Rajner Marija Rilke

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 8:45 am

First topic message reminder :

Rođen je Pragu, u činovničkoj porodici. Od 1886-1892. pohađao je vojna učilišta,
a potom išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu,
studirao je u Pragu književnost i istoriju umetnosti. Od 1897. do 1899. živi u
Minhenu i Berlinu; putuje u Italiju i Rusiju. Zatim živi u Vorpsvedeu blizu
Bremena. 1901. se ženi vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspada.
Posle toga duže živi u Parizu, putuje u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku,
Egipat i Španiju. Od 1911-1912. živi u zamku Devin blizu Trsta. Rat provodi u
Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je
uglavnom u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanjuje u malom zamku Mizot u Valeu.
Umro je od leukemije. Osim lirike pisao je i pripovetke, roman Zapisi Maltea
Lauridsa Brigea i veliki broj pisama. Prevodio je sa francuskog (Valeri,
Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret-Brauning) i italijanskog
(Mikelanđelo).
Zbirke: Leben und Lieder (Život i pesme), 1894; Larenopfer (Žrtve larima), 1896;
Traumgekront (Krunisan snom),1897; Advent, 1898; Mir zur Feier (Meni u
slavu), 1899; Das Buch der Bilder (Knjiga slika), 1902; Das Stunden-Buch
(Časlovac), 1905; Neue Gedichte (Nove pesme), I-II, 1907-1908; Die frilhen
Gedichte (Rane pesme), 1909; Requiem (Rekvijem), 1909; Das Marien-Leben
(Marijin život), 1913; Duineser Elegien (Devinske elegije), 1923; Die Sonette an
Orpheus (Soneti posvećeni Orfeju), 1923; Vergers suivi des Quatrains Valaisans
(Voćnjaci i Valeski katreni), 1926; Les Fenetres (Prozori), 1927; Les Roses
(Ruže), 1927; Verse und Prosa aus dem Nachlass (Stihovi i proza iz zaostavštine),
1929; Spate Gedichte (Pozne pesme), 1934; Gesammelte Werke (Sabrana dela),
I-VI, 1927; Samtliche Werke (Celokupna dela), 1 — VI, 1955—1966.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole


Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:01 am

PESMA O MORU
(Capri, Piccola Marina)
Noću sa mora dolećeš,
pradrevni vetre ti:
nikome stići nećeš;
kad neko bdi
tvoje se snage mora
dobro da čuva:
pradrevni vetar s mora
ti si, što duva
samo za prastenje, amo
prostranstva čista
sručujući iz daljine...
O, kako te oseća samo
smokva što lista
gore sred mesečine.

MustraBecka

Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:02 am

GONG
Ne više za uši...: zvuk
koji ko dublji sluh
osluškuje nas što svi
prividno slušamo tek.
Preokret prostora. Svet
unutarnji otkriva lik...,
hram pre rođenja svog,
rastvor bogova pun,
teško rastvorljivih...: gong!
Svega ćutljivog zbir
što sebe potvrđuje sam,
šuman uvir i slap
u sopstvenog bića muk,
u trajnost sažeti tok,
izvrnuta zvezda...: gong!
Ti vazda u sećanju mom,
gubitkom rođena ti,
praznik neshvaćen sad,
vino uz nevidljiv rub
usana, bure bes
što stuba protresa srž,
putnikov pad u put,
izdaja, svemu, nas... : gong!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:02 am

PREOKRET
Put od intimnosti ka veličini vodi kroz žrtvu.
(Kasner)
Dugo je on sve to
mučno prisvajao gledanjem.
Zvezde na kolena padahu
obrvane njegovim pogledom.
Ili bi gledao klečeći,
a miris bi njegove usrdnosti
kao blagi umor padao
na kakvo božansko biće, koje bi mu se onda
osmehnulo, u snu.
Kule je tako gledao
da su trnule od straha:
opet ih uvis zidajući, najednom!
Ali često bi predeo,
otežao od dana, pokojem
strujao u njegovo tiho opažanje, uveče.
Životinje su smireno stupale
u otvoreni pogled, pasući,
a zasužnjeni su lavovi
zurili unutra kao u nepojamnu slobodu;
ptice su proletale kroz njegovu
duševnost. Cveće se
ogledalo u njemu,
krupno, kao u deci.
A kad se rašču da ima jedan što gleda,
to dirnu i bića koja su manje
i nepouzdanije vidljiva,
dirnu žene.
Otkad gleda?
Otkad već, lišavajući se u duši,
preklinjući sa dna pogleda?
Kada bi on, koji večito čeka, sedeo u tuđini;
a rasejano okrenuta soba u prenoćištu
mrgodno bila oko njega,
i u izbegavanom ogledalu
ponovo soba,
i kasnije, sa postelje-mučiteljke,
ponovo:
tad bi se u vazduhu većalo,
neshvatljivo većalo
o njegovom srcu što se oseća,
o njegovom srcu što se kroz bolno zasuto telo
ipak oseća,
većalo bi se i presudilo:
da ono ljubavi nema.
(I bilo bi mu uskraćeno
ma koje drugo posvećenje.)
Jer vidiš li, gledanju ima granica,
i sve sagledaniji svet
ište da raste u ljubavi.
Završeno je delo očiju,
vrši sad delo srca
na slikama u sebi, zarobljenim. Jer ti si ih
savladao; ali sada ih ne znaš.
Pogledaj, unutarnji čoveče, svoju unutarnju devojku,
nju, izvojštenu
iz hiljadu priroda, ovo
tek izvojšteno, a dosad
još nevoljeno stvorenje.
UVODNA PESMA
(iz zbirke ''Knjiga slika'')
Ma ko ti bio: kroči u predvečerje
iz sobe svoje gde znaš svaki kut;
ma ko ti bio: poslednja uz put
tvoja je kuća, a iza nje: bezmerje.
Pogledom svojim, koji se koleba
da napusti tvog starog praga rub,
digni polako jedan crni dub
i postavi ga ispred neba.
I tako svet ćeš ustrojiti svoj.
Golem, k'o reč što sazreva u svemu.
A kada voljom shvatiš smis'o njemu,
ostaviće ga nežno pogled tvoj...
***
O, svi vi nežni, u dah koji
ne zna vas, stupite koji čas,
nek se o obraze vaše predvoji
i spoji, drhteći, iza vas.
O, vi blaženi, duše još cele,
vi k'o početak srca, bez zla.
Lukovi strela i mete za strele,
osmeh vam uplakan večnije sja.
Nek vam se patnje strašne ne čine,
tegobu zemljinoj vratite teži;
teško je more, teške planine.
Čak je i drveća pretežak tlak
koje ste sadili davno. Sve teži.
Ali prostranstva ... ali zrak ...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:03 am

REČI ZA USPAVANKU
Hteo bih nekog da uspavam,
kraj nekog da bdijem bih ja.
Tebe bih da mazim, uljuljkavam,
da te pratim u san, iz sna.
Hteo bih u kući da jedini znam:
noć beše hladna i zla.
I hteo bih da se slušanju dam,
slušanje tebe, sveta, tla.
Dožive kroz noć šalje sat,
vreme se providi do dna.
Još: dole po kog neznanca bat,
i lavež neznanog psa.
Zatim - tišina. Oči bih tada
široko prostro vrh tvog sna,
da nežno te drže, i puste kada
u mraku se pokrene šta.
***
Kako da zadržim dušu, da mi ne dirne tvoje?
Kako da se s njome vinem k drugim stvarima što postoje?
Ah, rado bih se sakrio u tami kraj izgubljenog nečeg koje stoji
na tihom, strašnom mestu nekom što ne treperi od dubina
tvojih, ali sve što nas dirne, to nas slije zajedno kao gudalo što
dve žice jednim glasom daje.
Gde smo?
Na kojem instrumentu to zvuči?
I koji igrač ima nas u ruci?
O slatka pesmo.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:03 am

ELEGIJA
(MARINI CVETAJEVOJ EFRON)
O, svi gubici u svemir, Marina, rušenje zvezda!
Mi ne množimo njega, ma kud se bacili, bilo
na koju zvezdu! Već sve je prebrojano u Celom.
Pa ni ko padne neće smanjiti sveti broj.
Svaki odricački pad se ruši k poreklu i celi.
Zar je sve igra, smena istoga, tek pomeranje,
nigde imena, jedva ponegde prisni dobitak?
Vali, Marina, mi more! Dubine, Marina, mi nebo.
Zemlja, Marina, mi zemlja, mi hiljadu puta proleće,
ko ševe što prolom pesme vitla ih u nevidnost.
Klicanjem počinjemo, i već nas nadmašuje sasvim:
i najednom nam teža u tužbalicu okreće
naniže poj. Al' nek je i tako: tužbalicu?
Nije li ona žar: mlađe klicanje nadole.
I donji bogovi žele, Marina, da hvalimo njih.
Tako su nevini bogovi, čekaju hvalu ko đaci...
Hvalimo, mila, štedro razasipamo se hvalom.
Nama ne pripada ništa. Nakratko svijamo šake
oko vratova još nepotrganog cveća.
U Kom-Ombu na Nilu to videh. Tako, Marina,
žrtvuju kraljevi dar, odričući se sami. Kao što anđeli hode i
beleže vratnice onih koji su za spasenje, tako dodirujemo i mi
ovo i ono što je prividno nežno. Ah, već tako
daleki, ah, rasejani, Marina, čak i pri najdubljem
svome porivu. Ništa drugo doli označitelji.
Ovaj posao tihi -
kada neko od nas ne može podneti više
već se na hvatanje reši - sveti se pa nas ubija.
Jer da je smrtna moć u njemu, svi smo primetili
po uzdržanosti njegovoj, nežnosti, čudesnoj snazi
što od nas živih stvara nadživele. Ne - postojanje.
Znaš kolko puta slepa nas naredba nosila
ledenim predvorjem novog rođenja... Nosila:
nas? Telo od očiju što se protive ispod
bezbrojnih kapaka. Nosila u nas sručeno srce
celog pokolenja. K cilju selica nosila
tu grupu, sliku našeg uzbledelog preobraženja.
Oni što vole ne bi smeli, Marina, ne smeju
toliko o propasti znati. Moraju biti ko novi.
Tek njihov grob je star, tek grob se seća, potamneo
pod drvetom što grca, vajkadašnjice se seća.
Tek njihov grob se lomi i ruši; a oni su sami
poput šibljika vitki i povitljivi; što ih
bezmerno povija, izdašno to ih u venac koluta.
Kako li oni u majskom se vetru razvejavaju!
Iz sredine Vazdašnjeg, u kojoj ti dišeš i slutiš,
njih trenutak isključuje. (O, kako poimam tebe, ženski cvete
na istom neprolaznom žbunu. Kako se rasipam snažno u noćni
vazduh, što će te začas omilovati). Bogovi rano naučiše
da polovina svojih pretvorno pokažu privid.
Mi se, pak, uključeni u kruženje, ispunismo
sve do celina, kao Mesečev kotur. I neće
ni u smenjivanja rok ni u nedelje mene
niko nam nikad pomoći natrag u potpunosti, osim
usamljen sopstven hod predelom lišenim sna.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:03 am

ZAVRŠNA PESMA
Smrt je velika.
Mi pripadamo njoj
i onda kad je veseo naš glas.
I kada nam se čini da smo
usred života, ona smelo svoj
tužni i plačni diže poj
usred nas.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:03 am

PREDOSEĆANJE
Ja sam k'o barjak opkoljen daljinama sivim.
Slutim dolazak vihora, i moram da njima živim,
dok dole još nepomično snivaju stvari:
vrata se još blago sklapaju, i mirni su kamini
stari,
prozori još ne drhte, još težak počiva prah.
Tad bićem već saznajem bure, pa bivam k'o more
plah.
Tada se širim, tad ronim u sebe, i tad sam svoj,
i letim, i u velikoj buri toj
sasvim sam sam.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:04 am

SMRT
Tu stoji smrt, plavi odvar
U šolji bez tanjirića.
Neobično mesto za šolju:
Površina dlana. Na vitkom obliku,
Polivenom, sasvim se dobro vidi
Okrnjeno uho. Zaprašena. I, na njenom pregibu,
Izbledela slova: ’’Nada’’.
*
To je pri poznom doručku pročitao onaj
Za koga je pripremljen taj napoj.
*
I kakva su to bića
Koja najzad treba plašiti otrovom?
*
Jesu li ostala? Tu se zatreskala
U taj zaista opasni napoj?
Treba li im čvrstu stvarnost
Izvaditi kao veštačku vilicu?
Tad će početi da buncaju. Buncanje, buncanje...
......................................................
O, zvezdo padalico,
Koju videh jednom dok stajah na mostu -:
Ne zaboraviti tebe. Stati!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:04 am

SUDBINA JEDNE ŽENE
Kad neki kralj na lovu prima
u ruke čašu, koju god, da pije, -
i nakon toga onaj, ko je ima
nju sprema, čuva kao da je nije:
I udes tako možda neku sretne,
takođe žedan, možda nje se maši,
i onda malen život, odveć strašljiv
da razbije je, na stranu je metne
i postavi u turobnu vitrinu,
u kojoj svoje dragocene stvari
il one, koje smatra takvim, krije.
Tu stoji tuđa, propala u tminu,
i biva slepa, i naprosto stari
i više vredna nije, retka nije.
***
Samoća je poput kiše,
U večeri iz mora se diže,
Iz ravnica pustih i dalekih stiže,
Ide u nebo, gde je uvek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.
Pada pre nego svetlost je izašla,
kad ulice se okreću spram zore,
I kad se tela što nisu ništa našla,
Razočarano dele puna mora,
I kada ljudi što od mržnje gore,
U postelji jednoj moraju da noće.
Tad dolaze valovi samoće…
***
Ovo je čežnja: sred talasa biti
i nemati u vremenu svoj stan.
I to su želje: pritajene niti
koje za večnost vezuju naš dan.
I to je život. Dok ne dođe jedan
čas drevni, najsamotniji od svih,
drukčiji od svih ostalih, i čedan
presretne večnost uz osmejak tih.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:04 am

OSTAVLJEN NA PLANINAMA SRCA
Ostavljen na planinama srca
Gle, u daljini sićušno, gle:
poslednje naselje reči, a još više,
ali i on majušan, poslednji
zaselak osećanja. Prepoznaješ li ga?
Ostavljen na planinama srca. Kamen
pod rukama. Jest, tu cveta ponešto;
iz neme litice cveta raspevan korov
koji ni o čem ne zna. Ali onaj ko zna?
Ah, onaj što poče da zna, pa sad ćuti,
ostavljen na planinama srca.
Jest, tu se kreće ponešto, nenačete svesti,
kreće poneka bezbedna životinja s planine,
ide, zastaje. I velika zaštićena ptica
kruži oko čistog protivljenja vrhova.
Ali ne zaštićen, ovde na planini srca.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:05 am

JA ŽIVIM U KRUGOVIMA KOJI SE ŠIRE
Ja živim u krugovima koji se šire,
i njima sve više obuhvatiti žudim.
Ja možda i neću iskusiti poslednji,
konačni krug, ali se trudim.
Ja kružim i kružim oko Boga,
tog prastarog tornja, već hiljadu leta,
i ne znam još, jesam li sokol ili vihor,
ili velika pesma ovoga sveta.
Rilkeovo pismo upućeno Lu Andreas-Salome
u Minhenu 1897.
Išunjao sam se iz tvog stana
I dok hodam kišnim ulicama čini mi se
Da svaki prolaznik koga sretnem
U mom blistavom pogledu vidi
Moju presrećnu, spasenu dušu.
Pošto - poto hoću da usput
Sakrijem od sveta svoju radost;
Odnosim je žurno kući
I zatvaram u dubini noći
Kao zlatni kovčeg.
A onda iznosim na svetlost dana
Komad po komad sakrivenog blaga
I ne znam kuda pre da gledam;
Jer je svaki kutak moje sobe
Pretrpan zlatom.
To je bezgranično bogatstvo
Kakvo noć nikada nije videla
Niti rosa okupala;
Više ga ima nego što je ikada
Ijedna mlada dobila ljubavi.
To su bogate dijademe
Sa zvezdama umesto dragog kamenja.
Niko to ne zna. Ja sam, o draga moja,
Kao kralj među tim bogatstvom
I znam ko je moja kraljica.
Rilkeovo pismo Lu Andreas-Salome
u Šmargendorfu 1901.
Ostao sam u mraku kao da sam oslepeo
Jer te moje oči više ne pronalaze.
Nejasna užurbanost dana
Za mene je sad samo zavesa koja te skriva.
Gledam u nju nadajući da će se dići
Jer je iza nje ostao moj život,
Srž i suština zakonitost moga života
A ipak i moja smrt.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:05 am

SUSED
Violino neznanko, što progoniš moj duh?
U koliko dalekih gradova već čuh
gde samotna noć me tvoja dira?
Dal' mnoštvo il' jedan na tebi svira?
Dal' takvih još ima širom sveta
koje bi, bez tebe, već odavno
dno rečno progutalo tavno?
I što sam tome uvek ja meta?
I zašto put moj uvek leži
uz one koji te plašljivo gone
na pesmu što veli: život je teži
od težine sve vasione.
***
Treperi prenulog časa luk
uz jasan, metalan zvuk:
drhte mi čula. Osećam: znan
i shvatljiv je plastični dan.
Pre pogleda moga bio je svet
k'o još nerazvijen cvet.
Daje se mome oku na dar
sad svaka željena stvar.
Sve je golemo, sve volim, sve ja
slikam na zlatu što sja,
i dižem visoko i šaljem taj zrak
u nečije duše mrak.
***
Ovo su veka poslednji trenuci.
Vetar s velikog jednog lista tka,
po kom pisasmo bog i ti i ja,
i koji se u tuđoj vrti ruci.
Stranica nova blista, i na njoj
može još sve da bude, sve.
Potajne sile mere opseg svoj
i mračno jedna pored druge bde
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:05 am

VITEZ
Vitez u pohod jezdi dug
u širok, šuman svet.
A pred njim sve je: jutro i jug,
polje i pir i vrag i drug,
devojka, maj i lov i lug,
i bezbroj puta bog svud u krug
kroz svaki gleda cvet.
Ali u vitezu, ispod pancira,
u mrkloj tami
šćućurila se smrt i čami,
i snuje i snuje bez mira:
Kada će da zahuji
nečije oštrice rez,
kada po čeliku da zabruji
njen britki vez,
pa da mi jednom donese spas
i da izvede mene
iz ćelije ove u kojoj bez sna
provodim dane povijene, –
pa da se sve u meni prene,
da se najzad ispružim sva
i da zapevam na sav glas
i zaigram preko tla.
***
Biće sve opet veliko i snažno.
Njive će snove jednostavne sniti,
i namreškane vode će se liti,
džinovska debla put neba će se viti
i zidovi će pasti, i odvažno
po dolovima, k'o u doba stara,
živeće narod pastira i ratara.
I neće biti crkava, što boga
hvataju čvrsto k'o begunca koga,
i suzama ga škrope posle toga,
k'o zarobljenu i ranjenu zver, –
u svakom domu biće gostoljublja,
i svest o žrtvovanju, kao zublja,
davaće našim postupcima smer.
Nećemo drugi svet čekati bolno,
i čeznućemo samo neutolno
da posvetimo i čas smrtni svoj,
da se k'o sluge zemaljskome damo,
pa kad smrt nas privine, da znamo
da nismo više nepoznati njoj
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:06 am

DA UMREM, ŠTA ĆEŠ TI, MOJ BOŽE?
Da umrem, šta ćeš ti, moj Bože?
Ja sam tvoj stalak i tvoj stožer;
ja sam tvoj krčag pun do vrha
(pa da se prospem? da se skrham?);
ja sam ti smisao i svrha,
ti sa mnom gubiš razlog svoj.
Imati nećeš posle mene
nijednu kuću gde ti mogu
šaptati reči zanesene
topao pozdrav, prisno hvala.
Ja ću sa umornih ti nogu
spasti ko somotna sandala.
Spašće ogrtač golem tvoj.
Tvoj pogled, što ga vazda čeka
moj obraz kao jastuk mekan,
doći će tada iz daleka
da mene traži i ne nađe
i klone kada Sunce zađe
kraj stranog stenja, tuđih smreka.
U meni zebnjom zvoni jeka:
šta ćeš da činiš, Bože moj?
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:06 am

POSLEDNJE KUĆE SEOSKE SU SAME...
Poslednje kuće seoske su same
kao da ovde svet se završava.
Maleno selo drum ne zadržava
da ide dalje polako sred tame.
Seoce tek je prelaz koji vodi
između dve daljine pune slutnje
i strepnje, sve uz domove od ćutnje
koračanje, a nigde mosta.
I ko iz sela krene, dugo hodi,
i mnogi, možda, mrtav putem osta.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:06 am

STREPNJA
Po sveloj gori ptičji krik se ori
što kao da se besmislen otkiva
po ovoj sveloj gori.
Pa ipak, obli ptičji krik počiva
u ovom trenu što ga stvori
ko nebo širok po uveloj gori.
Pokorno sve se u taj krik uliva:
čini se ko da ova zemlja sva
njime se nečujno uvija,
da golem vetar uza nj se pripija,
i ovaj tren, što dalje stremi,
bledi i nemi, ko da stvari zna
od kojih svako mora da premine
kad se iz toga krika vine
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:06 am

LABUD
Ovaj napor: teško i spleteno
hoditi kroz još neučinjeno,
nalikuje labudovom hodu.
Umiranje, pak, to neshvatanje
dotle znane podloge svagdanje,
njegovome spuštanju na vodu -:
koja njega, plašnog, blago prima,
pa se, srećna i minula plima,
povlači pod njim, za valom val;
dok on sa sve većim dostojanstvom,
mirom, pouzdanjem, veličanstvom,
blagoizvoleva da prostranstvom
plovi kao punoletan kralj.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:06 am

KURTIZANA
Mletačko sunce zlato mi izdvaja
u kosi, drevnom alhemijom pukom.
Obrve kao mostovi se lukom
nadnose nad opasnošću i mukom
očiju, koje tajna staza spaja
s kanalima, te celo more pada
i diže se u njima s puno sklada
i menja se. Ko mene vide kada,
zbog moje ruke zavidi mom psu,
jer ona, koju strast još ne ožari,
neranjiva, prstenjem načičkana,
miluje njega često, rasejana -.
I mladi ljudi, ponos kuća starih,
od mojih usta otrovani mru.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:07 am

STEPENIŠTE ORANŽERIJE
Ko kralj što najzad ko bez cilja hodi,
tek zato da se nekih retkih dana,
sam u svom plaštu, pokaže gospodi
pognutoj nemo sa obeju strana -:
tako, polako, milošću Gospodnjom,
između dveju balustrada nemih,
koje se pred tom samotnom ophodnjom,
što uvis, k nebu i nikuda, stremi,
klanjaju od postanja, - isto tako
penje se stepenište: kao da je
zapovedilo pratiocu svakom
da zastane na odstojanju, pa je
tom naredbom ih zbunilo toliko
da strepe da se za njime upute:
čekaju u daljini; i čak niko
ne sme da teške prihvati mu skute.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:07 am

PRANJE MRTVACA
Privikle su se na nj. Al nepoznat
postade sasvim ovaj nepoznati
kad pod promajom mračnom stade sjati
kuhinjska lampa. Prale su mu vrat
i, jer im život njegov beše stran,
izmišljale su neki drugi, lažni,
perući stalno. Tad jedna spusti dlan,
zakašljavši se, i s njim sunđer vlažni,
njemu na lice. Malčice je sela
i druga. Dok se s četke kapi liše,
njegova šaka, zgrčena i svela,
ko da je celoj kući htela
dokazati da nije žedan više.
I dokaza. Kašljucajući, žene
rad nastaviše, ko da im nešto smeta,
i preko nemih cvetastih tapeta
drhtavi plamen zgrčene im sene
palacavo je opisivao.
Kroz prozor se nezastrveni
bezobzirno ljut mrak ulivao.
I jedan nagi čovek bezimeni
zakone tu je određivao.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:07 am

POZNA JESEN U VENECIJI
Grad sada više ko mamac ne plovi
loveći dane što iz mora rone.
Staklasta zdanja krtije sad zvone
o pogled tvoj. I leto glavu povi
u baštama, ko hrpa marioneta
umornih, prebijenih i bez moći.
Al s dna, iz šumskih pradrevnih skeleta
izrasta volja: ko da će preko noći
admiral budnom arsenalu dati
naredbu da udvostručeni broj
galija sutra krene, šireć svoj
smolasti miris, da se flota sjati
i naglo nadme jedra istodobno
zastave dižuć blistavo i kobno.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:08 am

PISMA MLADOM PESNIKU
(nekoliko lepih misli)
- Ničim se jedno umetničko delo ne može manje dosegnuti nego kritičkim rečima.
- Sve stvari nisu tako shvatljive i izrecive kako bi najčešće hteli da nas ubede.
- Udubite se u sebe. Istražite razlog koji vas goni na pisanje; ispitajte da li je on
raširio svoje korenje po najskrivenijoj dubini vašeg srca, priznajte samom sebi da
li biste morali umreti kad bi vam pisanje bilo uskraćeno. Ovo pre svega: pitajte
samog sebe u najprisnijem času svojih noći: moram li da pišem? Rijte do dna
duše tražeći dubok odgovor. Pa ako bi taj odgovor glasio potvrdno, ako ovo
ozbiljno pitanje možete da predusretnete snažnim i prostim moram, onda
izgrađujte svoj život prema toj neminovnosti.
- Ako vam vaša svakidašnjica izgleda siromašna, nemojte optuživati nju;
optužujte sebe, recite samom sebi da niste dovoljno pesnik da biste mogli oglasiti
njena bogatstva; jer za stvaraoca nema siromaštva, ni bednog, ravnodušnog
mesta.
- Umetničko delo je dobro ako je nastalo iz neminovne potrebe. U ovoj
osobenosti njegovog porekla leži i sud o njemu: drugog suda nema.
- Taj razvoj ne možete poremetiti jače nego ako svoje poglede upućujete napolje i
spolja očekujete odgovor na pitanja na koja samo vaše najdublje osećanje u
vašem najprisnijem času, možda može da odgovori.
- ... jer u osnovi, i upravo u najdubljim i najvažnijim stvarima, mi smo neizrecivo
sami ...
- Ironija: Nemojte dozvoliti da ona zavlada vama, naročito ne u nestvaralačkim
trenucma. U stvaralačkim trenucima pokušajte da se njome poslužite kao jednim
sredstvom više za poimanje života. Primenjena čisto, i ona je čista, i čovek ne
mora da se nje stidi.
- Čitajte što je mogućno manje estetsko-kritičkih rasprava ...
- Umetnička dela beskrajno su osamljena, i ponajmanje se mogu dosegnuti
kritikom. Samo ljubav može da ih dokuči i drži, samo ona može da bude
pravedna prema njima.
- I zaista je umetničko doživljavanje tako neverovatno blisko polnom
doživljavanju, njegovom bolu i njegovoj nasladi, da su te dve pojave u suštini
samo različiti oblici iste žudnje i istog blaženstva.
- Tu nema sasvim zrelog i čistog polnog sveta, već je to jedan polni svet koji nije
dovoljno [/i]čovečanski, koji je samo [i]muški, koji je uspaljenost, pijanstvo i
nespokojstvo, a opterećen je onim starim predrasudama i taštinama kojima je
čovek izopačio i opteretio ljubav. Zato što on voli samo kao muškarac, ne kao
čovek, u njegovom polnom osećanju ima nečeg uskog, prividno divljeg, mržnjom
zadahnutog, prolaznog, ne večnog, što umanjuje njegovu umetnost i čini je
dvosmislenom i sumnjivom.
- Vi ste tako mladi, pre svakog počinjanja, i ja bih vas, dragi gospodine, koliko
god mogu usrdnije molio da imate strpljenja prema svemu što je u vašem srcu
nerešeno i da pokušate da volite pitanja sama, kao zaključane odaje i kao knjige
pisane potpuno tuđim jezikom. Nemojte sada istraživati odgovore koji vam ne
mogu biti dati, jer ih ne biste mogli preživljavati. A u tome i jeste stvar da se sve
preživljuje. Preživljujte sada pitanja.
- Telesna naslada je čulni doživljaj, isto tako kao i samo gledanje ili sam osećaj
kojim neki lep plod ispunjava čivekov jezik; ona je veliko, beskrajno iskustvo
koje nam je dato, saznavanje sveta, obilje i sjaj svega znanja.
- Možda iznad svega lebdi neko veliko materinstvo kao zajednička čežnja.
- ... ali ovde ima mnogo lepote, jer svuda ima mnogo lepote.
- Postoji samo jedna osamljenost, i ona je velika i ne podnosi se lako, i gotovo
svima nailaze časovi kada bi oni nju rado zamenili za bilo kakvu, ma koliko
banalnu i jevtinu zajednicu, za privid i najsićušnijeg slaganja sa prvim koji naiđe,
ma bio to i najnedostojniji ...
- ... osamljenost, velika unutarnja osamljenost. Povući se u sebe i satima nikog ne
sresti - to moramo umeti postići. Biti osamljen, kao što smo bili u detinjstvu kada
su se odrasli kretali oko nas, zaokupljeni stvarima koje su izgledale važne i velike
zato što su odrasli činili utisak tolike zaposlenosti, i zato što od sveg njihovog
delanja ništa nismo shvatali.
- Pa kad se jednog dana uvidi kako su njihova zanimanja bedna, njihovi pozivi
ukočeni i nemaju više nikakve veze sa životom, zašto onda i dalje ne gledati na
njih detinjim očima kao na nešto tuđe, iz dubine svog sopstvenog sveta, iz širine
svoje sopstvene osamljenosti, koja je i sama rad i čin i poziv? Zašto detinje
mudro nerazumevanje hteti zameniti otporom i prezirom, kada ne razumeti znači
biti sam, a otpor i prezir znače učestvovanje u onom od čega se čovek pomoću tih
sredstava hoće da odvoji.
- ... i kada pomišljate na svoje detinjstvo, onda vi opet živite među njima, među
osamljenom decom, a odrasli nisu ništa i njihovo dostojanstvo nema vrednosti.
- Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška;
- I voleti je dobro, jer ljubav je teška.
- Ni u jednoj oblasti ljudskog doživljavanja nema toliko konvencija kao u ovoj; tu
su pojasevi za spasavanje, najrazličitijih izuma, čamci i bešike za plivanje;
pribežišta svake vrste umelo je da stvori društveno shvatanje, jer pošto je bilo
sklono da ljubavni život shvati kao zabavu, moralo je i da ga udesi tako da bude
lak, jevtin, bezopasan i siguran kao što su javne zabave.
- Žene, u kojima neposrednije, plodnije i sa više poverenja obitava život, mora da
su u osnovi postale zrelija ljudska bića, čovečnija bića nego što su laki, teretom
nemanja telesnog ploda pod površinu života potisnuti muškarac koji, uobražen i
užurban, potcenjuje ono što veruje da voli.
- Opasne i opake su samo one tuge koje iznosimo među ljude da bismo ih
zaglušili; poput bolesti koje se površno i glupo leče, one se samo povuku i posle
male počivke utoliko strašnije izbiju; i gomilaju se u duši i jesu život,
neproživljen, prezren, izgubljen život od kojeg se može i umreti.
- To je u osnovi jedina hrabrost koja se od nas traži: biti hrabar za najneobičnije,
najčudnije što nas može zadesiti na našem životnom putu.
- Ako u tim vašim unutarnjim zbivanjima ima nečeg bolesnog, onda pomislite da
je bolest sredstvo kojim se organizam oslobađa stranog elementa.
- Nemojte suviše posmatrati sebe. Nemojte izvlačiti prenagljene zaključke iz
onog što vam se deava; prosto pustite da se zbiva.
- Uopšte, moramo biti veoma obazrivi kad nešto nazovemo imenom;
- Sve što možete da zamišljate imajući pred očima svoje detinjstvo – dobro je.
(prevod Vera Stojić)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 01, 2010 9:08 am

ISIDORA SEKULIĆ
P. M. Rilke: pisma jednom mladom pesniku
Uvek usamljenom i u sebe povučenom, sada već mrtvom Rilkeu, čoveku
uostalom koji je još za života voleo smrt — više ne daju mira sada no dok je bio
živ. Imenu njegovu povećavaju sjaj i zvuk, umnožavaju broj dela izdavanjem
neizdatih radova, sakupljanjem i objavljivanjem pisama. U Vajmaru, uz arhiv
Getea i Šilera, uz arhive koji su postepeno osnovali uz onaj prvi: Ničeu,
Imermanu, Merikeu — osnovan je u najnovije doba i arhiv Rilkea. Rade za tu
ustanovu, i u njoj, književnici, prijatelji, kći i zet Rilkeov. Odatle se upravlja
zaostavštinom. Trenutno su pri pismima, kojih ima, dosada, preko šest hiljada, a
objavljenih, tri zbirke. Kao sve usamljenje, ćutljive i preosetljive prirode, i Rilke
je, izgleda, lako, možda i rado pisao pisma. Preko hiljadu adresanata je
zabeleženo; po tom se broju može suditi da su pisma neobično raznolika, i pisana,
kao i pesme Rilkeove, pre ljudstvu nego ljudima, i isto toliko po dobroti koliko
po talentu.
Rilke se neštedice davao drugima, iako je mnogo bolovao i znao da neće biti duga
veka, iako se večito lomio po putovanjima i tuđim gradovima. Zbirka o kojoj je
ovde reč jedna je od vanrednih dokaza za čudo koje je Rilke bio među pesnicima,
za dobrotu i širinu njegovu, za svetiteljsko strpljenje njegovo. Deset pisama,
dužih i kraćih, ali uvek podugačkih, jesu odgovori na pisma mladog čoveka F.
Ks. Kapusa. Pisma mladićeva nisu štampana, ali im se sadržina saznaje iz
odgovora na njih. Obratio se Rilkeu potpuno nepoznat mlad čovek, izjadao mu se,
i jadao dalje, na okolnosti u životu i stanje duše (na kakvo bi se možda mogao
potužiti svaki peti čovek); došao mu sa pitanjima na koja, zna se oduvek, nema
odgovora sem da ih nađe u sebi onaj ko ih traži; poslao sa pismom i pesme na
čitanje i sud, i — još i nije bio darovan darom poete. Rilke će od prvog pisma reći
šta misli o pesmama, ali, ozbiljno i srdačno će uzeti na dušu čoveka, ostati s njim
u prepisci šest godina, slati pisma doduše razređeno i neuredno, ali ih svakad, od
prvog do poslednjeg, pisati s toplinom i punom iskrenošću, s naprezanjem misli
da ubedi, s trudom da reč dobije utešnu snagu od lepote umetničkog izraza. F. Ks.
Kapus može biti ponosan na zlatnu knjigu Rilkeovu koja mu je poklonjena,
njemu, slučajnom namerniku.
Rilke, dakako, nije mladiću mogao dati zapis protiv muka („ne možete, kako
kažete, da dovedete u sklad spoljašnji svet sa svojim unutrašnjim”), ali mu je
razložio da od trenutka kad neko doista odneguje unutrašnji svoj svet, običnog i
lakog sklada između njega i spoljašnjeg sveta i ne može više biti. Ali, ne samo da
se zbog toga ne huli i ne jauče, nego se čak ni odgovori ne traže na pitanja.
Neguje se snaga da se živi sve što život donese, dakle da se „žive i pitanja” bez
odgovora.
Upadaju u oči najraznovrsnija mesta odakle su pisma datirana: Pariz, Viaređo,
Vorpsvede u Severnoj Nemačkoj, Rim, Borgebi, pa Furuborg, u Švedskoj, Pariz.
Teško neko osećanje da je svugde na zemlji tuđ, moralo je goniti tog bolešljivog i
vrlo siromašnog čoveka iz mesta u mesto; njega koji je kazao da je srećan u
sobici van grada sa pogledom i izlazom u slobodnu prirodu, i koji je pisao, u
jednom od svojih sjajnih tekstova o Rimu, gradu čija je „noć velika, zvezdana,
meka od vetrova”, da je ipak, „Rim zato lep što je svugde lepo”.
Deset Rilkeovih pisama jesu u poetski oblik zaodevena velika lekcija o životu
čovečjem, o unutrašnjoj samostalnosti čoveka. Čovek može i mora biti utruđen i
bolan od života i sveta, ali mora biti nezavisan od toga. Svaki čovek treba, a
tvorac mora biti svet za sebe, nezavisan od svega spoljašnjeg, dobrog i zlog. Kroz
svoj rast i razviće mora se čovek proneti samostalan i sam. Niko nikom ne može
savetovati ni pomoći u najvažnijim stvarima. Među uslovima za unutrašnju
samostalnost, od nekoliko poznatih Rilkeovih ideala i energija: samoća,
siromaštvo, čistoća, strpljenje — samoća je u ovim tekstovima dobila najviše
mesta i najsnažniji izraz. Samoću čovek ne može izbeći, mada se stalno ljudi
trude da je izbegnu. Ona se vraća sa svakim ozbiljnijim i težim događajem; a sve
je u životu ozbiljno, a „sve ozbiljno je teško”. Samoća je dispozicija da nešto
primimo, ona je sredstvo da se od nečeg odbranmmo. Usamljeni i pažljivi
moramo biti kad nešto ulazi u nas; a da nešto izbegnemo, ne vredi nam ni
preziranje ni oturivanje — time se baš učestvuje u stvari — vredi samo odlazak u
samoću.
Što je samoća dublja i bolnija utoliko je više u čoveku „hrabrosti za večnost“.
Ljudi su kukavice, potiskuju od sebe sve nesrodno, neshvatljivo, teško. Kad se to
prima hrabro, nema sudbine spolja, nego iz nas izlazi, pošto je postalo jedno s
nama, ono što je sudbina n a š a. Ljudi otiskuju Boga, tugu, bolesti, smrt, upravo
ceo život, jer se jednako žale na život i bežali bi rado od njega. Sa optimizmom
jednog sveca-panteiste govori Rilke gorkom mladiću da nema klopki i zamki u
životu, da život uvek ima pravo, da smo stavljeni u život zato što je to element
koji nam najviše odgovara, da smo potpuno slični životu, da se ,,s jednom malo
srećnijom mimikom ne razlikujemo više ni od čega što je oko nas”.
Verovatno je Rilke pisao sa stalnom primišlju: da vremenom možda ipak može
probiti u mladom čoveku pravi tvorački impuls, i zato je govorio o životu u
njegovom probranom obliku, i ponaosob o životu tvorca. Pesnik mora sam od
sebe beskrajno mnogo tražiti, jer je stvaraše „način da se čisto živi”, die reine Art
zu leben. Kroz sva pisma, samim sobom, Rilke obilno pokazuje šta to znači. On
je pun ne samo ljubavi, nego poštovanja za svaku misao koja mu se javi, za svaku
stvar koju pogleda. Oseća se da ga je tome naučilo veliko opštenje s prirodom, s
njenim ponositim pojavama, sa malim i sirotim njenim stvarima. Ko prirodu ne
voli, ne zna i ne ume biti sam. Voleti treba u prirodi naročito one stvari u kojima
traje večno, koje se može voleti, i samotno, u čemu se može tiho učestvovati.
Mladić se, izgleda, potužio Rilkeu da je izgubio Boga. A Rilke ga pita (sa jednim
sedim, dobrim osmehom, oseća se) kako se može Bog izgubiti, bilo da ga čovek
nije ni imao, bilo da ga je imao. Retki ga imaju, ali svako mora osećati da će Bog
doći. ,,Bog, to je zaključni plod na drvetu na kojem smo mi lišće.” Bog se gradi u
nama i od nas. A zato što je samoća najbolje i najplodnije u čoveku, „rad, rang i
poziv naš”, i Bog se gradi samoćom. Vanredna je, ako smemo reći, panteističkohrišćanska
sinteza Rilkeova o neprekidnom počinjanju Boga sa svakim radom
duha, o sigurnom, ali nedovršenom nastadanju Njegovu, tako da ga lično niko od
nas neće dovršiti, iako ga može imati. Sa svačim što radimo sami, bez učesnika i
pristalica, počinjemo Njega; „naravno, nećemo ga doživeti, kao što nas nisu
doživeli naši pretci”.
Ljubav je među teškim stvarima ovoga života najteža. Rilke govori o njoj i
povodom teškoća u spolnom životu. Ljudi su telesno uživanje izopačili, kao sve
(jedenje, na primer, i u velikom siromaštvu, i u bogataškim presićavanjima).
Pesnik naročito mora znati da je „plodnost čoveka jedna”, telesna i duhovna
plodnost jedno. Spolovi nisu tako tuđi kakvima su ih ljudi načinili. Povodom te
teme, spominje pesnika Demela (u vezi sa odlomkom Kapusova pisma o
Demelu), priznaje mu veliku umetničku snagu, ali se slaže sa Kapusovom
karakteristikom o Demelu: „brunstig leben und dichten”. U spolnom, nije dosta
čist, voli samo kao muškarac a ne i kao čovek, osećanje spolno mu je „puno
divljine”. Mlad čovek mora učiti ljubav. Ljubav je rad na sebi, i to složen i
dugotrajan, pod uslovom da se samoća povisi i udubi radi toga više no ikad. Sve
ukupno što čovek radi, samo je priprema da se doživi ljubav. Baciti se što pre u
strast, to je izgubiti sebe. Hecpeća je što ljudi stavljaju telesno uživanje ,,na
najumornija mesta života, kad hoće da se raseju i zaborave”. Rilke, dakako, i tu
unosi svoje duboko iskustvo o samoći, i kaže da su dvoje koji se vole ,,dve
samoće koje se štite, graniče, pozdravljaju”.
Iz neverovatnih dubina vadi Rilke beskrajni niz iskustava, kojima se trudi da
mladića, postao on pesnik ili ne postao, nauči da se penje ka najvišem. On mu se,
mladić Rilkeu, potužio i na nesrećno detinjstvo. Rilke, u nekoliko zbijenih kao
olovo teških rečenica kaže sve o nesreći usamljene dece, koja su svemu izložena,
a y svemu tuđa, i opominje da se u takvim slučajevima ne osudi lako, ne kaže
lako reč: porok. Sa imenima treba bili oprezan. „Često se o ime jednog prekršaja
razbio ceo jedan život.”
Kroz sva ta, i takva pisma, Rilke je svega na jednom mestu uzdahnuo nad svojim
životom, otet sa plemenitom željom da ohrabri. „Nemojte misliti da onaj koji
pokušava da vas uteši, živi bez muke ispod prostih i teških reči koje vama
ponekad gode. Njegov život je pun truda i tuge, i zaostaje daleko za vašim. Ali da
je drukčije, ne bi one reči nikada našao.”
Čitalac se na kraju krajeva pita: kako je Rilke to blago mogao baciti u pisma, i u
pisma potpuno nepoznatom i nikada neviđenom prolazniku! Ali, seti se zatim da
su i sve pesme i priče Rilkeove tako pisane. Taj pesnik je doterao do onog svetlog
svetačkog siromaštva, iz kojeg, Božijim čudom, teče moć darivanja, najbogatijeg
i najčistijeg davanja. Ova pisma su dragocen dokument, redak i jedinstven, kako
pesnik uvlači slavu u tamu i skrivenost, da bi uzrela do ljubavi.
(1931)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 25, 2010 4:42 am

Orfej, Euridika, Hermes

To čudesan je bio rudnik duša.
Ko tihe žice srebra one išle su
kroz tminu poput žila. Među korijenjem
krv je izvirala, što odlazi k ljudima,
i teška kao porfir izgledala u tmini.
Ničega drugog nije bilo crvenog.

Hridine tu su bile
i šume bića lišene. Mostovi nad prazninama
i ono veliko i sivo slijepo jezero
što visjelo je iznad svog dalekog dna
ko kišno nebo ponad krajolika.
A među livadama, blága, sama strpljivost,
blijeda se pruga jedinoga puta ukazivala,
ko duga prostrta bjelina.

I tim jedinim putem stizali su oni.

Naprijed vitak muškarac u plavu ogrtaču,
što ispred sebe gledao je nijemo i nestrpljivo.
Bez žvakanja je njegov pogled put pohlepno
gutao
u krupnim zalogajima; ruke mu visjele,
teške i stisnutih šaka, iz opuštenih nabora,
i nisu više znale za laku liru
što bješe urasla u ljevicu mu
ko vriježe ružine u maslinovu granu.
A ćutila mu kao da su bila podvojena:
dok pogled poput psa trčkarao je pred njim,
osvrtao se, dolazio, pa opet i opet
čekajuć zastajkivao na idućemu zavijutku –
sluh je zaostajao za njim kao miris.
Kadikad mu se činilo da seže
sve do korakâ ono dvoje drugih
što trebalo bi da ga slijede cijelim ovim
usponom.
A onda opet nije bilo ničeg osim odjeka
njegova penjanja i vjetra ogrtača iza njega.
No sebi je govorio da oni ipak dolaze;
reče to glasno i oču kako zvuk iščezava.
Doista, oni dolazili su, tek bilo ih je dvoje
što strahotno su tiho išli. Kad bi smio
jednom okrenuti se (kada ne bi pogled unatrag
značio uništenje čitava tog djela
što istom treba se izvršiti), morao bi ih vidjeti,
oboje nečujnih što šutke idu za njim:

Boga putovanja i dalekih poruka,
s putničkom kapuljačom nad svijetlim očima,
sa štapom vitkim što ga nosi ispred sebe,
s krilcima što mu lepršaju oko gležnjeva,
i, ljevici njegovoj povjerenu: nju.

Nju tako ljubljenu da iz jedne je lire
više tužaljki proizišlo no od svih narikača,
da jedan svijet od tužaljke je nastao, u kojem
sve ponovno je bilo tu: šuma i dol
i put i selo, polje i rijeka i zvijer,
i da se oko toga svijeta tuge okretalo,
baš kao oko druge Zemlje, jedno Sunce
i jedno ozvjezdano tiho nebo,
jedno nebo tuge s izobličenim zvijezdama: –
nju tako ljubljenu.

No ona išla je uz ruku onog boga,
korakâ sputanih dugačkim povojima,
nesigurna, nježna i bez nestrpljenja.
Bila je u sebi, ko neko više ufanje,
i nije mislila na čovjeka što išao je pred njima
niti na put što uzlazio je u život.
Bila je u sebi. I njena umrlost
Ispunjala ju je u potpunosti.
Ko što je plod slatkoće pun i tame,
tako je bila puna svoje velike smrti,
još toliko joj nove da ništa nije poimala.

U novome je bila djevojaštvu
i nedodirljiva; njen spol je bio sklopljen
ko mladi cvijet nadomak večeri,
a ruke joj se bjehu tako odvikle
od supružništva da čak i beskonačno
lak dodir lakog boga koji ju je vodio
vrijeđao ju je kao pretjerana prisnost.

Već nije bila ona plavokosa žena
što katkada je odjekivala u pjesnikovim
napjevima,
ne više miris, otok na prostranu ležaju,
niti svojina onog čovjeka, ne više.

Već je bila opuštena kao duga kosa
i posve predana ko pala kiša
i razdijeljena ko stostruka zaliha.

Već je bila korijen.

I kad iznenada
bog je zaustavi i s bolnim uzvikom
progovori joj riječ: Osvrnuo se, –
ne shvati ona, već istiha rekne: Tko?

Al u daljini, táman ispred sjajna izlaza,
Stajao je netko čije lice
Razaznati se nije moglo. Stajao je i gledao
kako na tráku staze među livadama
bog poruka, pogleda puna žalosti,
šutke se okrenu da slijedi priliku
što već je vraćala se onim istim putem,
korakâ sputanih dugačkim povojima,
nesigurna, nježna i bez nestrpljenja.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rajner Marija Rilke

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu