Eseji Saše Jelenkovića

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Eseji Saše Jelenkovića

Počalji od MustraBecka taj Sre Nov 25, 2009 10:43 pm

PESOINA I PAUNDOVA TRAFIKA

Emil Sioran je nemilosrdan: ''U životu jednog pesnika uspeha ne može biti''. Već iz nekoliko sledećih rečenica Kratkog pregleda raspadanja jasno nam je na šta misli najveći i najmračniji gnostik dvadesetog veka. Njegovo sumiranje je paradoksalno, ali ništa manje okrutno - pesnikova moć dolazi od svega što nije preduzeo, od beskrajnih trenutaka prožetih nedostižnošću. Ali, šta je to pesnik mogao preduzeti, a nije, i baš zbog toga je njegova moć nedosežna?

Metafizika je posledica lošeg raspoloženja, napisao je Fernando Pesoa u pesmi ''Trafika''. Poezija je neprestano preispitivanje identiteta. Trafika u Pesoinoj pesmi postala je simbol prostora izdvojenog iz svakidašnjice baš zato što je centar oko kojeg se svakidašnjica okreće. Trafika je povod da Pesoa izrazi viziju iščezlog sveta, koji kao da je usisan u crnu rupu, dok njegova nesavršena replika nastavlja da živi u drugoj galaksiji. ''Šta znam o onom što ću biti, ja koji ne znam ni ko sam?'' Pesnik je uvek u kavezu, onom koji svet napravi za njega (i doslovno, u Paundovom slučaju), ili u onom koji unutar sebe samog pesnik načini od sopstvenihi strahova, promašaja i sumnji. Ništa od nabrojanog nije manjkalo ni Pesoi niti Paundu.

Ezra Paund ispisuje stihove pesme ''Ostrvo na jezeru'' kao mali program svog budućeg, mirnog života, u obliku molitve Veneri, boginji lepote i ljubavi, i Mekuru, zaštitniku lopova, moleći ih da mu podare, kad za to kucne čas, omanju duvandžinicu, prepunu mirisnih cigareta, mirno svratište prostitutki: ''Daleko od tog prokletog spisateljskog posla,/u kojem je čovek bez prestanka/upućen na svoju glavu.'' U ovoj pesmi jedan detalj mi je privukao pažnju: stih ''kad za to kucne čas''. Koji je to čas u kojem pesniku dođe na um pomisao da odustane od poezije? Da li je to trenutak u kojem shvata da njegova poezija više nije oštra poput arapskog noža? Trenutak u kojem za pesmu nema više mesta u svetu, trenutak u kojem se poezija pokazuje kao nepotrebna? Jer, poezije nema na trafikama, baš kao što na trafikama nema ni metafizike. Ili, moguće, poezija prestaje tamo gde počinje metafizika trafike? Jednostavno, postane nepotrebna ma koliko bila velika i vredna. Možda tim nepotrebnija što je veća i vrednija, jer nema svrhe da postoji u svetu o kojem se u stihu nema šta reći a da se stih ne obezvredi i obesmisli.

Pesoa pripaljuje cigaretu ne bi li promislio kako da napiše stihove kojima bi opovrgao smrt poezije. Paund čezne za duvandžinicom u koju bi se povukao zato što je poezija postala previše naporna.

Šta preostaje pesniku? U čemu je njegov neuspeh, i kako je moguće da njegova moć dolazi od svega što nije učinio? Imao sam stihove u kojima me nije bilo. Bio sam u stihovima koje nisam nikada napisao. Radovao sam se neotvorenoj knjizi pesama, kao što sam se radovao belom papiru, a kasnije i ekranu koji ću ispuniti stihovima. Patio sam jer neke pesme nisam napisao, baš kao što me bolelo što sam neke napisao. Kao što je bolelo dok sam ih pisao, i kao što je bolelo zato što nisam mogao da ih pišem.

Telo ne može da napusti svet. Kao što ni duša ne može da napusti sebe. Niti zvezda može da obasja samu sebe. Kao što ni odsviran ton sebe ne čuje. Silazimo, uvek silazimo, prolaznici koji se ne zaustavljaju. U prenatrpanom vagonu niko se ne usuđuje da sedne na jedino prazno sedište, do mene.

Kao što se boja suši na zidu, tako je u svetu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eseji Saše Jelenkovića

Počalji od MustraBecka taj Sre Nov 25, 2009 10:44 pm

SVE STARO
Sve staro ponovo je novo. Ko je pisao poeziju, zasigurno se pokajao. Ko poeziju nije pisao, neće je ni pisati da se ne bi pokajao zato što je nije pisao. Poezija je pitanje. Ali pisanje nije odgovor, niti traganje. Edmond Žabes kaže da nema knjige osim u smrti Knjige, i da se Knjiga ispisuje sopstvenom smrću. Ili, možda, biva kako opaža Marija Sambrano – ''Život daje samo ono što otvara umiranje''.

Sve staro ponovo je novo. Ko je pisao poeziju, zasigurno se pokajao. Ko poeziju nije pisao, neće je ni pisati da se ne bi pokajao zato što je nije pisao. Poezija je pitanje. Ali pisanje nije odgovor, niti traganje. Edmond Žabes kaže da nema knjige osim u smrti Knjige, i da se Knjiga ispisuje sopstvenom smrću. Ili, možda, biva kako opaža Marija Sambrano – ''Život daje samo ono što otvara umiranje''.

Sve staro ponovo je novo. Ako je i postojalo nadahnuće, ustuknulo je pred iskušenjem ukrštanja iskustva i snoviđenja. Ako treba pisati poeziju, onda ona treba da bude prevaziđena, ali tako da zapravo bude nadmašena. Ako poeziju treba objavljivati, onda ne treba negovati nadanje da čitanje poeziju oživljava, naprotiv, sve više izgleda da čitanje oduzima vitalnost poeziji jer nije čitanje nalik disanju; ako poeziju treba objavljivati tada treba biti prisutan neprestano, ali uvek već prekinut slučajnošću izbora. Bez straha da će poezija ostati neprimećena, nestrpljiv da se pesma otkrije, savremeni pesnik može biti mučen istim užasom koji je obuzimao Leonarda pre nego što bi hteo da slika. Sve staro, dakle, ponovo je novo.

Blanšo je verovao da čitati ne traži čak ni obdarenost i da se na taj način ispravlja nepravda prirodne prednosti koju ima pisac nad čitaocem. Ali ni čitanje više nije tek linearno kretanje kroz tekst. Naročito ne čitanje poezije. U romanu ''Kosmopolis'', Don DeLilo opisuje besanu noć finansijskog magnata Erika Majkla Parkera: ''Pokušavao je da se uspava čitanjem, no to bi ga smao još više razbudilo. Čitao je naučna dela i poeziju. Voleo je kratke pesme pedantno postavljene na beli papir, nizove vrelih alfabetskih žigova utisnutih u hartiju. Zahvaljujući pesmama postajao je svestan vlastitog disanja. Pesma je ogoljavala trenutak do najtananijh pojedinosti kakve on obično nije umeo da uoči. U tome se ogledala nijansa svake pesme, makar za njega, noću, tih dugih nedelja, sa svakim novim dahom, u kružnoj sobi na vrhu tripleksa.''

Ali mene zanima poezija koja je nenametljivo sveprisutna. Uvek dostupna, ekstenzivna, jer intenzivna jeste po načinu na koji diše. Poezija na Internetu.

Odnos koji većina izdavača ima prema poeziji ponižava pesnike toliko da se može govoriti o nipodaštavanju pesnika kao ljudskog bića. Poezija je nešto marginalno, nevažno, ''kome-to-treba'' trabunjanje, poezija nema fabulu, a današnji čitaoci hrle ka fabuli samo da bi pobegli iz svoje duhovne čamotinje. Pesnici, jedan po jedan, odustaju od poezije, sedaju pred monitore, besomučno udaraju po tastaturi, ispisuju nizove stranica fabule, fabule, fabule...o svemu i svačemu, kao da je poezija nešto stidno čega su se odrekli da bi povratili ljudsko dostojanstvo. Čuo sam, nedavno, da je jedan pesnik nezadovoljan savremenom srpskom poezijom, jer ''ne daje ništa novo'', pobegao u pisanje, i objavljivanje, ogromnih romana. Odlično: ionako ništa nije doprineo poeziji. Izdavači beže od poezije jer im ne donosi zaradu, pesnici su srećni kad uopšte neko hoće da im objavi knjigu, iako su sami za nju izdvojili novac. Odgovornost za pustoš koja je nastala najviše snosi jedan bivši partijski aparatčik, i jedna nekada ugledna izdavačka kuća koja je, devedestih, devalvirala ime poezije. Svako objavljuje pesničke knjige, u sopstvenom izdanju, od gimnazijalki do dokonih penzionerki. U policama knjižara, svi su jednaki – pesnici.

Ne želim da ostanem na policama knjižara, ne govorim nikome više da sam pesnik, kad me pitaju o građanskom identitetu, kažem da sam državni činovnik. Pobegao sam na Internet. Od jula 2004. do kraja januara 2005. sajt www.elpenor.co.yu, na kojem je postavljeno sve što sam do sada objavio, posetilo je 2700 ljudi. Nikada u životu nisam sreo toliko ljudi koji su mi rekli – pročitali smo tvoje pesme. Prelistali tvoje knjige. Nisam više usamljen. Znam da moju poeziju neko čita.

Redovno surfujem, tražeći elektronske časopise koji objavljuju poeziju. Odem na Google, ukucam ''poetry magazines'', i dobijem imena časopisa: ''Zero City'', ''Wild Poets'', ''Snakeskin Poetry Magazine'', ''Shampoo''... Nepregledan prostor poezije. Ako pokušam da otkrijem mesto gde stanuje srpska poezija, dobijam zanimljive, poražavajuće rezultate. Naravno, Vasko Popa, najčešće on. Ostali – kako ko, u zavisnosti od sopstvene snalažljivosti, ali nikako oni koji su ovde najznačajniji. Piše mi prijateljica, naravno, mailom, iz Nemačke, da je otkrila zanimljiv elektronski časopis koji objavljuje poeziju evropskih pesnika, i da je urednik, negde 2000-te godine zamolio jednog našeg proznog pisca srednje generacije, da odabere nekoliko značajnih savremenih srpskih pesnika. Čovek je seo, prekucao poeziju iz školskih čitanki, uglavnom pesnika koji su bili moderni pedesetih godina 20. veka, zaustavio se na poeziji jednog uglednog izdavača koji poeziju odavno ne piše i odbija da je uvrsti u izdavačke planove svoje izdavačke kuće, i stavio tačku na srpsku poeziju. Sve staro ponovo je novo.

Nikada neću prestati da verujem da poeziju nema ko da čita. Onaj ko danas čita poeziju, ozbiljan je, posvećen čitalac. Njega poezija otvara, oplemenjuje, uvodi ga u disanje koje nije samo održavanje života, već pobeda nad strahom od praznine. Prelistavanje stranica pesničkih knjiga, otkrivanje poezije kao prostora koji svetli uspravan sred bele praznine levih i desnih margina, odlazi u prošlost. Poezija pulsira u virtuelnom prostoru, poezija je lagano počela da ubija knjigu da bi Knjigu oživela kao promenljivu, rasutu, razvejanu, kao onu koja se neprestano, iznova dopisuje i menja.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eseji Saše Jelenkovića

Počalji od MustraBecka taj Sre Nov 25, 2009 10:45 pm

ZVEZDOZNANAC ILI ANĐEO BROJANJA

Usamljeništvo je preduslov kreacije, koja se, po mišljenju Oktavija Paza, uvek oslanja na ambis. Svet nastaje u sukobu suprotstavljenih elemenata. U Popinoj kosmogoniji svet nastaje deobom, množenjem, oduzimanjem i sabiranjem, računskim operacijama koje dobijaju status tvoračkih principa. Kako god se ponašao u ritualni radnjama, pralik sporednog neba na kraju ostaje sam. Njegova usamljenost određena je poslednjim obračunom – sa samim sobom.

U duhovnom iskustvu čovečanstva razmišljanje o praznini, bezdanu, ''zevu nad zevovima'', ispoljavalo se u dva potpuno suprotna vida: vrhovno Biće smatrano je neizrecivim, prema jednom zaključku, dok drugi negira Biće, i svet smatra lišenim suštine. Svoj odnos prema Biću pesništvo zasniva na osnovnom elementu kojim raspolaže - pesničkoj slici - nastojeći da u svojim vrhunskim ostvarenjima dopre do neizrecivog. Imenovati ili stvarati, ključna dilema pred kojom su pesnici vekovima zastajali, prestaje da važi ukoliko se pesništvo shvati kao kao stvaranje kroz imenovanje. Kao u mitu o prvom čoveku koji nadeva imena životinjama tek ih na taj način čini postojećim. Ali, svetu su neophodne i neke druge koordinate. Ako prihvatimo da čoveka na pisanje stihova podstiče strah, možemo biti sigurni da pesničke kosmogonije nastaju iz naročite vrste inspiracije - presudni susret između pesnika i njegovog demona događa se u momentu prepuštanja zavodljivoj praznini, ''zevu nad zevovima''. Pogrešno je Prazninu izjednačavati sa Ništavilom, kao što je pogrešno nulu smatrati numeričkim izrazom nepostojećeg.

U knjizi ''Sporedno nebo'' Vaska Pope, koju Borislav Radović naziva ''džepnom kosmogonijom'', postoji uvodni ciklus pesama ''Zev nad zevovima'', čiji je lirski junak Zvezdoznanac u svojoj ostavštini zaveštao ''reči lepše nego svet'', reči koje svedoče o kosmološkom i istorijskokom lomu. ''Bio jednom jedan zev'' uvodi nas u metafizičku i i paradoksalnu ravanpopine kosmogonije: od tame koja blesne čovek pomisli da su zvezde. Uočljiv je dualizam Popine kosmogonije: ako postoji nebo, mora postojati i sporedno nebo. Čak i vizuelno, ovo dvojstvo je predstavljeno slikom dva krčaga, okrenuta otvorima jedan prema drugome i spojena oblakom dima koji kulja iz njihovih grlića: dva kotla – gornji i donji. Ako postoji nebo s anđelima i svim atributima i rekvizitima sveta blaženstva, svakako mora postojati i ''sporedno nebo'', kao svojevrsni pakao čulnosti. Na sporedno nbo dolazi se, kako bi drugačije, kroz zev, prazninu, hijatus, odmor između dva raskola. I na samom pragu sporednog neba suočavamo se sa pokretačkim principom: zaboravnim brojem.

''Bio jednom jedan broj
Čist i okrugao kao sunce
Ali sam mnogo sam''

Čist i okrugao broj, o kojem piše Vasko Popa u pesmi ''Zaboravan broj'' iz knjige ''Sporedno nebo'', je, naravno, nula, ali Popa nije pesnik koji bi svoju kosmogoniju naivno zasnovao na stvaranju ex nihilo. To bi značilo da nulu smatra numeričkim izrazom ništavila. Italijanski matematičar Peano aksiomatski je uredio osnovne zakone prirodnih brojeva. Poznat je njegov skup od pet aksioma . Po njegovom shvatanju nula je prirodan broj, koji nije neposredni sledbenik nijednog prirodnog broja. U Popinoj kosmogoniji nula takođe nije neposredni sledbenik nijednog prirodnog broja, nula je ''zaboravan broj'', samodovoljna suština, ono što Jakob Beme naziva ''tamnom dubinom koja nema ni pčetak ni kraj''. I ovde se lako može uočiti paradoks: Popa ovaj broj smtra čistim i okruglim kao sunce, ali se, uprkos tome, njegova duboka suština, ono najtajanstvenije, pokazuje kao ''tamna soba smrti (Jakob Beme) u kojoj se odvijaju računske operacije – ritualne radnje osipanja i urušavanja. Na delu je obredno simuliranje nestajanja koje je istovremeno i nastajanje.

''Počeo je da računa sa sobom
Delio se množio
Oduzimao se sabirao
I uvek ostajao sam''

Usamljeništvo je preduslov kreacije, koja se, po mišljenju Oktavija Paza, uvek oslanja na ambis. Svet nastaje u sukobu suprotstavljenih elemenata. U Popinoj kosmogoniji svet nastaje deobom, množenjem, oduzimanjem i sabiranjem, računskim operacijama koje dobijaju status tvoračkih principa. Kako god se ponašao u ritualni radnjama, pralik sporednog neba na kraju ostaje sam. Njegova usamljenost određena je poslednjim obračunom – sa samim sobom.

''Prestao je da računa sa sobom
I zaključao se u svoju okruglu
I sunčanu čistotu''

Sukob duhovnog i materijalnog oѕnačen je kontrastom svetlost – tama. Zaključan, samodovoljan, zaboravan broj je zadržao svoju svetlost, svoju ''sunčanu čistotu''. Sunce je središte neba, kao što je srce središte bića. Nula, osunčana, svetla i čista, središte je sporednog neba, njegovo usamljeno srce. Trenutak nastajanja sporednog neba je označen:

''Napolju su ostali usijani
Tragovi njegovog računanja''

Sveti Martin je brojeve smatrao vidljivim omotačima bića. Ova tvrdnja čini se kao odlična potvrda da je čak i nula mnogo više od običnog, prirodnog broja. U knjizi ''Filozofija matematike'', Stefan Barker pišeda nas celi brojevi (1,2,3) ne uznemiravaju mnogo jer je njihova opravdanost jasna. Nelagodnost je, smatra on, nastala onog trenutka kada je u Vavilonu otkrivena nula iz želje da se označi rezultat oduzimanja jednog broja od samog sebe. ''Oduzimanje broja od samog sebe'' podseća na aktivnost Popinog zaboravnog broja. Zašto zaboravnog? Ono što se zbiva nakon zatvaranja nule u samu sebe možemo smatrati svojevrsnom multiplikacijom nule – tragovi njenog računanja ostaju na neki način izvan recepcije i počinje prava mala demonska igra:

''Počeli su da se jure po mraku
Da se dele kad se množe
Da se oduzimaju kad se sabiraju''

Nula zaboravlja da zatvaranje u granice sopstvene ispunjenosti nakon računskih operacija sa samom sobom nije ostalo bez traga. Sada tragovi počinju svoje demonsko komešanje kroz iste računske operacije koje je činio i njihov pralik:

''Onako kako se to u mraku već radi''

Ko su, zapravo, ''usijani tragovi''? Najbolji dokaz da Popina nula nije simbol ništavila, predstavlja njena solarna priroda. Toplota, svetlost, zaokruženost - drevne Maje prvi su izmislilinulu i videli je u obličju školjke ili puža. Za njih, ona je imala vrednost zrna kukuruza koje nakon potapanja u reku vaskrsava, uznosi se na nebo i postaje sunce. Simbolizam nule podrezumeva ciklično obnavljanje prirode koje je nemoguće bez smeljivanja svetlosti i tame. Usijani tragovi, jureći se po mraku, obnavljaju smisao sveta kao pakla čulnosti. Uspostavljeno je sporedno nebo.
Simbolizam igre imanentan je Popinoj poetici, pa ni ''Sporedno nebo'', tj. pesma ''Zaboravan broj'', nije izuzetak. Igrajući se jurke po mraku, ''usijani tragovi'', tj. multiplikovana nula, predstavljaju sliku sveta čije su svakodnevne katastrofe neizbrojive. Zvezdoznanac, posmatrajući igre na sporednom nebu sa distance, rezignirano konstatuje:

''I nije bilo nikog da ga zamoli
Da tragove zaustavi
I da ih izbriše''

U Popinoj demonskoj kosmogoniji nula teži da se umnoži i to čini simulirajući zaboravnost. Jednom stavljen u pogon, mehanizam igre se ne zaustavlja.
Broj je mamac za skriveno. Anđeo brojanja stoji na pragu sporednog neba i lista knjigu numeričkih sistema poznatih civilizacija. Ali njega ne zanima ono što beleži istorija, mnogo više od toga njega zanima igra brojeva kojih nema u numeričkim sistemima poznatih civilizacija. On osluškuje ledenu tišinu kosmosa očekujući zaboravljeni zvuk igre koja s ezove ''izmicanje brojeva''. Ukoliko pokuša da uspostavi novi poredak, prevodeći pokrete u brojeve i brojeve u razloge, otkriće čitav kontinent: stepeništa kojima treba stići do jasnih dokaza da je u mraternjem jeziku između dođi i zaboravi sakriven način molitve, utvare brojeva zaljubljenih u ponavljanje, u ljubavnu pesmu gravitacije.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eseji Saše Jelenkovića

Počalji od MustraBecka taj Sre Nov 25, 2009 10:46 pm

NISAM VIŠE TU

Pesnička kreacija počiva na nepoverenju prema racionalnom i u sebe zatvorenom sistemu hijerarhija, bilo da se radi o svetom ili svetovnom; pesništvo je oslobađanje od zavisnosti, pesništvo je promena gravitacije, ponovno stupanje u život i neprestano odlaženje i povratak. bez promene mesta. Jedna knjiga pesama, kao što je Kora Vaska Pope, usklađuje daljinu i unutrašnje, ona je dnevnik napredovanja prema nedohvatnom koje se uvek nalazi daleko u nama. I, naravno, poezija je uvek opsednutost.

Pesnička kreacija počiva na nepoverenju prema racionalnom i u sebe zatvorenom sistemu hijerarhija, bilo da se radi o svetom ili svetovnom; pesništvo je oslobađanje od zavisnosti, pesništvo je promena gravitacije, ponovno stupanje u život i neprestano odlaženje i povratak. bez prorec7.htmlmene mesta. Jedna knjiga pesama, kao što je Kora Vaska Pope, usklađuje daljinu i unutrašnje, ona je dnevnik napredovanja prema nedohvatnom koje se uvek nalazi daleko u nama. I, naravno, poezija je uvek opsednutost.

Kretanje je autentično samo ako je kretanje u duhu, kao što je život autentičan samo u neprestanom dopunjavanju sa smrću. A poezija? Poezija ne tumači, niti odgovara. Možda je netačno reći da poezija postavlja pitanja. Poezija iznenađuje.

Postoje u Kori dve pesme u kojima Popa iskazuje iskustvo nadilaženja koncepcije čoveka ka fiksiranog, datog bića. To su pesme ''Odlazak'' iz ciklusa ''Opsednuta vedrina'' i pesma broj 9 iz ciklusa ''Daleko u nama''. Nisam više tu/S mesta se nisam pomerio/Ali tu više nisam – pokušajte da zamislite temeljnije i neuhvatljivije izmicanje pred pretragom duboko unutarnjeg. Jer ova pesma je upravo to: osvetljavanje preimenovane strukture telesnog. Vodenica u senci rebara/Zrelu prezninu melje: srce koje ispunjava najveću svoju slobodu – pretvaranje praznog u ispunjeno. Pesnik uvek napušta, pravi pesnik nikada ne ostaje na istom. Popa predaje tajnu: odlazak je spoljašnja nepomičnost, unutrašnje talasanje (meljava vodenice, njihanje čamca). Spoljašnje i unutrašnje, površina i dubina, međusobno se poništavaju. Nisam se pomerio, ali više nisam tu.

Telo je mala kutija, tama i praznina tela traže da budu otkrivene: čula kojima pesnik to čini, primajući svet u sebe i dajući sebe svetu, probijaju koru – omotač duboko unutarnjeg, najtiše tajne čoveka.

Deveta pesma ciklusa ''Daleko u nama'' zaoštrava teskobnu ontološku situaciju. Teškoće nastaju ako ovaj ciklus čitamo samo kao ljubavnu poeziju: agon suparnika tada se svodi na samo jednu dimenziju ispoljavanja bića. Ali, Popa nam saopštava nešto o skrivenoj moći, pritajenoj ispod uspavanih čula: probuditi se i napustiti telo, ćutanjem kao načinom nadilaženja neizrecivog. Jer iskustvo odlaska istovremeno je velika milost i otkrovenje: ponovo stečena najviša sloboda da se počne iznova.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eseji Saše Jelenkovića

Počalji od MustraBecka taj Sre Nov 25, 2009 10:46 pm

S KNJIGOM RILKEA U RUCI

Čitajući poeziju Aleksandra Ristovića, naročito pesme iz njegove zaostavštine objavljene u izdanju ''Nolita'' 1995. godine, sve češće bivam iznenađen ponekom pesmom koju, u prethodnim čitanjima, nisam primetio, stihom koji mi je promakao, slikom koja me iznenada opčini. Ristovićeva poezija spada u red onih ostvarenja koja su ostavila presudan uticaj na moje pesničko izražavanje, na način koji nije neposredno uočljiv kao direktan uticaj i koji se ne ogleda u preuzimanju motiva, slika i pesničkog postupka. Ristović je pesnik koji me pokreće, čitanje njegove poezije uvek je uvod u moje nove pesme, kad otvorim knjigu njegovih stihova osećam snažnu maticu koja me nosi prema otkrivanju sopstvenih pesama. Ristović je pesnik koji me ''otvara''.

Čitajući poeziju Aleksandra Ristovića, naročito pesme iz njegove zaostavštine objavljene u izdanju ''Nolita'' 1995. godine, sve češće bivam iznenađen ponekom pesmom koju, u prethodnim čitanjima, nisam primetio, stihom koji mi je promakao, slikom koja me iznenada opčini. Ristovićeva poezija spada u red onih ostvarenja koja su ostavila presudan uticaj na moje pesničko izražavanje, na način koji nije neposredno uočljiv kao direktan uticaj i koji se ne ogleda u preuzimanju motiva, slika i pesničkog postupka. Ristović je pesnik koji me pokreće, čitanje njegove poezije uvek je uvod u moje nove pesme, kad otvorim knjigu njegovih stihova osećam snažnu maticu koja me nosi prema otkrivanju sopstvenih pesama. Ristović je pesnik koji me ''otvara''. Za ovu priliku odabrao sam jednu neobičnu pesmu Aleksandra Ristovića, iz knjige Pesme 1984-1994, naslovljenu ''Događaj od posebne važnosti''. Evo pesme:

Događaj od posebne važnosti

Kreće se ukrug, dabome, izvesno društvance,
vidim neke s knjigom Rilkea u ruci, takođe
nekog drugog čiji prsti pucketaju kad stisne šaku.

Neko devojče, jakih sisa, hladi se
zelenom maramicom, vrska kad govori.
Malo pene joj je u uglu usta, ništa do to.

A odvažan je jedino moj učenik:
zna Homera naizust, i ne libi se
da ga recituje nekoj ženi u poodmaklim godinama.

Ona drži šaku za to vreme na njegovom kolenu
i uskoro će je premestiti na jedno drugo mesto,
koje ne bih pomenuo, ali ću pomenuti crvenilo joj na licu.

Kreće se ukrug izvesno društvance:
pesnik retoričar i drugi pesnik, lirski;
oba imaju prevez preko očiju, tanke prste i našminkana usta.

Nego i ja sam tu negde, zauzet
oko malih kokošaka koje trče po dvorištu,
pokušavajući da uzlete na obližnje drvo, i još više.

Izvesno društvance, žovijalno sasvim, opisano u Ristovićevoj pesmi, nikuda nije krenulo, pre bi se moglo reći da kretanje ''ukrug'' ima simboličku funkciju kojom se predstavlja ritualna socijalna radnja, čija nam svrha nije jasna, osim ako nismo skloni da ovu sekvencu, opisanu u pesmi ''Događaj od posebne važnosti'', sagledamo kao citat iz nekog Felinijevog filma. U svakom slučaju sastav ovog društvanca veoma je zanimljiv: u pretposlednjoj strofi Ristović uočava dva pesnika, retoričara i liričara, oba sa prevezom preko očiju, našminkanih usta. Neki od članova ovog tajanstvenog serkla imaju ''knjigu Rilkea u ruci'', ne kaže se koju, da li su to Rilkeove pesme, pisma, ili možda ''Zapisi Maltea Lauridsa Brigea''.

Ristović im stavlja u ruke Rilkeovu knjigu kao jasan znak namere da se opredeli, da označi šta ga to kao pesnika zanima: svet preobražen pesničkim činom, nastojanje da se vidljivo preobrazi u nevidljivo, kao čin potiranja suprotnosti između života i smrti. Vidljivi svet, sve one čudesne, fantazmagorične prilike iz Ristovićevih pesama, nisu ništa drugo nego one rilkeovske ''stvari koje su svesne našeg postojanja'', svet negde ''iza sveta'', perspektiva malo pomerena, neobičan ugao kamere, viši stepen realnosti, prizori i likovi vidljivi tek oku sklonom da gleda kako bi obogatilo svoje unutrašnje obilje.

A kada je o vidljivom reč, nužno se nameće i pitanje istinitosti, mere u kojoj je ono što zapaža pesnik zaista ono što postoji, ili preciznije: pitanje preobražavanja na daleko nižem nivou nego što je metafizički, preobražavanja kao šminkanja stvarnosti, neke vrste krivotvorenja, prikrivanja istine. Dilema je stara i oko nje su polomljena mnoga polemička i teorijska koplja i tiče se mimetičkog karaktera pesništva, i Ristović je ovlaš ali majstorski tretira. Tu je najpre Homer, kod Platona često navođen da bi se diskreditovala saznajna vrednost pesništva, ovoga puta Homer naizust naučen, i u pesmi pomenut kao poligon za bestidno udvaranje, ali kao i Rilke, u ulozi okvira za događaj ''od posebne važnosti''. Namerno odlažem trenutak otkrivanja događaja od posebne važnosti, nikako zbog toga da bih pojačao njegov efekat, nego da bih naglasio važnost motiva šminkanja.

Retoričar i liričar prisutni su ovde su kao dva lika pesničkog izražavanja, a prevezi preko očiju i našminkana usta svedoče o načinu na koji se Ristović u ovoj pesmi poigrava, sasvim nezlobivo, sa pesništvom: ono je slepo, ono je ništa drugo do ''šminkanje'' istine, ali...onaj dečak koji recituje Homera i društvance ljubitelja Rilkea, na svoj, pomalo iskošeni način, afirmišu poeziju kao unekoliko vrcavu, žovijalnu delatnost duha. Ni Homer, niti Rilke nisu ovde pomenuti onako kako se to najčešće čini – literarni citati uzornog učenog pesnika, oni ovde funkcionišu u pomalo grotesknom ključu, koji im ne oduzima ništa od njihove veličine, naprotiv, oni ovde svedoče, svako na svoj način, o različitim modelima pesničkog iskaza, lirskom i retoričkom, pri čemu je onaj prvi, Rilkeov, u funkciji približavanja sveta ''više realnosti'', dok Homer opstojava kao paradigma herojskog sveta prepunog ''događaja od posebne važnosti''.

Zašto je Ristović ovako naslovio svoju pesmu, koji je to poseban događaj na koji se pesma odnosi? Pozornica zbivanja je sledeća – nekakvo društvance cirkuliše unaokolo s Rilkeom ''u ruci'', prsato devojče hladi se zelenom maramicom, efeb recituje Homera gospođi u pristojnim godinama koja mu premešta svoju ruku od kolena ka ''izvesnom'' mestu, lirski pesnik i pesnik retoričar, prevezanih očiju, našminkani, još uvek se motaju unaokolo, i sad sledi finale, majstorski Ristovićev preokret: '' Nego i ja sam tu negde, zauzet/oko malih kokošaka koje trče po dvorištu,/pokušavajući da uzlete na obližnje drvo, i još više.'' Događaj od posebne važnosti izostaje sasvim, čitava scena predstavlja jedan jedini događaj čiji je vrhunac u pokušaju kokošaka da uzlete više od obližnjeg drveta, onamo kuda nikada nisu letele.

Kao što iz našminkanih usta pesnika mogu da izađu samo krivotvorene i neistinite reči, kao što je pesništvo, sasvim moguće, i samo, jedno veliko prikrivanje istinskog stanja i poretka stvari u svetu, tako i ove kokoške pokušavaju ono što nikada pre, niti jednoj iz vrste nije uspelo – da se vinu onamo kuda bi se i pesnici najradije vinuli, samo da im nije preveza na očima i našminkanih usta. Jer, niti kokoške lete, niti poezija služi nečem drugom, osim možda udvaranju, i čemu onda Rilke, čemu strašni anđeli, čemu pretvaranje vidljivog u nevidljivo, ako je jedina izvesna istina da, ma koliko očekivali događaj od posebne važnosti, šta god taj obećani događaj mogao da predstavlja, sve se na kraju svede na trapavi lepet zakržljalih krila i nešto prašine unaokolo.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eseji Saše Jelenkovića

Počalji od MustraBecka taj Sre Nov 25, 2009 10:47 pm

O PUTOVANJU I SMRTI

Jedno od gledišta fenomenologije smrti odnosi se na neslobodu čovekovu i glasi sasvim pesimistički: čovek je ispručen smrti. Kao paket, pošiljka zapečaćena voskom tuge, ne da bi sebe pronašao, nego da bi sebe izgubio, ne da bi nešto saopštio niti da bi mu saopštili kakvu tajnu, jednostavno, čovek putuje da bi na tom putovanju strepeo pred smrću i da bi njegova glad za životom bila veća.

Ako prihvatimo tezu da ''mors definiri nequit'' (smrt je nemoguće definsati), i priznamo nemoć da je racionalno pojmimo, definišemo, i iskustvo koje s njom imamo prenesemo drugima, da li se tada nalazimo na pragu saznajne kapitulacije ili na početku velike avanture pesništva? Odnos književnosti i smrti prepun je napetosti i počiva na spremnosti da se kreacijom, koja se prema rečima Oktavija Paza, uvek oslanja na ambis, osmisli čovekova upućenost ka smrti. Pesništvo neguje osoben pristup odnosu ljubavi i smrti: pesnikov susret sa smrću oblikovan je jezikom koji je u potpunosti otvoren za krajnji ishod čovekove egzistencije. Jezikom koji upućuje u predeo gde je imenovati isto što i biti. Onaj koji ne pristaje na ćutanje pruža pravi dokaz da je živ ne samo biiološki, već onotološki – da poseduje moć oživljavanja stvari – poiesis. Čak i kada Tanatos potpuno ovlada, pesma predstavlja snažan signal života, i u tome je lepota njenog pararec8.htmldoksa. Pesma imenuje, oživljava, jer je i biblijski, Adamov čin imenovanja životinja, pre svega pesnički čin. Gotovo da je moguće zamisliti praoca ljudi kako sastavlja svoju veliku, neponovljivu pesmu od imena životinja.

II


Pesma ''O jednom neobičnom putovanju'' Aleksandra Ristovića samo naizgled tematizuje uobičajeno shvatanje smrti kao poslednjeg putovanja. Ali, Ristovićev magični, siloviti talenat preobrazio je ovu konvencionalnu temu i uveo nas u vrtloglavu igru otkrivanja i izmicanja smisla. Pogledajmo, dakle, pesmu:

O JEDNOM NEOBIČNOM PUTOVANJU

Pa s kime to sad putujete, draga moja,
onom železnicom iz našeg detinjstva, sedeći,
kraj otvorena okna, igrajući se vazda jabukom il' cvećem.

Sto čudivišta gleda vas izbliza,
čas malih kao kuhinjska kašika,
čas ogromnih kao nebo, Bog i zemlja.

Uskoro ćete stići kud ste naumili,
naravno bez mene, budući da sam mrtav,
budući da sam jedan od onih duhova
koji čitaju iz zatvorene knjige, šapuću i svetle.

No već je studen u vašem vagonu,
daju vam ćebe, kapu, vunenu odeću,
doista naklonjeni su vam putnici od voska, uz to i stidljivi.

Stići ćete na vreme tamo kud ste naumili,
u grad u kome nema nijednog časovnika,
nego su u kućama i napolju umesto njih

senke, vetar, senke. A sada i vi, draga moja.

''Pa s kime to sad putujete, draga moja'', odzvanja ne samo kao pitanje, već kao implicitan poziv pomalo nalik na stih T.S. Eliota ''Let us go then, you and I'' iz ''Ljubavne pesme Alfreda J. Prufroka.'' Ali, sličnost je, zapravo, samo prividno na planu zvučanja. Tema putovanja je otvorena: linearno kretanje, odmotavanje klupka, nizanje reči, zatim ćutanje. Smrt se, kao stvarni junak ove pesme, još uvek ne pojavljuje onim intenzitetom koji bi se mogao očekivati od dela koje nju uzima kao primarnu temu. U tome je magija Ristovićevog poigravanja, jer sve do sredine, dakle do treće strofe, neće biti pomena o smrti niti o umiranju. Međutim, da bismo jednu pesmu otključali, neminovno je da pođemo od suštinskog, najtežeg pitanja: ko peva?

U trećoj strofi, drugi stih, pesnik se legitimiše kao umrli, onaj kojeg nema, a čije prisustvo osećamo u izuzetnim, spiritualnim vrhuncima naših života. Ali, onaj kojeg nema govori! Govor o smrti znači poricanje smrti. Biti živ, a obraćati se glasom umrlog iz pesme, i još više: ostvariti sublimnu, spiritualnu identifikaciju sa bićima koja znaju unapred i znaju kuda smrt vodi i otkuda smrt dolazi. Tamna je i zagonetna ova Ristovićeva pesma. U trenutku kada sam pomislio da je glas umrlog odao poslednju tajnu o sebi, iznenadilo me nimalo prijatno pitanje: ako je, u pesmi koja opeva putovanje u smrt, onaj koji govori mrtav i pridružen vojsci onih koji znaju (''čitaju iz zatvorenih knjiga''), kuda se to uputila ona kojoj se obraća? Zar naše poslednje boravište nije zajedničko? Izuzmemo li, naravno, pučke predstave o raju i paklu. Bliska mi je ideja, sasvim paganska, o zajedničkom boravištu svih duša, i takvo shvatanje, verovatno, utiče na čitanje ove Ristovićeve pesme. Had ili Šeol, to su mesta koja ukidaju mogućnost teoloških podvala.

III


U smrti čovek gubi telesnost, ali progovarajući, iz pesme, o smrti, pesnik sebe pronalazi. U čemu? Pre svega u saznaju da se već nalazi u prostorima gde vreme ne važi. I tu se Ristović nadmoćno oglašava, paradoksom: ''Stići ćete na vreme tamo kud ste naumili,/u grad u kome nema nijednog časovnika.'' A kako će biti izmereno zakašnjenje, ako ga bude? I kako se stiže na vreme, tamo gde vreme ne postoji. I još: kako se zove merna jedinica za oznaku raskoraka između večnosti i prolaznosti? Jedan od mnogih odgovora na poslednje pitanje mogao bi da glasi: sloboda prevazilaženja egzistencijalne ograničenosti – pesma kojom se uspostavlja izgubljena harmonija.

Pesma kao najčistiji izraz Jezika pruža najdublji uvid u Vreme. Jer čak i Vreme, govorio je W.H.Odn, poštuje Jezik. Na ovaj način poezija se javlja kao univerzalna transparencija ne samo Jezika, već i Vremena. Jer, kako kaže Rudolf Berlinger: ''Vreme se ukida u večnosti, trenutak koji vremenuje u vremenu postaje uvek-bivajuće prisustvo u večnosti''. Ristovićeva pema govori o putovanju kao nameri da se stigne tamo gde prestaje važenje konvencionalnih kategorija iskustva. Kako god se odlučili da nazovemo to mesto.

IV


Jedno od gledišta fenomenologije smrti odnosi se na neslobodu čovekovu i glasi sasvim pesimistički: čovek je ispručen smrti. Kao paket, pošiljka zapečaćena voskom tuge, ne da bi sebe pronašao, nego da bi sebe izgubio, ne da bi nešto saopštio niti da bi mu saopštili kakvu tajnu, jednostavno, čovek putuje da bi na tom putovanju strepeo pred smrću i da bi njegova glad za životom bila veća.

Nije smrt jedini junak ove pesme. Postoji i ona kojoj se lirski glas obraća sa ''draga moja''. U kakvom se prostoru kreću ova neimenovana buduća mrtva draga (Ristović briljantnom ironijom preokreće romantičarski obrazac umrle drage u motiv voljene koja je krenula ka smrti, ali koja ipak nije više živa, baš zato što je njena ontološka pozicija unapred obeležena izvesnošću odredišta), i lirski glas koji je istovremeno i narator i vodič? I kakav je njihov ontološki status u svetu pesme?

Prvu strofu obeležava upitanost o identitetu pratioca, a ne ono što bi moglo biti očekivano – upitanost o cilju putovanja. Ovo je pitanje sasvim retoričko, jer se na njega ne odgovara, niti pesnik insistira na odgovoru u daljem toku pesme, već odmah, u drugoj strofi, glasom vodiča, opisuje prizor koji se vidi kroz otvoren prozor železničkog vagona. A prizor je potpuno u duhu slikarstva Hijeronimusa Boša: junakinja pesme postaje predmet opservacije nekakvih čudovišta koja s vremena na vreme menjaju svoje dimenzije od minijaturnih do džinovskih. Treća strofa nudi, osim pomenute spiritualne identifikacije (''budući da sam jedan od onih duhova/koji čitaju iz zatvorene knjige, šapuću i svetle.''), i nešto što je karakteristično za dobru poeziju: izbegavanje konkretnog odgovora, preciznog uputstva, dovršene slike. To znači da lirski glas, za sada, izbegava konkretno imenovanje odredišta, cilja putovanja buduće umrle drage. Stihom ''Uskoro ćete stići kud ste naumili'', Ristović naglašava aktivizam svoje junakinje i njenu obeleženost vremenom, prolaznošću, upućenošću ka neuhvatljivom i nedosežnom, sve osobine koje naročito dolaze do izražaja kada se u četvrtoj strofi pojave oni drugi, na početku pesme nepomenuti, o čijem je identitu pesnik upitan (''Pa s kime to sad putujete''), a koji se sada pojavljuju kao porozni, ukočeni, zaustavljeni u trenutku bezvremenosti, rečju ''putnici od voska''.

V


Pesma ne daje odgovore, ona samo podstiče na upitanost bez koje nema osmišljavanja. Zapitajmo se još jednom ko peva, čiji glas čujemo kao glas vodiča, duha zaštitnika? Ristović svom lirskom glasu daje status bića iz višeg registra egzistencije, predela Helderlinovske svetlosti koja, zlatna, sjaji i mrtvima. Njegov je glas zapravo šapat, a šapatom se saopštavaju velike i tajanstvene stvari.

Kuda putuje voljena? Ristović nas suočava sa središnjim problemom literature XX veka – problemom vremena, problemom koji je uglavnom bio predmet najznačajnijih romana prethodnog stoleća. Grad u kojem nema nijednog časovnika postaje konačno odredište, prostor u kojem je ukinuto vreme. Ne postoji, dakle, mogućnost rekapitulacije: došlo se do kraja, natrag se ne može, dalje se nema kud, nepobitnost i bezizlaznost smrti je potvrđena. A gde je čovek koji je mrtav? Na kojoj tački u prostoru, u kojem vremenskom trenutku se odvojio odone kojoj se obraća, gde je skrenuo, odakle govori? Iz sebe samog progovara lirski glas, onaj ''bez mene, budući da sam mrtav''. Tačka i trenutak razdvajanja jeste sama pesma, onaj prvi njen stih, pomalo šeretski intonirano pitanje: ''Pa s kime to sad putujete, draga moja?'' Postoji još jedno mesto u ovoj pesmi koje navodi na izvođenje komplikovanih metafizičkih zaključaka. Ono glasi: ''Stići ćete na vreme tamo kud ste naumili,/u grad u kome nema nijednog časovnika,/nego su u kućama i napolju umesto njih//senke, vetar, senke. A sad i vi, draga moja.'' Umesto ritmičkog otkucavanja časovnika, umesto zanjihanog klatna, peščanog sata, klepsidre, Ristović nudi sablasni ritam: senke, vetar, senke. Tako smo se našli potpuno izvan života, a krenuli smo s jabukom ili cvećem, prošli kraj grotesknih bića, doživeli studen (metafizičku kao i egzistencijalnu), dobili ćebe, kapu, toplu odeću (kao poputninu za drugi svet), naklonost već uronjenih u bezvremenost, i na kraju postali deo monotonije u predelu gde je objavljeno nepostojanje Vremena.

Na koji način ova pesma opovrgava tezu o čovekovoj isporučenosti smrti? Pre svega zato što je lirski glas nadmoćno svestan svog ontološkog statusa i sopstvene povlašćenosti koju mu je upravo smrt omogućila. A zatim i zbog nameravanog putovanja voljene, odluke kojom je sebe, pre nego što je i krenula, već prebacila na drugu obalu. I pre svega jer zna kuda je krenula, kao što lirski glas zna tajne zatvorenih knjiga.

VI


Čudesni svetovi se otkrivaju u poeziji Aleksandra Ristovića. Lirska atmosfera prožima groteskne likove i situacije, profano se sreće sa metafizičkim, nestaju granice između realnog i fantazmagoričnog. Ristovićje na svet gledao okom pronicljivog posmatrača, iskazivao čežnju za detinjstvom, sećanje senčio setom i bio, istovremeno, blagonaklono ironičan. O smrti je pisao često, mnoge njegove knjige imaju ovu reč u naslovu ili je asociraju, kao ''O putovanju i smrti (1976) i ''Nigde nikog'' (1982).

Ristović je metafizički pesnik u pravom smislu reči. I ova pesma, ''O jednom neobičnom putovanju'', svedoči o snazi, gospodstvu i veličini njegovog pesničkog dara.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eseji Saše Jelenkovića

Počalji od MustraBecka taj Sre Nov 25, 2009 10:48 pm

U VRTLOGU MITOVA

Odgovarajući na pitanje prijatelja iz inostranstva o trenutno dominantnoj mitologiji u Srbiji, nađoh se na velikoj muci. Jer fundus srpskih mitova nalik je vrtlogu Malstrema: besni balkanski orkani preokreću naglavačke i države i granice, poništavajući ljudsku naviku da se vezuje za mesto, dom, porodicu. Ni u najžešćem kovitlacu Malstrema ne odričemo se mitova. Da li to govori o pomanjkanju smisla za realnost ili pojačanoj svesti o vlastitoj izdvojenosti, a za posledicu ima tragično razrešenje na istorijskoj ravni?
Odgovarajući na pitanje prijatelja iz inostranstva o trenutno dominantnoj mitologiji u Srbiji, nađoh se na velikoj muci. Jer fundus srpskih mitova nalik je vrtlogu Malstrema: besni balkanski orkani preokreću naglavačke i države i granice, poništavajući ljudsku naviku da se vezuje za mesto, dom, porodicu. Ni u najžešćem kovitlacu Malstrema ne odričemo se mitova. Da li to govori o pomanjkanju smisla za realnost ili pojačanoj svesti o vlastitoj izdvojenosti, a za posledicu ima tragično razrešenje na istorijskoj ravni? Kosovski mit? Svetosavlje? Zlatne kašike u doba evropskog varvarstva? Usud kumovskog razdora? Ili, naprosto mit da mora postojati mit koji zavodi, inače bi istorija ostala nerešen hijeroglif. Ali, kako najčešće biva, stvari stoje daleko jednostavnije. Život u Srbiji odvija se u znaku dva mita: prvi je mit o tranziciji, a drugi – o povratku bludnog sina. Odbacimo li tranziciju kao tesan i nepodesan oblik da se mitotvorna svest razmaše, preostaje nam pripovest o povratku sina poročnoga kao sasvim podobna da se u punoj raskoši pokaže talenat naroda: potuljeno prihvatanje nametnutog sklopa okolnosti, prigrljivanje i hvaljenje prethodno prokaženog i prognanog, a zatim njegova egzekucija. Ali, ovaj mit ima i drugu, daleko opakiju ravan ispoljavanja. To je ksenofobija, palanačka zatvorenost, samodovoljnost, osujećenost i plemenska strepnja da nas svet, izgnane i demonizovane, ponovo mami i prigrljuje, da bi nas, opijene raskoši i sablaznima bogatstva, mučki likvidirao.

Pesnici su mitove stvarali, sada im preostaje da ih ponovo pročitaju. U knjizi Miodraga Pavlovića ''Svetli i tamni praznici'', objavljenoj 1971, postoji pesma ''Povratak bludnog sina'', koja veoma živopisno predstavlja motiv prevarene žrtve, i nudi mogući odgovor prijatelju iz inostranstva. U Pavlovićevoj pesmi ispričana je istorija posrnuća: poročni sin opljačkao je i oskrnavio porodično gnezdo, odavši se potom skitničarenju i bludničenju s polusvetom. Uzaludno dozivanje zabludelog dalo je tragičan efekat: ''i mnogo je selo već izgorelo s kraja na kraj/kao suvi list u kojem su sklupčane zmije.'' Otpadnik i odrod od civilizovanog, domaćinski uređenog, mada ponešto skučenog sveta, postao je zločinac. Ključni momenat razlaza nije čin otpadništva od doma već zločin. Uređeni svet može podneti pljačku, možda i skrnavljenje, ali ne i teror. Ali, trenutak povratka je neminovan za svakog otpadnika, jer se njime obnavlja smisao pokajanja i velikodušnog praštanja. Nema se više ni gde ni šta krasti, osim u roditeljskom domu, što je vrhunska ironija, jer se sa nečasnim namerama vraća upravo tamo odakle se nečasnim činom uteklo. Ukoljica i palikuća želi da se povremeno skrasi, ali otkud roditeljima onaj opaki sjaj u očima, pritvorna radost zbog povratka bludnika, otkud odluka da ga ''pijanog kolju''? Da li je to osveta moćnog koji ne prašta prevaru i zločin? I zašto je okrutna, toliko brutalna da prerasta u nepotrebno mrcvarenje? I u čemu je zapravo smisao povratka: U iskupljenju za zločin prinošenjem sebe na žrtvu ili amnestiranju krivca da bi mu već u sledećem trenutku bio zadat mučki udarac, za pouku? Mit o povratku poročnog sina u bogato roditeljsko gnezdo, sve više se utiskuje u svest ovdašnjih bludnih sinova. Metaforično i sablasno, ali privlačno zvuči ova priča o sinu – kurvaru i zločinu i roditelju – egzekutoru. Kroz ovaj mit precizno je iskazano zaziranje od civilizovanog izlaska u svet, zapravo od povratka u njega. Biti grub i nasilan, bežati u teror nad drugima iz straha od nepoznatog (koje i nije sasvim nepoznato jer se u njemu nekada obitavalo, ali se sada strahuje od partnerskog odnosa međusobnog uvažavanja), jedno je od mogućih – najlakše rešenje. Pavlović u svojoj pesmi ne kaže zašto je poročni sin počinio zločin, on događaj predstavlja naglašavajući motive žrtve, povratka i pokajanja.Razlog odmetništva nije moguće racionalizovati, ali onespokojava i smo pomisao da je gozbena trpeza postavljena, susedi pozvani, a povratnik ovenčan da bi bio žrtvovan. Ili možda samo kažnjen?

U mitotvornoj svesti primer poročnog sina dobija na značenju utoliko više što nije jasno nudi li roditeljski dom ruku prihvatanja i pomirenja ili se iza obećane sablažnjive raskoši krije podmukla odmazda. Na ovaj način mitotvorni narod dobija alibi za odustajanje od integracije u porodicu kojoj pripada, odustajanje koje nema nikakav drugi uzrok i opravdanje osim straha da će biti na prevaru žrtvovan i po ko zna koji put nepravedno (?) kažnjen.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eseji Saše Jelenkovića

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu