Pozorišta Srbije

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Pozorišta Srbije

Počalji od ka5an taj Pet Jan 08, 2010 10:42 pm

Pozorište u Srba ima tradiciju dugu više od osam stoleća iako teatarski život na ovim prostorima nije tekao bez prekida. Srpska pozorišna izvođenja u srednjem veku imala su u osnovi svetovnu i zabavljačku funkciju (improvizacije bez pisanog teksta prikazivane su na javnim mestima) i bila izvan okvira i uticaja Pravoslavne crkve. Podaci u umetničkoj literaturi 13. veka pokazuju da su crkvene vlasti zabranjivale vernicima da odlaze na skupove gde glumci igraju svoje predstave. Teodosije (1264-1328), kaluđer u srpskom manastiru Hilandaru na Svetoj Gori i pisac, u delu Pohvale svetom Simeonu i Svetom Savi ističe, nasuprot nebeskim lepotama crkve, skomrahovo mrsko pozorište koje se priređuje na ulici, gde bezumno okupljeni svet po svakojakom nevremenu do kraja gleda i sluša štetne đavole pesme i nepristojne, ružne reči. Tragovi viđenih pozorišnih scena i starih sportskih svečanosti živeli su u srpskoj sredini i tokom 14. veka. Na fresci Ruganje Hristu, slikanoj između 1317. i 1318. godine u manastiru Staro Nagoričino, zadužbini kralja Milutina, u prvom planu vide se tri osobe s dugim rukavima i nekolike s neobičnim instrumentima kako ismejavaju Spasitelja. Vladari Srbije, koji su imali dobrosusedske i diplomatske odnose s Dubrovnikom, slali su, za svetkovine svetog Vlaha (zaštitnika Dubrovnika), svoje muzičke i zabavljačke družine, a artisti Dubrovnika gostuju u Srbiji (1412, 1413. i 1426). Programe čine razne muzičke, pantomimske i lakrdijaške veštine i egzibicije. Početkom 16. veka, poturčeni velikaš Ali-beg Pavlović, nesumnjivo srpskog porekla, poslao je u Dubrovnik svoju pozorišnu družinu kojom je upravljao Srbin Radoje Vukosalić (iz propratnog pisma upućenog Dubrovčanima može se zaključiti da je Vukosalić prvi poznati srpski glumac - upravnik putujuće pozorišne družine). U Srba je Vlast Turaka (druga polovina 15. - početak 19. veka) zaustavila razvoj kulture pa se u to doba samo povremeno javljaju predstave svetovnog karaktera. Izuzetak je Vojvodina, u kojoj deo srpskog naroda, naročito od kraja 17. veka, živeo u multietničkoj kulturi Habsburške monarhije, pa je pozorišna aktivnost bila pod srednjoevropskim uticajem.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od ka5an taj Pet Jan 08, 2010 10:43 pm

Prva novovremena srpska predstava bila je tzv. školska drama: u Sremskim Karlovcima, 1734. izvedena je Traedokomedija Manuila Kozačinskog (1699-1755), kojom počinje i novija dramska književnost u Srba. Razdoblje školskih predstava traje do 1813, kada počinje amatersko predstavljanje. Prva predstava izvedena je u Pešti krajem avgusta 1813: bila je to Kreštalica Joakima Vujića (1772-1847), sačinjena prema delu Augusta Kocebua. Glumce-đake iz predstava školskog pozorišta ovde su zamenili odrasli glumci, među kojima je bilo troje profesionalnih. Pošto je došao u Srbiju,. Vujić je osnovao Knjažesko-srbski teatar u Kragujevcu (1835-1836), u kojem je bio direktor, dramaturg, reditelj, glavni glumac, prevodilac i adapter dramskih dela. Zbog svoje teatarske aktivnosti, Joakim Vujić zaslužio je pomalo patetičnu titulu "otac srpskog pozorišta".
Prva profesionalna pozorišna grupa u Srba nastala je 1838. godine u Novom Sadu. Bilo je to Leteće diletantsko pozorište, koje je do 1840. davalo predstave u Novom Sadu, Zemunu i Pančevu; zatim od juna 1840. do pred kraj 1841. u Zagrebu (pod imenom Domorodno teatralno društvo), da bi se februara 1842. godine utopilo u Teatar na Đumruku u Beogradu čineći ga profesionalnim. Ovo pozorište ima najvećih zasluga što će u sedmoj deceniji 19. veka biti stvoreni prvi stalni profesionalni ansambli na južnoslovenskom prostoru (Novi Sad, Zagreb, Beograd).
Veliki dramski pisac u Srba bio je Jovan Sterija Popović (1806-1856). Oslobodivši se pseudoklasičnih shema i nacionalne romantike, Popović postaje prvi srpski pisac s izrazitim obeležjima realističkog pristupa književnoj i teatarskoj materiji i osnovni oslonac repertoara srpskih pozorišta od 1830. do 1870. godine. Stvarajući likove po živim uzorima i otkrivajući komično u njihovim naravima i karakterima, dao je lucidne analize mentaliteta i duha svojih sugrađana, omogućivši istaknutim srpskim glumcima da daju niz uverljivih umetničkih ostvarenja, od kojih su neka ušla u legendu. Popovićeve komedije i danas su sačuvale scensku vitalnost i satiričnu aktuelnost. To dokazuju predstave posle Drugog svetskog rata: Rodoljupci u režiji Mate Miloševića (1949), Pokondirena tikva, Ženidba i udadba i Rodoljupci u režiji Dejana Mijača (1973, 1975, 1986) te Laža i paralaža i Tvrdica (Kir Janja) u režiji Egona Savina (1991, 1992). Popovićeva dela manje su prikazivana na sceni tokom druge polovine 19. veka, koja biva u znaku prilagođavanja i srpskih pozorišta i srpskih dramskih pisaca potrebama i ukusu publike. Ako se ima na umu da su dva stalna srpska profesionalna ansambla, Srpsko narodno pozorište (osnovano 1861. u Novom Sadu, na teritoriji pod vlašću Austrije - kasnije Austro-Ugarske) i Narodno pozorište (osnovano 1868. u Beogradu, u slobodnoj Kneževini Srbiji) - imala pretežno rodoljubivu funkciju i stalne finansijske nevolje, biće jasnije njihova bezuslovna okrenutost duhovnom vidiku gledalaca toga doba. Repertoarima srpskih pozorišta zato, sve do kraja 19. veka, kada je reč o delima nacionalne dramaturgije, preovlađuju dva osnovna vida dramskih dela: istorije drame i tragedije poznog romantizma, kojima je podsticano narodnosno osećanje i probuđena istorijska svest Srba te vedri seoski komadi iz narodnog života "s pevanjem".

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od ka5an taj Pet Jan 08, 2010 10:44 pm

Šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka Laza Kostić (1841-1910) i Đura Jakšić (1832-1878) dali su srpskoj romantičarskoj drami i pozorištu nov pesnički jezik i nov tip dramskog junaka, za kojeg je bila karakteristična psihološka podvojenost. Pozorišni datumi bila su izvođenja Kostićevih tragedija Maksim Crnojević (1869), u kojoj se ukrštaju svet srpske narodne epike i svet Šekspirove tragedije, i Pera Segedinac (1882), u kojoj se tragedija iz istorije srpskog naroda prepliće s gorućim problemima Kostićeva vremena. Izvođenje Jakšićevih drama Jelisaveta kneginja crnogorska (1868) i Stanoje Glavaš (1878) potvrdila su njegovu darovitost i vatren, buntovni temperament, ali i skromna dramaturška znanja.

Krajem 19. veka prestaje u pozorištima na srpskom teatarskom prostoru dominantan uticaj nemačkih uzora. Uticaj francuskog pozorišta postaje sve jači jer se vraćaju, naročito u Beograd, novi ljudi školovani u Francuskoj. Do Prvog svetskog rata to nije bio uticaj novih pozorišnih strujanja u Francuskoj nego uticaj Francuske komedije (Comedie-Francaise) i pariskih bulevarskih pozorišta: Noviji stilovi evropske dramaturgije i pozorišta (naturalizam, simbolizam, ekspresionizam) i ne samo francuski - osetili su se tada i u srpskoj dramaturgiji i teatru, dok je već istrošeni žanr narodnih komada s pevanjem uneo novu osećajnost i poetski ton u realističkom prosedeu Borisav Stanković (1876-1927), s delom Koštana (prvo izvođenje 1900), koje je po popularnosti i danas kultno delo srpskih pozorišta i publike.

Ceo 20. vek obeležio je, kao suvereni vladalac repertoara srpskih pozorišta, Branislav Nušić (1864-1938). Živeći u pozorištu ne samo kao pisac nego i kao praktičar (upravnik, dramaturg, reditelj, a u mladosti i glumac), osluškivao je rađanje smeha publike i ta iskustva prenosio je u svoje komedije, u kojima se nalazi zbir najraznovrsnijih postupaka i načina da se postigne smeh. Sačuvavši aktuelnost i scensku vitalnost i u našem vremenu, Nušićeva dela omogućila su nekolika vrhunska ostvarenja savremenog srpskog pozorišta (Ožalošćena porodica u režiji Mate Miloševića, Narodni poslanik u režiji Dejana Mijača) ili veoma uspele eksperimente s promenom žanra (Sumnjivo lice u režiji Soje Jovanović, Mister Dolar u režiji Miroslava Belovića, Pučina u režiji Dejana Mijača).

Između dva svetska rata pozorišne ljude u Srbiji očaravala su gostovanja Moskovskog hudožestvenog teatra (1920-1921. i 1924), koji postaje uzor. U praksi se, međutim, javljaju različita stilska opredeljenja: od ekspresionizma i simbolističke stilizacije do naturalizma i psihološkog realizma. Valja naglasiti da se uporedo s tragovima romantičarske dikcije u glumi (kao recidiva 19. veka), koji su trajali i u prvoj poratnoj decenij, sve češće javljaju urbani prirodni govor i savremeni senzibilitet u glumačkom izrazu. U to vreme Beograd ima glumački ansambl visokog, srednjoevropskog umetničkog ranga.

Posle Drugog svetskog rata dolazi do bujnog razvoja pozorišta u Srbiji. I pored mnogih nepovoljnih efekata administrativnog upravljanja pozorištem, u pozorištima Srbije oblikovan je samosvesniji i ozbiljniji odnos prema stvaralaštvu, a porasle su i umetničke ambicije. Istina, prve godine posle rata protiču u znaku sovjetskog uticaja i dogmatski shvaćenog Sistema Stanislavskog. Srpski imitatori pomešali su estetiku Moskovskog hudožestvenog teatra - koja je pripadala određenom, konkretnom vremenu, i zato bila osuđena na efemernost - i suštinu Sistema, koji počiva na upitanosti, proveri i pozivu na nadgradnju večitih zakona glumačke egzistencije na sceni. Izuzetak je bilo jugoslovensko dramsko pozorište, osnovano u Beogradu 1947, od istaknutih glumaca iz cele Jugoslavije. Ovaj teatar je - zahvaljujući svom umetničkom vođi Bojanu Stupici (1910-1970) i zajedničkom opredeljenju za usavršavanje pozorišnog znanja i profesionalnosti - u prvoj deceniji rada izrastao u eminentno evropsko pozorište. To potvrđuje uspeh na Teatru nacija u Parizu s predstavama Dundo Maroje Marina Držića 1954, Jegor Buličov Maksima Gorkog 1955, Ožalošćena porodica Branislava Nušića i Otkriće Dobrice Ćosića 1964. To ilustruje i fragment prikaza Žan-Žaka Gotjea u listu "Le Figaro: "Način na koji je jugoslovensko dramsko pozorište iz Beograda izvelo Jegora Buličova dostojan je najvećih pohvala... Pred nama je jedan ansambl, homogen... ispunjen duhom celine koji deluje s visokom svešću i odiše dostojanstvom." U to vreme Jugoslovensko dramsko pozorište igra domaći i strani repertoar i dela savremene dramaturgije čija je vrednost proverena. Realizam je bio kredo srpske umetnosti tog vremena, ali je u predstavama ovog pozorišta u prvom planu bilo osvajanje žanra i stila predstave i širenje realističkog prosedea. U interpretaciji se težilo istinitosti i ustajalo protiv šablona, banalnosti i vulgarizacije, šo je dovelo do visokog artističkog profesionalizma ansambla. U njemu je prizivan idolopoklonički odnos prema zadacima pozorišta: "Glumac je bio umetnik, scenograf artist, reditelj, hudožestvenik, proba je bila svečanost, premijera - istorijski događaj."

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od ka5an taj Pet Jan 08, 2010 10:46 pm

Posle 1951. godine, kada je počelo otvaranje Jugoslavije prema Zapadu, nastala je snošljivija i umetnički plodotvornija klima u umetničkom radu. U pozorištima Srbije ističe se, s novim repertoarskim profilom, Beogradsko dramsko pozorište, koje od 1951. do 1956. godine prikazuje dela Artura Milera (Smrt trgovačkog putnika, Lov na veštice, Pogled s mosta), Tenesija Vilijamsa (Staklena menažerija, Mačka na usijanom limenom krovu), Džona Ozborna (Osvrni se u gnevu) i drugih pisaca sa Zapada. Na temelju te dramaturgije javlja se nov tip glume, koja se ogledala u deakademizaciji i privatizaciji u upotrebi izražajnih sredstava. Posle zabranjene predstave Beketovog Čekajući Godoa (Beogradsko dramsko pozorište, 1954), počinje novo pozorišno razdoblje u Srbiji. Reditelj i glumci te predstave, sa mladalačkom upornošću i sticajem srećnih okolnosti, uspeli su da predstavu prikažu na sceni novoformiranog pozorišta Ateljea 212 u Beogradu 1956. Bila je probijena estetska barijera i vlast je bila prisiljena da se pomiri s određenom merom umetničke slobode, pod uslovom da se ne prelaze političke međe (bilo je to prvo Beketovo dramsko delo izvedeno na scenama Istočne Evrope). Od 1956. do 1960. godine Atelje 212 prikazuje dela Ž. P. Sartra (Iza zatvorenih vrata), E. Joneska (Stolice), A. Kamija (Nesporazum), H. Pintera (Nastojnik), S. Mrožeka (Policajci) i druga dela savremene svetske dramaturgije i sa Zapada i sa Istoka. Scena Ateljea 212 oslobađa se težnji k verizmu i postaje pozornica - ne krijući od gledalaca nego im pokazujući da je to. Reprezentant tog stila glume bio je popularni glumac Zoran Radmilović (1933-1985). Posle osnivanja Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala (BITEF) 1967 - čiji je spiritus movens bila Mira Trailović (1924-1989), upravnik, i Jovan Ćirilov (1931) dramaturg Ateljea 212 - ovo pozorište se okreće nacionalnom repertoaru (otkrivanju novih dramskih pisaca ili dramatizaciji proze poznatih domaćih pisaca), i to je upadljiva osobenost njegove repertoarske politike do danas. Narodno pozorište, najstarije u Beogradu, nastavilo je svoju ulogu teatra nacionalne kulture - i s tradicionalno dobrim glumačkim ansamblom tumačilo je dela nacionalne i svetske klasike, prikazujući povremeno i dela savremenog repertoara (dve režije dr Huga Klajna - Šuma A. N. Ostrovskog, 1947, i Pobuna na Kejnu H. Vouka 1956, i Stupičina režija Krležine drame U agoniji 1959, reprezentativne su predstave prvih posleratnih decenija). Posebnu ulogu u pozorišnom životu Srbije imalo je i Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada. Njegovo "zlatno doba" - od 1953. kada se u njemu okupila grupa mladih reditelja s Dimitrijem Đurkovićem (1925) na čelu, do 1974. godine, kada se "rediteljski tim" definitivno raspao - zapamćeno je po traganju za novim putevima scenskog izraza u okviru srpskog pozorišnog prostora. To su bili: ironijski lirski teatar, insistiranje na fizičkom aspektu glumačkog izraza, repertoarska orijentacija upućena senzibilitetu mladog obrazovnog gledaoca, geslo da su glumac i prostor igre temeljni znak pozorišnog jezika, teatar koji teži nekoj društvenoj intervenciji i prikazivanje tamnih strana našeg vremena i socijalističkog društva. U poslednjoj deceniji valja pomenuti rad Narodnog pozorišta u Subotici, gde je formirano jezgro višenacionalnog ansambla koji će, po mišljenju njegovog umetničkog rukovodioca Ljubiše Ristića (1947) - upravo zbog mešanja različitih jezika, međusobnog preplitanja raznih kulturnih uticaja i tradicija - presudno obezbediti karakter same pozorišne produkcije

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od ka5an taj Pet Jan 08, 2010 10:47 pm

U prvih pola stoleća rada srpskih profesionalnih pozorišta poslove reditelja obavljale su dve osobe: upravnici pozorišta (najčešće književnici po vokaciji) birali su dela za repertoar, vršili dramaturšku obradu teksta i analizu likova, odlučivali o podeli uloga (poštujući tadašnje konvencije pozorišta Evrope o podeli ansambla na glumačke fahove) i brinuli o čistoti jezika i pravilnom izgovoru na sceni, dok su istaknuti iskusni glumci brinuli o tehničko-scenskom aspektu predstave. U Srbiji je režija kao autohtoni umetnički čin počela 1911. godine s angažovanjem prvih profesionalnih reditelja Aleksandra Ivanoviča Andrejeva (1875-1940), koji je u Beograd došao s reputacijom učenika Stanislavskog i negdašnjeg člana MHAT-a, i Milutina Čolića (1882-1964), koji je bio đak nemačkog reditelja Karla Hegemana i Maksa Rajnharta.

Tri reditelja svim različitih poetika obeležili su režiju na srpskim scenama između dva svetska rata; Mihailo Isailović (1870-1938), Jurij Ljvovič Rakitin (1882-1952) i tokom četvorogodišnjeg gostovanja u Beogradu Branko Gavela (1885-1962). Isailović je bio nemački đak - sledbenik majningenovaca i Maksa Rajnharta, i njegova pozorišna poetika zasnivala se na skrupuloznom služenju dramskom delu, dok je Rakitin, kao sledbenik ruskog avangardnog reditelja B. E. Mejerholjda, bio sklon teatralizaciji i insistiranju na sočnom glumačkom izraz, "fizičkoj radnji", klovnijadama i, kad god je bilo prilike za to, žanrovski se opredeljivao za grotesku - služeći se različitim i duhovitim rediteljskim domišljanima. Gavela je bio prvi reditelj na južnoslovenskom pozorišnom prostoru koji je izgradio vlastitu poetiku, koja je sjedinjavala pozorišnog klasika i novatora, kult antičke lepote i sklada i moderni nemir fantazije i duha. Četiri sezone koje je, u naponu stvaralačke snage, proveo u Beogradu (1926-1929) donele su nov duh srpskoj režiji, jer je Gavela od proba stvarao prava "bogosluženja" umetnosti, fascinantan pozorišni univerzitet, na kojem su se, na najbolji način, školovali mnogi srpski glumci.

Posle Drugog svetskog rata ističu se Mata Milošević (1901), Miroslav Belović (1927) i Dejan Mijač (1934), a posebno valja upozoriti na rad reditelja Bojana Stupice u pozorištima Beograda. Miloševićeve predstave karakterišu studiozan prilaz delu, usmeren na istraživanje istine o životu i čoveku, odmerenost, racionalnost i bogata i prefinjena scenska mašta - lucidna i novatorska. Strpljiv i iskusan u radu s glumcima, on je jedan od tvoraca prirodne i istinite glume i težnje da se ostvari skupna igra visokog artističkog nivoa (za neke od njegovih najboljih predstava karakterističan je pristup koji se može nazvati stilizovanim realizmom. Njegove najbolje predstave su: Jegor Buličov M. Gorkog, Kralj Lir V. Šekspira, Ožalošćena porodica B. Nušića i Na rubu pameti M. Krleže.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od ka5an taj Pet Jan 08, 2010 10:48 pm

Miroslav Belović je svoj prepoznatljiv rediteljski profil izgradio na temeljnom obrazovanju i prestižnim pozorišnim školama (Lenjingrad, Stratford na Ejvonu, Beograd). Višestruko darovit (dramski pisac, pesnik, esejist, glumac, pedagog), on je dramska dela tumačio trudeći se da glumca stavi u prvi plan svojih predstava. Najmarkantnija osobenost njegovih predstava jeste poetski realizam (Plug i zvezde Š. O'Kejsija, Talac B. Biena, Nikad se ne zna Dž. B. Šoa, Dundo Maroje M. Držića i Gospoda Glembajevi M. Krleže u Teatru Vahtangov u Moskvi). Belovićeva je zasluga što je spasao od zaborava niz zapostavljenih dela jugoslovenske dramaturgije. Nov pristup nacionalnoj dramskoj baštini (naročito u tumačenju dela Jovana Sterije Popovića i Branislava Nušića) karakterističan je i za Dejana Mijača, danas vodećeg reditelja Srbije. Raznovrsnost izvora kojima se služi u pripremnoj fazi predstave i studioznost kojom ih koristi obezbeđuju mu autoritet u glumačkom ansamblu koji znalački bira i sastavlja (i više od toga: uprkos nejednakim stvaralačkim moćima pojedinaca, ume dovesti glumce do svesti o celini predstave i ostvariti sjajne pojedinačne domete i visok umetnički nivo celog ansambla). Ima izražen smisao za ritam predstave, dinamiku i kadencu govora glumaca u gradiranju sukoba na sceni - često i u dinamici mizanscena. U globalnom dešifrovanju njegova rediteljskog rukopisa valja poći od shvatanja teatra po kojem je polazna tačka autor, a završna gluma - pred gledalištem. Njegove najbolje predstave ostvarene su na delima nacionalne dramaturgije (Lažni car Šćepan Mali P. Petrovića Njegoša, Pokondirena tikva J. St. Popovića, Pučina B. Nušića, Mrešćenje šarana A. Popovića, Putujuće pozorište Šopalović Lj. Simovića), dok od predstava ostvarenih na svetskom repertoaru valja pomenuti Troila i Kresidu V. Šekspira, Vasu Željeznovu M. Gorkog, Dom Bernarde Albe G. Lorke, Kola mudrosti dvoja ludosti A. N. Ostrovskog i Garderobera R. Harvuda.

Bojan Stupica bio je ne samo tvorac značajnih i uzbudljivih predstava nego i umetnik koji je težio da stvori svoje pozorište. To je ostvario u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu, u kojem je od 1947. do 1955. godine režirao značajne predstave - Ribarske svađe K. Goldonija, Talente i obožavaoce A. N. Ostrovskog, Fuenteovehunju L. De Vege, Ledu M. Krleže i najblistavije ostvarenje srpskog teatra Dundo Maroje Marina Držića (1508-1567), koju je videla publika u Parizu, Moskvi, Lenjingradu, Beču, Budimpešti, Varšavi, Veneciji i drugim evropskim gradovima. Stupica je bio reditelj bujne scenske uobrazilje, temperamentan i maštovit, pa je svako delo koje je postavio na scenu imalo umetnički otisak njegove ličnosti: i igra glumaca, i dekor, i osvetljenje, i scenska muzika. Tačno je zapaženo da je teatralizam za njega bio manifestacija životnih principa, a ne apstraktnog umetničkog zakona.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od ka5an taj Pet Jan 08, 2010 10:49 pm

Šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka (uz neophodnu podršku štampe i elite srpske inteligencije, koja se oko Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu okupila) glumci se nameću društvu kao značajni nosioci nacionalnih ideja i važan kulturni činilac. U romantičarskoj epohi srpske glume ističu se Toša Jovanović (1845-1883), glumac lepe muževne pojave i zvonkog glasa, tumač velikog klasičnog repertoara; Milka Grgurova (1840-1924), najbolja srpska glumica tragičnog stil i, kao poslednji izdanak romantičarske glume, Dobrica Milutinović (1880-1956), najomiljeniji glumac u istoriji srpskog pozorišta, umetnik izrazite individualnosti, markantne i lepe pojave, s glasom zanosne lepote i temperamentom kojem po silini ali i lirskoj emocionalnosti nije bilo premca. Najviše umetničke domete ostvario je u likovima V. Šekspira (Romeo, Marko Antonije, Otelo, Šajlok, Kralj Lir), P. Korneja (Sid), J. F. Šilera (Don Karlos), F. Dostojevskog (Raskoljnikov), L. Tolstoja (Feđa Protasov), i, u nacionalnom repertoaru, B. Stankovića (Mitke) i I. Vojnovića (Orsat Veliki).

Realističku fazu u srpskoj glumi počinje Aleksa Bačvanski (1832-1881), a markantno je nastavlja plejada velikih glumaca narodnog pozorišta u Beogradu: Milorad Gavrilović (1861-1931), Sava Todorović (1862-1935), Ilija Stanojević Čiča (1859-1930) i Dimitrije Ginić (1873-1934). Najznačajniji glumac ove epohe i glumac najvećeg umetničkog dometa u istoriji srpske glume bio je Pera Dobrinović (1853-1923). Dobrinović je bio glumac raskošnog talenta, iako nije imao prirodnih predispozicija za uloge scenskih heroja: bio je mali rastom, debeo, s fizionomijom u kojoj se malo šta moglo nazreti od talenta osim u živim očima, a glas mu nisu odlikovali ni prevelik volumen ni zavodljiva boja. Ali, zahvaljujući prirodnoj inteligenciji, intuiciji, neiscrpnoj uobrazilji i izuzetnoj marljivosti, uspeo je da u toku duge, i stalno blistave, glumačke karijere ostvari u komičkom, karakternom i dramskom fahu nekoliko stotina različitih i, u osnovnim crtama izvrsno pogođenih likova te da i u beznačajnim i osrednjim delima ostvari uloge koje se pamte i podižu vrednost dela i predstave. A u svim ulogama davao je - kako je tačno zapazio Milan Grol - ono što je najveće u glumačkoj veštini - duboku, čovečansku sadržinu. Tumačio je uloge u delima V. Šekspira (Ričard III, Jago, Luda u Kralju Liru), Ž. B. P. Molijera (Orgon, Žeront), P. Kalderona, J. V. Getea, J. F. Šilera, V. Igoa, N. V. Gogolja (Gradonačelnik u Revizoru), A. P. Čehova, O. Miraboa (Isidor Leš - Posao je posao), R. Braka (naslovna uloga - Don Pietro Karuzo), u delima pisaca nacionalne dramaturgije J. St. Popovića, K. Trifkovića, L. Kostića, B. Nušića i u mnogim delima "narodnih komada s pevanjem" i operetama. Dobrinović je prvi srpski glumac kojem je podignut javni spomenik (u Novom Sadu, 1982).

Između dva svetska rata dolazi do konačne dominacije realističkog izraza u srpskoj glumi. Pored plejade stare glumačke generacije, koja je bila aktivna i u prvoj deceniji međuratnog razdoblja, ističu se, velikom i opštom popularnošću kod publike, najvedrija srpska glumica Žanka Stokić (1887-1947) i veliki glumac modernog senzibiliteta Raša Plaović (1899-1977). U svoju glumu Žanka Stokić unosila je obilje životno autentičnih detalja. Likovi njenih junakinja bili su kompletna ljudska bića i uvek su imali i izraz njene umetničke individualnosti (njeni najveći glumački uspesi bili su uloge u komedijama B. Nušića, pre svega nezaboravna Živka iz Gospođe ministarke). Prvi korak u osavremenjivanju srpske glume na njenom putu k modernom evropskom izrazu učiniće R. Plaović, sa dva najveća ostvarenja ovog razdoblja srpske glume (Hamlet u istoimenoj Šekspirovoj tragediji i Leone Glembaj u Krležinoj drami Gospoda Glembajevi). Inteligentan, obrazovan, pronicljiv, emocionalan, stalno je težio da u glumu unese više stvaralačkog duha i nerva, ne odričući se životnih sadržaja.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od ka5an taj Pet Jan 08, 2010 10:49 pm

Magistralnu liniju srpske glume, koju čine Toša Jovanović - Milka Grgurova - Dobrica Milutinović - Pera Dobrinović - Milorad Gavrilović - Žanka Stokić - Raša Plaović, posle Drugog svetskog rata nastavljaju Milivoje Živanović - Mira Stupica - Branko Pleša. Milivoje Živanović (1900-1976) bio je jedan od poslednjih predstavnika plejade glumaca barda, glumaca heroja i misionara. Imao je izrazit i silan glumački temperament, koji su dopunjavali markantna pojava i sugestivan glas. Tumačeći likove u svim žanrovima, stvarao ih je iz jednog bloka, u gromadi, s velikim nadahnućem i elementarnom silom u zamahu (naslovne uloge u Jegoru Buličovu M. Gorkog i Kralju Liru V. Šekspira, Gelah u Zatočenicima iz Altone Ž. P. Sartra, Agaton u Ožalošćenoj porodici B. Nušića). Prekretnički glumac posleratnog srpskog pozorišta bio je Branko Pleša (1926), koji je glumu na ovim prostorima uveo u moderne tokove evropskog scenskog izraza. Lepa pojava, besprekorna dikcija - koja je podstakla njegov brži i moderniji ritam govora, dotad neviđen na srpskim scenama - temeljno obrazovanje, koje mu je omogućilo da se suvereno kreće kroz dela klasika i najmodernijih pisaca naše epohe, učinili su ga jedinstvenim glumcem savremenog srpskog pozorišta (Ivan u Braći Karamazovima F. M. Dostojevskog, Markiz od Poze u Don Karlosu J. F. Šilera, likovi V. Šekspira Edgar i Magdaf, antologijska uloga negativca u Na kraju puta Marijana Matkovića i niz komičnih i salonskih likova u delima svetskog repertoara). Po mnogim osobenostima glume i vrednostima umetničkih dostignuća, odmah uz Živanovića i Plešu, trebalo bi istaći Ljubišu Jovanovića (1908-1971) i Ljubu Tadića (1929). Jovanović je imao veliku moć transformacije, markantnu muževnu pojavu i specifični senzibilitet koji mu je omogućio da se od svih glumaca međuratne generacije najprirodnije prilagodi modernom svetskom repertoaru i novim teatarskim tendencijama (Falstaf u Henriku IV V. Šekspira, Nesrećković u Šumi A. N. Ostrovskog, Danton u Dantonovoj smrti G. Bihnera, Džek Bojl u Junoni i pauni Š. O'Kejsija). Glumu Tadića odlikuje snažni temperament, sugestivnost i koncentracija u velikim protagonističkim ulogama. Njegovo ostvarenje Oderera u Prljavim rukama Ž. P. Sartra (u izvrsnoj režiji Bore Draškovića) u samoj je vrhu najboljih ostvarenja srpske glume. U prve dve posleratne decenije najmarkantnija glumica u Srbiji bila je Marija Crnobori (1919), tragetkinja klasičnog repertoara (Sofoklova Antigona, Rasinova Fedra, Geteova Ifigenija), dok je celo razdoblje posle Drugog svetskog rata obeležila Mira Stupica (1923), glumica velikog talenta i širokog kreativnog dijapazona. Raspolažući obiljem prirodnih darovitosti, ona je iskrenom emocionalnošću prožela sva svoja ostvarenja na sceni (Petrunjela u Dundu Maroju M. Držića, Saša Njegina u Talentima i obožavaocima A. N. Ostrovskog, Danica u Ljubavi Milana Đokovića, Gruša Vahandze u Kavkaskom krugu kredom B. Brehta).

Između dva svetska rata počinje u Beogradu formiranje kruga pozorišnih scenografa i kostimografa koji se oslobađaju uticaja evropske iluzionističke scenografije. Među njima se naročito ističu slikar Jovan Bijelić (1884-1964), koji je u srpskoj scenografiji izvršio transmisiju između umetnosti slikarstva i umetnosti scenografije, i Vladimir Ivanovič Žedrinski (1899-1974), koji je uspešno povezao realizam ruske scenografske škole s modernim težnjama k stilizaciji. Posle Drugog svetskog rata scenografija i kostimografija pratile us sve promene kroz koje je pozorište u Srbiji prolazilo. U prvoj deceniji ističu se scenograf realističke orijentacije Milenko Šerban (1907-1979) i kostimograf Milica Babić-Jovanović (1909-1968), čije radove odlikuje istančano osećanje stila, mera u korišćenju kolorističkih efekata i autentičnih folklornih elemenata i ornamenata. Novije tendencije javljaju se u scenografijama Vladimira Marenića (1921), koje odlikuju monumentalna ali funkcionalna rešenja što sugestivno oživljavaju ambijent kao i u radovima kostimografa Mire Glišić (1918-1965), koje krase bogati kolorit i lucidna invencija. Danas je najznačajniji scenograf Miodrag Tabački (1947), koji polazi od rediteljskih zamisli, ali im daje svoj podtekst i svoju osnovnu ideju. Prva dama savremene srpske kostimografije, Božana Jovanović (1932), manje je obuzeta preciznošću kroja ili detalja kostima, ali njeni slikarski valeri traju i trepere zajedno sa scenskim govorom i ostvaruju u gledalištu estetski pročišćenu ali i anizantnu scensku atmosferu.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od ka5an taj Pet Jan 08, 2010 10:51 pm

Najznačajnija pozorišna institucija u Srbiji jeste Sterijino pozorje (osnovano 1956, u Novom Sadu), u okviru kojeg se svake godine održavaju Jugoslovenske pozorišne igre - festival predstava ostvarenih na delima nacionalne dramaturgije. Skoro četiri decenije predstave izvedene na ovom festivalu daju dragocen doprinos afirmaciji srpskih i južnoslovenskih pisaca. Tako je predstava Nebeski odred (1956) dvojice debitanata, Aleksandra Obrenovića (1928) i Đorđa Lebovića (1928), bila prekretničko delo u posleratnoj srpskoj dramaturgiji. Reč je o potresnoj priči o sedmorici zatvorenika nacističkog logora Osvjenćim (Aušvic), koji pristaju da ubijaju svoje sapatnike da bi život produžili za tri meseca. Delo je negiralo socijalistički realizam, revitalizovalo realizam i hrabro otvorilo raspravu o etičnosti i prirodi ljudskoj. U sledećoj deceniji pozorišta sve više postavljaju dela nacionalne dramaturgije, a likovi i situacije u njima postaju psihološki složeniji i bliži problemima savremenog društva. Koriste se istorijske analogije i ezopovski jezik da bi se objašnjavali savremena društvena situacija i aktuelni istorijski procesi. Značajni datumi ove decenije bile su predstave ostvarene prema dramama Borislava Mihailovića (Banović Strahinja), Velimira Lukića (Dugi život kralja Osvalda) i Jovana Hristića (Savonarola i njegovi prijatelji). Novu prekretnicu donosi u trećoj poratnoj deceniji niz predstava ostvarenih prema delima Aleksandra Popovića (1929), koji je radikalno doveo u pitanje osnovne normativne pretpostavke aristotelovske dramaturgije (on u prvi plan stavlja jezičke valere koji nametljivo preuzimaju gotovo sve dramske izražaje pod svoju kontrolu). U najuspelijim ranim inscenacijama Popovićevih dela (Ljubinko i Desanka, Čarapa od sto petlji, Krmeći kas) reditelji su sledili taj piščev stav, a još uspelija teatarska rediteljska ostvarenja Branka Pleše i Dejana Mijača realizovana su u Popovićevim delima u kojima se javlja kritički sav prema društvenoj stvarnosti (Razvojni put Bore Šnajdera, Mrešćenje šarana, Kus petlić, Bela kafa). Najugledniji savremeni srpski dramski pisci, uz Popovića, danas su Ljubomir Simović (1935) i Dušan Kovačević (1947). Predstave najuspelijih Simovićevih dela (Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović) otkrile su njegovu moralnu senzibilnost, melodioznost i bogatstvo jezika i izuzetnu darovitost za humornu imaginaciju. Naslednik Branislava Nušića u popularnosti kod publike je Dušan Kovačević, iako je reč o piscu koji podrazumeva sve vrline svog naroda, ali njegove nedostatke, zablude, nitkovluke i gluposti izlaže nepoštednom smehu (Maratonci trče počasni krug, Sabirni centar, Balkanski špijun, Sveti Georgije ubija aždahu). Aktivnost Sterijinog pozorja doprinela je afirmaciji srpskih dramskih pisaca u svetu. Veliki broj Nušićevih dela izveden je u pozorištima Sovjetskog Saveza (najveći uspeh imala je Gospođa ministarka, izvedena u pozorištima 27 gradova), Češke, Poljske, Mađarske, Bugarske i drugih zemalja. Simovićeva drama Putujuće pozorište Šopalović postavljena je u Francuskoj (Pariz), Poljskoj, Češkoj i Slovačkoj. Komedije Dušana Kovačevića postavljene su u pozorištima u Nemačkoj (Berlin, Nirnberg, Potsdam), Poljskoj (Varšava, Krakov), Mađarskoj (Budimpešta), Velikoj Britaniji (London), SAD (San Francisku), Ukrajini (Kijev), Češkoj (Prag) i Slovačkoj (Bratislava).

Posebno valja pomenuti i Internacionalni jesenji teatarski festival BITEF, zahvaljujući kojem je Beograd, kako je više puta isticano, upisan u pozorišnu mapu Evrope i sveta, a gledaocima ovih prostora omogućeno je da se neposredno obaveštavaju o mnogim značajnim svetskim pozorišnim dostignućima. Ne bi trebalo prećutati da su prvih godina pojedine predstave BITEF-a zapanjivale gledaoce golotinjom, preobiljem erotskih scena i agresivnim ponašanjem glumaca, ali je bila privilegija videti na beogradskim scenama stvaraoce koji su obeležili noviju istoriju svetskog pozorišta (Pitera Tadeuša Kantora, Petera Štajna, Luku Ronkonija, Džulijana Beka, Judit Malinu, Roberta Vilsona, Euđenija Barbu, Pinu Bauš i druge). Tokom sledećih godina BITEF postaje važan podsticaj za stvaranje svetske intelektualne i pozorišne klime na našem prostoru, a istaknuti pozorišni stvaraoci Srbije prihvataju iskustva BITEF-a. Predstave iz Srbije češće se javljaju na programu ovog festivala i neke od njih dokazuju evropski i svetski nivo. (Predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta Veseli dani ili Tarelkinova smrt Suhovo-Koblina u režiji Branka Pleše podelila je glavnu nagradu BITEF-a 1974. s predstavama Bergmana i Efrosa, a 1990. predstava istog pozorišta Pozorišne iluzije Korneja u režiji Slobodana Unkovskog podelila je glavnu nagradu s predstavom pozorišta Ultima Vez iz Brisela).

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od ka5an taj Pet Jan 08, 2010 10:52 pm

U Srbiji danas radi 35 profesionalnih pozorišta, tri visoke škole za pozorišno obrazovanje (Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, Akademija umetnosti u Novom Sadu i Fakultet umetnosti u Prištini), dva pozorišna muzeja (Muzej pozorišne umetnosti Srbije u Beogradu i Pozorišni muzej Vojvodine u Novom Sadu), a njihov rad prati pet stručnih pozorišnih publikacija (časopis evropskog ugleda "Scena", "Pozorište" i Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku u Novom Sadu, "Teatron" i "Ludus" u Beogradu).

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Srpsko narodno pozorište

Počalji od ka5an taj Pet Jan 08, 2010 10:58 pm

Srpsko narodno pozorište je najstariji profesionalni teatar u Srba. Osnovano je 1861. godine u Novom Sadu i od onda neprestano funkcioniše.



Krajem 1860. godine, u Srpskom dnevniku, Jovan Đorđević počinje da objavljuje svoje poznate članke u prilog osnivanja Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, tada centru srpske kulture u Austro-Ugarkoj monarhiji. U to vreme, na teritoriji bivše Jugoslavije, nije delovalo ni jedno pozorište na jezicima jugoslovenskih naroda. Godinu dana kasnije, 28. jula (16. jula po starom kalendaru) 1861., na sednici Srpske čitaonice u Novom Sadu, kojom je predsedavao Svetozar Miletić, osnovan je prvi profesionalni teatar pod imenom Srpsko narodno pozorište.
Za prvog upravnika SNP-a je postavljen Jovan Đorđević, a nalazilo se u zgradi koju je tzv. »pozorištu Dunđerskih« u dvorištu sadašnjeg hotela »Vojvodina« u centru Novog Sada. Tu se nalazilo do 1928., kada zgrada strada u požaru.
Godine 1868., SNP gostuje u Beograd. Knez Mihajlo, oduševljen novosadskim glumcima, poziva Jovana Đorđevića da i u Srbiji osnuje stalno pozorište. Prihvatajući poziv kao čast i izazov, upravnik sa sobom odvodi i polovinu novosadskog ansambla i sedam godina posle nastanka SNP-a, u Beogradu se osniva Narodno pozorište.
Srpsko narodno pozorište se održalo jer je zaista bilo narodno. Njegovi glumci nisu bili samo umetnici, nego i kulturni misionari koji su samporegorno i postojano, životnom rečju sa pozornice bitno uticali na svest naroda. U pozorištu je, u prvim danima svoga rada, najveći deo vremena provodilo na gostovanjima, izrasla grupa velikana glumišta: Dimitrije Ružić, Draginja Ružić, Laza Telečki, Miša Dimitrijević, Ilija Stanojević, Dimitrije Spasić, Draga Spasić, Milka Grgurova, a među njima i najveći umetnik srpskog glumišta, čarobnjak koji je na pozornici mogao sve, Pera Dobrinović, čiji se i spomenik, uz spomenik Jovana Sterije Popovića, nalazi ispred nove zgrade SNP-a. To je prvi spomenik koji je podignut jednom glumcu u bivšoj Jugoslaviji.
Nakon što je »pozorište Dunđerskog« izgorelo, pozorište se seli u tadašnji »Memorijalni Dom kralja Aleksandra«, kasnije »Dom kulture« i današnje »Pozorište mladih« u ulici Ignjata Pavlasa. U periodu od nastanka do Drugog svetskog rata, pozorište je menjalo svoje ime: »Leteće diletantsko pozorište«, »Novosadsko-osječko pozorište«, »Dunđersko pozorište«, »Narodno pozorište Dunavske banovine«.
Nakon Drugog svetskog rata, u pozorište dobija ime »Vojvođansko narodno pozorište«. U njemu se osnivaju nove umetničke jedinice, Opera i Balet. Od novembra 1951., vraća mu se prvobitno ime, a od 1956. se u njemu odigrava i Sterijino pozorje, festival domađeg dramskog stvaralaštva, koje je osnovano na inicijativu koja je potekla iz SNP-a.
I u posleratnom periodu Drama Srpskog narodnog pozorišta je održala svoju slavu. Najistaknutiji među glumcima tog perioda svakako su bili: Petar Petković, Stanoje Dušanović, Petar Vrtipraški, Vitomir Ljubičić, Siniša Ravasi, Ljubica Ravasi, Stevan Šalajić, Ivan Hajtl, Miodrag Lončar, Tihomir Pleskonjić, Mira Banjac, Milica Radaković, Velimir Životić, Rade Kojadinović, Zaida Krimšamhalov, Dobrila Šokica, Jelica Bjeli, Stevan Gardinovački...
Tokom svoje istorije, nakon Jovana Đorđevića, pozorište su vodili mnogi upravnici, među kojima je najznačajniji Miloš Hadžić, čiji se period naziva i »zlatnim periodom SNP-a«.
Godine 1981., u 120. sezoni, pozorište dobija novu zgradu u koju je ušlo 28. marta i taj dan je ustanovljen kao »Dan SNP-a« kada se sumiraju jednogodišnji umetnički rezultati i nagrađuju najbolja individualna i kolektivna umetnička ostvarenja.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od ka5an taj Sub Jan 09, 2010 1:03 am



Od prvih dana, glumci Srpskog narodnog pozorišta bili su i kulturni misionari koji su bitno uticali na kulturni identitet i svest nacije. U pozorištu koje je, prvih godina svog postojanja bilo najčešće na turnejama, izrasla je grupa velikih glumaca: Dimitrije Ružić, Draga Spasić, Laza Telečki, Miša Dimitrijević, Ilija Stanojević, Dimitrije Spasić, Jefta Dušanović i, među njima neobičan čovek, čarobnjak koji je na sceni mogao baš sve, najveći umetnik srpkog glumišta - Pera Dobrinović. 1981. godine, kada je otvorena nova zgrada SNP-a, Peri Dobrinoviću je podignut spomenik (rad vajara Milanka Mandića). Bio je to prvi spomenik glumcu u tadašnjoj Jugoslaviji.

Posle gostovanja u Beogradu 1868, Knez Mihajlo, oduševljen novosadskim glumcima, poziva Jovana Đorđevića da osnuje stalno pozorište u Srbiji. Prihvatajući poziv kao izazov i čast, uprava je polovinu ansambla povela sa sobom, i sedam godina posle Srpskog narodnog pozorišta osnovano je Narodno pozorište u Beogradu.

I u posleratnom periodu Drama Srpskog narodnog pozorišta je održala svoju slavu. Najistaknutiji među glumcima tog perioda svakako su bili: Petar Petković, Stanoje Dušanović, Petar Vrtipraški, Vitomir Ljubičić, Siniša Ravasi, Ljubica Ravasi, Stevan Šalajić, Ivan Hajtl, Miodrag Lončar, Tihomir Pleskonjić, Mira Banjac, Milica Radković, Velimir Životić, Rade Kojadinović, Zaida Krimšamhalov, Dobrila Šokica, Jelica Bjeli, Stevan Gardinovački...

I danas Drami Srpskog narodnog pozorišta deluje ansambl izvanrednih glumaca koji izvodi predstave najvećih svetskih klasičnih i modernih, stranih i domaćih autora.

Kvalitetu i reputaciji Drame Srpskog narodnog pozorišta neizmerno su doprineli značajni umetnici koji su u njemu radili ili rade i danas. Neizbrisiv trag ostavili su reditelji: Jurij Rakitin, Jovan Konjović, Borivoje Hanauska, Radoslav Vesnić, Jovan Putnik, Dimitrije Đurković, Josip Kulundžić, Dejan Mijač, Nikola Petrović, Dušan Jovanović, Ljubomir Draškić, Želimir Orešković, Voja Soldatović, Ljubiša Ristić, Stevo Žigon, Vida Ognjenović, Branko Pleša, Egon Savin, Ljuboslav Majera, Radoslav Milenković, Kokan Maldenović, Darijan Mihajlović, Žanko Tomić, Predrag Štrbac... Ogroman je i doprinos scenografa: Milanka Šerbana, Stevana Maksimovića, Vladimira Marenića, Đorđa Tabakovića, Vladislava Lalickog, Milete Leskovca, Miodraga Tabačkog, Geroslava Zarića, Borisa Maksimovića, Dalibora Tobdžića...; kostimografa: Sonje Šerban, Stane Jatić, Dore Dušanović, Božane Jovanović, Ljiljane Dragović, Branke Petrović, Anamarije Mihajlović, Milanke Berberović, Jasne Petrović Badnjarević, Mirjane Stojanović Maurič, Bojane Nikitović, Marine Sremac...; kompozitora: Dušana Stulara, Zorana Hristića, Vojislava Kostića, Gabora Lenđela, Stevana Divjakovića, Ksenije Zečević, Predraga Peđe Vraneševića, Bate Nonina...; koreografa: Marine Olenjine, Georgija Makedonskog, Ike Otrina, Krste Kuzmanovskog, Mirjane Popović, Branka Marinkovića, Borisa Tonina, Vere Kostić, Lidije Pilipenko, Vladimira Logunova, Krunislava Simića, Nade Kokotović, Olivere Kovačević Crnjanski, Milana Lazića..., kao i autora scenskog pokreta: Ivana Klemenca, Ferida Karajice...

Želeći da doprinese afirmaciji mladih talentovanih dramskih pisaca i obogati pozorišnu produkciju u zemlji, Srpsko narodno pozorište je 2004. pokrenulo Projekat tri - Koncipiran kao festival nove srpske drame, autora koji do sada nisu izvođeni na profesionalnim pozornicama domaćih teatara.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od ka5an taj Sub Jan 09, 2010 1:07 am

Opera - Od svog osnivanja 1861, Srpsko narodno pozorište je na svom repertoaru imalo komade sa pevanjem i muzikom. Razvijajući se preko složenijih oblika – operete, krajem 19. veka predstavilo je i najkompleksniju muzičku formu – operu. Čak i za vreme prve, pionirske dekade, muzika je bila važna komponenta predstava. Pozorište je uvek imalo svog kapelnika (dirigenta), hor koga su činili uglavnom glumci i mali pozorišni orkestar. Prvi Kapelnik bio je Adolf Lifka. Za prvi originalni doprinos novosadskoj muzičkoj sceni zaslužan je mladi, talentovani Aksentije Maksimović, koji je komponovao muziku za sedamnaest predstava. Prva opereta – Vračara, čiji je autor bio glumac i reditelj Velja Miljković, a kompozitor A. Pihert, izvedena je 1891. (na gostovanju u Beloj Crkvi). Prve operske predstave u našem gradu odigrane su 1897.: Lepa Galatea Franca Supea i Jovičini svatovi Viktora Masea, obe u režiji Pere Dobrinovića i dirigentskim vođstvom A. Piherta. Najistaknutiji solisti tog vremena bili su: Sultana Cijukova, Draga Spasić i Žarko Savić – naš prvi pevač internacionalne reputacije. Posle Prvog svetskog rata, Srpsko narodno pozorište nastavlja sa izvođenjem opereta i opera. Zaslužni pojedinci tog vremena bili su: Kosta Luković, Hinko Maržinec i Petar Konjović. Zbog nedovoljne finansijske pomoći i prihoda, Opera je ukinuta 1924, a uskoro, 1926. i Opereta.
Stalna Opera je osnovana 1947. Prvi dirigent i direktor bio je Vojislav Ilić. Početak rada Opere kao institucije vezuje se uz premijeru Verdijeve Travijate, 16. novembra 1947. Travijata je ostala najizvođeniji operski naslov. Pošto su se tada Hor i Orkestar prvi put pojavili u punom operskom sastavu, taj datum je usvojen za datum njihovog osnivanja. Prvi dirigent i Umetnički direktor bio je Vojislav Ilić. Istaknuti solisti tog vremena bili su: Zdenka Nikolić, Mirjana Vrčević Buta, Matija Skenderović, Olga Bruči, Rudolf Nemet, Anica Čepe, kasnije: Franc Puhar, Dimitri Marinovski, Šime Mardešić, Aranka Herćan Bodrič, Adela Marušević, Franja Knebl, Dušan Baltić, Vladan Cvejić, Irena Davosir Matanović, Svetozar Drakulić, Vojislav Kuculović, Jelena Ječmenica, Vera Berdović, Vera Kovač Vitkai... Mnogi istaknuti dirigenti radili su u Operi Srpskog narodnog pozorišta: Vojislav Ilić, Lazar Buta, Predrag Milošević, Milan Asić, Dušan Babić, Dušan Miladinović, Davorin Županić, Gaetano Čila (Italija), Marijan Fajdiga, Imre Toplak, Vladimir Topolković, Mladen Jagušt, Eugen Gvozdanović, dr. Viktor Šafranek, Miodrag Janoski, Angel Šurev, Jon Janku (Rumunija), Juraj Ferik, Ljubiša Lazarević, Bojan Suđić, Dušan Mihajlović, Vesna Šouc Pantelić, Vesna Kesić Krsmanović, Renato Palumbo (Italija), Manlio Benci (Italija), Janez Govednik, Marko Pače (Italija), Željka Milanović. Ansambl Opere Srpskog narodnog pozorišta i danas ima izvanredne soliste, pevače i muzičare koji izvode dela internacionalnog i nacionalnog operskog nasleđa, operete, mjuzikle i horsku muziku, a održava i bogatu orkestarsku produkciju.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od ka5an taj Sub Jan 09, 2010 1:07 am

Nagrade - Pored brojnih domaćih nagrada i priznanja posebno izdvajamo i tri izuzetno prestižne međunarodne nagrade Orkestru Srpskog narodnog pozorišta: Nagrada Savezne Vlade Republike Austrije za izvođenje Mocartove opere Figarova ženidba i Mocartovog Rekvijema iz 1956. godine povodom dvestote godišnjice od rođenja V. A. Mocarta; Nagrada Ministarstva kulture Iraka za izvođenje opere R. Bručija Gilgameš iz 1987. godine na I međunarodnom festivalu u Babilonu; Nagradu Ministarstva kulture Ruske Federacije – srebrna medalja “Puškin” za uspešno obeležavanje pesnikove godišnjice, u kojoj je bilo prvo dramsko izvođenje Evgenija Onjegina i prvo izvođenje opere S. Rahmanjinova Aleko u Jugoslaviji iz 1999. Naročito laskavo priznanje od strane operskih i muzičkih kritičara Jugoslavije 2001, Verdijevoj godini - Opera Srpskog narodnog pozorišta dobila je za izvanrednu interpretaciju verdijevog Magbeta (dirigent Mladen Jagušt, reditelj Darijan Mihajlović). Predstava je proglašena za najbolji operski događaj protekle decenije.

Orkestar - Septembra 1945, Srpsko narodno pozorište (tada Vojvođansko narodno pozorište) angažovalo je violinistkinju Zoru Dušanović i oboistu Lajoša Kesegija i tako postavilo kamen temeljac Orkestra. Sa novim članovima, primljenim tokom nekoliko narednih godina, prvi pravi Orkestar osnovan je zajedno sa formiranjem Opere, 1945, a prva premijera bila je Verdijava Travijata, 16. novembra 1947. Njihov rad je, naročito tokom prve dekade postojanja, a zbog nedovoljnog broja dobrih muzičara, bio tesno povezan sa ostalim profesionalnim ansamblima i institucijama u gradu: Novosadskom filharmonijom, različitim orkestrima Radio Novog Sada, Novosadskim kamernim orkestrom, Muzičkom školom “Isidor Bajić”, a kasnije i Muzičkom akademijom. Orkestar Srpskog narodnog pozorišta samostalno je nastupao prilokom turneja Opere u Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj, Hrvatskoj, Italiji, Sloveniji, Austriji, Belgiji, Holandiji, Luksemburgu, Nemačkoj, Rusiji, Egiptu i Iraku. Od svog osnivanja do danas Orkestar je izveo oko 210 opera i 120 baletskih premijera, 60 opereta i mjuzikla i više od 110 koncerata. Koncertmajstori Orkestra su mladi ukrajinski violinista Sergej Šapovalov i Aleksandra Krčmar.

Hor - Hor Opere Srpskog narodnog pozorišta je poznat po svojim visokim umetničkim kvalitetima i oduvek je ocenjivan kao jedan od najboljih operskih horova u zemlji. Zahvaljujući bogatoj tradiciji negovanja horske muzike u Novom Sadu, Vojvođanskom pozorištu (danas Srpskom narodnom pozorištu) bilo je lako da, prilikom svoga obnavljanja posle II svetskog rata, angažuje najtalentovanije pevače. Pošto je Hor pri put nastupio u punom operskom sastavu na premijeri Verdijeve Travijate 16. novembra 1947, taj dan je prihvaćen za datum njegovog osnivanja. Od svojih početaka, Hor je, zajedno sa Orkestrom, bio jedan od najpouzdanijih stubova Opere Srpskog narodnog pozorišta. Njegovu fizionomiju izgradio je prvi dirigent Opere, profesor Vojislav Ilić, kompetentni poznavalac horskog pevanja. I kasniji dirigenti i korepetitori dali su doprinos održavanju i unapređivanju njegovog umetničkog nivoa: Milutin Ružić, Ladislav Perldik, Vladimir Topolković, Mira Gligić, Ljiljana Krdžalić, Angelina Stefanović, dr. Viktor Šafranek, Berislav Skenderović, Boris Černogubov, Eugen Gvozdanović, Juraj Ferik, Vesna Kesić Krsmanović i Natalija Mihajlovna Arefjeva. S vremena na vreme, neki članovi ansambla prihvatali su odgovornost dirigovanja u operama: Katica Filep Ferenci, Đorđe Moldovanović i Čedomir Milušić. Nastupajući kao solisti u mnogim muzičkim žanrovima, TV i radio programima i na različitim jezicima, članovi Hora stekli su vredna nova iskustva i time doprineli kvalitetu izvođenja. Potreba da se prikažu vokalno instrumentalna dela svih epoha, od polifonije šesnaestog veka, preko baroka do modernog doba, ispunjena je 1980. godine, osnivanjem Hora Muzičkog centra Vojvodine. Njegov osnivač i dirigent bio je Juraj Ferik. Hor je radio do 1989.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od ka5an taj Sub Jan 09, 2010 1:08 am

Muški kamerni hor počeo je da deluje u okviru Muzičkog centra Vojvodine 1980. Nastavio je aktivnost 1996. Njegovi članovi su profesionalni pevači Hora Opere Srpskog narodnog pozorišta. Svi su se oni prethodno ogledali na polju duhovne muzike što ih je i okupilo u ovaj ansambl. Za kratko vreme Hor je osvojio publiku svojom izuzetno bogatom koncertnom aktivnošću. Na repertoaru su im liturgije, naročito domaćih autora, koje do sada nisu izvođene. Posebno je značajno prvo izvođenje Liturgije Josifa Marinkovića, što je jedno od najvećih dostignuća Hora. Osnivač Muškog kamernog hora je Juraj Ferik, dirigent. Diplomirao je na beogradskoj Muzičkoj akademiji 1965, specijalizovao se u Pragu, Beogradu i Nišu (Niški simfonijski orkestar). U Novi Sad je došao 1980. i tu proveo najveći deo karijere promovišući kulturno nasleđe Vojvodine i savremeno domaće stvaralaštvo. Ansambl je nastupao širom naše zemlje, kao i u inostranstvu (Italjia, Grčka) i svuda je bio visoko ocenjen, kako od publike, tako i od kritike. O tome govore i nagrade za visok umetnički nivo, dobijene na festivalima kao što je zlatna medalja na 35. festivalu “Mokranjčevi dani”, plaketa na festivalu “Putevima pravoslavlja” u Novom Sadu, specijalna nagrada za premijerna izvođenja komponovanih liturgija na festivalu “Horovi među freskama” u Beogradu. Na repertoaru Muškog kamernog hora se nalaze takvi muzički biseri kao što su: Božanstvena liturgija Frančeska Sinika 1840, Liturgija Roberta Tolingera, pisana 1885, Liturgija Vladimira Boberiđa, pisana 1908... U saradnji sa Novosadskom filharmonijom Hor je realizovao nekoliko veoma važnih umetničkih projekata: Rekvijem (Mocart), Rekvijem (Verdi), Carmina burana (Orf), Četiri godišnja doba (Hajdn), Vezilja slobode (Vukdragovic), Jama (Hercigonja), Vojvodina (Bruči – Antić).

Ženski kamerni hor počeo je da deluje u okviru Muzičkog centra Vojvodine 1980. Nastavio je aktivnost 2002. Deluje pod rukovodstvom iskusnog dirigenta Vesne Kesić Krsmanović, koja u Srpskom narodnom pozorištu radi od 1987. Diplomirala je kompoziciju i dirigovanje na beogradskoj Muzičkoj akademiji, usavršavala se u Sijeni (Italija) i Mađarskoj, i osvojila mnoge nagrade u kategoriji orkestarske i horske muzike. Zahvaljujući njenom vođstvu, stručna kritika redovno ističe umetničke kvalitete novosadskog horskog ansambla, naglašavajući njihovu uvežbanost, vokalnu tehniku i dinamičko nijansiranje uz sočnu i nosivu, svežu zvučnost. Hor je gostovao 10. maja 2004. u Sarajevu (BiH), na samitu o toleranciji u Karmini burani Karla Orfa, kao vodeći hor. Gostovali su i na otvaranju Starog mosta u Mostaru (BiH), 23. jula 2004. sa istim programom. Na svom repertoaru imaju dela najvećih svetskih i domaćih autora horske muzike: Laso, Palestrina, Albinoni, Kodalj, Mocart, Pergolezi... Njihovo najveće dostignuće je izvođenje Božanstvene liturgije Sv. Jovana Zlatoustog (Stevan St. Mokranjac, Arkadij Dubenski, Marko Tajčević), 2003.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od ka5an taj Sub Jan 09, 2010 1:08 am

Balet srpskog narodnog pozorišta je svoje prve korake učinio decembra 1947, kada je Vojvođansko narodno pozorište (danas Srpsko narodno pozorište), u okviru svog Dramskog studija, otvorilo Baletski odsek. 1948. godine, Studio je prerastao u Srednju baletsku školu klasične orijentacije, koja je obrazovala igrače za potrebe Srpskog narodnog pozorišta. Najznačajniji rezultati u tom periodu postignuti su zahvaljujući koreografu i pedagogu Danici Živančević, koja je postavila koreografiju za operetu Ero s’ onoga svijeta, sa folklornim igračima i solistima Petrom Jerantom i Irenom Kiš (jedinom balerinom u ansamblu). Februara 1950, upravnik Jovan Konjović i Margita Debeljak, direktor Baletske škole, organizovali su audiciju posle koje je angažovano 24 člana umetničkog ansambla Doma JNA, zajedno sa glavnim koreografom i pedagogom Marinom Olenjinom.

Balet Srpskog narodnog pozorišta osnovan je 8. marta 1950. Prva baletska predstava bila je Šeherezada Nikolaja Rimski-Korsakova (koreograf Marina Olenjina), 25. maja iste godine. Prvi solisti bili su Jelena Andrejev, Boris Radak, Vera Blažić, Petar Jerant, Jelena Glavonić, Krsto Kuzmanovski, Stevan Izrailovski, Stevan Grebeldinger, Milorad Mića Živanović, Margita Bratonožić, Žarko Milenković... Od svojih početaka, Balet izvodi dela domaće baštine: Licitarsko srce (Baranović), Đavo na selu (Lotka), Ohridska legenda (Hristić). Kritičari smatraju prvo izvođenje Labudovog jezera (8. januar 1955) veoma važnim datumom u istoriji novosadskog Baleta. To je bio period kada je prva generacija Baletske škole diplomorala, donoseći nove pokrete i nove igračke veštine i stvarajući nove uslove za koreografske kreacije. Balet je nastavio da angažuje mlade i obrazovane plesače koji su koji su obeležili kulturni život Novog Sada i zemlje: Danica Rekalić, Mira Popović, Ksenija Gligorić, Mira Matić, Jelena Mihajlović Hajek, Jelica Ninković Prokić, Ignjat Ignjatović, Branka Tipelac, Helmut Nedelko, Mira Tapavica, Erika Marjaš-Brzić, Sofija Stojadinović, Dobrila Novkov, Biljana Maksić Njegovan, Oto Ris, Julijana Sremac, Rastislav Varga, Živojin Novkov, Amalija Petrić Uzelac, Mira Ruškuc... Mnogi istaknuti koreografi radili su u Baletu Srpskog narodnog pozorišta. U prvom periodu to su bili: Boris Tonin (koji je doneo nove i interesantne ideje i pokušao da afirmiše novosadski Balet na turnejama po svetu), Maks Kirbos, Vera Kostić, Karol Tot, Pia i Pino Mlakar. Ogroman uticaj ostvarile su Vera Bokadero i Stela Pirogova (moderna verzija Labudovog jezera), kao i Lidija Pilipenko (Večiti Mladoženja i Izbiračica, kompozitor Zoran Mulić), Vladimir Logunov i Krunislav Simić. Uporedo sa klasičnim plesom, kreiran je i moderni izraz u koreografijama Georgija Makedonskog i Ike Otrina. I u kasnijem periodu nastavljeno je istraživanje na polju umetničke ekspresije. Nada Kokotović upoznala je igrače sa savremenim plesom a Endru Piter Grinvud (Velika Britanija) pomogao im je da se uključe u svetske tokove, modernizuju i obogate plesački izraz. Sezona 1994/95 je značajna po premijeri Grka Zorbe (Mikis Teodorakis – Krunislav Simić), najuspešnije predstave decenije koja je na repertoaru neprekidno od tada. Tokom sedamdesetih, baletski repertoar je obogaćen predstavama za najmlađu publiku (Petar Pan, Crvenkapa, Pipi Duga Čarapa, kasnije Konjić Grbonjić, Maks i Moric...) Baletski ansambl Srpskog narodnog pozorišta i danas ima izvanredne soliste i igrače koji izvode klasični i moderni, svetski i domaći repertoar.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od ka5an taj Sub Jan 09, 2010 1:11 am

1861, 16/28. jula, u Novom Sadu, na sednici Srpske
čitaonice kojom predsedava Svetozar Miletić, osnovano je Srpsko narodno
pozorište. Osnivač je Društvo za Srpsko narodno pozorište, akcionarsko
udruženje koje, sve do početka Prvog svetskog rata 1914, vodi i razvija
SNP. Za prvog upravnika postavljen je Jovan Đorđević, čija je agitacija
na svim frontovima, a pogotovo kroz članke u Srpskom dnevniku, u prilog
osnivanja (dramskog) pozorišta (na srpskom jeziku) u Novom Sadu,
administrativnom centru tadašnje austrougarske provincije, rezultirala
upravo gorenavedenim epilogom. Bilo je to prvo pozorište na prostoru
koji danas nazivamo eks-jugoslovenskim, a koje je predstave igralo na
nekom od južnoslovenskih jezika.
1868, nakon gostovanja u Beogradu, a na poziv kneza Mihaila, Jovan Đorđević s
polovinom novosadskog ansambla, osniva Narodno pozorište u Beogradu.
1914 - 1941
.Najteži period u istoriji SNP. Često mu menjaju ime, od 1920. u
njegovom sastavu je i Opera (ukinuta već 1925, zbog nedostatka novca i
pretvorena u Operetu), 1928, u noći između 22. i 23. januara, izgorela
je zgrada (i u njoj kompletan fundus i biblioteka neprocenjive
vrednosti) Pozorišta Dunđerskog u kojem je SNP igralo predstave...
1945, 17. marta
, prva predstava nakon Drugog svetskog rata: Najezda Leonida Leonova, u
režiji Jovana Konjovića. Prvi posleratni upravnik je pesnik Žarko
Vasiljević. Pozorište je obnovljeno pod imenom Vojvođansko narodno
pozorište, pod kojim će raditi sve do 1951, kada mu se vraća ime Srpsko
narodno pozorište.
1958. na čelo kuće stupa Miloš Hadžić, upravnik s najdužim stažom (do 1979) čije je vreme
upravnikovanja nazvano “zlatnim dobom” SNP.
1947
. osnovana je Opera Srpskog narodnog pozorišta.
1950. osnovan Balet Srpskog narodnog pozorišta.
1956. SNP je inicijator i osnivač Sterijinog pozorja.
1981, 28. marta
, iz Sokolskog doma SNP, u svojoj 120 sezoni, useljava se u sadašnju
zgradu. Taj dan ustanovljen je tada kao Dan Srpskog narodnog pozorišta.
2006, septembra, SNP ulazi u svoju 146. sezonu kao član Evropske teatarske
konvencije (od juna) i kao član asocijacije Pozorište bez granica, u
kojoj su i: Odsek za kulturu grada Šćećina, Poljska, Teatar “Gardonyi”,
Eger (Mađarska), Teatar “Tamasi”, Sv. Đorđe (Rumunija) i Teatar
“Rictus”, Nant (Francuska).

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Beogradsko dramsko pozorište

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 09, 2010 4:26 pm



BDP NEKAD I SAD



Beogradsko dramsko pozorište postoji više od šezdeset godina a preispitivanje o ciljevima i smislu njegovog delovanja traje i dalje.
Osnovano je daleke 1947. godine, pod imenom Gradsko pozorište, a prva predstava "Mladost otaca" u režiji Petra S. Petrovića, po tekstu Borisa Gorbatova, odigrana je 20.februara 1948. godine. Pozorište je dalekih pedesetih godina prošlog veka imalo na umu politieke momente razvoja savremene umetnosti. Tada je bilo potrebno pronaai alternativu akademizmu i konzervativizmu koji su negovala vodeća pozorišta u Jugoslaviji. Novo pozorište je pomoglo da se upoznamo sa onim što se dešavalo na vodećim svetskim pozornicama, te je ohrabrivalo prevode savremenog dramskog repertoara ali i uspostavljalo novi pozorišni jezik. Beogradsko dramsko pozorište je postalo primer, uživalo je veliku ljubav publike i finansijsku podršku države.
Posle "zlatnog doba", koje su obeležile predstave nastale po tekstovima savremene američke i evropske dramaturgije, pozorište je prolazilo kroz krize, obogaćene povremenim uspesima ali je i zalazilo put stramputica, katkad bivalo dezorijentisano u odnosu na epohu pa i na svoje primarne ciljeve.
Danas Beogradsko dramsko pozorište nastoji da omoguci autorima i glumcima da na njegovim scenama razvijaju savremeni pozorišni repertoar. Uvećani broj produkcija i česta gostovanja omogućavaju da scenska izvođenja novih drama budu širokodostupna publici. Bilo je godina kada su izvođene samo dve predstave nedeljno, bilo je i pozorišnih sezona kada je Teatar izveo tek jednu jedinu premijeru. Danas se, medutim, predstave izvode na dve scene, sedam dana nedeljno, a ansambli redovno gostuju po Srbiji i u inostranstvu
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 09, 2010 4:45 pm

NOVE PREDSTAVE

SANJA DOMAZET
Mesec u plamenu
režija: Stefan Sablić

Barilli-renesansni duh i neuspešna inspiracija

Milena Pavlović-Barilli (5. novembar. 1909. Požarevac — 6. mart. 1945. Njujork), jedino dete požarevačke učiteljice Danice Pavlović i italijanskog kompozitora, pesnika i putopisca Bruna Barilija, svakako spada, nesumnjivo medju najupečatljive autore srpskog slikarstva, ali je bila i jedna od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva rata. Školovala se na beogradskoj Kraljevskoj umetničkoj školi (upisala sa trinaest godina), da bi nakon diplomiranja 1926. nastavila školovanje u Minhenu, na Blocherer Bosshardt, Knirr Schule i Akademie der Bildenden Kunste, gde ostaje do 1928. Iz Minhena odlazi u Španiju, potom nastavlja umetničku karijeru u drugim evropskim prestonicama, Londonu, Parizu i Rimu. Družila se i izlagala sa evropskom umetničkom elitom (Žan Kokto, Andre Breton). U Londonu izlaže 1931, a u Parizu i Rimu 1932. Uoči Drugog svetskog rata prelazi u Njujork, gde ostaje do kraja života. U SAD je sarađivala sa modnim žurnalima: Vogue, Harper's Bazzar, Glamour, Charm, kao i sa časopisom za uređenje enterijera i eksterijera Town&Country. Godine 1943. udala se za 10 godina mlađeg Roberta Tomasa Astor Goselina iz Čikaga. Osim slikarstvom i modnim dizajnom, tokom celog života bavila se i pesništvom. Umrla je u Njujorku 6. marta 1945, sahranjena je na groblju stranih umetnika u Rimu. Za života je uradila preko 300 radova, puno skica i crteža. Mnoga platna su joj u kući-muzeju u Požarevcu, Muzeju savremene umetnosti i Narodnom muzeju u Beogradu, kao i u Rimu.
Stvaralaštvo Milene Pavlović Barili se uključuje u okvire tzv. slikarstva "povratka redu", koje je bilo dominantan tok u evropskoj umetnosti 20-ih i 30-ih godina. Lazar Trifunović svrstava je u okvire nadrealističkog slikarstva. Miodrag B. Protić prepoznaje tri perioda u njenom slikarskom opusu: "minhenski" (1928-1932), "antički" (1932-1936) i "renesansni" (1936-1945). Njeno slikarstvo je, kao i njena poezija, magično i enigmatsko, sa pojedinim ikonografskim motivima koji se često ponavljaju na njenim slikama: lampa, polomljene vaze, ženski portreti na kojima kao da varira sopstveni lik. Bila je odličan poznavalac ikonografije i ikonologije. Inspiraciju za njen stil autori prepoznaju u stilizaciji tipičnoj za modne žurnale, zatim u slikarstvu španskih slikara od Velaskeza do Goje, kao i Hijeronimusa Boša. Poseban uticaj na njen opus imao je Đorđo de Kiriko.

REČ PISCA
U vreme kada se više ne pišu pisma, već samo sms-ovi ili romani i komadi koji im veoma nalikuju, nije bio mali izazov napisati komad sačinjen od epistola koje su jedna drugoj pisale slikarka Milena Pavlović Barili i njena majka, Danica Pavlović. Baš kao što umetnost Barilijeve uznemirava, tako i njena pisma ustalasavaju čitaoce i predstavljaju ne samo svedočanstva o njenom lutanju i stranstvovanju, već i o bogatom opusu njenog stvaralaštva. Kao što umetnost nema domovine, tako domovinu nije imala ni Milena Pavlović Barilli, a njene slike i poezija bile su posrednici između onostranog i ovog sveta, posrednici “za ono što se ne da iskazati uobičajenim ljudskim jezikom”. Milena je bila snažan i usamljeni glas svoje epohe. Koren njenog stvaralaštva jeste ovo tlo, ali su plodovi cvetali i nicali širom sveta. Njeno delo je zagonetka, ali je još zagonetnija sila koja ga je proizvela. Ovaj komad želja je da se kroz prepisku Milene Pavlović Barilli pronikne u motive, želje, strahovanja, uspone, nadanja ove umetnice, za koju stvaralaštvo nije poticalo od “moći” već od “morati” i čija je priča univerzalna i danas. Širom Srbije, Evrope i sveta i danas stvaraju oni što nikome nisu potrebni, a koji životom plaćaju stvarajajući dela koja će promeniti svet, smatrajući da je život za takvu radost stvaralaštva, mala cena.

REČ REDITELJA
Milena Pavlović Barili je bila veoma intrigantna ličnost, neuhvatljiva, mistična i začudna. Njen život i dela spajaju se u čudesnom, umetničkom ludilu. Bila je prefinjena umetnica sa ogromnom energijom stvaraoca i morala je da ima sudbinu sličnih koji su se ovde rodili. Živela je između ćežnje za toplinom kuće i domovine, njenog Požarevca i Beograda, i inostranstva gde je jedino mogla da se umetnički proverava i ostvaruje.
Svestan da se ne može ovako skromnim projektom dosegnuti celina njenog života i dela, ja sam ipak zadovoljan ovom predstavom koja nas u nagoveštajima uvodi u njen svet.

O PISCU
Sanja Domazet je prozni i dramski pisac. Do sada objavila romane, „Ko plače“ i „Azil“,(nagrade „Žensko pero“ i „Meša Selimović“), knjige eseja „Anatomija zanosa“, „ Božanstveni bezbožnici“ i „Senke“, kao i knjigu drama i priča „Moć maske“. Premijerno je izvedeno više njenih komada: „Punjene tikvice“, „Krila od olova“,, „Disharmonija“, „Frida“, „Koko“. Doktorirala je i predaje na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Prevođena na bugarski, francuski i poljski.

O REDITELJU
Pozorišni reditelj i muzičar iz Beograda. Diplomirao na FDU u klasi profesora Egona Savina i studirao post diplomske studije iz pozorišne režije na univerzitetu u Tel Avivu.
Režije: “DNK”, Stiven Belber (Atelje 212, 2008), “Baron na drvetu”, Italo Kalvino (Boško Buha, 2008), “Hindus hoće u Bronks”, Izrael Horovic (JCCA 2007), “Plava Jevrejka”, Isak Samokovlija (Zvezdara Teatar, 2007); “Jevremov život”, Aleksandar Đaja (Teatar na Terazijama, 2006); “Poseta stare dame”, Fridrih Direnmat (Bitef Teatar, 2006); “Stendalov sindrom”, Terens MekNeli (Srpsko narodno pozorište 2005); “Sumnjivo lice”, Branislav Nušić (Kruševačko Narodno pozorište 2004); “Kovači”, Miloš Nikolić (Narodno Pozorište Beograd, 2003); “U poseti kod Gospodina Grina”, Džef Baron (Atelje 212, 2002); “Priča o vojniku”, Stravinski & Ramuz (Tel Aviv, 2001); “Život iz početka”, Miroslav Momčilović (Teatar Kult, 2000)); “Elektra”, Danilo Kiš (Atelje 212, 1999); “Prokleti Kovalski”, Nebojša Romčević (Atelje 212, 1998). Radio u Laboratoriji za reditelje u Linkoln Centru u Njujorku.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 09, 2010 4:46 pm

LICA:




MILENA PAVLOVIĆ BARILLI
Danijela Štajnfeld




DANICA PAVLOVIĆ BARILLI
Đurđija Cvetić




BRUNO BARILLI, REJNOLD GONZALES, ROBERT GOSELIN
Miloš Pjevač
Scenograf
Marko Kesić
Kostimograf
Ljiljana Petrović
Lektor
dr Ljiljana Mrkić Popović
Asistent kostimografa
Tina Bukumirović
Video radovi
Lazar Bodroža
Video radovi asistent
Marko Dukić
Muzički saradnik
Dragan Cvetković
Organizator
Srdjan Obrenović
Produkcija
BDP
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 09, 2010 4:49 pm


O KOMADU
„Sviraj to ponovo, Sem“ je Vudi Alenov drugi celovečernji komad i prvi u čijoj se premijernoj postavci sam Vudi Alen pojavio u ulozi sada ikoničnog – vudialenovskog - simpatičnog gubitnika: nespretnog, nervoznog i brbljivog hipohondra koji, sa manje ili više uspeha, pokušava da prevazidje egzistencijalističku krizu i/ili osvoji devojku izvan svoje lige.
Po prvi put u ovom komadu, Vudi Alen svog glavnog junaka smešta u ono što će postati njegovo prirodno stanište: na Menhetn iznad 42. ulice, u kvaziboemski milje akademskih snobova.
Vudi Alen, u ovakav svet, gde su glavni problem ljubavni, a glavna dilema da li slušati Baha ili Teloniusa Monka, uvodi lik Bogarta - zamišljenog prijatelja protagoniste Alana – parodiranu verziju tipičnog noir junaka. Bogart je sve ono što Alan nije: samouveren, snažan, nedvosmislen... crno-beli, kao filmovi iz kojih je ponikao. Svoje probleme leči burbonom, a žene „smiruje“ šamarima. Na ovaj način Vudi Alen otvara komički, ali i značenjski potencijal komada.
Kao i sam naziv drame (replika „sviraj to ponovo, Sem“ zapravo se nikada ne izgovori u filmu „Kazablanka“) i Vudi Alenov Bogart je rezultat pop miskoncepcije: pojednostavljen, etiketiran i ready-to-use. I ostale scene potvrdjuju slično poigravanje sa citiranim filmovima, gde je efekat bitniji od tačnosti, odnosno popularna predstava bitnija od suštine.
Nigde ovaj postupak nije više evidentan nego u poslednjoj sceni izmedju Alana i Linde, u kojoj Alan citira jednu od najčuvenijih replika svih vremena, koju u oproštajnoj sceni „Kazablanke“ Rik Blejn (Bogart) govori Ilsi Lind (Ingrid Bergman). Rik Blejn odlučuje da žrtvuje sve što ima, svoju slobodu i potencijalno život, za opšte dobro. On se oprašta od Ilse jer je to prava stvar, dobra stvar, a sebični motivi (ostvarenje ljubavi) postaju nebitni i trivijalni. Ispod fasade hladnokrvog realiste, koju Vudi Alan parodira, krije se romantični idealista. Alan se, s druge strane, oprašta od Linde jer je ona žena njegovog najboljeg druga, jer se plaši odmazde i jer se ona i njegov najbolji drug zapravo vole. Ispod fasade simpatičnog gubitnika krije se infantilni egocentrik, u isto vreme samokritičan i samozaljubljen, bez stvarne brige za posledice svojih postupaka ili empatije za one koji ga okružuju.
Možda i više nego drugde, Vudi Alen se u „Sviraj to ponovo, Sem“ otkriva kao suštinski satiričar. Žitelji njegovog Menhetna su proterali religiju, ideologiju i ideale, ali još uvek nisu pronašli ništa da popuni prazninu.
- Iva Mitrović -

O PISCU
Vudi Alen (rodjen kao Alen Stjuart Konigsberg 1. decembra 1935. u Njujorku) spada u najplodnije, najpriznatije, ali i najkontroverznije američke savremene autore: on je uspešan i višestruko nagradjivan filmski i pozorišni reditelj, glumac, komičar, pisac, muzičar, dramski pisac i scenarista. Njegov kreativni opus spaja raznolike žanrove – od drama do ciničnih, seksi komedija, i najčešće je inspirisam temama i motivima iz različitih oblasti – od klasične literature, preko filozofije i psihologije, istorije filma do specifičnosti judaizma. Karijeru započinje pre dvadesete godine, kao pisac, scenarista i stend-ap komičar, da bi kao dramski pisac postigao veliki uspeh na Brodveju sredinom šezdesetih prošlog veka, komadom „Nemoj da piješ vodu“. Sledi „Sviraj to ponovo, Sem“ 1969. godine, u kome je i glumio, zajedno sa Dajanom Kiton i Antoni Robertsom. Komad je nominovan za tri Toni nagrade, a odigran je čak 453 puta.
Tokom sedamdesetih prošlog veka napisao je niz jednočinki, uključujući „Boga“ i „Smrt“, koje su 1975. štampane u zbirci „Bez perja“, a do danas je objavio još tri zbirke. Uprkos izuzetno bogatoj filmskoj karijeri (osvojio je 3 Oskara, a nominovan 21 put – što je više od bilo kog drugog autora; dobitnik je 11 BAFTA nagrada, Cezara, Zlatnog lava, Zlatnog globusa i Zlatne palme za životno delo) često se vraćao pozorištu. Komad „Plutajuća sijalica“, njegov poslednji dramski tekst izveden na Brodveju, iz 1981. godine, bio je komercijalni promašaj, ali je dobio pohvale kritičara i dve Toni nominacije. Prvi put se kao pozorišni reditelj okušao 2003. godine u off-brodvejskoj produkciji svoje dve jednočinke „Stari Sejbruk“ i „Riversajd drajv“, igrane pod zajedničkim naslovom „Kreativna blokada“. Poslednji podvig je režija Pučinijeve opere „Djani Skiki“ 2008. godine u Los Andjeles Operi, a koja je juna 2009. otvorila Festival dva sveta u Spoletu, u Italiji. Kada su ga novinari pitali o iskustvima režiranja opere, Alen je odgovorio uobičajeno duhovito i jezgrovito: „Nisam imao pojma šta radim“. Za sebe je svojevremeno izjavio: „Dva najveća mita koja kruže o meni jesu da sam intelektualac jer nosim ove naočare i da sam umetnik jer moji filmovi gube novac”.
Najpoznatiji filmovi: “Sviraj to ponovo, Sem” (1972.), “Sve što ste oduvek želeli da znate o seksu ...” (1972), “Eni Hol” (1977.), “Purpurna ruža Kaira” (1985.), “Hana i njene sestre” (1986.) …

O REDITELJU
Marko Manojlović (rođen 1982. godine u Beogradu) studirao je Pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi profesora Slavenka Saletovića.
Debitovao je 2001. godine kao asistent reditelju Darjanu Mihajloviću na predstavi “Dantonova smrt”, a nakon toga saradjivao je sa mnogim afirmisanim pozorišnim rediteljima, među kojima su i Rahim Burhan (predstava “Beli beli svet”), Jagoš Marković (“Gospođa ministarka”), Jovan Ćirilov (“Nedozvani”), Gorčin Stojanović (“Kapetan Džon Piplfoks”), Loran Vanson (“Rupe”)...
Predstavu “Smrt”, po tekstu Vudija Alena, režirao 2005. godine, na sceni Studio Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta. Usledila je predstava “Klopka” u Narodnom pozorištu u Somboru,“Tri Praseta” u pozorištu Boško Buha,”Pokondirena Tikva” u Narodnom pozorištu u Kikindi i Beogradskom dramskom pozorištu, “Bez maske” u Ateljeu 212, „U Edenu na istoku” na Belefu 2007, „Noć ubica” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, “Eling” u Beogradskom dramskom pozorištu, “Nebeski odred” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, “Lepet mojih plućnih krila” NP Sombor i “Lažljivci” Gradsko pozoriste Podgorica.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 09, 2010 4:50 pm

LICA:




Alan Feliks
Marko Živić




Nensi
Ivana Nikolić




Bogi
Dragan Petrović




Dik Kristi
Ivan Tomić





Linda Kristi
Ljubinka Klarić





ŠERON, ŠERON LEJK, ĐINA, VANESA, GOGO - DEVOJKA, INTELEKTUALKA, BARBARA
Sena Đorović
Dramaturg
Iva Mitrović
Scenograf
Ljerka Hribar
Kostimograf
Lana Cvijanović
Asistent kostimografa
Nataša Plum
Kompozitor
Vladimir Pejković
Organizator
Srdjan Obrenović
Produkcija
BDP
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 09, 2010 4:55 pm


O KOMADU
„Anđeli u Americi: Gej fantazija na nacionalne teme“Tonija Kunšera višestruko je nagradjivan komad (Pulicerova nagrada za najbolju dramu, četiri Toni priznanja, Nagrada Kruga britanskih kritičara itd), u kome pisac, bez trunke samilosti, vivisecira društvo savremene Amerike; postavlja dijagnozu bolesti koje ga nagrizaju (duhovnih, psihičkih, fiozioloških), kroz pojedinačne, lične, intimne priče usamljenih ljudi u potrazi za samoodredjenjem. Nedostatak roditeljske brižnosti, ugroženost gej populacije, rasizam, antisemitizam, romantična ljubav kao filmska-virtuelna kategorija, otudjenost samo su neke od tema koje Kušner dotiče u ovoj apokaliptičnoj viziji sveta u kome živimo. Komad je napisan iz dva dela: „Na pragu milenijuma“ i „Perestrojka. Praizvedba prvog dela izvedena je maja 1991. godine u produkciji Pozorišta Eureka u San Francisku, u režiji Dejvida Esbjornsona, a premijera u Londonu bila je januara 1992. godine u RNT-u (Kraljevskom nacionalnom teatru) u režiji Deklana Donelana. Drama je brodvejski život započela tek 4. maja 1993. godine u Valter Ker teatru, u režiji Džordža C. Volfa. „Perestrojka“ je premijerno izvedena u novembru te godine, sa istom ekipom, i kada su oba dela igrana zajedno, u kontinuitetu – predstava je trajala sedam sati. „Na pragu milenijuma“ je imao 20 pretpremijernih i 367 redovnih izvodjenja. Na teritoriji nekadašnje Jugoslavije prvi put je izveden oktobra 1994. godine u HKD Rijeka, u režiji Lari Zapije.
Televizijska kuća HBO je 2003. godine snimila miniseriju na osnovu oba komada. Kušner je prilagodio originalni tekst, a reditelj je bio Majk Nikols. Serija je osvojila nagrade Zlatni globus i Emi. Glavne uloge su igrali Al Paćino, Meril Strip, Ema Tompson, Džastin Kirk... Godinu dana kasnije, u pariskom Teatru Šatle premijerno je izvedena opera po motivima oba dela „Andjela“ kompozitora Pitera Eotvosa.

REČ REDITELJA
IMA LI ANĐELA U SRBIJI?
Kušnerove «Anđele...» gledao sam pre sedamnaest godina, aprila one godine u kojoj je poslednji balkanski rat zašao u bosansku zbilju, u Londonu, u Nacionalnom teatru, na njihovoj maloj sceni Koteslo. Bila je to evropska premijera, komad je još bio, zapravo, nepoznat. Deklan Donelan, reditelj te predstave, u međuvremenu je postao veliko rediteljsko ime, viđamo se na sastancima Evropske pozorišne unije, i često spominjemo «Anđele...». Kada mi je prethodni upravnik, Nebojša Bradić, predložio Kušnera, setio sam se osećanja od pre sedamnaest godina: komad je, naravno, potvrđeno remek-delo, ali šta sa tim raditi u Srbiji?
I onda sam ustanovio da se kontekst promenio. Dovoljno za «Anđele...». Igrati priču o kraju, o moći, o smrti, tu teleološku fantazmagoriju punu humora i egzistencijalne neizvesnosti, taj crni gej-vodvilj, to mračno pozorje ljudskog pada i uzdizanja, tu epifaniju slabosti, odu čovekovim ograničenostima, to se (o, hvala nebesima!) može igrati ovde, jer mi to, sada, delimo sa ostatkom svemira. Više nismo negde drugde, što ne znači da smo još stabilno bilo gde.
«Anđeli u Americi» jesu priređeni za televiziju, i to vrelo uspešno, ali su nedvosmisleno i neopozivo pozorišno delo, ono koje podrazumeva veliku brehtovsku, ali i američku, tradiciju epskog teatra, baš kao što se ne lišava emocionalnosti. I zato je ovo glumačka poslastica i rediteljski rebus.
Za mene, to je komad o Kraju, grčkom telosu, svršetku egzistencije, povesti sveta, komad o čekanju na Anđela. Bilo kakvog anđela, makar to bio i onaj Benjaminov i Kleov Angelus Novus, anđeo istorije, onaj koji zna da «nema tog dokumenta civilizacije, koji istovremeno ne bi bio i dokument varvarstva» i koji «ono što mi vidimo kao pojedinačnu katastrofu, vidi kao lanac događaja». Sve je povezano sa svim, kaže paranoidna dramaturgija ove priče. Pa, ipak: «Svet se promenio, moraćemo i mi», reče na inauguraciji prvi manjinski predsednik najmoćnije svetske sile, i ta rečenica može pripadati Kušneru, baš kao što može i mora pripadati i ovde, u Srbiji, dve hiljade i devete.
Ima li anđela u Srbiji?
Tražili smo ih.

O PISCU
Toni Kušner, rodjen 1956. godine, ima iza sebe impozantnu pozorišnu i filmsku karijeru. Nagradjen je Pulicerovom nagradom za “Andjele u Americi”, a kao ko-autor (sa Erikom Rotom) scenarija za film “Minhen” Stivena Spilberga, bio je nominovan za Oskara za najbolje adaptiran filmski scenario. Ostala dela: “Hidrotafija, Sloveni!: Razmišljanje o dugoročnim problemima Vrline i Sreće”, “Svetla soba zvana dan”, libreto za mjuzikl “Karolina, ili promena”, adaptacija “Dibuka” S. Anskog i novi prevod Brehtove drame “Majka hrabrost i njena deca” (izvedeno u Delakort teatru 2006. godine, u režiji Džordža C. Volfa, sa Meril Strip u glavnoj ulozi).

O REDITELJU
Gorčin Stojanović, rođen u Sarajevu, 1966. Diplomirao na FDU u klasi prof. D. Mijača i E. Savina.
Režirao tridesetak pozorišnih predstava: u većini beogradskih pozorišta, kao i u Skoplju, Somboru, Sarajevu; komade Šekspira, Vedekinda, Fasbindera, Tolera, Taborija, Biljane Srbljanović, Nušića, Sterije...
Nagrađivan na festivalima u Sarajevu (Zlatni lovor vijenac, Nagrada «Jurislav Korenić»), Zrenjaninu (Vojvođanski susreti, najbolja predstava, najbolja režija), Ohridu (Sv. Kliment, najbolja dramska predstava Ohridskog leta), i još ponegde.
Režirao dva igrana filma („Ubistvo s predumišljajem“, „Stršljen“) i dve televizijske serije („Lisice“, „Ono kao ljubav“).
Objavio jednu knjigu („Apocalypso“) i više od hiljadu kolumni, eseja i tekstova o rokenrolu, fudbalu, filmu, pozorištu, kulturi.
Scenograf u više od trideset predstava. (Gran pri Justatovog bijenala za «Malu sirenu» Malog pozorišta D. Radović, kolektivna nagrada)
Art direktor u više kampanja i «događaja» («Molitva», Evrosong 2007.)
Umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 09, 2010 4:56 pm

LICA:




Ron M.Kon, Prajor 2
Boris Komnenić




Džozef Porter Pit, Prajor 1
Pavle Pekić




Harper Ejmati Pit, Andjeo
Jelena Ćuruvija




Luis Ajronson
Vladimir Aleksić





Prajor Volter, čovek u parku
Miki Damjanović





Hana Porter Pit, Isidor Helmevic, Etel Rozenberg
Cvjeta Mesić




Beliz, G-din Lajs
Milan Čučilović




Henri, Martin Heler, Eskim
Dejan Matić Mata




Emili, sestra Eli Čapter, žena iz južnog Bronksa
Danijela Štajnfeld
Asistent scenografa
Ivana Krnjić
Kostimograf
Lana Cvijanović
Asistent kostimografa
Nataša Plum
Muzički aranžman
Vesna Šouc
Scenski pokret
Miloš Paunović
Organizator
Srdjan Obrenović
Produkcija
BDP
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 09, 2010 4:59 pm


Dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida međunarodni pozorišni projekat "After the Fall" („Posle pada“) osvetljava uticaj i dejstvo događaja iz 1989. godine na Nemačku i druge zemlje širom Evrope. Goethe-Instituti u 15 evropskih zemalja angažovali su, u saradnji sa lokalnim pozorištima, sedamnaest dramskih autora da napišu komade, koji oslikavaju društvene promene u svojim zemljama.

Veoma nas raduje što smo u Beogradu dobili mogućnost da u ovom projektu ostvarimo saradnju sa Beogradskim dramskim pozorištem i Goranom Markovićem.
Za to želim da se od srca zahvalim Nebojši Bradiću, koji se, još u vreme kada je bio direktor Beogradskog dramskog pozorišta, zauzeo za ovu saradnju. Takođe se zahvaljujem i Maši Mihailović, koja je ovaj projekat sa svojim timom vodila sa velikim angažmanom, kao i Goranu Markoviću, koji svojim "Falsifikatorom" obogaćuje novim bojama inače monohromnu sliku moderne Srbije u inostranstvu. Sa svojim kolegama poput Andžeja Stasjuka (Andrzej Stasiuk) iz Poljske, Jurija Andruhoviča (Jurij Andruchowytsch) iz Ukraine, Dirka Laukea (Dirk Laucke), koji je 2007. u Nemačkoj proglašen za najboljeg mladog pozorišnog autora, kao i brojnim drugim kolegama iz Evrope, Goran Marković svojim komadom učestvuje u umetničkom dijalogu, koji bi političkim dijalozima u Evropi na kraju mogao da udahne dušu.

« Posle pada » je dvogodišnji, sveevropski projekat koji je pokrenuo 2007. godine Gete institut, a isplaniran je u saradnji sa šest priznatih, nacionalnih teatarskih kuća - Beursschouwburg (Belgija), Théâtre National (Belgija), Staatsschauspiel Dresden (Nemačka), Kongelige Teater (Danska), Stary Teatr Krakow (Poljska), Östgötateatern (Švedska) sa idejom jačanja bilateralne, interkulturne saradnje u oblasti pozorišne umetnosti. “Posle pada” podrazumeva saradnju evropskih pozorišta na nastajanju novih dramskih tekstova i predstava, edukaciji teatarskih umetnika i teoretičara, promociji evropske multikulturalnosti. Gete institut je pozvao pozorišta da u svojim zemljama odaberu pisca koji bi napisao dramu na temu”Posle pada”, sa posebnim naglaskom na pitanja: kako evropski dramski pisci doživljavaju pad Berlinskog zida i kraj Hladnog rata, šta se promenilo i kako su se njihove zemlje – društvo, socijalni i državni sistem, uklopili u novi svetski poredak. Tema je potpuno prepuštena individualnoj interpretaciji, a reflektuje se kroz tri moguća tumačenja naslova: pad Čoveka, pad Zida ili kroz inspirativnost istoimenog komada Artura Milera. Može biti obradjena sa etičke, dramsko-istraživačke, političko-istorijske ili socijalno preispitujuće tačke gledišta.
Projekat je započeo u septembru 2008. angažovanjem dramskih pisaca, nastavlja se tokom proleća 2009. produkcijom predstava, a odabrani projekti biće pozvani u Nemačku u jesen 2009. čime će se naglasiti potreba evropske dimenzije poduhvata, uspostavljanju komunikacija, a sve u vezi sa proslavom pada Berlinskog zida, naredne godine.
Beogradsko dramsko pozorište prepoznalo je značaj ovog poduhvata, koji je od izuzetne važnosti za uspostavljanje veza i saradnje sa evropskom teatarskom mrežom, medjunarodnim fondovima i predstavljanje srpskog pozorišta u Evropi; i odabralo jednog od naših najeminentnijih stvaralaca – Gorana Markovića, da se pozabavi temom, koja mu je, na osnovu njegovog dosadašnjeg dramskog, literarnog i filmskog opusa, bliska i inspirativna.
Maša Stokić, dramaturg

REČ AUTORA
Već duže, zapravo od početka raspada Jugoslavije, pitam se: Da li je ta zemljauopšte postojala? Iako je većina od nas rođena u državi koja je nosila to ime, mnogi je smatrali domovinom, voleli je, ostaje otvoreno pitanje da li se radilo o fantomu, prividu ili nečem što je zaista imalo smisao, razlog postojanja.„Falsifikator“, naravno, ne nudi eksplicitni odgovor na to pitanje. Ali ovaj komad bi možda u nama mogao da pokrene niz uspomena, izbledelih sećanja na žar koji smo u sebi nosili, na vreme velikih iluzija i lažnih nada. Na doba koje je, danas to znamo, bilo ispunjeno fatamorganama i izmišljenim vrednostima; ali, u isto vreme, satkano od mnogo ljubavi za one koji su nas, kao nekakvi iluzionisti, hipnotisane vodili kroz taj nepostojeći raj. Samo najpametniji i najupućeniji su već onda znali o čemu je reč. Mi, ostali, živeli smo utamničeni između zidova koje je podigla naša naivnost i slepa vera u ljudsku dobrotu.
Tu i počinje priča o dobrim namerama kojima je, to je poznato, popločan put do pakla. Šta je bolje: biti bez iluzija i skapati zbog ljudske pokvarenosti ili nevideti ništa i živeti u svetu koji, zapravo, ne postoji? Biti svestan i nesrećan, ili beslovestan i presrećan. Ne znam. Pogledajte „Falsifikatora“ pa mi vi recite.
Goran Marković, pisac i reditelj

O AUTORU
Goran Marković, rođen 1946. u Beogradu, od 1965. – 1970. studira filmsku režiju u Pragu, Čehoslovačka.
Posle završenih studija, od 1970. – 1976. za televiziju radi dokumentarne filmove.
Od 1976 g. snima igrane filmove: "Specijalno vaspitanje", "Nacionalna klasa", "Majstori, majstori", "Variola vera", "Tajvanska kanasta", "Već viđeno”, "Sabirni centar", "Tito i ja" "Urnebesna tragedija", “Srbija godine nulte”, “Kordon” i „Turneja“.
Takođe, snimio i srednje metražne dokumentarne filmove “Poludeli ljudi” “Nevažni junaci”.
U pozorištu je režirao komade “Pazarni dan” A. Popovića, “Beogradsku triologiju” B. Srbljanović, “Pomorandžinu koru” M. Pelević i. „Terapiju“ J. Cvetanovskog. Napisao je pozorišne komade “Turneja”, “Govorna mana”, “Parovi”, ”Villa Sachino”, “Pandorina kutija” i „Delirijum tremens“. Poslednja dva je sam i režirao.
Objavio je knjige "Češka škola ne postoji", “Tito i ja”, “Godina dana”, “Osma sednica i druge drame” i „Male tajne“.
Redovni je profesor na Fakultetu Dramskih Umetnosti u Beogradu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pozorišta Srbije

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu