Eseji

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Eseji

Počalji od MustraBecka taj Sub Nov 28, 2009 1:11 am

First topic message reminder :

ФИЛМ И СНОВИ

ЗАПОСЛЕНИ У «ФАБРИЦИ СНОВА»

Једна од тема која је заједничка многим филмовима је сан. Тема која неминовно привлачи психоанализу, па и Фројда (Freud, Sigmund), потом и Јунга (Carl Gustav Jung), тумачење снова и симбола, још једна од великих преокупација човека и уметника у ХХ веку. Филм и снови, без сумње, чврсто су повезани, више од 100 година.
Полазећи од опажања стварности, тј. опажања слике, преко гешталт психологије, лако ћемо доћи до примера из филмске историје, али, пре тога, поменимо још неколико појмова који су повезани. Поред опажања слике, ту је опажање звука, односно простора и времена, илузија (неодвојива од снова, а касније и од филмских снова), релативност слике, фи ефекат (који ствара илузију кретања) и симбол (велики повратак симболике почетком ХХ века, најпре кроз научна истраживања, потом кроз поједина, уметничка читања и тумачења).
Пре пола века велики руски редитељ Сергеј Езејштејн (Эзейштейн), изнео је тезу о сличности гледања филма и сневања, која стоји насупрот филмској комерцијализацији и оним филмским ствараоцима који приказују снове само као обичне илустрације појединих стања својих јунака. Слична је и тврдња немачког редитеља Вима Вендерса (Wim Wenders), изречена у нашем времену: „Филм се гледа субјективно, увек се види само онај филм који види унутрашње око гледаоца“. Инсистирање на том унутрашњем, непознатом и подсвесном, основа је поетике надреализма, како у књижевности, сликарству, тако и у надреалистичком филму кога је инаугурисао Луис Буњел (Luis Buñuel) својим Андалузијским псом из 1928. године, направљеним из уверења да је „филм измишљен да би изразио живот подсвести“.
На сличним теоријским поставкама су најзначајнији филмски ствараоци ХХ века, од Жоржа Мелијеса (Georges Méliès) и Едвина Портера (Edwin S. Porter), преко немачког експресионизма до америчких комедија из 20-година, пре свега оних које су снимали Чаплин (Charles Chaplin) и Китон (Buster Keaton).
Tа линија се даље може пратити од француских филмских импресиониста, а потом и авангардиста, као што су Рене Клер (René Clair) и Жан Кокто (Jean Cocteau), до филмских аутора попут Хичкока (Alfred Hitchcock), Велса (Orson Welles), Куросаве (Akira Kurosawa), Висконтија (Lucino Visconti), као и наших аутора (Влада Петрић, Душан Макавејев, Емир Кустурица).
Било којим критеријумом да се послужимо, неком од ранг листа које су прављене у свету током стогодишњег филмског постојања, међу највећим филмским сањачима незаобилазни су: Жорж Милејес, са филмовима Чаробно нестајање једне даме (1896), Путовање на Месец (1902) и Аладинова чаробна лампа (1906); Роберт Вине, са Кабинетом доктора Калигарија (1920); Чарли Чаплин, са филмовима Малишан (1921) и Потера за златом (1925); Фридрих Мурнау, са филмовима Носферату – симфонија језе (1922) и Последњи човек (1924); Фриц Ланг и његов Метрополис (1926); Рене Клер и филм Париз који спава (1923); Луис Буњуел, од Аналузијског пса (1928) и Златног доба (1930), преко Анђела уништења (1962) и Лепотице дана (1967), до Дискретног шарма буржоазије (1972) и Фантома слободе (1974); Жан Кокто и његов филм Крв песника (1930); Волт Дизни и његова анимирана Фантазија (1940); Грађанин Кејн (1941) и Дама из Шангаја (1948), Орсона Велса. Следе их: Алфред Хичкок филмовима Зачаран (1945) и Вртоглавица (1958); Виктор де Сика са Џудом у Милану (1950); Акира Куросава са Седам самураја (1954), Крвавим престолом (1957) и Кагемушом (1980); Ингмар Бергман са Дивљим јагодама и Седмим печатом (1957), Персоном (1967) и филмом Фани и Александер (1982); Федерико Фелинији и његов Сладак живот (1960), Сатирикон (1969), Амаркорд (1973) и Казанова (1976); Андреј Тарковски и његови филмови Иваново детињство (1962), Андреј Рубљов (1966) и Огледало (1975). Сергеј Параџанов и Сенке заборављених предака (1964), односно Сајат Нова или Боја нара (1969).
Пуно је филмских аутора којима није била страна фројдистичка анализа снова. Подсетимо се само: Увећања (1966) Микеланђела Антонионија, Стратегије паука (1969) Бернарда Бертолучија, Дивље хорде (1969) Сема Пекинпоа, Кваке 22 (1970) Мајкла Николса, Смрти у Венецији (1971) Лукина Висконтија, Црвеног псалма (1972) Миклоша Јанчоа, Малера (1974) и Корена привиђења (1979) Кена Расела, Ратова звезда (1977) Џорџа Лукаса, или филмова: Сав тај џез (1979) Боба Фосија, Блед Ранер (1982) Ридлија Скота, Твин Пикс (1992) Дејвида Линча, Краљ рибара (1991) Терија Гилијама, Европа (1992) Ларса фон Трира, Записи са узглавља (1995) Питера Гриневеја; потом филмова Стивена Спилберга, Анг Лија, Александра Сокурова...
Снолики су и поједини домаћи филмови, рецимо Давитељ против давитеља (1984) Слободана Шијана, Дом за вешање (1988) Емира Кустурице, Мистерија организма (1971) и Горила се купа у подне (1997) Душана Макавејева.
Није без разлога, још 1927. године, Абел Ганс (Abel Gance), француски филмски импресиониста, ускликнуо: «Читав живот сна и читав сан живота, спремни су да се што пре пренесу на филмску траку... Велики филм! Јеванђеље сутрашњице. Мост снова који повезују једну епоху са другом. Уметност алхемичара, ремек-дело за очи.»
Било је и супротних мишљења, наравно. Оно које је записао амерички писац Ф.Скот Фицџералд (F.Scott Fitzgerald), чије су романе од реда филмовали, можда је најрадикалније: «Филмови су отели наше снове. Од свих превара, ово је најгора.»
За последњих сто година, све ређе се о филму говори као о уметности, алхемичарској најмање, а све више о филмској продукцији, чији је једни, или барем крајњи циљ да оствари што већу зараду.
Ма како парадоксално звучало, задржало се у филмској индустрији и понешто алхемичарско - претварање снова у стварност, што је, можда, и најважније за опстанак илузије коју добија сваки гледалац чим крочи у биоскопску дворану. Он, наравно, заузима своје место испред великог екрана неоптерећен неком од теорија, филмске историје, психологије и филмологије. Ипак, било да су у питању лаици, или филмски зналци, јасно је колико су поменути снови важни за разумевање филмске уметности, без обзира на оно, у шта се последњих деценија претворила холивудска “фабрика снова”.
Зоран Ђерић


Poslednji izmenio MustraBecka dana Sub Nov 28, 2009 8:44 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole


Re: Eseji

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 11, 2011 10:26 pm

Smrt originala

Današnji ljubitelj savremene likovne umetnosti, koji kruži i zalazi u sve brojnije (prodajne) galerije, stavljen je pred veliku dilemu. Sve teže dolazi do originalne slike i grafike. Njegovo strpljivo traganje za originalom pretvara se u tumaranje, u donkihotovski posao i zanos koji je unapred osuđen na neuspeh, zato što je reprodukcija ili kopija ušla naširoko i popela se na zidove izložbenih prostora. Pravi naziv za kopiju jeste fotografija originala ili falsifikat unikata.

Pitao sam dražesnu galeristkinju: šta znači broj 75/15/100 napisan umetnikovom rukom ispod svog dela? Odgovorila mi je da je to sedamdeset peti primerak petnaeste serije rađene kao i prethodna u stotinu kopija. I dodala da je to još uvek mali broj (ovo je tek hiljadu četiri stotine i sedamdeset peti primerak), a potražnja je velika. Da je tako svedoči i već pomenuti slikarev potpis ispod grafike, on nas zapravo hrabri da smo zaista još uvek "blizu" originala.

Priznajem da mi se zavrtelo u glavi. Odjednom sam shvatio da umetnik čije radove pratim, idem na njegove izložbe, živim kao "pravi junak" u mnogim njegovim slikama, ne računa više na neku posebnost i autentičnost i samog ljubitelja slika, već ga prevodi u serijsko oko koje nema potrebe a ni smisla za onom uzvišenom originalnosti, da se i sam – kao što je to stvaralac učinio – popne bar za tren na Olimp. Tako sam na otužan način osetio da prisustvujem opelu originala. Ali pošto je tvorac takvog događaja sam umetnik, i to svojom voljom, nepristojno je padati u tugu i žalost. Čak i pred surovim pitanjem poput onog: ako se serije rade na originalu, u kakvom je već jadnom stanju original? Ne smemo ni pomisliti da se, ne daj Bože, kopije rade na osnovu kakve kopije, da zapravo gledamo reprodukciju reprodukcije. Objašnjenje da je kod grafike kopija gotovo jednaka originalu i da tu i nema originala u strogom smislu reči, ne prihvatam.

Znam, mnogi će reći zar ovo nije vek serijske proizvodnje, kada ceo život biva ispunjen serijskim predmetima kojima se služimo. Budimo se u serijski napravljenom krevetu, pokriveni serijski napravljenim pokrivačem, oblačimo serijski napravljeno odelo, umivamo se serijski izrađenim sapunom, jedemo serijskom kašikom, pijemo serijski proizvedenu rakiju i kafu, vozimo se serijski izrađenim autobusom ili na kakvu sreću automobilom, plaćamo serijski štampanim novcem. Na poslu radimo serijski, a verovatno da već i serijski mislimo i govorimo. Počela je i proizvodnja serijskih ljudi iz epruvete. Proizvedene su serijske atomske bombe i rakete koje su u serijama uskladištene i raspoređene po glavi svakog stanovnika na zemaljskoj kugli, i to u bezbroj primeraka. Tako se zapravo odričemo ljudske originalnosti i posebnosti i prepuštamo novom stilu života – serijskom življenju. I to je već ozbiljan dokaz svima koji tvrde da je čovek prilično zagadio svoju okolinu, narušio prirodu toliko da se može govoriti već o jednoj veštačkoj civilizaciji i veštačkom svetu.

Vratimo se slikarstvu.

Sve te današnje tehnike serijskog života u likovnim umetnostima, nazvane litografijom, bakropisom, mecotintom, akvatintom, helio gravurom, suvom iglom, visokom štampom, linorezom, tiporezom i tako dalje, kada umnožavaju delo, obrću stvar tako što tehniku umetnosti pretvaraju u umetnost tehnike. Nije više pitanje koliko neka kopija označena raznim brojevima izgleda verna i blizu originalu, već koliko sama serija za sebe izgleda autentično. Tada se u liku umetnika javlja tehničar koji pravi seriju a time uspostavlja i neki svoj original.

U berlinskom Partenonu sam gledao izložene originale jonskih i korintskih stubova. Ko ne bi zadrhtao od uzbuđenja pred takvim prizorom? Ali avaj, već na izlasku iz muzeja, videli smo kopije tih stubova. Izgledali su mi tužno i jadno, komično i nakaradno. Možemo samo zamisliti znane i neznane vajare kako se šepure da dostignu svoj ideal, da ponove ono što je sigurno neponovljivo. Kao što je neopisivo uzbuđenje videti slike – freske majstora Rubljova koje su poređane a pored njih slike njegovih učenika koji su radili pod potpunim uticajem svog učitelja. Jasno se vidi šta je original a šta "kopija".

Potpisujući neku od bezbrojnih kopija svog dela, umetnik zapravo potpisuje i overava propast originala u koji je ugradio svoju dušu. Tako se stvaraju putevi kojima će možda original iščeznuti. O njemu će moći samo da se naslućuje, da se ispredaju priče nesigurnih očevidaca. Zar biblijski uzor vrhovnog Tvorca ne govori i ne upućuje na to da se originalnost mora sačuvati, kao što je posebno i originalno i svako živo biće za koje nema ubedljive kopije čak ni u potomstvu. Zato je tužno danas videti kako izumiru stari zanati i zanatlije, a njihovo delo postaje serijski proizvod.

I televizija je ozbiljno umešala svoje prste u uništavanju originala umetničkog dela. Šta je drugo izložba priređena u studiju pa čak i organizovana aukcija slika, posredstvom kamere. Zar to nije svojevrsna reprodukcija umetničkog dela, zapravo fotografija slike. Isto kao što je koncert Bečke ili Moskovske filharmonije slušan preko ekrana neautentičan događaj za slušaoca i gledaoca programa jer naprosto on zavisi od sto stvari u koje je tehnika umešana – počev od mikrofona ispred umetnika do prenosnih veza i satelita.

Ako zavirimo u bilo koju enciklopedijsku knjigu, zanimanje falsifikator ili krivotvorenje nalazimo objašnjeno veoma opširno. U svakoj se pominju krivotvorenja monumentalnih likova kao što je lik Dioskura na Kapitolu u Rimu. Istoričari kažu da jedino srednji vek ne poznaje krivotvorenja i falsifikate u umetnosti. Kao da je pad Rimskog carstva pružio nadu originalnom delu, a kraj veka koji pada u vreme Kolumbovog otkrića Amerike najavio ponovnu vlast i razvoj falsifikatorskog duha koji je procvetao u vreme renesanse. Enciklopedija Leksikografskog zavoda daje temeljit pregled ovog zanimanja od antike i vremena Rima pa do današnjih dana. Pominje se ime čuvenog krivotvoritelja Hansa Hofmana koji je "ubacio na tržište niz Direra" i ime nekog Franšarda (iz 17. st.) "koji je proizvodio Rafaele". U Egiptu, kaže se dalje, krivotvorile su se čak i mumije, zatim sitna plastika, staklene čaše starohrišćanskog doba, vaze, skulpture, porculan, pokućstvo. U Italiji je sve krivotvoreno, od antičkog novca do slika Leonarda da Vinčija. Spominju se "proslavljena" imena falsifikatora stare majolike Feruča Mengazonija i Kasimira Tombe, kao i ime krivotvoritelja starog pokućstva – Đelutija Čečija. Navodi se i ime čuvenog Đovanija Bastjaninija koji je zasuo svet tako savršenim krivotvorenjima da su uneta i uvrštena u mnoge muzeje i privatne zbirke u svetu. Ali se smatra da je "genijalna" darovitost krivotvorenja Italijana Alčea Dosena (čije ime postaje poznato nakon Prvog svetskog rata) nadmašila sve. Svoje radove je prodavao za basnoslovne sume (navodi se podatak da je reljef s "renesansnom Madonom" plaćen tada tri miliona lira). Falsifikati su otkriveni tek desetak godina kasnije. I tada i danas najviše je u modi bilo krivotvorenje crkvenih relikvija. Naročito je za nas zanimljiv Danteov primer koji u Raju (XIX pevanje) navodi vladara iz Raške, da neznalački upotrebljava mletački novac kao obrazac i kalup za pravljenje raške monete i tako falsifikuje mletački original. Enciklopedija kaže da je Venecija zbog toga 1302. godine donela odluku da se uništi sav novac koji ima raško poreklo. Umetnost kopiranja i falsifikovanja zahvatila je i književnost pa su poznati falsifikatori Fedorovih basni, Šekspira, do Galileja čije su otkriće zakona zemljine teže hteli da pripišu sebi. U Engleskoj je čak krivotvorena iskopina ljudskog skeleta koja je proglašena za epohalni nalaz. Poučan je i primer, koji navodi isti izvor, kad je Ivan Tonko Mrnavić krivotvorio lične isprave da bi dokazao kako je u srodstvu sa srpskom porodicom Mrnjavčevića, sa Sabinjaninom Jankom, pa čak i Skenderbegom. Enciklopedije nabrajaju još mnoga krivotvorenja i falsifikate koji su godinama važili kao originali, a original je privremeno morao biti optužen kao kopija, odnosno falsifikat.

Današnji posvećenik likovnih umetnosti neminovno se mora naći u ulozi onog profesora o kome piše Crnjanski u Knjizi o Mikelanđelu, kada kaže "teškoća je u tome da svi profesori koji Mikelanđela dobro znaju, znaju samo, svog, Mikelanđela. Svaki ima svog." Jer zaljubljenik umetnosti, lutalica bez znanog puta, najčešće je daleko od originala dela. I on ima svoju zamisao o umetniku, svaki pojedinac svoju. Ako se ta predstava stvara na osnovu reprodukcija, na dalekom odblesku slike, onda je ona neautentična i falična baš kao reprodukcija sama. Serigrafija i druge tehnike su skrnavljenje dela. U tom umnožavanju, u potiskivanju autentičnog rada, ne gube li i umetnost i umetnik zanavek svoje pravo prirodno lice? Rekli smo već da pojavom kopija kao lažnih originala, sam original trpi i preživljava najžešću dramu gubljenja svog identiteta. Nisu li tako zanavek uveliko narušeni slast i uzbuđenje zaljubljenika pred originalom? Nije li tako donkihotovski zanesenjak koji traga za slikama i slikarima, čija dela voli, stalno u kušnji da pomeša Mocarta i Salijerija, da ne razlikuje kralja od prerušene hulje? Kako da se zaljubljenik umetnosti, zahvaljujući kome dela i žive, snađe kad i sam vidi puteve na kojima umetnik u faustovskom snu sakupljajući novac, prodaje svoju dušu pred mefistovskom opsenom sa bezbroj lica.

A umetničko delo može opstati samo aku mu se otkrije i prizna njegovo jedino autentično lice. Dakle, ako se izbegne iščeznuće ili smrt originala.

(1986)

MustraBecka

Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eseji

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 11, 2011 10:26 pm

Demokratija i apatija

Govoriti o demokratiji na kraju jednog posrnulog veka, prepunog svakojakih kontraverzi i nasilja, poprilično mi se čini uzaludnim poslom.

Vlast i demokratija retko su sinonimi, oni su najčešće antipodi. Vlast uvek nudi nadu, a demokratija otkriva i beznađe. Demokratija podrazumeva neutralnost sudstva, vojske i policije, pravnu državu, razvijena ljudska prava, jake kulturne ustanove. Demokratija je kada narod oseća da vlast postoji zbog njega, a ne kada vlast misli da narod postoji zbog nje. Demokratija je nenasilje, razgovor, tolerancija. Demokratija je sloboda. Ona postoji kada vlast poštuje, štiti i sprovodi zakone, kada se vlast bori protiv kriminala a ne bavi se kriminalom, kada suzbija lopovluk a ne bavi se lopovlukom. Demokratija je kada vlast isto misli, govori i radi, a ne kada jedno misli, drugo govori, a treće radi. Demokratija je kada su politika i državni poslovi javni, a ne tajni. I onda kada se politika ne vodi po kuloarima i po kafanama, već u skupštini, u institucijama sistema. Demokratija je život u izobilju, a ne u bedi; ona je društvo u kojem svi imaju šanse da pokažu koliko znaju i gde mogu da postignu uspeh. Demokratija vlada u zemlji iz koje mladi i školovani ljudi ne beže u svet da bi tamo našli ono čega u njihovoj zemlji nema. I gde penzioneri ne liče na prosjake, a pisci, profesori, lekari, inžinjeri ne žive u nemaštini, gde nisu poniženi. Demokratija ne poznaje haos i anarhiju, gde se vrše svakojake podele i huška na sukobe, gde prvak stranke kaže da će juriti četnike po Beogradu – kao da nije završen Drugi svetski rat, drugi prvak poziva narod da baca bombe i diže se na oružje, a treći kaže da su s krvlju došli na vlast i da će s krvlju otići s nje. Demokratijom se ne može nazvati kada važan političar naziva studente zavedenim, fašistima i poredi ih sa Hitlerom. Prirodno je da se omladina i studenti bune, da traže promene. Oni su u pravu čak i kada zahtevaju nemoguće. Demokratija podrazumeva i moral, a nije moralno kada se rektor univerziteta ograđuje od svojih studenata i naziva ih šačicom zavedenih pojedinaca. Kada đaci nadvise svoje učitelje tada je učiteljima mesto u penziji. Demokratijom se ne može nazvati kada ministar informacija jedne vlade podnosi ostavku svom bogatom gazdi – privatniku a ne vladi i narodu, jer to znači da taj gazda upravlja vladom. A pogotovo je nemoralno reći da to nije politički čin, iako je svakom jasno da je to politika i ništa drugo. Demokratija je kada štampa, radio i televizija pišu istinito o događajima i problemima svih slojeva društva i ljudi, kada su otvoreni za sve stranke i pojedince, a ne kada se činjenice skrivaju, prećutkuju, krivotvore u interesu jedne stranke, jer nijedna stranka ne predstavlja ceo narod. Demokratija je farsa ako olako na površinu, u vlasti i opoziciji i izvan njih, isplivaju svakojaka ološ, šverceri, mafijaši, ludaci, ulizice, golubovi prevrtači, prostitutke svake vrste. Kada se ulicama valjaju mase to je znak da je demokratija ozbiljno ugrožena. A revolucije i na Balkanu i drugde uvek donose krvave prevrate, građanski rat, nesreću. Pitam se da li je demokratija i to kada odavde viđeni pojedinci po svetu kukumavče, napadajući svoj narod i svoju zemlju, tražeći da nam stvari srede velike sile. Kada se pojedinci prodaju po svetskim buvljacima. Pogotovo je nemoralno i vrhunac cinizma kada pojedinci traže da se bombarduju Beograd i Srbija, jer zaboravljaju da se bombama ubijaju nevini ljudi. Jadan je narod, jadni su oni Srbi koji očekuju da će Amerikanci i Nemci uvesti kod nas demokratiju a ne mi sami, da će nam drugi doneti blagostanje. Videli smo kakva je njihova demokratija kada su pomogli da se oko nas stvori balkanski ratni metež, kada su uveli monstruozne sankcije i zabranili uvoz hrane i lekova za bolesne, starce i odojčad koji su umirali u bedi, kada su bombama Nato pakta zasipali naš narod koji živi sa one strane Drine, kada su na hiljade Srba pobegli u zbegove iz Ličke krajine i Slavonije, a američki ambasador stoji na tenku progonitelja, kada su na osnovu montirane granate na Markalama izopštili nas iz sveta i satanizovali ceo jedan narod, što istorija nije upamtila. Jadna je demokratija u kojoj nam je bolje sve tuđe nego svoje, kada s oduševljenjem slušamo laži svetskih dušebrižnika, onih istih koji su nedavno tražili da se bombarduje naš glavni grad i svi Srbi. Demokratija je i kada se mlad školovan čovek može zaposliti bez ucena i bez obzira da li pripada nekoj i kojoj političkoj partiji. Demokratija je kada se neguju prave vrednosti a ne lažne. Demokratija podrazumeva odgovornost, ali ne samo onda kada neko zglajza s funkcije i padne s vlasti već odgovornost dok je na vlasti. Demokratija je kada su promene, ostavke i smene normalna stvar. Demokratijom se ne može zvati razbijanje izloga i rušenje zgrada, jer to nije vlasništvo ni vlasti ni opozicije, već je to vlasništvo celog naroda, generacija. Demokratija nije huškanje naroda s ulica na demonstrante ni demonstranata na narod. Još manje je demokratija kada se zabranjuju nezavisni mediji. Demokratija poštuje glas naroda i na glasanjima i na referendumima i svuda, ona ne poznaje falsifikovanje i krađu izbornih rezultata. Kada to vlast radi, ona je i osiona i autokratska. Demokratija ne vlada tamo gde jedan čovek ili više ljudi misle da su vredniji od celog naroda i kada su u stanju da žrtvuju narod zbog održanja svoje vlasti. Ako je to uzrok nesreće masa, ma o kome se radilo – dužan je da ode s vlasti.

Demokratija – to nije dnevna priča, već priča o decenijama i stolećima. U kolevci demokratije, u Grčkoj, na vlast je u jednom trenutku došla vojna hunta. To znači da je demokratija varljiva biljka čiji su koreni nežni i krhki i treba ih na duže staze zalivati i negovati.

(1995)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eseji

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 11, 2011 10:27 pm

Sumrak veka

Danas je cela zemaljska kugla posramljena. Mnoga lica su crvena od stida, a reči ponižene. Velika zapadna demokratija je doživela svoj sumrak – bombe su postale njen jezik. Prvi put posle Drugog svetskog rata ceo jedan suvereni narod napadnut je pod lažnim i nepravednim optužbama. Monstruoznije nego što je to radio Hitler.

Fašisti iz NATO pakta hoće bombama da reše probleme na Kosovu, koji, kako reče Kisindžer, traju šest vekova. Američki avioni su se vratili da dovrše ono što nisu stigli na Uskrs 1944, kada su bombardovali kao i sada bez razloga srpske gradove. Englezi i Francuzi da dovrše ono što su radili srpskoj vojsci posle albanske golgote. Nemački avioni samo upotpunjuju svoj crni dosije.

Posle zločina u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, posle okupacije srpskih krajeva s onu strane Drine – hoće da okupiraju i kolevku srpskog naroda Kosovo, gde se stvarala naša istorija i gde smo svi rođeni. Iz trinaest zemalja avioni su sinoć gađali gradove Srbije i Crne Gore. Da li će se stideti njihovi potomci? Mnogi svetski novinari i humanitarci postali su lešinari i dokazali da su samo produžena ruka američkih zločina.

Gađali su najveće svetinje srpske kulture: Gračanicu (pod zaštitom UNESKA), grobnicu streljanim đacima u Šumaricama koju su oni iskopali pre pedeset godina i prestonicu Crne Gore – Cetinje. Sa Lovćena se čuje Njegoševa jadikovka i ne samo zbog granata već i zbog svega onog što pojedinci oko njega govore. Čudi me da već na početku nisu srušili i Narodnu biblioteku, jer su nam jednu već zapalili. Evropa i njena hrišćanska baština danas su postiđeni i morali bi biti u žalosti.

Tri najveća ludaka i lažova u svetu danas sa svojim slugama ubijaju jedan drevni narod pod izgovorom zaštite ljudskih prava. Generalni sekretar UN je takođe ogrezao u nemoći i lažima. Štite teroriste zato što su i sami teroristi. Njihovi avioni poslednjih decenija ubili su na stotine hiljada ljudi po svetu, a Klintonu sude ne zbog tog zločina nego zato što je seksualni manijak. Uvode sankcije i cele nacije osuđuju na smrt. Njihove ruke su teško okrvavljene a lica prerušeni likovi sotone. Ujedinjene nacije i Savet bezbednosti od srede uveče (24. marta) samo su jedna tužna ruševina. A razni Vestendorpi i Vokeri samo su klonirane face svojih gazda.

Amerika se danas obukla u fašističko ruho. Ili kako to beogradski studenti napisaše u jednom grafitu: "Kolumbo, sram te bilo što otkri monstruma".

Kada je pre nekoliko meseci u ovoj sali govorio gospodin Šerman iz Velike Britanije, rekao je: "Šta god da radite – oni će vas bombardovati. Bolje vam je da to urade kada imate Kosovo, Sandžak i Vojvodinu, jer i ako im to sve date – i tada će vas bombardovati."

O greškama naših vođa i partija nekom drugom i boljom prilikom.

Ali mi pisci pred zlikovcima NATO pakta i suludim vođama nove svetske diktature možemo samo ponoviti što je juče ironično rekao Peter Handke: "Hvala svim piscima sveta za ono što nisu rekli i napisali o NATO paktu a morali su." Ja bih dodao da će na usnama mnogih čestitih ljudi ono hvala pretvoriti se u – sram ih bilo.

Istorija od danas žalosno teče unatrag.

Možda je u svetu u ovom vremenu ime Srbin okaljano, ocrnjeno, uniženo. Ali, istovremeno, za onaj drugi deo boljeg sveta reč Srbin, verujem, postala je skupa i znači simbol otpora i odbrane kraja ovog našeg jadnog, bezumnog i sramnog veka.

(1999)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eseji

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 11, 2011 10:27 pm

Sunovrat ili obnova na kraju veka

Nalazimo se na rubu jednog neveselog stoleća, ugrožene civilizacije, obezličenog čoveka i zagađene planete. Velika priča o kompjuterskoj fantastici dobija novi jezik, a ljudsku memoriju zamenjuje njegovo veličanstvo – čip kao sinteza miliona mozgova. Čovek je odavno stigao na Mesec, a priče o poduhvatu u kojem će i kosmos biti naseljen ubojitim oružjima, poznata kao "rat zvezda", ne prestaju. Čitamo da engleski naučnici ukrštaju gene čoveka i svinje. Planeta je prekrivena satelitima tako da uživo možemo videti svaki događaj sa lica mesta. Virtuelna stvarnost zamenjuje onu bolju ili lošiju.

Uz ovu sliku imate i drugu: zagađena planeta. U vremenu kada se najviše priča o razoružanju – na bezbroj ratišta danas u svetu padaju bombe i svakojaki projektili. U Francuskoj se vrše nove probe atomskih bombi, u Bosni će se upotrebiti, kako čitamo, nova nepoznata oružja. Teško je govoriti o književnosti kada se oko nas i u nama vide nezapamćene slike zločina, kada besni rat – trošne su metafore. I pored tolikog govora o zaštiti ljudskih prava – ona se i danas bezobzirno krše. Demokratija je samo ono što je nametnuto voljom najvećih svetskih sila. Pojedine zemlje se stavljaju u karantin, u izolaciju takozvanog "novog svetskog poretka". Jezik novca dobija neslućeno univerzalno značenje. Kažu da male zemlje danas bogatima duguju na hiljade milijardi dolara. I nikada im to neće moći vratiti. A to je priča o modernim kolonizatorima. Moćne firme male zemlje pretvaraju u prostore za smeštaj svog smeća i nuklearnog otpada. Kraj je dvadesetog veka, a u svetu se još održavaju diktatorski režimi. U Nigeriji je nedavno obešen jedan poznati pisac, a Salman Rušdi je osuđen na smrt zbog svojih metafora. Na istočnoevropskim prostorima, posle raspada jedne utopije, istorija je samo delom skinula veo sa svojih tajni i zabranjenih arhiva. Videli smo u kakvom smo svetu živeli, a njegovi ostaci održavaju se još i danas.

Pisac je zagušen svakojakim urlanjem i vikom a na drugoj strani šverc, lopovluk, podvale, mafijaštvo i laži. Beznađe i depresija. Nova teskoba, anarhija, anemija i otupelost. Teror medija i ispiranje mozgova prete čoveku da je za sve kriv. A on je očajan i bespomoćan. Pavićeva simbolika Hazara dobija novo i zloslutno značenje. Kraj je veka koji jedan pisac naziva ludnicom, a Ted Hjuz sramnim i vremenom beščašća.

Stara fraza o piscu kao vesniku nade i optimizma odavno je istrošena, jer on dobija ulogu svedoka tragike i nesreće.

Da li su zaista sve velike teme potrošene? Ne znam. Pre će biti da su heroji oboreni u blato, a skriveni dokumenti, bez kojih su događaji slavljeni, izvučeni su iz mračnih polica i nanovo pročitani. Ideali su srušeni, izgubljena vera i u tradiciju i u savremenost i u budućnost. Slika sveta se raspala u fragmente, bez punoće i celine. Danilo Kiš kaže da je književnost od Flobera naovamo izgubila svoju celinu. Svet je ostao bez nade, bez uporišta. Sve je u rasapu i nestajanju. Jezik je ponižen i obezličen, na sve strane psovke, pretnje, ucene. Čovek se pita čijim to i kakvim jezikom govore današnji političari.

O čemu i kome pisac da govori kada su knjige i kultura na margini događaja, kada trivijalna književnost doživljava milionske tiraže, valjda zato što je oko nje najviše onih s trivijalnim ukusom. I kako govoriti o čitaocu kada on danas nije u stanju da kupi ni kilogram hleba, a kamoli knjigu koja ga interesuje. I šta to onda pisac radi? Možda se samo on, kako bi rekao Ajnštajn, nemoćan bori protiv zla i onog što ovaj genije naziva "ljudskom gluposti". A čitaocu nije lako, jer i on ima svoja pitanja, svoje dileme, svoje patnje. Pisac mu samo dodaje svoje. Nije mu lako, pogotovo što se u poslednje vreme objavljuje toliko memoarskih knjiga iz kojih naviru mutni potoci koji nose mulj i talog ovog veka. Tim knjigama najčešće nedostaje ona mrva autorske časti i istine, pa ispada da niko iz vrha bivšeg establišmenta nizašta nije bio kriv niti je znao za razne torture, pljačke, montirane procese. Bojim se da će takve knjige biti napisane i o ovom današnjem vremenu.

Disidentska književnost, u Istočnoj Evropi, na sreću je izgubila zaštitni znak. Postmoderna je s razlogom postavila pitanje opstanka knjige i umetnosti uopšte. Govori se čak o smrti metafizike. Mitovi su pali, istorija je potrošena i spustila je onaj kažiprst kojim je pet decenija pretila i optuživala pisca tražeći od njega da je slavi i da joj bude sluga. Taj prst je mnoge stvaraoce oterao na robiju. Pisac nije više primoran da se ogleda u iskošenom ketmanskom ogledalu niti da deli svoje lice kao Kentaur. Nestalo je i one agresije angažovane književnosti s početka ovog veka. Ona je zamenjena stišanošću i melanholijom. Preselila se na marginu, u zapise i fusnote, tamo gde joj je i mesto. Žanrovi su se izmenili, približili i izmešali pa vape za novim imenima. Sve je danas postupak i sve je forma. Kada se god govorilo o dominaciji jedne poetike nad drugom, nastale su svađe i pogromi na pojedine stvaraoce, a najbolji primer je slučaj Danila Kiša. Nadam se postmodernizam nije krenuo u svet sa svojom dogmom već je nastao u otporu prema pojedinim dogmama. Meni se dopadaju tumačenja postmoderne koja udaraju na vreme sredstvima književnosti, a ne ona koja sredstvima vremena hoće da obezliče književnost.

Da li je književnost kriva za takvo stanje sveta? Bataj kaže – da. Nevinih izgleda nema. Ima li nade, šta je rešenje?

Možda je odgovor na to pitanje u onome što Kundera predlaže – usporavanje življenja. A možda iscrpljenost i dekonstrukcija rađaju novi zanos i punoću. Možda je jedina nada humor, parodija i ironija – a to znači sumnja. Ko zna. Bez obzira što se književnost sve više svodi na enciklopedije, leksikone i pojmovnike, na neku vrstu šifrovanog govora. Možda je postmodernizam učinio dobru stvar kada je sve teme u nekom smislu izjednačio. Čak ni smrt nam više ne zvuči tako strašno. Da li je to udar i obezličavanje emocija? Nadam se da nije, jer bez emocija nema književnosti. Ako je postmoderna uglavnom u sukobu sa mitologijom prošlosti, onda ne bi smela zapasti u ćorsokak vlastitog pravila – da nekritički usvaja mitologiju kompjuterske ere.

Sunovrat ili obnova civilizacije? Izgleda paradoksalno da jedno podstiče drugo. A što se tiče priče o smrti autora – verujem da je reč samo o njegovoj novoj ulozi, o mnogo većoj distanci prema svemu. Da li je istorija završena, a promene će se odvijati samo na mikro planu, u fragmentima? Kakvu će mitologiju isturiti postistorija – kako je jedan pisac zanimljivo naziva – ostaje nam da vidimo. Bez obzira kako to činili, sa srdžbom, melanholijom ili ravnodušnošću.

(1996)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eseji

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 11, 2011 10:28 pm

Šta pisac može danas

Šta pisac može danas učiniti sa vremenom u kojem živi a koje mu ni po čemu ne odgovara niti pripada?

Pisac je po svojoj vokaciji humanista i čovek koji podržava solidarnost među ljudima. Ovo vreme ga žestoko demantuje da je takva zamisao uopšte moguća. Humanizam je poražen, a solidarnost tragično odbačena. Dojučerašnje mirne komšije, na ovim prostorima brdovitog Balkana, latile su se oružja i pohvatale za vratove. Na sve strane odjekuje pucnjava, širi se užas ubijanja, klanja, nezamislivih zločina i mučenja. Svuda šiklja zlo, vlada beznađe i pada mrak. Kao da se tek sada Biblija otvorila svom snagom pred nama i nudi novo čitanje i značenje. Vrhovni Tvorac je u svom testamentu ostavio opomenu svetu, ali je ta knjiga na istočnoevropskom prostoru, posle Drugog svetskog rata, odbačena i zabranjena. Pravoslavni svet je bio pretvoren u bezbožnike, crkva anatemisana, a njene bogomolje oskrnavljene i uništene.

Pisac je uvek i u svakom društvu disident. Jer za njega nikada nema dovoljno demokratije. On je stranac i opozicionar i prema životu koji živi, a kamoli da ne bude prema onom životu koji mu se posle ovog obećava. Samim tim što je on uvek protiv svake vlasti, što se izdvaja iz mase i o stvarima i pojavama sudi kao individualista, on je hulitelj i bezbožnik. Umesto da veruje i prihvata činjenice kakve jesu, on u sve sumnja i dovodi u pitanje tolike ideale. Pisac ne poštuje svetinje, on im prilazi smelo i po pravilu im se podsmeva. Danas, takva njegova uloga može biti pogrešno pročitana i loše doživljena. S druge strane, pisac je prirodno uvek rodoljub, na strani svog naroda. Ali on i svoj narod sagledava kritički, ne samo iz trenutka vremena u kojem živi već smelo baca pogled u prošlost i budućnost. A ne znam nijednu sadašnjost kojoj se na ovaj ili onaj način ne izruguje prošlost niti ijednu budućnost koja tako lako prihvata sadašnjost. Pisac je uvek i svuda građanin sveta u kojem, naročito danas, ima na pretek onoga s čim mora da se obračuna.

Može li pisac da se oseća dobro ako mu se kao demokratija nude samo ruševine i sav talog jednog prošlog sveta koji je i sam, po pravilu, bio zasnovan na ruševinama i talogu još starijeg sveta?

Može li se pisac radovati novom svetu i vremenu u kojem njegova osnovna građa doživljava svoj poraz, jer je taj svet ispunjen urlanjem mase, psovkama, pretnjama, ucenama, blaćenjima i skrnavljenjima i onoga što se u jednom civilizovanom svetu ne može dovoditi u pitanje. Kako pisac da pristane na novi jezik kada je on sav ispunjen negiranjem postojećeg sveta a da ne nudi nadu novog vremena? Mnogo reči i izraza preuzeto je iz prošlih vremena teskobe, u kojima se nudi novi život pročišćenja i prosvetljenja. Može li se verovati onima koji traže da se sve prethodno sruši i počne iz početka a to isto su već jednom, u ne tako davnoj prošlosti, baš oni govorili. Zato je pisca gotovo nemoguće svrstati bilo gde. Jer on starom svetu olako zna da se naruga, a novi svet ovako sumnjiv tako lako ne prihvata.

Šta može pisac pred poraznim činjenicama uništavanja vekovnih zadužbina i hramova. Naša Crkva je dozvolila da najvrednije zbirke ikona i neprocenjivih muzejskih eksponata u prošlosti budu poharane i prodate u bescenje na Zapadu. Prvo ih je poratna vlast opustošila, a i ono što je ostalo nije sačuvano. Crkva je dozvolila i još nešto gore. Pričao mi je kustos muzeja iz Sarajeva da je mesecima pokušavao, pre izbijanja tragičnih sukoba u Bosni i Hercegovini, da skloni jednu od najvrednijih zbirki srpskih ikona koja se nalazila u Livnu, ali tamošnji episkop to nije dozvolio. Bivši vladika zahumsko-hercegovački (pokoj mu duši) nije dozvolio da se uradi bilo šta i spasu freske najstarijeg manastira i mesta duhovnosti hercegovačkog kraja, Dobrićeva kraj Bileće. Aljkavošću i neodgovornošću sveštenih lica poharane su i upropašćene neprocenjive riznice jasenovačkog muzeja žrtava i zagrebačkog muzeja Pravoslavne crkve. A moglo se to na vreme sve skloniti. I mnogo je još sličnih primera.

Piscu ne odgovaraju pregrejane teme – tada ne može raspoznati niti pripremiti svoju građu. Jer pisac je u buci i galami, pogotovo ako je ona ispunjena nezamislivim zločinima, izgubljen stvor. Šta znači onda Andrićeva rečenica, izrečena isto tako u jednom strašnom vremenu: "Neka svako radi svoj posao"? Da li je uopšte moguće začepiti uši i okrenuti glavu od svega, a svoje junake vratiti u prošlost, poštedeti ih tako patnje, ubijanja i stradanja ovog vremena? Neće li to zvučati u duši čitaoca kao kukavičluk ili čak kao prepoznatljiv i opasan trik. Može li pisac živeti izvan vremena, pogotovo ako je ono toliko nesrećno kao što je ovo danas? To je dilema ne samo moralna već i egzistencijalna, pa čak, usuđujem se reći, i estetska. Zato Andrićeva misao, na prvi pogled, može da izgleda kao nesporazum sa vremenom u kojem se sve ruši i narod strada, a on svoje pero umače u mastilo daleke prošlosti. Međutim, to je samo varka. Jer Andrić je događajima koji su se oko njega odvijali u svojim romanima smelo i na majstorski način potražio korene, pa ako hoćete i uzroke. On je stvari hteo da sagleda iznutra da bi mu bile jasnije kada ih pogleda spolja.

Piscu se danas nudi more tema. One zabranjene, kada su otvorene kutije i sanduci u kojima su čuvane od javnosti, odjednom su zapahnule svojim vonjom i ubuđalosti. Zato mora da im prilazi s velikom uzdržanošću i oprezom.

Ako je tačna ona poznata misao koja glasi: "Stil to je čovek", ona je umnogome danas uzdrmana i dovedena u sumnju. Jer čovek na ovim prostorima danas je obezglavljen, ojađen, depresivan, unesrećen i obezvređen. A šta može pisac izgraditi takvim stilom? Možda je jedini spas za pisca da takvu misao dogradi, makar bio svestan da sve to radi iz vlastitog sukoba s vremenom u kojem živi. Uostalom, tog sukoba mu nije nikada nedostajalo. A to znači da prihvati novu stvarnost u kojoj stil nije čovek kakav danas jeste, već je stil očovečeni čovek.

Šta danas da radi savremeni pisac sa svojim junacima? Pogotovo onaj koji bar malo dodiruje ovu paklenu stvarnost? On, po svoj prilici, ima dva izbora. Ili da za svoje junake uzme one koji će biti u sukobu sa svetom u kojem žive ili one koji su proizvod svoga vremena. Ako se odluči za bilo koju od ovih varijanti, preti opasnost da se nad piscem nadvije paučina politike u koju se može lako zaplesti i više ne može izaći. Dogodi li se pak ono što je u literaturi čest slučaj, da se pisac poistoveti sa svojim junakom ili, tačnije rečeno, prepusti li pripovedač svoj govor junaku, nastaće za pisca još teži problemi. Tada će njegova tema biti sužena, pripovedačka perspektiva uprošćena, a forma će biti dovedena u pitanje. Pisac tako može preko svog junaka da uđe u rat sa jednim vremenom, iako on nije ratnik već smireni "analitičar" i posmatrač. Pobegne li od stvarnosti u fantastiku, lako će ga prozreti čitalac, jer on nije blesav. Shvatiće čitalac da mu se nudi jedan nepostojeći svet mašte u kojem nema oslonca. Vargas Ljosa, na jednom mestu, veli da "stvarnost nikada nije bila savršena kao mašta". Čitalac, naravno, priželjkuje i traži to savršenstvo, ali samo ako je naslonjeno na zbilju ili ako bar ima nekog dodira sa stvarnošću s kojom se on hrve. I ako je uverljivo. Piscu se danas nude i brojne teme o junacima svetske političke scene, ponekada o tužnim likovima koji s vrha krova sveta uspostavljaju novi orvelovski model istine i demokratije. To je svet u kojem velike sile za gušu hvataju male narode, tuku ih i dave. Njihove kolonijalne navike nikada nisu prestale. Šta da radi pisac danas kada je iz domaćih i svetskih sredstava informisanja naprosto bombardovan raznim lažima i opsenama? Šta može pisac osim da uzdahne i ostane zaprepašćen pred stravičnom moći novca Zapada koji ceo svet pretvara u jednu tužnu sliku podaništva?

Šta pisac danas može, kada oko njega teku sve sami potoci ustajalih i rasturenih tabua i mitova? Šta pisac danas može, kada događaji današnjeg dana već demantuju sve ono od juče? Kada se toliko namnožilo svakojakih šarlatana, budala i neznalica, razbojnika i siledžija?

Mi smo danas strpani u karantin, zatvoreni u zagušljivi kavez. Osuđeni na nemaštinu, glad i bedu. Zabranjena su nam putovanja, uvoz hrane, lekova, odeće i svega što je potrebno da preživimo. Šta pisac može u ovoj opštoj konfuziji i razočaranju? Kada nas se ceo svet gnuša i grozi, prezire nas? Zar je to taj dvadeset prvi vek u kojem moćne sile hoće da unište ceo jedan narod? Šta pisac može kada sve oko njega potresaju strahovi i hvata panika. A političari drže govore daleko od svake stvarnosti i od ovog vremena. Ovaj Balkan, ova Evropa i svet mi izgledaju povampireni i maloumni. Je li nam budućnost glad, bolest i kolaps? Šta pisac može kada neprestano čuje tužne glasove izbeglica, gleda razne uniforme i oružje. Da li se tu nalazimo u pomrčini kao kada nestane struje? Hoćemo li se u toj pomrčini međusobno isklati i poubijati? Šta pisac može u takvom životu koji je postao žalosno praznjikav, pun strepnje i neizvesnosti? Može li da prizna da je život ovih današnjih generacija već upropašćen?

Šta može pisac koji je tek bio odahnuo i poradovao se rušenju mitova jedne nevesele prošlosti a pred njim već iskrsavaju novi mitovi i još neveselija sadašnjost?

Možda da pokušava svojom reči da progovori kao svedok sa strane, da ukaže na ono što drugi neće da vide. Pa makar i znao da će oni malobrojni koji to pročitaju samo u jednom trenutku biti zadovoljni. Posebna je priča o piscima koji postaju svoji vlastiti junaci, kada se uključe u dnevnu politiku i iznevere jezik svoje umetnosti.

Šta zbilja preostaje piscu danas? U ovom vremenu emocija i viška činjenica. Da krikne i obračuna se s vremenom u kojem živi ili pak da sve prezre i stupi u razgovor sa vremenom prošlim i budućim. Možda je ovaj drugi put prihvatljiviji za njega, možda na njemu ima kakve-takve nade.

Šta da radi pisac u svetu bez pravde? U svetu narušenog morala. Pogotovo kada je toliko izložen kušnji i nadmetanju između Fausta i Nečastivog. Ima li šanse da pisac odbrani Fausta i da mu pokaže put?

(1992)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eseji

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu