelovi u svakoga u koga je poželela,
u jednom trenutku nije umeo da odgovori ko je bio, pokušavajući da odgonetne :
Ko nije bio?
S tim pisaćim stolovima uvek je tako, to tako mala, neupadljiva metafizika širi oko sebe nekakve čari.
Ima se utisak da je dovoljno dotaći vrhom prsta i da se otkrije tajna.
Svaki umetnik je tajna, manje ili više otkrivena, ali nikada do kraja,
da nije te tajne
stvaranje ne bi imalo smisla, a umetnost bi jednostavno prestala da postoji.
Tajna je ljubomorna na sledeću tajnu
u «Bisernom ateljeu» s trgovcem suzama kuje tajni plan:
bela suza za mene, crna suza za tebe.
I šta na to kažeš? Zašto? Zbog čega?
Njegove rečenice su kao dim cigarete. Duge, spiralne, secesionističke. Napete i prozračne poput kapi
u uglovima ustiju. Jednom kao svečeva krv, drugi put kao dah svežeg, morskog vazduha.
Ima snažnih i punih stihova poput mišića slučajno sretnutih mornara
i njihovih snažnih ramena. Ima i melanholičnih
poput profila Ž.M. Koliko dečije odanosti i mladalačke ljubavi povezuje njegove rečenice u stihove-slike.
Da li je za istim pisaćim stolom planirao partiju karata s lukavom ženom?
Možda s damom herc koja je vodila ljubav s kraljem karo i s kraljem herc,
siroti Žan
njegov kralj tref bio je izuzetno u lošoj formi,
a zar nisu bolji asovi i to sva četiri u rukavu?
A onaj čovek iz sobe broj 13 koji se posle streljanja diže, da bi ponovo bio
streljan i tako u beskonačno. Kakav kič! Ali kako lep!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Koktel Kokto (Digresije, mitovi, opijum i umetnost)

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 20, 2009 12:35 am

V
Ona epoha
«Špil karata ili lepeza? Ona vara»

To je bila ona epoha, ona atmosfera, oni ljudi, ona boemija, ono ludilo i ona elegancija. Ona epoha je lepo ime za nešto za čim se čezne. Čezne, naravno, uopšte, ne posebno, zahvaljujući tome ne dramatizuje se. Ne znam da li bi Kokto mogao postojati u današnjoj stvarnosti, hipersenzibilan, hiperprefinjen, bio bi neko neshvatljiv, a možda i zabavan (da ima manje sreće u izvesnim krugovima nazvali bi ga šizofreničarem) da bi u tom nadmetanju kvantiteta nad kvalitetom došao do reči, negovao svoje sublimirane i istančane stilizacije – on – glavni vinovnik preloma u umetnosti i zanemarivanja profesionalizma u korist fantazije i zabave. Poslednji od velikih umetnika koji su pored posezanja za svojim talentom, genijem, ličnošću, individualnošću posezali i za širokim i temeljitim znanjem. Poslednji od velikana i prvi od onih koji su ozbiljnost i uzvišenost zamenili jedinstvenom, svojevrsnom igrom, bagatelizovanjem, zabavom, stilizacijom, sinkretizmom i kičom, pripremajući teren za savremenu umetnost na čelu s Endi Vorholom i njegovim «klonovima». Jedan od onih ko se odvažio da uđe u lavirint da bi lutao nepredvidljivim meandrima vlastite duše i krstario unutrašnjom terra incognita, zemljom sa mnogo očiju, hiljadu usta i jezika. Sadržajima koji se ne mogu dešifrovati osim ako se ne uđe u sebe. Da li se još čuje onaj smeh? Onaj crescendo u stilu Mocarta i kap Vivaldijevog proleća?
Lovac značenja, lovac lepih, skladnih reči, i ne zaboravimo da je u francuskom mnoštvo takvih reči: coquelicot – scaramousch – fifi – ululation – hululement (du vent, par exemple!) – bonbon – coquillage. Kada bi se mogle posvećivati reči kao što se posvećuju pesme ili knjige onda: coquelicot i coquillage sont pour Don, pour certitude et ma incertitude).

Kokto je bio jedna od takvih reči-predmeta, reči-bića, koje hteli to ili ne hteli, oživljuju vlastitu zemlju, s rafiniranom hijerarhijom i strategijom, s vlastitim zakonima fizike i prirode, sredinu prebogatu faunom i florom koja se prodaje preko firme Cocteau&Co. I pored tih egzaltacija nije spadao u umetnike koji se iz sadističkih sklonosti preoblače, ludiraju, varaju i sobom nagoveštavaju pseudo-radikalan, pseudo-prelom, kao da sami žele da se preobraze u umetničko delo, u remek-delo, istovremeno u subjekt i objekt i za života da se nađu u staklenoj vitrini npr. Metropoliten muzeja ili na mermernom postolju u centru npr. Pariza s rečitim refrenom: «Etre snob? C'est ultra-chic!».

C&Co je toliko svestan svoje stvaralačke energije da taj postupak ne izvodi na sebi već na delima koja stvara. Posebno na reči kao što je Company
na putu od kuće do Parnasa mag je vrti oko malog prsta, čineći to sa sebi svojstvenom lakoćom i šarmom. S jedne strane, pruža im slobodu, a s druge prekoreva ih kao najbolji učenik jednog od najboljih pariskih liceja. A najbolji lycee znači disciplinu i logiku mišljenja preuzetu iz latinskog i grčkog. Ovaj klasicizam i konzervatizam paradoksalno pogoduje umetničkim postupcima i rezultira iznenađujućim efektima: sudari savremenih metafora sa klasičnom kompozicijom! Svaka izabrana i osvojena reč u gomili drugih reči poslušno prati njegove stvaralačke namere, postajući usput reč-predmet: stih-predmet: predmet umetnosti («l'objet d'art») dat u stihu «Tridesetogodišnji pesnik»:

«Ako moja kuća nije sagrađena od stihova
Krov će se srušiti i ja ću se osetiti praznim»

I pored ogromnosti originalnih ideja Kokto pišući, crtajući ili vajajući ni za časak ne gubi kontrolu nad onim što želi da pošalje u vidu poruke; u njegovim radovima uvek vladaju red i harmonija, tako da njegova kuća do dana današnjeg stoji
palata je ili zamak u kome još uvek živi umetnik
neprestano očekuje goste...

Reči-bića stvaraju takođe slova-bića, još posebnija,
još egoističnija i individualizovanija,
još potpunija, patetičnija, jarkocrvena, oktobarska (jesenja), papirnata, paprena.
Kao P (Poesie, Poete, poetereau, Poetesse (!), poetique, poetiquement, poetisation, poetiser)
Poezija s kojom se K. nije rastajao celog života
Poesie: «užasavajuća samoća», «ukletost rođenja», «bolest duše».
Na putu ka P. prate ga Bodler i njegovo obnaženo srce
Put ka P. uglavnom vodi duž puta koji kasni
Tokom puta ka P. «mali zemljotres gužva tvoj ogrtač»
P. je kao veoma ozbiljno P.
Takvim P. počinju najvažnije reči:
Poezija
Platon
Pravda
Pamćenje
ali i nejasne:
Prawdopodobieństwo
Przypadek
Prawdopodobnie
Poniekąd
P. je i kao Poeme (Da li se stih tako može dotaći?)
ali znalački, jer se topi - kao sneg )
P kao „pesak po kome pišemo”
Poeme ili „Peme-Aventure” („Zamak najužasnijih dogodovšina”),
prenet u savremenu književnost iz srednjovekovnog viteškog epa,
mesta poslednje i najopasnije borbe.
(Za zainteresovane: pobednik dobija zemlju fontana i basen pun riba u boji,
na sreću bez ikakvih zlatokosih princeza!)
I desnu stranu, mada ne znam da li svetlu ili tamnu stranu meseca?
Najsvetlija i najprefinjenija Madame? Pariska ili Venecijanska? Pogodi.
Kao suncokret?
Ogledao se u crnom voću i umesto voća ugledao je Dijanino lice
Gledao je na sever tamo gde se voljena zvezda još uvek nalazi,
na jednom, uvek istom mestu: čeka jednostavno čeka
Ako je tako onda je od danas važnije slovo R
Otud Reve i Reveil i Rossignol i Rose
Takođe i: Revolte i Revolution
Dovoljno je P dodati još samo jednu crticu više
Npr. crticu u vidu omiljenog profila
Crticu koja otkriva prefinjen oblik šake
Nekoliko santimetara od linije horizonta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Koktel Kokto (Digresije, mitovi, opijum i umetnost)

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 20, 2009 12:35 am

VI

COCTEAU COCTAIL

Kokto s eskortom minotaura, čarobnih cvetova, anđela, fauna, Dijana, Afrodita, sfingi, princeza, gatara i sl. idealan je čuvar detinjstva. Upravo njegova umetnost je umetnost inteligentnog i nevaspitanog deteta, razbesnelog i razmaženog deteta, nesnosnog i užasnog deteta s omiljenim i stalno ponavljanim obrtom: „Etonne-moi!”/ „Zadivi me!”.

A propos da li slično zvuče pozdravi od... iz Venecije? („Zaboravila si da dodaš, da vampiri srkuću kroz zube, satima, litre Kamparija, obožavaju mrtvački bleda lica i slatkiše, naravno u najprefinjenijem vidu; a gospodin K. kao i maestro S. je sladak kao Saher torta u ogromnim količinama ili nekoliko šolja chocolat chaud. Ima li od toga nečeg preteranijeg, štetnijeg i otužnijeg? Međutim kada se posle dužeg vremena nakon konzumiranja vratimo tom gospodinu mislimo na nove porcije). „Zadivi me?”, pod uslovom da redakcija plati honorar za naručeni tekst.

Uvek mu je malo gladan je iracionalnih iznenađenja. Da li uvek iznova iznenađivati i biti iznenađivan. Neprestano želi još i još, obuzet je neodgovornom nezasitošću deteta. Deteta, a nikada, apsolutno nikada odraslog čoveka; odraslog deteta, starog deteta, nikada zrelog muškarca ili starca. U tome se sastoji osnovno čitanje njegove umetničke kreacije, a istovremeno i tajne, koju je tako budno pazila jedna od njegovih omiljenih sfingi koju je zamenio sa dve žabe krastače. S tim što su obe žabe veoma htele da postanu lepe princeze i tako su dopustile da tajna bude obelodanjena. Odnosno, „greška u vezi s tajnom i računanjem”. Žar detinjstva, kada je svaki predmet do te mere novatorsko otkriće, da podjednako vrši zvaničnu i nezvaničnu funkciju. Zvaničnu, u vezi s kojom treba ući u sukob ili savez s okruženjem i nezvaničnu poznatu samo malobrojnim umetnicima i pojedinoj deci. Stvarnost deteta nasuprot stvarnosti odraslog u celini je živa. Odrastao je deli na živu i neživu, dete se udubljuje u svaku sitnicu kao veoma bitan element nekog živog, moćnog organizma koji ne samo da mu izlazi u susret već mu se obraća, recimo u vidu jasminovog žbuna koji se žali na svoju usamljenost ili na vilinog konjica koji je zabrinut: „Ah! Kako se izlečiti od ludačke manije napuštanja vlastitog tela?”. U detinjstvu vizije ili izvesni događaji niti iznenađuju, niti uzbuđuju, niti uznemiruju, već naprotiv – nešto su prirodno, recimo ako posle nekog neobjašnjivog putovanja u kosi ostane egzotični cvet, dete ne postavlja pitanja: Kako se to dogodilo?
Kako je to moguće? Zbog toga je svet deteta najbogatiji, to je svet sitnica i nesebičnog voljenja tih sitnica i detalja; slično je postupao Kokto. Uočavao je najmanje nijanse, fascinantnu asocijativno-uobraziljsku slagalicu. Neiscrpne znakovno-simbolične puzzle. Trodimenzionalne rebuse koje je voleo da poklanja svojim gledaocima.

- Možemo li to naučiti?
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Koktel Kokto (Digresije, mitovi, opijum i umetnost)

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 20, 2009 12:35 am

VII

Palais Royal
„Tete – a – tete”

Da, Palais Royal, jutra su siva kao tamna prozorska stakla, lišena radosti, ali ne i izražajne snage (tvoja jutra su zabavna i predstavljaju zbir svih bilijarskih kuglica), podneva: velelepna i do obeda ogoljena (zbir su svih tvojh pisaćih stolova), popodneva, da, popodneva u Palais Royale – zamišljaš li to? Ne? To je kao vožnja buktećim tramvajem, samo u pozadini s trijumfalnom kapijom i koketnim o la, la... et c’est tout. Da li i dalje ispredaš priče ispred i iza zavese? Kokto-dramski pisac bio je jedinstveno svojevrstan. Nisu ga zanimali ni scena, ni publika – možda osim izvesnih glumaca – intrigirala ga je zavesa, „pozorišna zavesa kojoj su aplaudirale sve obale”, a zavesa je celokupna stvarnost, kako ona prava tako i ona izmišljena, zavesa je elegancija i vulgarnost, zavesa je bolest i „molim” i „merci”. Zbog toga je pisao one svoje neobične pripovesti na granici antike i savremenosti, s podelom na uloge i rekvizite; projektujući prefinjen dekor, kostime i probleme pozorišta, deleći prostor na javni i privatni, na veštački i quasi istinit, na trodimenzionalnost i bezdimenzionalnost uma: dužina, visina, širina, može li se tome još nešto dodati? Gradio je tunele svetlosti, tunele prema drugim dimenzijama, gde mu je suđeno ili je isplovljavao u otvoren, bajkoviti prostor. Preterano bogat dekor i usiljeno birane verbalne strukture koji su pod prividom dekorativnosti i izveštačenosti trebali da obave samo jedan zadatak: da se probiju van i obuhvate ono što se krije iza teške materije koja četiri puta godišnje menja boju.
U vrtu Palais Royale redovno se sretao s Koletom koju je cenio i voleo. Kao i on volela je književnost i umetnost. Kao i on znala je da muškarci i žene predstavljaju isti problem. Kao i on gledala je u objektiv (na jednoj od omiljenih fotografija istorije književnosti), zažmirivši posmatrala je prozirnu zavesu, koja je bila deo nje: susreti Koktoa i Kolete.
Oživljavala je svaki primerak svoje kolekcije leptirova
On je nadevao imena svojim brojnim kišobranima
Ona se žalila na reumatične bolove
On na glavobolju i zubobolju
Ona je izgovarala ženska imena na S (S kao sladoled)
On na Ž (Ž kao Žan)
Ona se sećala burnih ferija u planinama
On se prisećao burnog mora
Zabavljali su se razgovorima:
- Da li plačete gledajući tužne filmove?
- Šta biste mi savetovali?
- Između divlje ruže i orhideje? Carstvo nužnosti: šarene pozorišne zavese na nebu
- Živeti u „NEKAD”?”, „draperije sunca”?
- Lepe žene imaju nešto od ambicioznih mladića.
- One s dugim vratovima su kao mi.
- Misliš na one Gertrude Štajn?
- Ne, već na one Marsela P.
- On je bila izuzetno lepa.
- Ona je bio izuzetno loš.
- Koliko može da stane u itd.?
- U vidu šećera, najviše šećera.
- Slatkiši i metafore?
- Kao šiške ili vršak jezika.
- Ili
- Šta je s tom kafom?
- Razmišljali su zajedno:
- Šta se može uraditi tokom jednog sata?
- Srušiti sve dosadašnje ili Ajfelovu kulu zameniti novom.
- A za dva dana?
- Nešto zbog čega može da spletkari ceo grad.
- A tokom celog života?
- Reći nešto što se ne može uraditi ili naći suprotnost već urađenom.
- I smišljati samo pretpostavke?
I spletkarili su, još koliko, a u Parizu ima kao nigde druge o čemu da se spletkari, a za spletke je karakteristično da se šire brže od brzine svetlosti.
O kome? O čemu su spletkarili?
Da se sunce ne rađa, ali da cveta.
O tome ko je postojao a ko nije.
O tome da je neko nosio plavu košulju, neko belu, a neko ružičastu.
I o cvetovima paprati, koji ispunjavaju najprefinjenije želje.
Da je tako.
Da je dodir izaslanik drugog sveta.
I da li se dar može pretvoriti u žar?
Žar s prstima koji se izdužuju kao vosak, kao labudov vrat.

O čemu još?
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Koktel Kokto (Digresije, mitovi, opijum i umetnost)

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 20, 2009 12:36 am

VIII
„Moja jesen je volela tvoje leto”

To što se na Koktoovim crtežima pojavljuju muškarci, ne bi predstavljalo nikakvo otkriće ili događaj, da nije činjenice da ti muškarci pretežno spavaju. Žan je voleo da sakuplja bespomoćne gestove i izraze lica, gde je san imao prvenstvo nad zdravim razumom, ispovedanjem i izdajom. Kao u bajci o uspavanoj princezi i uspavanom kraljevstvu. Samo je Kokto znao kako da probudi to nikom poznato kraljevstvo koje je zahvaljujući njemu trljalo oči i naginjalo se kroz prozor izdužen poput tulipana, otkrivajući novo godišnje doba, da bi ponovo samo njemu poznatom čarobnom formulom uspavljivao sve oko sebe blagom nesvesnošću modela, koji su, ne osećajući na sebi njegov pogled, lišeni stvarnosti, putovali u snovima. To zaustavljanje gestova, kretanja, vremena – da, pourquoi pas? – to zaustavljanje na pola reči, ta opasna putovanja, zbog kojih je bio ljubomoran:
„San i more su tvoja prava stihija
Ti odveć znaš ne mogu da te pratim”
Putovanja kojima je posvetio mnogo mesta u svojim filmovima: „Le sang d’un poete” ili „Le Testament d’Orphee”. Orfej je lik koji se opsesivno pojavljuje u njegovom stvaralaštvu. Mit ljubavnika koji silazi u zemlju mrtvih i čini se kao da mu je blizak. Da li su ljubavni odnosi izazivali strah u njemu? „Crno sunce tvoga lica”, „Crno nebo išarano morskom solju”. Koliko puta je tonuo? Dovikivao je moru kao kad se opraštamo nevidljivo. Koletin „Plavi morski fenjer” da li je pomagao izgubljenom umetniku koji luta ambisima vlastite mašte? Na stranicama te knjige ponovo sreće Koktoa, ponovo piše o njegovim lepim rukama i diskretno predlaže:
„ – Reste chez moi.
- Je ne peux pas. On ne reste pas chez toi a midi moins le quart.
- Ou veux-tu aller?
- Justement, je ne sais pas. Je vais essayer d’aller chez moi...”
Opraštajući se moli je da pazi dok prolazi kroz vrt i zvižduće poput Hipokrata: „Život je kratak, umetnost je dugotrajna, talenat prolazan, iskustvo varljivo, prosuđivanje teško”. Iz tog niza odrednica lično biram: „prolazan talenat”, sa kojim je Kokto (i ne samo on) flertovao na sve moguće načine. Ta odrednica posebno odgovara estetici koju je primenjivao: nešto između očaravajućeg „mogu li?”
veštačkih trepavica
i koketnog leptirovog „molim vas pričekajte”. Nažalost, zbog „varljivog iskustva” u podzemnom svetu nalazi lavirint, u kome mu minotauri pretvoreni u muškarce, a muškarci u minotaure preprečuju put, a Arijadna ne priskače u pomoć, jer ne ume, ne uspeva da je opazi. Rafinirano pozorište povezano s rafiniranom, koketnom inteligencijom. Mesto gde se susreću ideje i stvaralačka sloboda. Dok je ideja način doživljavanja sveta, okruženja, svakog dana i svake noći. Kada se računa samo „sada”, kada je svako godišnje doba dobro za ljubav i čežnju. Novi muškarac? Novi ljubavnik? Valjda to ne uzimaš za ozbiljno? Žene koje se u krevetu pretvaraju u muškarce i muškarci koji se pod prstima pretvaraju u žene. I odgovarajuće poze, gestovi, obrti i prerušavanja koji idu uz to.
- Njegova marama oko vrata boje koktela s jagodama idealno je odgovarala mojoj ružičastoj košulji.
- I šta?
- I ništa, kasnije mi je nacrtao nekoliko crteža. To ga je uzbuđivalo kao gospođicu.
- Otkud to znaš, jer to radi dok njegovi modeli spavaju
- Pravio sam se da se borim s minotaurom
- A da li te je nazvao anđelom?
- Euridikom i zamolio za pramen kose
Pramen kose ukraden jednim, tigarskim dodirom, da li je takav napad simpatičan? Da li je opasno ono tigrovo nestrpljenje? Granice imaju smešno malu moć ranjavanja. Njegova crta ostavlja utisak da neće prestati da kruži po papiru, da je naš mali Žan nabacio opsesiju, da mu šuškanje papira pričinjava neobično zadovoljstvo, da se ona crta nikada neće završiti, da nijedan kraj neće zagospodariti njim, jer kao da ispoljava romantičarsku sklonost ka vezivanju za mitologizaciju ispovesti: „zauvek”, „na vjeki vjekov”, pour toujours?I opet ona sladunjavost: svaka crta je dug put kroz prvi pogled, osvajanje lica, osvajanje ruku, osvajanje zagrljaja sve do otkrivanja scenerije snova i tajni duše. Žan ne odustaje, njegova izdužena crta odmerava sve duži put, kao da ta crta i on ne žele da se rastanu s modelom, kao da ne mogu da se odvoje od crtanog tela, koje je neprestano pored, crta, produžuje crtu, stalno je produžuje, kao dodir, kao poljubac, ni za trenutak ne odlazeći; a pri tom je neljudski miran i strpljiv. „Jedina moja želja: Želim da postanem tvoj portret” napisao je Žanu Mareu, Žanotu, kako je voleo da ga zove, crtajući najdužu crtu svog života: dva profila zauvek sjedinjena jednim potezom olovke. Nagi muškarci su pasija, pasija crtača, slikara, ali i pesnika. Mladi mornari. „Un joli coco”. Ta životinjska lepota – lepa, divlja ružnoća mami delikatnog Žana. „Pas de chance!” istetovirano na torzu mornara. „Ah, to je peh!”, kada je otkrio ove četiri reči već je znao da nema šanse.
Ti „čelični mišići” morali bi da budu njegovi, kao da je parafrazirao Platonovu sklonost: tela su „lepa za trku” i „lepa za borbu”, ne znamo za šta da se opredelimo. Ponekad mu možemo zameriti izvesnu naivnost, a možda: „Izgubiti detinjstvo znači izgubiti sve”. Homoseksualizam je izvesna varijanta infantilizma (ne mešati ga sa Infantkinjom Infantilizma) i neprestanim traženjem idealnog oca ili majke. Svaki od tih muškaraca je mogao ličiti na oca, zbog toga traganja ne prestaju... Pa ipak, izdužena crta imala je svoj kraj, jer najpre imamo: anđela-atletu Pjera Daržela, anđela Ertebisa, anđela po imenu Žan Mare, junake njegove skandalozne „Bele knjige”. Koliko li je još anđela bilo?
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Koktel Kokto (Digresije, mitovi, opijum i umetnost)

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 20, 2009 12:36 am

IX

„Idoli”
„Toutes ses vieilles cicatrice
Terre
font le charme
de ta figure de guerrier”
(J.C. “Vocabulaire”, 1922)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Koktel Kokto (Digresije, mitovi, opijum i umetnost)

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 20, 2009 12:36 am

X

Nikada ne kaži „Adieu”
Nikada ne kaži „Auf Wiedersehen”
„Gospodo vaše pisanje je nepravilno”

Na kraju mora nastupiti momenat kada treba prekinuti rečenicu makar na štetu
vragolaste i iznenađujuće poente.
Priznajem da je ono što pišem tako površno kao klizanje po ledu,
makar ne bilo nijedne prelomljene sante.
Priznajem: „Ich steht im Regen und warte auf dich”,

„(...) und warte auf dich”, taman, mutan, nizak glas, tako reći šapat Zare Leander obelodanjuje zbog čega je Kokto, pored za njega tako bitnih prijateljstava s muškarcima, voleo da se zagnjuruje u atmosferu ženskih kaprica, suprotnosti sudbine i euforije. Da prebiva u senci elegantnih žena i aritokratkinja; u polusenci utihnutih i nesvakodnevnih razgovora; toplih i mekih tembra koji govore o svemu i o ničemu, utonuo u boju glasa kao u meki šal mirisnog Šanela pet. Obožavao je da opšti s polumrakom ludih ideja koje se ostvaruju sa zamahom i koje direktno potiču od samog Kralja sunca i s tamom njihovih karaktera neuhvatljivih prstima vetra. Može li se zamisliti idealnije prijateljstvo, ili ljubav: između muškaraca koji preferiraju muškarce i žena koje preferiraju žene? Takvi susreti... da se na kraju ne ispostavi da preferiraju sami sebe! Oh! Non, c’est impossible! Mais, parfois... Kokto i njegove žene: muze, aristokratkinje, umetnice i... mecene: Koleta, Edit Pjaf, Natali Pale, An de Noej, Koko Šanel, Lujz de Vilmoan i najvažnija, Fransin Vajsvajler koja ga je odvela u svoju kuću-rezidenciju na obali Sredozemnog Mora, u kuću tajanstvenog naziva: Villa Santo-Sospir i okružila divljenjem, nežnošću i brižnošću.

Ima žena koje se potpuno uklapaju u našu biografiju, a da ne otkrijemo uzroke takvog stanja stvari, fascinirajući se i kolekcionirajući samo posledice. Dopuštamo im sve, jer samo tako guraju našu biografiju napred. U njoj otkrivaju tajanstvene odaje, koje nastanjuju svojim svilenim šalovima, biserima, prstenjem, narukvicama, minđušama, puderima i pomadama, pikantnim anegdotama, koketirajući odignutim uglovima usana, mirisima svoga tela i parfema, veličinom stopala, dužinom noktiju i konačno dahom... Podsvesno znaju koju ulogu treba da odigraju, iako se koketno pretvaraju da ključ nije u njihovim rukama. Savršeno poznaju svoje probleme i savršeno ih tumače i interpretiraju; tako su uverljive da dopuštamo da vrhovima prstiju otkrivaju sledeće velove, zavese, zastore. To čine tako precizno da ne iznenađuju samo šarmom i lepotom (premda i time), već perfekcijom i savršenstvom te inscenizacije. Predosećajući u tim odajama svaku polusenku, ne prilagođavajući se već naprotiv, namećući vlastite navike, vlastite uzore i vlastita pravila igre.
- Još jednu čašicu vermuta?
- Zbog čega ponavljati stare grehe, zar nije bolje izmisliti nove?
- Izlazimo?
- U prvi od mogućih svetova.

S poljskog prevela Biserka Rajčić
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Koktel Kokto (Digresije, mitovi, opijum i umetnost)

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu