Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dragan Stojanović-O idili i sreći

taj Sub Nov 21, 2009 2:26 am
First topic message reminder :

1.

Klod Loren je morao doći u Rim da bi naslikao svoje slike. Kad je posredi slikarstvo, ne vode svi putevi obavezno u Rim. Neki vode u Veneciju. Ili u Holandiju. Ali, Kloda je iz Lorene put doveo u Rim. Tu je, u njegovoj okolini, on u sebi našao i, sa strpljivošću koja privodi umetnika sreći ili mu je, možda, zamenjuje, izrađivao svoje "idealne pejzaže".

Slikati prirodu zbog njene sopstvene lepote, manje ili više nezavisno od zbivanja koja se u nekom predelu vide ili prikazuju, moguće je tek od trenutka kada se čovek u dovoljnoj meri oslobodio njenih pretnji, kada je dovoljno ojačao da bi mu ona uopšte mogla biti "lepa". Nema lepote tamo gde vlada strah od zemlje na kojoj smo i neba pod kojim smo; ali kad su ljudi dovoljno upoznali i jedno i drugo kao granice i sadržaje svog života, tako da je postalo moguće ovladavanje njima, oslepljujući strah se smanjuje a oko počinje da se otvara za lepotu prirode. Ona, zapravo, tada, zajedno s njim, tek i nastaje: ono je vidi, ona ga izgrađuje za takvo viđenje. Ne više bespomoćno uronjen u prirodu, osuđen na mukotrpno i neravnopravno rvanje sa stihijom, već zaklonjen zidinama grada (koji nije "priroda"), čovek počinje da upoznaje njene zakone i, zajedno s tim, gradi svoje radionice i fabrike sa osećanjem rastuće moći. To ne vodi samo ka gordosti onog ko više nije izložen na milost i nemilost "ćudima" prirode u kojoj je, prinoseći žrtve, sa zahvalnošću gledao na svoje preživljavanje do novog punog meseca ili do nove žrtve, niti budi samo oholost onog kome je pošlo za rukom da sputa prirodu, pa se oseća kao gospodar koji u svojoj novostečenoj slobodi polaže račun još samo samome sebi - doduše, još uvek pred licem smrti, ali odlagane sa sve većom izvesnošću i na sve duži rok. Ta moć vodi i ka tome da se čovek, ovako ohrabren, ma koliko, inače, vazda bio i obeshrabrivan, "vrati" u prirodu da bi je posmatrao mirnim okom, ne radi istraživanja, već iz zadovoljstva. On je sad otkriva kao gost, koji je zaštićen i koji računa na gostoprimstvo, jer ona pred njim nije više onako zaštićena kao što je bila. Znanje da se na nebo i zemlju može delovati pretpostavka je za to da se oni pokažu kao lepi. Slike te lepote služe, ne uzoholjenom gospodaru već progledalom smrtniku koji se pomoću njih saživljava sa svetom. Bespomoćnost i zahvalnost za puko preživljavanje bivaju zamenjene radoznalošću i samosvešću onoga ko, obrađujući, sve više prilagođava nego što se sam prilagođava. Doduše, prilagođavanje sveta čoveku, bilo da je reč o njegovim potrebama, željama, ili čak hirovima, uvek je praćeno i uspostavljanjem novih odnosa između njegovih delatnih snaga i delatnošću zahvaćenog segmenta sveta, pa, onda, i sveta u celini. I kada ima neku moć nad okolnostima, čovek se prilagođava posledicama koje tim njenim ispoljavanjem proizvodi. Čak i najpromišljenija upotreba moći ume, neretko, da dovede čoveka u iznenađujuće i nepoznate situacije, na koje se valja navikavati i sa čijim, pre toga neslućenim, izazovima se mora suočiti. Samo, tu je onda posredi otvaranje novih horizonata, a ne nuždom prilika uslovljeno uklapanje u postojeći horizont; rizik izrastanja iz zatečenog, a ne urastanje u njega ili srastanje s njim, kao puko trajanje, budući da se nikakve druge mogućnosti ne ukazuju. Posredi je uzajamnost, ne zavisnost - otvorenost čovekovog bića, kakve nema bez osnovane samouverenosti, umesto skučenosti, kakvu neumitno donosi slabost. U tom smislu, umetnost koja je otkrila novu mogućnost oka i celine ljudskog bića - da prirodu vide, odnosno dožive kao lepu, iz pozicije lepo dočekanog gosta - navodi na saživljavanje sa svetom. Zadovoljstvo od prihvatanja sveta posredstvom lepote i radost pristajanja na njega bez pobedničkih strasti nisu nužno ni uvek dati čoveku, niti je oduvek bilo moguće doživljavati ih. Kada je Klod počinjao, to je (već ili ponovo) bilo moguće; kada je, 1682, umro, za njim je bio opus koji ubedljivo, s uverljivošću blagosti, ozarenosti i spokoja, dokazuje kao nikada pre toga da se priroda može ukazati kao "idealna", u svetlosti više i bolje uređenosti svega vidljivog, koja odgovara i udovoljava nekoj, možda iskonskoj, ali tek sada otkrivenoj potrebi čovekovoj - za koju, bez tih slika, ne bi ni znao. Prirodu tu gleda, i stvara, ne samo mirno već sasvim bistro i do kraja razbuđeno oko. Ona je, na njima, takođe razbuđena, a pri tom je u potpunom miru.

MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Dragan Stojanović-O idili i sreći

taj Sub Nov 21, 2009 2:55 am
Ovome komentar nije potreban, izuzev možda utoliko što još jednom treba naglasiti da je temelj blaženstva, onoga što mudri ljudi dobijaju "i bez sklonosti sudbine", takva upotreba razuma koja vrlinu čini pravom i prosvetljuje je.

Ako je mnogo štošta u ljudskom životu plod pukog slučaja, ono najvažnije, ipak, zavisi od čoveka samog, u to nas, svaki na svoj način, uveravaju Aristotel, Alberti, Dekart, Bloh... Dosta je i onih koji su suprotnog mišljenja: čovek ne može ništa učiniti za sebe. Religiozni reformator Martin Luter u takvim je pokušajima video samo produbljivanje ljudske grešnosti; ako uopšte nešto, čoveka spasava samo Božja milost. Stoga samo valja verovati. Ako ne veruje, čovek i kad čini dobro, pa time još i umiruje svoju savest, čini samo zlo. To treba da važi za spasenje na "onom" svetu: Luterove reči, pored toga što treba da prenesu "istinu", u koju je on, po svemu sudeći, bio potpuno uveren, treba i da zastraše. Sreća, međutim ne može postojati zajedno sa strahom. Ili briše on nju, ili ona njega. Potiranje straha srećom jedno je od njenih najlepših dejstava, kao što je uništavanje sreće, kad je već dosegnuta, putem zastrašivanja jedna od najgorih zloupotreba života čovekovog. Stoga onaj kome je do sreće pre treba da se drži Dekarta nego Lutera, a ko će od njih dvojice pre odvesti do istina religije, to pitanje ovde može ostati otvoreno.

Sreća se može shvatiti i na način sasvim različit od svega što je prethodno bilo razmatrano. Ona se može posmatrati i odrediti i u odnosu na celinu već pređenog egzistencijalnog puta, bez uzimanja u obzir bilo kakvih unapred koncipiranih "sadržaja" pri tom, koji bi je činili, ili privilegovanih odnosa, iz kojih bi proizlazila, kakvi su, recimo, odnos prema želji, prema razumu, prema vrlini ili nečem četvrtom. U takvom slučaju, ona bi bila svojevrsno egzistencijalno osmišljenje koje je postignuto i znači da osećamo da smo stigli gde je trebalo, iako putovanje još nije završeno. To bi, zapravo, značilo dočekati onaj izuzetni trenutak i, u njemu, ono izuzetno, srećno stanje za koje osećamo i mislimo da je sve što mu je prethodilo bilo potrebno, opravdano i nužno, svejedno šta je to bilo, kada je najzad dovelo do njega. U takvom trenutku, sve što je bilo i vodilo je ka tome da on nastupi postaje za čoveka jasno, razumljivo i, što je najvažnije, dobro. Čovek postaje neodoljivo uveren da je vredelo proživeti dotadašnji život, sa svim onim što je doneo, i, štaviše, da je vredelo da, iako nepitan, bude uključen u hujanje eona upravo onako kako se to i dogodilo, kada se, evo, stiglo do ovoga sad! Ispunjenje što ga donosi takav trenutak sveiskupljujuće je i svemu prošlom daje ulogu tačnog putokaza - u tome se i sastoji sreća. Sve se opravdalo i isplatilo, ako je bilo za ovaj trenutak, ovo stanje, ovu "stvar"!

Ode li se korak-dva dalje, može se reći i tako da proživljavati sreću znači osećati upravo proživljavani trenutak kao da je, ne samo ceo dotadašnji život onoga ko ga proživljava, već i mnogo više od toga, široko uzev ceo dotadašnji tok sveta uopšte, postojao samo zato i bio tako usmeren da bi doveo do tog trenutka i u njemu se dovrhunio. Sve što je ikad bilo čini se, u tom slučaju, potrebnim, kao neka priprema, i sve što jeste - neophodnim, da bi se dospelo u jedno stanje u kojem se sve prikuplja, sažima, ispoljava kao sazrelo, otvara se i daje. Za nekog će sreća takvog trenutka biti susret na koji se oduvek, čini se, čekalo. Ono što u takvom susretu ushićuje jeste osvedočenje u neposrednom doživljaju da je do njega moglo doći zato što je sve, od kad je sveta i veka, bilo tako kao što je bilo i što je sve što postoji učestvovalo i, međusobno se usaglašavajući, sarađivalo u njegovom ostvarenju. Čovek, pri tom, ne mora u punoj meri biti svestan eonsko-kosmičkih razmera ovog osećanja, ali ga sreća koja ga ispunjava ipak, angažujući celo njegovo biće, upućuje na to da je "sve" sada tu i da kao "sve" deluje apsolutnom punoćom. Može to biti i dočekano oslobođenje domovine, povratak zabludelog deteta, čas dovršenja nekog dela ili otkrića dugo tražene formule - nije ni važno šta je sadržinski ispunilo trenutak sreće. Nijedno od tih postignuća samo po sebi još nije sreća, dok se ne oseti da je sve što je prethodilo vredelo zbog tog trenutka i da je sve oduvek bilo usmereno na to da on, najzad, za nas nastupi. Ta sreća razmiče granice: kada vidimo da je sve bilo i da sada jeste zbog napona, gustine, lepote, zrelosti i unutarnjeg obilja nekog "sad", svet nam, svejedno kojim svojim odsečkom, ceo postaje potpuno blizak, prisan - do kraja i s dragošću usvojeni svet.

Egzistencijalno zasićenje ovakvom srećom ništa ne može da zameni. To što je jedan ovakav trenutak postao deo struje moga egzistencijalnog vremena, čini ovo vreme na poseban, neoporeciv način zaštićenim i upravo to me jedino može izmiriti s prolaznošću. Eonske i kosmičke širine bivaju obuhvaćene ekstazom sreće, posle čega se na proticanje vremena počinje da gleda drugačije, pogotovu ako se ona ne doživi samo jednom.

Sreća dočekanog časa ovakvog ispunjenja i dovrhunjenja "svega" u njemu ostvaruje se, ponekad, kod izvesnih ljudi, upravo u "najobičnijem" doživljaju "pukog" postojanja, ili se sa takvim doživljajem dodiruje, kada se, naime, javi osećanje, pomešano sa spoznajom, da skromni sadržaj okrnjenog viška predstavlja raskoš i divotu postojanja samim tim što je moguće da se eonske i kosmičke perspektive otvore u njemu kao i u bilo kom drugom sadržaju, i da za to uopšte nije neophodno da on bude izuzetan ili po bilo čemu neobičan. Svečanost postojanja moguće je proslaviti uvek i svud, ako se ima oko za ono svečano i već dospelo u bilo čemu.

Da li, možda, egzaltacija onoga ko prihvata egzistencijalnu ekonomiju izraženu geslom "Sve je vredelo preživeti za ovaj trenutak" znači svojevrsno precenjivanje vrednosti trenutka, pa makar on bio i najsrećniji? Dugo čekani, slućeni, sanjani dan prođe, dolaze drugi i drugačiji dani. Nije li Aristotel s dobrim razlozima tražio da sreća bude trajna da bi se moglo govoriti o njoj? S druge strane, čovek živi samo u trenucima, koje nekako pokušava da poveže, po raznim merilima, u različite vremenske lance, odnosno perspektive, isprepletene u celinu života. Svaki kontinuitet je uvek samo niz trenutaka. Izvan njih nema ničega. Tako gledano, trenutak se ne može dovoljno ceniti. Ono što ga je ispunilo u svakom slučaju je od jedinstvenog značaja, jer to jedino jeste. Traganje za neizbrisivim ne može da ne bude traganje za neizbrisivim u trenutku.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Dragan Stojanović-O idili i sreći

taj Sub Nov 21, 2009 2:55 am
Tako se dolazi do pitanja o odnosu sreće i smrti. Nije neophodno nepromišljeno pokloniti potpuno poverenje, ali treba pokloniti pažnju onome što u svojim aforizmima kaže Leonardo: "Život dobro utrošen dugačak je", veli on, i: "Kao što dan dobro utrošen donosi lako spavanje, tako život dobro upotrebljen donosi lako umiranje." Ima li u ovome nešto ohrabrujuće ili barem utešno?

Lako je pretpostaviti prigovor koji bi glasio: neka je to što Leonardo izjavljuje i tačno, život je tako ipak samo "dug" a ne i večan. Neko će možda reći i to da nisu svi ljudi u prilici da svoj život "dobro upotrebe", neko, pak, da se ne zna šta to tačno znači "dobro ga upotrebiti". Na ovo se može odgovoriti protivpitanjem: šta bi bilo bolje, život "dug", jer je "dobro upotrebljen", ili večit, ali bilo kakav, odnosno takav kakvog ga znamo - stalno mučenje i naprezanje, međusobno ranjavanje svih bića, proždiranje i satiranje jednih od strane drugih, bez predaha? Ako ništa drugo, život svakako podrazumeva hranjenje, što će reći: jedno se biće hrani drugim. Može li se zamisliti život u opštoj pitomosti, u kojem bi, recimo, sva bića samo pila vodu? Osim toga, da li bi bilo šta imalo vrednost kada bi život bio večit? Ostaje, najzad, i ono najelementarnije pitanje: zar ono što ima početak može postojati bez kraja? Život ima početak, pa je, dakle, i smrt svakako tu.

Odgovor na pitanje o odnosu života "dobro utrošenog" prema smrti jeste ovaj: pomirenost sa prolaznošću ima istu osnovu kao i žaljenje koje izaziva nužnost da se sa lica sveta ode. U ovome nema nikakve protivrečnosti. Žalost zbog umiranja i strah od smrti tu su kada je osujećeno zadovoljavanje želja, odnosno kada je višak nad nerođenošću, koji jeste naše postojanje, isuviše okrnjen. Zadovoljenje postojanjem, kao samosvesno ili prećutno potpuno prihvatanje sebe u svetu i potpuno prihvatanje sveta, postiže se time što se svet daje. Mora postojati neposredna evidencija u samoosećanju da je do toga došlo. Čovek domašuje meru sopstvene egzistencije kad ovu evidenciju ima. Sve dok se to ne dogodi, ili se ostvaruje u suviše malom obimu, život je napor ili barem istrajavanje, ne bi li do takvog samoosećanja ipak došlo. Živi se da bi se dobilo dovoljno sveta, pri čemu, naravno, nema jedne i jedinstvene mere ni formule po kojima bi se unapred i za svako biće moglo odrediti u čemu se to sastoji i šta je i koliko dovoljno. "Snažna zadovoljstva", o kojima je govorio Frojd, spadaju u to, ali se ne može sve svesti samo na njih. Da bi se zadovoljili, raznim ljudima su potrebna i razna druga ispunjenja i postignuća. Čovek se nikad ne može dovoljno naživeti, ali može dosegnuti svoju meru ili joj se bar približiti, a jasno je, dabome, na drugoj strani da mu se život može smučiti ili činiti nepodnošljivim i neizdržljivim. Međutim, koliko god se insistiralo na tome da život pre i češće nego na nešto drugo navodi na pomisao da je jadan, dostojan da se prezre ili čak odbaci, ostaje na snazi i to da on pruža mogućnost egzistencijalnog zasićenja. U tome se dodiruje dublji smisao Aristotelovog iskaza da je sreća u tome dobro živeti i dobro raditi sa Leonardovim aforizmima da je najvažnije život "dobro upotrebiti".

Istinska pomirenost sa prolaznošću moguća je kada čovekovi potencijali, koji su uvek i nužno ograničeni, dosegnu sopstvene granice ispunjenja onim što se nudi od sveta, zahvaljujući odgovarajućoj delatnosti, odnosno upotrebi vitalnih snaga, kao i naklonosti slučaja u igri sveta. Nezadovoljen, dakle nesrećan čovek se od sveta teže rastaje nego onaj ko je svoje granice dosegao. Sasvim očajan čovek se gasi u svetu, ali odlazak sa surovog poprišta ne znači da će egzistencijalni potencijali biti ostvareni negde drugde, u smrti ili obećanoj onostranosti, kao nečem apsolutno drugom i drugačijem. Očajnik to uvek oseća i zna. To, i pre dolaska nebitnice, oseća i zna svako ko je snažno želeo i voleo, a nije mogao doći do voljenog i željenog. Grčevito se držati i najgoreg egzistencijalnog poprišta, u patnji, ludilu, ropstvu i tako dalje, znači ništa drugo doli svesno-nesvesnu borbu za makar kakvu mogućnost promene, koja će doneti kakvo- takvo zadovoljenje vitalnih potencijala, kakvo-takvo "parče" sveta-koji-se-daje, i omogućiti neko približavanje sreći makar i kao sreći pukog postojanja, bez ikakvih posebnih suficita, čak i kad je svako očekivanje te vrste zapravo iluzorno i donosi samo produžene muke. Postignuće svoje vrste je, naime, već i sama borba da se postojanje održi kao polje ovakve, pa bilo i najmajušnije mogućnosti da se život nekako "upotrebi". Poverenje u onostrane nadoknade ili ublažavanja proživljenih gubitaka, ako ga neko gaji, takođe je deo ovostranih doživljaja, odnosno životnih sadržaja.

U svojim Dijalozima o prirodnoj religiji, Dejvid Hjum podelio je trojici sagovornika uloge sa ciljem da ukrsti različite argumentacije, tako da se opšti smisao celog spisa može izvući iz sučeljavanja pojedinih izlaganja. Jedan od Hjumovih govornika, Demea, koji posebno naglašava ljudsku bedu, nesreću i nemoć, kaže, pored ostalog, i sledeće: "Upitajte sebe, upitajte bilo koga od svojih poznanika, da li bi još jednom hteli da prožive poslednjih deset ili dvadeset godina svoga života. Ne; ali narednih dvadeset, reći će, biće bolje." S ironijom citira zatim Demea Drajdenove stihove:

And from the dregs of life, hope to receive
What the first sprightly running could not give.

I od taloga života nadaju se da će dobiti ono
Što život ne bi mogao dati ni dok je u početku živahno tekao.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Dragan Stojanović-O idili i sreći

taj Sub Nov 21, 2009 2:56 am
Ironiju pojačava Hjumova zamena "thing", kako stoji kod Drajdena, sa "hope". Međutim, nikakva ironija tu nije na mestu. Narednih dvadeset godina, ili koliko će kome već biti dato da još proživi, možda neće biti bolje, ali težnja za viškom sreće, kojim se svet daje, tako se nastavlja. Upravo stoga što život u svetu, "dok je u početku živahno tekao", nije dao sve ono što bi našoj meri odgovaralo, i mora da se očekuje od životne droždine, neretko s vremenom sve mutnije, ono što ona može dati. Valjda je i to nešto. Ništa smrti daje (to jest: ne daje) ništa - već se i jezik teško snalazi s tim "davanjem". Hjumov Demea komentariše Drajdenove stihove ovim rečima: "Tako oni najzad dolaze dotle (tako je velika ljudska beda; ona čak miri protivrečnosti), da se u isti mah žale na kratkoću života i na njegovu taštinu i tugu." Ali, tako stvari sa životom upravo i stoje; ljudi su u pravu: on je i suviše kratak i žalostan. Kratak je ako nije dobro upotrebljen, dug - ako se upotrbi dobro, to jest, reći ćemo mi, ako pođe za rukom, ili se samo od sebe ugodi, da nam se da dovoljno sveta i da se on dovoljno dugo daje. U takvim trenucima, koji su trenuci sreće, život nije žalostan niti se oseća njegova taština. Tašt je i žalostan, koliko god dugo trajao, kada se svet ne daje, pa ostajemo gladni i željni svega u njemu.

Stvar je u tome što egzistencijalna mera koja treba da bude zadovoljena nije nešto što je naprosto dato sa započetim životom, a pogotovu ne nešto što se odjednom otkrije, pa samo, kao neki sud, biva popunjeno ili ostaje prazno. Tokom života, zavisno od toga kakav je, ta mera se menja ili, u svakom slučaju, postepeno se otkriva čoveku. Onaj ko živi s osećanjem dugačkog puta pred sobom, spreman je da domašaje svog bića i sopstvenu meru stalno iznova otkriva u njihovoj već ostvarenoj i još mogućoj korelaciji, on se, dakle, ne plaši iznenađenja koja sam sebi može u tom pogledu da priredi. Taj put, sa svoje strane, dobrim delom se čini dugačkim stoga što je kretanje njime opušteno, lišeno straha i nestrpljivosti, što je život, koji je to kretanje, ispunjen uviđavnošću, obzirnošću i vedrinom; to, pak, može biti tako jer dolazi do sve novog rasvetljavanja sopstvene mere, pri čemu se tačno sameravanje mogućeg i željenog sa egzistencijalno dosegnutim pretvara u blagost i pomirljivost.

Nasuprot ovakvoj opuštenosti (praćenoj, nekad, i lakomislenošću, nehajem, "neozbiljnošću"), stoji mehaničko i rigidno poimanje vlastite unutarnje mere. Kada čovek veruje da je mera njegovog bića nešto jednom zauvek mehanički dato, on je već zatvorio sebi perspektivu trajnog samootkrivanja i spreman je da paranoično u svekolikom svetu vidi područje zla, koje ga ugrožava, ali da, istovremeno, svet vidi i kao nešto što mu se neopravdano uskraćuje i ni najmanje ne sarađuje, tako da to budi gnev, ozlojeđenost i žalost, pomešane u otrovnu smešu koja razara. Sopstvena mera se oseća kao nedozvoljivo nezadovoljena, bez obzira da li se njena veličina uobražava, pa se doživljaj manjka zasniva na fikciji, ili je posredi suviše nesrećan sticaj okolnosti, koji vodi u veliku osujećenost, tako da je osećanje nesreće i prikraćenosti opravdano. U neku ruku je paradoksalno da se svet doživljava kao nešto poželjno i potencijalno usrećujuće, kada bi sarađivao i davao se, a da se, istovremeno, oseća kao nešto opasno i zlo, jer se nije dao onoliko koliko unutarnja, mehanički shvaćena mera onog ko ga tako doživljava navodno zahteva. Neko ko živi s ovako povređenom gordošću ne može svoju egzistenciju osećati kao dugački put, jer uvređenost što svet nije bolji ili što se, u konkretnom slučaju, nije pokazao bolji i većma usrećujući čini dotičnoj ličnosti nemogućnim tačno sameravanje stvarnih mogućnosti i postignutog zadovoljenja; prejaka želja i ambicija zamračuju svaku perspektivu budućnosti. Kivnost prema svetu, koji se, u njegovom izmicanju, u isti mah želi i mrzi, i to upravo stoga što se izmiče, pojačava rigidnost i nepomirljivo insistiranje na sopstvenoj veličini, koja nije dovoljno uvažena, a ta rigidnost, opet, samo dalje produžava i podjaruje nepomirljivu kivnost.

Ispravna upotreba razuma, pri tom, nije mnogo verovatna, ali u nekim segmentima života nije ni isključena. Njeno eventualno postojanje neće povećati sreću, odnosno smanjiti nesreću, niti će doista voditi egzistencijalnom zadovoljenju. Ukazivanje od strane drugih ljudi onome ko je ovakvom kivnošću obuzet na neispravnu upotrebu razuma, dakle na nelogičnosti, nedoslednosti i protivrečnosti u njegovom razmišljanju i ponašanju, ovoga samo dodatno uveravaju da je od početka u svemu u pravu i utvrđuju ga u već postojećoj rigidnosti. Njegova prevashodna nesreća, međutim, upravo je u njoj, a ne u svetu koji nedovoljno sarađuje i ne usrećuje. Takav čovek stalno traži pohvale, priznanja i znake uvažavanja, ali ga, ako uspe da ih dobije, to samo privremeno i delimično umiruje. Ne samo svet, takav kakav je, dakle vrlo često doista nesklon da sarađuje sa čovekovim željama, već još više mehanički shvaćena sopstvena unutranja mera osujećuje stvarno zadobijanje sveta, sreću, egzistencijalno zadovoljenje. Videći u nepomirljivosti prema "zlu ovog i ovakvog sveta" jedinu svoju šansu da takvo zadovoljenje postigne, ovakav čovek upravo stoga takvu šansu gubi i sprečava sebe da dođe i do onoliko sreće koliko bi to, inače, u datim prilikama, možda bilo moguće. Trajna uvređenost egzistencijom kao takvom njemu se čini izrazom sopstvene ispravnosti, ozbiljnosti ili pravednosti, pa se, neretko, kivnost iskazuje kao borba protiv nepravdi svih vrsta i "ispravljanje krivih Drina". Svet, međutim, valja prihvatiti upravo takav kakav je, da bi "dobra upotreba" života, u Leonardovom smislu, bila moguća, da bi se živelo sa osećanjem dugačkog puta, da bi bila moguća sreća u bilo kom vidu. Tek sa uviđavnošću prema svemu što postoji u svetu, kakvo god da je, i sa pomirljivošću prema prolaznosti svega, uključujući i sopstvenu, postaje moguća i stvarna pravičnost prema svemu, koju obično prati uzimanje odjednom u obzir velikog broja raznih činilaca pojedinih situacija ili stanja stvari. Tada opiranje zlu proizvodi najmanju moguću količinu novog, dotad nepostojećeg zla. Tada se, takođe, oko otvara i za humornu stranu svetskih protivrečnosti; umesto kivne i patetične poze, javlja se blaga nasmešenost svetu i simpatija. Bez paranoidnih zaslepljenosti i podozrenja da se u svemu krije neko zlo, zbog čega, eto, ja nisam mogao da namirim svoju meru u svetu, postaje, u živoj dobroti, moguće sagledati kakvo je zaista koje biće. Istina do koje se tako dolazi, ne samo što ne mora biti razorna, već to i ne može da bude, sve dok svet bilo koji nama neposredno dostupan deo izuzima, to jest drži slobodnim od vlasti očaja. Neizvesnosti sveta ukazuju se, tako, kao njegova svetlost, a ne kao preteća pomrčina njegovih opasnosti.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Dragan Stojanović-O idili i sreći

taj Sub Nov 21, 2009 2:56 am
Osećanje da je pred nama još dug put donosi opuštenost i čini život snošljivijim nego što bi bez toga bio, štaviše, to životu daje dubinu i slobodu od pritiska neposrednih okolnosti kakve inače ništa drugo ne bi moglo dati. Ali, šta znači "dug put"? Posredi nije naprosto hronološko trajanje, već snaga i gustina egzistencijalnih zadovoljenja, kao i ritam njihovog postizanja. Celina života nameće svoje nevidljive rokove. Nesreća se često oseća zbog propuštanja tih neutvrdljivih i neuhvatljivih rokova, za koje ipak znamo i koje ipak osećamo, a ne naprosto zato što se nešto desilo ili se nije desilo.

Ne istrajava čovek u životu zato što je to logično ili mudro. Nasuprot Hjumovoj primedbi da ljude njihova beda dovodi i do takve protivrečnosti da se istovremeno žale na taštinu i tugu života, ali i na njegovu kratkoću, mora se pitati otkud to da ljudi ne odustaju od njega ni u najnepovoljnijim prilikama. Da li je posredi tupavost, koja, eventualno, čeka filozofa kakav je Demea, koji će te neprosvetljene glave poučiti da je bolje dići ruke od življenja, jer je to logičnije s obzirom na sve što ono donosi?

Ljudi žele da žive dalje i stoga što još nisu zadovoljeni postojanjem, kao i zato što se dogodilo da budu egzistencijalno zadovoljeni, samo, u ovom drugom, srećnom, slučaju, s rastućom pomirljivošću prema prolaznosti što to stanje duže traje. Sreća, dok postoji, zastire smrt, čineći je neprimetnom; kada mine, čini se da nas period u kojem smo je doživeli nije primicao smrti, već da je odvodio nekud dalje u životu, hronološko i egzistencijalno vreme tu se račvaju. Oaze sreće, iako teško odolevaju u pustinji života, ipak samu tu pustinju čine sasvim drugačijim prostorom od onog kakav bi bio da nije njih. Bilo da od daljeg života očekuje da skrene iz hronološkog niza nesreća u račvu srećnog života, koji će, onda, možda i prethodne nedaće preosmisliti ili učiniti da izgledaju opravdane, bilo da u račvi srećom razvijanog i ispunjavanog vremena očekuje njeno dalje razvijanje i potvrđivanje, u oba slučaja je u želji da se živi na delu neobescenjivost samog postojanja. Pokazuje se da je misao o smrti - misao o sreći; ne i obrnuto.

Edip na Kolonu i Jov predstavljaju velike metafore pomirenja s postojanjem posle velikih nesreća. Simbolične figure tog formata treba tražiti u svom svetu života, njihovu snagu u boljem, još živome sebi. Istrajnost u življenju heliotropna misao vidi uvek na pretpostavci uvek otvorenog krila sveta u kojem ćemo naći još nešto za sebe. Jer i u njegovoj tami toliko se toga nudi i daje.

Heliotropna misao i sama je uporna i strpljiva. Znati od čega odustati i gde ne odustajati podjednako je važno kao i obuhvatan pogled koji pomaže duhu i upućuje ga u traganju za kraćim, svetlijim i lagodnijim putevima do željenog. Postoje, međutim, i zaobilazni putevi koji - tek i jedino oni - odvode dalje ili uopšte nekuda vode. Umeti njih prepoznati i naći takođe je zadatak ove misli, koliko i postizanje lakoće, rasterećivanje, napuštanje onog što je preživelo. Brzina, jednostavnost, jasna orijentacija nisu uvek moguće. Heliotropna misao zna vrednost ponovljenih pokušaja.

Naime, nepromišljenost samo jednog koraka ume da upropasti čitavo dugo putovanje i mnogi napor uložen u njega - to je deo ljudskog udesa. Osigurati se potpuno protiv takvog koraka nije moguće, ali čak i kada bi bilo, sve veća sigurnost postiže se sve zamašnijim i složenijim proračunima i akcijama obezbeđivanja i predupređivanja, a što su oni složeniji i zamašniji, manje je spontanosti i slobode. Predupređivačkim akcijama, ako su dobro smišljene, donekle se smanjuje mogućnost nesreće, ali sama sreća se time ne povećava. Stalno se samo štititi od moguće nesreće i misliti kako da se ne učini pogrešan korak, time se može postići da od poneke nevolje ostanemo pošteđeni, ali sreća zaista postoji izvan područja određenog preduzetim merama predostrožnosti, mada, razume se, ne nezavisno od njih. Ne postoji jedna jedina "tačna" srazmera obezbeđivanja života i slobodnog, bezbrižnog življenja. Potpuna prevlast ovog drugog osvećuje se, čak i kad neko ima "ludu sreću" koja ga čuva i spasava od svakojakih pretnji, ugrožavanja i propasti; potpuna prevlast obezbeđivačke težnje, međutim, svakako vodi u šturost života: nastupa smućujuća inverzija života u pripremanje za neki potonji, "pravi" život, ili - to je najgore - trajni strah da postignuti stepen obezbeđenosti nije dovoljan, strah koji se javlja utoliko sigurnije što je manje slobodne i spontane aktivnosti u otvorenosti opasnog sveta. Zadatak je, dakle, da se u svakoj konkretnoj egzistencijalnoj situaciji pronađe i stalno iznova pronalazi ona srazmera slobodno-nehajnog i opreznog koja će omogućiti da se u sferi onog prvog možda dođe do sreće, jer ona je samo tamo, a da se, pri tom, ne izloži sve na milost i nemilost nesreći, koja će, ako se protiv nje ništa ne preduzme, izvesno doći. Kada se u tome ne uspe, valja znati da li i kako ponovo pokušati. Sreća ne mora nužno biti manja ako je postignuta u ponovljenom pokušaju. Štaviše, iskustvo neuspelih pokušaja može doneti mudrost koja će učiniti, ako ne da izgleda veća, ono svakako da se više ceni.

Sreća je uvek nezaštićena, to tako mora biti, u tome je njena paradoksalna privlačnost. Ali, ako je ona uvek nezaštićena, misao i poruku o njoj ne treba ostaviti nezaštićenim. Kada neki spis slučajno ili sa nemara padne u potpaljen kamin, da li će plamen stati da liže najpre uz one stranice na kojima se govori o toj za čoveka tako važnoj temi? Trezven čovek će reći da su svi listovi isti i da je puka praznoverica da će, pre nego što neko gurne ruke u vatru da od nje spase spis, ona, birajući, prvo nasrnuti baš na one delove koji govore o sreći. To je svakako tačno. Ali, s obzirom na sve oblike uništavanja i zatiranja tragova o sreći, s ognjem ili bez njega, u ratu i miru, namerno i bez namere, sa svrhom da odatle izvuče korist neka crkva, neka ideologija, neka politika, ili, naprosto, bez ikakve svrhe i smisla, misao o sreći treba zaštititi višestrukim prepisivanjem i sklanjanjem na razna, trenutno mirnija ili manje ugrožena mesta. To njoj ne može naškoditi, kao što sreći neumereno obezbeđivanje može; šta god da se u tu svrhu uradi, nikada nije preterano. Heliotropna misao, kada je zaokupljena srećom, bori se sa predrasudama, ciničnim ideologijama, s "istinama" fanatika, s podmuklošću propovednika raznih vrsta i usmerenja, s interesima, čijim nosiocima nije do sreće, katkad ni do sopstvene, pogotovu ne do tuđe... Kad je tako, onda barem da ono što je od misli o sreći i od srećne misli zapisano bude koliko je moguće sklonjeno, u prepisu i na druge načine, za one koji će umeti da nešto s tom mišlju počnu. To utoliko pre što misao o sreći, po prirodi stvari, nije bogzna kako borbena. Njena je snaga u istrajnosti. Ona mora pripomoći u rešavanju osetljivog zadatka: razviti kulturu sreće. Podloga te kulture mora biti i ostati uvek nesigurna. Jer sreća je živeti nehajno a da to ne odvede u propast. Možda je i anđelu sreće neophodno da ima svog anđela čuvara, ali on ne sme znati da ovaj postoji. Sreća je uvek sreća neizvesnosti.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Dragan Stojanović-O idili i sreći

taj Sub Nov 21, 2009 2:57 am
14.

Vreme u kojem se proživljava sreća ne protiče u ambijentu na čijem su horizontu smrt, krivica ili strah. Oni u tom vremenu ne deluju na doživljaj postojanja i života. Takvo vreme, dakle, gotovo da ne bi ni trebalo nazivati vremenom.

U račvi vremena sreće, koja se odvojila od "normalnog" hronološkog nizanja trenutaka kada se povlastica sreće ne ostvaruje, čovek stanje u kojem se nalazi spontano i automatski prihvata sa zadovoljstvom. U toj spontanosti i tom automatizmu i jeste sreća: samim tim što postojim ovako kako postojim, zadovoljan sam time što postojim; ali, takođe: samim tim što postojim, zadovoljan sam time što postojim ovako kako postojim. Ako nešto tek treba da se postigne, prilagodi, osvoji, ispravi, dotera, "dobije", izleči ili nadoknadi da bi se moglo govoriti o zadovoljstvu ove vrste, ne postoji automatizam karakterističan za sreću.

I ne samo to. Račva srećnog vremena je, doduše, takođe tok, ali ne i odlaženje od postignutog sebe u mirnoći ili radosnoj pokrenutosti bivstvovanja u čovekovom Ja; ne i gubljenje sebe, niti odustajanje od sebe jednom već ukorenjenog u postojanju. Sreća je predavanje sebe toku, uranjanje u njega, kada mu se čovek bezbrižno i odvažno prepušta, ali bez osećanja gubitaka koje bi to moglo da donese ili donosi. Stoga se sreća ponekad doima kao moć ili neka derivacija moći (Niče ju je, recimo, pre svega tako i shvatao); važno je, međutim, to da postoji zaštićenost od razorne bujice vremena a da se, pri tom, u svemu ipak ostaje u ovozemaljskom životu (pa se, čak, tako, možda, u pravom i najpunijem smislu tek i uzima učešća u njemu). Cvetovi života koji rastu u vremenskoj račvi sreće venu i suše se u onoj drugoj. Ako je tako, ne bi li, onda, vreme sreće, sa potpune - ili, svakako, izuzetne - zasićenosti i ispunjenosti postojanjem onoga ko je srećan, te, dakle, živi u posebnom "toku", u kojem vladaju i posebni, samo njemu svojstveni zakoni, trebalo posmatrati kao posebnu, četvrtu vremensku "ekstazu", pored prošlosti, sadašnjosti i budućnosti? Vreme u kojem nema iščezavanja i koje kao da čoveka ne primiče smrti zaslužuje da bude razmatrano sa naročitog, samo za njega karakterističnog aspekta: tu ono što je bilo, ono što će biti i što je sad postoji zajedno i ujedno, sa utisnutim znakom potpune ontološke zasićenosti, kakva, inače, ne postoji ni u sećanju na ono što je prošlo, ni u doživljaju sadašnjice, niti u nadi u ono što će doći, odnosno u naslućivanju, predviđanju ili iščekivanju onoga što će doneti budućnost.

Ukoliko bi se vreme raščlanilo na prošlost, sadašnjost, budućnost i vreme sreće, onda bi, po svemu sudeći, trebalo razlikovati i onu prošlost toliko davnu da je sasvim neustanovljivo šta se u njoj uopšte zbivalo, od prošlosti, odvojene eonskim zjapom, koja je, ma koliko drevna, kako-tako ipak dosežna i sagledljiva. Razmere u kojima se tu razmišlja morale bi biti sasvim drugačije od onih koje se koriste kada se govori, recimo, o vremenu pre i posle nastanka života ili o dobu pre nastanka Zemlje kao staništa bilo kakvog života.

"Vanvremenost" sreće u vremenu i samu sreću srećnog vremena moguće je učiniti vidljivim u slikarstvu, i ta je sreća prikazana. Napuštamo Rim, ne zaboravljajući ga, možda, sasvim, i okrećemo se savremeniku Kloda Lorena, Janu Vermeru iz Delfta. Na njegovim je slikama sreća neposredno tu, opažljiva i prisutna.

Vermer je sreću učinio vidljivom na nekim od onih svojih platana na kojima je slikao žene (možda jednu istu ženu?), i to ne u prirodi, već u sklonjenosti doma, ali uvek kraj prozora kroz koji u prisnost sobe stiže čudesna svetlost neprikazanih visina i širina spoljnjeg sveta, o kojima posredstvom te svetlosti, međutim, tako ipak znamo. Štaviše, o lepoti sveta se zahvaljujući toj svetlosti neposredno osvedočujemo, posebno, pak, posmatrajući njen odsjaj na uvek istom visokom, zasvođenom čelu naslikanih žena, koji je čarobni beleg njihove lepote.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Dragan Stojanović-O idili i sreći

taj Sub Nov 21, 2009 3:02 am
Na slici Mlekarica, staloženost, pribranost i rasanjeno spokojstvo sa kojima
mlada žena obavlja svoj posao neodoljivo svedoče da je "puko postojanje"
u jednostavnoj lepoti ovog običnog, svakodnevnog čina tu zapravo egzistencijalni
vrhunac na kojem je dostignuta potpuna zasićenost postojanjem, kao i da je ta
zasićenost obezbeđena, to jest ničim nije ugrožena. To pokazuju i prikazani
predmeti, posude, korpa sa hlebom i, naročito, sam hleb, kao svojevrsno likovno
središte slike koje služi za "uskladištenje" mirne, samorazumljive,
ničim nepotencirane sreće postojanja. Sreća je u stvarima, u dodiru sa njima,
u postojanju među njima i zajedno s njima - ona je elementrana i krepka, i u tome,
i upravo stoga, samodovoljna. Tako ostvaren "višak" ne traži nikakve
druge, dalje viškove, oko što ga Vermer vodi u ambijent i trenutak koje je na
slici prikazao to odmah vidi, perspektiva u koju je njome postavljeno ne dopušta
nikakvu nedoumicu u vezi s tim. Malo se šta u svekolikom slikarstvu u ovom pogledu
može meriti sa ovom Vermerovom ženom koja sipa mleko u činiju i sa tim njegovim
hlebom.



Jan Vermer, Mlekarica

Jan Vermer, Mlada žena sa bokalom
Sreću postojanja, kao i lepotu postojanja ljudskog bića i stvari, prikazao je
Vermer takođe na slici Mlada žena s bokalom. Blagost, usredsređenost i zamišljenost
ovog ženskog lika obogaćuje nagoveštaj osmejka koji je, proistekao iz pažnje,
saživljenosti sa svime unaokolo i zadovoljstva što ga donosi započeti pokret,
počeo da se razvija i navire u njoj, i tek što se nije pojavio, miran, mek, suzdržan,
više "unutarnji" nego "spoljašnji". Njeno obasjano čelo privlači
pogled koliko i pokret - otvaranje prozora jednom rukom i bokal u drugoj nagoveštavaju
da je reč, možda, o zalivanju cveća napolju - a harmoniju trenutka uspostavljaju,
pored toga, i zlatni odsjaj po prozorskom ramu, zlatasti gornji deo haljine i
pruge po rukavima, kao i sjaj plitke činije i bokala. Spoljašnji svet, osim svetlošću,
prisutan je u ovom intimnom kutku i daje se na još jedan, tako reći simboličan
način, preko geografske karte na zidu - postupak kojim se Vermer služio i na
drugim slikama. Iako je reč o veoma malom prostoru, ne može biti govora ni o
kakvoj skučenosti. Karta ne samo da tu značenjski upućuje na prostranstvo sveta,
ona, pored toga, izvanredno koloristički korespondira sa ostalim predmetima;
pored bele, svetlucave piramide koju
obrazuju ženine marame što joj pokrivaju glavu i ramena, ta karta ispunjava
svojim mirnim pravougaonim oblikom praznu površinu zida, a donji njen crni drveni
držač daje poseban likovni akcenat nasuprot vertikali prozora, i tako i likovno
i semantički doprinosi izvanrednom skladu koji neosporno vlada u tom času i
na tom mestu koji su učinjeni vidljivim.
Ako je na Mlekarici sreća prevashodno u stvarima i u postojanju sa njima i među
njima, ovde je sreća pre svega u mladoj ženi samoj, u kojoj se lagano rascvetava
nevidljivi unutarnji osmejak svetu. Posmatrač ove slike se i sam mora pridružiti
toj mirnoj nasmešenosti svemu što postoji.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Dragan Stojanović-O idili i sreći

taj Sub Nov 21, 2009 3:03 am
Na slici Oficir i nasmejana devojka Vermer predočava sreću čiji je sadržaj
razdraganost koja potiče od susreta. Sreća se tu jasno ispoljila, pre svega na
licu devojke, da bi, izvirući sa njega, obuhvatila ceo prostor. Geografska karta
ponad glava devojke i oficira dominira zidom i sama po sebi je malo remek- delo
slikarske umetnosti. Oficir ima galantnu pozu, ali lice mu ne možemo videti.
Međutim, više je nego jasno koliko je devojci drago što je taj kapetan tu. Sreća
koja se ispoljava kao pokrenutost bića u

Jan Vermer, Oficir i nasmejana devojka


Jan Vermer, Oficir i nasmejana devojka [detalj]

razdraganosti pleni i neometano se širi. Držeći čašu u ruci (žena koja pije
motiv je koji se kod Vermera više puta javlja, s različitim značenjima), devojka
se sva pretvorila u srdačnost koja obećava da preraste u nešto još više i lepše,
nagoveštavajući razne mogućnosti. Ona se otvara za sve te mogućnosti i mi vidimo
kako, u susretu sa oficirom i celim svetom, svojom radošću samu sebe iznutra
rasvetljava i tako nasmejana zrači srećom sa sopstvenog postojanja. I njeno visoko
čelo blista pod belom maramom. Svetlost koja pada na njega drugačija je - ne
manje blagodatna - od one na slikama Kloda Lorena, koja se "spušta"
sa neba da bismo u njoj prigrlili Zemlju; Vermerova svetlost ulazi kroz prozor
u ljudski dom da od njega učini prisno stanište i zaštićeni otvoreno-zaklonjeni
prostor zarenja ljudske sreće. Vermerova devojka koja se smeje s kapetanom lepša
je u svom postojanju od svih neodoljivih i fatalnih zavodnica u njihovom obliku
ispoljavanja i postojanja. Razdraganost koja se pokazuje kao vesela srdačnost,
poverljivost i radosna otvorenost za sve mogućnosti jeste povišeno stanje sreće
od kojeg teško da nekog višeg uopšte može biti.
Lepota je, to je odavno rečeno, obećanje sreće. Ali, koliko je, budeći žudnju,
ona doista i daje, da li je uopšte daje? Neka to ostane kao pitanje. Egzotični
začini podstiču naše gladi i čine ih, tako reći, maštovitijim u njihovim prohtevima,
ali ne mogu ih utoliti, utoljuje ih hleb. Vermer pokazuje da lepota nečijeg postojanja
ponajpre donosi sreću koja je ispunjenje i zadovoljenje, za razliku od lepote same
po sebi, sa kojom je to uvek nesigurno, nikada mnogo verovatno. Pokazuje on,
osim toga, svojom umetnošću i to da se ispunjenje i zadovoljenje u sreći zbiva veoma
jednostavno, "obično", onako kako je jednostavan i "običan"
među svom ljudskom hranom upravo hleb. Na Vermerovim slikama takvo dejstvo lepote
nečijeg postojanja neposredno se vidi. Ako bi se do prethodnog zaključka došlo
pomoću spekulacije, to ne bi moglo imati istu uverljivost i snagu. Utoliko su
Vermerove slike memento da sreća postoji i da valja misliti na nju, memento koji
valja uzeti sa barem isto onoliko ozbiljnosti sa koliko se misli na nesreću ili
na smrt. Ukoliko se, pri tom, na sreću misli s vedrinom, to ovu ozbiljnost čini
samo dubljom.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Dragan Stojanović-O idili i sreći

taj Sub Nov 21, 2009 3:04 am
I delo Kloda Lorena može se shvatiti kao memento da Zemlja može biti lepa. U našem vremenu, u kojem nam se idila mahom čini daleka i strana, i to pre svega zato što je sve što činimo usmereno na povećavanje moći, savladavanje prirode i njeno "korišćenje", nije čudno što Klod, koga je sredinom osamnaestog veka Horas Valpol nazvao "Rafaelom pejzaža", može izgledati "neaktuelan" u svom osnovnom nastojanju da prikaže svet u kome svako biće ima svoj mir a rajski kvalitet prizora se ostvaruje bez obzira na to kakav je smisao događaja koji sadrži, posmatran sam po sebi. S druge strane, međutim, nije li upravo sada nastupio trenutak kada je podsećanje da priroda može biti rajski lepa neophodno, štaviše vapijuće potrebno?! I to ne radi lepote prirode same po sebi, već stoga što čovekova nasrtljivost prema prirodi ugrožava sam opstanak, a ne naprosto "lepotu". Čovek, razume se, niti hoće niti, i kada bi hteo, može da se odrekne ili liši moći koju je nad prirodom stekao. Nedostatak moći i ugroženost koju na Zemlji on oseća vajkadašnji je i temeljni njegov problem, a prevazilaženje sopstvene nemoći neprestani njegov zadatak.

Prosvetiteljstvo je u tom pogledu pružilo mnoga ohrabrenja čoveku, oslobađajući ga svakakvih suvišnih obzira i oslobađajući ga za saznanja koja će mu u sticanju moći pomoći. Raspravljajući o zlu kojem je čovek izložen i koje trpi na Zemlji, Hjum je, u Dijalozima o prirodnoj religiji, možda glavnom učesniku u tim "razgovorima", po imenu Filo, dao da iznese četiri okolnosti iz kojih, po njegovom mišljenju, potiču sva zla. Prva je u tome što je, u "poslu samoodržanja", živom biću data sposobnost i za uživanje i za bol, dok se razumu čini da bi se "posao življenja" mogao obavljati i bez bola. Druga okolnost je u tome što je tok sveta određen opštim zakonima, koji dovode do dugačkih posredovanja svakakvih uzroka i posledica, umesto da Bog, ako je onako svemoćno i dobro biće kakvim ga zamišljamo, a poznajući sve pokretačke opruge svemira, svojim pojedinačnim činovima volje u svakom konkretnom slučaju udesi sve onako kako je za čoveka najbolje. Treća okolnost sastoji se u tome što su živim bićima snage i sposobnosti razdeljene sa velikom štedljivošću; ne baš slična "dobrostivom ocu", priroda je i čoveku dodelila onoliko snage koliko je neophodno da se u nuždi opstane, ali nimalo više, ostavljajući ga tako bez rezervi koje bi pomogle da se lakše i bez pogubnih posledica prebrode nesrećan sticaj okolnosti i neobazriva skretanja sa pravog i sigurnog puta, koja, ovako, vode odmah u propast. Četvrtu okolnost iz koje proizlaze beda i zlo sveta Filo vidi u nepreciznom radu svih pokretačkih opruga i načela velike mašine Prirode.

O svakoj od ovih okolnosti moglo bi se, naravno, nadugačko raspravljati. Moguće teološke implikacije Hjumovih shvatanja su takve da je za života i on sam zazirao od njihovog javnog pretresanja. Kraj sve zanimljivosti koju pokušaji njihovog razjašnjavanja mogu imati, konsekvencije koje bi odatle sledile još nisu dovoljno osvetljene u novovekovnoj misli, odnosno u istoriji od Hjumovog vremena do danas. Izvesno je, svakako, to da treći i četvrti kod Hjuma uočeni osnov zala pobuđuju čoveka da se dovije i pokuša da se ipak dugotrajnije obezbedi na Zemlji, koristeći se svojim umom koji će doskočiti "prirodi", pri čemu je - tako bar u prvi mah izgleda - nevažno da li je čovek smišljeno i namerno doveden u takve okolnosti kakve su naznačene, odnosno stoji li iza toga neko više načelo, neki um, promisao, plan, proračun, ili ničega takvog u stvari nema, pa je čoveku prepušteno da se snalazi kako zna i ume. A budući da je oduvek njegova ugroženost na Zemlji najnesumnjivija činjenica, svi njegovi pokušaji da stekne i poveća svoju moć nad prirodom mogu se samo pozdraviti. Posedujući odgovarajuću moć, koju je zadobio nad drugim bićima, čovek je u situaciji da mnogo štošta koriguje, na svoje dobro, ali i na dobro tih drugih bića. Optimizam sadržan u ideji napretka temelji se upravo u ovoj mogućnosti.

Korekcije kojih se sve moćniji čovek poduhvatao nisu, međutim, bile, ni u težnji, a pogotovu ne de facto, vođene idejom da svako biće treba da ima svoj mir. Moderno razdoblje određeno je bezobzirnošću i nasrtljivošću prema prirodi koje su postale samorazumljive; i odveć dugo se osećajući mnogo slabijim od prirodne stihije, čovek, uzoholjen, sada počinje da se ispoljava i "koristi" prirodu tako kao da ona može sve da "izdrži". Pri tom on svoju smrt takođe dovodi u vezu sa moći a ne sa srećom - stanje stvari čije su epohalne posledice nedogledne i u koje heliotropna misao tek valja da prodre dublje.

Ljudi više ne koriste jedni druge kao hranu, iako se i dalje na razne druge načine i sa svakojakim pobudama međusobno satiru i uništavaju. Ljudožderstvo je bezmalo sasvim iščezlo; ono je izloženo osudi i gnušanju, bez obzira na eventualnu regresiju u tom pogledu, moguću pod određenim okolnostima, čije nastupanje, međutim, kako sada stvari stoje, nije previše verovatno. Sada je več prilično jasno da i nasrtanje na prirodu bez ikakve mere, a radi "korišćenja", čoveku mora postati neprihvatljivo, nepodnošljivo, pa i "nezamislivo", bar u istoj onoj meri u kojoj je to ljudožderstvo. Čovek mora da se hrani, ali ne mora baš mesom drugih ljudi. Tako isto on, stoga što mora da koristi prirodu, ne mora baš potpuno da odrekne svako važenje težnji da u njoj svako biće ima svoj mir i da u ispoljavanju svoje moći izgubi svaki obzir. U protivnom, neograničeno ispoljavanje moći nad prirodom moglo bi, na način zapravo sasvim neočekivan, i za veliki broj ljudi sasvim neželjeno, da urodi nečim što je bilo predmet isključivo religijsko-filozofskih spekulacija: postizanjem one nirvane u kojoj neće biti ni života ni smrti, ni rađanja ni umiranja, svakako, tada, ni bilo kakve patnje niti uzajamnog nanošenja bola među bićima koja kruže između sve novih rađanja i smrti. Ništa koje bi se tako "postiglo" bilo bi doista vrlo mirno i spokojno.

Idila, naravno, stoji sasvim nasuprot ovakvom akosmizmu. Time da svako biće ima svoj mir predočava se - ili se predlaže i snuje - jedno stanje u kojem su očuvani i bivstvo, sa svim potencijalima bujnosti, i to u astralno-eonskim razmerama, i obzirnost svih bića koja postoje jednih prema drugima.

Takvu sanjariju, ako neko želi da to nazove sanjarijom, čovek naprosto nije ovlašćen da odbaci. Akosmička težnja za nirvanom zbog neumitne patnje postojanja u bolnom kruženju življenja i umiranja do sada se nije ispunila. Da li je to zato što nije bilo dovoljno vremena da do toga "dođe"? Bilo kako bilo, čoveku uzoholjenom sa moći koju je postigao, pored sreće, putem koje jedino može da namiri svoje račune sa vremenom, neophodno je potrebno i podsećanje da priroda može biti rajski lepa u svojoj rajskoj bujnosti. Dakle, pored ostalog, i onako kako ju je slikao Klod Loren.

Jer, najzad, prigrliti Zemlju, biti srećan, pomiriti se s prolaznošću - šta je još, osim ovog, vredno truda? Za sada izgleda da je to najpoželjnije i najbolje od svega što čovek može postići.
Sponsored content

Re: Dragan Stojanović-O idili i sreći

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu