Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dragan Malešević Tapi

taj Uto Jan 05, 2010 2:40 pm
First topic message reminder :

Autobiografija

Rodjen sam 1949. godine, u Hilandarskoj ulici, tik uz Radio Beograd. Čim sam prohodao počele su igre sa decom na ulici. Automobila nigde. Ali, otkad znam za sebe, stalno sam nešto majstorisao. Imao sam neki Božji dar, da od drveta, nožićem, nekim turpijama koje su ovde mogle da se nađu -napravim čuda. U to vreme deca su vozila kolica koja su se kotrljala na tri kuglagera, i ja sam sebi, pre nego što sam pošao u školu (a pošao sam sa šest godina), napravio prva kolica. Problem su bili kuglageri, koji su se mogli naći na otpadu na Dorćolu. Otišavši tamo doživeo sam fascinaciju u tom velikom svetu čije su se dveri otvarale pred mojim očima: video sam jedno veliko bure prepuno kuglagera!
Pošto sam bio toliko mali, nisam mogao da se propnem dovoljno da sam biram, čuvar otpada je preturao, preturao i, našao odgovarajuće, odlične, pa sam se ja, praktično, u prvi razred "uvozao" sa najboljim kolicima u ulici.
Na mestu sadašnje zgrade "Politike", nalazila se stolarska radnja Lazara Komendića. Čika-Laza me je pustao da svoje slobodno vreme provodim u njegovoj radnji. On me je učio koje daske mogu da koristim. Tako sam ja, već u prvom osnovne, imao razvijen biznis sa tim kolicima. Prodavao sam ih i dalje od moje ulice: deci iz Vlajkovićeve, Lole Ribara, iz Kosovske ulice, sve tamo do parkića kod Skupštine.
Izuzetno dobro sam živeo od tih kolica. Pare sam čuvao, iz prostog razloga, što nisam imao na šta da ih trošim. Inače sam i tada bio široke ruke: decu sam vodio u poslastičarnicu kod Kovačevićke, prekoputa današnje zgrade “Politike”- na šlag. Vodio sam ih i u “Alhambru”, koja se nalazila na uglu Nušićeve i Kosovske ulice, gde su bile sjajne tulumbe.
Za mene je vrhunac uživanja i zadovoljstva bilo je da kupim senf u prodavnici "Pančevački rit", koja se nalazila na uglu Cetinjske i Hilandarske. Senf se tada prodavao na kutlače, i meni je najveće uživanje bilo da kupim senfa za tri banke i pola kila hleba i da odem na neko svoje tajno mesto i tamo sedim i jedem hleb i senf... To sam mnogo više voleo od kolača.

MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Dragan Malešević Tapi

taj Uto Jan 05, 2010 3:57 pm
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Dragan Malešević Tapi

taj Uto Jan 05, 2010 3:57 pm
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Dragan Malešević Tapi

taj Uto Jan 05, 2010 4:00 pm
Mnogi životi D.M. Tapija

Autor: Dejan Đorić
Bio sam prijatelj i saborac Dragana Maleševića Tapija. Kada nas takav čovek napusti bolje je sećati ga se, misliti šta je sve učinio nego hladno, analitički secirati njegov život i delo. Tapi je pojavom i stvaralaštvom svakog polarizovao, nasuprot onih drugih neki su ga u prvom susretu prepoznavali kao starog i vernog prijatelja. Pričalo se o njegovom šarmu, o tome da je mnoge nesebično pomogao ali je malo njih shvatilo da je on po liniji afilijacije, sviđanja ili antipatije, podelio ne samo umetnike, novinare, kritičare i istoričare umetnosti već javnost, a moglo bi se reći da je njegova borba bila neuporedivo šira i dublja, možda kosmička. Kada je nastradao, ne znam zašto sam zamišljao da je on sada Južna zvezda čistog i oštrog sjaja daleko u dubinama noćnog neba.

Maleševića mi je preporučio Dragoš Kalajić, njemu sličan avanturistički duh. Koliko je bio neodoljiv, podsećaju me reči koje je izrekao o Kalajiću: "Prvi put kada sam ga sreo imao sam utisak da ga poznajem ceo život i da smo uvek bili prijatelji". Tim neobičnije što su Tapi i Kalajić bili ljudi sa različitih strana barikada. Kalajić, prijatelj Juliusa Evole, najvećeg desnog mislioca, pisca knjige Desno od desnog, poznanik Ezre Paunda, Kalajić otac srpske desnice, apostol crne internacionale, strasni neprijatelj masonerije i svega američkog. Kao urednik Duge, najboljeg nedeljnika s kraja osamdesetih u ex Jugoslaviji, objavljivao je tekstove Mira Glavurtića o "slobodnom svinjarstvu". I Tapi, istureni, ekstremni slobodni zidar, ideolog i frontmen koji je prvi veliki novac stekao u Majamiju. Slično se ponovilo u susretu Tapija i Dragoslava Bokana koji sam organizovao. Dva najveća moguća ideološka i duhovna neprijatelja sa pažnjom, taktom i poštovanjem su se međusobno ophodili. Veliki ljudi se prepoznaju. Bokan mi nikada nije oprostio što mu na vreme nisam preneo jedan Tapijev savet. Poručio mu je još dok je bio slavni ratni komandant da potpuno promeni imidž da bi se o njemu razmišljalo kao filozofu, režiseru i istaknutom intelektualcu. Tapi je često bio ispred najinteligentnijih.

Kalajić je skoro pre dve decenije pozvao Momu Kapora da u Dugi objavi duži, senzacionalni, sjajno napisan tekst o Tapiju. Tu je bila i ta čarobna fotografija slikara pažljivo, sa tankom četkicom, nadnesenog nad precizno urađenom slikom, fotografija koja iskazuje više ljubavi za umetnost od kilometara sadašnjih dela u galerijama. Saznao sam za Tapija zahvaljujući tom članku. Premda je Tapija proslavio Kaporov tekst, uveo ga u arenu javnosti u kojoj će postati jedan od glavnih gladijatora (verovao je da je u jednoj od prošlih reinkarnacija bio veliki ratnik), Kalajić je želeo stručno mišljenje, potvrdu da je to slikarstvo o kome je pričao sa toliko neodređenog oduševljenja odista vredno. Treba znati da su to bili retki trenuci njegove iskrene ponesenosti jer je Kalajić u intelektualnom smislu bio nadmoćan svakom našem umetniku a i sam je bio uspešan slikar. Najčešće nije podnosio druge stvaraoce ili je bio potpuno ravnodušan što je bio znak njegove dobre volje. Publikovao sam više članaka o Tapiju, no izuzev predgovora u katalozima, oni se mogu smatrati fusnotama ili nastavcima odličnog Kaporovog uvoda.

Nešto je drugo bilo bitno. Između Maleševića i mene dogodio se neki elektricitet, uzajamno nikad dovršeno podsticanje i sarađivanje. Kada sam prvi put ušao u njegov dom u ulici Maršala Tolbuhina, na poslednjem spratu, iza debelih čelično-azbestnih vrata otpornih na vatru i metke, ugledao sam neobičan prizor. U prostoru neke minijaturne nusprostorije u kojoj je bilo mesta samo za malu stolicu i stočić, uz četkice, paletu i boje stajala je jedna poludovršena slika a dve gotove su se sušile. Slikar mi je krajnje ozbiljno i poduže objasnio svoj način rada zasnovan na preciznom i dugotrajnom podslikavanju i islikavanju, praćenju linija forme i strukture materije, metod iscrpnog nanošenja bezbrojnih tačkica, spuštanja do osnovnog, elementarnog nivoa likovnosti. Sve je treperilo i bilo živo na tim kamernim uljima krajnje zgusnute fakture, malim formatima koje je uslovio prostor "ateljea" i neophodnost višesatnog rada tokom mnogih meseci. Svaka od tih ranih slika nastala je nakon šest do osam sati rada tokom jednog meseca. Šta sve nisam čuo o tim slikama u godinama velike Tapijeve slave. Pričalo se da ima dva Rumuna u ateljeu koji mu za malu nadnicu sve slikaju, da epidijaskopom prenosi motive, da su ispod slika nalepljene fotografije u boji ili reprodukcije iz časopisa, da su nanesene fotografskim putem na platno, da uopšte ne zna da crta i sl. Stvorila se bila čitava negativna mitologija o Tapijevoj slici, ljudi koji ga nikad nisu videli su ostrašćeno napadali, zaklinjali se, puštali mašti na volju. Nisam se uopšte trudio da svim tim zavidljivcima bilo šta objasnim. To da sam mnogo puta satima sedeo i posmatrao ga dok slika, videvši brojne slike u raznim fazama rada i upoznao njegove efekte pre nego sto ih je snimio za seriju namenjenu slikarima početnicma, čuvao sam kao svoju privilegiju.

Malo njih je shvatalo Tapijeve ideje i značaj, njegova intuicija se upoznavala u naznakama, nikad nije mogla da se do kraja sledi jer je uvek bilo nečeg iza i iza. Tapi je kao guru svoj svet razdelio na više nivoa, prilagodio ga onima koji o umetnosti ništa ne znaju, onima koje treba inicirati sve do ideja koje je razmenjivao sa Draganom Martinovićem i sa školovanim slikarima. Živeći u Americi doneo je u našu sredinu američki način rada. Ulja se prodaju za velike sume a za skromniju klijentelu je žikle ili oil print. To su ovde shvatili kao prevaru, međutim, on je uspeo u nečemu drugom. Mobilisao je publiku i zainteresovao široke mase za slikarstvo. Od vremena oleografija Paje Jovanovića nije u srpske domove, radnje, škole i galerije, ušlo toliko likovnog materijala. Kako je neko primetio, Tapiju bi slikari trebalo da podignu spomenik jer se zahvaljujući njemu čulo da postoje te da su likovna dela vredna koliko i nagrade u sportu.

Malešević je sve zasnivao na ezoteriji, delovanju za posvećene i egzoteriji, planu rada za neupućene. U razgovorima sa njim, kada je otkrivao malo od svog znanja, shvatio sam da je on na višem nivou jedan od najvećih ezoterika koje smo imali a na egzoternom slikar. Mnoge njegove slike, naizgled banalne, mogu se čitati na sasvim drugi način od uobičajenog. Podučavajući druge svom slikarskom metodu otkrio je spoljni deo cele majstorije, svoje učenike nije uputio u finese koje su presudne. Dovoljno je pogledati njegove i njihove slike. Tapi je bio naš istaknuti jovanovac, autoritet za istoriju i teoriju masonerije i tajnih društava, o čemu je držao javna predavanja.To je jedan od ključeva njegovog slikarstva. Pozivanje na Jana van Ajka kao prethodne inkarnacije ima dublji smisao ukoliko se razmotre masonske inskripcije na slikama velikog Flamanca. Narod se zabavljao tim pričama, marketing se unapređivao, istoričari umetnosti su besneli, po ko zna koji put ne shvatajući ništa a upućeni su ćutali.

Mnogi i premnogi životi Dragana Maleševića vodili su ga na poprišta duhovne borbe. Poveo je bespoštedni rat protiv svih onih koji mrze slikarstvo a možda su ga najviše napadali slikari. Protiv ostrašćenih postmodernih kritičara objavio je oglas, možda naš najbolji konceptualni rad, dostojan Marsela Dišana. Imao je ideju da mu predgovore u svim katalozima piše samo jedan kritičar. Osmislio je potpuno nov tip rada sa javnošću, nikad viđen ni pre ni posle njega, štampajući za svoje samostalne izložbe i do četri hiljade pozivnica i trinaest hiljada kataloga. Imao je čast da ga na slavama i u privatnim kontaktima i po cenu raskida prijateljstva od napada brani Vladan Radovanović, najveći avangardni umetnik i teoretičar u istoriji srpske umetnosti mada ga nikad nije upoznao. Poklonio mi je svoju prvu sliku sa prestavom konja i želeo je da uradimo monografiju sa koricama od drveta, imao je za nju razrađenu tehnologiju, štampariju je pronašao u Vojvodini. Tražio je samo da o njemu pišem šta hoću i koliko hoću. Verovatno sam ga zadužio time što sam mu otkrio da nije hiperrealista već slikar magičnog realizma. Tapi je bio idol i ideal mladih, pokretač, finansijer i inspirator samostalnih i grupnih izložbi, raznih okupljanja i polemika. Prvi je primao udarce i zadavao ih. Sada kada ga više nema, shvatamo da je držao celu scenu srpskog modernog realizma, posle njega se ona urušila, niko ne može da ispuni tu prazninu, pokrene ljude i svi uspesi su sporadični i neznatni. Upitajmo se da li su toliko uspeli da ostvare oni koji su ga napadali.

Kao da Tapi nije bio samo čovek koji je drugima pomagao već i neko ko ih je čuvao od samog sebe jer je svakodnevno znao da mobiliše velike moći. U šali je govorio da nikad u Srbiji nije bilo sposobnijeg falsifikatora od njega i ponosio se da je prvu sliku uradio učeći od Vladimira Pajevića (sačuvao je). U apsolutnoj stvarnosti bio je neko koje stigao u naše vreme i sredinu iz nekog drugog sveta, bljesnuo kao najsjajnija kometa i vratio se u nepreglednu dubinu.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Dragan Malešević Tapi

taj Uto Jan 05, 2010 4:04 pm
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Dragan Malešević Tapi

taj Pon Jan 11, 2010 12:48 pm
Sponsored content

Re: Dragan Malešević Tapi

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu