Krajputaši

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Krajputaši

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 08, 2009 8:41 pm

Крајпуташи - камена књига историје

О српским сељацима који су се борили у Првом и Другом српском устанку мало је писаних података, а понекад је епитаф на крајпуташу - споменику једини помен о њиховом постојању. Време брише и камени траг, крајпуташа је све мање, а записи са оних који су одолели зубу времена пренети су у књигу "Поменици на камену".
Са бојних поља Првог и Другог српског устанка мајкама, супругама и деци српских сељака стигла је слобода, али не и кости њихових најмилијих. О њиховој судбини, о животу обичних војника, оних који су ослободили Србију од вишевековног ропства под Турцима, нема много писаних трагова. Да се јунаци не забораве, али и да родбина има место за изливање своје туге подизани су им крајпуташи - камени белези који су били предмет истраживања етнолога Босе Росић и њених сарадника из ужичког Народног музеја.
У западној и централној Србији они су пронашли више од стотину спомен - обележја устаницима, не рачунајући она подигнута вођама Карађорђу и Милошу Обреновићу. Те крајпуташе подигли су њихови потомци, далеко од места где су погинули, да путнике -намернике подсете на део историје којој је страдали војник припадао.
Обилазећи те споменике, ауторка и њени сарадници сазнали су да су крајпуташи, заправо, тада и настали, и то најпре у Драгачеву јер су имали погодан терен и материјал за изградњу - "камен-тоциља", врло лаганих за обраду.
Текстови на њима писани су у првом лицу. Пролазницима се обраћа погинули војник којем је крајпуташ подигнут:
"Застани, немој пожалити свог времена, прочитај како се чува отаџбина."
Ауторка књиге Боса Росић наводи да су ти каменоресци, међу којима је најчувенији је био неки Радосав Чикириз, били свестрани уметници: "Прво, морали су да буду писмени, значи морали су негде у цркви да уче и да пишу и читају, затим, морали су да смишљају текстове које су клесали на споменик."
Они су сами правили и ликове војника које су, пошто је тај камен-тоциља био порозан, затимм и бојили. "Слова су била најскупља", наставља Боса, "било је то и тешко. Гледали су да сажму ту мисао, да тугу изразе у што мање слова, тако да имамо и споменик са 46 слова!"
Белези запамћене и заборављене прошлости
Са само четрдесет шест слова исписана је читава историја, да је он син тога и тога, да је ратовао за Карађорђа, да је био јунак... Слова су била скупа, па се штедело и на јунацима, а то је и разлог што има тако мало споменика подигнутих женама. Може се наћи тек понеки помен подигнут мајци или супрузи неког великана.
Необични сведоци прошлих времена, крајпуташи су заправо камене књиге посејане широм Србије из којих се чита сељачка историја земље.
Својом књигом "Поменици на камену", пише Добрица Ћосић, "Боса Росић, неуморни и страсни трагалац за белезима запамћене и заборављене прошлости, борећи се за памћење националног бивствовања, његовог историјског смисла и значаја, уписује у народну културу и сеоске каменоресце, епске песнике, градитеље поменика из доба рађања Србије на почецима деветнаестог века."
Разним "уметничким" техникама, украшавањем и бојењем споменика каменоресци нису желели првенствено да оставе уметнички дојам већ да, пре свега, да привуку пажњу путника намерника.
Зато су углавном једноставног облика, високи метар - метар и по, са уклесаним ликом покојника. Епитафи, често написани у стиху, говоре о страдалом, о узроцима смрти или о његовом јунаштву, о љубави, о његовом карактеру или животу. Преписивањем тих написа нису само сачувани подаци о покојницима већ и део духовности Србије деветнаестог века
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu