Srpski Partenon

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 09, 2009 5:34 am

Političari i vojskovođe


Petar Bojović
je poreklom iz plemena Vasojevića. Rođen je 16. jula, 1858. u selu Miševići, opština Nova Varoš. Gimnaziju je završio u Beogradu i stupio u Vojnu akademiju 6. oktobra 1875. Proizveden je za artiljerijskog potporučnika 1880, za konjičkog poručnika 1883, za đeneral-štabnog kapetana 1. klase 1891, pješadijskog potpukovnika 1897, đeneral-štabnog pukovnika 1901, đenerala 1912.
Kao mlad oficir zauzimao je postepeno položaje prema činu i komandovao je u miru pešadijskim pukom, pešadijskom brigadom, divizijskom oblašću, konjičkom divizijom, trupama novih oblasti. Bio je načelnik štaba divizijske oblasti u dva maha, pomoćnik načelnika štaba aktivne vojske, pomoćnik i zastupnik načelnika i načelnik Glavnog đeneralštaba, načelnik štaba glavne vojne inspekcije i načelnik opšteg vojnog odjeljenja Ministarstva Vojnog.
U ratu protiv Turske 1876, kao pitomac Vojne akademije, bio je u štabu Vrhovne komande, u nastavku rata 1877. do 1878. kao pitomac Vojne akademije, bio je u bateriji na dužnosti podoficira, u Srpsko-bugarskom ratu 1885. bio je vodnik konjičkog eskadrona i zastupnik načelnika štaba Šumadijske divizije.
U Prvom balkanskom ratu 1912-1913. bio je načelnik štaba Prve armije, koja je izvojevala velike pobede u Kumanovskoj i Bitoljskoj bici. Učestvovao je u mirovnim pregovorima sa Turskom, održanim u Londonu 1913, kao vojni stručnjak u delegaciji srspke vlade. U Drugom balkanskom ratu 1913. protiv Bugarske bio je načelnik štaba Prve armije, koja je odnijela pobjedu u bici na Bregalnici.
U Prvom svetskom ratu, njegova Prva armija je pretrpela velike gubitke u bici na Drini 1914. Bojović je bio ranjen u ovoj bici, pa ga je zamenio armijski đeneral Živojin Mišić. U januaru 1916, imenovan je za načelnika štaba Vrhovne komande umesto bolesnog vojvode Radomira Putnika, kog su njegovi vojnici nosili do Skadra. Tu poziciju je zadržao do juna 1918, kada je dao ostavku na to mesto zbog nesuglasica sa generalima Antante oko pitanja širenja Solunskog fronta. Smatrao je da su saveznici najteže i najopasnije položaje prepustili srpskoj vojsci, što je bilo tačno. Ponovo je preuzeo položaj komandanta Prve armije, koja je prva probila neprijateljske linije na Solunskom frontu i napredovala duboko u okupiranu teritoriju. Njegove jedinice su ušle čak u Sofiju a povučene su nakon prijetnje glavnokomandujućeg Solunskom frontu, francuskog đenerala i petog (počasnog) srpskog vojvode Franša d‘Eperea da će okrenuti francusko oružje protiv Srba ukoliko se odmah ne povuku. Srpska Vrhovna komanda ga je 26. septembra odlikovala titulom vojvode za njegove zasluge tokom rata.
Vojvoda Bojović je preduzeo Nišku operaciju i izbacio neprijatelja iz Prokuplja i Niša 11. oktobra, a na čelu Dunavske divizije je 1. novembra ušao u oslobođeni Beograd.
Imenovan je 1921. godine za načelnika Generalštaba na mestu preminulog vojvode Živojina Mišića, a 1922. se povukao iz aktivne službe.
Na samom početku Aprilskog rata, postavljen je za zastupnika vrhovnog komadanta kraljevske jugoslovenske vojske, mladog kralja Petra II.
Petar Bojović je umro u Beogradu 20. januara 1945.
Napisao je i štampao, pored članaka u vojnim listovima i časopisima: „Vod patrole“, „Vaspitanje vojnika“, „Metoda za rešavanje taktičkih zadataka“, „Šta imamo i možemo da očekujemo od Egzercirnih pravila“, „Odbrana Kosova polja“ (1922). Preveo je „Taktiku“ od Brijalmonta


Poslednji put izmenio MustraBecka dana Pon Mar 16, 2009 5:04 am, izmenio ukupno 3 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 09, 2009 5:36 am


Radomir Putnik

Vojni istoričari s razlogom smatraju da je Radomir Putnik bio "najznačajnija i najtragičnija figura među srpskim vojvodama", koja je na kraju doživela svoju apoteozu na dnu poraza. Rodio se 24. januara 1847. godine u Kragujevcu, gde je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Po završetku prvog razreda više gimnazije, stupio je (septembra 1861) u Artiljerijsku oficirsku školu (Vojnu akademiju), koju je završio 1866. godine, kao osmi u rangu. U čin artiljerijskog potporučnika proizveden je 31. decembra 1866. i postavljen za komandira voda 4. poljske baterije, ali tu dužnost nije primio, već je, kao dobar crtač, zadržan na radu u Topografskom odeljenju Ministarstva vojnog. Na tog dužnosti ostao je do januara 1867, kada je upućen u trupu i postavljen za komandira voda, da bi mu tek posle dve godine bila poverena osnovna artiljerijska jedinica - baterija.

Već na tim prvim oficirskim dužnostima, Putnik je - shvativši da se nacionalno oslobođenje ne može uspešno dovršiti iznuđenim reformama i hatišerifima turskog suverena, već samo krvlju i oružjem - marljivo pripremao sebe i svoje jedinice za ostvarenje tog uzvišenog cilja. U istoriji nema primera da potporučnik piše uputstvo za obuku trupa, kao što je to učinio Putnik 1868. godine. Upravo od tada, njegov uticaj na razvoj srpskih oružanih snaga vidno je prisutan: najpre u radu generalštabne komisije, formirane neposredno po završetku srpsko-turskih ratova 1876-1878, s ciljem da srpsku vojsku po organizacionoj strukturi što više približi savremenim evropskim armijama; zatim u objavljivanju priručnika Artiljerija u gradskoj vojni, u kome je obradio sve vidove ofanzivnih akcija artiljerije protiv tvrđava od blokade do odsudnog napada; najzad, u obogaćivanju programa obuke starešinskog kadra (početkom devedesetih godina prošlog veka), kada je, u svojstvu pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba, u taj program uneo rešavanje taktičkih zadataka i kada je njegov uticaj na ujednačavanje pogleda na doktrinarne principe organizacije i upotrebe oružanih snaga bio izuzetno snažan. Taj uticaj nije prestao ni posle preranog i neopravdanog penzionisanja 1896. godine, već se ispoljavao u pripremi kapetana za majorski ispit i objavljivanju dvotomne studije Služba generalštaba, koja će decenijama služiti kao udžbenik za stručno usavršavanje generalštabnih oficira.

Posle Majskog prevrata 1903. godine, Putnik je presudno uticao na dalji razvoj srpske vojske, jer je neposredno posle uklanjanja sa vlasti dinastije Obrenovića reaktiviran, unapređen u čin generala i postavljen za načelnika Glavnog generalštaba. Na toj dužnosti ostaće sve do početka balkanskih ratova, odnosno do kraja 1915. godine, s tim što je ujedno bio i član Vojnog saveta, a u tri maha i ministar vojske (1904, 1906-1908. i 1912). U tom periodu, Putnik je - zahvaljujući bespreskornoj moralnoj reputaciji, apsolutnoj lojalnosti prema ustavu, suverenu i državnoj upravi, a nadasve širokom stručnom obrazovanju - uspeo da konsoliduje ozbiljno poljuljane redove srpske vojske, odstrani iz nje razoran uticaj unutrašnjih međupartijskih trvenja, naoruža je savremenim oružjem, saobrazi vojna pravila svojstvima toga oružja, lično obuči više generacija generalštabnih oficira i najdarovitije postavi na ključne komandne pložaje, uzdigne rezervni starešinski kadar svih rodova i službi, zameni kasarski dril praktičnom obukom trupa, izgradi njenu sopstvenu vojnu doktrinu i osposobi je da se uspešno nosi sa najmodernije opremljenim evropskim armijama. Za Putnika se, doista, može reći da se, u svojstvu kreatora srpske vojne politike, ispoljio "kao genije rada, konstruktivnosti, istrajnosti i logike".

Ratna staza vojvode Putnika počela je jula 1876. izgubljenim bojem kod Kalipolja, u kome je njegova brigada pretrpela velike gubitke (kada je počeo srpsko-turski rat, Putnik je postavljen najpre za načelnika štaba, a ubrzo posle toga za komandanta Rudničke brigade I klase), zbog loše pripreme i traljavog vođenja srpske Ibarske vojske, kojom je komandovao general Franjo Zah. Na taj neuspeh nadovezale su se nedaće u bojevima na Adrovcu, Šiljegovcu i Krevetu, koje su se završile katastrofom na Đunisu; time je prvi rat s Turskom definitivno izgubljen, ali, zahvaljujući intervenciji Rusije, bez težih posledica.

Već u tom prvom neuspešnom ratu, Putnik se pokazao ne samo kao sposoban i hrabar oficir, koji sa isukanom sabljom u ruci predvodi svoje trupe u jurišima, već i kao komandant bogate stvaralačke inicijative. Zbog toga je, sredinom oktobra 1876, vanredno unapređen u čin kapetana I klase, a 29. decembra iste godine i u čin majora, što najbolje potvrđuje tvrdnju Vladana Đorđevića, izrečenu 20. oktobra 1876, "da Radomir Putnik spada u red najsposobnijih srpskih mlađih oficira".

U borbama oko Pirota (za vreme drugog rata s Turskom), Putnik je komandovao centralnom kolonom Šumadijskog korpusa, a u operacijama za oslobođenje Niša Rudničkom brigadom I klase. Istakao se u borbama za oslobođenje Vranja kao komandant Veterničke kolone, sa kojom je, 31. januara 1878, razbio turske snage na Goču i Devotinu i, nastavljajući nezadrživo nastupanje, 4. februara oslobodio Gnjilane; prednji delovi njegove kolone stigli su 5. februara do Gračanice i Lipljana, gde ih je zateklo naređenje o obustavljanju neprijateljstava.

Po završetku velike istočne krize, Putnik je 1879. godine upućen na šest meseci u Rusiju da bi se upoznao s naoružanjem i barutnim magacinima ruske vojske. Po povratku u zemlju položio je prijemni ispit za generalštabnu struku i izvesno vreme proveo na praktičnom radu u Glavnom generalštabu, a potom postavljen za načelnika štaba Dunavske divizije; na toj dužnosti unapređen je, 4. juna 1884. godine, u čin generalštabnog potpukovnika i preveden u generalštabnu struku. U srpsko-bugarskom ratu 1885. godine nalazio se na dužnosti načelnika štaba Dunavske divizije, koja je učestvovala u bici na Slivnici.

Mada je već u ratovima koje je Srbija vodila u drugoj polovini 19. veka Radomir Putnik stasao u izvanrednog vojnog starešinu, njegov vojnički talenat je zablistao punim sjajem tek u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Kao dosledan pobornik saveza balkanskih hrišćanskih država protiv Turske, vodio je glavnu reč o vojnim pitanjima prilikom pregovora o tom savezu. Iako se njegova pretpostavka da će turske glavne snage biti grupisane na ovčepoljskim položajima nije ostvarila (zbog toga nije realizovana ni njegova zamisao da prikupljenim snagama triju armija bije odlučujuću bitku), vojni stručnjaci ističu da je Putnik, u osnovi, pravilno procenio situaciju i Prvu armiju, koja je dejstvovala moravsko-vardarskim pravcem, učinio tako jakom da je sama mogla da tuče tursku Vardarsku armiju, bez obzira na kojim položajima i u kakvom rasporedu se nalazile njene snage. To shvatanje potvrđuje velika pobeda srpske vojske u neočekivanom sudaru ovih armija kod Kumanova 23. i 24. oktobra 1912, za koju je Putnik dobio čin vojvode. U nastavku operacija Putnik je - upućujući glavne snage preko Velesa, a pomoćne preko Kičeva prema Resnu - nadigrao tursko komandovanje i u Bitoljskoj bici (16. i 19. novembra) konačno potukao tursku Vardarsku armiju.

Uoči Drugog balkanskog rata, Putnik je, povinujući se zahtevima vlade da ne učini ništa što bi Bugarima moglo poslužiti kao povod za rat, bio prinuđen da se unapred odrekne strategijsko-operativne inicijative. Pa ipak, on je - zahvaljujući trezvenoj proceni situacije, a pre svega odluci da već prvoga dana Bregalničke bitke pređe u protivofanzivu radi preotimanja operativne inicijative - stvorio uslove da uspešno zaustavi žestoke napade bugarske vojske (Četvrta, Peta, Treća i Prva armija) na bregalničkom, krivorečkom, sofijsko-nišavskom i timočko-podunavskom pravcu, pređe u opštu protivofanzivu i, u sadejstvu sa snagama drugih balkanskih država, prinudi Bugarsku na kapitulaciju.

Kada je reč o delatnosti vojvode Putnika kao načelnika štaba Vrhovne komande u Prvom svetskom ratu, najpre valja reći da je on tvorac ratnog i početnog operacijskog plana srpske vojske, čiju okosnicu čini ideja strategijskog dočeka, formulisana ovako: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a potom dejstvovati prema situaciji. U duhu te ideje, glavne snage srpske vojske grupisane su na liniji Svilajnac - Stari Adžibegovac - Palanka - Topola - Aranđelovac - lazarevac, s prednjim odredima na Savi i Dunavu. Druga armija, koja je bila najjača i sastavljena od divizija I poziva, postavljena je na prostoru Arnađelovac - Lazarevac, da bi u što kraćem vremenu mogla napasti desni bok neprijateljevih snaga koji dejstvuju veliko-moravskim pravcem, ili, pak, levi bok onih snaga koje bi preko Drine nastupale ka Valjevu. Takav početni raspored snaga omogućio je Vrhovnoj komandi da, čim se uverila da neprijateljeva glavnina dejstvuje preko Drine ka Valjevu, brzo i spretno saobrazi svoj početni operacijski plan sa stvarnom situacijom i u Cerskoj bici (12. do 24. avgusta) potuče austrougarsku Petu i delove Druge armije. Bila je to prva saveznička pobeda nad Centralnim silama u ratu koji za Antantu nije dobro počeo. Izveštavajući o tome starog kralja Petra, vojvoda Putnik je s ponosom isticao da je neprijatelj pretrpeo ogromne gubitke, da su mu čitavi pukovi uništeni i da su ogranci Cera i Iverka pokriveni leševima njegovih vojnika i oficira.

U bici na Drini (6. septembar do 11. novembra 1914) srpska bojska je prodrla u Srem do linije Banovci - Nova Pazova - Vojka - Popinci - Buđanovci i neposredno ugrozila Rumu i Inđiju; protivudarom Druge armije na donjoj Drini, osujetila pokušaj Poćorekove Pete armije da forsira Drinu i ovlada Mačvom, i gotovo puna dva meseca prikovala njene snage za obale graničnih reka, iscrpljujući njihovu napadnu moć; protivofanzivom Prve i Treće armije na frontu Sokolska planina - Gučevo zaustavila napad neprijateljske Šeste armije i nanela joj teške gubitke (austrougarske balkanske snage su u bici na Drini imale oko 130.000 ljudi izbačenih iz stroja); autori Letzter-Kriega ističu da tom prilikom Šesta armija nije odbačena preko Drine samo zato što se komandant Treće armije, general Šturm, "nije dovinuo do smele Putnikove koncepcije".

Velika pobeda srpske vojske u Kolubarskoj bici (16. novembra do 15. decembra 1914) uvrstila je vojvodu Putnika u udžbenike ratne istorije svih zemalja sveta. U toj veličanstvenoj bici stari vojvoda je u svojim slabačkim rukama grčevito držao sve konce, ispoljavajući zadivljujuću ravnotežu uma i volje i donoseći lucidne odluke, kojima je u ratnim uslovima uigranu racionalnost srpskog komandovanja i izvanrednu borbenost trupa slio u optimalnu efikasnost i, upravo u trenutku kada je izgledalo da je propast Srbije neizbežna, prešao u opštu ofanzivu, probio front Poćorekove Šeste armije na Suvoboru, blagovremeno parirao obuhvatni napad Kombinovanog korpusa (60 bataljona) na Kosmaj i Varovnicu, a zatim promenio pravce napada Druge i Treće armije i u nastavku operacija do nogu potukao ćesareve Balkanske snage, nateravši njihove ostatke u panično bekstvo preko Dunava, Save i Drine. O ovoj velikoj pobedi srpske vojske mnogo je pisano ne samo u savezničkim nego i u neprijateljskim zemljama. Navešćemo samo jedan pasus iz članka poznatog nemačkog publiciste Maksimilijana Hardena, objavljenog krajem decembra 1914, koji glasi: "Već deset puta nam je javljeno da je čitava jedna srpska divizija ili armija uništena, a bar pet puta su nam to isto javili za celu srpsku vojsku. To ludo škrabanje služilo je vrlo rđavo našem savezniku. Austrougarske trupe, o čijoj hrabrosti i izdržljivosti nema potrebe govoriti (koje je vodio slavni Poćorek), bile su tučene od hrabrih ljudi, čiste ratničke rase, izvežbanih u dobroj školi i vođenih strategijskom veštinom maršala Putnika i generala Mišića."

Sticajem nesrećnih okolnosti, ratna staza vojvode Putnika završena je krajem 1915. na Albanskom primorju, posle gubitka cele državne teritorije, kada je nepobeđena srpska vojska stigla do dna svoje velike nesreće. U toj gragičnoj ratnoj godini, Putnik je, savlađujući fizičku nemoć čudesnom duhovnom snagom, uspeo da izvuče svoje desetkovane trupe iz tri smrtonosna zagrljaja brojno i tehnički nadmoćnijih Makenzenovih snaga, rukovodeći odbrambenim operacijama srpske vojske iz bolesničke postelje. Izmičući vešto ispod koncentričnog udara neprijateljevih trupa, srpska vojska se krajem novembra 1915. godine našla na Kosovu i Metohiji, u gotovo potpunom okruženju, odsečena od svojih saveznika i pritešnjena uz gorostasne albanske planine. Pred njom su stajale samo dve mogućnosti: ili kapitulacija i ponižavajući separatni mir, ili povlačenje preko vrletnih i snegom pokrivenih albanskih i crnogorskih planina na Albansko primorje. Vojvoda Putnik se - smatrajući da bi kapitulacija bila najgore rešenje i čuvajući čast, ponos i dostojanstvo srpskog naroda - bez kolebanja opredelio za drugu mogućnost. Krajnjim naporom uspeo je da izdiktira svoju poslednju direktivu, koja će srpsku vojsku odvesti na Jadransko primorje, a odatle na Solunski front. Posle toga je potpuno konuo - nije mogao ni da hoda ni da jaše, pa su ga njegovi vojnici (u specijalno napravljenoj nosiljci) na rukama preneli preko albanskih planina do Skadra.

Istina je da je sa gubitkom zdravlja opadalo i Putnikovo učešće u komandovanju srpskom vojskom, ali je istina i to da je on kreator svih krupnijih odluka Vrhovne komande sve do odlaska na odmor i lečenje krajem 1915. godine. Švajcarac Arčibald Rajs je zabeležio da je tek 1915. godine shvatio "koliko je neobičan i uman bio taj starac, bledog lica, uokvirenog prosedom gustom bradom podrezanom u šiljak, koji je svoju bolesničku postelju pretvorio u biro u kome je neumorno radio i dan i noć".

Na kraju valja nešto reći o Putnikovim strategijsko-operativnim odlukama, koje su imale sudbonosan značaj za zemlju i narod srpski, jer se on upravo kroz te odluke ispoljio kao nenadmašiv strateg i krupna istorijska ličnost. Te kratke, razumne i kristalno jasne odluke iznenađuju dubinom misli i gvozdenom logikom, neposredno izviru iz konkretnih ratnih situacija i skladno se uklapaju u delotvornu celinu Putnikove strategije, koja nije bila ništa drugo nego jedan od elemenata srpske državne politike. Jer, Putnik nije bio pristalica one škole koja smatra da je vođenje rata stvar strategije a ne politike, vojskovođa a ne državnika, pa stoga nijednu krupnu odluku nije doneo bez saglasnosti vlade. Posebno treba istaći da je Putnik bio hladna, racionalna i vrlo metodična ličnost; nije voleo riskantnu strategiju koja pošto-poto ide za spektakularnim rezultatima, bez obzira na rizik. Ni najburniji događaji nisu ga mogli izbaciti iz ravnoteže; bio je oprezan i metodičan u trenucima trijumfa baš kao i u vreme kada se pod udarcima sudbine povijao do zemlje. Putnik, doista, nije praskao vatrometom duha, nije zasenjivao efemernim artifikacijama, već se - kako s razlogom naglašava general Petar Tomac - "manifestovao trajnije, korisnije, sudbonosnije, kao mirna, dobro upravljena, efikasna topovska paljba".

U ličnom životu vojvoda Putnik je bio miran, povučen i poslovično skroman čovek. Izbegavao je razmetljive gestove na pozornici javnog mnjenja, pa i preterano dekorisanje odlikovanjima, ističući: "Moje dekoracije su ispod mundira". Kada su za vreme balkanskih ratova određivane dnevnice oficira, naredio je da dnevnica potpuručnika i vojvode budu jednake - tri dinara dnevno. Takav je bio vojvoda Putnik


Poslednji put izmenio MustraBecka dana Pon Mar 16, 2009 5:04 am, izmenio ukupno 2 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 09, 2009 5:39 am


Stepa Stepanović

Vojvoda Stepa Stepanović je rođen 12. marta 1856. u Kumodražu kod Beograda. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a pet razreda gimnazije u Beogradu. Kada je trebalo d upiše šesti razred, konkurisao je za pitomca Artiljerijske škole i bio primljen bez prijemnog ispita. Međutim, po završetku druge školske godine, Stepanovićva XI klasa je prekinula školovanje; kada je počeo srpsko-turski rat, pitomci ove klase dobili su čin narednika i raspoređeni na dužnost ordonans-oficira u ratnim komandama i štabovima. Sticajem tih okolnosti XI klasa završila je školovanje tek 1880. godine. Od ukupno 3 pitomca koji su završili školu, Stepa Stepanović je bio četrnaesti u rangu.
U srpsko-turskim ratovima 1876 - 1878. godine, bio je ordonans-oficir u štabu Šumadijskog korpusa, zatim komandant Obilaznog odreda u napadu na Nišor (kod Pirota), komandant korpusa pobočnice na maršu od Pirota do Niša, komandant prednjeg odreda Veterničke kolone i poljanačkih ustanika u borbama za oslobođenje Vranja. Za ličnu hrabrost i mešnost u komandovanju odlikovan je srebrnom i zlatnom medaljom za hrabrost, Takovskim krstom V stepena sa mačevima i Ordenom sv. Stanislava III stepena sa mačevima i pantljikom. Od svih odlikovanja koje je dobio u svojoj vojičnoj karijeri, najviše je voleo ovo poslednje, jer ga je dobio za ličnu hrabrost; prvi je uskočio u turski šanac na Nišoru.

Uspesi koje je srpska narodna vojska postigla u drugom srpsko-turskom ratu 1877/8, ubrzo su zasenčeni porazom na Slivnici 1885, koji je umanjio vojnički i politički ugled Srbije u svetu i kompromitovao njenu narodnu vojsku. U tom neuspešnom ratu, Stepanović je najpre komandovao četom (u borbama kod Vrapče), a zatim 2. bataljonom 12. šumadijskog puka (u bici na Slivnici). Koliko je Stepanović bio ogorčen na vladu i Vrhovnu komandu zbog poraza na Slivnici, vidi se iz njegovog dnevnika, u kome je 6. decembra 1885. zabeležio: "Komedija se nastavlja; sa čime je misle igrati - ja ne znam! Ljudi nemaju municije... puške neispravne i neočišćene. Niko nije hteo da se pobrine za utvrđivanje položaja, čak su i most ostavili neporušen. Divizijar onomad prošao ovuda, a ništa ozbiljno nije naredio. Bog milostivi neka nas uzme u zaštitu".

Po završetku srpsko-bugarskog rata Stepanović je marljivo radio na stručnom usavršavanju - spremao je pripravničke ispite za generalštabnu struku. Krajem 1886. uspešno je položio ispit za čin kapetana IIklase i time izvršio prvu pripravničku obavezu. Kada je 1889. položio i drugi deo ispita, unapređen je u čin generalštabnog kapetana I klase, preveden u generalštabnu struku i postavljen za načelnika štaba Drinske divizijske oblasti.

Prevođenje u generalštabnu struku omogućilo mu je brzo napredovanje u službi: bio je komandant bataljona, puka, brigade, divizije i armije, pomoćnik načelnika štaba Aktivne vojske, načelnik Opšteg odeljenja Ministarstva vojnog, a u dva maha i ministar vojske (1908. i 1911 - 1912). Na tim mirnodopskim dužnostima Stepanović je stako reputaciju do krajnosti pedantnog, neumitno strogog, ali čovekoljubivog starešine. Upravo ta "preterana strogost" učinila je Stepanovića najomiljenijim srpskim komandantom ne samo u vojsci nego i u narodu. jer, kako s razlogom itiče Arčibald Rajs, "prirodno je da čovek koji tako visoko shvata svoj vojnički poziv bude vrlo strog u pitanjima vojne discipline, koja je temelj svake dobre vojske". Po Rajsu, vosoka patriotska svest učinila je Stepanovića strogim starešinom.

U Prvom balkanskom ratu 1912 - 1913. godine, Stepanović je komandovao srpskom Drugom armijom, koja je - dejstvujući na pravcu Ćustendil - Dupnica, ugrozila desni bok turske Vardarske armije, a potom - da se poslužimo njegovim rečima - "otpočela da plete venac svoje slave u koji je uplela prvo cveće svojih uspeha: Carev vrh, Krivu palanku, Kratovo, Stracin i Crni vrh, tu kapiju Ovčeg polja i Makedonije". Obuhvatni manevar Stepanovićeve armije umnogome je doprineo da se odstupanje turske Vardarske armije, posle Kumanovske bitke, pretvori u panično bekstvo. Višemesečno vojevanje Stepanovićeve armije pod Jedrenom i zauzimanje tog utvrđenog uporišta, u kome je zarobljeno 14 generala, 2.000 oficira i 60.000 turskih vojnika, predstavlja posebnu stranicu u istoriji Druge armije i njenog komandanta Stepe Stepanovića.

Braneći krajnje požrtvovano nišavsku zonu sa pirotskim utvrđenim logorom u Drugom balkanskom ratu, Druga armija je dala krupan doprinos pobedi srpskog oružja, a njen komandant je još tada zaslužio naziv "nesalomljivi Stepanović", koji će mu docnije dati austrougarski i nemački komandanti. U žestokim sudarima na Tumbi i Talambasu, kod Kalne i Jalovika, Stepanovićeve trupe su uspešno zaustavile napad bugarske Treće i delove Prve armije prema Pirotu i Nišu i time stvorile vreme i prostor glavnim srpskim snagama u Makedoniji da potuku bugarsku Četvrtu armiju i reše odlučujuću (Bregalničku) bitku Drugog balkanskog rata u korist srpske vojske. U najtežim trenucima ovoga rata, kada su Bugari pokušali da obuhvatnim napadima preko Sv. Nikole i Daščanog kladenca uhvate u kešta glavninu srpske Druge armije, i kada je komandant desnokrilnog puka ove armije zatražio odobrenje da se puvuče sa svog glavnog položaja na Tumbi, Stepanović mu je kategorično odgovirio: "Tumba može da padne tek kada ceo put bude satrven. Vi ste imali dovoljno vremena da položaj solidno pripremite za odbranu. Sada uložite svu snagu da ga održište, pa makar izginula cela komanda. Mislite na to da i vi imate snage, a ne samo neprijatelj. "Kada su sutradan (7. jula) višestruko nadmoćnije bugarske snage napale Tumbu, dočekane su uraganskom vatrom srpskih trećepozivaca i naterane u panično bekstvo; na padinama Tumbe ostavile su preko 600 leševa.

Najslavnije stranice biografije vojvode Stepe Stepanovića vezane su za Prvi svetski rat. Budući da se u trenutku kada je Austro-Ugarska objavila Srbiji rat vojvoda Putnik nalazio na lečenju u Glajhenbergu, mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske rukovodio je Stepanović, koji je preduzeo sve što je bilo u njegovoj moći da se te složene radnje što uspešnije izvrše. Zahvaljujući tome i precizno razrađenim planovima, stotine hiljada ljudi je krenulo odjednom na severnu granicu, glatko i bez zastoja. Posle povratka vojvode Putnika u zemlju, Stepanović je ponovo preuzeo dužnost komandanta Druge armije. U međuvremenu su trupe Druge armije koncentrisane na prostoru Aranđelovac - Lazarevac, da bi mogla dejstvovati u bok neprijateljskih snaga koje nastupaju velikomoravskim ili, pak jadarskim pravcem.

Čim se uverio da glavne Poćorekove snage nastupaju dolinom jadra ka Valjevu, vojvoda Putnik je odlučio (noću 14/15. avgusta) da neprijatelju nametne bitku klasičnog manevarskog tipa, u kojoj se taktičko dejstvo u bok njegovih snaga u dolini Jadra kombinuje sa strategijskim manevrima po unutrašnjim pravcima između dve protivničke armije, čija su unutrašnja krila bila razdvojena prostorom od svega 25 kilometara. Glavna uloga u realizaciji te istorijske odluke namenjena je Stepanovićevoj armiji, koja je dobila zadatak da izvrši marš-manevar preko Koceljeva i Tekeriša i energično napadne levi bok Poćorekovih snaga koje nastupaju dolinom jadra, obezbeđujući se u isto vreme od napada neprijateljevih snaga iz rejona Šapca. Čime je primio to naređenje, Stepanović je uputio Konjičku diviziju u Mačvu, a Šumadijsku diviziju prema Šapcu, dok je od Kombinovane i Moravske divizije I poziva obrazovao carsku udarnu grupu za izvođenje naređenog marš-manevra. Kombinovana divizija je od Velikog bošnjaka skrenula pod pravim uglom na zapad i uputila se razvođem Save i Tamnave ka Tekerišu; u isto vreme, Moravska divizija I poziva uputila se dolinom Tamnave prema Tekerišu. Uočivši da masiv planine Cera može imati odlučujući značaj u predstojećoj bici, Stepanović je naredio Kombinovanoj diviziji da sa čelnim pukom što pre ovlada Kosaninim gradom (najveći vrh na grebenu Cera). Ovaj potez je imao presudan uticaj na tok i konačan ishod Cerske bitke. Jer, da su pomenue divizije nastavile pokret prema naređenju Vrhovne komande, sutradan bi bile izložene bočnim napadom austrougarskog 8. korpusa i dovedene u nezavidan položaj.

U duhu pomenutog naređenja, Kombinovana divizija uputila je 2. prekoborjni puk, sa jednom baterijom, preko Parloga i Velike Lisine ka Trajanu (krajnji istočni vis na Ceru). Pošto su u isto vreme iz suprotnog pravca, nastupala tri puka 21. divizije 8. korpusa, iznenada je došlo do strahovitog noćnog sudara, kojim se zamenula Cerska bitka. Pod kišom od olova u borbu su uvođeni bataljon za bataljonom, puk za pukom (sa srpske strane 1, 2. i 6. prekobrojni puk, a sa protivničke 6, 8. i 28. puk 21 divizije). Stepanovićeve trupe su se bolje snašle na ispresecanom planinskom zemljištu, u tamnoj noći. Predvođene svojim neustrašivim oficirima, neumorno su napadale neprijatelja s fronta, s bokova i s leđa, sve dok ga nisu naterale u panično bekstvo prema Drini. U tom krvavom boju, kojim je Cerska bitka potencijalno dobijena, samo Kombinovana divizija izgubila je 45 oficira i 2.720 podoficira i vojnika, ali je neprijateljeva 21. divizija tako strvena da je "izvesno vreme bila izrubljena kao borbena jedinica". Sutradan, 16. avgusta, Druga armija je zaustavila napad 9. divizije 8. korpusa, a potom preduzela energično nastupanje grebenom Cera i Iverka, slomila žilav otpor snaga 8. i 13. korpusa, čiji su ostaci 19. avgusta pobegli preko Drine u Bosnu. Time je Cerska bitka pobedonosno završena, bez obzira na to što su se delovi Druge austrougarske armije zadržali u rejonu Šapca do 24. avgusta. neprijatelj je pretrpeo teške gubitke (600 oficira i 23.000 podoficira i vojnika izbačenih iz stroja) i pognute glave pobegao preko Drine i Save. "Sveta zemlja naše otadžbine očišćena je od neprijatelja, a krvlju njegovom zalivena su sva ona mesta, koja je svojom poganom nogom oskrnavio" - kaže se o tome u Stepanovićevoj naredbi trupama Druge armije. Bila je to prva saveznička pobeda nad Centralnim silama, za koju je Stepa Stepaović dobio vojvodski čin.

U bici na Drini stepanovićeva armija je odigrala izuzetno značajnu ulogu. Osujetila je pokušaj austrougarske Pete armije da 8. septembra forsira Drinu i nanela joj teške gubitke (4.400 ljudi izbačenih iz stroja). U nasavku bitke odbila je više uzastopnih napada protivničkih snaga čak i one koje su ćesarevi generali ocenili kao "dostojne divljenja", prikovala za obale Drine i Save austrougarsku Petu armiju i Kombinovani korpus i mesecima trošila i iscrpljivala njihovu ofanzivnu moć. Osvrćući se na požrtvovanu odbranu Mačve, berlinski "Fosiše cajtung" ističe: "Tako reći korak po korak morale su naše trupe da osvajaju, sa promenljivom srećom u borbi, mačvanski prostor, oji je bio pretvoren u pravu tvrđavu".

Nalazeći se na cetralnom delu kolubarsko-suvoborske linije, Stepanovićava armija je, u velikoj Kolubarskoj bici, najpre zaustavila ofanzivu Pete armije na desnoj obali Kolubare, a potom poslužila kao stožer manevarskih poduhvata vojvode Putnika, koji su doveli do najsjajnije srpske pobede u Prvom svetskom ratu. Naime, stabilno stanje na frontu Druge armije omogućilo je vojvodi Putniku da najkritičnijim trenucima bitke sa tog fronta izvuče najpre timočku, zatim i Moravsku diviziju I poziva i uputi ih u pomoć Odbrani Beograda na osmaj i Varovnicu; tako je uspešno odgovoreno na napad Kombinovanog korpusa na najosetljiviji deo srpskog operacijskog fronta. U završnoj fazi bitke, Druga armija je pod borbom promenila pravac napada, probila front Poćorekove Pete armije na Parcanskom visu i kompromitovala njene raljske položaje. goneći rastrojene trupe te armije, u sadejstvu sa Odbranom Beograda i Trećem armijom, Stepanoviće divizije su skršile poslednji neprijateljev otpor na liniji Ekmekluk - Torlak - Dedinje - Banovo brdo i proterali ga preko Save i Dunava u Srem i Banat, nanevši mu pri tom katastrofalne gubitke; prema zvaničnim austrougarsim podacima, od 216.000 ljudi, koliko je Peta armija imala 28. novembra, ostalo je 13. decembra 1914. svega 40.000 ljudi sposobni za borbu, što znači da je za 15 dana izgubila 176.000 ljudi.


Poslednji put izmenio MustraBecka dana Pon Mar 16, 2009 5:05 am, izmenio ukupno 2 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 09, 2009 5:40 am

Za vreme trojne invazije Centralnih sila na Srbiju 1915. godine, Druga armija je, u sadejstvu sa Timočkom vojskom, uspela da, upornom odbranom na uzastopnim položajima, uspori nastupanje bugarske Prve armije kroz nišavsku zonu i na taj način omogući glavnim snagama srpske vojske, oje su branile severni front, da se blagovremeno izvuku ispod koncentričnog udara udruženih nemačkih, austrougarskih i bugarskih trupa i osujete tri Makenzenova pokušaja da ih okruži i prinudi na kapitulaciju. Tako je, upravo u trenutku kada je izgledalo da će se - zbog dubokog prodora bugarskih snaga preko Bojnika i Lebana ka Kuršumliji - u dolini Toplice odigrati repriza "Sedana", protivudarom Moravske divizije II poziva (iz Stepanovićeve armije), bugarska 3 . brigada sjurena u Pustu reku i odbačena na istok oko 25 kilometara. Posle toga, Stepanović je, pod izuzetno teškim okolnostima, povukao svoju armiju na levu obalu reke Sitnice; predsedavao je istorijskim sednicama komandanta srpskih armija u Peći, zalažući se energično da se sprovede u život direktiva vojvode Putnika o povlačenju srpske vojske na Albansko primorje; i najzad, pod veoma teškim uslovima (oskudice u hrani, odeći, obući i municiji, loše vremenske prilike, vrletan i snegom pokriven teren), povukao svoju armiju preko Peći, Rugovske klisure, Andrijevice i Podgorice za Skadar.

Mada je vojvoda Stepa Stepanović idigrao značajnu ulogu u reorganizaciji srpske vojske na Krfu i njenim prvim uspesima na Solunskom frontu, njegov najveći uspeh vezan je za proboj toga fronta i izbacivanje Bugarske iz rata. Ovu tešku i vrlo složenu operaciju, Stepanovićeva armija je briljantno izvršila. Njene trupe su, u sadejstvu sa 1. armijom i savezničkim snagama, probile (15. do 17. septembra 1918) neprijateljev front na Dobrom polju i Kozjaku, a zatim slomile očajnički otpor njegovih snaga na više uzastopnih linija i kao lavina se obrušile u dolinu Vardara. Nastavljajući gonjenje rastrojenog neprijatelja, Stepine divizije su zauzele Štip, Kočane i Carevo Selo, izbile 29. septembra na bugarsku granicu i, uz pomoć Prve armije i savezničkih snaga, prisilile Bugarsku na kapitulaciju. Time je put za konačno oslobođenje Srbije bio otvoren. Posle toga, srpska Prva armija upućena je dolinom Južne Morave ka Nišu i dalje prema Beogradu, dko je Druga vraćena na Kosovo, odakle je jedan njen deo (Jadranske trupe) upućen preko Albanije i Crne Gore ka Kotoru, a drugi dolinom Ibra i Zapadne Morave prema Bosni. Upravo onoga dana (1. novembra) kada je Prva armija oslobodila Beograd, Druga je izbila na Drinu, čime je cela Srbija bila konačno oslobođena.

Vojvoda Stepa Stepanović se vratio u otadžbinu sa oreolom jednog od najslavnijih vojskovođa Prvog svetskog rata. Uprkos tome, on je i dalje ostao miran i skroman čovek, koji se nije otimao o titule, položaje i odlikovanja. Za njega je osećanje da je korisno poslužio svome narodu u njegovoj mukotrpnoj borbi za slobodu bilo najveće priznanje za sve što je učinio u toku svoje duge i uspešne vojničke karijere. Rukovođen tim uzvišenim osećanjem, legendarni vojvoda se, godinu dana posle završetka rata, povukao iz aktivne službe, da bi ostatak života proveo u krugu porodice u Čačku, kao običan penzioner.

Iza uvek ozbiljnog, pa i natmurenog lica najomiljenijeg srpskog vojvode krilo se široko ljudsko srce, a iza preterane strogosti, koja je ponekad ličila na dril, očinska briga za svoje vojnike, polupismene srpske seljake; štedeći njihovu krv, neretko se zamerao svojim pretpostavljenim starešinama i susedima. Savremenici ističu da su njegova visoka inteligencija, oštroumlje i brzina sa kojom je donosio sudbonosne odluke i diktirao borbene zapovesti izazivali divljenje kod njegovih neposrednih saradnika; da paradni dočeci i ispraćaji sa muzikom i banketima za njega nisu postojali ni onda kada je bio na vrhuncu slave. To najbolje potvrđuju Stepaovićeve reči upućene dopisniku Presbiroa Vrhovne komande, koji je povodom Cerske bitke hteo da napiše njegovu biografiju za savezničku štampu: "Nemate šta da pišete. Sve što se uradilo - uradili su oficiri i vojnici moje armije. Oni su najviše doprineli da neprijatelj bude pobeđen i da se zemlja oslobodi. Kada baš hoćete nešto da pišete za francuske i engleske novine, eto to napišite."
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 09, 2009 5:41 am


Živojin Mišić

Jedan od najslavnijih srpskih vojvoda i vojskovođa učestvovao je u svim ratovima koje je Srbija vodila od 1876. do 1918. godine. Komandovao je srpskom Prvom armijom u Kolubarskoj bici, a prilikom proboja Solunskog fronta bio je i načelnik Vrhovne komande.
Živojin Mišić rođen je nedaleko od Valjeva, u selu Struganik, 19. jula 1855. godine (7. jula po starom kalendaru), kao 13. dete u porodici. Završio je visoke vojne škole. Za zasluge u Kumanovskoj bici dobio je čin generala, a 1914. godine, kao komandant Prve armije, za zasluge u vođenju Kolubarske bitke dobio je čin vojvode, koji je pre njega dodeljen Radomiru Putniku i Stepi Stepanoviću. Posle Prvog svetskog rata postavljen je na mesto načelnika Generalštaba. Napisao je studiju "Strategija" i učestvovao je u pokretanju i uređivanju vojnih časopisa.

Preci Živojina Mišića doselili su se iz Drobnjaka u Crnoj Gori u selo Struganik krajem 17. ili početkom 18. veka. Porodica je uzela prezime po imenu dede Živojina Mišića - Miša Kaljevića. Mišićevi roditelji Radovan i Anđelija (rođ. Damjanović – Koštunjić) imali su 13 dece, od kojih su bile dve devojčice - Todora i Živana. Živojin je bio 13. dete i, kada se rodio, samo osmoro njegove braća i sestara bilo je u životu.

U detinjstvu se nije mnogo izdvajao od ostalih vršnjaka. I pored toga što je kao najmlađe dete bio mezimac, morao je da se rano uključi u obavljanje porodičnih obaveza. Sa 12 godina Živojin je otišao u Kragujevac na dalje školovanje. U početku je, kao i mnoga druga deca koja su sa sela došla u grad, imao problema da se snađe. Često su ga gradska deca zadirkivala zbog odeće, obuće i govora. Prvi, drugi i šesti razred gimnazije završio je u Kragujevcu, a treći i četvrti u Beogradu, u Prvoj beogradskoj gimnaziji. U prvih pet razreda gimnazije nije bio posebno dobar đak, ali je šesti razred završio sa mnogo boljim uspehom. S takvim ocenama šestog razreda gimnazije primljen je 1874. u Vojnu akademiju, kao 19. u rangu. Na svakom raspustu odlazio je u selo, gde je sa braćom obavljao poljske radove.

Na samom početku svoje četrdesetogodišnje službe, kao pitomac Artiljerijske škole, učestvovao je u dva oslobodilačka rata protiv Turske (1876. i 1877-1878). U tim ratovima komandovao je Kolubarskim bataljonom Valjevske brigade druge klase i stekao prva ratna iskustva.

Pored četvorogodišnje Artiljerijske škole, završio je austrougarsku školu gađanja u Bruku na Lajti i dvogodišnju pripremu za generalštabnu struku u srpskoj vojsci.

Učestvovao je i u Srpsko-bugarskom ratu 1885. kao poručnik i komandant čete u Petom puku Drinske divizije.

Od 1898. do 1904. predavao je strategiju na Vojnoj akademiji.

Posle Majskog prevrata bio je primoran da se penzioniše u činu generalštabnog pukovnika, navodno zbog uticaja "Crne ruke", pošto je smatran previše bliskim svrgnutoj dinastiji Obrenovića, ali je reaktiviran 1909, tokom Aneksione krize, na lični zahtev načelnika Vrhovne komande, generala Radomira Putnika, koji ga je učinio svojim pomoćnikom. Mišić je pomogao generalu Putniku da sastavi srpski ratni plan u eventualnom ratu s Austro-Ugarskom.

U balkanskim ratovima Mišić je bio pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika, jer je "u najtežim trenucima svojim optimizmom i čvrstinom karaktera održavao i samog Putnika u uverenju u dobar ishod operacija srpske vojske".

Posebno se istakao pravilnom procenom situacije prvoga dana Bitke na Bregalnici, kada je srpska Vrhovna komanda u Skoplju razmatrala pitanje na kojoj će liniji primiti odsudnu bitku. Usvajanje njegovog predloga imalo je presudan uticaj na dalji tok i konačan ishod odlučujuće bitke Drugog balkanskog rata. Po završetku ovog rata, Mišić je po drugi put penzionisan.

Pred samo izbijanje Prvog svetskog rata, međutim, ponovo je reaktiviran i postavljen za pomoćnika načelnika štaba Vrhovne komande. Tokom Kolubarske bitke Mišiću je predata komanda nad Prvom armijom, koja je tada bila u vrlo teškoj situaciji, da zameni njenog ranjenog i bolesnog komandanta generala Petra Bojovića. Smelom, taktički briljantnom operacijom, pobedio je austrougarsku vojsku i izvojevao najveću pobedu srpskog oružja u istoriji. Za tu pobedu dobio je, kao treći po redu, najviši čin u srpskoj vojsci, čin vojvode. Najviše zahvaljujući njegovim ličnim naporima i znanju, Prva armija se od jedinice u rasulu pretvorila u formaciju sposobnu za borbu.

Posle novog združenog napada nemačke, austrougarske i bugarske vojske na Srbiju, u oktobru 1915, kada se srpska vojska povukla na Kosovo, Mišić je predložio da se izvrši kontranapad. Ovaj predlog su kralj i srpska vlada odbili i naredili odstupanje preko Crne Gore i Albanije. Te iste, 1915. godine, poslat je na oporavak u Francusku zbog fizičke iznemoglosti. Pred početak operacija na Solunskom frontu 1916, hitno je pozvan s odmora i ponovo je stao na čelo Prve armije. Godine 1918, pred sam proboj Solunskog fronta, postavljen je za načelnika štaba Vrhovne komande, a Prvu armiju je prepustio generalu Bojoviću. Pod njihovim vođstvom probijen je Solunski front i munjevitom ofanzivom oslobođena Srbija i Jugoslavija. Vojvoda Mišić je po završetku rata 1918. postavljen za načelnika Generalštaba.

Beogradski list "Telegram" pisao je 12. novembra 1918. godine sledeće: "Preksinoć je doputovao u Beograd načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Živojin R. Mišić, slavom ovenčani pobedilac, za čije ime je tesno vezan poslednji, najveći i najsjajniji uspeh srpske vojske. Vojvoda Mišić, sin Valjevskog okruga, koji je Srbiji dao tolike slavne junake i vojskovođe, najmarkantnija je pojava u srpskoj vojsci. Za njegovo ime vezana su dva najveća uspeha u svetskom ratu: ovaj sada i slom Poćorekove ofanzive u novembru 1914. godine. Neka mu je srećan dolazak u našu sredinu.“

Živojin Mišić umro je u Beogradu, 20. januara 1921. godine. Sahranjen je u porodičnoj grobnici na prestoničkom Novom groblju.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Pon Mar 16, 2009 5:06 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 09, 2009 5:47 am


Ljubomir Davidović

Rođen 1863. godine u Vlaškom Polju na obroncima Kosmaja, Davidović je od malih nogu dobio na dar dva presudna uticaja koji će se odraziti u njegovom karakteru. Bila je to najpre sveštenička porodica u kojoj je stekao prva životna iskustva, potom seljačka sredina i šumadijska pitomina u kojoj je odrastao.
Za razliku od srpskih političara koji su izbili na površinu u prelomnom razdoblju između dva veka i koji su se mahom o državnom trošku školovali u inostranstvu, Ljuba Davidović bio je plod domaćeg školskog obrazovanja, od osnovne škole u rodnom mestu do srednje škole u prevashodnoj Prvoj beogradskoj gimnaziji i studija prirodnih nauka na Filozofskom fakultetu Velike škole. Evropejac posredno, Davidović je svoje demokratsko izvorište crpeo u patrijarhalnoj i demokratskoj seljačkoj sredini svog detinjstva. On je bio i ostao Čika Ljuba, kako za prijatelje tako i za protivnike.
Davidović je kao dobrovoljac učestvovao u srpsko-bugarskom ratu 1885. i bio od svojih drugova predložen za odlikovanje srebrnom medaljom za hrabrost. Mladost i šumadijsko buntovništvo odveli su mladog Davidovića Radikalskoj opoziciji režimima koji su se opirali demokratizaciji Srbije krajem 19. veka. Profesor u gimnazijama na jugu Srbije, protivnik ličnih vladavina dvojice poslednjih Obrenovića, pristalica tada narastajuće radikalne stranke, Davidović je ušao neposredno u politiku kao narodni poslanik u Vranju da bi se najpre suprotstavio dvoru a potom sopstvenoj stranci zbog njenog političkog kompromisa sa dvorom.
Predstavnik novoga talasa posle prevrata 1903. u kome je odigrao izvesnu ulogu i bio član skupštinske delegacije koja je poslata u Beč da ponudi presto novom kralju, Davidović je postao jedan od graditelja nove srpske demokratije i onoga što se opravdano kasnije nazivalo "zlatnim dobom Srbije". U tom razdoblju on je zauzimao položaje ministra prosvete (1904), predsednika Narodne skupštine (1905) i predsednika Beogradske opštine (1910--1914). Značajnije od toga, on je konačno 1912. godine izbio na čelo stranke samostalnih radikala koja je po snazi postala druga stranka u Srbiji.
Najznačajniji Davidovićev rad bio je na nacionalnom polju, na ugroženom frontu srpstva i na razvojnom frontu jugoslovenstva. Taj rad je najpre bio usmeren prema Južnoj Srbiji i Makedoniji, potom prema Bosni i Hercegovini i konačno prema Vojvodini.
Član Glavnog odbora Udruženja srpske braće, zatim član Narodne odbrane, Davidovic je bio jedan od osnivača srpske četničke akcije u Makedoniji. Bio je uveren da cilj četničke akcije nije osvajanje teritorije već oslobođenje srpskog naroda koji se prostirao od Podunavlja, preko Pomoravlja, do Povardarja. Davidović ovu akciju nije vodio činovnički: lično je poznavao sve viđenije srpske vojvode, održavao je stalne veze sa njima, hrabrio ih i delio sa njima zajedničke nevolje. Tom nacionalnom cilju žrtvovao je jedinca sina, poručnika Miodraga koji je pao na Kajmakčalanu.
U vladu je ušao novembra 1914, kada su drama svetskog rata, obnovljena neprijateljska ofanziva protiv Srbije kao i potreba da se odrede ratni ciljevi nametnuli obrazovanje koalicione vlade. U njoj je Davidović bio ministar prosvete ali je njegov uticaj promašio položaj koji mu je bio dodeljen. Davidović je znao da se ujedinjenje Srba u jednu državu ne može ostvariti bez ujedinjenja svih Jugoslovena.
Bio je predsednik Demokratske stranke od osnivanja 1919. godine do 1940. godine. Nasledio ga je Milan Grol.
Ljuba Davidović imao je sreću da ode sa ovoga sveta 1940. godine, pre no što bi mu usud namenio da vidi slom svega čemu je posvetio život.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Pon Mar 16, 2009 5:09 am


Pavle Jurišić Šturm

General Pavle Jurišić - Šturm ( 1848 - 1922), komandant slavne Treće srpske armije u Prvom svetkom ratu rođen je u Pruskoj, od oca Lužičkog Srbina. Završio je u ono vreme najprestižnije pruske vojne škole, u Breslau, a zatim i specijalizaciju u Nansiju. Učestovao je u francusko-pruskom ratu 1870. i 1871. godine u kojem je odlikovan Ordenom gvozdenog krsta. I Pavel i Evgenij Šturm bili su poručnici možda najslavnije vojske u Evropi, kakvom je smatrana pruska, kada su 1876. godine odlučili da kao dobrovoljci pođu u Srbiju i da se zajedno sa Srbima bore protiv Turaka.
Uoči balkanskih ratova Pavle Jurišić bio je nekoliko godina na položaju ađutanta kralja Petra. Više je anegdota nego istorijska činjenica, da ga je kralj uzeo uza se da bi mu se odužio što mu je spasao život. Naime, u francusko-pruskom ratu našli su se kao ratnici na suprotnim stranama, pa je Šturm svom ratnom zarobljeniku Petru Karađorđeviću poštedeo život. Štagod bilo, kralj Petar je s razlogom imao najveće poverenje u izuzetne vojničke sposobnosti generala Jurišića-Šturma.
Otad je životna priča mladog pruskog poručnika poprimila sasvim neočekivani tok. Postao je srpski oficir, promenio svoje ime u Pavle Jurišić, prešao u pravoslavlje i uzeo za krsnu slavu Svetoga Savu, a zatim učestovao u sedam ratova koje je vodila Srbija. Ne samo što je bio jedan od najobrazovanijih i jedan od najsposobnijih srpski oficira, nego i vojskovođa čije su grudi krasila mnogobrojna odličja odreda stečena na bojnom polju.
Kao komandant Treće srpske armije doživeo je da se u Prvom svetskom ratu bori protiv nemačkih i pruskih armija kojima je komandovao njegov nekadašnji klasni drug iz oficirske škole i ratni drug iz francuko-pruskog rata feldmaršal Makenzen. To je veoma zanimljiva istorijska činjenica za koju malo ko zna.
Braća Jurišić - Pavle i Evgenije - odabrali su Srbiju za svoju otadžbinu i obojica joj slavno služili kao oficiri i ratnici. Pavle se dva puta ženio, ali nažalost nije ostavio potomstvo. Nasuprot njemu njegov brat Evgenije, takođe oženjen Srpkinjom, izrodio je s njom jedanaestoro dece.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Pon Mar 16, 2009 5:11 am


Ivan Jugović

Ivan Jugović ili Jovan Savić bio je profesor Velike škole u Beogradu i sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta posle smrti Božidara Grujovića. Bio je pripadnik austrofilske struje među ustanicima.
Osnovnu školu (Normu Avrama Mrazovića) i Gramatikalnu školu završio je u rodnom gradu (neki biografi pretpostavljaju i učiteljski tečaj u Mrazovićevoj "Normi"), a šestogodišnju gimnaziju u Segedinu, nakon čega je studirao prava u Pešti. Po završetku pravnih studija, sa dobrom preporukom dekana peštanskog Pravnog fakulteta Emerika Kelemana (1797) za mitropolita Stefana Stratimirovića, Jovan Savić je 1. februara 1798. g. primljen za profesora pripremnog razreda Gimnazije u Karlovcima, a već naredne školske 1799/1800. godine postavljen je za profesora prvog gramatikalnog razreda. Profesuru je napustio 1. marta 1802. godine i prešao je u Vršac, za sekretara vladike Josifa Jovanovića Šakabente. U to vreme bio je u sukobu sa mitropolitom Stratimirovićem, pa je 1805. godine ostao i bez položaja u Vršcu. U jesen iste godine prešao je u ustaničku Srbiju, u Smederevo, gde je, pod pseudonimom Ivan Jugović, ubrzo postao pisar u Praviteljstvujuščem sovjetu.
Početkom 1807. godine, nakon smrti Božidara Grujovića, prvog sekretara Sovjeta, Jugović je postavljen na njegovo mesto. Septembra iste godine upućen je u diplomatsku misiju u štab ruske vojske u Bukureštu, kako bi se primirje između Rusa i Turaka proširilo i na Srbiju. Na osnovu intriga ruskog izaslanika u Srbiji Konstantina Rodofinikina, Jugović je krajem 1807. g. otpušten iz službe u Sovjetu. Ostavši bez posla, Ivan Jugović je rešio da po uzoru na Mađarsku kraljevsku akademiju osnuje u Beogradu školu u kojoj će biti učene više nauke i u kojoj će biti školovani budući narodni poglavari i upravitelji Srbije. Velika škola je, zalaganjem Jugovića, svečano otvorena 31. avgusta (12. septembra po novom kalendaru) 1808. godine. Za njenog prvog upravitelja imenovan je Dositej Obradović, a Jugović je tokom prvog polugodišta bio njen jedini profesor. Krajem 1808. g. Ivan Jugović je politički rehabilitovan i nalazio se na čelu diplomatske misije koja je više meseci boravila u Jašiju, u štabu ruske vojske, na pregovorima sa feldmaršalom knezom Aleksandrom Prozorovskim o budućem statusu Srbije. Na povratku iz ove misije, Jugović je bio imenovan za predsednika beogradskog Magistrata, a u martu 1810. nalazio se u diplomatskoj misiji kao Karađorđev izaslanik kod austrijskog cara Franca Prvog u Beču.
Početkom 1811. godine ponovo je imenovan za prvog sekretara Praviteljstvujuščeg sovjeta. Kada je u martu 1811. g. umro Dositej Obradović, na njegovo mesto popečitelja prosveštenija (ministra prosvete u ustaničkoj srpskoj vladi) imenovan je Ivan Jugović. U sukobu rusofilske i austrofilske struje (kojoj je pripadao Jugović) u srpskom političkom vrhu, Ivan Jugović je, sa Miljkom Radonjićem i Mihailom Grujovićem, krajem 1812. godine isteran iz Sovjeta. Beograd je napustio početkom marta 1813. godine, a poslednje mesece života proveo je između Bačke Palanke, Temišvara, Beča i Velikog Bečkereka (danas Zrenjanin), gde je i umro 7/19. novembra 1813. godine. Sahranjen je u porti bečkerečke Svetouspenske crkve.
Jovan Savić - Ivan Jugović bio je poliglota koji je uz maternji srpski tečno govorio i razumeo još šest jezika (latinski, nemački, mađarski, ruski, italijanski i francuski). Bio je darovit pravnik i pisac, prevodilac, hroničar i pesnik, i nenadmašan besednik. Imao je jednu od presudnih uloga u učvršćivanju srpske samostalnosti i oblikovanju državnog ustrojstva ustaničke Srbije, a Jugovićeve ideje o jakoj, slobodnoj i samostalnoj nacionalnoj državi, koja će biti nosilac narodnih težnji za oslobođenje i drugih krajeva u kojima žive Srbi, nekoliko decenija su prethodile "Načertaniju" Ilije Garašanina. Obrazovan i uman, ponosan i otvoren, ali nemirnog duha i bujnih ličnih i političkih strasti, Somborac Ivan Jugović (Jovan Savić), za nepunih osam godina boravka u ustaničkoj Srbiji, postao je uz Dositeja Obradovića najpoznatiji i najuticajniji prečanski Srbin u nacionalnoj, političkoj i prosvetnoj istoriji svog vremena. Njegova uloga bila je ključna za pokretanje Velike škole, čije duboke obrazovne korene danas baštini Univerzitet u Beogradu, pa je time ovaj somborski erudita, sa istančanim osećanjem za meru nacionalnog i civilizacijskog, zabeležen i kao trajan zadužbinar srpskog obrazovanja.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Pon Mar 16, 2009 5:13 am


Prota Mateja Nenadović

Prota Mateja Nenadović, rođen je u Brankovini 1777. godine, u porodici oborkneza Alekse Nenadovića. Njegovo najznačajnije delo su Memoari koji su napisani na srpskom narodnom jeziku.
Jedan je od organizatora Prvog srpskog ustanka u valjevskom kraju, vojvoda i državnik. Putovao je u Rusiju i s njom uspostavio prve ustaničke veze, i više puta putovao u Austriju radi nabavke oružja i municije. Komandovao je delom ustanika pri oslobođenju Valjeva i Šapca 1804. godine, Karanovca (danas Kraljevo) i Užica 1805. i delom konjice u bici na Mišaru 1806. godine. Od 1805. do 1807. prvi je predsednik Praviteljstvujuščeg Sovjeta, a od 1807 do 1811 njegov član, potom tamnavski vojvoda, a sa Lukom Lazarevićem komandant ustaničkih snaga na Drini. U turskoj ofanzivi protiv Srbije 1813 komandovao je sa Simom Markovićem ustanicima na frontu od Loznice do ušća Drine. Posle pada Srbije prešao je u Austriju i 1814-15 nastojao da zainteresuje velike sile za borbu Srbije protiv Turske. Posle izbijanja Drugog srpskog ustanka prešao je u Srbiju, postao valjevski knez i član Narodne kancelarije. Zbog neslaganja sa načinom vladavine kneza Miloša penzionisan je 1832. godine. Član novoosnovanog Državnog sovjeta postao je 1838, ali zbog neslaganja sa knezom Mihajlom morao je 1840. napustiti Srbiju. Posle dolaska Aleksandra Karađorđevića za kneza Srbije 1842. godine postao je državni savetnik; 1844. je sa svojim ljudima ugušio katansku bunu protiv kneževe vlasti; penzionisan je 1852. godine. Umro je u Valjevu, 11. decembra 1854. godine (29. novembra 1854. po julijanskom kalendaru).
Napisao je knjigu svojih sećanja „Memoari“. Njegovi „Memoari“, pored književne vrednosti, predstavljaju dragocen dokument vremena.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Pon Mar 16, 2009 5:19 am


Tanasko Rajić

Atanasko (Tanasko) Rajić je rođen u selu Stragari pod Rudnikom 1754. godine. Njegovi najbliži potomci tvde da je rođen 31. januara po starom, odnosno 11. februara po novom kalendaru, na Svetog Atanasija zimskog po kome je dobio ime Atanasko (Tanasko).

Pre početka ustanka drugovao je sa svojim zemljakom Janićijem Đurićem, kasnije Karađorđevim sekretarom. Sa njime se i orodio oženivši jednog od svojih sinova Perunikom, mlađom Đurićevom sestrom. Sa Karađorđem i drugim šumadijskim hajducima učestvovao je u mnogim obračunima sa Turcima. U njegovom kraju po svireposti je bio poznat Turčin Sali-aga. Tanasko Rajić se udružuje sa svojim prijateljima u nameri da potuče Sali-agu. Bio je upućen na dogovaranja koja su vođena među istaknutim Srbima za podizanje ustanka. Veče uoči Sretenja 1804. godine prispeo je Tanasko u Orašac zajedno sa Karađorđem, Stanojem Glavašem, Janićijem Đurićem i još šezdesesetak naoružanih Šumadinaca. Sutradan, na oraškom zboru birao se predvoditelj srpski. Tanasko je sa svojim Šumadincima u glas povikao: "Đorđija za vođu!". Karađorđe je crveno belu zastavu predao Tanasku Rajiću. Tim činom Tanasko je posao barjaktar ustaničke Srbije.

Po izbijanju ustanka, Tanasko je otišao u svoje rodno selo i tamo prikupljao i organizovao ljude za opsadu Rudnika koja je potom usledila.Tanasko je bio ogorčen na Sali-agu i obećao je da će ga lično ubiti i spasiti Rudnik zuluma. Ustanička vojska sa Tanaskom na čelu je 2. marta 1804.opkolila grad i zatražila predaju Sali-age. Turci su ovo odbili i pripremali se za borbu, očekujući pomoć Kučuk Alije iz Beograda. Tanasko Rajić komanduje napad. U međuvremenu Turcima su stigla pojačanja iz Čačka, pa se razvio jak boj na prilazima grada. Tanasko Rajić je tada ranjen u ruku, a Turci su bili poraženi, njihovi konji i naoružanje zaplenjeni.

U stvaranju prvih državnih vlasti Tanasko nije učestvovao. Sve vreme ostao je samo vojnik i to veoma hrabar. Kada su mu Šumadinci isporučili Sali-agu, Tanasko je isukao svoju sablju pred klečećim Turčinom i rekao da će ispuniti svoje zaveštanje. Sali- aga je posečen. U daljim vojevanjima Karađorđa, Tanasko Rajić učestvuje protiv Alije Gušanca na Moravi kada je sa svojom vojskom utvrdio Crni vrh kod Jagodine i sačekao Gušanca. Gušanac je pobegao iz boja, a njegova vojska je razoružana. Pored Tanaska Rajića u ovom boju se istakao i Jovan Kursula. Nakon ovih uspeha, dolazi do trvljenja između Tanaska i Karađorđa. Uzroci su bili političke prirode, jer ustanicima nije odgovarao Karađorđev centralizam.Tanasko Rajić odlazi u svoje selo. Tu je ostao sve do 1813. godine. Kada je Srbija dopala teškoća, Tanasko je pružio Karađorđu ruku pomirenja i otišao u njegov štab u Jagodini, kako bi mu pomogao da brani Srbiju. Posle propasti ustanka, Tanasko Rajić se ponovo vratio u svoje selo i svojim očima gledao tursku osvetu.

Iako je bio tada već u godinama, Tanasko Rajić je odmah podržao Milošev Drugi srpski ustanak i krenuo opet da se bori. Kao glavni komandant ustaničkih snaga, Tanasko Rajić je krenuo da protera Turke iz Čačanske nahije. Do presudnog boja je došlo na brdu Ljubiću, aprila 1815. godine. Turski zapovednik Imšir-paša je krenuo da razbije srpske položaje nedaleko od Čačka. Spremajući se za odsudnu borbu, srpski ustanici su u žurbi utvrđivali šančeve na Ljubiću, oko kilometar i po severno od Čačka, gde se Imšir-paša smestio.

Borba je započeta u jutarnjim časovima prepadom Turaka na srpske položaje, a ustanici su se na početku boja držali hrabro. Tanasko Rajić je komandovao baterijom topova na okolnom brdašcu. Pred početak bitke, Tanasko Rajić je postao kapetan u vojsci Miloša Obrenovića. Vešto je rukovao topovima. Na samom početku boja, Tanasko Rajić je precizno tukao turske položaje, pa su Turci primenili opkoljavanje njegovog položaja. Situacija je postala teška, ali se Tanasko nije ni jednog trenutka odvajao od svojih topova. Kad su Turci sasvim prodrli u šančeve gde se Tanasko Rajić nalazio, prestao je da komanduje paljbom, izvadio kuburu, popeo se na jedan top i počeo da puca u Turke. Turci su ga opkolili i u besu isekli na komade po rečima očevidaca. U ovoj bici je poginuo i zapovednik turske vojske Imšir-paša, a srpska vojska se posle Tanaskove pogibije konsolidovala i uspešno dobila boj, nakon čega su se Turci povukli u Čačak.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Pon Mar 16, 2009 5:48 am


Stevan Sinđelić

Stevan Sinđelić je rođen 1770. godine u selu Vojsci, u Okrugu moravskom. Njegov otac, ugledni zanatlija Radovan Rakić je umro vrlo mlad, pa se Stevanova majka, Sinđelija, preudala. Zato su ga ljudi po majci Sinđeliji prozvali Sinđelić. Pre ustanka služio je kod čuvenog resavskog kneza Petra, koga su dahije pred početak ustanka posekle. Još pre nego što će podići ustanak, Karađorđe je prelazio preko Velike Morave i sastajao se sa Sinđelićem i dogovarao se o početku ustanka, pa je Sinđelić počeo da prikuplja narod resavskog kraja za ustanak. Čim je objavljen ustanak u Orašcu, Karađorđe je o tome obavestio Stevana Sinđelića.
Stevan Sinđelić je odmah pobunio celu Resavu. Turci, koji su bili u Ćupriji, čim su čuli za ustanak Srba, kreću protiv ustanika. Stevan Sinđelić je to na vreme saznao, pa ih je spremno dočekao na Jasenjaru, između Svilajnca i Ćuprije i potukao do nogu. To je bilo njegovo prvo bojevanje i prvi ratni uspeh.
Posle toga, Sinđelić je učestvovao u boju na Ivankovcu sa Milenkom Stojkovićem i Petrom Dobrnjcem, gde su svi skupa pobedili Hafis-pašu, kad im je Karađorđe došao u pomoć. U boju na Ivankovcu, Stevan Sinđelić se pokazao kao dobar i sposoban vojskovođa, pa ga je Karađorđe postavio za vojvodu resavskog.
Nakon boja na Ivankovcu, Stevan Sinđelić je sa Dobrnjcem ratovao po moravskoj dolini i osvojio: Ćupriju, Paraćin i Ražanj, do Deligrada. Tu su iskopali i utvrdili velike i jake šančeve u kojima su dočekali niškog Ibrahim-pašu sa mnogobrojnom vojskom, u isto vreme kada je bio boj na Mišaru (1806. godine).
Posle 1807. i kratkog predaha, došla je za srpske ustanike sudbonosna 1809 godina. Kod Kamenice, sela nadomak Niša [traži se izvor], Srbi su imali 6 šančeva. U prvom šancu (na brdu Čegar) bio je vojvoda Stevan Sinđelić sa svojih 3.000 Resavaca. Kad su Turci saznali da su se dve vojvode, Hajduk Veljko i Petar Dobrnjac povukle s vojskom, i da su usled toga Srbi oslabili, krenuli su jakom vojskom na srpske položaje na Čegru.

Boj je počeo u jutarnjim časovima 19. maja 1809. (31. maja po novom kalendaru). Turci su jurišali četiri puta, ali su ih Sinđelićevi junaci odbili. Naposletku, preko onih koji su izginuli i ispunili rovove oko šanca, Turci su na juriš ušli u šanac. Sada je tek nastao pravi okršaj. Borba puškama, pretvorila se borbom kundacima, noževima, hvatanje za gušu i za kosu. Turcima su stalno dolazile nove snage, a Sinđelić je ostao sam.
Kad je Stevan Sinđelić video da ne može Turke isterati iz šanca, da je mnogo Srba izginulo, a da ne bi pao živ Turcima u ruke, opalio je iz svoje kubure u punu burad baruta i tako je završio boj.
Posle ovoga, na Čegru je ležalo oko 16.000 Turaka i 4.000 Srba. Niški paša je naredio Srbima da sve srpske glave odseku i odnesu u Niš. Ćurčije su odrali glave, predali paši, a ovaj naredi da se sazida Ćele Kula. I dan danas ovaj spomenik palim Čegarskim braniocima se nalazi u Nišu i pretvoren je u spomen obeležje.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Sre Mar 18, 2009 8:22 am


Vladan Đorđević

je rođen 21. novembra/ 3. decembra 1844 u Beogradu od oca Đorđa Đorđevića i majke Marije Đorđević, rođene Leko. Otac Đorđe je srpskog porekla, a majka Marija rođena je u poznatoj beogradskoj porodici cincarskog porekla kao kćerka Marka Leka i praunuka Marka Leka iz Vlahoklisure. Porodica Leko, kao i druge cincarske porodice, iselila se iz današnje Severne Grčke u Austriju, tj. Vojvodinu, u Belu Crkvu, zbog turskih odmazda nad pravoslavnim stanovništvom. Iz Bele Crkve doselila se porodica Leko u Beograd tridesetih godina XIX veka. U duhu grko-cincarske kulture majčine porodice Vladan je kršten kao Hipokrat, da bi kasnije počeo da koristi "narodnije" ime Vladan, kao prevod drugog dela svog imena (kratija, gr. - vladavina).
Gimnaziju je završio u Beogradu, a kao đak je bio jedan od pokretača Ujedinjene omladine srpske i bio njen sekretar. Medicinu je studirao u Beču i doktorirao 1869. godine. Specijalizovao hirurgiju u Beču 1869-1871. godine i bio prvi školovani hirurg u Srbiji.
Vojni je lekar i šef hiruškog odeljenja vojne bolnice od 1871. godine. Osniva Srpsko lekarsko društvo (1872) i pokreće časopis "Srpski arhiv za celokupno lekarstvo" (1874). Od 1873. je lični lekar kneza Milana. Jedan je od glavnih osnivača Crvenog krsta u Srbiji (1876). U prvom srpsko-turskom ratu (1876) bio je načelnik saniteta moravsko-timočke vojske, a u drugom (1877-1878) načelnik saniteta vrhovne komande. Načelnik je civilnog saniteta Srbije od 1879. godine, a 1881. je isposlovao njegovu široku reformu. I u srpsko-bugarskom ratu 1885/6. je načelnik saniteta vrhovne komande.
Đorđević je bio predsednik beogradske opštine 1884-1888, a ministar prosvete i privrede 1888. godine u vladi Nikole Hristića. Potom prelazi u diplomatiju kao poslanik Srbije u Atini od 1891. i u Carigradu od 1894. godine, gde je doprineo postavljanju srpskih vladika u Makedoniji.
Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888, a za redovnog 15. novembra 1892.
Predsednik je vlade i ministar inostranih dela od 11. oktobra 1897. do 12. jula 1900. godine. Njegova vlada radila je na stišavanju žestokih partijskih borbi, ekonomskom napretku Srbije i jačanju njene vojske. Podneo je ostavku posle najave ženidbe kralja Aleksandara Dragom Mašin.
U zatvoru je na šest meseci 1906. godine, a zbog navodnog objavljivanja državnih tajni u knjizi "Kraj jedne dinastije". U toku Prvog svetskog rata bio je u austrijskoj konfinaciji, radi rusofilstva od aneksione krize iz 1908. godine.
Izdavao je važan časopis "Otadžbina" od 1875. do 1892. godine. Puno je pisao na istorijske teme, kao i romane, pripovetke i drame. Najvažniji radovi su: Istorija srpskog vojnog saniteta, I-IV (1879-86), Kraj jedne dinastije, I-III (1905-1906), Srpsko-turski rat, I-II (1907), Albanesen und die Grossmachte (1913), Car Dušan, I-III (istorijski roman, 1919-1920), Crna Gora i Austrija 1814-1894 (1924), Uspomene (1927).
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Sre Mar 18, 2009 8:24 am


Ilija Garašanin

je rođen 16. januara / 28. januara 1812, u selu Garaši, kragujevački okrug. Školovao se u očevoj kući, podučavan od privatnih učitelja. Zatim je učio grčku školu u Zemunu i bio je neko vreme u Orahovici, gde je naučio nemački. Isprva je pomagao ocu u trgovini. Knez Miloš ga je 1837. uzeo u državnu službu i postavio za carinika u selu Višnjici, na Dunavu, a kasnije u Beogradu. Kada je uveo regularnu vojsku, knez Miloš je postavio Garašanina za starešinu, u činu pukovnika. Posle odlaska kneza Miloša boravio je neko vreme u Vlaškoj, gde je bio zakupio neke mošeje. Godine 1842. njegov otac i stariji brat, koji su bili na Vučićevoj strani, poginuli su u borbi protiv kneza Mihajla. Iste godine, postavljen je za pomoćnika ministru unutrašnjih poslova Vučiću. Kada je 1843. Vučić morao, na zahtev Rusije, da ode iz zemlje, Garašanin je umesto njega postao ministar unutrašnjih poslova i ostao je na tom položaju sve do 1852. godine.
Garašanin je bio jedan od najvećih državnika i administrator ustavobraniteljskog vremena. Imao je velikih zasluga za utvrđivanje ustavobraniteljskoga režima. Stvorio je policiju u Srbiji i birokratski način uprave. U spoljnoj politici imao je vrlo široke poglede, koje je izrazio u svome Načertaniju iz 1844, po kojem je Srbija trebalo da radi na stvaranju velike jugoslovenske države, pod svojim predvodništvom. Godine 1848, za razliku od Vučića, nastojao je da Srbija pritekne u pomoć prekosavskim Srbima, ali, kada mu je posle ugušene mađarske bune ponuđen austrijski orden, on ga je odbio.
Posle Petronijevićeve smrti 1852, postao je knežev predstavnik i ministar inostranih poslova, ali je na tom položaju ostao samo do proleća 1853. Tada je otpušten na formalni zahtev Rusije koja je znala za njegove namere da u istočnoj krizi, koja se otvarala, veže Srbiju za zapadne sile, naročito za Francusku, a ne za Rusiju. Od 1856. do 1858. bio je u Savetu i kada se posle Pariskog mira knez Aleksandar Karađorđević podao austrijskom uticaju, Garašanin se okrenuo protiv kneza. U borbi protiv kneževe austrofilske politike, tražio je oslonac ne samo kod Francuske, nego i kod Porte, pa i kod Rusije, kojoj se, pored svega onoga što mu je ta sila učinila 1853. bio približio i zadobio njeno poverenje. Prilikom Tenkine zavere 1857. knez Aleksandar, podstaknut austrijskim konzulom, hteo je osumnjičiti i Garašanina da je bio upleten u zaveru, ali, na kraju krajeva, nije mu mogao učiniti ništa zbog francuske diplomatije, koja ga je uzela u zaštitu. Od toga trenutka Garašanin je odlučno radio na obaranju Karađorđevića. Njegova je zasluga i razdvajanje Porte i Austrije, koje su dotad zajedno podupirale Aleksandra Karađorđevića, što je izazvalo Portinu intervenciju protiv njega.
Posle Etem-pašine misije (početkom 1858), postao je ministar unutrašnjih poslova u Magazinovićevom ministarstvu, koje je Porta, poduprta Rusijom i Francuskom, nametnula Karađorđeviću. Ušao je u vladu s namerom da otera kneza. Pored otpora kneza Aleksandra i jednoga dela Saveta uspeo je da donese Zakon o Narodnoj skupštini. Rukovodeći izborima za tu Skupštinu kao ministar unutrašnjih poslova nastojao je da bude izabran što veći broj kneževih protivnika. Nadao se da će uz pomoć Skupštine moći da obori kneza i za taj slučaj imao je pripremljeno namesništvo, koje bi upravljalo zemljom, dok se Porta i velike sile ne bi sporazumele o novom knezu. Optuživan je od svojih protivnika da je hteo sam da zauzme presto. Izvesno je da se spremao da bude član namesništva. Što se tiče njegovih pretenzija na presto one ne izgledaju dovoljno dokazane, iako su ga Francuzi spominjali kao mogućeg kneza.
Kada je Svetoandrejska skupština zatražila od Aleksandra Karađorđevića ostavku, on je, uplašen, molio Garašanina da ga odvede svojim kolima u grad Turcima. Garašanin je to i učinio, ali je odmah potom knežev odlazak u grad objavio kao napuštanje prestola. Sutradan je Setoandrejska skupština oglasila Karađorđevića za zbačenog, i umesto da bira namesništvo, odmah uspostavila dinastiju Obrenovića. Uspostavljenje Obrenovića bilo je izvršeno bez znanja Garašanina. Odlučivši da izbegne pošto poto svako krvoproliće, koje bi moglo izazvati intervenciju Austrije, Garašanin nije hteo da vojsci izda naredbu i rastera skupštinu.
Posle povratka kneza Miloša, Grarašanin se držao po strani. Kada je knez Mihajlo stupio na presto, Garašanin, koga je Mihajlu preporučila Rusija, postao je 1861. predsednik Ministarskog Saveta i ministar inostranih poslova. Pod Knezom Mihajlom Garašanin se bavio gotovo isključivo pitanjima spoljne politike. Prihvatio je Mihajlovu ideju rata s Turskom i živo je radio na sklapanju ratnih saveza sa Crnom Gorom i sa Grčkom. U isto vreme organizovao je propagandu na celom Balkanskom poluostrvu kako bi, čim se Srbija zarati s Turskom, nastao opšti ustanak potlačenih naroda Otomanske imperije. Za vreme njegovoga ministrovanja, rešeno je gradsko pitanje i turski garnizoni napustili su sve tvrđave koje su držali u Srbiji.
Godine 1867. Garašanin je iznenada otpušten, po svoj prilici stoga što se previše protivio nameravanoj Mihajlovoj ženidbi sa Katarinom Konstantinović. Otpuštanje Garašanina izazvalo je energične proteste Rusije. Prilikom Mihajlove pogibije 1868. godine zatekao se u Topčideru i odmah požurio u Beograd da obavesti ministre o nesreći koja se desila. Zahvaljujući njegovoj prisebnosti, odmah su preduzete mere za održanje reda. Poslednje godine svoga života Garašanin je proveo udaljen od politike, na svom imanju u Grockoj.
Bio je vrlo konzervativan u unutrašnjoj politici i birokratski način uprave smatrao je jedinim mogućim. U spoljnoj politici bio je prvi jugoslovenski državnik među Srbima, smatrajući da samo jedna velika jugoslovenska država može održati svoju samostalnost i izbeći zavisnost, kako od Rusije, tako i od Austrije. Garašanin je ostavio iza sebe ogromnu političku prepisku koja još nije objavljena (do 1927. op. Golija).
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Sre Mar 18, 2009 8:28 am


Stojan Novaković

Rođen je 1. novembra 1842. u Šapcu. Nižu gimnaziju je završio u Šapcu kao najbolji učenik 1857. godine, višu gimnaziju je završio 1860. u Beogradu a Licej (odsek za pravne nauke) tri godine kasnije. Novaković je 1865. postavljen za profesora gimnazije i izabran za člana Srpskog učenog društva. U Jugoslavensku akademiju znanosti i umjetnosti ušao je pet godina docnije, tj. sa dvadeset i sedam godina. Od 1869. Novaković je bio bibliotekar Narodne biblioteke, 1872. profesor Velike škole (preteče današnjeg Univerziteta).
Već 1873. postaje Ministar prosvete u Vladi Jovana Ristića, na tom se mestu nalazio u tri mandata (1873-1875 i 1880-1885), u konzervativnim i docnije naprednjačkim vladama. Kao ministar prosvete sproveo je reformu srednjeg obrazovanja čije tekovine i danas postoje (podelio je gimnaziju na društveni i prirodni smer).
Godine 1875. Novaković se vratio u Veliku školu da predaje Svetsku i Srpsku književnost i slovensku filologiju. Diplomatsku karijeru započeo je prvom misijom u Carigradu koja je trajala sedam godina (od 1885. do 1892.). Po povratku je postao predsednik Državnog saveta da bi, nakon tri godine, 1895-1896. postao predsednik jedne od dugovečnijih dvanaest Vlada kralja Aleksandra Obrenovića. Pad Vlade ponovo odvodi Novakovića u diplomatiju, poslanik je u Carigradu do 1900, zatim kratkotrajno u Parizu, pa do 1905. u Petrogradu gde je i penzionisan. To je, ipak bio kraj samo diplomatske karijere Novakovićeve.
Po povratku u zemlju, on je jedan od obnovitelja Napredne stranke. U vreme Aneksione krize Novaković je izabran, uproks malom uticaju svoje stranke, za predsednika Vlade. Vlada je trajala koliko i kriza, ali je Novaković ostao jedan od najuglednijih političara sve do svoje smrti 18. februara 1915. u jeku Prvog svetskog rata.
Bio je upravnik Narodne biblioteke u Beogradu u periodu 1869-1874. Uspeo je da se zakonom iz 1870. obezbede za Biblioteku tri obavezna primerka i da se pomogne razvoj školskih i narodnih biblioteka u unutrašnjosti. Njegovom zaslugom donet je 1881. zakon o Narodnoj biblioteci i Narodnom muzeju.
Takođe je bio i član prvog Odbora Zadužbine Nikole Čupića. Ova Zadužbina je nastala 1871. posle smrti Nikole Čupića (1836-1870), Stojan Novaković je bio jedno vreme njen sekretar i 4 godine predsednik. 1877. je odlučeno da Zadužbina izdaje jednom godišnje svoj časopis koji se zvao "Godišnjica Nikole Čupića" i u ovom časopisu je i Stojan Novaković objavio veliki broj svojih radova.
Prilikom osnivanja Srpske kraljevske akademije 1886. izabran je za jednog od prvih 16 redovnih članova - akademika, u akademiju filozofskih nauka. Ukazom je postavljen (1. februar 1906.) za predsednika Akademije i na tom položaju je ostao do smrti 1915.
10. septembra 1888. na svečanom skupu u slavu stogodišnjice Vuka Karadžića Stojan Novaković govori o zadacima Akademije u negovanju srpskog jezika i iznosi naučno utemeljen i stručno obrazložen predlog za izradu velikog nacionalnog rečnika savremenog jezika.

Bio je član Ruske akademije nauka.
Osnovao je 1865. časopis "Vila" i uređivao ga sve vreme njegovog izlaženja, tj. do 1868. Od samog početka izlaženja on je prikupljao i objavljivao informacije o knjigama objavljenim na srpskom i hrvatskom jeziku, ili na drugim jezicima o srpskom narodu ili uopšte o Slovenima. Svu sakupljenu građu o tome objavio je u knjizi "Srpska bibliografija za novu književnost 1741-1867", Srpsko učeno društvo, Beograd 1869. (624 str.). Bibliografije je kasnije objavljivao za svaku godinu posebno od 1868. do 1876. (devet godina) u Glasniku Srpskog učenog društva. Ovo su bile prve bibliografije za knjige na srpskom jeziku i od ogromnog značaja za kasnija istraživanja.
Krajem sedamdesetih godina XIX veka napisao je srpsku gramatiku za niže gimnazije i realke (u više delova, nekoliko izdanja).
Priredio je Dušanov zakonik ("Zakonik Stefana Dušana cara srpskog") i štampao ga 1870. i 1898. u Beogradu.
Smatra se za jednog od najplodnijih srpskih istoričara. Njemu u čast Društvo istoričara Srbije nosi naziv "Stojan Novaković".

Njegova najznačajnija dela su:
"Srpska bibliografija za noviju književnost 1741-1867", Srpsko učeno društvo, Beograd 1869.
"Istorija srpske književnosti", Državna štamparija, Beograd 1871.
"Fiziologija glasa i glasovi srpskog jezika", Državna štamparija, Beograd 1873.
"Srpske narodne zagonetke", Zadužbina Čupićeva, Pančevo 1877.
"Selo", Srpska kraljevska akademija, Beograd 1891.
"Srbi i Turci XIV i XV veka", Čupićeva zadužbina, Beograd 1893.
"Prvi osnovi slovenske književnosti među balkanskim Slovenima", Srpska kraljevska akademija, Beograd 1893.
"Srpska gramatika", Državna štamparija, Beograd 1894.
"S Morave na Vardar - putne beleške" Kralj. srp. državna štamparija, Beograd 1894.
"Srpska knjiga, njeni prodavci i čitaoci u XIX veku", SKZ, Beograd 1900.
"Vaskrs države srpske", Srpska književna zadruga, Beograd 1904.
"Ustanak na dahije 1804", Zadužbina Ilije M. Kolarca, Beograd 1904.
"Balkanska pitanja i manje istorijsko-političke beleške o Balkanskom poluostrvu 1886-1905", Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1906.
"Tursko carstvo pred srpski ustanak", Srpska književna zadruga, Beograd 1906.
"Ustavno pitanje i zakoni Karađorđeva vremena", Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1907.
"Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka", Srpska kraljevska akademija, Beograd 1912.
"Dvadeset godina ustavne politike u Srbiji 1883-1903", Knjižaenica S. B. Cvijanovića, Beograd 1912.
"Kaluđer i hajduk", Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1913.
Prilikom osnivanja Srpske književne zadruge 1892. izabran je za njenog prvog predsednika, a Jovan Jovanović Zmaj za potpredsednika i Ljubomir Jovanović za sekretara. Bio je dugo godina predsednik Srpske književne zadruge.

Umro je 18. februara 1915
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Sre Mar 18, 2009 8:34 am


Slobodan Jovanović

Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene.
Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja, završava je 1886. godine. Posle boravka u Minhenu (1886/87) i Cirihu, on 1887. upisuje Pravni fakultet ženevskog univerziteta. Studije u Ženevi završava 29. septembra 1890. godine. Posle toga jednu godinu dana specijalno je izučavao državno pravo u Parizu.
Krajem 1891. vraća se u Beograd i stavlja na raspolaganje svome narodu. Bio je 2-3 godine šef Prosvetnog odeljenja ministarstva inostranih dela koje se u običnom govoru zvalo "Propaganda" i bavilo školskim i crkvenim stvarima naših sunarodnika u Turskoj. Godine 1894. počinje da objavljuje književne radove po časopisima.
1897. izabran je za vanrednog profesora državnog prava na Pravnom fakultetu Velike škole, 1899. objavljuje do tada najstudiozniju raspravu "Jovan Hadžić, srpski zakonopisac" u izdanju Matice srpske. Sledeće 1900. izabran je za redovnog profesora Velike škole, a od 1905. Beogradskog univerziteta. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Bio je dugogodišnji član Odbora Srpskog književnog glasnika i jedan od najuticajnijih njegovih članova.
Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 4. februara 1905, a za redovnog (tada se zvalo pravog) člana 4. februara 1908, a proglašen 15. decembra 1911. na osnovu svoje pristupne besede "Ustavobranitelji i njihova vlada 1838-1858". Bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj Komandi srpske vojske i Prvom i u Drugom balkanskom ratu 1912. i 1913. Istu ulogu ima i u Prvom svetskom ratu. 1913. godine izabran je za rektora Beogradskog univerziteta. Učestvovao je na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Rektor Beogradskog univerziteta bio je ponovo 1920/1921. godine.
Izabran je za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu 1927. godine. Izabran je 1928. za predsednika Srpske kraljevske akademije, na toj dužnosti ostaje do 1931. godine. Bio je jedan od osnivača Srpskog kulturnog kluba i njegov predsednik postao 1937. godine. U broju od 4. decembra 1939. "Politika" je preko čitave 9. strane i dva stupca 10. strane objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom "Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića".
U kraljevsku vladu je ušao 27. marta 1941. kao nestranačka ličnost. Bio je potpredsednik Vlade u izbeglištvu, a jedno vreme i njen predsednik od 11. januara 1942. do 26. juna 1943, a zatim ponovo potpredsednik do 10. avgusta 1943. Od 1941. pa do kraja svog života živeo je u Londonu. Posle Drugog svetskog rata (1946.) suđeno mu je u odsustvu i osuđen je na dvadeset godina robije i gubitak građanske časti, takođe i dela mu se nisu štampala. Uređivački odbor biblioteke "Srpska književnost u sto knjiga" uvrstio je njegovu knjigu "Portreti iz istorije i književnosti" kao 60. u kompletu. No, samo u prvom izdanju, štampanom u malom broju primeraka. U drugom izdanju ova knjiga, sastavljena od eseja Slobodana Jovanovića, nije bila ni štampana, zbog intervencije Saveza komunista Jugoslavije.
Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu.
Slobodan Jovanović je 2007. godine rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena ništavom.
Posle dugogodišnjih pokušaja da se štampaju njegova sabrana dela, zbog nepovoljnog mišljenja vlasti, tek 1990. godine u zajedničkom poduhvatu tri izdavača (BIGZ, Jugoslavija Publik, Srpska književna zadruga) štampano je 12 tomova sabranih dela akademika Slobodana Jovanovića.
Među značajnija njegova dela spadaju:
- O suverenosti,
- Osnovi pravne teorije o državi,
- Srpsko-bugarski rat (1901),
- Engleski parlamentarizam (1902),
- Svetozar Marković (1903),
- Makijaveli,
- Vođi francuske revolucije,
- Političke i pravne rasprave,
- Ustavno pravo Kraljevine Srbije,
- Ustavobranitelji.
U periodu 1923-1926 objavljuje jedno za drugim tri zamašna i značajna dela:
- Druga vlada Miloša i Mihaila,
- Ustavno pravo Kraljevine SHS,
- Vlada Milana Obrenovića.
U Novom Sadu postoji organizacija pod nazivom Srpski kulturni klub "Slobodan Jovanović" koja radi na promociji ideja Slobodana Jovanovića.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Sre Mar 18, 2009 8:37 am


Ljubomir Davidović

Rođen 1863. godine u Vlaškom Polju na obroncima Kosmaja, Davidović je od malih nogu dobio na dar dva presudna uticaja koji će se odraziti u njegovom karakteru. Bila je to najpre sveštenička porodica u kojoj je stekao prva životna iskustva, potom seljačka sredina i šumadijska pitomina u kojoj je odrastao.
Za razliku od srpskih političara koji su izbili na površinu u prelomnom razdoblju između dva veka i koji su se mahom o državnom trošku školovali u inostranstvu, Ljuba Davidović bio je plod domaćeg školskog obrazovanja, od osnovne škole u rodnom mestu do srednje škole u prevashodnoj Prvoj beogradskoj gimnaziji i studija prirodnih nauka na Filozofskom fakultetu Velike škole. Evropejac posredno, Davidović je svoje demokratsko izvorište crpeo u patrijarhalnoj i demokratskoj seljačkoj sredini svog detinjstva. On je bio i ostao Čika Ljuba, kako za prijatelje tako i za protivnike.
Davidović je kao dobrovoljac učestvovao u srpsko-bugarskom ratu 1885. i bio od svojih drugova predložen za odlikovanje srebrnom medaljom za hrabrost. Mladost i šumadijsko buntovništvo odveli su mladog Davidovića Radikalskoj opoziciji režimima koji su se opirali demokratizaciji Srbije krajem 19. veka. Profesor u gimnazijama na jugu Srbije, protivnik ličnih vladavina dvojice poslednjih Obrenovića, pristalica tada narastajuće radikalne stranke, Davidović je ušao neposredno u politiku kao narodni poslanik u Vranju da bi se najpre suprotstavio dvoru a potom sopstvenoj stranci zbog njenog političkog kompromisa sa dvorom.
Predstavnik novoga talasa posle prevrata 1903. u kome je odigrao izvesnu ulogu i bio član skupštinske delegacije koja je poslata u Beč da ponudi presto novom kralju, Davidović je postao jedan od graditelja nove srpske demokratije i onoga što se opravdano kasnije nazivalo "zlatnim dobom Srbije". U tom razdoblju on je zauzimao položaje ministra prosvete (1904), predsednika Narodne skupštine (1905) i predsednika Beogradske opštine (1910--1914). Značajnije od toga, on je konačno 1912. godine izbio na čelo stranke samostalnih radikala koja je po snazi postala druga stranka u Srbiji.
Najznačajniji Davidovićev rad bio je na nacionalnom polju, na ugroženom frontu srpstva i na razvojnom frontu jugoslovenstva. Taj rad je najpre bio usmeren prema Južnoj Srbiji i Makedoniji, potom prema Bosni i Hercegovini i konačno prema Vojvodini.
Član Glavnog odbora Udruženja srpske braće, zatim član Narodne odbrane, Davidovic je bio jedan od osnivača srpske četničke akcije u Makedoniji. Bio je uveren da cilj četničke akcije nije osvajanje teritorije već oslobođenje srpskog naroda koji se prostirao od Podunavlja, preko Pomoravlja, do Povardarja. Davidović ovu akciju nije vodio činovnički: lično je poznavao sve viđenije srpske vojvode, održavao je stalne veze sa njima, hrabrio ih i delio sa njima zajedničke nevolje. Tom nacionalnom cilju žrtvovao je jedinca sina, poručnika Miodraga koji je pao na Kajmakčalanu.
U vladu je ušao novembra 1914, kada su drama svetskog rata, obnovljena neprijateljska ofanziva protiv Srbije kao i potreba da se odrede ratni ciljevi nametnuli obrazovanje koalicione vlade. U njoj je Davidović bio ministar prosvete ali je njegov uticaj promašio položaj koji mu je bio dodeljen. Davidović je znao da se ujedinjenje Srba u jednu državu ne može ostvariti bez ujedinjenja svih Jugoslovena.
Bio je predsednik Demokratske stranke od osnivanja 1919. godine do 1940. godine. Nasledio ga je Milan Grol.
Ljuba Davidović imao je sreću da ode sa ovoga sveta 1940. godine, pre no što bi mu usud namenio da vidi slom svega čemu je posvetio život.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Sre Mar 18, 2009 8:39 am


Svetozar Miletić

je rođen u Mošorinu, Šajkaška, 22. februara 1826. godine, kao najstariji od sedmoro dece, u siromašnoj porodici. Otac Sima, čizmar, poreklo vodi od Milete Zavišića iz Kostajnice, a majka Teodosija, rođena Rajić, potiče iz Bavaništa. Na krštenju je dobio ime Avram, ali je ono odmah promenjeno u Svetozar.
Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu i u bataljonskom središtu u Titelu, a potom se upisuje u Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, gde je ostalo zabeleženo da je Svetozar „najbolji đak koga je gimnazija ikada imala“ (Jovan Hadžić). Materijalno su ga pomagali bogati, ugledni i plemeniti Srbi.
Po položenoj maturi, upisuje se, 1844. godine na Evangelistički licej u Požunu (Bratislava) gde se uključuje u rad srpske đačke družine koja broji 40 članova i koja deluje pod uticajem sveslovenskih ideja. Oni izdaju časopis "Srpski soko", u kome Miletić objavljuje svoje prve književne i političke tekstove. Zanesen panslavizmom, svom imenu dodaje ime Sveslav.
Po okončanju školovanja, prelazi na studije u Peštu, 1848. godine, gde ga zatiče početak burnih događaja – građanskih revolucija koje su te i naredne godine potresle Evropu. Njegove kolege ga optužuju da je veleizdajnik koji želi da dovede Ruse u Ugarsku, a kako se tih dana Srbima ne garantuje bezbednost u Pešti i Budimu, Miletić se vraća u Šajkašku.
Odmah po dolasku odlazi u Čurug i Nadalj, gde agituje protiv odlaska Srba-Šajkaša na front u Italiju. Narod ga štiti od hapšenja, a on preko Karlovaca odlazi u Beograd, gde pokušava da utiče na srpsku vladu da krene u rat protiv Turaka, te da tako započne opštesrpski ustanak na Balkanu. Srpska vlada, međutim, na ovo nije mogla da pristane.
Miletić se vraća u Karlovce gde prisustvuje Majskoj skupštini na kojoj je proglašena Srpska Vojvodina, izabran srpski vojvoda Stevan Šupljikac i izvikan patrijarh. Postaje član Glavnog odbora, ali ga patrijarh Rajačić šalje u Zagreb, da zajedno sa Jovanom Subotićem agituje kod Hrvata za stvar Srpske Vojvodine, želeći da ga skloni iz centra zbivanja, zbog njegovog radikalnog nacionalnog stava. Dvomesečni boravak nije naišao na razumevanje i podršku Hrvata, a Miletić se vraća u Vojvodinu. Potpuno razočaran, odlazi u Mošorin i više se ne uključuje aktivno u politička zbivanja.
Godine 1849. odlazi da nastavi studije, ali u Beč, gde uspeva da ostane zahvaljujući više nego izdašnoj stipendiji Mihaila Obrenovića. Studije okončava 1854, a potom jedno vreme radi kao sudski pristav u Lugošu, da bi 1856-1857. godine otvorio advokatsku kancelariju u Novom Sadu. Uskoro potom zasniva i porodicu.
U politički život vraća se serijom tekstova u "Srbskom dnevniku" u kojima razmatra situaciju u tadašnjoj Evropi, naročito na Balkanu, a najviše piše o stanju i perspektivama srpske nacije, naročito u Vojvodstvu Srbiji i Tamiškom Banatu, u šta je carskom odlukom pretvorena Srpska Vojvodina (i takvo Vojvodstvo ubrzo je ukinuto i inkorporirano u Ugarsku). Najznačajniji tekst koji se u tom periodu pojavio i koji je uneo preokret u srpsku politiku je objavljen uoči Božića 1861. godine, pod jednostavnim nazivom "Na Tucindan 1860". Kako je tada već došlo do ukidanja Vojvodstva, Miletić konstatuje da je „Vojvodstvo umrlo, ali da takvo kakvo je bilo nikom nije trebalo“. No, mnogo važnije je da je za Srbe umrlo nešto drugo. Iako ne navodi decidno šta, jasno je da je mislio na srpsku odanost Beču i austrijskom caru od koga su Srbi očekivali potvrde svojih prava i privilegija. Miletić se zalaže za ostvarenje Srpske Vojvodine, ali u mnogo manjim granicama (etnički primerenijim i svrsishodnijim) od Vojvodstva. Do Srpske Vojvodine, po njemu, ne treba doći „preko cara“, već kroz saradnju i dogovor sa Mađarima. Ovaj tekst je u prvo vreme uneo pometnju među mlade Srbe, ali ga je potom, mlada liberalna srpska građanska inteligencija prihvatila i u narednih desetak godina, Srbi nastoje da tu saradnju ostvare. Međutim, kada se Ugarska nagodila sa Austrijom, 1867. godine, Mađari okreću leđa Srbima i započinju borbu protiv srpskih ciljeva. Od tada je Ugarska za njega još veći protivnik od Austrije. I bečki dvor i ugarska vlada nastojaće više puta da ga politički, ali i fizički likvidiraju.
Miletić i na Crkveno-narodnim saborima zastupa ideje liberalnog građanstva. Često je govorio: „Mi smo Srbi, ali i građani“.
Dana 20. marta 1861. godine postaje gradonačelnik Novog Sada, najmlađi u istoriji grada. Prvi saradnici u Magistratu bili su mu Jovan Jovanović Zmaj i Jaša Ignjatović. Kao gradonačelnik, Miletić proglašava srpski jezik zvaničnim, ukida nemačku realku, a zalaže se za podizanje zdanja Gradske kuće u srpskom delu Novog Sada. Iako je imao apsolutnu podršku Magistrata, ugarska vlada ga suspenduje sa ovog mesta. Iste godine priređuje proslavu 100. godišnjice Save Tekelije, sa izrazito antiaustrijskim karakterom. Te godine on je i predsednik Srpske čitaonice, kada se pod njenim okriljem osniva Srpsko narodno pozorište.
Godine 1861. nastaje, pod njegovim rukovođenjem i Srpska narodna slobodoumna stranka – prvi organizovani nacionalni pokret kod Srba u Habzburškoj monarhiji. Iako je delokrug rada ove stranke, odnosno nacionalnog pokreta bio prevashodno usmeren ka Srbima u Monarhiji, ona se, u dobrom delu svog programa (donetog tek 1869.) bavi i opštenacionalnom problematikom, te je na izvestan način i nacionalni program.
Godine 1864. Miletić je veoma angažovan i oko preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad.
Miletić je poslanik i na Ugarskom i na Hrvatskom saboru, jedan je od organizatora prve skupštine Ujedinjene omladine srpske – prve svesrpske političke organizacije, a kasnije će se angažovati i na osnivanju Družine za oslobođenje i ujedinjenje srpsko. Od maja 1867. ponovo je na čelu novosadskog Magistrata, a tada su mu najbliži saradnici Laza Kostić i Kosta Trifković. Miletić je ponovo u borbi sa ugarskim vlastima. U vreme ovog mandata, njegovom zaslugom, boje srpske trobojke postaju zvanične boje grada Novog Sada, a kako je nastavio sa naporima da Gradsku kuću podigne u srpskom kraju i postao ozbiljna smetnja vlastima, suspendovan je posle godinu dana, a ubrzo i uhapšen i na jednom montiranom procesu osuđen na godinu dana zatvora.
Dok je bio u zatvoru, srpska politička scena počinje da se raslojava. Govoreno mu je da će ostati sam, ako ne napravi neki kompromis, a on je odgovarao: „Sam sam i počeo“. Popularnost mu je na vrhuncu u vreme kada je izašao iz zatvora i gde god da se pojavi priređuju se velike manifestacije, što dovodi do očaja ugarsku vladu. Svi srpski pogledi bili su upereni ka njemu, a Zmaj je govorio: „Diž`te decu iz kolevke da zapamte njegov lik!“
Sprovod Svetozara Miletića na Glavnom trgu u Novom Sadu je jedna od najvećih sahrana koju je Novi Sad video
Svoju aktivnost proširuje i na druge krajeve gde žive Srbi, naročito u vreme ustanka u Hercegovini. Ovaj put, ugarska vlada je rešila da mu trajno stane na put.
Dana 5. jula 1876. godine uhapšen je u svom stanu u Novom Sadu, a potom, u još jednom montiranom procesu, osuđen na 6 godina robije. U zatvoru je maltretiran i fizički i psihički, saradnici su ga napustili, a uz druge probleme koje je imao, počinje i psihički da poboljeva. Po izlasku iz zatvora, neko vreme je izgledalo da mu se stanje popravilo, ali bolest, zatim, vratila u još žešćem obliku. Do kraja života se nije oporavio i više se nije uključivao u politički život.
Umro je u Vršcu, 4. februara 1901. godine, a sahranjen na Uspenskom groblju u Novom Sadu
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Sre Mar 18, 2009 8:47 am


Zoran Đinđić

je rođen 1. avgusta 1952. u Bosanskom Šamcu. Gimnaziju je završio u Beogradu 1970. Studirao je filozofiju i 1974. diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a 1979. doktorirao na Univerzitetu u Konstancu.
Govorio je da je studirao filozofiju dvadeset sati dnevno i da je istovremeno pohađao studije istorije umetnosti, sociologije i ekonomije. Na prvom času na Filozofskom fakultetu sukobio se s komunistima jer je tvrdio da veliki Marks ne da nije najveći, već uopšte nije filozof. Drugi veliki i značajniji sukob imao je s policijom zbog organizovanja "ilegalnih aktivnosti u studentskoj organizaciji protiv komunista, zbog čega je sam putovao po celoj Jugoslaviji". Zbog tih aktivnosti bio je i osuđen, čak se i Vili Brant, nemački kancelar, zauzimao za njega pa se, umesto u zatvoru, našao u Nemačkoj. Doktorirao je na tezi "Problemi utemeljenja kritičke teorije društva" kod Jirgena Habermasa.
Bio je viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, poslanik u sva tri višestranačka saziva Narodne skupštine Republike Srbije i Veću republika Skupštine SRJ. Bio je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Napisao je sledeća dela: "Subjektivnost i nasilje", "Jesen dijalektike", "Jugoslavija kao nedovršena država" i "Srbija ni na Istoku ni na Zapadu". Preveo je mnoga filozofska dela i autor je velikog broja novinskih prikaza.
Nikada nije bio član Saveza komunista. Ipak, politikom se bavio sve vreme, aktivno od 1989. kada je sa još 12 intelektualaca inicirao obnavljanje Demokratske stranke, a na Skupštini Stranke 1990. bio je jedan od osnivača. Septembra 1990. je izabran za predsednika Izvršnog odbora, a onda, januara 1994. postaje predsednik Demokratske stranke.
Za Demokratsku stranku je govorio da je kao preduzeće, nikako mesto za druženje, pojašnjavajući da svako u stranci mora da ima proizvod, "a to mogu biti plakat, poruka, kritika, nastup... i mora se znati ko taj proizvod koristi, da li je njime zadovoljan". Objašnjavao je ko može da bude političar: "Čovek, da bi se bavio politikom, mora da ima jak i čvrst karakter, autoritet, da ume da preseče, da se zameri, kaže 'ne' i da ga mrze, jer je to priroda politike. Neko ko isuviše ide na širenje simpatija, udvaranja i izbegavanja sukoba mora još mnogo da nauči da bi vodio jednu ozbiljnu stranku".
Za gradonačelnika Beograda izabran je 21. februara 1997. godine, ispred koalicije "Zajedno" koja je na lokalnim izborima 1996. odnela pobedu u više gradova u Srbiji.
U sudskom sporu sa predsednikom Vlade Republike Srbije Mirkom Marjanovićem, 20. septembra 1996. osuđen je na 4 meseca zatvora, uslovno na dve godine. Vrhovni sud Srbije 9. jula 1998. preinačio je presudu i izrekao novu u kojoj je osuđen na 7 meseci zatvora, uslovno na 3 godine.
Američki nedeljnik "Tajm" u septembru 1999. uvrstio ga je među 14 vodećih evropskih političara trećeg milenijuma.
U junu 2000. Đinđić je preuzeo funkciju koordinatora u Savezu za promene, a potom postao i šef centralnog izbornog štaba i koordinator promotivne kampanje DOS-a za izbore koji su održani 24. septembra 2000. Na tim izborima Đinđić je izabran za poslanika u Veću republika Skupštine SRJ.
Dobitnik je ugledne nemačke nagrade "Bambi" za 2000. u oblasti politike.
Za premijera Srbije izabran je 25. januara 2001. nakon pobede DOS-a na republičkim parlamentarnim izborima u decembru 2000.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Čet Mar 26, 2009 10:54 am

Autoput, koji se nekad zvao “Put bratstva i jedinstva”, provlači se između dve beogradske uzvišice i tako odvaja luksuzni rezidencijalni deo Dedinje od centra grada. S jedne strane su privatne vile i parkovi, s druge strane svakodnevni život. S jedne strane “bratstva i jedinstva” su oni, s druge strane smo mi. U naš, gusto naseljeni deo grada stiže se ulicom na čijem se početku, sa svake strane, kao neka kapija, uzdižu dve velike građevine. Obe pripadaju policiji. Jedna je podignuta davno, u klasicističkom stilu, druga novija, moderna, od stakla i čelika.
Noćas su obe zgrade bombardovane i teško oštećene. Ona moderna čini se da je potpuno uništena. A baš za nju me vezuju uspomene. Pre više od 20 godina, tek što sam bio počeo da radim u jednoj novinskoj redakciji, pozvao me je telefonom muški glas. Rekao mi je da odmah da dođem u Zgradu. Na pitanje zašto me zove, rekao je da će mi to reći kad se budemo videli. Glas me je sačekao pred Zgradom. Mlad, malo duža kosa, moderne naočare za sunce, elegantan kaput. Hitrim pokretom mi je pokazao legitimaciju, brzo je vratio u džep, i uveo u Zgradu.

Pitao me je: “Da li znate gde ste?” Odgovorio sam pitanjem: “Da li sam uhapšen?”
“Ne, ovo je samo informativni razgovor”, rekao je, i dodao “Nalazite se u prostorijama Službe državne bezbednosti.”
Posle toga je nastavio da govori, da postavlja pitanja i da sam na njih odgovara: “Naša zemlja je stalno na meti najrazličitijih interesa. Strane sile neprestano rovare. Kad ste poslednji put putovali u inostranstvo? Mi to znamo. Šta ste radili u Parizu? I to znamo”.

Dugo je pričao o našoj zemlji i stranim silama, o kontaktima sa strancima, o intelektualcima koji svašta pričaju i kritikuju svoju zemlju, o uspesima naše socijalističke izgradnje i nesvrstane spoljne politike. Na kraju me je pogledao značajno, i posle duge pauze, upitao: “Šta mislite o Đilasu?” Odgovorio sam: “Ne mislim ništa”. Rastali smo se ćutke.

Bio sam uznemiren. Eufemizam “informativni razgovor” u to vreme, kao verovatno i danas, mogao je da znači svašta. Pitao sam se da li mi predstoje ozbiljne nevolje. Odmah sam pozvao svog prijatelja Zorana. Umirio me je tonom iskusnog čoveka koji je u Zgradu već više puta pozivan.
“Je l’ to jedan mlađi momak, nosi naočare za sunce i ima kaput boje mokraće?”, pitao me je.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Čet Mar 26, 2009 10:55 am

„ĐINĐIĆ”

Knjiga Dušana Veličkovića i Kristofa Zodemana

Kakav je zaista bio, koju je muziku slušao, kako je tragao za svojim prvim stanom, zašto je maštao o Firenci, kako je negovao prijateljstva – nepoznati i neobični detalji iz života Zorana Đinđića u sećanjima Dušana Veličkovića. U knjizi o Đinđićevom životnom putu od buntovnika do premijera govore prijatelji i saradnici: Dragan Lakićević, Dragoljub Mićunović, Svetozar Stojanović, Gorica Mojović, Ernst Keler, Aleksandar Bijelić, Ružica Đinđić, Čeda Jovanović, Veran Matić, Žarko Korać, Sonja Biserko, Klaus Mangold, Latinka Perović.

“Jeste”, potvrdih.
“Ma, znam ga, on je zadužen za intelektualce. Ništa ne brini, to oni stalno rade, onako rutinski.”
Moj prijatelj Zoran Đinđić je danas vođa jedne velike opozicione političke partije. Vlast ga naziva izdajnikom. Veoma se brinem za njega. Možda i zato što više nema Zgrade u koju bi ga mogli pozvati na informativni razgovor. Danas se mnoge stvari rešavaju bez razgovora.

Kako su bile zanimljive te sedamdesete godine! Dobra muzika, dobro društvo, stalno se nešto događa. Raste represija, ali i zabava. Uspevalo nam je čak i neke poslove da pronađemo. Kaže mi Zoran jednog dana kako može da se piše za “Sociological Abstracts”. Javi se Sonji. Prelistaš neki časopis, napišeš nešto sasvim sažeto i dobiješ 12 dolara. Javim se ja jednoj lepoj, veseloj i hitroj devojci koja je tu stvar vodila, i zaista povremeno dobijem 12 dolara. Onda ja odvedem Zorana na Treći program Radio Beograda. Upoznam ga sa Đorđem, Bodom, Radetom i još nekim ljudima i počne Zoran da piše i prevodi. Mislim da se i danas to prepričava kao neka legenda. Donese Zoran sutradan tekst, pa sledećeg dana i tako gotovo bez prestanka. Ne verujem da je Treći program ikada video plodnijeg autora. I tako nekako preživesmo te srećne sedamdesete.

Kad sam ugledao zgradu Centralnog komiteta, odjednom kao da mi je sve bilo jasno. Mislio sam da sam se setio pravog odgovora na pitanje o kojem smo Zoran i ja raspravljali šetajući još od hotela “Jugoslavija”. Bila je rana jesen, možda 1976. ili 1977. Tito je još bio živ.

Bio je to jedan od onih razgovora koje sam ja nazivao “kuknjavom”. Zoran je tvrdio da je to konstruktivna kuknjava. Satima smo umeli da se žalimo jedan drugom na okolnosti u kojima živimo. Nismo imali tzv. stalni posao, radili smo na sve strane, pisali, prevodili, ali prihodi su bili mizerni i nesigurni. Jeste, bilo je i nečeg konstruktivnog u tom, jer smo umeli da se silno udubimo u planove koji treba da nas učine nezavisnim, i omoguće nam da radimo ono za šta smo mislili da smo sposobni.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Čet Mar 26, 2009 10:56 am

Ugledavši zgradu CK, rekao sam: “Pa, vidi, ni ti ni ja nismo članovi Partije. Zato mi nemamo nikakve šanse”. Dobro se sećam da smo se u tom trenutku okrenuli i pošli nazad, ispred nas je sada u daljini bila panorama Zemuna. Zoran se odjednom neobično uozbiljio, kao da govori nešto o čemu je dugo razmišljao, i o čemu sada mene treba da pouči. “To je jako važno što nismo članovi Partije”, rekao je. “Kad se sve ovo uskoro sruši, kad padne komunizam, onda će to biti izuzetno važno”.
Bio sam zapanjen. Meni se tada činilo da je komunizam neuništiv. Sva ta sila sovjetskog bloka i jugoslovenske partijske države ličila mi je na neku užasnu tvrđavu iz koje, u najboljem slučaju, možeš pobeći. Jeste, ubrajali smo sebe u disidente; ono što smo pisali i govorili činilo nam se važnim, uživali smo u tome, ali ipak sve je to bilo nekako beznadežno slabašno u odnosu na moć koja nas je okruživala. Ili mi se, možda, tako činilo jer u tom malom disidentskom pokretu u Jugoslaviji nije bilo nikog ko bi smeo i da zucne o kraju komunizma. Setio sam se Zoranovih reči više puta kad sam ga gledao u političkoj borbi devedestih godina, i kad mi se povremeno činilo da pravi pogrešne poteze. Mislio sam: u stvarima od danas do sutra baš ume da pogreši, ali gledano dugoročno, nema mu ravnog.

U Pinkusovoj antikvarnici u Cirihu smo proveli dva dana. Pre toga smo obišli sve ciriške zgrade na kojima je fantomski crtač raznobojnim sprejom naslikao svoje nestvarne, spermatozoidne crteže. Tada se već uveliko bila digla hajka. Policija je na osnovu prijava kućevlasnika bezuspešno tragala za “štrcačem”, kako smo ga Zoran i ja prozvali, a jedna galerija je već najavljivala izložbu njegovih radova.

Lunjali smo gradom i ironisali na račun buržoazije i njenih sitnosopstveničkih interesa. I na račun Švajcarske kao “dovršene zemlje” kojoj ne može ništa ni da se doda ni da se oduzme. Šta se dogodilo s Cirihom dadaizma, Tristana Care, Leopardija, Pikabije i drugih tipova koji su okretali grad naglavačke!? Dosta pakosno smo sve to komentarisali.

Teodor Pinkus nas je sačekao kao Ajnštajn, duge razbarušene kose, nasmejan i ljubazan. Odmah nas je odveo u potkrovlje i pokazao dve gostinske sobice. Možete da ostanete koliko želite, rekao je. Te noći smo rešili da u Beogradu objavimo Godvinovu “Raspravu o društvenoj pravdi”. Ako hoćeš da znaš nešto o anarhizmu, onda prvo moraš da pročitaš Godvina. Pinkus nam je pokazao lepo ukoričen reprint prvog izdanja iz 1793. Čudio se što ne postoji srpski prevod. Zoran je rekao: “U našoj kulturi ima puno rupa”. Godvin nije objavljen na srpskom ni do danas.

Sad kada o svemu tome razmišljam, shvatam šta nas je najviše impresioniralo kod Pinkusa. Bila je to fina lekcija o solidarnosti. Dođeš kod čoveka koga prvi put vidiš u životu, ali interesuju vas slične stvari, možda ćete, ko to zna, jednog dana postati i pravi istomišljenici, i šta ima prirodnije nego da pre bilo kakvih razgovora, formalnosti i nadgradnje vidimo, što bi rekao Marks, gde ćemo spavati i šta ćemo jesti. Bilo nam je jasno da svi pomažemo jedni drugima, i da tako treba da bude.

Idemo Zoran i ja Frankfurtom, hoće Zoran da me upozna s M. Sretnemo ga na ulici. Mlad momak, stoji oslonjen na banderu i sve mu nešto smešno. Ja ga kao brzo procenim i zaključim kako je vrlo simpatičan, ali potpuno nezainteresovan za bilo šta ozbiljno. Posle mi Zoran kaže kako je M. talentovan i pametan, kako razmišlja kao i mi, kako ima nemačku klasičnu filozofiju u malom prstu, i još mi puno toga napriča. “Stvarno mu treba pomoći da završi studije”, kaže na kraju.

Ja pomislim: “Evo ga opet!” Od kad je dobio Humboltovu stipendiju ne može da se smiri. Samo traži kome će da pomogne. On može da živi i s polovinom stipendije, ma kakvi, i s trećinom. Solidarnost je osobina koju sam posebno voleo kod Zorana. I nije reč samo o materijalnoj pomoći koju je u jednom trenutku mogao da daje, i najmanje o tome. Bilo je u tom njegovom društvenom ponašanju nekog humanog i finog političkog “umrežavanja”. Neprestano je osluškivao eho sličnih mišljenja i hitro na njih reagovao. Nije se plašio ni pogrešne procene, i često je ljude pogrešno procenjivao, često im je pripisivao sposobnosti koje oni nemaju, bez čega se verovatno ne mogu napraviti ni one potpuno tačne procene. Vremenom je stvorio ogroman krug prijatelja, koji često toga nisu bili ni svesni, jer su to bila prijateljstva zasnovana, ako tako mogu da kažem, na ideji opšteg dobra, a ne na intimi. Kao u Aristotelovom polisu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Čet Mar 26, 2009 10:58 am

Evo, prvi put razmišljam o tome kako je Zoranovo i moje prijateljstvo bilo krajnje neobično i netipično. Razmišljam kako Zoran i ja nikad nismo pokazivali emocije uobičajene među prijateljima, nismo nikada padali jedan drugom u zagrljaj, kao što to čine prijatelji kada se sretnu posle dužeg vremena. Nismo se prenemagali. Sećam se kako mi je Zoran jednom prilikom za jednog našeg tad zajedničkog poznanika, sada poznatog političara, rekao: “Pogledaj samo tu lažnu srdačnost”.
Ja, čak, o Zoranu uopšte nisam razmišljao ne samo kao o najboljem prijatelju nego ni kao o prijatelju uopšte. A viđali smo se godinama svakodnevno, i to je bilo nešto jednostavno po sebi, nešto dato i prirodno o čemu se ne razmišlja. Tek posle nekoliko godina našeg intenzivnog druženja jedan razgovor sa Zoranovom majkom odjednom me je trgao.

Došao sam u Zoranov stan na Novom Beogradu, gde je živeo sa svojim roditeljima. On još nije bio stigao, pa me je njegova majka uvela u njegovu sobicu da ga sačekam. Odmah koristi priliku i brzo počinje da priča o Zoranovoj devojci. Nije joj se dopadala. On ne treba da bude s njom, rekla je. Zašto mu ne kažete?

Pokušao sam nekako da se izvučem iz tog razgovora, ali ona je insistirala. To je za njegovo dobro, morate da mu kažete, pa vi ste mu najbolji prijatelj.
Posle kažem Zoranu: “Ej, čujem da smo najbolji prijatelji”.
“To ti je rekla moja majka”, kaže Zoran.

I onda nam je nekako neprijatno. Nisam siguran da li to mogu da objasnim, ali u tom trenutku obojica preziremo prijateljstvo onako kako ga shvata ne samo Zoranova majka već i većina ljudi. Ono što se naziva prijateljstvom, mi bismo radije nazvali solidarnost, misija, cilj... Mi ne gubimo vreme u praznim razgovorima i lažnoj srdačnosti, tako nam se bar čini. Biti “najbolji prijatelj” posebno je neprikladno, nekako staromodno i neukusno. Suviše je lično i sebično, i kao da otkriva neku slabost.

Raspravili smo tu neugodnu temu prijateljstva kratko i nekako teorijski. “Suština prijateljstva nije u intimi već u razgovoru. Samo neprekidna razmena ideja sjedinjuje građane u polis.” Mislim da je Zoran ostao takav do kraja života. Aristotelovski princip prijateljstva, phillia, bio mu je ključna politička kategorija. Ne prijateljstvo kao fenomen intimnosti u kojem prijatelji jedan drugom otvaraju srce, već prijateljstvo koje se tiče sveta u kojem živimo.

Broj Zoranovih prijatelja se neprestano povećavao, ali mnogi to nisu shvatali jer nije umeo da “otvara srce” i troši dragoceno prijateljstvo na lične ispovesti i pijančenje i pevanje po kafanama. Mnogi će zato, sasvim pogrešno, reći da je bio hladan i da nikada nije imao pravog prijatelja. Naprotiv, mislim da je imao mnogo najboljih prijatelja.

Jednom prilikom sedimo nas nekoliko kod Zorana u Frankfurtu. Iznese Zoran flašu viskija i počne razgovor. Bude i nekih ozbiljnih tema, a onda sve više viskija. Zoran, kao i obično, vrlo malo pije ili uopšte ne pije. Primetim kako svaki čas ulazi i izlazi. Pitam ga šta se događa. On kaže: “Susetka se seli.” Nisam razumeo šta je hteo da kaže, a činilo mi se da i nije ni važno.

Kasno uveče jedna Zoranova prijateljica reče: “Pogledaj!” Okrenem se i vidim da su celo predsoblje i veći deo sobe puni najrazličitijih stvari. Ono što nije mogla ili nije htela da ponese, susetka je poklonila ili prodala Zoranu po povoljnoj ceni. Sutra se probudim kasno, mamuran. Zoran se upravo vraća s nekih predavanja. U stanu je već mnogo manje susetkinih stvari. Usput je već nešto preprodao. Pomislim kako sam ja pravi Balkanac. Spavam do podne i ne mislim od čega ću živeti.

Tamo negde krajem sedamdesetih godina odem u Cirih. I napravim intervju s Maksom Frišom. Moj omiljeni pisac još iz gimnazijskih dana. Iznese Friš bocu kalvadosa, i tako mi pijemo i razgovaramo, i ja se osećam dosta važan, kao da je neka ozbiljna budućnost preda mnom.
Onda mi jedan prijatelj pozajmi malog “fijata 500”, izvuče ga novog novcatog iz neke garaže. Odem kod Zorana u Konstanc.

Zoran živi u komuni. Skvotovana lepa zgrada, ali ima vlasnika, neki francuski modni časopis, šta li. Stalno visi u vazduhu mogućnost da bude isključena voda, struja... Tu je grupa mladih ljudi iz celog sveta. Svi govore s uvažavanjem o Ivi Glazeru. Shvatam da je on u prvim redovima borbe za zgradu. Ja sam u tom trenutku već čovek sa stalnim poslom i platom, o čemu smo Zoran i ja nekada maštali, a, evo, upoznao sam i Friša, ali poželim da ostanem zauvek.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Čet Mar 26, 2009 10:59 am

U Konstancu, u skvotovanoj zgradi, gde i Zoran živi u komuni, dobijem sobu na trećem spratu. LJuštim krompir kad na mene dođe red, perem sudove, izbacujem smeće. Jednog dana Zoran donese električnu pisaću mašinu marke “olimpija” i predloži da je stavimo u mog “fiću” i da je prenesemo preko granice, tu u blizini, u švajcarski deo grada koji se zove Krojcinglen.
Na granici ćemo dobiti pečat kojim nas kao strance koji mašinu iznose oslobađaju poreza. Onda ćemo odmah da se vratimo, pa ćemo odmah dobiti tih dvadesetak posto koliko iznosi porez. Posle ćemo već videti kako ćemo je preneti do Beograda, gde se takva naprava mogla prodati po pristojnoj ceni. Zvučalo je kao zgodan biznis.

Na nemačkoj strani granice plakati s likovima terorista, Bader-Majnhof grupa, “Crvene brigade” i te stvari. Konstatujemo kako neki podsećaju na nas dvojicu. I mi smo kratko podšišani i sličnih smo godina, a ja čak imam i “lenonke” kao jedan od ovih na plakatu. Gotovo da iskonstruišemo moguće neprijatnosti, ali Nemci ne obraćaju pažnju na nas i odmah nas puštaju da prođemo.

Švajcarski carinik nas zaustavlja i pita da li je ta pisaća mašina sve što imamo u kolima. Ne veruje. Onda prilazi kolima i hoće da otvori prtljažnik, ali kod fiće je na toj strani motor. Zbog toga odjednom kao da postaje ljut. Vidim nemačke carinike na drugoj strani kako sve posmatraju i smeškaju se.

Onda Švajcarac traži da iznesemo pisaću mašinu iz kola, uvodi nas u jednu malu prostoriju i zahteva da mašinu stavimo na vagu. Računa nešto jednom, dva puta, pa onda opet iz početka.
Ja konstatujem da cariniku nismo simpatični. Zoran kaže, ne, on je samo krenuo u jednom pravcu i sada ne ume da se zaustavi. Tako je naučen.

Carinik kaže da moramo da platimo carinu. Tako saznajem da se u Švajcarskoj carina plaća prema težini. Dovezeš, recimo, automobil, stave ga na vagu i odrede ti carinu. Počnemo da se raspravljamo. Objašnjavamo da ćemo pisaću mašinu odneti u Beograd, da valjda tamo treba da platimo carinu. Zoran se posebno upinje da to objasni.

Vidim da je nervozan i ljut, prepoznajem to po žmirkanju, kada je nervozan počinju, da mu smetaju kontaktna sočiva. Švajcarac je leden i uporan. Na kraju vratimo mašinu u kola i krenemo nazad. Sada nas Nemci, koji su sve to gledali, zaustave. Uzimaju naše pasoše, proveravaju, upoređuju s likovima na plakatima, onda vade i neke druge poternice iz fioka, opet porede. Mislim da su pravili predstavu. Mi smo razočarano ravnodušni, propala nam je fino zamišljena akcija, i sada ne obraćamo pažnju na ovu pograničnu proceduru.

Već tu u kolima, gledajući poternice, počinjemo raspravu o terorizmu, pa onda navalimo na kapitalizam i marksizam, i kao i obično, ubrzo stignemo do anarhizma. Posle taj razgovor nastavljamo do duboko u noć. Sećam se da sam ja pričao nešto o Bunaventuri Durutiju, a Zoran je bio potpuno obuzet Kropotkinom. A kao neko potpuno izolovano sećanje ostala mi je Zoranova rečenica: “Treba da te odvedem kod LJube Tadića, da ga upoznaš, on je jedini pravi anarhista u Beogradu. I sin mu je vrlo zanimljiv, baš pametan klinac.”

Jedan dan je uvek bio rezervisan za nešto važno, ili, bolje rečeno, za nešto posebno organizovano. To je bio ritual prilikom svake moje posete Zoranu u Konstancu ili u Frankfurtu. Obično bih dolazio na po pet-šest dana i vreme smo provodili u neobaveznom razgovoru i šetnjama. Zoran je, naravno, bio zadužen za taj specijalni program. Jednom je to bio Sajam knjiga, jednom veče poezije Eriha Frida. U sali prepunoj studenata, borbeni Erih Frid čitao je svoje stihove kritike nemačkog društva dubokim pušačkim glasom. Zoran mi je prevodio, pa sam i ja kao i drugi studenti udarao pesnicom o klupu. Dopadala mi se ta zamena za uštogljeni aplauz. Posle smo zajedno napravili intervju s Fridom.

Ipak, najbolje se sećam posete Iringu Fečeru, kritičkom marksisti, profesoru Frankfurtskog univerziteta. Fečer nas je sačekao u svojoj kući. Dostojanstveni profesor, srdačan, ali i uzdržan i smiren. Prvo nas odvodi u svoj radni kabinet u potkrovlju. Ogromna prostorija zatrpana knjigama. Potpuni haos, u kojem se Fečer očigledno dobro snalazi jer povremeno bez muke pronalazi knjige o kojima pričamo. Posle izvesnog vremena, Fečer nas vodi u obilazak kuće. To je očigledno ritual koji je više puta ponovio.

U stvari, obilazimo Fečerovu biblioteku kojom je obložen svaki milimetar njegove kuće, i koja je na svim zidovima, osim u potkrovlju, besprekorno sređena i klasifikovana. Primećujem da Zoran odjednom postaje ćutljiv. Ja se, naprotiv, sve više glasno divim. Ova šetnja kroz filozofiju, istoriju, književnost, završava se ispred polica na stepeništu kojim se stiže na prvi sprat. To je bibliofilski odeljak, sve sama prva izdanja. Kantova “Kritika čistog uma” iz 1804, Fihte iz 1798, Hegel iz 1807...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Čet Mar 26, 2009 10:59 am

Raspitujem se o pojedinim knjigama, komentarišem povez i slog. Mnogi primerci su u kožnom povezu. Profesor Fečer mi dozvoljava da ih dodirnem, neke i prelistavam, i uopšte, moje divljenje je na vrhuncu. Zoran sve to samo posmatra sa strane, i onda kratko kaže: “I šta će te da radite sa svim tim knjigama ako jednog dana budete morali da bežite”. Fečer ga pogleda bezizražajno, a moje oduševljenje odjednom splasne. Nekako mi se odmah učinilo da to nije samo dosetka ili spontana reakcija mladog anarhiste. Učinilo mi se da to što je rekao ima smisla.
Posle nam je to povod za razgovor o knjigama. Zoran kaže da knjige treba samo selektovano čuvati. Zaista, od tada je moja kućna biblioteka sve manja. A bio sam i u situaciji da pomišljam kako ću morati da bežim i da ostavim sve te knjižurine.

Jednom slučajno saznam da je Iring Fečer kao osamnaestogodišnjak stupio u Vermaht i kraj rata, posle Holandije, Belgije i Rusije, dočekao u engleskom zarobljeništvu.

Donese Zoran jednog dana knjigu Agneš Heler “Filozofija levog radikalizma”. Kaže: “Ja bih mogao da prevedem, a ti da napišeš predgovor”. Tako i uradimo. Zoran to začas prevede, ja malo gnjavim, ali ipak napišem predgovor “Marksizam i liberterska nostalgija”.

Nekoliko godina kasnije budem u prilici da u Melburnu razgovaram s Agneš Heler baš na dan kada mi je stigao primerak knjige koju mi je Zoran poslao. I uopšte, za tu knjigu vezujem niz koincidencija, odnosno mojih ličnih asocijacija.
Posle prepričavam Zoranu razgovor s Agneš Heler.

Kaže Agneš, koja već izvesno vreme živi u izgnanstvu: “Kada živite u svojoj prirodnoj sredini, tamo gde ste ukorenjeni, onda sve što se u toj sredini događa za vas često dobija prenaglašenu važnost. Taj lokalni značaj uvek nosi nešto što bi se moglo nazvati duhom palanke. Uvek ste na rubu provincijskog blata i palanačkih intriga i podmetanja. U tom smislu, čak i Pariz može biti provincijski grad. Međutim, ako živite u egzilu, onda se teško možete naći u provincijalnoj situaciji, čak i ako zaista živite u provincijskom gradu. Tada ste neminovno bliži svetskoj tački gledišta. Onda to nije duhovna smrt, već novi horizont.”

Meni se ova analiza dopala.
Zoran kaže: “Pa, jeste, nije loše. Ali, nisam siguran da li čovek u egzilu uopšte ima priliku da nešto uradi sa svetskom tačkom gledišta. Verovatno može da je upotrebi jedino protiv sebe samog”. I tako mudrujemo jedno vreme. Ja hoću da citiram jednu Kafkinu rečenicu za koju sam siguran da bi dobro pristajala uz ovu raspravu o svetskoj tački gledišta, ali ne mogu da se setim kako tačno glasi.

Onda čekamo ko će pisati o knjizi. I pojavi se prvi prikaz u “Književnim novinama”, napisao ga je Vojislav Šešelj, disident koji je upravo stigao u Beograd. Iznenadimo se koliko je taj prikaz dogmatično marksistički.

Mnogo godina kasnije, u vreme bombardovanja i ratnog stanja, setim se upravo toga u vezi s ovom knjigom. Upitam se da li smo tada mogli pretpostaviti šta će se sa svima nama događati. Eto, te 1999. Zoran je vođa opozicije koga vlast proglašava za izdajnika i tera u egzil, a Šešelj je vlast i sve više postaje strah i trepet. Posle Šešelj ode u Hag i nagovesti Zoranovo ubistvo. I onda se te 2003. završi jedno doba.

Ja u to vreme prelistivam svoje beleške iz vremena “svetske tačke gledišta”. Nađem i onu nejasnu Kafkinu rečenicu koja odjednom kao da mi je pomalo jasnija:
“Pronašao je arhimedovsku tačku gledišta koju je upotrebio protiv sebe; čini se da mu je bilo dozvoljeno da je pronađe samo pod tim uslovom”.

Mija Pavlović nam je zakazao sastanak u restoranu Doma JNA. To je početkom tih osamdesetih godina bilo jedno od onih pristojnijih mesta, gotovo fensi. Svi naručujemo teleću čorbicu. Zoran je već obavio preliminarne razgovore, pa je ovo sada, u stvari, početak konkretnog dogovora. Reč je o novoj ediciji političke filozofije za koju Zoran predlaže naziv “Polis”. Doneli smo i spisak knjiga koje predlažemo. Mija nam daje odrešene ruke. Ne uznemirava ga što predlažemo i knjige koje su na nekoj vrsti nevidljivog ideološkog indeksa. Naprotiv.
Zoran mi kaže: “Mija je suviše ugledan da bi neki partijski aparatčik u ’Prosveti’ smeo da se pobuni”.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od MustraBecka taj Čet Mar 26, 2009 11:01 am

Na Zoranovom spisku knjiga koje smo predložili za ediciju “Prosveti” su Bakunjin, Štirner, Kropotkin, Karl Šmit... Zajednički se zalažemo za DŽona Stjuarta Mila i Edmunda Berka. Dobro je da se na jednom mestu vide klasične liberalne i konzervativne ideje. Ja osim izbora Tolstojevih anarhističkih spisa predlažem i “Carstvo božje je u tebi”, verovatno jedinu Tolstojevi knjigu koja nije prevedena na naš jezik, kao i “Izvore totalitarizma” Hane Arent. Već ranije smo se dogovorili da edicija počne prevodom Godvinove “Rasprave o društvenoj pravdi”, da čitaoci mogu da shvate gde su koreni anarhističke filozofije.
Obojica radimo vrlo profesionalno. Dobavljamo knjige, pišemo recenzije, nalazimo prevodioce, i sve je spremno da počne rad na realizaciji prvih desetak knjiga u ovoj ediciji. Za ovaj preliminarni posao dobili smo čak i pristojan honorar. Tih dana se posebno intenzivno viđamo.
Onda jednog dana Zoran kaže da nema ništa od našeg projekta.

Zašto? - pitam.
Zoran odgovara kratko i precizno: “Nečije tetke i rođake u ‘Prosveti’ su se pobunile. Rekle su da im uzimamo posao, šta će one da rade ako nas dvojica pripremamo ovoliko knjiga. Vidiš, ništa ideološki, smislili su nešto kao sindikalni problem.”
Ubrzo se pokazalo da u “Prosveti” zaista niko ništa ne radi.

U potragu za stanom išli smo danima. Zoran bi mi se javio telefonom obično oko podne, i onda bismo krenuli u obilazak.
Pravog tržišta stanova tada nije bilo. Stanovi su bili takozvano društveno vlasništvo i mogli su se samo razmenjivati. Ipak, postojalo je alternativno, nezvanično tržište na kojem se novcem u najneverovatnijim kombinacija i transakcijama moglo nešto uraditi. Adresama nas je snabdevao jedan naš zajednički prijatelj. Imao je jednu svesku u kojoj su bile upisane adrese ljudi koji su nameravali da stan prodaju, zamene, iznajme, ili već ko zna šta da urade. Čovek sa sveskom je kasnije osnovao jednu od prvih i najboljih agencija za nekretnine u Beogradu.

Zoran je godinama bio opsednut idejom da dođe do sopstvenog stana. NJegova majka mi je jednom prilikom rekla: “Ne znam šta će mu to. Ovde, kod nas ima sve što mu treba. Ima i svoju sobu”. Drugom prilikom me je odvela u stranu: “Pa, je l’ to tačno? Čujem da hoće da uzme neku rupu tamo u gradu. A mi smo mu našli divan stan, evo ovde”, rukom je pokazala na ogroman, nehumani soliter koji se video s prozora njenog stana.

Rupa je bila fini, starinski stan u prizemlju zgrade u ulici Strahinjića Bana. U stvari, bila je to izdvojena soba u stanu našeg prijatelja, advokata Vulića. Kasnije će tu, u Vulićevoj dnevnoj sobi početi da se stvara Demokratska stranka.

Zoran je, kao i uvek, bio uzdržan, ali videlo se da sija od sreće. Bio je pun elana. Prvo je u sobi sagradio galeriju od debelih greda. Onda je našao nekog jeftinog stolara koji je počeo da mu pravi policu za knjige po meri. Na kraju je stigao i kamin, ogromna gvožđurija koju je Zoran danima pokušavao da prilagodi otvoru za dimnjak.

Tako je soba postala pravi stan. Kad je nekome trebao smeštaj dobijao bi ključ, a Zoran je odlazio kod roditelja. Jedan naš prijatelj, danas istaknuti političar na onoj drugoj strani, posvađao se sa ženom. Nekoliko dana je boravio u toj sobi. Onda je jednog dana žena zakucala na vrata. Ne razmišljajući, on je otvorio. Žena uđe, prođe kroz Vulićevu dnevnu sobu, pa kroz dugački hodnik pravo u sobu sa galerijom. Na galeriji zatekne drugu ženu.

“I zamisli šta je on uradio”, Zoran je bio zgrožen. “Istog trena je odjurio kući da bi pre žene uzeo deviznu štednu knjižicu. Zamisli o čemu je on razmišljao u tom trenutku.”

Jedan od razgovora koji smo često vodili i voleli da vodimo, bio je razgovor o tome gde treba živeti. Zoran je predložio nešto neobično: najbolje je živeti na dva mesta.

To mi se dopalo. Beograd se nekako podrazumevao kao prvo mesto. Koliko god da smo omalovažavali i kritikovali život u Beogradu, koliko god da smo se tu osećali nepravedno marginalizovani, Beograd nismo dovodili u pitanje. Ali koje je to drugo mesto?

Ja sam pominjao neke velike svetske gradove, tvrdeći da postoji nešto što bi se moglo nazvati republikom svetskih gradova. Svi veliki gradovi više liče jedni na druge nego na zemlje u kojima se nalaze. Najviše bih voleo kada bih mogao danas da živim u Beogradu, sutra u Beču ili Parizu, ili NJujorku. Svuda bih se osećao kao kod kuće.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Partenon

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu