Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Ljuba Tadić

taj Čet Nov 26, 2009 4:57 am
Ljubomir Ljuba Tadić (31.5.1929. - 28.10.2005.) je srpski pozorišni, filmski, televizijski i radio glumac, koji je uživao reputaciju jednog od najvećih imena jugoslovesnkog glumišta. Rođen je u Uroševcu 31. maja, 1929. godine. Pre upisa akademije debitovao je na sceni kragujevačkog pozorišta Joakim Vujić, 1944. godine. Zatim odlazi u Beograd, gde upisuje glumačku akademiju u klasi profesora Joze Laurenčića, 1953. Bio je član Beogradskog dramskog pozorišta, Narodnog pozorišta u Beogradu, Jugoslovesnkog dramskog pozorišta i Ateljea 212, a igrao je u skoro svim pozorištima u bivšoj Jugoslaviji. „Jedino u pozorištu 'Boško Buha' nisam igrao. Nisam mogao, ovako glavat, da plašim decu.“

Godine 1956. igrao je Vladimira u Čekajući Godoa u prvoj sezoni Ateljea 212, što je ujedno bilo i prvo igranje Godoa u Istočnoj Evropi. U Ateljeu 212 našao se i u svojo poslednjoj ulozi, glumeći kralja Lira par meseci pre smrti.

Sa svojom trećom ženom Snežanom Nikšić, osnovao je i vodio pozorište „Magaza“ 1983. godine u Knez Mihailovoj ulici, a sa glumcem Radetom Šerbedžijom pokrenuo je privatni teatar Preduzeće za pozorišne poslove (PPP), 1990. godine.

Njegovoj sahrani prisustvovali su ansambli svih pozorišta, kao i državni zvaničnici. Komemoracija je završena audio-zapisom čuvenog Sokratovog monologa iz drame “Sokratova odbrana i smrt”, koji je simbol glumačkog umeća Ljube Tadića: “No vreme je da krenemo, ja u smrt, a vi dalje kroz život. Ko od nas ide bolje, to niko ne zna.” Sahranjen je u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju.

Rekli o Ljubi Tadiću

„Ovom velikom čoveku na rođenju je suđeno da kuje lepotu reči, da kuje lepotu teatra i on je to neumorno radio, maestralno, do poslednjeg daha svoga života. Kad umre kralj, kad umre car neke imperije, tog časa mirno stupa na presto drugi. A kada ode veličanstvo kakav je Ljuba Tadić, onda ostane samo muk, muk i prazan presto. U pozorišnoj umetnosti je bivalo i biće velikih stvaralaca, za nekoga će se u budućnosti moći reći on je tako dobar, on je sjajan, on je skoro kao Ljuba Tadić. Mislim da ćemo tog 'skoro takvog' dugo čekati. Dragi Ljubo, ponosu naš, ljubavi naša, veličino naša, svima onima koji su te gledali, koji su te čuli, dao si dragulj svoje duše i dragulj svog neizmernog talenta. Ne odlaziš, ostaješ u nama.“ (Mira Stupica, u govoru na sahrani Ljube Tadića, 1. novembra, u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju)

„Kada se događa nešto značajno, bilo da je u pitanju sreća ili nesreća, u našem narodu se kaže: Zadesi nas. A kada to prođe, obično se pitamo šta je to bilo. Nas je zadesio Ljubin odlazak. Bio je to odlazak gorostasa. Ljuba je bio čovek za koga, bez bojazni da budem patetičan, mogu to da kažem. Bio je iznad uobičajene mere, i glasom i stasom, i osećajem za lepotu i pravdu; uz sve to, još idu i ogroman glumački dar, brzina zaključivanja, nepogrešivi izbor bitnoga, a iznad svega zapanjujuće pamćenje. U tom pogledu ovaj čovek bio je hodajuća riznica, ne samo beskrajnih filozofskih i literarnih tekstova, što se moglo očekivati od glumca koji uči napamet, već je uz to pamćenje nosio i sijaset ličnih anegdota. A imao je život, malo je reći da mu pozavidiš. Sa kim se nije on sve sretao, razgovarao, koga je poznavao, svadio se, mirio, razilazio, koga je voleo, a koga nije podnosio, to preobilje nije samo njegova biografija, to je zaostavština čitave jedne epohe.“ (Dejan Mijač, na komemoraciji u Starom dvoru).


Poslednji izmenio MustraBecka dana Čet Nov 26, 2009 5:00 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Ljuba Tadić

taj Čet Nov 26, 2009 4:59 am
Љуба Тадић о Црвеној звезди

Нема велике љубави без велике радости, али и без велике патње. Е,то вам је Црвена звезда. Има да се радујеш до неба, али секирација ти не гине.

Сви смо ми Звездаши исти, а неки неће да кажу да смо сви исти. Е, ја нисам за те који се само радују. Сигуран сам да су прави звездаши и данас слични нама из првих Звездиних година.

Изгубимо ми тако по неку утакмицу, па онако ошамућени да не знамо где нам је кућа, кренемо пешке ка Теразијама, ка “Мадери” у ствари. У њој су се тада окупљали звездаши. До “Мостара” – мук. После почнемо да причамо о нашим шансама, а 7-1 за противника. Те Рајко имао шансу, те Томаш промашио два зицера, и тако шанса за шансом, и када стигнемо до “Мадере” – Звезда изједначила. Новине не читамо неколико дана и готово…

Е, кад победимо ми умемо да будемо мало и намћорасти. Те могао је да падне још неки гол, а у ствари растемо од среће. Ово је било кад смо освојили први Куп, па после три узастопно. Имали смо у друштву највећег љутка, највећег звездаша и пријатеља какви су одиста ретки. Бане је то био, Бане Вукосављевић. Дође он за сто после тог нашег првог Купа, па још није сео, а поче: дао два гола и неће више да игра за Звезду. Те намерно му нису додавали лопте, те и онај судија Лемешић се окомио на њега, кад, долази Боба Михајловић, он и доктор Аца су били из исте ратне војске и волео је да седи са нама. Честита Боба свима, честита Банету, кад у њему затрепери Звездина жила: Добро сте прошли са три комада, знаш кад ћете да видите Куп – никад!

Шта ти је Звезда? Мртва позоришна, мртва фудбалска сезона и ја сам се преко лета мувао на Тари. Играју се нека деца лопте, а један човек виче на њих да се све разлама. Приђем ближе – Миљан. Заустави он вику. Ово је Куле, ово је Караси, оно су Цоле и Трифке. Чекамо једног дечка са Уба. Џају чекају. А они жгољави, ситни, никакви…Они ће бити шампиони? Немој Миљане да ме замајаваш тако ти Бога, рекох му. Али, шта знаш, рекох себи. Звезда је то.

Сада се мало љутим кад неко каже: били смо европски шампиони. Нисмо ми били европски шампиони, него смо ми европски шампиони - заувек! Ми, Реал, Бајерн, Милан…То је наше друштво, а ово што играмо овде, то нам је за припреме. Некада су те припреме дуже, некада краће, Боже мој… Е сад, зашто се воли Црвена звезда. Од оног дана када ју је основала антифашистичка и студентска омладина, и кад нам је приступио огроман део народа тада називаног “реакцијом”. Волиш жену. Лепо, али шта још? Волиш девојку. Добро, али шта још? Фудбал је чудесна ствар, излаз у свет, а игра га Звезда. Е,онда има да волиш и Звезду. После, када то крене са колена на колено…Баш су лепо данашњи момци смислили, мене су погодили у жицу: Звезда је живот, остало су ситнице.

Ваш ЉУБА ТАДИЋ
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Ljuba Tadić

taj Čet Nov 26, 2009 5:02 am
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Ljuba Tadić

taj Čet Nov 26, 2009 5:04 am



  1. Krojaceva tajna (2006) .... Pornograf
  2. Budjenje iz mrtvih (2005) .... Otac
  3. Stvar srca (2005)
  4. Poljupci (2004) .... Mihajlo
  5. Poslednja Krapova traka (2004) (TV) .... Krap
  6. Besede prote Mateje Nenadovica (2004) (TV) .... Prota Mateja Nenadovic
  7. Bure baruta (1998) .... The Orchestra Conductor Who Performs with Feeling
  8. Britanski gambit (1998) (TV)
  9. Kraljevski gambit (1998) (TV)
  10. Tango je tuzna misao koja se plese (1997) .... Ivan Lepic
  11. Garderober (1997) (TV) .... Sir
  12. Necista krv (1996) .... Efendi Mito
  13. To vlemma tou Odyssea (1995)
  14. "Teatar u Srba" .... Besednik (10 episodes, 1991-1995)
  15. Devojka s lampom (1992) (TV) .... Jovan Bugarski
  16. Glineni golubovi (1991) (TV)
  17. "Sarajevske price" .... Pukovnik (3 episodes, 1991)
  18. Violinski kljuc (1990) (TV) .... Viktor Alkalaj
  19. Gala korisnica: Atelje 212 kroz vekove (1990) (TV)
  20. Bunker Palace Hôtel (1989)
  21. Vreme cuda (1989) .... Pop Luka
  22. "Vreme cuda" (1989) .... Pop Luka
  23. Boj na Kosovu (1989) .... Sultan Murat
  24. "Vuk Karadzic" .... Mitropolit Stefan Stratimirovic (6 episodes, 1987-1988)
  25. Remington (1988)
  26. Vizantija (1988) (TV)
  27. "Portret Ilije Pevca" (1988) .... General Kovacevic
  28. Pink Palace, Paradise Beach (1987)
  29. Strajk u tkaonici cilima (1986) (TV)
  30. Tajna Laze Lazarevica (1986) (TV)
  31. Zitije Svetog Save (1986) (TV)
  32. Dobrovoljci (1986)
  33. Lijepe zene prolaze kroz grad (1986) .... Matija
  34. Neozbiljni Branislav Nusic (1986) (TV) .... Milivoje Zivanovic 'Agaton Arsic'
  35. Od zlata jabuka (1986) .... Novak
  36. Slucaj Laze Kostica (1985) (TV)
  37. Sudbina umetnika-Djura Jaksic (1985) (TV) .... Vladan Djordjevic
  38. Nema problema (1984) .... Doktor
  39. Andric i Goja (1984) (TV) .... Goja
  40. "Ne tako davno" (1984)
  41. Dzoging (1984) (TV)
  42. Karlovacki dozivljaji 1889 (1983) (TV)
  43. Sumrak (1983) (TV)
  44. Kosulja sa adresama (1983) (TV)
  45. Sablazan (1982) .... Pop
  46. Direktan prenos (1982) .... Predsednik omladine
  47. Tri sestre (1982) (TV)
  48. Mikelandjelo (1982) (TV) .... Milos Crnjanski
  49. Divlje meso (1982) (TV)
  50. Kiklop (1982) .... Maestro
  51. "Svetozar Markovic" .... Bakunjin (2 episodes, 1981)
  52. "Pesnicke vedrine" (1981)
  53. Na rubu pameti (1981) (TV)
  54. Smrt pukovnika Kuzmanovica (1981) (TV)
  55. Poseban tretman (1980) .... Dr. Ilic
  56. "Vruc vetar" .... Musterija za taksi (1 episode, 1980)
  57. Biseri od pesama (1980) (TV)
  58. Nesto iz zivota (1980) (TV)
  59. Mister ventriloquist (1980)
  60. Zarudela zora na Moravi (1979) (TV)
  61. Besede (1979) (TV)
  62. Partizanska eskadrila (1979) .... Partisan Commander
  63. Schwarz und weiß wie Tage und Nächte (1978) (TV) .... Stefan Koruga
  64. "Povratak otpisanih" .... General (1 episode, 1978)
  65. Kvar (1978) .... Urednik
  66. Paviljon VI (1978)
  67. Trener (1978/I) .... Lenka
  68. Tomo Bakran (1978) (TV)
  69. Miris poljskog cveca (1977) .... Ivan Vasiljevic
  70. "Nikola Tesla" .... John Pierpon Morgan (3 episodes, 1977)
  71. Hajka (1977) .... Doktor Zavisic
  72. Cetiri dana do smrti (1976) .... Advokat Horvat
  73. Poseta stare dame (1976) (TV) .... Alfred Ill
  74. Jovca (1976) (TV) .... Jovca
  75. Kostana (1976) (TV) .... Mitke
  76. Besede prote Mateje Nenadovica (1976) (TV)
  77. Poslednje nazdravlje (1976) (TV)
  78. Proces Djordanu Brunu (1976) (TV) .... Giordano Bruno
  79. "Pesma" .... Andrija Vekovic (6 episodes, 1975)
  80. Sunce te cuva (1975) (TV)
  81. Pavle Pavlovic (1975)
  82. Doktor Mladen (1975) .... Dr. Mladen Stojanovic
  83. Strah (1974) .... Franc
  84. "Dimitrije Tucovic" .... Prota Jevrem Tucovic (4 episodes, 1974)
  85. Crna lista (1974) (TV) .... Gradonacelnik
  86. Odlazak Damjana Radovanovica (1974) (TV)
  87. Sutjeska (1973) .... Sava Kovacevic
  88. Paviljon broj VI (1973) (TV)
  89. Bela kosulja (1973) (TV) .... Porfirije
  90. Apotekar, bludnica i veliki doktor (1973) (TV)
  91. San Dr Misica (1973) (TV)
  92. Nesreca (1973) (TV)
  93. Il maestro e Margherita (1972) .... Ponzzije Pilat
  94. I Bog stvori kafansku pevacicu (1972)
  95. Devojka sa Kosmaja (1972)
  96. Zlocin i kazna (1972) (TV) .... Porfirije Petrovic
  97. Savonarola i njegovi prijatelji (1972) (TV) .... Savonarola
  98. Poraz (1972) (TV)
  99. Dan duzi od godine (1971) .... Upravnik
  100. Direktor (1971) (TV)
  101. Sokratova odbrana i smrt (1971) (TV) .... Sokrat
  102. Balada o svirepom... (1971) .... Dmitar
  103. Klopka za generala (1971) .... Ras - cetnicki vojvoda
  104. "Selo bez seljaka" (1970) (unknown episodes)
  105. Zarki (1970)
  106. Lepa parada (1970) .... Naftas
  107. Put u raj (1970)
  108. Ujka Vanja (1970) (TV) .... Dr. Mihail Ljvovic Astrov
  109. "Kultura je covek" (1969)
  110. Silom otac (1969) .... Aleksa Zunjic
  111. "Zaobilazni Arcibald" .... Arcibald (3 episodes, 1969)
  112. Veli Joze (1969) (TV) .... Veli Joze
  113. Preko mrtvih (1969) (TV) .... Stevan Jakovljevic
  114. "Zaobilazni Arcibald" (1969)
  115. Zazidani (1969) .... Kaznjenik
  116. Krvava bajka (1969)
  117. Na dan pozara (1969) (TV) .... Dr Ranko Stricevic
  118. Vreme bez rata (1969)
  119. Kros contri (1969) .... Pop
  120. Neka daleka svjetlost (1969)
  121. U raskoraku (1968) .... Dica
  122. Comandamenti per un gangster (1968) .... Northon
  123. Brat doktora Homera (1968) .... Kaludjer/monk
  124. Na rubu pameti (1968) (TV)
  125. Bekstva (1968) .... Troskot
  126. Uka i Bjeshkëve të nemura (1968) .... Uka
  127. Burleska o Grku (1968) (TV)
  128. Prljave ruke (1968) (TV)
  129. Podne (1968)
  130. Delije (1968)
  131. Pre istine (1968) .... Strahinja Petrovic
  132. Kalendar Jovana Orlovica (1968) (TV) .... Jovan
  133. "Prvoklasni haos" (1968)
  134. Bekstvo (1968) (TV) .... Roman Valerijanovic Hludov
  135. Visnja na Tasmajdanu (1968) .... Direktor skole
  136. "Dezurna ulica" .... Direktor (9 episodes, 1967)
  137. Bomba u 10 i 10 (1967) .... Andrea
  138. "Krug dvojkom" (3 episodes, 1967)
  139. "Letovi koji se pamte" .... Major Popovic (7 episodes, 1967)
  140. Jutro (1967) .... General Milan Prekic
  141. Nocna kafana (1967) (TV)
  142. Divlje seme (1967) .... Zivota
  143. "Ljudi i papagaji" .... Pripovedac (5 episodes, 1966)
  144. San (1966) .... Mile Grk
  145. Testament (1966) (TV)
  146. Macka na pruzi (1966) (TV)
  147. Gorki deo reke (1965) .... Ilija 'Major'
  148. Inspektor (1965) .... Direktor kombinata
  149. Posle odmora (1965) (TV)
  150. Mars na Drinu (1964) .... Major Kursula
  151. "Ogledalo gradjanina Pokornog" .... Amazonac (10 episodes, 1964)
  152. Na mesto, gradjanine Pokorni! (1964) .... Amazonac
  153. Autobiografija utopljenice (1964) (TV) .... Dr. Mitar Balaban
  154. Otrovna biljka (1964) (TV)
  155. Price o junacima (1963) (TV)
  156. Inkognito (1963) (TV)
  157. Dva presudna dana (1963) (TV) .... Jegor Ilic
  158. Afera Saint-Fiacre (1963) (TV) .... Inspektor Megret
  159. Sokratova odbrana i smrt (1963) (TV)
  160. La steppa (1962) (as Juba Tadic) .... Jemelian
  161. Cudna devojka (1962) (voice) (uncredited) .... Pedja
  162. Kapi, vode, ratnici (1962)
  163. Nebeski odred (1961)
  164. Prvi gradjanin male varosi (1961) .... Miskov brat Nikola
  165. Sibirska Ledi Magbet (1961) .... Sergei
  166. Siromasni mali ljudi (1961) (TV)
  167. Pesma (1961)
  168. Trojica (1960) (TV)
  169. Posle bioskopa (1960) (TV)
  170. Campo Mamula (1959) .... Prof. Garic
  171. Aleksa Dundic (1958) .... Dragic
  172. Nije bilo uzalud (1957)
  173. Veliki i mali (1956) .... Pavle
  174. Zle pare (1956) .... Nikola
  175. Njih dvojica (1955)
  176. Devojka i hrast (1955) .... Josip
  177. Lazni car (1955) .... Pop
  178. Sumnjivo lice (1954) .... Aleksa Zunjic - sreski spijun
  179. Bila sam jaca (1953)
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Intervju za Vreme

taj Čet Nov 26, 2009 5:07 am
Sve će biti dobro

"Nije sve definitivno mračno. Ima nekih stvari za koje čovek može da se
uhvati. Gledao sam na Tari, dođu planinari, stari penzionisani
profesori, inženjeri. Priroda je puna lepota, pa nije politika jedini
život. Mi treba da ubedimo ljude da ima mnogo lepih stvari kojima čovek
može da se bavi. Ja se, eto, bavim glumom zato što volim glumu, gluma
je meni strast i sve mi je gluma. A gluma je, zar ne, lepa stvar"

Podatak da je jedan glumac tri puta u karijeri igrao jednu od najvećih
uloga svetskog dramskog repertoara, Šekspirovog Lira, zvuči fascinantno
i u kontekstu mnogo širem od ovog našeg, tako lokalnog i tako malog.
Kada se tome doda činjenica da ga je, na izvestan način, igrao i
četvrti put, tumačeći glumca Sera u komadu Garderober
Ronalda Harvuda, glumca koji je bio poznat upravo po svom kralju Liru,
onda se samo potvrđuje utisak o jednom zaista nesvakidašnjem fenomenu.
Sudbinska isprepletenost te velike uloge i tog velikog glumca bila je
neodoljivo iskušenje za razgovor o glumi, učenju, umetničkoj kondiciji,
duhovnom i stvaralačkom sazrevanju, starenju, smrti... O svom
najnovijem kralju Liru, ostvarenom u istoimenoj predstavi Ateljea 212,
a u postavci slovenačkog reditelja mlađe generacije Tomija Janežiča, za
„Vreme" govori – Ser. Ser Ljuba Tadić.

"VREME": Čini se kao da ovaj razgovor moramo da počnemoobaveznim pitanjem": da li veliko predznanje o jednoj ulozi, onakvo kakvo vi imate o Šekspirovom kralju Liru, glumcu olakšava ili otežava rad?

LJUBA TADIĆ: Ja bih pre rekao da olakšava. Jer saznanja koja sam o Liru
imao do sada bila su vrlo oskudna. Prvi put, poveo sam se za onim što
je Mađeli (reditelj Paolo Mađeli, p.a.) tražio i nisam tu nešto
naročito dobio... Bilo je to u Dubrovniku, na Minčeti, igrali smo u
prašini – on je to tako zamislio. Ali ja sam voleo tog Lira. A drugi
put sam igrao u Ljušinoj režiji (Ljubiša Ristić, p.a.), u Srpskom
narodnom pozorištu. On je pravio Kralja Lira kao bajku. Može Lir da se igra kao bajka, ali to ne deluje... Da sam znao da ću igrati u Sumraku
Mendelja Krika, ja pre toga ne bih igrao Lira. Čekao bih vreme za Lira,
možda bih sačekao ovo sada. Jer Mendelj je jedan mali Lir. Međutim, kad
je Cvetković došao i ponudio mi da ja budem Lir, kolebao sam se. Rekao
sam mu da nisam baš u kondiciji da krenem u tako nešto. Ali onda sam
nekako razmišljao i odlučio: 'ajde da pokušam, pa ako stanem, zvaćemo
drugog. Potrudio sam se, pravo da vam kažem, malo sam duže spavao, u
našem poslu je taj san mnogo važan. Jedino su mi problem bile noge.
Međutim, kada je Tomi (Janežič, reditelj Kralja Lira,
p.a.) predložio kolica, Lira u predstavi povremeno guraju i nose
njegovi ljudi, onda je i taj problem nestao. Bilo mi je krivo u početku
da me kolege nose, jer ja imam 79 kila, to i nije tako lako, ali oni su
hteli. Dosta sam radio u ansambl-predstavama, i znate, mene bije glas
da ne volim dugačke probe. Mislim da je to istina, jer uvek moram da
pričekavam partnere da nauče tekst, a to me nervira. Ali, sa ovim
ansamblom se toliko lepo družim! Znate li vi koliko ja trčim na probu
da se s njima družim! Evo, Đuza i ja smo počinjali zajedno u
Beogradskom dramskom pozorištu, pa nas dvojica zajedno imamo 154
godine!... Energija je bila fantastična. U onom sukobu Gonerile i Lira,
Anita (Mančić, p.a.) uradi nešto vrlo grubo, baci mi nož i čašu i priđe
mi blizu. Ja je ošamarim. Tu nema režije, tu dođe ono što zovemo impuls
glumca. A ja Anitu veoma cenim, ona je jedna od glumica da padnete u
nesvest: i završi se ta scena, ja joj priđem, kažem "ja sam prvi put u
životu svom udario ženu". Ona je rekla "ti si prvi čovek posle mog oca
koji me je udario". To je jedna vrlo lepa anegdota o tome šta sam morao
da uradim ja, a šta je morala ona da podnese.

Rekli ste da vam je predznanje o Kralju Liru bilo olakšanje; u kom smislu?

Ja sam sada ušao u situaciju da saznam Lira do kraja. Glumac mora da zna zašto radi to što radi. Pitanje zašto
jeste glavno pitanje u glumi, nije gluma neka mistifikacija, gluma je
demistifikacija. Ja tako mislim... Kaže Jan Kot da je Šekspir naš
savremenik. Grejala me je jedna stvar koja se možda i ne vidi u
predstavi, ispričaću vam koja. Bio sam na Kosovu pre dva meseca, tamo
sam se rodio, nas tri brata rodili smo se u Uroševcu. Ali, prošao sam
pored Uroševca i nisam mogao da svratim. Razmišljao sam, gde ode ta
zemlja iz koje sam. Kad pomislim gde nestaje zemlja iz koje sam, ja
zaplačem. E, Lir je takođe zbunjen nad tim pitanjem nestanka zemlje.

Da još malo razvijemo priču o tom jedinstvenom iskustvu rada na nekoliko postavki Kralja Lira. U kojoj meri se rad s rediteljem Tomijem Janežičem razlikovao od vaših prethodnih iskustava s ovim komadom? Janežičev pristup je provokativan, on se zalaže za izvođački stil koji ukida svaku teatralnost i glumčevu samodopadljivost.

Meni je to odgovaralo. Govorili su o nekoj novoj metodi, pa su doveli i
gospodina Skota (Skot Filding, saradnik u rediteljskom i glumačkom
stvaralačkom procesu) da nas tome nauči. Ja nisam imao veliki kontakt s
njim, ali video sam da čovek govori nešto što mi već znamo. Mi smo svi
na Stanislavskom. Ne bih hteo nikog da uvredim, ali ta metoda nije
naročito nova. Ja zaista mislim da je to dobar način glume. Ta metoda
je, u stvari, borba za istinu. Sad će neko od mladih da mi kaže: šta to znači?
To znači – mnogo. Mislim da je najveći kvalitet ove predstave baš ta
istina. U predstavama se uvek napravi 50 odsto istine, a u ovoj je ima
98. Kad god sam gledao neku predstavu, uvek zapamtim rečenicu koja je
neposredna, koja je istinito od glumca izašla. Drugo ne pamtim. Ja
volim taj realistički način, pomagao mi je, tako sam uspevao da nešto i
uradim u ulogama koje sam odigrao.

Janežičev rad s glumcima ima i elemente pedagoškog, insistira se na glumčevoj samosvesti, radu na sebi. To je, verovatno, posebno važno za mlade glumce, ali kako ste vi, s vašim iskustvom, gledali na taj pristup?

To je potpuno u redu, on je na pravi način stvaralac. Mlad je i
talentovan. On traga, izvodi stvari... Iskreno da vam kažem, zasmetalo
mi je što on gura Lira nazad, u dno scene. I čak sam se jednom i
sukobio s njim zbog toga. Rekao sam mu: "Slušaj, kad ti odeš u
Ljubljanu, ja ću sve to da izmenim." Stalno k’o da mene krije! On je
imao ideju da Ludu stavi kao glavni lik... A onda shvatim: zašto, pa
mogu ja da odigram i tako kako on kaže. I posle toga je to bilo u redu.
Tomi je tri nedelje pre premijere meni dozvolio sve, jer ja ništa nisam
zasmetao njegovoj koncepciji... I još ovo da vam kažem o reditelju:
dopalo mi se od samog početka što u predstavi nema deklamovanja. Posle
premijere rekao mi je Predrag Bajčetić: "Prvi put sam čuo neke misli
Lirove, do sada ih nisam čuo." To je tačno. Recimo, scena bure. Rekao
sam reditelju da ja za tu scenu više nemam snagu, jer oluju glumci uvek
igraju na energiju, tako sam i ja nekad – svojom energijom sam je
pravio. A sad nemam tu energiju; ja, lično, sam starac. Lir kaže: "Ja
sam čovek budalast od 76, više, ne manje godina." A ja taman imam
toliko. To je velika sreća.

Činjenica da ste igrali tri i po puta Lira je kompliment za vašu umetničku kondiciju, ali nije za srpsko glumište koje poslednjih 20-30 godina nije porodilo drugog Lira. To podržava teoriju nekih kompetentnih pozorišnih ljudi da se naši glumci, pogotovo muškarci, brzo zamaraju, stare, izlaze iz fizičke, psihičke i stvaralačke kondicije.

Sećam se, 1976. godine išao sam u Ameriku i dijaspori govorio Memoare
Prote Mateje Nenadovića. Pre polaska aviona za Njujork sahranili smo
čika Milivoja Živanovića. Nekoliko dana nakon toga, u šetnji Brodvejom,
video sam reklamu – ser Džon Gilgud i Ralf Ričardson igraju neku
predstavu. Pomislio sam, kako oni ljudi traju, a kod nas sve ode. Nije
to zbog bubrežnjaka koje čika Milivoje pojede ili zbog čaše vina koju
popije. Zamori se materijal, eto to je. Postoji i druga priča: bio sam
s Bajčetićem u Stratfordu na Ejvonu. Tamo glumci igraju dve predstave
zaredom. Videli smo ih da posle prve izađu u jedan ograđen prostor i
rade nešto telom, nešto što im pomaže da mogu da igraju dve
predstave... Kod nas su mnogi u raskoraku između svojih želja i
mogućnosti, izgleda da je u tome razlog.

A sada jedno intimno pitanje, naravno i dalje u okviru profesije: pošto se možete smatrati vlasnikom Lira u srpskom glumištu, da li ste razmišljali o tome kome biste ga ostavil u amanet? Da li biste to nasleđe, kao i Lir, podelili na tri ili više naslednika?

Znate, toliko je dobrih glumaca da padnete u nesvest. Ja mnogo volim
Dragana Mićanovića, volim i Sergeja Trifunovića, on je brz i prodoran
glumac. A volim i Nenada Jezdića. To su sve moji ljubimci. Pa evo,
nisam ga pomenuo zato što je malo stariji, Tika Stanić: on je sve
zreliji i on će da napravi nešto. A ovo što sam uzeo Lira za svojinu,
to nije nikakva sramota. I vraćati se na istu ulogu, ni to nije
sramota. Neko pakostan će reći "evo opet ovo – on". Jeste treći put,
ali nije da se hvalim, ja sam sada dostigao neki deo od Lira koji nisam
do sada.

Da malo proširimo tematski krug našeg razgovora. Za razliku od nekih drugih Šekspirovih tragedija i istorijskih hronika, Kralj Lir nije drama osvajanja vlasti, već drama odlaska s vlasti. Da li ima nade da u ovoj zemlji vladari počnu da se doborovoljno povlače, onako kako je i Lir planirao?

Ne može to da se desi i pored naše želje, zato što naše vladare
obavezuje materijalna strana, oni će samo na vlasti biti najbogatiji
ljudi, biti pored onih koji su najbogatiji. A mi ćemo sve više da
tonemo. Oni ništa ne čuju i ne vide. Kaže Lir Glosteru: "Staklene oči
stavi, pa kao vešt političar promatraj i pravi se da vidiš što ne
vidiš." Zar nije to lepa rečenica, taj Šekspir je genije, on je luda
kuća! Scenu razgovora Regane i Gonerile kad one Liru smanjuju poslugu
sa sto ljudi na pedeset, pa na dvadesetpet, pa na jednog čoveka, nisam
mogao da rešim. Ali, bude tu jedna rečenica, divna je: "Opake su ipak
ljupke, kad su druge još opakije. Ne biti najgori, i to je pohvalno." I
ja sad rešim tu scenu... Eto to – ne biti najgori, to je sada dovoljno.
To je toliko lepa rečenica. Tomi ju je izbacio, a ja vratio. I njemu se
dopalo.

Da ostanemo još malo u sferi politike. Vi ste uvek imali svoj stav i javno ga iznosili, ali se nikada niste direktno bavili politikom. Mnoge vaše kolege danas se bave politikom, ili bar kulturnom politikom kao upravnici pozorišta. Kako gledate na taj njihov angažman?

Pravo da vam kažem, ja tu želju nisam imao, nije me to grejalo, jer sam
živeo u vreme kad su upravnici bili mnogo pametni. Bilo je to vreme baš
pravih intelektualaca. A to, da li glumac treba ili ne treba da se bavi
politikom, ja tu želju nisam nikad imao pa zato i nemam neki odnos
prema tome... Skoro sam razgovarao sa Mirom Stupicom, pa sam se onako
igrao i pitao je: "Zamislite, Miro, kad bi pozorišta otišla u privatne
ruke. Da li bismo mi dobili akcije?" Pa ne bismo... I ja se jedino
bojim da ne dođe trenutak privatizacije pozorišta. Mi moramo da
sačuvamo pozorište, makar i ovakvo kakvo je, za buduća pokolenja. Neće
društvo biti toliko siromašno da nema za pozorište, uvek će nečega
biti, imaće glumce, oni će raditi besplatno... Ja nisam ušao u Narodno
pozorište od kada je moj sinovac, mali Ljubivoje (Tadić, p.a.),
upravnik. Sad su ga smenili. Postavili ovog novog direktora, i on kaže
da je zadovoljan što je ušao u plejadu velikih upravnika. Ne branim
Ljubu, ali zar se to kaže...? Upravnici danas nemaju poštovanje prema
dramaturzima, pa treba pet dramaturga da sede u svakom pozorištu da
razgovaraju, da burgijaju. Mira Trailović je zgrabila Mihiza, pa i
Jovana Ćirilova čim je otišao iz JDP-a, pa je imala i Borku Pavićević.

Jedno mesto gde su se odvijala neka od tih burgijanja, i to ne samo umetnička, bio je i restoran Madera, gde trenutno sedimo. Šta je tajmit Madere", šta je bila tajna tog druženja? O njemu se čuju i mnoga negativna mišljenja.

Prva stvar: naše društvo dugo traje. Sada su ljudi usamljeni, a mi smo
se držali 40 godina, bilo nas je s raznih strana. U to društvo je
dolazio Boba Selenić, Mihiz, Muharem Pervić, Buca Mirković. Jedanput
nas je napao Steva Žigon, nas i pokojnog Branu Miloševića: "Šta oni
tamo prave klanove!" Nismo mi pravili nikakve klanove. Pokojni Aca
Obradović nas je grdio zašto nismo neki klan, jer klan može nešto da
uradi, a mi nismo ništa mogli. Ja nikad ovde nisam sa Bobom i Muharemom
razgovarao o predstavi. Boba me je za Maara Sad rasturio u "Borbi" i ja mu to ovde, u kafani, nisam ni spomenuo. Muharem me je napao za Glembajeve,
bila je to zaista očajna predstava, igrao sam Ignjata. To što je neko
kritičar, a neko glumac o kome taj kritičar piše, nije ovde značilo
ništa posebno... Tada su dolazili u Maderu svi koji su silazili sa
vlasti. Draža Marković se ljuti što kažem da je dolazio onda kada je
propao.

Piter Bruk kaže da je Kralj Lir neka vrsta staračke inicijacije. Pojam inicijacije obično se vezuje za mlade ljude, ali Lir je progledao, odrastao, spoznao bitne istine i ušao u pravi život tek na samom njegovom kraju. Imajući u vidu vaše veliko životno iskustvo, da li vas u ovom našem svetu još nešto može iznenaditi, da li može da vam, kao Liru, pukne pred očima i da vidite nešto što pre niste ni naslućivali?

To je mnogo lepo pitanje, a teško. Pokušao bih nekako da odgovorim, ali
da pazim da ne slažem. Jer mnogo se laže. Ja lično, za svoga života,
neću doživeti nikakva poboljšanja. Otiću ću iz njega pa ću onima gore
pričati da se ništa popravilo nije. Da se ljudi ubijaju, da mladi ljudi
ne ustanu starom čoveku u autobusu, da isti ljudi hoće da se bave
politikom a ništa novo ne donose, da smo sve gladniji i gladniji... A
završio bih, kad im budem pričao, jednom laži: sve će biti dobro. To je
rečenica od inih koje sam izgovarao. Igrao sam u Dubrovniku na
Lovrijencu Kralja u Hamletu,
i to je najgora rečenica koju sam ikada izgovorio. Kralj, na molitvi,
kaže: "Sve će biti dobro". Ja sam Mencla (Jirži, reditelj, p.a.) molio
da to ne kažem, jer me je muka hvatala od te laži... Ali sada još nešto
da vam kažem: nije sve definitivno mračno. Ima nekih stvari za koje
čovek može da se uhvati. Ja sam bio u UJDI-ju, pa u Reformskim snagama,
pa sam bio i kandidat u 17. izbornoj jedinici, izgubio sam, ali izgubio
je i Ljuba Tadić, filozof. Dobili su u prvom krugu Slobodan Vučetić, iz
Ustavnog suda, on je bio za SPS, i neko iz SPO-a, i u drugom krugu je
taj pobedio Vučetića. Ja sam se opredelio za neke novine, pitanje
odabiranja je pitanje umetnosti, a i pitanje života. Ja ne čitam neke
novine, ali pročitam "Vreme", voleo sam Stojana. To je malo ostrvce,
ali ni Srbija nije neka masovna stvar dobrote, Srbija je u dobroti vrlo
oskudna, ja sam Srbin pa moram da kažem. Ovde se mnogi ljudi mrze,
glavna stvar je podvala. Ali, kao što rekoh, ovde i nije sve potpuno
mračno. Gledao sam na Tari, dođu planinari, stari penzionisani
profesori, inženjeri. Priroda je puna lepota, pa nije politika jedini
život. Mi treba da ubedimo ljude da ima mnogo lepih stvari kojima čovek
može da se bavi. Ja se, eto, bavim glumom zato što volim glumu, gluma
je meni strast i sve mi je gluma. A gluma je, zar ne, lepa stvar?
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Ljuba Tadić

taj Čet Nov 26, 2009 5:08 am
Ne marim za jubileje

Glupo bi bilo da ja sad sednem i pričam u kasetofon svoj život. Zato, pomislio sam, zašto ne bih pričao Beketov komad
POVRATAK BARDA: Ljuba Tadić


Ljuba Tadić je Glumac. Jedan od najznačajnijih i najnagrađivanijih u
jugoslovenskom glumištu. Posle skoro pet godina bez premijere, 14.
januara odigrao je u Ateljeu 212 Beketovu monodramu Poslednja traka. Kako sam kaže, to je komad prigodan za njegove godine.

"VREME": Igrali ste u prvoj predstavi prikazanoj na sceni Ateljea 212 Čekajući Godoa Semjuela Beketa. Bilo je to pre 45 godina. Da li vas je taj jubilej motivisao da Ateljeu baš sada predložite Beketa?

LJUBA TADIĆ: Ne, ja ne marim za jubileje niti hoću da ih pominjem.
Odavno radim ovog Beketa, proganja me dugo, nemojte da me pitate
koliko, i to nema veze sa jubilejem. Jednostavno, sad sam hteo da
završim taj posao, to je sve... Godoa
smo radili 1955. godine, tada ga je režirao Vasa Popović, čiji je
pseudonim danas Pavle Ugrinov. Bilo je kod Beketa nešto na šta mi nismo
navikli, a nismo mogli da uhvatimo šta je to, mnogo smo se mučili...
Čini mi se da smo od Beketa naučili kako se ćuti na sceni. Taj muk koji
dođe posle reči, to je nešto najlepše. Mislim da ima nešto što se ne
zna o početku Ateljea. Godoa smo prvo igrali u ateljeu Miće
Popovića, gore, na staroj Banjici. Bilo je to interesantno vreme u
gradu, svašta se stvaralo. Prvi upravnik Ateljea 212, kada ovo
pozorište još nije ni imalo ime, bio je Radoš Novaković. Pitali su ga
kako da se zove novo pozorište. Mihiz (Dragoslav Mihajlović – p.a.) bio
je kum. Rekao je: "Ako su prvo igrali u ateljeu, neka se zove Atelje."
Ne može Atelje, rekli su, ima mnogo ateljea. I Mihiz, vispren kakav je
bio, pita Radoša koliko to novo pozorište ima stolica. Radoš kaže –
212. I tako je ovo pozorište dobilo ime. Koliko ja znam, ovu priču niko
nije ispričao, pa ni Vladeta Janković koji je bio Mihizov intimni
prijatelj.

Zašto ste se baš sad vratili Beketu, zašto ste se odlučili baš za Poslednju traku? Da li je možda reč o poistovećivanju, da li spremate memoare...

Imam nešto po nekim kasetama, ispričam nekad nešto kasetofonu. Ne volim
da pišem, ja sam usmenjak, pa sam eto zato neke stvari zabeležio
pričanjem. Znači, nije bezrazložno što sam odabrao baš Krapa... Na
kasetama je neko moje iskustvo, sećanje, koje može i da zaboli, i da
obraduje, može svašta... Ali, glupo bi bilo da ja sad sednem i pričam
svoj život. Zato, pomislio sam, zašto ne bih pričao Beketov komad. Eto,
to vam je to poistovećivanje i razlog za vraćanje Beketu.

A zašto ste se vratili monodrami?

Ovo nije povratak monodrami jer Poslednja traka nije
monodrama. Krap jeste jedini čovek u predstavi, ali njegov magnetofon
je kao živo biće i Krap se ponaša prema njemu kao da je čovek, znači –
imam partnera. Monodrame sam nekad radio. S pokojnim Branom Đorđevićem
radio sam Memoare Prote Mateje. A Odbrana Sokratova i smrt
u početku nije bila monodrama. Bilo je više glumaca, pa smo predstavu
nekako razbili i sveli je na Platona i Sokrata, da bismo na kraju
izbacili i Platona. Nisam igrao mnogo monodrama, ali sam ih igrao dugo,
zato ljudi imaju utisak da ih je bilo mnogo. Osim toga, monodrama je
pravi domaći zadatak.

Odlukom da sami režirate Poslednju traku sami sebi ste otežali domaći zadatak.

Već sam objašnjavao zašto za Beketa reditelj nije neophodan. Uostalom,
ja tvrdim da kad bilo koji komad date glumcima, nešto će da izađe i bez
reditelja. Ali, evo o Beketu. Kod Beketa je sve napisano. On čak broji
i korake, kaže: Krap ide četiri-pet koraka. Setio sam se jednog Bitefa,
Berliner teatar je igrao Godoa
u JDP-u u Beketovoj režiji. Iznenadila me je tačnost u njihovoj igri.
Setivši se te predstave, odlučio sam da se držim Beketa što bolje mogu.
A to mogu i bez reditelja, niko mi nije potreban da mi broji korake,
sve to imam u glavi.

Da li su vas Beketova uputstva ograničavala, da li ste se sa svakim složili?

Sa ponekim i nisam. Na primer, Beket kaže da se Krap oklizne na koru od
banane. Bojim se da se okliznem, pa da zaista padnem i da ne mogu da se
dignem. I, smislio sam drugačiji odnos: pogledam koru od banane, setim
se da mogu da se okliznem, uzmem je i bacim.

Na konferenciji za novinare rekli ste da vas neko vreme dobrovoljno nije bilo...

Ja sam se često gubio iz posla, čas sam radio, pa nisam, takva mi je
sudbina. Ali zato dugo trajem pa se ti izostanci ne primećuju.

Ali se primećuje da niste aktivni u političkim dešavanjima.

To je prošlo. Ja, ovako mator, više nemam prava da gradim budućnost.
Neka je grade mlađi, a moje je da budem malo skeptičan, podsmešljiv,
ništa više...

...Možda u Maderi, kafani koju je vaše prisustvo učinilo poznatom.

I sa Maderom je gotovo. Počinju da je renoviraju i sinoć smo se (10.
januar – p.a.) poslednji put tamo okupili. Kažu da će je završiti do
marta, ali ne verujem. Ne, gotovo je sa Maderom.

Šta mislite o sadašnjem JDP-u, tamo ste proveli najveći deo karijere?

Ne odlazim tamo. Pa oni ni nemaju zgradu, gde da odem? To je strašno
šta im se desilo. Iskreno želim da se ta zgrada što pre sazida, i to
onoliko koliko i sebi želim da to doživim, ali... neće to skoro.

Može se reći da je od proleća 1997. godine, od predstave Na čijoj strani Ronalda Harvuda, Atelje vaša nova kuća. Odnedavno igrate i u Karolini Nojber, umesto preminulog Branka Pleše, a to je vaša treća predstava u njihovoj produkciji.

Jeste, i kad me je Cvele (Svetozar Cvetković – p.a.) pozvao da zamenim
Plešu, posavetovao sam ga da odmah nađe nekog ko će mene da zameni!
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Ljuba Tadić

taj Čet Nov 26, 2009 5:10 am
Bio je stalni član Beogradskog dramskog pozorišta, Narodnog pozorišta, Ateljea
212 i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u kojima je ostvario veliki broj
zapaženih uloga, među kojima su upamćene njegove kreacije Otela, Kralja Lira,
Edipa, Raskoljnikova, Sokrata u predstavi Sokratova odbrana i smrt.

Glumio je u više od 60 filmova i u mnogim radio i televizijskim dramama.

Za svoj rad Tadić je nagrađen Oktobarskom nagradom Beograda 1969. godine,
Sedmojulsku nagradu Srbije dobio je 1970., prvi je dobitnik glumačke nagrade
„Dobričin prsten“, a u bivšoj Jugoslaviji je četiri puta nagrađen zlatnom
Arenom filmskog festivala u Puli.

Datum i vreme komemoracije i sahrane Ljube Tadića biće objavljeni naknadno,
javila je Radiotelevizija Srbije.

Tokom svoje briljantne karijere, Ljuba Tadić je dao mnogo intervjua. Izdvajamo
neke od njegovih iskreni, beskompromisnih i britkih misli, po kojima je bio
čuven skoro koliko i po ulogama koje odigrao.

Ja sam svoje odigrao

Tačno je da mogu da govorim sve što mislim, jer više nemam gde. Mene reditelji
više ne treba da biraju. A dosta su me i birali. I ti koji su me birali su,
manje više, svi mrtvi. Ovi novi me nisu nešto posebno tražili, i tako smo kvit.
O Srbima

- Mi smo izgleda narod koji nije baš svestan onoga što mu se događa. Stalno nas
vode neke sile - budi bog s nama. Znam po sebi. Uvek poverujem da ce se
dogoditi nešto bolje, pa počnem da hodam, pa da zviždim. A ono prođe malo
vremena i odjedanput primetimo da zviždimo onima sa kojima smo išli protiv onih
drugih. Mi Srbi smo jedno čudo: čim vidimo blato, odmah uskoči i valjaj se.

Presvlačenje kože

Za mene gluma nije samo nešto što je izvođenje, iako znam da se glumac služi
tuđim rečima. Glumac te tuđe reči usvaja. Što ih bolje usvoji, što ih bolje
proizvede kroz sebe, te su reči uverljivije. Šta bi bilo da je Šekspir samo
napisao svoje komade, a da ih glumci nisu igrali? Mi svi govorimo tuđe reči, s
tim što ih jedan govori na jedan, a drugi na drugi nacin. Ja sam svoje likove
navlačio na sebe. Ja sam svoju ličnost pozajmljivao likovima koje sam glumio.

Unikat

- Nisam primetio da me neki mladi glumac imitira, a mene nije lako ni
imitirati. Treba imati ovoliku glavu, oči i glas kao što su moji. Smatram da
ima nešto i u mojoj glavi. Izgleda da voda u njoj bućka na drugačiji način nego
u ostalima. Uostalom, nije mi žao što me niko ne imitira, lepo je znati da si
unikat.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Ljuba Tadić

taj Čet Nov 26, 2009 5:11 am
Читалац, док чита ову књигу не може да се отме утиску да присуствује
хиљаду првом, другом или ко зна којем по реду изводјењу представе
„Одбрана Сократова и смрт“, да слуша глас глумца после чијих речи,
изговорених на сцени или у друштву, за кафанским столом читалац мора да
на кратко одћути. Та тишина, та природна пауза, о Љуби Тадићу када је
реч, била је неопходна и проистиче из читалачеве свести и несвесног
страха да би прераним аплаузом или гласнијим уздахом могао пресрести
онај трептај којим је зрачила уверљивост његове речи.
Кад је великан нашег глумишта завршио свој овоземаљски живот, неко је
рекао: „Бог му ставио руку на раме. Његова личност био је уникат“.
Љуба Тадић, негде, али ту око нас, знано а невидљиво живи, трепери, смеје се, претворен у дан, у ноћ, у облак, у сузу...
Он је непотрошена, недокучива, тајна живота...

avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Ljuba Tadić

taj Čet Nov 26, 2009 5:16 am


Politika je drugorazredna stvar

Proteklih deset godina galamio sam, svirao u pištaljku, udarao
u nokšir, da oni prethodni odu. Došli su novi i više nemam nikakvih
želja oko bilo kakvog angažmana, umoran sam


Prva premijera u Ateljeu 212 u ovoj godini, monodrama "Poslednja traka"
Samuela Beketa sa Ljubom Tadićem, u kojoj je on i reditelj ("ma
kakav reditelj, ovde nema nikakve režije, ne znam da režiram,
to je toliko različit posao, a toliko godina bavio sam se samo
glumom"), zakazana je za večeras u 20 sati na Velikoj sceni.
Ovaj Beket, iako jedan od naših najznačajnijih glumaca ne voli
jubileje, posvećen je 45 godina postojanja Ateljea - prva predstava
na sceni u Ulici Svetogorskoj (Lole Ribara) bila je "Čekajući
Godoa", a prve reči izgovorio je Ljuba Tadić.
- "Poslednja traka" je vrlo lep tekst, možda ga samo
Beket nije smatrao za svoje vrhunsko delo. To je drama u jednom
licu, priča o zaljubljivanju čoveka u jedan magnetofon - on ga
ponekad obožava, ponekad mrzi, pa ga šutne, a nekada ga i pomiluje
- i ja sam se trudio samo da je ispričam. Kod Beketa je sve napisano,
pored teksta on ima i partituru - Krapov uzima čašu vina, briše
usta deset sekundi... Kad smo 1955. Rade Marković, Bata Paskaljević,
Mića Tomić i ja radili "Čekajući Godoa", mnogo smo se
mučili i nikako nismo uspevali da uhvatimo šta je to u Beketu,
kakav je to muk. Ako je pozorište u Beogradu ovladalo ćutanjem,
ako je uspelo da nauči taj muk, onda je to naučilo od Beketa.
I u ovoj drami ima dosta tog Beketovog muka.

Moralna obaveza

Da li uloga čuvenog nemačkog dirigenta, Furtvenglera, koga igrate u Harvudovom komadu, ima u vašoj glumačkoj biografiji i neko "privatno", posebno mesto?
- Ima, zato što je priča o Furtvengleru, zapravo, priča o svim umetnicima na svetu koji nisu prestajali da rade ni u vreme nekih strašnih režima, ali je za nas vrlo bitna zbog onoga što se ovde događalo u protekloj deceniji. Furtvengler je vrlo nesrećan čovek jer je, iako nije pripadao fireru, samo radio svoj posao - berlinska filharmonija je bila otvorena u vreme Drugog svetskog rata, a Furtvengler je dirigovao na koncertima kojima je prisustvovao Hitler. Ta komplikacija - treba li umetnik da radi dok drugi ljudi stradaju, i da li ima moralnu obavezu da podigne svoj glas protiv toga, ogromna je. Furtvengler je u vreme denacifikacije Nemačke sve izgubio - ne samo da su ga "uštinuli", nego su ga potpuno zatrpali i uništili.

Da li su u proteklih deset godina beogradska pozorišta pokazala pravi beketovski muk u odnosu na ono što se događalo i ovde, i na prostoru bivše Jugoslavije?
- Odavno sam digao ruke od svega toga - od priča ko je šta učinio ili nije, a možda je mogao, ili ko je šta rekao. Ja više čak ni predstave ne gledam. Za neke čujem da su dobre, za one druge se čovek pita zašto su i za koga uopšte napravljene.

Da li ste se zbog toga, na neki način, i povukli iz javnosti?
- Ne, to tako nekako ide, samo od sebe. Čovek obično ne planira ni da ga ima, ni da ga nema. Jednostavno, neke situacije se dogode, pa ga povuku. Mislim, međutim, da neko moje prisustvo ili učešće u javnom životu nije ni potrebno. Ne bi ni trebalo da me ima više, nego što me ima. A tu sam, svakodnevno hodam ovim ulicama.

Poslednju premijeru imali ste, takođe, u Ateljeu 1997. - "Na čijoj strani" Ronalda Harvuda, u režiji Lenke Udovički. Sa ovom predstavom gostovali ste i u Hrvatskoj i Sloveniji. Kako sada vidite priču o nemačkim umetnicima u vreme Hitlera?
- Politikom se uopšte neću baviti, ona me ne zanima. Jer, što kaže Krleža, politika je drugorazredna stvar. Proteklih deset godina bio sam onakav kakav sam bio - galamio sam, svirao u pištaljku, udarao u nokšir, da bi oni prethodni otišli. Sada su došli novi, i više nemam nikakvih želja oko bilo kakvog angažmana. Umoran sam.
(iz arhive Glasa javnosti)
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Ljuba Tadić

taj Čet Nov 26, 2009 5:21 am
Nedeljko Despotović, autor filma “ Izabrao sam”

OSTAVŠTINA ZA BUDUĆNOST
Film “Izabrao sam” testamentarna je trilogija Ljube Tadića, njegov lični izbor mono drama. Moglo bi se pomisliti da je to bio jedini i
najlakši način da se film snimi, ali to nije tako. Sokrat, prota Mateja Nanadović i Krap su najvažniji junaci koje je u pozorištu igrao
Ljuba Tadić. Film je rađen u produkciji marketinške agencije ”Idea plus”, što je takođe bio Tadićev lični izbor:
- Zanimljiv je njegov izbor producentske kuće. On se nije opredelio za nekog velikog producenta, već za marketinšku agenciju
koja debituje sa ovakvom vrstom projekta. Ni to nije slučajno. Čitav Ljubin život je bio na ivici između alternativnog i
institucionalnog; on je vrlo često instituciju zamenjivao ličnom institucijom Ljube Tadića, tako da je i ovaj izbor na kraju bio sasvim
opravdan, kaže režiser Nedeljko Despotović i dodaje:
- Reč je o tri mono drame; prva je ”Odbrana Sokratova i smrt” koja je i njegova najizvođenija mono drama. On se sa njom do te
mere poistovetio da je tražio da na njegovoj sahrani niko ne drži govor, već je on sam sebi držao govor, jer je pušten deo iz
drame posle presude Sokratu u kome se on pita ko ide u bolje, on koji je otišao u smrt ili oni koji idu u život.
Mi smo dramu vratili na Platonov dijalog, snimajući je u amfiteatru Pravnog fakulteta. I taj momenat je dokazao Ljubinu veličinu;
pre svega on je sam podelio uloge ”diletantinama”, studentima, a i izašao je pred 1200 ljudi. Mi smo to rešili da snimimo pred
publikom znajući koliko je publika Ljubi bitna. ”Memoari prote Mateje Nenadovića” je monodrama iz 1970. godine koju je izveo
500 puta. Prvi tekst koji govori o nacionalnom, snimamo u Brankovini, na samom grobu prote Mateje.
”Krapova poslednja traka” je ujedno i prva režija u njegovom bogatom životu, i to tako što on iz nje briše reči Krap i time prisvaja
taj karakter.
Šta je karakteristično za sva tri komada? To što su oni i po godinama postali vršnjaci Ljubi Tadiću, odnosno on njima, a sva tri
karaktera svode svoj životni bilans, prebiraju po svom životu.
Nije bilo lako jer je teško snimiti pozorišnu predstavu, a da ona ostane to što jeste i mi smo ključ za rešenje tog ”problema” našli u
samom Ljubi Tadiću. Trudili smo se da kroz karakter Ljube Tadića stignemo do likova koje on igra i sa kojima se on, manje-više,
poistovetio.
Kada smo sve to uradili i kada nam se sve to učinilo uspešnim, predložili smo gospodinu Tadiću da snimimo neku vrstu uvoda,
kako bi smo zaokružili tu testamentarnu trilogiju i to je film ”Izabrao sam”. Na žalost, Ljuba Tadić nas je napustio u toku rada na
tom filmu i mi smo film završili posle njegove smrti i on je ostao da svedoči ne samo o njegovom životu, nego i o njegovoj smrti.
Na početku tog filma Ljuba Tadić na svojoj sahrani drži sam sebi govor, sahranjujemo ga, da bi on u nastavku vaskrsao kroz te
svoje mono drame. To je struktura koja govori o efemernosti smrti i večnom životu koji je on sebi obezbedio kroz te mono drame.
To nije jedan običan film, nije apologija Ljubi Tadiću. To je pravi film koji ima svoju strukturu, jer ono što može da ga sačuva od
efemernosti i zastarevanja je njegova koherentna struktura i zaokruženost. Radeći na ovom filmu shvatili smo da je naša misija da
sve ovo o čemu sam govorio sačuvamo za budućnost.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Ljuba Tadić

taj Čet Nov 26, 2009 5:29 am
GLUMAC SA POSEBNIM TRETMANOM*

Celovito glumčevo delo je, bez sumnje, »metafora«. U toj su metafori, kao u jedinstvenom znaku, sažete i bitne dileme jednog vremena, koje sobom nosi i svoju dramatiku i plastični izraz te dramatike (oličen, izmedu ostalog, i u glumčevom liku), kao što se u tome znaku sažimaju i stvaralačke preokupacije mnogih reditelja, koji u određenom glumačkom profilu ovaploćuju sopstvene autorske ideje i poruke. Sasvim je sigurno da svet jednog Antonionija, od Avanture do Crvene pustinje, ne bi bio ni tako precizno označen ni tako prepoznatljiv, da nije bio odslikan u liku i senzibilitetu jedne glumice kao što je Monika Viti.
Veliki su, svakako, samo oni filmski glumci koji — idući, naizgled, spontano iz filma u film, od uloge do uloge — neprestano, fizički i metaforički, otkrivaju, dograđuju i uobličavaju svoj sopstveni glumački autorski profil (pa, kao što Monika Viti postaje znak kojim se, najpribližnije, izražavaju senzibilitet i svet ideja jednog Antonionija — tako se i sam Antonioni, sa svojim emocionalnim i metaforičkim impulsima uklapa u lik i glumačku sudbinu Monike Viti!). U tome smislu, sve filmske uloge velikih glumaca — kao što su Mišel Simon, Žan Gaben, Žan Pol Belmondo, Hemfri Bogart, Džems Kegni, Montgomeri Klift, Zbignjev Cibulski ili naš Ljuba Tadić — sažimaju se, vremenom, u samo jedan »metaforički znak«, u jedan autentičan i neponovljiv glumački sistem, podjednako autonoman i u mišljenju i u izrazu. A ti sistemi, koliko stoje u službi određenih filmskih (autorskih) struktura, toliko su i u službi nekih neponovljivih »glumačkih mitova«. Drugim rečima, veliki filmski glumac — i kada sam bira uloge i kada reditelji biraju njega — mora, pristajući na sve te uloge, biti u potpunosti svestan svoga »mita«, kao svoje sudbine...
Kakvu je to ličnost i kakvu sudbinu protumačio Ljuba Tadić, u svom filmskom glumačkom veku? Kakva se to »metafora« krije iza njegovog celovitog glumačkog opusa? Kojim je glumačkim sredstvima izvajana?
Ljuba Tadić, svakako, nije prevashodno filmski glumac: svojim osnovnim opredeljenjem, svojom pojavom, pa i bojom glasa, on pripada pozorišnoj sceni. Reklo bi se, čak, da Ljuba Tadić samo usput gostuje na filmskome ekranu — prihvatajući, onako uzgred, poneku privlačnu filmsku ulogu, kao predah između dve brižljivo odabrane pozorišne uloge. Pa, ipak, kada se napravi makar ovlašan pregled svih tih Ljubinih »gostovanja« u filmskome mediju, tokom minulih četvrt veka (jer, Ljuba Tadić se prvi put pojavio na »velikome ekranu« još davne 1954/5. godine, nastupajući u dva debitantska filma: Sumnjivom licu Soje Jo*vanović i Predraga Dinulovića i u Devojci i hrastu Kreše Golika) — tada otkrivamo da je ovaj izrazito »pozorišni glumac«, stojeći punih 25 godina pred filmskom kamerom, odigrao veoma zapažene uloge u čitavoj seriji domaćih igranih filmova (zaključno sa glavnom ulogom u filmu Gorana Paskaljevića Poseban tretman, snimljenom 1980. godine)!
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Ljuba Tadić

taj Čet Nov 26, 2009 5:30 am
U tom dugom vremenskom intervalu, ispunjenom kontinuiranim radom na filmu (između 1955. i 1980. godine), idući »neprimetno« iz filma u film (od Sumnjivog lica do Posebnog tretmana) — Ljuba Tadić je ostvario saradnju sa jugoslovenskim filmskim rediteljima svih generacija: počevši od istinskih veterana i pionira našeg filma (Krešo Golik, Soja Jovanović, Boško Bošković, Žorž Skrigin, Vladimir Pogačić, Radoš Novaković, Žika Mitrović, Radivoje Lola–Đukić, Stole Janković, Jovan Živanović, Milenko Štrbac), pa preko prilično raznorodne grupe reditelja srednje generacije (Mario Faneli, Mića Popović, Stipe Delić, Miomir Stamenković, Tori Janković, Josip Lešić, Mića Milošević, Mithat Mutapčić, Milo Đukanović, Đorđe Kadijević, Edo Galić), sve do istaknutih predstavnika jugoslovenskog »autorskog filma« (Kokan Rakonjac, Puriša Đordević, Matjaž Klopčič, Aleksandar Petrović), kao i do sasvim mladih reditelja, učenika »češke škole« i pripadnika nove generacije jugoslovenskih sineasta (Srđan Karanović, Goran Paskaljević), a radio je, u dva maha, i sa veoma iskusnim inostranim filmskim rediteljima (sa Andžejom Vajdom, u Sibirskoj ledi Magbet, i sa Leonidom Lukovim, u Aleksi Dundiću). Na taj način, svojim četvrtvekovnim predanim glumačkim radom, pojavljujući se čak u pedesetak domaćih filmova — Ljuba Tadić je, na sebi svojstven način, spojio pionirske dane jugoslovenske kinematografije sa njenim savremenim stvaralačkim tokovima...
Odmah pada u oči da je Ljuba Tadić svoju glumačku reputaciju, stečenu u pozorištu, potvrđivao na filmskome platnu uglavnom u filmovima nevelike umetničke vrednosti (sudeći najpre po Tadićevim glumačkim dometima, najmarkantnija dela među njima su: Pogačićevi Veliki i mali, Vajdina Sibirska ledi Magbet, Mitrovićev Marš na Drinu, Živanovićev Gorki deo reke, Stamenkovićev Vuk sa Prokletija, Rakonjčevi Zazidani i Pre istine, Fanelijev Put u raj, Đukićeva Balada o svirepom, Delićeva Sutjeska, Klopčičev Strah, Mutapčićev Doktor Mladen, Karanovićev Miris poljskog cveća i Paskaljevićev Poseban tretman); no, među svim tim filmovima, različitog dometa, bilo je i onih koji su, na radikalan način, krčili puteve novom filmskom senzibilitetu i originalnim kinestetičkim idejama (kao što su Veliki i mali, Pre istine, Put u raj, Miris poljskog cveća ili Poseban tretman).
U tome obilju osrednjih i tek nekoliko značajnih filmova, kroz koje se Ljuba Tadić iskazao na filmskome platnu, došle su do izražaja dve bitne odlike njegovog samosvojnog stvaralaštva. Pre svega, ona neverovatna glumačka doslednost, kako u odabiranju tako i u vajanju različitih filmskih sudbina, kojima je trebalo udahnuti život (jer, gotovo sve te, brižljivo odabrane, opore i tipično »tadićevski« tragične sudbine, skladno se uklapaju u fizionomiju jednog, koliko univerzalnog toliko i izuzetnog lika: to je »usamljenik«, dobrovoljno pristao na
izgnanstvo ili svirepo prognan iz društva, čovek koji je — u svakoj prilici — u neprestanom, svojevrsnom i intenzivnom sukobu sa svojom sredinom, čvrst i uporan u svome stavu, iako je još od samoga početka jasno da je bez ikakve šanse da iz bilo koga od tih sukoba izađe kao pobednik!). Pored te doslednosti, karakterne i moralne, uočljiva je i ona druga, vitalna, stvaralačka nit, koja Ljubu Tadića, kao »glumca za sva vremena«, sigurno glumački vodi iz jedne filmske epohe u drugu (od domaćeg »klasičnog filma« iz pedesetih godina, preko naše »autorske kinematografije« šeste decenije, sve do savremenog filmskog izraza naših dana): to je sposobnost njegove neprekidne glumačke evolucije, koja se uvek odigrava u okvirima jednog stabilnog kreativnog koncepta. Ta sposobnost glumačke evolucije, refleksna i intuitivna, omogućava Ljubi Tadiću da se, svaki put, izrazi na neponovljiv glumački način, radeći u svako doba i sa rediteljima dijametralno suprotnih estetičkih opredeljenja i senzibiliteta, a ostajući uvek prepoznatljiv i svoj. Te dve karakteristične stvaralačke odlike — mitska privrženost jednoj tragičnoj Ijudskoj sudbini i nepresušna glumačka evolucija u različitim filmskim epohama — učinile su prisustvo Ljube Tadića maksimalno stvaralački angažovanim, pa i neophodnim, u najvitalnijim tokovima posleratne jugoslovenske kinematografije (koja je, na svoj način, samo sledila osnovne tokove evolucije svetskog filma)... Ljuba Tadić je, zahvaljujući tome — toj svojoj doslednosti u odabiranju uloga i toj svojoj glumačkoj evoluciji u različitim filmskim epohama (od kojih je svaka zahtevala i nove oblike glumačke transformacije), uspeo da tolike godine opstane i da se, uvek sa novom snagom, nametne kao filmski glumac — sarađujući, podjednako uspešno, i sa rediteljima–pionirima, koji su bili utemeljivači kultivisanog »klasičnog« filmskog govora, pedesetih godina, u jugoslovenskoj kinematografiji (Vladimir Pogačić, Velja Stojanović), i sa najizrazitijim predstavnicima jugoslovenskog »autorskog filma« koji su, šezdesetih godina, progovorili jezikom složene filmske »metafore« (Aleksandar Petrović, Puriša Đorđević), kao i sa nosiocima modernog filmskog senzibiliteta, sa stvaraocima iz najmlađe generacije domaćih sineasta koji su, sedamdesetih godina, sa uzornim poznavanjem svih komponenata filmskog zanata (odbacujući, spontano, metaforički filmski govor!), demonstrirali istančano osećanje za novi filmski »realizam« (Goran Paskaljević, Srđan Karanović). Ostvarujući, sa svima njima, prisnu saradnju i tumačeći, ubedljivo i strasno, njihove raznorodne autorske ideje, Ljuba Tadić je — koristeći se, svaki put, nekim novim glumačkim sredstvima, adekvatnim odgovarajućim filmskim epohama — neprestano dokazivao i kolika je silina njegovog izvornog glumačkog dara, i kolika je snaga njegovih moralnih i kreativnih opredeljenja, i kolika je moć njegove glumačke transformacije.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Ljuba Tadić

taj Čet Nov 26, 2009 5:30 am
Igrajući, u svim tim filmovima, neke čudake, begunce i usamljenike, koji sa prkosom — sa psovkom na usnama i sa nekom neiscrpnom unutrašnjom energijom — vode svoje uzaludne bitke i doživljavaju, pri tom, svoje neizbežne poraze, Ljuba Tadić je, manirom velikog glumca, demonstrirao i najbolje osobine likova koje je tumačio i silinu svojih vlastitih životnih i kreativnih opredeljenja,
pretvarajući svoj glumački lik u nezaobilaznu »metaforu« ove kinematografije. Bekstvo (bez rezultata) i pobuna (bez uspeha), dve su bitne odlike te metafore.
Metafora neuspelog bekstva, koja lik Ljube Tadića prati još od Golikovog filma Devojka i hrast, nastavlja se i u Boškovićevom Nebeskom odredu (u kome Ljuba glumi robijaša »Zelenog«, čoveka koji pokušava očajnički beg iz pakla kon–clogora, iz »odreda smrti«, da bi usred tog bekstva, zalutavši u močvari, shvatio da izlaska iz sopstvenog pakla nema!). Tu poziciju »begunca« Ljuba doživljava i u filmu V. Pogačića Veliki i mali (verovatno svom najznačajnijem filmskom delu), igrajući se hazarderski svojom sudbinom, za vreme potere koja mu je za petama. A Ljubini žestoki »pobunjenici« (iz filmova Gorki deo reke ili Balada o svirepom), koji prihvataju obračun sa čitavim svetom (bilo u ratu, bilo u miru), takođe nemaju šanse da ovaj svet promene, kao što nemaju šansu ni da promene svoje sopstveno mesto u njemu. Ako, ponekad, pokušava da se izmiri sa svetom oko sebe, taj pobunjenik i begunac pokušava da to učini preko »dece« (koja, jedina, komuniciraju sa njime, spontano i sa punim poverenjem — pa, tako, u filmu Veliki i mali, deca postaju saučesnici begunčeve drame, dok u Gorkom delu reke jedan ćudljivi dečak uspostavlja most izmedu razočaranog »Majora« i jednog mikrosveta, zbijenog uz rečnu obalu). Kompromisa, medutim, nema: to dobro znaju i divlji Dmitar, koji se kolje sa vucima u snežnoj planini (Balada o svirepom), i umorni »General« koji svoje lice umiva zemljom (Jutro), i ponositi Uka, primoran da, zbog časti, ubije sina jedinca (Vuk sa Prokletija). Na taj način, Ljubini pobunjenici i begunci, uvek, plaćaju skupu cenu svojih pobuna i bekstava. Kako to, na filmu, glumi Ljuba Tadić?
On navlači na sebe, kao oklop, masku lika koji tumači — i, ulazeći pod njegovu kožu, kao da na svoja široka pleća svesrdno prima teret nečije zle sudbine. Bez vetikih gestova, bez iskazivanja prejakih strasti (sem u filmu Sibirska ledi Magbet, u kome, uostalom, nije ni igrao »našeg čoveka«!) — više pogledom, nego pokretom — Ljuba Tadić se, pre svega, trudi da saoseća sa svojim junakom otkrivajući nam samo ono što je bitno i arhetipsko, ne gubeći se nikad u zavodljivim plastičnim detaljima. Svaka njegova filmska uloga, zbog toga, isklesana je iz jednoga komada, puna unutrašnje siline, koja se više naslućuje, nego što se iskazuje. A kada se iskaže (kao u filmu Vuk sa Prokletija, u kome Ljuba Tadić nosi jednu kamenu masku, kao biće koje potiče iz nekog mita i koje se u mit i vraća!) — skidajući, za trenutak, tu masku jednog smirenog izraza, kojom se pokrivaju sve unutrašnje emocije — onda je taj iskaz ravan buri koja nadmaša sva uobičajena iskazivanja ljudskih osećanja (u tragičnome finalu filma Vuk sa Prokletija, kad postane ubica sina, stari i časni Uka počinje da seče stabla mladih topola!). Tako, on iskazuje silinu svega onoga što duboko preživljava, na sličan način na koji to čini i junak Bergmanovog Devičanskog izvora (otac kome su razbojnici silovali i ubili kćer).
Ako je, uopšte, moguće uspostaviti nekakvu paralelu, onda igra Ljube Tadića podseća na igru omiljenog Bergmanovog glumca Maksa fon Sidova (koji, takođe, ispod svog zaleđenog izraza lica krije čitavu skalu snažnih refleksija i
uskovitlanih strasti). Glumci takve izražajnosti i siline, zaista, moraju da kontro/lišu i redukuju svoju igru pred kamerom — jer, svojom figurom, gestom, bojom glasa, mogu začas da »iskoče iz kadra«, namećući se previše i narušavajući onu elementarnu spontanost, bez koje nema ni fotogeničnosti ni uverljivosti na filmskome platnu.
Tumačeći likove čije su sudbine tragične i jarke, Ljuba Tadić im je nalazio vizuelni kontrast baš u načinu glumačke igre: ukoliko je situacija bivala dramski složenija, utoliko se on ponašao uzdržanije (uloga Save Kovačevića, u filmu Sutjeska, izvanredan je primer takvog koncepta glumačke igre, u kome se iza prividnog pojednostavljivanja i redukcije kriju duboki sadržinski i emocionalni slojevi). Ta glumačka »uzdržanost« ponekad vodi ka svojevrsnoj izvođačkoj retoričnosti — no, takva glumačka »retoričnost« je uvek odgovarala pravoj prirodi likova koje je Ljuba Tadić tumačio na filmskome platnu (reč je o likovima čije su sudbine unapred date, kao konfliktne i tragične — tako da ih i ne treba po svaku cenu »dokazivati« obiljem slikovitih glumačkih detalja, nego ih pre treba »pokazivati« na jedan maksimalno odmeren, uzdržan i racionalan način). Prihvatajući takav stil igre, Ljuba Tadić je samo potvrdio svoju glumačku mudrost.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Ljuba Tadić

taj Čet Nov 26, 2009 5:30 am
S obzirom da su mu koreni duboko u teatru, Ljuba Tadić se nikada nije udaljavao, glumeći na filmu, od izvesne teatarske »stilizacije«. Već njegovi prvi filmovi, Sumnjivo lice i Devojka i hrast, bili su izrazito stilizovani: dok je Sumnjivo lice (u kome je Ljuba Tadić igrao jednog unezverenog Aleksu Žunića), predstavljalo samo filmsku verziju istoimene poletne omladinske predstave — film Devojka i hrast bio je zamišljen i snimljen kao stilizovana, ekspresivno snažna grafička slikovnica (pri čemu je kamera Frane Vodopiveca majstorski vajala svaki kadar, u kamenitome pejzažu Dalmatinske zagore). Ljuba Tadić se snašao, podjednako dobro, i u provincijskom nušićevskom kalamburu (igrajući groteskno Aleksu Žunića, sreskog špijuna, koji somnambulno luta po hotelskim sobama i palanačkim sokacima) i u biblijski intoniranoj priči Mirka Božića (igrajući strasno momka Josifa, koji siluje nevinu devojku i, potom, beži iz sela, kroz zagorski kamenjar, dok ga progone svi seljani). I već tu, u svojim prvim filmovima, Ljuba Tadić prihvata uloge usamljenika i begunaca, koji zaneto igraju neku svoju igru u okvirima date filmske priče (Aleksa Žunić) ili dolaze u drastičan sukob sa sredinom (Josif). Nisu to, razume se, nikakvi »pozitivni junaci«, koji stradaju zbog plemenitih ideala — pre bi se moglo reći da su to neki »pomereni negativci«, koji u ime nekih nejasnih poriva, srljaju slepo za svojim strastima. U seriji takvih likova Ljuba Tadić tumači i ulogu skitnice Sergija, u Sibirskoj ledi Magbet, čoveka — bez prošlosti i bez budućnosti — koji, gonjen »zlim dusima«, ne preza ni od zločina (pa će, teran divljom strašću, završiti na dnu ledene sibirske reke).
Već po tome, po toj mitskoj predodredenosti ka neuspehu i ličnoj tragediji, čime su obeleženi još od samog početka, bez šanse da na dramski način (opredeljujući se kroz radnju) biraju svoju sudbinu, mnogi likovi Ljube Tadića, kao
takvi, i nemaju pravog imena i prezimena (pošto se sa njima ono što je bitno odigralo negde van filma). Takvi su i »Zeleni« (Nebeski odred), i »Profesor« (Kampo Mamula), i »Major« (Gorki deo reke) — to su samo neka od »izmišljenih imena«, čija je tragika unapred data (tako da nemaju ni prošlosti ni budućnosti!). Ljuba Tadić, tako, postaje tumač nekih gotovo biblijskih likova i sudbina — u filmu Maestro i Margarita Aleksandra Petrovića on i igra Pilata koji saslušava Hrista (takode, u teatarski stilizovanoj sekvenci, koja po svome stilu bitno odudara od strukture čitavog filma). A ta teatarska stilizacija se, naročito, oseća u liku dr Orlanda (u filmu Put u raj Marija Fanelija, snimljenom prema scenariju Miroslava Krleže, uverenog da je reč uvek snažnija od slike!) — tako da dr Orlando izgovara čitave bujice reči, kao da dela sa pozorišne scene, a ne sa filmskoga ekrana, braneći zagriženo jedno svoje intelektualno viđenje sveta i medicinske nauke, u žestokome sukobu sa svima oko sebe. Ne treba ni podvlačiti koliko je glumačko majstorstvo bilo potrebno da svi ovi likovi, na uverljiv način, zažive na ekranu. Čak i kada igra ljude »od krvi i od mesa«, junake koji su zaista postojali — Savu Kovačevića (Sutjeska), dr Mladena Stojanovića (Doktor Mladen) ili Bakunjina (Svetozar Marković) — Ljuba Tadić ih međusobno čvrsto povezuje onom istom mitskom sudbinskom niti koja je karakteristična i za njegove »izmišljene junake«: i Bakunjin, i Sava, i dr Mladen ostaju, na kraju, usamljeni i poraženi u bitkama koje vode!
U neobičnim filmovima Kokana Rakonjca, Pre istine i Zazidani, snimljenim po proznim modelima Branimira Šćepanovića, osnovna dramska situacija Ljube Tadića precizno je definisana: Ljuba Tadić je, u oba slučaja, upleten u paukove niti mitskih konfliktnih odnosa — dok je u filmu Pre istine reč o zakasnelom obračunu jednog bivšeg četnika i jednog bivšeg partizana (kojima je njihov sukob prosto neophodan, da bi i dalje egzistirali), dotle je u filmu Zazidani reč o čudnom prijateljstvu zatvorenika i zatvorskog stražara (a u trenutku neuspelog bekstva, koje se završava ubistvom, stražar, shvata da je, izrekavši presudu svom zatvoreniku, izrekao i presudu samome sebi!). Reč je o krugu iz koga izlaska nema, u kome se Ljuba Tadić veoma dobro snalazi. U toj alhemijskoj igri između »dobra« i »zla«, sve granice se ruše — jer, jedno ne može bez drugoga, jedno se drugim hrani. Zbog toga su i »negativci« koje igra Ljuba Tadić isto tako tragični i prihvatljivi kao i »pozitivci« koje on tumači — oni dele istu sudbinu, i to je ono što ih čini ravnopravnim pred svakim moralnim sudom. Ljubini »heroji« nikada ne izazivaju ushićenje, kao što ni njegovi »podlaci« ne nagone na gnušanje — oni žive svoje živote, u večnome sukobu sa sobom i sa svetom, podnoseći svoje »poraze« stoički i muški, pa je i to ono što ih opravdava i iskupljuje.
Lik Save Kovačevića, u Delićevoj Sutjesci, jedna je od onih tipičnih »tadićevskih« stamenih figura koja svojom pojavom i svojim stavom uporno »beži iz filma«, idući nekim svojim putem i vodeći neku svoju igru. U košmaru bitke na Sutjesci, u krvavome sudaru dve vojske, luta Tadićev komandant Sava, zamišljen i tih, upadljivo odsutan, kao čovek koji muči neku svoju muku i koga se, u krajnjoj liniji, malo tiče ono što se oko njega zbiva. Slepo junaštvo ili slepi fatalizam? Taj Sava, koji luta po krševitom kanjonu, gonjen nekom svojom mišlju, kao da traži — pribrano i spokojno — neko usamljeno mesto, na kome će privesti kraju svoju poslednju bitku, na kome će mirno pogledati smrti u oči. I, takav Sava Kovačević postaje samo jedan u stroju Tadićevih »usamljenika«. Njihovu zlu kob Ljuba Tadić identifikuje sa svojim uverenjem da se od sudbine ne može pobeći, a da je svaki pokušaj bekstva samo početak nekog novog poraza!
Junaci Ljube Tadića su ljudi koji umeju časno da gube — oni, čak, unapred znaju da će izgubiti. No, bez obzira na to, idu hrabro u susret svome porazu, tragajući za nekom svojom istinom. U neprestanom sukobu sa sredinom, u vlastitom nespokoju, u druženju sa decom — ti neuspeli begunci, ti ratnici koji ne veruju u pobedu, ti rezignirani intelektualci (koji se nekom doktrinom brane od agresije svakodnevice), ti strasni prestupnici, gubitnici i čudaci (ilegalci, robijaši, skitnice, oficiri OZN–e, penzionisani majori, politički osuđenici, hajduci puni žestoke strasti, nasilnici, političari–fantaste, sreski špijuni, doktori–pijanci koji radikalnim metodama leče alkoholičare, razočarani glumci koji uzalud traže neko svoje spasonosno ostrvo na koje bi pobegli od sveta, priznajući svoj poraz čak i kada su na vrhuncu slave!) — svi su oni, u liku Ljube Tadića, našli zajednički izraz: »metaforu« koja je mitska, retorički ogoljena — to je lik čoveka koji nigde ne uspeva da se »udene« i da se skrasi, već u svakoj prilici svima »bode oči«, privlačeći na sebe odasvud munje i gromove (sve dok i sam ne poklekne pod udarcima gromova!). Ljuba Tadić je, na taj način, prošavši kroz mnoge bitke i preživljavajući mnoge tuđe poraze, došao i do svog potpunog glumačkog trijumfa...
U svoja dva najnovija filma — Karanovićevom Mirisu poljskog cveća i Paskaljevićevom Posebnom tretmanu — Ljuba Tadić je, sarađujući sa mladim rediteljima, još jednom ubedljivo potvrdio svoja osnovna artistička i životna opredeljenja: pokazao nam je da je, u jednom neurotičnom i licemernom svetu, svako »bekstvo« uzaludno (Miris poljskog cveća), kao i da je u jednom nemilosrdnom svetu, u kome se sve suptilnije manipuliše čovekom, ispod maske humanosti sasvim malo potrebno da se otkriju lica licemerja i opsesije (Poseban tretman). Glumac je, tako, izrastao u metaforu, složenu i tragičnu, suočavajući nas sa »porazom« kao sa jedinim razrešenjem, u svetu u kome »dobro« i »zlo« veoma liče jedno na drugo.
Reč je, bez sumnje, o filmskome glumcu sa »posebnim tretmanom«, koji je — ostajući, uvek, dosledan sebi, svom glumačkom profilu i svom sopstvenom shvatanju ljudske sudbine — duboko utisnuo pečat svoje umetnosti u mnoga, stilski i sadržinski veoma raznolika, domaća filmska ostvarenja. I, kada se sve sabere, to je jedna, neosporno, upečatljiva glumačka filmska biografija, iza koje stoji jedna impresivna stvaralačka aktivnost, koja bi (ne uzimajući čak u obzir sve ono što je Ljuba Tadić, istovremeno, učinio na pozorišnoj sceni) bila sasvim dovoljna da ispuni bogatim sadržajem jedan dugotrajan i plodonosan glumački vek.
(1980)
Slobodan Novaković
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Ljuba Tadić

taj Čet Nov 26, 2009 5:37 am



SNEŽANA NIKŠIĆ - MOJ ŽIVOT SA LJUBOM

Bio je čovek za voljenje


Uživanje u prelepom prolećnom
danu pomalo su kvarile dosadne "mace" koje su padale sa okolnog drveća,
dok sam sa Snežanom Nikšić, udovicom glumca Ljube Tadića, u "Maderi" tražila
sto za kojim će se osvrnuti na više od dvadeset godina provedenih sa njim.
I sedosmo za jedan iznad koga nas je, sa slike, umornim pogledom pratio
čuveni glumac. A te slike, koje je Snežana poklonila upravi jedne od najčuvenijih
"kafana" u Beogradu, stoje okačene nad nekoliko stolova za kojima je Ljuba
najčešće bivao, i podsećaju na vreme velikih glumaca, boema i umetnika
kojima je na pijedestalu uvek bio posao kojim se bave. Ako je istina ona
narodna da je "žena stub kuće", Snežana Nikšić bila je "potporni zid"
ne samo kuće već i dužeg perioda Ljubinog života i karijere. U vreme kada
je Ljuba kao gimnazijalac stupio na pozorišnu scenu, Snežana je imala
nešto više od godinu dana, "ceo život" su se voleli i čekali jedno na
drugo, da bi on osamdesete godine, posle dva neuspela braka, smogao hrabrosti
da joj "naredi" da se uda za njega. Nakon mnogo godina medijske "otuđenosti"
Snežana Nikšić, glumica i udovica pokojnog Ljube Tadića, izašla je u javnost
sa svojom životnom pričom.
-
Izbegavala sam da govorim za novine i da se fotografišem po svaku cenu,
ali kada sam čula da je u pitanju "Ilustrovana Politika'', pristala sam
da dam intervju. Razlog je što sam na neki način sentimentalno vezana
za vaš list, jer su to novine koje su prvi put objavile moju
fotografiju. Dakle, moja prva fotografija, kada sam imala samo
devetnaest godina, bila je na naslovnoj strani "Ilustrovane''. Bila je
to slika iz predstave "Demoni" Džona Vajtinga u režiji profesora
Predraga Bajčetića, koju ja negde i dan-danas čuvam, i veoma mi je
draga iako je slikana pre mnogo, mnogo godina, još u prošlom veku. Ipak, "Demoni" nisu prva Snežanina predstava jer je pre nje,
još kao student prve godine akademije, u osamnaestoj godini, glumila u
predstavi "Krotka" Dostojevskog.
- Istina je, bila sam student prve godine akademije kada su me
pozvali tadašnji upravnik Miroslav Belović i umetnički direktor Jovan
Ćirilov i ponudili mi stalni angažman, što sam ja, naravno, prihvatila
i jedna od uloga bila je i "Krotka" Dostojevskog sa Slavkom Simićem. Prvi pozorišni angažman Snežane Nikšić bio je u Jugoslovenskom
dramskom pozorištu, u već pomenutoj predstavi "Demoni", u kojoj je
igrala upravo sa Ljubom. - Znate, Jugoslovensko dramsko pozorište ima veliku i bogatu
tradiciju, sjajnog repertoara, velikih glumaca i velikih reditelja. Na
toj slavi, čini mi se, i dan-danas počiva to pozorište. Kada sam ja
došla 1963. godine, sticajem prilika, dugo, dugo pre mene nisu bili
angažovani neki novi mladi glumci. Tako da sam ja bila jedina mlada
glumica, a ispred mene, recimo, jedna generacija starija bar desetak
godina. Ušla sam u kolektiv koji je bio vrcav od velikih imena i
talenata. To su bila najveća imena našeg glumišta poput Milivoja
Živanovića, Marije Crnobori, Jovana Milićevića, Ljubiše Jovanovića,
Mire Stupice, Mije Aleksića, Branka Pleše, Steve Žigona, Olgice
Spiridonović. Ljuba Tadić je došao iste godine kad i ja, on prvak, a ja
početnik. Prvi put smo igrali zajedno u "Demonima", a posle u predstavi
"Na rubu pameti" Miroslava Krleže.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Ljuba Tadić

taj Čet Nov 26, 2009 5:38 am
Uzor Mira Stupica


Sa Ljubom mi je život bio potpuno ispunjen
O starijim kolegama Snežana Nikšić govori sa mnogo sete u glasu i naglašava da je od njih mnogo naučila.

- Ti divni glumci, a pre svega ljudi, mnogo su mi pomagali jer sam paralelno radila i studirala, tako da sam imala vrlo buran period života. A onda su polako počeli angažmani na filmu, pa na televiziji. Postojala je u tom pozorištu disciplina koja je zavedena još pri osnivanju, bio je to jedan visoko profesionalni teatar.

Uz zeta, pokojnog glumca Severina Bijelića i sestru Bogoslavu, Snežana Nikšić je stekla prva glumačka iskustva.

- Kao dete visila sam stalno u Narodnom pozorištu, zato što su tamo bili glumci moja sestra Bogoslava i zet Severin Bijelić. Ali kada smo polagali prijemni ispit na akademiji, pored monologa i svega ostalog što se polaže, bio je i pismeni zadatak koji je rađen u zgradi Filozofskog fakulteta. Sećam se da je tema bila "Zašto hoću da budem glumica". Napisala sam tada tekst o Miri Stupici kao mom glumačkom uzoru. I dan-danas je beskrajno volim i cenim, jer je ona velika glumica.

Našoj sagovornici u dugogodišnjoj glumačkoj karijeri partnerka je bila i glumica veka Mira Stupica o kojoj Snežana priča sa pijetetom dok se, često prekidana pozdravljanjem sa poznanicima u "Maderi", priseća snimanja čuvene serije "Kika Bibić".

- Saradnja je bila spontana, jer Mira pleni šarmom i privatno. Snimale smo i neke filmove zajedno. Serija "Kika Bibić" došla je mnogo godina kasnije, kad je moj prvi suprug Vuk Babić režirao tu emisiju koja se u stvari zvala "TV bukvar". On je angažovao Miru Stupicu, pored velikih glumačkih imena kao što su Olivera Marković, Branko Pleša, Severin Bijelić, Gidra Bojanić, Gojko Šantić. Snimanje je bilo vrlo zanimljivo i predstavlja dragoceno iskustvo za mene. Serija je bila izuzetno popularna i vidim da je i dan-danas repriziraju, a Mira je bila veličanstvena. "Kika Bibić" je rađena za obrazovni program i mislim da je doprinela opismenjavanju mnogih i ne bi bilo loše da se reprizira, jer koliko znam i danas ima mnogo nepismenih u našoj državi. Osamdesetih godina prošloga veka Snežana je bila jedan od osnivača "Art filma" produkcijske kuće iz čije radionice je izašao, kao debitanstki, film "Majstori, majstori" za koji se ispostavilo da je bio pun pogodak jer je ušao u anale jugoslovenske kinematografije.

Ljubav između Snežane Nikšić i Ljube Tadića rodila se nakon sedamnaest godina druženja, a kako sama glumica priznaje, svoga pokojnog supruga volela je "ceo život".
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Ljuba Tadić

taj Čet Nov 26, 2009 5:39 am
Zajedno oduvek

- Započeli smo druženje te godine kada smo došli u Jugoslovensko dramsko pozorište, bili smo kolege, a kasnije i prijatelji. Moj tadašnji suprug Vuk Babić bio je, takođe, veliki prijatelj i poštovalac Ljube Tadića. Družili smo se, znala sam sve njegove privatne probleme i nedaće, njegove ženidbe, razvode... I prosto ne znam, ja sam Ljubu oduvek volela, a on je kasnije u jednom intervjuu na pitanje od kada se mi poznajemo izjavio: "Mislim da ja nju poznajem od kada sam se rodio." Dakle, i ja sam imala slično osećanje prema njemu. Ne bih znala da odredim kog trenutka se rodila ljubav među nama, mi smo se znali jako dugo, ali smo zaista bili samo prijatelji i nisam ni razmišljala da bih mogla sa njim da živim. Iznenada, posle sedamnaest godina druženja, on se izjasnio, veoma čudno.

To što je Snežani bilo čudno, velikanu srpskog glumišta bilo je, u krajnju ruku, svojstveno. Zaprosio ju je na "poslovnom sastanku".

- Baš u ovu "Maderu" pozvao me je na poslovni sastanak, na koji sam, naravno, došla. U stvari, prevario me je. Kakav poslovni sastanak?! - smeje se Snežana dok se priseća jednog od najlepših trenutaka u životu, i sa neskrivenim ponosom voljene žene nastavlja priču: - Kada sam ušla, on je sedeo za stolom i na moje pitanje zašto me je pozvao, rekao je: "Imam nešto važno da ti kažem." Ponovo sam ga upitala šta je to tako važno, na šta je on ne trepnuvši odgovorio: "Znaš, ja sam razmišljao, ti moraš da se udaš za mene!" Za mene je to bio šok jer sam znala za njegove zdravstvene probleme, za neke druge probleme, prosto, sve sam znala o njemu. Bila sam veoma zbunjena i pobegla sam od tog stola. Onda je on trčao za mnom, nastavio je da me zivka i to je trajalo nekoliko meseci, dok sam ja bežala misleći da se sa njim nešto čudno dešava. Vremenom sam shvatila da on to iskreno govori. E, sad, ja sam njega oduvek volela, jer mislim da nije bilo čoveka koji ga ne voli. Bio je čovek za voljenje, jedno divno i drago biće koje uvek iskreno govori i misli. Naša ljubav je bila zaista velika i iskrena, i trajala je do kraja njegovog života.

Govoreći o životu sa Ljubom, nisam mogla a da je ne upitam koliko joj je pomoglo, i koliko odmoglo to što je bila njegova supruga. Na to pitanje Snežana je odgovorila veoma iskreno:

- Ako govorimo o mojoj karijeri, ja sam napravila veliki rez onoga trnutka kada sam rodila kćerku 1973. godine. Posvetila sam se detetu jer sam smatrala da te dve stvari ne mogu da idu zajedno. Ne može se spojiti materinstvo i trka za poslom. Mislim i dan danas da sam bila u pravu i nije mi zbog toga nikada bilo žao. A onda, posle šest, sedam godina, kada sam zaželela da se vratim poslu i da radim, u moj život je ušao Ljuba. On je naš život zamišljao i kao zajednički glumački rad. Osnovali smo prvo privatno pozorište koje se zvalo "Magaza" u Knez-Mihailovoj ulici. Nažalost, nakon nekoliko godina ono je ugašeno, jer su srušili tu zgradu. Nedavno sam prošla tuda i videla da ništa nisu napravili od tog, nekadašnjeg, divnog prostora već su napravili parking. "Magaza" je osnovana 1983, a srušena je 1987, a moglo je, da je bilo pameti, danas da bude jedno atraktivno kulturno stecište, kakvim smo ga mi zamišljali. Na- žalost, takve su kod nas političke bravure.
Sponsored content

Re: Ljuba Tadić

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu