Homeopatija - put ka izlečenju

Reč "homeopatija" izvedena je iz grčkih reči homoios (sličan) i pathos (bolest). Homeopatija postoji oko dve stotine godina. Utemeljivač homeopatije je nemački lekar Samuel Hahnemann. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, homeopatija je kao metod lečenja na drugom mestu u svetu. Homeopatija je efikasna i naučno zasnovana metoda lečenja koja podstiče (stimuliše) prirodne sposobnosti čovekovog organizma na putu izlečenja. Ona polazi od toga da su sva stanja poremećenog zdravlja odraz poremećene ravnoteže u čoveku i da je bolestan čovek taj koji treba da bude lečen, a ne njegova bolest (princip kauzalizacije).
Odgovarajućim energetsko-informacionim transmiterom (lek; medijum koji nosi program korekcije) stimuliše se deblokada poremećenih zdravstvenih vektora unutar biofizičkog i biohemijskog prostora (vektori imunološkog sistema, metaboličkih procesa, međućelijske razmene, hormonalne harmonizacije, adaptabilnosti na okolinu, neurološkog sistema u kojem se odvijaju emocionalni i mentalni procesi). Dakle, cilj homeopatije je obezbediti ispravnu homeostazu (potreba ljudskog bića da održava stalnost parametara fiziološkog funkcionisanja organizma: telesna temperatura, krvni pritisak, itd.).

Osnovni pristup u homeopatskoj medicini jeste holistički pristup. Sama doktrina homeopatije zahteva da se čovek posmatra kao celina fizičkih, emotivnih, mentalnih i duhovnih karakteristika i da se kao univerzalna jedinka leči.

Principi homeopatije
Postoji nekoliko osnovnih principa koji trebaju biti ostvareni kako bi se uspešno primenjivala homeopatija:

* zakon sličnosti; slično se leči sličnim ili lat. Simila Similibus Curentur. Ključni princip homeopatije je "slično se leči sličnim". Ako neka supstanca kod zdrave osobe izaziva određene reakcije, onda se s njom može izlečiti bolesnik koji pokazuje slične simptome. Na primer: čišćenje luka izaziva suze u očima i zapušenje nosa, a ti su simptomi slični nekim simptomima alergije na polen. Dakle, luk leči alergiju na polen kod takvih osoba.
* hijararhija simptoma; kako je to Hahnemnn u organonu rekao: "Pojedinačni simptom nije bolest sama isto kao što niti stopalo samo za sebe nije čovek". Totalitet je u stvari koncept, koji bi ako se posmatra površno, mogao dovesti do zaključka da se tu radi o jednostavnom skupu svih prisutnih simptoma u pacijenta, ali da bi se došlo do totaliteta simptoma moraju se prilikom evaluacije uzeti u obzir svi simptomi koji sačinjavaju sveukupnu sliku pacijenta na svim nivoima (telesni, emotivni i mentalni). Prilikom procene, prednost dobijaju individualni simptomi, često prema ključu: čudni, retki i neobični, sve zbog toga da bi se uočio totalitet simptoma koji se proteže kroz sve nivoe bića.
* zakon minimalne doze; zakon minimalnih doza se karakteriše korišćenjem što manjih doza leka da bi se stimulisao sopstveni mehanizam isceljenja organizma ljudi koji pokazuju takve simptome. Na primer, kafa u velikim dozama prouzrokuje nesanicu kod zdravih osoba, dok u vrlo malim dozama, što je iznenađujuće, može omogućiti pacijentu da ima prirodan san.
* zakon o potenciranju preparata; samo homeopatski potencirani preparati trebaju biti korišćeni prilikom homeopatskog tretmana,
* zakon o dokazivanju homeopatskih preparata; samo oni preparati koji su uspešno dokazani na ljudima smeju se upotrebljavati od strane homeopata
* teorija o vitalnoj sili; vitalna sila je ta koja upravlja funkcionisanjem čitavog živog organizma. U zdravlju je odgovorna za harmonično funkcionisanje tela, a bolest nije ništa drugo nego poremećeno stanje zdravlja vitalne sile.
* zakon o pojedinačnom preparatu; homeopatski preparati trebaju biti prepisivani samo kao pojedinačni (ne miksevi za koje niko u stvari ne može tačno da predvidi kako će delovati), jednokratno i u pojedinačnim dozama

Lekovi se prave od biljaka, minerala, životinja, od vitamina, alopatskih lekova, hormona, raznih tkiva ili od drugih izvora kao što su magneti, svetlost, boje ili zvuci (tada se zovu imponderabilije).
U homeopatiji je važno razređivanje i potenciranje. Razblaženja od 1 do 10 označena su rimskim brojevima X (1X = 1/10, 3X = 1/1,000, 6X = 1/1,000,000). Slično, razblaženja od 1 do 100 označena su rimskim brojevima C (1C = 1/100, 3C = 1/1,000,000, i tako dalje).
Razblaženje od 30X znači da je originalna supstanca razblažena 1,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000 puta.
Potenciranje: udaranjem rastvora 10 do 100 puta o elastično-čvrstu podlogu između svakog razblaženja dobija se pojačano, potencirano delovanje leka.
Homeopatski lek je vrlo razređena ali potencirana supstanca uzeta iz prirode. Svaki homeopatski lek poseduje sopstvenu, vrlo jasnu sliku onoga što može da leči. Uopšeno govoreći radi se o pacijentovom emocionalnom stanju i o jedinstvenim znakovima i simptomima bolesti.
Homeopatski lekovi deluju tako što podstiču odnosno stimulišu snagu osobe (princip vitalne sile) jer ta sila je ponekad sklona zaboravu. Ovaj podsticaj će pomoći celokupnoj ličnosti pacijenta da se očisti od svih posledica neravnoteže unutar njega koje su dovele do zdravstvenih tegoba. Cilj je da se osoba dovede do nivoa zadovoljavajućeg (optimalnog) zdravlja po merilima medicinskih i socioloških standarda na što je moguće efikasniji način tako da je taj nivo u saglasnosti sa starošću osobe koja se leči.
Homeopata daje jedan homeopatski lek u jednom trenutku, obično u obliku tablete, granula ili praška, koji treba da se rastvori u ustima, a postoje lekovi i u tečnom obliku. Petnaestak minuta pre i posle uzimanja leka ne sme se ništa stavljati u usta, čak ni voda, pasta za zube ili cigareta. Isto tako se preporučuje izbegavanje kafe, peperminta, nekih čajeva ili proizvoda koji sadrže mentol, eukaliptus, kamilicu ili kamfor, jer oni mogu da ponište (antidotiraju) delovanje leka. Osoba koja ima tegobe treba da bude sigurna da je razumela uputstva pre nego što završi posetu kod homeopate i pristupi upotrebi homeopatskih lekova. Ako pacijent treba da uzima homeopatski lek u toku nekoliko sledećih dana, tada dobijen lek treba da čuva na hladnom i tamnom mestu, daleko od bilo čega što ima jak miris (parfemi, deterdženti, ...), izvora magnetnih zračenja, rentgen uređaja i TV ekrana. Ako osoba pod homeopatskim tretmanom putuje, mora paziti da homeopatski lekovi ne prođu kroz kontrolu X zracima.

Nakon uzimanja leka pacijent može zapaziti neke promene na sebi
Neki pacijenti doživljavaju period izuzetno dobrog raspoloženja i optimizma. Ponekad izgleda kao da se stanje pogoršava za jedno kratko vreme. To je dobar znak koji znači da homeopatski lek počinje da deluje. Ponekad nazeb, osip ili neki drugi oblik stanja mogu da se pojave kao efekat “faznog čišćenja”, što znači da organizam prolazi kroz stadijum čišćenja. Pored toga, mogu ponovo da se jave stara stanja, stara po nekoliko decenija, ali to se obično dešava u kratkom vremenskom periodu. Sve ovo ne treba da zbunjuje jer ova stanja će proći i ne smeju se suzbijati, jer su oni veoma važan deo procesa lečenja. Ako bilo kakva reakcija u toku lečenja uznemiri pacijenta on treba, da se što je moguće pre, posavetuje sa homeopatom za koga je važno da zna šta se dešava dok lečenje traje. Takođe mogu se voditi i beleške o svim promenama koje treba poneti na kontrolni pregled.
Dužina trajanja lečenja zavisi od vrste tegoba od kojih pacijent pati, kao i od individualnih osobina pacijenta. Nijedan homeopata ne može unapred da proceni tok lečenja dok ne sagleda, u toku dužeg vremena, kako pacijent reaguje na lekove koji su mu prepisani. Može da se desi da tegobe koje su se dugo razvijale ili trajale godinama, neće nestati odmah, mada brzo može doći do reakcije i delimičnog poboljšanja. Akutne tegobe mogu mnogo brže da se otklone.
Put izlečenja homeopatijom pokazuje da se simptomi kreću iz unutrašnjosti tela i idu prema spolja, tako da ako je osoba imala tegobe u respiratornom sistemu, onda će prvo nestati one a tek onda prema spolja, npr. kožne promene, koje nestaju na kraju. Pacijent mora biti strpljiv jer za njega je važno da bude izlečen od uzroka bolesti , a ne da mu se stanje samo olakša i simptomi potisnu (tzv. palijativno lečenje). Svaki slučaj je različit i ne postoje dva ista pacijenta bez obzira na ispoljavanje istih ključnih simptoma (princip individualizacije).

Istorija homeopatije
Autor: dr Dragan Zlatanović

Homeopatija je efikasna i naučno zasnovana metoda lečenja koja podstiče (stimuliše) prirodne sposobnosti čovekovog organizma na putu izlečenja. Homeopatija je zdravstveni sistem izveden iz drevnog principa da se "slično leči sličnim".
Početak homeopatske primene
Ovaj princip su poznavali i primenjivali Hipokrat i Paracelzius, ali ga je na praktičan način, u Evropi, razvio nemački lekar Samuel Christian Friedrich Hahnemann (1755-1843), pre skoro dva veka. Iako je u svoje vreme bio uspešan lekar, Hahnemann se razočarao u metode koje su u to vreme koristile njegove kolege. Nezadovoljan tadašnjim medicinskim objašnjenjima, Hahnemann je niz godina istraživao i napravio listu određenog broja lekovitih supstanci, kao i simptoma do kojih su dovodile, kad ih je dao zdravim ljudima. Jednog dana, prevodeći knjigu o farmakologiji, čitao je o biljci Cinchona Officinalis (kinin), koja se koristila u lečenju malarije, pa je počeo da uzima dnevne doze biljke kao infuziju. Danima je sam sebi davao doze kinina i detaljno zapisivao sve svoje reakcije. Na svoje čuđenje, dobio je simptome malarije, uprkos činjenici da zapravo nije bio zaražen tom bolešću. Simptomi su se vraćali svaki put kada bi uzeo dozu kinina i trajali bi po nekoliko sati. Pitao se da li je to razlog zašto se malarija leči baš kininom. Hahnemann je potom testirao mnoge druge supstance na isti način - dajući doze zdravim osobama i primenjujući te supstance za lečenje bolesti sa sličnim simptomima.

Mnoge supstance koje je koristio bile su vrlo otrovne i to ga je podstaklo da eksperimentišući ustanovi najmanju moguću efikasnu dozu. Konačno je razvio metodu potenciranja početne supstance. Početne supstance je razređivao od prvog razređivanja alkoholom sledećim. Nakon drugog razređenja, određenu količinu ponovo je razredio alkoholom i tako dobio treću razređenu supstancu. Taj proces je nazvao potenciranjem. Zatim je otkrio da je pažljivo pripremeljen rastvor sačuvao sva farmaceutska svojstva prvobitnog leka. Na taj način je razvio potpuno različit i nov farmaceutski postupak, kojim je za medicinske preparate kao sirovine mogao koristiti neaktivnu supstancu poput soli ili toksičnih supstanci poput arsena. Zbog postupka potenciranja homeopatija je metoda “bez lekova” jer se pacijentima ne daju hemijski proizvodi, pa zato nema ni nuspojava.

Hahnemann je 1810. utvrdio principe homeopatije u delu "Organon racionale medicine", da bi nakon toga započeo predavanja o homeopatiji na Univerzitetu u Lajpcigu.

James Tyler Kent (1849-1921) je nastavio rad Hahnemann-a i objavio Materia Medica Pura 1905. godine listu 217 lekova koji se koriste i danas. J.T. Kent je bio na položaju profesora na Medicinskom koledžu u St. Louisu i posvetio svoj život proučavanju homeopatije. Napisao je oko 650 radova, opisavši oko 65000 simptoma.
Moderna homeopatija
Homeopatija je stigla u SAD 1825. godine, a od 1865. do 1885. godine doživela je svoj vrhunac, da bi zatim bila prihvaćena i u Velikoj Britaniji gde je bila naročito popularna krajem Prvog svetskog rata. Kraljevska porodica ima od tada ličnog doktora homeopatu. Kraljica Mary koristila je homeopatske preparate, kao i kraljica Elizabeta II danas, a naročito joj je privržen princ Charles koji je sugerisao da homeopatija bude obuhvaćena zdravstvenim osiguranjem. Homeopatija se naročito raširila u Indiji zbog sličnosti sa tradicionalnom biljnom medicinom. Evropska zajednica je regulisala homeopatiju direktivom br. 2001/82/EC. Javno zdravstveno osiguranje u većini zemalja (npr. Nemačkoj i Švajcarskoj) ne obuhvata homeopatsku terapiju, ali se može obuhvatiti privatnim, odnosno dopunskim osiguranjem. Neki homeopatski tretmani su ipak obuhvaćeni zdravstevnim osiguranjem u nekim zemljama kao što su Francuska, Velika Britanija, Danska i Luksemburg. Prema podacima WHO (Svetska zdravstvena organizacija) homeopatija je po broju svojih korisnika druga metoda lečenja u svetu, odmah iza kineske tradicionalne medicine, treća je fitoterapija, a četvrta alopatska medicina.

Homeopatija je efikasna i naučno zasnovana metoda lečenja koja podstiče (stimuliše) prirodne sposobnosti čovekovog organizma na putu izlečenja. Homeopatija je zdravstveni sistem izveden iz drevnog principa da se "slično leči sličnim".

Osnovni principi homeopatije

Hahnemannovi principi homeopatije su:
- Lečenje se jedino može odvijati u skladu sa zakonima koji vladaju u prirodi
- Nemoguće je lečiti van ovih zakona
- Bolest kao izolovani identitet ne postoji, postoje samo ljudi koji su bolesni
- Da bi lek bio efikasan mora biti dinamičan jer je i bolest po svojoj prirodi dinamična
- U svim fazama bolesti bolesnom je potreban samo jedan lek i sve dok se ne pronađe taj lek stanje ne može biti izlečeno.

Postoji nekoliko osnovnih principa koji trebaju biti ostvareni kako bi se uspešno primenjivala homeopatija:

- zakon sličnosti; slično se leči sličnim ili lat. Simila Similibus Curentur. Ključni princip homeopatije je "slično se leči sličnim". Ako neka supstanca kod zdrave osobe izaziva određene reakcije, onda se s njom može izlečiti bolesnik koji pokazuje slične simptome. Na primer: čišćenje luka izaziva suze u očima i zapušenje nosa, a ti su simptomi slični nekim simptomima alergije na polen. Dakle, luk leči alergiju na polen kod takvih osoba.

- hijararhija simptoma; kako je to Hahnemnn u organonu rekao: "Pojedinačni simptom nije bolest sama isto kao što niti stopalo samo za sebe nije čovek". Totalitet je u stvari koncept, koji bi ako se posmatra površno, mogao dovesti do zaključka da se tu radi o jednostavnom skupu svih prisutnih simptoma u pacijenta, ali da bi se došlo do totaliteta simptoma moraju se prilikom evaluacije uzeti u obzir svi simptomi koji sačinjavaju sveukupnu sliku pacijenta na svim nivoima (telesni, emotivni i mentalni). Prilikom procene, prednost dobijaju individualni simptomi, često prema ključu: čudni, retki i neobični, sve zbog toga da bi se uočio totalitet simptoma koji se proteže kroz sve nivoe bića.

- zakon minimalne doze; zakon minimalnih doza se karakteriše korišćenjem što manjih doza leka da bi se stimulisao sopstveni mehanizam isceljenja organizma ljudi koji pokazuju takve simptome. Na primer, kafa u velikim dozama prouzrokuje nesanicu kod zdravih osoba, dok u vrlo malim dozama, što je iznenađujuće, može omogućiti pacijentu da ima prirodan san.

- zakon o potenciranju preparata; samo homeopatski potencirani preparati trebaju biti korišćeni prilikom homeopatskog tretmana,

- zakon o dokazivanju homeopatskih preparata; samo oni preparati koji su uspešno dokazani na ljudima smeju se upotrebljavati od strane homeopata

- teorija o vitalnoj sili; vitalna sila je ta koja upravlja funkcionisanjem čitavog živog organizma. U zdravlju je odgovorna za harmonično funkcionisanje tela, a bolest nije ništa drugo nego poremećeno stanje zdravlja vitalne sile.

- zakon o pojedinačnom preparatu; homeopatski preparati trebaju biti prepisivani samo kao pojedinačni (ne miksevi za koje niko u stvari ne može tačno da predvidi kako će delovati), jednokratno i u pojedinačnim dozama

Osim ovih sedam zakona postoji još jedan važan element koji nikako ne sme biti izostavljen ako želimo trajno izlečenje. Reč je o ispravnoj primeni i tumačenju Heringovog zakona.
Heringov zakon izlečenja
Postavio ga je dr.Constantine Hering koji je poznavao dr.Samuela Hahnemanna i koji je nastavio i sistematizovao njegov rad:
- Od unutra ka spolja - ako se simptomi kreću od unutrašnjih organa prema koži to znači da je prepisani lek dobar i da se lečenje odvija u dobrom pravcu.
- Od važnijih organa ka manje važnim - ako se simptomi povlače sa srca i idu na zglobove, lečenje se dobro odvija.
- Od gore prema dole - ako pacijent ima kožne probleme na licu a nakon leka simptomi se spuštaju na kožu oko struka to znači da se pacijent oporavlja.
- Od najnovijih simptoma ka starijim - najpre se povlače simptomi koji su nedavno nastali a najduže su prisutni najstariji simptomi. Znači da se povlače obrnutim redosledom od nastanka.
- Iz centra ka periferiji

Ovo, kada se čita površno, izgleda vrlo jasno, ali je u praksi teško praviti razliku između pojedinih smerova kretanja simptoma, a samim tim i izlečenja. To je vremenom dovelo do zanemarivanja ili čak i odbacivanja Heringovog zakona kao upotrebljivog. Ali dr. Prafull Vijayakar je razvio sistem koji omogućava da razumemo i primenimo Heringove zakone. Napravio je i kartu supresije u kojoj ima sedam nivoa ili slojeva kroz koje se može kretati sa razumevanjem šta se i zašto događa. Na osnovu te karte može se predvideti razvoj i kretanje izlečenja ili progresije bolesti.

Kako homeopatija deluje

Filozofija homeopatije smatra da um, telo i emocije nisu razdvojeni. Svako iskustvo koje smo imali može ostaviti trag u telu ili emotivnoj sferi. Zato, homeopatski proces počinje razgovorom u kom homeopata postavlja veliki broj pitanja kako bi dobio kompletnu sliku onoga što se događa u telu pacijenta, kako na mentalnom, tako i na psihičkom planu.

Takođe, homeopata uzima u obzir nivo energije pacijenta i način na koji osoba reaguje na okolinu. Homeopate su zainteresovani za razumevanje funkcija na svakom nivou: mentalnom, emocionalnom i fizičkom. Npr., neispoljeni emocionalni stres može prouzrokovati probleme u imunološkom sistemu, sistemu za varenje i tegobe u spavanju i razgovoru. S druge strane, fizički problemi rezultuju emocionalnim nemirom. Uopšteno, svi predstavljeni problemi pacijenta, uključujući i bolest kao glavni problem, sklonost određenom ponašanju, kao i pacijentove osobine, bitni su simptomi u homeopatskoj analizi.

Zanimljivo je to da homeopatija ne traži telesne simptome kako bi ih otklonio nego ih gleda kao namenski odgovor na stresni stimulans. Ovo je najjednostavnije shvatiti na primeru obične prehlade. Njeni simptomi mogu uključivati groznicu, malaksalost i stvaranje sekreta. Ti simptomi su inteligentan odgovor na virusnu infekciju. Groznica ubrzava enzimske procese i okuplja određene ćelije u imunološkom sistemu kako bi se organizam obranio od virusa. Malaksalost zahteva fizički odmor jer se sva ostala energija koristi za obranu od prehlade.

Homeopatska metoda primenjuje prirodne preparate koji u prirodi izazivaju simptome slične onima koje izazivaju bolest koju želimo izlečiti zato se i kaže Slično se leči sličnim (Similia Similubus Curentur). Na primer, nesanica se leči preparatima od crne kafe, zatim kijavica, alergija ili prehlada pripravcima od luka (koji izaziva suzenje očiju i pečenje kao i navedene bolesti), itd. Posebno se ističe da homeopata u obzir ne uzima samo istoriju bolesti i lokalne simptome, već i razne reakcije pacijenta na boju ili vrućinu, razne vremenske uslove, različita držanja jela, itd. Ispituje se i psiho-intelektualno stanje pacijenta.

Za homeopatiju simptomi nisu činilac bolesti, već izraz otpora, nastojanje pogođenog organizma da prevaziđe probleme koji su ga obuzeli. To takođe znači da simptomi nisu dati nekom unapred određenom bolešću, nego su proizvedeni individualnosti osobe.

Osoba se leči kao celina, a propisani lek deluje ne samo na lokalne simptome, nego i sve druge simptome. Pacijenti su često iznenađeni kad prilikom lečenja i izlečenja glavobolje ili zatvora, dođe do izlečenja od stresa, preterane osetljivosti ili nadraženosti. Zbog toga se homeopatija naziva i potpunom, odnosno holističkom terapeutskom metodom.

U homeopatiji, cilj nije otklanjanje simptoma, nego prepoznavanje i otklanjanje uzroka simptoma. Iz tog razloga, pravi homeopatski lek je baziran na razumevanju celokupne osobe, radije nego na odgovoru na simptome određene bolesti.

Homeopate prihvataju da organi i funkcije ljudskog tela podležu određenoj hijerarhiji. Mozak je najvažniji i najosjetljiviji organ u telu, a koža je najmanje važna. Smatra se da lečenje napreduje kad se bolest udaljava od važnih organa prema organima koji se nalaze niže na hijerarhijskoj lestvici. Put izlečenja homeopatijom pokazuje da se simptomi kreću iz unutrašnjosti tela i idu prema spolja, tako da ako je osoba imala tegobe u respiratornom sistemu, onda će prvo nestati one a tek onda prema spolja, npr. kožne promene, koje nestaju na kraju. Pacijent mora biti strpljiv jer za njega je važno da bude izlečen od uzroka bolesti , a ne da mu se stanje samo olakša i simptomi potisnu (tzv. palijativno lečenje). Svaki slučaj je različit i ne postoje dva ista pacijenta bez obzira na ispoljavanje istih ključnih simptoma (princip individualizacije).

U toku lečenja neki pacijenti doživljavaju period izuzetno dobrog raspoloženja i optimizma. Ponekad izgleda kao da se stanje pogoršava za jedno kratko vreme. To je dobar znak koji znači da homeopatski lek počinje da deluje. Ponekad nazeb, osip ili neki drugi oblik stanja mogu da se pojave kao efekat “faznog čišćenja”, što znači da organizam prolazi kroz stadijum čišćenja. Pored toga, mogu ponovo da se jave stara stanja, stara po nekoliko decenija, ali to se obično dešava u kratkom vremenskom periodu. Sve ovo ne treba da zbunjuje jer ova stanja će proći i ne smeju se suzbijati, jer su oni veoma važan deo procesa lečenja. Ako bilo kakva reakcija u toku lečenja uznemiri pacijenta on treba, da se što je moguće pre, posavetuje sa homeopatom za koga je važno da zna šta se dešava dok lečenje traje. Takođe, mogu se voditi i beleške o svim promenama koje treba poneti na kontrolni pregled.

Homeopatski lekovi

Homeopatsko lečenje sprovodi se uz primenu homeopatskih lekovitih preparata. Homeopatski lekoviti preparati su biljnog, životinjskog ili mineralnog porekla. Postupkom potenciranja, moguća je čak i upotreba toksičnih supstanci bez nuspojava. Danas se u homeopatiji koristi preko 5 000 lekovitih preparata u raznim potencijama.

U homeopatiji je važno razređivanje i potenciranje. Razblaženja od 1 do 10 označena su rimskim brojevima X (1X = 1/10, 3X = 1/1,000, 6X = 1/1,000,000). Slično, razblaženja od 1 do 100 označena su rimskim brojevima C (1C = 1/100, 3C = 1/1,000,000, i tako dalje).

Razblaženje od 30X znači da je originalna supstanca razblažena 1,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000 puta. Potenciranje: udaranjem rastvora 10 do 100 puta o elastično-čvrstu podlogu između svakog razblaženja dobija se pojačano, potencirano delovanje leka.

Homeopatski lek je vrlo razređena ali potencirana supstanca uzeta iz prirode. Svaki homeopatski lek poseduje sopstvenu, vrlo jasnu sliku onoga što može da leči. Uopšteno govoreći radi se o pacijentovom emocionalnom stanju i o jedinstvenim znakovima i simptomima bolesti.

Homeopatski lekovi deluju tako što podstiču odnosno stimulišu snagu osobe (princip vitalne sile) jer ta sila je ponekad sklona zaboravu. Ovaj podsticaj će pomoći celokupnoj ličnosti pacijenta da se očisti od svih posledica neravnoteže unutar njega koje su dovele do zdravstvenih tegoba. Cilj je da se osoba dovede do nivoa zadovoljavajućeg (optimalnog) zdravlja po merilima medicinskih i socioloških standarda na što je moguće efikasniji način tako da je taj nivo u saglasnosti sa starošću osobe koja se leči.

Bez obzira koliko simptoma pacijent imao, u jednom momentu se uzima samo jedan lek koji će biti ciljan za sve prisutne simptome.
Dejstvo na organizam
Smatra se da homeopatski lek ima zvučni efekt na telo. To je slično kao kada određenu notu odsviramo na violini, u određenoj oktavi, pa to može imati efekt na molekularnu strukturu čaše vina. Tako isto i homeopatski lek odzvanja u organizmu, sa slikom simptoma pojedinca i ostvaruje efekt, sistemski vraćajući odgovor organizma pojedinca. Odgovor je jačanje osobe iznutra prema napolju.

Lek stimuliše povratak ravnoteže, koji za uzvrat pomaže osobi pobediti bolest i postati fleksibilnija u prilagođavanju okolini.

Najčešći oblici homeopatskog leka su granule (zrnca) i tablete. Ali, homeopatski lekovi dolaze i u obliku sirupa, kapi, praha, supozitorija, masti, injekcija i dr. Ako se radi o uobičajenim dozama savetuje se uzimanje pola sata pre ili posle jela. Za razliku od konvencionalnih lekova, doziranje homeopatskih lekova nije usko povezano sa telesnom težinom.
Kako se upotrebljavaju homeopatski lekovi
Kod akutnih simptoma poboljšanje bi trebalo da nastupi već nakon nekoliko uzetih doza. Kod hroničnih oboljenja terapija je dugotrajnija sa povremenim pauzama zavisno od prirode tegoba. Homeopatski lekovi se mogu uzimati u bilo kom vremenskom razmaku i trajanju, bez bojazni od bilo kakvih štetnih popratnih pojava. Prema literaturi, nema poznatih slučajeva interakcija sa drugim lekovima.

Homeopatski su lekovi, zbog svoje velike razređenosti, potpuno sigurni i ne izazivaju nikakve štetne popratne pojave. Prednost im je i to da se mogu probati bez opasnosti od komplikacija; ako izaberete pogrešan lek, on jednostavno neće delovati.

Ovo je homeopatski lek napravljen od Aconitum-a (lekovita biljka, jadić).

Za osobe kojima se prepisuje Aconitum su karakteristični jaki strahovi. Velika panika i strah od smrti. Veliki šok kada se vidi neka nesreća ili se čuje o iznenadnoj smrti poznate osobe. Ove osobe može da uznemiri preveliko uzbuđenje ili prevelika radost. Uznemirava ih i poniženje i žurba. Od mraza, veoma hladnog vetra, ali i od svih oblika iznendanog šoka, mogu se razboleti u istom trenutku.

Inače su ove osobe spolja gledano vitalne, snažne, ekstrovertne, simpatične i prijateljski raspoložene, ali ipak osetljive na mentalni šok, ali i na manja uzbuđenja (gašenje svetla u tunelu, zaglavljivanje u liftu). Ponašaju se kao da ima svakog momenta preti smrt. Prisutna je intezivna klaustrofobija, čak i u automobilu.

Ovaj lek se koristi se na početku akutnih infekcija sa naglo povećanom telesnom temperaturom bez znojenja, kod upale ždrela i grla, kod kašlja, bolova u ušima, kod nesreća, šoka, panike sa velikim strahom, kod klaustrofobije, drugih snažnih fobija, nesanice, kod nepodnošljivih, jakih bolova, palpitacija (osećaj lupanje srca).

Kod beba su simptomi strah i nemir, beba plače kada se dodiruje, istovremeno želi da se nosi da bi se smirila. Kod beba se Aconitum koristi i posle traumatskog porođaja, kod nedostatka kiseonika za vreme ili posle rađanja

Anacardium je homeopatski lek koji se pravi od jedne vrste oraha.
Osobe kojima je Anacardium potreban imaju osećaj manje vrednosti, nedostatak samopouzdanja i poverenja, što se odražava u okrutnosti, bezosećajnosti i ubilačkoj agresivnosti. Fantazije su im isunjene nasiljem.
U suštini ove osobe su bespomoćne. Moraju se dokazati, jer se osećaju bezvredno, a žele da budu voljeni i prihvaćeni. Kada u situacijama u kojima osećaj samopoštovanja zavisi od postignuća (polaganje ispita, napredovanje na poslu) ne postignu uspeh, nastaje nedostatak samopouzdanja i sukob i javlja se osećaj odvojenosti i izolacije.
Još kao deca pokazuju agresivnost, kidaju muvama noge, crtaju strašne prizore i sl. Zatim u školi postaju neprijatni prema drugoj deci, rugaju im se. Zbog takvog ponašanja gube simpatije odraslih koji im uskraćuju ljubav i brigu. Zatim počinju nasilno da se ponašaju, postaju vođe bandi, zli i nasilni.
U ekstremnim slučajevima ove osobe su ubice ili osećaju da bi to bili kada se ne bi uzdržavali.

Ovo je zapravo lek za najagresivnije osobe kao i one koje su i same bile žrtve nečije agresivnosti. Primejuje se kod zločina, nasilja, života u izolaciji, kod šizofrenije, ali i kod okrutnih diktatora.