Volim Beograd

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 09, 2009 2:18 am

„Došavši, nađoh najkrasnije mesto od davnine, preveliki grad Beograd, koji je po slučaju razrušen i zapusteo, sazidah ga i prosvetih presvetoj Bogomateri.“
(Despot Stefan Lazarević (pri proglašenju Beograda za prestonicu 1403. godine))
„Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude. Ali najveći raskoš toga neba nad Beogradom, to su sunčevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su česti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, među rekama pod Beogradom, odbije čak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši. Tada sunčano rumenilo oboji za trenutak i najzabačenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuća koje inače slabo obasjava.“
(Ivo Andrić)
„Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može se smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.“
(Dušan Radović)


Kao i drugi evropski gradovi, tako i Beograd ima svoje staro i novo lice, svoje spomenike prošlosti i radost mladosti. Naš grad je uz Atinu jedan od najstarijih evropskih gradova, a Vinčanska kultura je jedna od najstarijih kultura našeg kontinenta.
Beogradska tvrdjava je nulta tačka svih zbivanja tokom postojanja grada - istorijskog, političkog, društvenog, kulturnog... Danas je to omiljeno šetalište i odredište ljubitelja umetnosti. U neposrednoj blizini Beogradske tvrdjave je Ulica kneza Mihaila, beogradska žila kucavica. Prolaznici, ulični sviraći i pevači ili prijateljice koje sa očiglednim planom zaviruju u izloge, tek su deo njene svakodnevnice. Prvi put kao ulica spomenuta je pre više vekova i rasla je zajedno sa Beogradom. Iz nje ćete stići na Trg Republike, mesto na kome je smešten najčuveniji spomenik u našem gradu, spomenik knezu Mihailu. Po rubovima Trga smeštene su i najznačajnije kulturne institucije našeg grada – Narodni muzej i Narodno pozorište.
Samo kojih stotinak metara od središnjeg gradskog trga sva njegova dinamika i užurbanost nestaju. Želite li upoznati opušteno lice Beograda, najbolje je doći u Skadarliju, boemsku četvrt našeg grada, ulicu kafana, restorana, poznato okupljalište Beogradjana i njihovih gostiju. Vreme je ovde zaustavljeno, žurba svakodnevnice pretače se u opuštenost i stari duh grada, koji u ambijentu starih kuća živi svoj drugi život. U Skadarliji se oseća atmosfera bez koje nećete zaista spoznati pravu dušu grada i njegovih stanovnika. Prema prilici i ukusu, u skladu sa raspolaženjem i dobom dana, biraćete ambijent i jelovnik u mnogobrojnim restoranima Skadarlije. Jedno će uvek ostati isto: prepoznatljiv domaći ukus.
A kada poželite odlazak iz gradske vreve, to neće biti daleko. Na samo 4 km od centra grada nalazi se Ada Ciganlija, najomiljenije izletište Beogradjana i njihovih gostiju. Ogromne zelene površine sa jezerom u sredini upotpunjuju popis onoga što grad po meri čoveka mora imati.
Ali lepota našeg grada se najviše ogleda u osmehu ljudi i njihovoj neposrednosti i srdačnosti, prijateljski ispruženoj ruci i u najiskrenijem pozivu –Dodjite nam opet! I kada spremite kofere i najavite rastanak , nikada nećete zapravo otići, jer ima ljudi, gradova i mesta kojima kada kažete ZBOGOM, ustvari kažete - DOVIDJENJA.


Poslednji put izmenio MustraBecka dana Uto Nov 03, 2009 7:36 am, izmenio ukupno 4 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 09, 2009 2:32 am

У свим великим градовима једна књига је најтраженија - по правилу, то је туристички водич. Београд је пре две године добио, без сумнје, најбољу књигу те врсте, из пера Љубице Ћоровић (42), магистра југословенске и опште књижевности и библиотекара саветника у Библиотеци града Београда. Цео њен професионални век посвећен је Београду, а поред овог изузетног туристичког водича (на српском и енглеском језику) аутор је и книге Београд од Деспота Стефана до Доситеја, где је сакупила сва књижевна помињања Београда од 15. до 19. века. Потписала је и велики број релевантних научних радова. Посебно је важан уреднички допринос ове жене приликом објављивања монографије ''Улице и тргови Београда''.
Занимљив је података којим почиње ''Бодич кроз Београд'':
''При копању темеља за Бајлонијеву пијацу у Цетињској улици је 1892. године откопана једна лобања, вероватно човека неандерталске расе, за коју се претпоставља да се могла датирати у ранији палеолит. Нажалост, овај налаз др Ђоке Јовановића, професора Велике школе, пропао је за време Првог светског рата.''
Толико о старости Београда, илити византијског Сингидунума чије се словенско име први пут помиње 878. године у писму Папе Јована VIII бугарском кнезу Борису Михајлу. А Београђанка Љубица Ћоровић о Београду сведочи:
''Највише ми смета она непрестано понављана прича мрзовољних, да у Београду нема шта да се види, и да је Београд познат само по кафанама. Пошто радим у одељењу књига о Београду, била сам у прилици да мало зароним у његову историју и да на други начин погледам те улице којима свакодневно пролазимо. Довољно је само да из улице Кнеза Михајла скренете у неке пролазе, хаусторе, па да видите скулптире, портрете, и бројне доказе некадашњег сјаја којим је потребно мало обнове и рестаурације па да Београд личи на велику културну европску метрополу.''
Београд се, како нам саопштава наша саговорница, налази на рту, 40 т изнад ушћа Саве у Дунав и пун је подземних вода. Постоји језеро испод биоскопа Јадран, па затим на Славији... Некада је био опасан шанцем који је сасвим нестао. Нико није тачно пребројао колико је пута у историји бомбардован, али још има живих који сведоче да су само у 20. веку четири пута на њега падале бомбе.
У сваком граду постоје тајне које буде нашу радозналост, има података који су слабије познати, и када их сазнамо питамо се како је могуће да ту живимо, а да толико тога не знамо. И стога тражимо да нам наша саговорница открије неке тајне о Београду, као што је она о чувеним београдским подземним каналима, лагумима, на пример:
''Када су занимљивости у питању, увек волим а поновим податак да је кнез Михајло сахрањен у Саборној цркви, јел то зна мали број Београђана. Лагуми, иначе, никада нису били тајна за познаваоце Београда. Они прављени у склопу војних операција у време аустријске окупације, у 18. веку, а и касније. Највећи број лагума крије београдска тврђава и чувена је прича да је у Првом светском рату нестао цео одред аустријске војске. То значи да су имали нацрте Тврђаве и да су изашли кроз један од тих пролаза у Карађорђеву улицу. А познато је да су лагуме користили многи у Карађорђевој улици, као и у Земуну, за складиштење робе, посебно вина, јер су били увек хладни. Данас будући да су планови Београдске тврђаве нестали, о лагумима се испредају приче, не зна се да ли су зазидани, шта се догађало после аустријске окупације.
И најстарија кућа у Београду, која се налази у Душановој улици 10, на Дорћолу, где се данас налази Стаклопан, такође у подруму има пролаз за који, чини ми се, нико није утврдио куда води. Та кућа је, иначе, касније одредила грађевинску линију Душанове улице. Подземни Београд у сваком случају тражи своје истраживаче.''
На питање који је најстарији јавни споменик у Београду, добијамо следећи одговор:
''Тај споменик се налази на устаничком гробљу у доњем делу Карађорђевог парка. Реч је устаницима који су се борили за Београд 1806. године и ту су сахранили своје мртве. Касније им је династија Карађорђевић подигла скроман споменик, да би га потом обновила друга династија, Обреновићи. И то је једини споменик који је помирио две српске династије, где су присутни Карађорђевићи и Обреновићи.
Калемегданска тврђава је најстарији објекат у Београду. Постоји један зид на којем могу да се виде остаци из римског периода, али карактеристично је да је сваки нови владар Београда рушио Тврђаву и правећи је поново, у њене зидине је уграђивао материјал из ранијег периода, тако да је тешко разазнати чисте слојеве који би доказивли када је која цивилизација владала Београдом. У сваком случају, на њој су сачувани и неки делови Београда деспота Стефана, који су на жалост касније уништени, затим делови турских утврђења, а највише трга на њој је осавила аустријска власт у Београду.''


Poslednji izmenio MustraBecka dana Pet Jan 09, 2009 2:39 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 09, 2009 2:33 am

Данашњем становнику главног града тешко је да замисли како је Београд изгледао само пре два века, тачније као је драстичне промене преживео и како су неки делови града некада били веома важни, а данас су на маргини живота и интересовања грађана. Љубица Ћоровић о томе занимљиво сведочи:
'' Сав живот Београда, се практично, до Првог светског рата одвијао на Сави. Ту је била чувена Ђумрукана, односно Царина, речни саобраћај је био јако развијен, ту је била српска варош, што значи да се у турско доба у том делу града, на Савској падини, од Саборне цркве ка Сави, населило преостало српско становништво. То је било језгро Београда, а већи део становништва је по казни био пресељен у цариград и они су тамо основали тзв. Белиград махалу, и старали се о цариградском водоводу. И данас када одете у Истамбул, видећете тај део града који је малтене центар и зове се исто као некада.
И кнез Милош је желео ту да направи административни центар Србије, али Савамалци нису хтели да се помере одатле па је морао силом, малтене батинама, да их отера на далеке Теразије. Отићи са Савске падина на Теразије, у то је време била најдрастичнија казнена мера. Јер, крај града је био код Стамбола капије, а она се налазила на месту данашњег Народног позоришта.
А онда су, први пут у историји ратовања, употребљне ракете које су са воде испаљиване на град Тако је Београд бомбардован практично са реке, и тада је побегао са обала на тај свој рт. Становништво је тада побегло да се више никада не врати на њих.
Посевна је занимљивост да је у Београду, два пута у његовој историји, остајао само по један становник. Што би рекао Лаза Лазаревић, биле су то с ума сишавше особе. Први пут то је било када су после пропасти Првог српског устанка устаници напустили град, а у њему је остао само луди Настас да сачека Турке. Данас ми говоримо о лудој Насти, а и у ствари реч је о аутентичној личности, мушкарцу, који је заједно са псима лутлилцама био једина луда у граду. Други пут је то било почетком 18. века кад су Аустријанци потписали уговор са Турском на основу којег ће се повући из Београда - у граду је остала само једна жена.''
Доказ живота на Сави јесу и неке од најлепших зграда у Београду које се налазе у Карађорђевој улици, као што је она у којој се налази Геозавод, или хотел Бристол. Међутим, мање је познато оно што нам открива наш хроничар, Љубица Ћоровић:
''Карађорђева улица је насипана читав један век, јер је ту практично била бара, са неким острвцима. Звали су је Царска бара, касније Бара Венеција, и простирала се од хотела Бристол па све до ушћа Топчидерске реке. У временима када би Сава надошла, ту се ишло чамцима. Место на којем се данас налази железничка станица, насипано је земљом из села поред Београда које се од тада назива Прокоп. А сада се гради железничка станица у прокопу. Сав грађевински материјал од огромног зида, шанца, који се ту налазио, насут је у Карађорђеву улицу да би изгледала онако како је данас гледамо. У једном периоду успона Београда, од средине 19. до средине 20.века, направљене су те велике палате које и данас постоје у овој улици. Примера ради, хотел Бристол је рађен према стандардима који су важили за све хотеле у свету који су носили то име, и енглески краљ је само у њему могао да одседне. Кад би се уложило у њега, овај хотел би данас представљао фантастичну лепоту и вредност. Наравно, за ту врсту инвестиције потребно је да Београд сиђе на своје реке, да се његов живот врати у тај део града.''
Често можете чути да се за некога каже како припада старој београдској породици. Шта то заправо значи, питамо Љубицу Ћоровић:
''Недавно су у Годишњаку града Београда почеле да излазе успомене породице Леко, за коју се каже да је најстарија у Београду. Цитираћу вам један део који пише Марко Леко и који каже: ''Важно је истаћи да ми нисмо најстаија београдска породица чији потомци данас живе у Београду. Колико је мени познато, најстарија београдска породица је породица Калеф. Они у Београду обитавају непрекидно 300 година. Данас у Београду живи потомак те породице, госпођа Бреда Калеф, примадона Опере београдског Народног позоришта.'' То је једно аутентично сведочанство. Дакла, најстарије београдске породице су цинцарског порекла. Иначе, Београд је специфичан за овај простор Балкана јер су у њему живеле све нације и он је био веома важно трговачко седиште. Имали сте јеврејске, јерменске, српске и немачке радње све у истој улици. Београд никада није био варошица или чаршија, већ је увек био прави град. Никада није било оштрих националних резова осим почетком 18. века када су Аустријакци декретом одредили где ће живети католици, а где православци и остали. Тако је падина кад Дунаву, била католичка, немачка. Али, то није дуго трајало, само од 1717. до 1739. Ви данас немате ниједан град на Балкану са толико нација, као што имате у Београду. И ваљда је тако створен тај јединствен и непоновљив дух Београда.''
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 09, 2009 2:52 am

Beograd bez vodiča
Ako išta ne mogu da zamislim u Beogradu, u gradu u kojem sam rođena, to su grupe turista koje vodiči vode po znamenitostima. Dok to ne postane nova realnost, treba požuriti u Beograd, i videti ga bez vodiča. Svako za sebe treba da pronađe svoje beogradske putanje. Moja, uobičajena, počela bi od padine ispod Kalamegdana, kod ušća Save i Dunava, oko tragova antičkog, gotskog, srednjovekovnog i turskog Beograda, nadrealno pomešanim sa 18. vekovnim spomenicima i utvrđenjima zapadnoevropske tradicije. Tačnije, krenula bih od spomenika balkanskoga muškoga mita, od kule Nebojše, gde je udavljen Riga od Fere, grčki zanesenjak koji je krajem 18. veka sanjao balkansku federaciju: krenuo je iz intelektualne zaostavštine francuske revolucije, da bi ga austrijska policija uhvatila u Trstu i predala Turcima u Beogradu…Spomenik ženskih mitova za mene je mala crkva Ružica, uklesana u strmu stranu Kalemegdana, nalik na pagansku pećinu posvećenu svetici-boginji koja se brine za žene, Svetoj Petki. Gospođa u crnom koju prepoznajete na ikoni i votivnim darovima nesumnjivo je starija od hrišćanstva, jedna od mnogih Afroditinih dublerki. Razumno je zapaliti joj sveću, posebno ako ste muško, jednu za mrtve, nisko ili na podu, i jednu za žive, na visokim stalcima.
Tako zaštićeni, možete dalje. Banalni pristup bio bi šetati se po Kalemegdanu, premda je to izvesno najbolje mesto za izjavljivanje ljubavi u Beogradu. U neobičnoj mešavini turske tvrđave po kojoj su posejani muzejski topovi i tenkovi, sportski tereni, dečija igrališta, spomenici, grobovi i zoološki vrt, i gde lebde uspomene na stare ljubavi i stare zločine, ima bezbroj skrivenih kutaka gde se trenutno voljenome biću može neodgovorno obećati večnost. Originalni pristup je napustiti Kalemegdan, i pored zaboravljenih skloništa protiv mnogih bombardovanja i tramvajske okretnice, uputiti se haotičnom Karađorđevom ulicom, uz Savu. Tu ćete naći impresivnu novobaroknu zgradu nekadašnje banke, jednu od najlepših - i najzapuštenijih u Beogradu. Stepenicama ili nekom od uskih i strmih ulica vratite se prema grebenu po kojem se pruža Knez-Mihajlova, pre nego što Karađorđeva završi u kioscima oko železničke stanice, da biste prošli nekim od najlepših delova Beograda – vencima, Topličinim, Obilićevim i Kosančićevim, posebno ako ste čitali romane Borislava Pekića. Berlin ima kvartire, Bolonja ima kolonade, Pariz ima pasaže, Beograd ima vence. Neke od najuzbudljivijih ruševina Beograda su tu, kao ruševine-iskopine Narodne biblioteke, uništene 6. aprila 1941. Za razliku od natrpane i često neuravnotežene Knez-Mihajlove ulice, po kojoj je važno prošetati se između podne i 14h, ako vas zanima intelektualna elita, okolina ove ulice, njeni prolazi, ulazi, dvorišta i paralelne ulice mnogo su zanimljiviji. Glavni muzeji, istorijski spomenici, mesta koja označavaju kulturnu prošlost Beograda, okružuju greben od Terazija do Kalemegdana. Uđete li u neke od zgrada, videćete ostatke Beograda koji se u ritmu džeza gradio između dva rata, kao prestonica nove države, sa »garsonjerama« na Terazijama kao znakom društvenog ugleda, sa prvim pravim bioskopima, novim hotelima i salonima. Prekriveni ponekad modernim intervencijama, ili beznadežno zapušteni, ovi teško uočljivi znaci beogradskog urbanizma zaslužuju radoznalost šetača. Sa Terazija je najlepši zalazak Sunca u Beogradu prema Savi, sa siluetom praznog ekrana bioskopa na vrhu zgrade u Balkanskoj ulici, još jednim spomenikom 6. aprila 1941. Sa Terazija se kraljuje Beogradom: možete nastaviti rimskim i carigradskim putem, preko Bulevara Revolucije do sretanja sa Dunavom, možete nazad na Zapad, kroz nepreglednu panonsku ravnicu, možete direktno na jug, u srce Srbije, preko svakako najružnijeg trga koji znam - Slavije. Nešto staroga, jevrejskog i turskoga Beograda preostalo je ako se spuštate kroz Dorćol. Mirni, građanski Beograd malih ulica nalazi se na Voždovcu, preko nezgrapno urezanih novih puteva, i na Vračaru. Sa novom zgradom Narodne biblioteke i posebno novom crkvom, Svetosavskim hramom, Vračar je naglo postao reprezentativni znak Beograda, zlatna kupola koju prepoznajete u gradskome pejzažu.
Za nekoga, Beograd sa vode, sa zamršenim sistemom ostrva (»ada«), kanala, prolaza koji se stalno menjaju, dve velike reke i bezbroj novih pogleda na grad, uvek je izazovan, uz istraživanje isto tako nestabilne gastronomske mape mesta gde se dobija rečna riba – splavova, kafanica uz kejove i obale, improvizovanih konačišta na peščanim plažama. Uz dobre vodiče, taj nepoznati svet može biti mesto najboljega provoda u Beogradu – posebno leti, posebno noću. Za strasnoga pešaka, međutim, Beograd, ranjeni i rušeni grad sa bolnom prošlošću, kao recimo Berlin, pruža neizmerna skrivena uživanja, stalno susretanje sa fantomima. Novi Beograd daje jednu od najpotpunijih slika kako ljudi mogu pripitomiti socijalističku arhitekturu. Odgovor – uglavnom biljkama. Prođete li Hilandarskom ulicom, imaćete déjà vu 16. arrondissementa u Parizu; stara konstrukcija mosta iz Brankove ulice podseća na mostove u Budimpešti; vile na Zvezdari na kakvo mirno predgrađe Graza; pogled sa železničkoga mosta stapa se sa pogledom sa mosta u Rigi; ulica na Dorćolu je zapravo u Solunu. Ista ulica može voditi u dva različita sveta: ulica Kralja Petra spušta se prema Dunavu na istok, na »Orijent«, u nekadašnji turski deo mesta sa uskim uličicama, sa jedinom preostalom džamijom; prema Savi, na zapad, spušta se kao bečka ulica sa monumentalnim zgradama – i najstarijom beogradskom kafanom, koja umesto imena ima znak pitanja. Ko sam, kada sam u Beogradu? I svako ima svoje delove Beograda koji su zapravo negde drugde. Pre mnogo godina, imala sam san koji se ponovljao: penjala sam se prema Zvezdari, koja je postepeno postajala miran grčki gradić sa okrečenim kućama i ulicama. Na kraju naselja, strma i visoka obala padala je u …Egejsko more. Vizija ivice Balkana. Premda volim poeziju Miloša Crnjanskoga, i njegovu pohvalu Beogradu, nikada nisam prepoznala svoj grad u slici koju određuje uspravno, srebrno, mlado…muško.
Moj Beograd bio je uvek nomadska, nejasna, neuhvatljiva figura koja je menjala izgled, ideologiju, pol. Turski putopisac mogao je napisati da je »najlepši« jer je to bio deo njegove retorike, evropske diplomate na putu za carigradsku Portu mogli su se diviti idealnom strateškom položaju, Le Corbusier je mogao zaključiti da je to jedan od najružnijih gradova na svetu, za osvetu je nova polovina grada sagrađena u njegovome duhu…Svi su oni upisivali Beograd u svoje mentalne mape sa lakoćom koja dolazi od otvorenosti (ili nepostojanja) prvobitnoga teksta. Neka od najuzbudljivijih mesta u Beogradu zapravo su ne-mesta: pijace, ostrva, drvoredi, dvorišta, kao što je dvorište staroga Filozofskoga fakulteta na Studentskom trgu, sa lipama za koje se ne zna da li su lepše u junu ili u oktobru. Beograd je jedan od veoma retkih gradova čije »središte« nisu mogli odrediti drugačije, nego kao ono što obuhvata jedna tramvajska linija, »dvojka«. Nije li mu i ime prazno, neobojeno, Beo-grad? Stoga su valjda realne slike Beograda za mene uvek potpune, sa trenutkom, svetlošću, bojama, zvukovima, ukusima, temperaturom, čak i dodirom.
Takva je usamljenost ulice Tadeuša Košćuškog u letnje popodne, sa mirisom asfalta koji se topi, i paklenim zvukom tramvaja koji juri nizbrdo, između Kalemegdana i početka grada. Ili Bulevar Revolucije u žutoj noćnoj svetlosti, sa snegom koji je pokrio sve, i načinio selo od najveće gradske arterije, u novogodišnjoj noći kada su objavili da je Tito prenesen u bolnicu u Ljubljani. Ili kiša na terazijskoj padini, gledana kroz staklo restorana u hotelu »Moskva«, na dan pucanja jednoga dugogodišnjega prijateljstva. Ili lagano plesnivi miris podruma-sale Kinoteke u Kosovskoj ulici, koji nijedna obnova neće uništiti, kao ni utisak podzemnoga hrama, sa slavnim licima filmskih boginja i bogova koja okružuju skrušenoga vernika. Ili škripa klupa i poda u Univerzitetskoj biblioteci i zapuštene sveske Mercure de France u njenim hodnicima; Ili miris ugrejanoga vunenoga štofa pod vlažnim platnom i peglom u krojačkoj radnjii brata moje bake, na uglu ulice sa čije je druge strane Novo groblje, i to nikada posećivana vojnička groblja, italijansko i rusko. Ili terasa kuće u kojoj sam živela, u nedelju popodne, kada sakupljam osušeni veš koji miriše na Sunce, dok se sa dva susedna ugla oglašavaju, uvek sa dva minuta razlike, zvono sa crkve Bogorodičin pokrov, pravoslavne, i sa Svetoga Antuna, katoličke, sagrađene po Plečnikovom planu. Ili parola »Dole Neron!«, koju su moji prijatelji Milan i Zoran upisali belim polikolorom na asfaltu Knez-Mihajlove pred policijskim kordonom 1971, i koja se videla sve dok celu ulicu nisu popločali, kojih petnaest godina docnije…
Za jedan tip lutanja ipak morate imati vodiča u Beogradu, i to visko kvalifikovanoga vodiča – za kafane. Stručnjaci koje ja znam smatraju pregled roštilja banalnim; mnogo je teže znati lokaciju najboljeg vojničkog pasulja (isključivo petkom), riblje čorbe, sveže pogače, stepena ljutosti papričica koje se služe u čaši sa vodom na »pravim mestima«. U džungli picerija i kioska sa brzom hranom, pretencioznih restorana i kratkovekih eksperimenata sa egzotikom, neka se grananja gastronomskih dinastija mogu prepoznati. Primera radi, poznavaoci znaju koje su restorane otvorili bivši kelneri i učenici legenradnog Ive iz Kluba književnika u Francuskoj ulici. Ljubitelji holesterolskih užasa kao što su glava u škembetu, jagnjeće pečenje pod sačem, pihtije ili (svinjske) nogice u saftu, moraju se osloniti na ovakve vodiče da bi prepoznali gastronomsko pulsiranje grada, ali isto tako i vegeterijanci, u potrazi za svojim zadovoljstvima. Kultura kafane u Beogradu izbacila je bečki model, sa kolačima i kafom, mediteranski model, sa mezetom i pićem koje se dugo pije, i turski model, sa pušenjem (nekada nargilama) i čajem, u korist modela teške hrane sa razgovorom. Možda se tu naslućuje traumatična uspomena na mnoge ratove i gladi?
Krenuli smo od centra, prema glavnim stranama sveta u Beogradu, izgubili se u mnogim šetnjama prema naseljima koja okružuju mnogobrojne izlaze iz grada, kopnom ili vodom. No kada se dignemo u vazduh, vidimo da se Beograd, kao gradovi staroga sveta, kao Rim, Atina ili Carigrad, prostire na nekoliko brežuljaka: Kalemegdan-Terazije, Tašmajdan, Vračar, Voždovac, Lekino brdo, Zvezdara, Košutnjak…Nema mnogo parkova, ali je zato mnogo ulica u Beogradu sa drvoredima - platana, divljeg kestena, topola, lipa, dudova, čak i breza. Brežuljci i drvoredi vas vode, naselja i bivši zaseoci se prepoznaju, tako da u Beogradu, za razliku od drugih, sistematičnije planiranih gradova, ne možete nikada zalutati.
Šta da u takvome gradu radi evropski flaneur? Pre svega, da očekuje iznenađenje na svakom uglu, udarce sećanja i emocija jednako kao i udarce košave. Beograd može delovati pohabano i pospano, ali nije nikada ni umiljato ni dosadno mesto. Prepustite se nepredvidljivom, krećući od predvidljivoga. Posvetite dan izboru izuzetnih muzeja: Narodni muzej, Galerija fresaka, Etnografski muzej, Muzej savremene umetnosti na Ušću. Posetite neko od beogradskih pozorišta, da biste razumeli zašto su pozorišni glumci tako često nosioci duha grada, i zašto nemaju prave konkurencije ni u stranim, pa ni u sopstvenim TV i filmskim figurama. No da biste doživeli ono najbolje, nađite pre toga prijatelje u Beogradu. Možda ćete propustiti jednu »ludu« noć u Skadarliji zbog njih, ali naćićete tajanstveno jezgro Beograda, prostor u kojem se sve događa, i sve se događalo otkako je Beograd građanski centar: beogradsku kuću – najčešće stan. Začudo, kafana i kuća nisu ni u kakvoj konkurenciji. Postoje vreme i poslovi za kafane, i vreme i poslovi za kuću. Nije mi poznat evropski grad u kojem se lakše dobija poziv za kućnu posetu, zato tu priliku nikada ne treba propuštati. Nigde nećete bolje posmatrati funkcionisanje svakodnevice, ponašanje ljudi, neverovatnu raznolikost i pomešanost različitih kultura u Beogradu, noviju istoriju, konačno stvaralačke mogućnosti grada.
U beogradskim stanovima pripremale su se revolucije, književni i umetnički pokreti – neki su u njima i ostajali. Samo u mome nekadašnjem jednoiposobnom stanu u Beogradu bilo je u osamdesetim godinama nekoliko izložbi, dve improvizovane komične opere, bezbroj ad hoc čitanja ili izvođenja tekstova, pisanja bezbroj peticija, snimanja emisija »kućnoga radija« i ustanovljavanja »kućne književnosti«, igranja parlamenta sa sve prethodnim izborima…A bio je to jedan od bar tri stana gde su se odvijale slične aktivnosti, u bliskome susedstvu. Stoga u privilegovanom prostoru beogradskih kuća i stanova istražujte njihovo najveće bogatstvo – sećanje. Ono će vam se otvarati lako, jer ste kao stranac uvek najdraži gost, i svako će se truditi da vas zavede i uveri kako u Beogradu treba ostati duže, ponajbolje za ostatak života...Od kolektivnoga sećanja koje sami sakupite načinite imaginarnu mrežu za najtačniju i najvažniju – vašu ličnu emotivnu mapu Beograda.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 09, 2009 3:18 am

"Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude.
Ali najveći raskoš toga neba nad Beogradom, to su sunčevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su česti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, među rekama pod Beogradom, odbije čak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši. Tada sunčano rumenilo oboji za trenutak i najzabačenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuća koje inače slabo obasjava."

O Beogradu napisao: Ivo Andrić, srpski nobelovac
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 14, 2009 7:07 am

Krug Dvojkom

"Kružni tramvaj Dvojka polazi sa Pristaništa. Penje se vijugavom prugom pored Austrijske i Francuske ambasade, i staje na mestu gde se Knez Mihailova ulica uliva u Veliki Kalemegdan. Potom kreće naniže, pored spomenika Rige od Fere. Za momenat se iza spomenika, u ulici Gospodara Jevrema zazeleni krov minareta Bajrakli džamije koja potiče iz 1690 godine i zadužbina sultana Sulejmana Drugog. Više puta je obnavljana ali je sačuvala svoj izvorni izglaed. U Beogradu je ostalo malo turskih spomenika. Jedan od njih je i Šejh-Mustafino turbe u Višnjićevoj ulici. Tu se nekad nalazila tekija a Šejh-Mustafa je bio derviš u njoj. U istoj ulici se nalazi Dositejev licej, najstarija kuća u Beogradu iz turskog vremena. Zgrada je podignuta u osamnestom veku i u njoj se nalazila Velika škola. Danas je to Muzej Vuka i Dositeja. Odmah uz licej je smeštena Božićeva kuća iz 1836 godine. U njoj se nalazi Muzej pozorišne umetnosti. Malo dalje, na uglu Dobračine i Gospodar Jevremove se nalazi čukur-česma, spomenik dečaku Savi koga su Turci 1862 godine ubili na tom mestu. Dogadjaji koji su usledili posle toga su doveli do definitivnog odlaska Turaka iz Srbije. Dvojka se spušta naniže, prolazi pored ZOO vrta i skreće desno u Dušanovu ulicu. Zgradu u ulici Cara Dušana broj 10 je najstarija zgrada u Beogradu. Sagradili su je Austrijanci 1727 godine. Na broju 11 je zgrada Društva Sveti Sava podignuta 1924 godine, a na broju 13 je Dom Svetog Save, sa kraja osamnestog veka .
Nešto niže je Dorćolska osnovna škola iz 1893 godine a potom crkva Aleksandra Nevskog. Sagradjena je 1929 godine u prepoznatljivom stilu moravske škole. U crkvi se nalaze spomenici ruskom kralju Nikolaju Drugom, srpskom kralju Aleksandru Karadjordjeviću i palim ratnicima u Oslobodilačkim ratovima od 1876 do 1918 godine. Na raskrsnici Skadarske i Dušanove tramvaj zastane tek da se čuju zvuci tamburaša iz restorana Skadarlija. Ustvari, zvuci možda dopiru iz Tri šešira, Dva jelena, ili kafene Ima dana. Dana ima, ima i noći ali nema ni Ane koja toči ni Mile za kojom srce tuži. Ostao je samo Djura Jakšić, onaj bronzani na skadarlijskoj kaldrmi i onaj u pričama i pesmama. A stara pesma kaže da taj boemski život nije bio baš ni lak…noću kad je jedan sat, Skadarlijom lomiš vrat…
Od Skadarlije Dušanova ulica menja naziv. Sad je to već ulica Džordža Vašingtona koja napušta stari Dorćol i kreće ka novijim delovima grada. Iza Bajlonijeve pijace i Skvera Mire Trailović je nekadašnja Bolnica varoši Beogradske, danas Očna klinika. U okviru ove bolnice se nalazi Muzej srpske medicine sa vrednim eksponatima. Čim predje Takovsku ulicu, Dvojka ide ulicom 27 marta, prolazi pored Palilulske pijace a iza kompleksa Mašinskog i Tehnološkog fakulteta skreće u Grobljansku ulicu. Doduše samo nakratko, tek da pozdravi čoveka koji je opismenio Srbe. Na velikom postolju, na kome samo piše Vuku srpski narod, je sedeća figura reformatora, rad vajara Djordja Jovanovića iz 1937 godine. Spomenik se nalazi kraj jedne od najvećih gradskih raskrsnica. Tu se nalazi i podzemna železnička stanica.
Tramvaj skreće ponovo desno i ulazi u Bulevar kralja Aleksandra. Nižu se zgrada Elektrotehničkog i Arhitektonskog fakulteta sa Spomenikom Nikoli Tesli, Univerzitetska biblioteka, Državni arhiv Srbije, hotel Metropol i Pravni fakultet. Pruga skreće levo i ide ka Slaviji. Ulazi u kružni tok ove sedmokrake raskrsnice. U centru se nalazi Spomenik Dimitriju Tucoviću a okolo hotel Slavija nova i stara zgrada, novo zdanje banke Mek Donaldsov restoran i dva prazna placa koji čekaju da udju u istoriju moderne arhitekture. Tramvaj se spušta pored parka Manjež, zgrade Ministarstva vlade Srbije, bombardovanih zgrada Generalštaba, zgrade Vlade Srbije i Ministarstva spoljnih poslova. Tu je i Direkcija železnice i oštećena zgrada Savezne direkcije za robne rezerve.
Glavna železnička stanica je napravljena 1884 godine, kad i pruga Beograd - Niš. Iako je broj vozova koji dolaze i odlaze iz Beograda osetno smanjen, železnička stanica je i dalje najživlje mesto u gradu. Dvojka se tu sporo probija jer je odmah iza železničke i autobuska stanica. Tu je Ekonomski fakultet a malo više i pijaca Zeleni venac. U stalnoj žurbi da stignu na voz ili autobus ili da što pre stignu do svojih rodjaka u Beogradu brojni gosti Belog grada previde, možda njegove najlepše gradjevine. A Dvojka svoj krug upravo završava pored njih. Na mestu gde je nekad bio Mali pijac, koji je potopila Sava, nalazi se park a u njemu krst od crvenog mermera koji je 1867 godine postavio beogradski trgovac Djura Hristić u slavu neznanih junaka, palih pri oslobadjanju Beograda 1806 godine. Pored parka je hotel Bristol iz 1911 godine. Zgrada beogradske zadruge iz 1907 godine je jedno od najlepših beogradskih zdanja. Nju i zgradu preko puta je podigao Luka ]elović Trebinjac, jedan od velikih srpskih zadužbinara. Potrebno je pomenuti i Vučinu kuću iz 1908 godine kao i Manakovu kuću iz 1830 godine. Dvojka prolazi ispod Brankovog mosta i zatvara krug. Odmah potom sledi još jedan krug pa još jedan…Nekad se znalo da sve što je u krugu koji obilazi Dvojka pripada užem delu grada a ostalo je periferija. Dva glavna pravca, u delu grada koji okružuje Dvojka, su Terazije sa ulicom Kralja Milana i ulica Kralja Aleksandra.
Terazije se nastavljaju na ulicu Kneza Mihajla od palate Albanije. Nekad se na mestu današnje palate nalazila mala kafanica Albanija pa kad je 1939 godine sagradjena nova palata odmah je dobila stari naziv. Zanimljivo je da je prilikom kopanja temenja za novo zdanje, pronadjen skelet mamuta. Inače u to doba je palata Albanija bila najviša zgrada na Balkanu.
Nekad je do grada dolazio mokroluški vodovod. Na uzvišenjima su pravljeni rezervoari za razvodjenje vode. Turci su te rezervoare nazivali terazije. Jedan takav rezervoar se nalazio na mestu hotela Moskva pa je ceo kraj prozvan Terazije. Hotel Moskva je podignut 1907 godine. Pored hotela se nalazi Terziska česma, koju je podigao knez Miloš 1860 godineu čast svog drugog dolaska na vlst. Na teraziskom platou se nalazi nekoliko reprezentativnih zdanja kao što su Igumanova palata, palate Atina i Anker, Krsmanovićeva kuća, Smederevska banka…Stari dvor kralja Milana Obrenovića i Novi dvor kralja Petra Prvog Karadjordjevića, sa dvorskim parkom čine lepu celinu. U Starom dvoru se nalazi Skupština grada Beograda a u Novom dvoru su radne prostorije predsednika Republike Srbije. Dvorski kompleks se nalazi u Pionirskom parku, izmedju Savezne i Republičke skupštine. Uz zgradu Novog dvora se nalazi Andrićev venac. Tu su spomenik slavnom piscu i Muzej Ive Andrića.
Palata Beogradjanka se nalazi u ulici Kralja Milana. Ovo visoko zdanje je podignuto 1974 godine kad su postojali planovi da Beograd krene u visinu. Ispred palate je 1982 godine izgradjena Spomen česma, posvećena žrtvama aprilskog bombardovanja 1941 godine. Na uglu Masarikove i Resavske ulice je Oficirska zadruga, prva zgrada koja je gradjena da bude robna kuća. To je ostala i danas. U njoj se nalazi Robna kuća Kluz. Oficirska zadruga je podignuta 1908 godine pored Oficirskog doma. Danas je se tu nalazi Studentski kulturni centar. Iza Oficirskog doma se nalaze park Manjež, Muzička akademija i Jugoslovensko dramsko pozorište. Na Cvetnom trgu se nalazi samoposluga Centroprom. To je svojevremeno bila prva, savremena samoposluga u gradu. Ispred nje je hrast koji je, po podacima Zavoda za zaštitu prirode Srbije, posle duda kraj Botaničke bašte najstarije stablo u gradu. Značajne gradjevine na putu do Slavije su Dom Društva za ulepšavanje Vračara i Treća beogradska gimnazija.
Trg Nikole Pašića je jedan od lepših gradskih trgova. Dugo je bio parkiralište. Godine 1986 je načinjena velika fontana, uredjene su zelene površine, posadjeni platani i podignut je spomenik značajnom srpskom političaru Nikoli Pašiću. Većina javnih zgrada koje okružuju Trg su izgradjene tridesetih godina dvadesetog veka.
Savezna skupština je jedna od njih. Iako je njena gradnja počela još 1907 godine, zbog čestih ratova završena je tek 1936 godine. Skipštinske ulaze krase dve velike sklupture Tome Rosandića Igrali se konji vrani. Zgrada stare telefonske centrale je sagradjena 1908 godine. Nalazi se ispod Savezne skupštine. Iza centrale, u ulici Majke Jevrosime je Muzej Zajednice jugoslovenske pošte telegrafa i telefona, osnovan još 1923 godine. Zgrada PTT Beograda je preko puta Skupštine. Na mestu današnjeg Tašmajdanskog parka se u tursko vreme nalazio kamenolom. Kasnije je tu bilo groblje ali kad se grad približio starom groblju uredjeno je Novo groblje na mestu na kome se i danas nalazi.
Na mestu gde je pročitan hatišerif o srpskoj autonomiji 1830 godine, pet godina kasnije je podignuta crkva Svetog Marka. Prvobitna crkva je porušena 1941 godine, prilikom bombardovanja Beograda. Sadašnja crkva Svetog Marka je podignuta 1940 godine. U ovoj crkvi se čuva sarkofag sa moštima cara Dušana. Sa istočne strane ove crkve, koja gradnjom podseća na Gračanicu, nalazi se Ruska crkva posvećena Svetoj Trojici. Podigli su je 1924 godine Rusi koji su izbegli pred Oktobarskom revolucijom. Tu je sahranjen ruski general Vrangel. Pored ove dve bogomolje se nalaze pozorište Duško Radović i zgrade Televizije Beograd koje su oštećene NATO bombardovanjem 1999 godine. Prvi beogradski sportski centar otvoren je 1954 godine na Tašmajdanu a 1961 godine je otvoren i letnji bazen."

avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 14, 2009 7:10 am

Mnogi su svrstali Beograd medju deset svetskih gradova sa najlepšim položajem. Čuveni putopisac Konstantin Filozof je posetio Beograd tokom vladavine despota Stefana Lazarevića. Tom prilikom je zapisao: Beograd bejaše jedan od velikih starih gradova na krasnom mestu, kao retko gdekoji u Vaseljeni. Neka kaže ko ako gde ima takav grad. Zbog tog položaja su pored beogradskih zidina vodjene bitke kakve nije video ni jedan drugi grad. Procenjuje se da je preko šest miliona ljudi stradalo u borbama oko Beograda. Turci su ga zvali Dar Al Džihad što znači Vrata Svetog Rata. Bio je Beograd i Kuća ratova i Kuća slobode ali je najčešće bio Beli grad, na svim mogućim jezicima. Beograd je stari grad ali njegova bogata istorija je sačuvala samo neznatan deo materijalnih dobara koja su se na ovim bregovima stvarala. Svi osvajači, a bilo ih je mnogo, palili su ga do temelja i pravili novi grad po svojoj meri. Beograd je doživeo i tragičan udes da bude jedina evropska prestonica bombardovana posle Drugog svetskog rata. A i u prethodno pomenutom ratu, Beograd su bombardovali i neprijateljska i saveznička vojska. Verovatno je zato u Beogradu nestalno sve osim reka koje protiču i košave koja se provlači kroz gradske ulice.
Grad se nalazi ispod jedne planine, a dve velike reke dele grad na tri dela. četri velike plaže, pet rečnih ostrva i šest mostova čine reke posebno zanimljivim iako grad dosta stidljivo silazi na njihove obale. Postoji iskonsko nepoverenje stanovnika prema rekama koje su često bile granice i preko kojih je uvek dolazio neki osvajač. Šume su uvek bile bolje sklonište pa je zato gradsko područje pokriveno sa sedam većih šuma i osam parkova. Sedamnest gradskih opština je dosta neujednačeno razmešteno na 29 brda.

Idealan položaj na pobrdju iznad dve reke, sa ravnicom ispred i šumama iza su iskoristili ljudi još pre sedam milenijuma da naprave naselje. U trećem veku pre nove ere je keltsko pleme Skordisci napravilo na temeljima ilirskog naselja svoje utvrdjenje - Singidunum. Pred sam početak nove ere Rimljani zauzimaju Singidunum i na njegovim temeljima prave svoje utvrdjenje. U petom veku ga pali Atila a u šestom veku obnavlja Justinijan. Tokom narednog veka pod belim zidinama se pojavljuju Sloveni da bi u devetom veku slovenski naziv Beograd postao uobičajeno ime grada. Istina svaki osvajač taj naziv menja svojim vokabularom ali to je uglavnom Beligrad.
U trinestom veku Beograd postaje prestonica Srbije kralja Dragutina Nemanjića. Procvat doživljava u petnestom veku, kao prestoni grad despota Stefana Lazarevića… Posle despotove smrti grad preuzimaju jedni od drugih Madjari, Turci i Austrijanci. Kada je Sulejman Veličanstveni 1521 godine osvojio grad, srpsko stanovništvo je preseljeno u okolinu Carigrada da održava gradski vodovod. Skoro tri veka je trajalo tursko-austrijsko ratovanje oko Beograda. Svaki put je grad rušen a tvrdjava dogradjivana. Karadjordjevi ustanici oslobadjaju Beograd 1806 godine ali tek 1867 godine Turci definitivno napuštaju Beograd i Srbiju. Tada počinje uspon Beograda koji kontinualno traje do današnjih dana . Grade se pozorište, Univerzitet, pruga do Niša, fabrike, zadužbine. Beogradska tvrdjava ostaje zaboravljena skoro pola veka. A onda su 1914 i 1915 godine, austrijski i nemački topovi počeli da uništavaju grad i da ubijaju ljude. Tri godine kasnije grad je oslobodjen i više se na nalazi na granici. Mnogi su se nadali da će posle pomeranja austrijske granice daleko na zapad i odlaska Turske iz Evrope, Beograd biti poštedjen razaranja za dugi niz godina. Tada beogradska tvrdjava na Kalemegdanu gubi vojni značaj i počinje njeno pretvaranje u park.
Nemci su šestog aprila grad pretvorili u ruševine. Ono što su neprijateljski avioni propustili, uništili su saveznički avioni tri godine kasnije. Oba puta je vojni učinak bio minoran a civilne žrtve su bile ogromne. Oslobodjenje Beograda koje je usledilo u oktobru iste godine je izazvalo nove žrtve i nova razaranja. Posle najvećih razaranja Beograd doživljava svoju najveću ekspanziju. Prva konferencija Nesvrstanih država koja je u Beogradu održana 1961 godine nudila je nadu da se stvara jedan novi svet koji će učiniti da se razaranja i uništavanja gradova nikad ne ponove. Beograd je za pola veka mirnog perioda udesetostručio broj stanovnika, proširio se na sve tri rečne obale i postao metropola u pravom smislu te reči. Nažalost, doživeo je da bude jedina evropska prestonica koja je novi milenijum dočekala pod tepihom bombi i projektila. Ovog puta je stara tvrdjava bila poštedjena.

avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 14, 2009 8:33 pm

PIRHOV POGLED NA BEOGRAD 1829.
Pruski oficir Oto fon Pirh putovao je kroz Srbiju 1829. godine i o tome napisao knjigu. Njegov detaljan opis ondasnjeg Beograda plasticno ilustruje zivot u gradu i atmosferu koja vladalo u to vreme. Ovde se daje samo kraci izvod iz ovog opisa.

O varosi beogradskoj
… Jedan malen deo Beograda odskocio je prema ostalim, a to je jedan mali prostor na jugo-zapadnom kraju glavne ulice u gornjoj varosi. Tu se vidi s jedne strane knjazeva kuca. Zatim, cetvorougao u kome je kancelarijsko zdanje. Za tim, dolazi Hriscanska crkva, veliko skromno solidno zdanje, jos bez tornja. Pored nje je, prekoputa knjazeve kuce, dugacko skolsko zdanje; preko puta crkve nekoliko prilicno ozidanih kuca, medju kojima srpska kavana.
U blizini knjazeve kuce, u stranu od tog prostora, lezi konak, koji je knjaz tada sazidao; i ako nije najveca, po svojoj formi to je najlepsa zgrada koju sam video u Srbiji. Ukrasi na njoj izradjeni su od drveta, inace je cigljom ozidana, nad visokim parterom ima jedan sprat, a u sredini je njenoj jedna velika sala, koja ide u visinu sve do gore, u samoj njoj je uzvisica, na formu balkona, iz koje se sa dve glavne strane ulazi u razne sobe.
Jos nije reseno da li ce knjaz u buduce stanovati u Beogradu ili Kragujevcu, moze biti naizmenice u obe varosi.
Novo stanje stvari u Srbiji dace Beogradu uskoro drugi izgled. Ako se pri tome odmah pocne raditi po dobrom planu, to ce Beograd, izvanredno potpomognut svojim polozajem, postati jedna od najlepsih varosi ovih krajeva. On ce uvek imati dvojak znacaj, kao grad i trgovacka varos. Ako bi se htelo da se gornji grad kao citadela, otprilike u njenom danasnjem stanju, odrzi i ako bi se htela varos ponovo da podigne, a da se obuhvati utvrdjenjem i da bude opet podesna za trgovinu, onda ce se morati narocita paznja obratiti na prostor koji lezi pored Save…

O zivotu beogradskom:
… Sto se tice same varosi, to ne treba sebi zamisljati niz kuca, iz kojih se posle sastavljaju ulice. To je samo niz niskih, drvenih ducana sa krovovima od sindre, napred jako ispalim. Retko se vidja nad krovom jos jedan mali nizak sprat.
Srpski, grcki, turski rgovci sede u takvim ducanima, jedan do drugog; tu vidite lepe engleske i turske stofove, espape svake vrste, sve to ukusno rasprostrto i poredjano. Pored trgovaca, u takvim istim ducanima rade zanatlije, bilo unutra u ducanu ili na jako ispalom cepenku. Furundzija, piljar, prodavci pecenog mesa i ribe izneli su njihove espape na cepenak i spravljaju, u otvorenom prostoru iza toga, drugo taze. Samo kavedzija i berberin rade u zatvorenom prostoru i imaju na prozorima staklo, sto je luksuz u turskim varosima. U njihovim je ducanima covek kao u kakvoj sobi. Siroma zanatlija, obicno bez zene i dece, zivi sa nekoliko momaka i stanuje u svom teskobnom ducanu i spava u jednom malom, mracnom prostoru u pozadini njegovoj.
Tu se vide najrazlicnije prilike i lica. Terzije, puskari, furundzije, ascije vecinom su Turci; oni se lako poznaju po belom muselinskom omotacu oko glave, zutim mracnim licima, ravnodusnom prezrivom pogledu. Grk sa njegovom crvenom kapom trguje, i oci mu lete na sve strane, pune spekulacije i poziva stranca da kupi sto god, sa uctivoscu, iz koje proviruje ponosita uspomena na velike mu pretke, na koje i najnizi Grk nikad ne zaboravlja. Srbin, u njegovoj okrugloj kapi, skromnoj nosnji, gleda u onom ko ulazi kod njega prvo gosta, a zatim kupca i iz celog njegovog drzanja proviruje vesela narav, nasledje njegovog naroda…
… Nista tako ne pada u oci strancu kao to da zenskog sveta sasvim nema po beogradskim ulicama. Retko se prosunja kakva turska baba, zaogrnuta i skrivena u bele ogrtace, pored ducana, a sasvim je izuzetno da se vidi kakva Srpkinja, gde brzim korakom ide ulicom…

O gostoljubivosti beogradskoj:
…Kada kazete trgovcu u ducanu da bi zeleli da mu upoznate kucu i porodicu, to on ostavlja radnju kalfi kakvom ili i susedu i vodi vas u unutrasnjost pomenutih prosora. U lepom predsoblju ili u kujni, koja se beli kao sneg, docekuje vas domacica. Zatim se ulazi u sobu. Prvo se izvode deca, zatim se pokazuje namestaj pa posle domacin seda sa gostima za jedan sto. Zena donosi ritopeckog vina, voca i slatka, koje ovde veoma dobro prave. Sto je poseta duza to je domacin veseliji i srdacniji. Od gosta se kao znak blagodarnosti za prijateljski docek, ocekuje da prica o tome kako je tamo. Pred polazak se nazdravlja svemu ono sto je gostu drago: mole ga da sto rece o svojoj porodici, kako bi se i njoj moglo nazdraviti. Time je blize prijateljstvo zakljuceno i od toga doba, gde god da se sretnu, domacin opominje na pocast koja je posetom ukazana njegovom domu. Tom prilikom ce vas umoliti da tu pocast ukazete i njegovom susredu i vodi vas k njemu; na taj se nacin ubrzo sastavlja beogradsko drustvo, koje je puno zudnje da cuje sta stranac prica…
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 14, 2009 8:34 pm

HOTEL 'KOD SRPSKE KRUNE'

U neposrednom susedstvu Kalemegdana, na samom kraju Knez Mihailove ulice, nalazi se zdanje nekada cuvenog beogradskog hotela, danas jedan od retkih sacuvanih reprezentativnih objekata grada iz druge polovine XIX veka. Nastanak ove zgrade na placu ranije privremene pijace, nije bas najjasniji. Pretpostavlja se da ju je podigla porodica poznatog dobrotvora, Krsmanovica, a o projektantu nema nikakvih podataka. Prema nekim zapisima, u zgradi je otvoren hotel u jesen 1870. godine, a prvi zakupac bio je Jevrejin, Jovan Vuger. Njegova licna preduzimljivost ucinila je od ovog hotela jedno od najuglednijih mesta u gradu: ne samo da su ovde, u 17 gostinskih soba na spratu, odsedali najvidjeniji posetioci i strani putnici, vec je i njegova kafana bila na posebno dobrom glasu.
Prema Kalemegdanu nalazila se kafanska basta, narocito popularno mesto okupljanja u letnjem delu godine. Hotel je posedovao i bilijar salu, citaonicu stampe, a cesto su priredjivani i koncerti.
Za ovaj hotel vezan je i jedan neobican dogadjaj. Prica o majstor Stojanu bila je potkraj proslog veka jedna od glavnih tema u beogradskoj carsiji. Jednog letnjeg dana, kaze ova prica, tokom popravke krova na hotelu, majstori su – u ocekivanju letnje nepogode, prekrili velikim platnom otkriveni deo tavana. Niko od radnika, medjutim, nije primetio da je na krovu ostao cutljivi majstor Stojan, poreklom s juga Srbije, kako bi platno dobro zategao na jos nekim mestima na krovu. Uskoro je naisla velika oluja, sa vetrom koji je nosio sve pred sobom. Tako je i sa hotela odletelo platno zajedno sa nesrecnim majstor Stojanom. Vetar je bio toliko silan, da su platno i Stojan preleteli Savu i aterirali na danasnjoj novobeogradskoj strani! Nesto kasnije, tamo je ziv i zdrav pronadjen preplaseni majstor Stojan, koji ce ubrzo nakon ovog neprijatnog dozivljaja zauvek napustiti Beograd. Otada se o njemu vise nista nije culo...
U ovom zdanju danas je smestena Biblioteka grada Beograda. Adresa je: Knez Mihailova 56.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 14, 2009 8:35 pm

NA ZGARISTU NARODNE BIBLIOTEKE

Kada je u rano jutro, 6. aprila 1941. godine, spiker Radio Beograda Ivan Kovacevic - prekinuvsi redovnu emisiju, objavio u etar vest o bombardovanju Beograda, niko nije ni pretpostavljao kakva ce tragedija zadesiti Beograd tog dana i nekoliko narednih. U jednom od ponovljenih bombardovanja, pogodjena je i zgrada Narodne biblioteke na Kosancicevom vencu. Pozar koji je zahvatio biblioteku i dve susedne zgrade, unistio je tom prilikom neprocenjivo kulturno blago: dragocenu zbirku starih knjiga, kolekciju starih dokumenata, dokumenta o srpskoj srednjevekovnoj i kasnijoj proslosti, svu sakupljenu dnevnu stampu iz 18, 19 i 20. veka… Jos dugo vremena od izbijanja pozara, dogorevala je vatra od zapaljenih knjiga i sirio se dim svuda unaokolo.
A bas na dan bombardovanja Beograda bilo je sve spremno u Narodnoj biblioteci za evakuaciju… Doduse, transport 38 sanduka rukopisa (svaki tezine preko 80 kg), 32 sanduka starih knjiga, pisama i casopisa, bio je privatnom vezom ugovoren za 6. april, posto je par dana ranije ministar prosvete zvanicno odustao od selidbe zbog nedostatka transportnih sredstava. Dva kamiona zakazana su bas za to nedeljno prepodne. Bilo je, medjutim, kasno…
Dugo godina posle rata, zgariste Narodne biblioteke bilo je gotovo zaboravljeno. Tu se, cak, nalazila i jedna benzinska pumpa! Krajem sedamdesetih godina, Zavod za zastitu spomenika kulture Beograda pokrenuo je akciju iskopavanja ostataka biblioteke. Arheoloskim istrazivanjima rukovodila je dr Gordana Tomasevic, koja je o tome objavila i rad 1979. godine. Arheolozi su tokom ovih radova naisli na suteren bivse biblioteke, sacuvan po visini oko 2 metra, sa ostacima ugljenisanih i istrulelih knjiga. U jednom delu nekadasnje zgrade, na osnovu mrlja na podu utvrdjena je pozicija jednog broja izgorelih sanduka sa rukopisima, ali tragova samih sanduka – nije bilo! To je znacilo da mesto gde su se nalazili rukopisi nije ostalo netaknuto: nije pronadjeno zateceno stanje pozara, vec stanje posle naknadnih intervencija na samom zgaristu!
Zapravo, arheoloski radovi su – osim vise manje poznatih podataka o pozaru, otkrili i naknadnu pljacku dragocenih sanduka, koja se dogodila posle stradanja zgrade Narodne biblioteke. Ovi sanduci su, najverovatnije, nestali odmah po ulasku Nemaca u Beograd. To mora da je obavljeno pod okriljem noci, u vreme policijskog sata, bez pogleda mogucih svedoka! Nema sumnje da su Nemci u toj akciji koristili i pomoc nekih ljudi iz same biblioteke.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 14, 2009 8:39 pm

Mirisi starog Beograda

Kosancicev venac
Ovo je kraj koji zivi u vremenu u kom je nastao - pre dve stotine godina. Uobicajen prizor na ovom mestu godine 2007. izgleda ovako: slikari mesaju boje na platou ispred kuce Mike Alasa dok sa zvonika Saborne crkve, dve ulice iznad, zvoni za vecernje
Donedavno je u ulici vazilo nepisano pravilo - jedine kafane u koje se odlazi su „?” i bife „Varos kapija”. Nije zgodno napisati zbog bezbednosti stanovnika ovog „proslovekovnog ostrva usred Beograda”, ali vrata na ovdasnjim kucama mahom se ne zakljucavaju jer komsije posecuju jedni druge u razna doba dana (i noci). Kao u retko kom kraju grada, ovde stari zitelji neguju privrzenost prema „krevetu u kuci na Kosancicevom vencu na kom ih je majka rodila”. I ne bi se preselili odatle... Jer, kazu, ne bi umeli da zive u nekom drugom svetu.
U ulici je (tvrde starosedeoci) jos sacuvan miris prve apoteke, otvorene pre 150 godina, pomesan s mirisom gara biblioteke. Neki stanari tvrde da nocu cuju zvuk stare stamparije koje odavno nema. Drugima je jos u usima pisak lokomotive „Zakline”, koji sada nevesto zamenjuje zvonjava tramvaja. Ali, svima, bez izuzetka, pred ocima neprestano stoji slika uliva Save u Dunav.
Istorija ulice pocinje 1804. godine kad je srpski narod na ovom mestu docekao ustanike oslobodioce. Ovaj deo grada, poznat kao Varos kapija, dobio je ime po tome sto se kroz nju ulazilo u Savsku varos, odnosno srpski deo grada koji je nastao posle pada Beograda pod tursku vlast 1521. godine. Ulica je 1872. godine dobila ime po Ivanu Kosancicu, kosovskom junaku, pobratimu Milosa Obilica i Milana Toplice, i od tada ga nije menjala. Tri pobratima, koja su zajedno poginula, imaju ulice jednu pored druge - Kosancicev, Toplicin i Obilicev venac.
Od znacajnih zdanja na ovom podrucju ostali su dom Mike Alasa, Saborna crkva, Konak kneginje Ljubice, slikarska kuca, zgrada s bistom Kosancic Ivana, i kafana „?”. I jedna kuca koja nema zvucno ime kao ostale, ali vlasnici vole da joj tepaju, poput malog deteta, iako je najstarija u kraju.
Za setnju ovim krajem neophodan je osmeh, malo zaljubljenosti u ocima, ponesto od boemskog poimanja zivota i - neka ruka za oslonac. Ali, u setnju Kosancicevim vencem niposto ne treba krenuti u stiklama - malo postovanja prema kaldrmi starijoj od najstarijih Beogradjana nije na odmet.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 14, 2009 8:41 pm

KNjIGE U PLAMENU
Kosancicev venac broj 12-16



Na ovom mestu do 6. aprila 1941. godine stajala je Narodna biblioteka. Tog dana nestao je u bombardovanju najdragoceniji deo knjiga, jer su Nemci imali zadatak najpre da bombarduju sredista kulture i vere da „Srbi ne bi imali oko cega da se okupljaju”.
Na adresi koja se vodi pod imenom Kosancicev venac 12-16 vec vise od pola veka ne stoji zgrada, vec zjapi zgariste Narodne biblioteke. Kad su bombe pale na ovo zdanje, 6. aprila 1941. godine, nestalo je 300.000 stampanih knjiga, 1500 rukopisa iz srednjeg veka, zbirke turskih rukopisa i starih stampanih knjiga od 15. do 17. veka, zbirke mapa, gravira, slika i novina. Tog dana sagorele su i cele biblioteke Vuka Karadzica, Djure Danicica, Lukijana Musickog i Pavela Jozefa Safarika. U biblioteci su se do tog pogubnog datuma cuvale i sve knjige stampane u Srbiji i okolnim zemljama od 1832. godine. Sve do jedne dozivele su istu sudbinu. Da nesreca bude veca, vecina knjiga koje je „odnelo bombardovanje” nije bila proucena.
Samo tri dana pre nego sto su se zacule sirene nad glavnim gradom, najdragoceniji deo biblioteke bio je upakovan i spreman za evakuaciju. Premestaj knjiga otkazan je jer kamioni nisu stigli na vreme. To kasnjenje skupo je kostalo nasu bastinu. Knjige su danima gorele, a ako je ista izbeglo vatri, kazu stanovnici, to su davno odneli ljudi pod okriljem noci.
Kad se rat zavrsio, general Ler, odgovoran za bombardovanje Beograda, priznao je da je naredjenje bilo da se prvo bombarduju sredista kulture i vere, jer „Srbi onda nece imati oko cega da se okupljaju”. Medjutim, prema prici, neke knjige koje su bile u podrumu, bile su upakovane u limene sanduke, i tako dobro obezbedjene da bibliotekari nisu verovali da su i one izgorele. Kad su strucnjaci Zavoda za zastitu spomenika grada Beograda istrazivali ovo podrucje, nasli su otiske u podrumu biblioteke - crne tragove sanduka koji su mozda izmakli vatri. Tragovi na podu vode do izlaza iz rusevina i odatle im se gubi svaki trag. Mnogi stanovnici obliznjih zgrada smatraju da su „prezivele” knjige ukradene, ali ko ih je odneo ostaje otvoreno pitanje.
Kad je, 1832. godine, knez Milos Obrenovic osnovao Narodnu biblioteku kao prvu ustanovu kulture u Knezevini Srbiji, doneo je naredbu po kojoj su svi izdavaci bili duzni da biblioteci salju odredjen broj primeraka stampanih knjiga. Mnoge ugledne licnosti darovale su svoje biblioteke, ali je ova ustanova u proslosti cesto menjala adrese. Tek dvadesetih godina 20. veka drzava je otkupila kucu Milije Markovica Raspopa za potrebe biblioteke. Brojni strucnjaci ovu kucu nazivaju raskosnim dvorcem u kome je 1860. godine Steva Todorovic osnovao prvu slikarsku skolu. Osamdesetih godina u Raspopovoj kuci nalazilo se francusko poslanstvo, a 1895. godine u istim prostorijama Kirilo Kutlik otvorio je slikarsku skolu. Pred pocetak Prvog svetskog rata kuca je postala vlasnistvo Milana Vape koji je kasnije prodao drzavi i tako je srpska biblioteka dobila svoj zlosrecni dom.

Krajem 19. veka, vlasnik kuce u danasnjem broju 13 postavio je u nisu svog doma poprsje Ivana Kosancica. Tako je cela ulica dobila ime ovog kosovskog junaka.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 14, 2009 8:43 pm

KUCA KOSOVSKOG JUNAKA
Kosancicev venac broj 13


Cela ulica Kosancicev venac dobila je ime po kuci trgovca Trajkovica. Sagradjena je krajem 19. veka, a u sredisnjem delu nalazi se zaobljena nisa u koju je 1895. godine postavljeno poprsje Ivana Kosancica s kacigom na glavi i u viteskom oklopu. Statuu je izradio Petar Ubavkic, prvi vajar obnovljene Srbije. U ovoj kuci sada zivi porodica ciji preci vec tri generacije borave na Kosancicevom vencu, a domacini kazu da ne bi menjali svoj dom ni za kucu u Parizu.
Sa suprotne strane biste, kuca ima pogled na Brankovu ulicu, most i reku. Stepenicama koje vode pored ove kuce silazi se do stubova koji su nekada cinili potporu Mostu kralja Aleksandra. Posto je ovaj most porusen u toku bombardovanja 1941. godine, pri novoj izgradnji mosta iskorisceni su noseci stubovi starog.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 14, 2009 8:44 pm

LjUDI, VREME, ZIVOT
Kosancicev venac bb


Na Kosancicevom vencu podjednako su zivi i oni koji to jesu danas, i oni koji to odavno nisu. Tako, na primer, u broju 7 zive junaci Selenicevog romana „Prijatelji”. Tu kucu je, prema predanju, podigao Milic, covek zaduzen za najprljavije poslove za svoga gospodara Milosa Obrenovica. Prica kaze da je medju tim poslovima bilo i ubistvo Karadjordja.
Kuca je, prema romanu, sagradjena pocetkom 19. veka, i u to doba bila je manja samo od Milosevog i kneginjinog konaka. Medjutim, kao da je bila ukleta, njeni stanovnici nikada nisu bili srecni. Pocevsi od samog Milica koji nije docekao da se useli u svoj dom jer je bio ubijen, pa do njegovih potomaka koji su se svadjali oko nasledjene kuce. Jedna od naslednica bila je i kraljica Draga, cija su braca ubijena u ovoj ulici.
Jos jedan knjizevni junak zivi na Kosancicevom vencu, u broju 17. Arsenije Njegovan, cije je hodocasce opisao Borislav Pekic, 23 godine nije izasao iz kuce, a svoju strast i ljubav prema kucama izjednacavao je sa onom koju je osecao prema zenama.

Prema legendi koja kruzi gradom, najstarija kuca na Kosancicevom vencu bila je harem (u vreme kad je sagradjena). Kako je ovo bio deo grada naseljen iskljucivo Srbima, legenda ostaje samo na nivou zanimljivosti.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 14, 2009 8:45 pm

KUCA S PEDIGREOM
Kosancicev venac broj 18


Nedaleko od (ostataka) biblioteke stoji (jedva) najstarija kuca u ulici. I ona zivi u proslosti. Ostala je tacno onakva kakva je bila u vreme turske vladavine. Sadasnji stanari jednog dela kuce cesto pominju pokojnu gospa Anu, nekadasnju vlasnicu od koje su slusali svakakve price. Cesto je govorila kako je s muzem kofama vode gasila vatru kad je pogodjena Narodna biblioteka, a iz njenih prica ostao je nadimak kuce Dom s pedigreom. Legenda koju stanovnici Venca vole da pricaju kaze da je ovde bio i harem. Ali, ako se samo prisetimo da je Kosancicev venac bio cisto srpski deo grada, legenda gubi svoju potporu. Iluzija o ogromnom zenskom odeljku s kupatilom rusi se jos na pragu kuce. Sve mirise na ustajalo ili - na proslost, kako kaze devojka iz kuce preko puta. Zvono nije potrebno, skripa vrata najavljuje goste; kljucaonica je pojam koji pripada nekom drugom svetu, ovde se vrata zatvaraju rezom. Zid s ulicne strane potpuno je nakrivljen, kao da se sama kuca naginje preko ulice da bolje vidi reku ispod sebe.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 14, 2009 10:07 pm

KAFANSKI MERAK STAROG BEOGRADA
Autor: Ana Vodinelić


Nezamenljivo, nezaobilazno, neprocenjivo, neodoljivo i nikad prevaziđeno mesto za provod, slavlje i razbibrigu, za pevanje i plakanje, sastanke i rastanke, polemike i pridike – uvek je bilo i biće kafana. I njena teorija, praksa i filozofija u malom koja se temeljno uči. Zato je od pamtiveka sabirni centar i gospode i hulja, pedigriranih i onih koji čak ni ne znaju šta ta reč znači. Kafane, hanovi, bistroi, mejhane, gostionice, restorani – postoji još i niz drugih opšte poznatih a i lokalnih naziva za adrese, na kojima se dočekuju mamurne zore sa ispražnjenim novčanicima.

Ali, i dušom punom »kao brod« koji je možda samo trenutno potonuo u buri emocija koja se nadvila nad mislima prethodne, besane noći. Kafane nisu samo drugi dom boema, bekrija i badavadžija, niti spas za žedne ili gladne slučajne ili »namerne« prolaznike. Kako jednom reče naš čuveni kafanski bard Mile Bogdanović, one su i »sentimentalno utočište«, a danas i jedna od poslednjih boemskih oaza na sve otuđenijem, mada sve urbanijem asfaltu. I zato se i gradovi i sela, i varošice i mestašca kojih nema na geografskim kartama, oduvek pamte i traju, ne samo po ljudima nego i kafanama koje u njima žive. Kafane jesu i stanovi i stanari na adresama na kojima su sagrađene, jer one dišu i svakog dana se rano probude, a zaspu posle svih kojima pruže gostoprimstvo.

I veliki zaljubljenik u istoriju, tradiciju i značaj Beograda, istraživač u duši i u slobodno vreme arheolog amater dr Vidoje Golubović, nije odoleo da svoj voljeni grad istraži i putem svoje knjige predstavi na jedan nov – kafanski način. Naime, ovog leta on je u izdanju beogradske »CD grupe« objavio knjigu »Stare kafane Beograda« kao rezultat petogodišnjeg proučavanja pisanih podataka, pravnih dokumenata, istorijskih arhiva i starih publikacija koje sadrže dragocene podatke o ovim zdanjima od kojih neka i danas postoje, a drugima se gotovo izgubio svaki trag.

- Mnogi znani i neznani autori pisali su od vajkada o gradu na ušću dveju reka. Stare kafane kao deo života čaršije, imale su poseban, neobičan, specifičan, izazovan duh. U njima je pulsirao kulturni, zabavni, privredni i društveni život Beograda protkan politikom, ali, zašto kriti i nemoralom. Kafana je bila stecište advokata, boravište svedoka, jednostavno, mesto gde se odvijao život grada, gde su spremane i prikazivane pozorišne predstave, održavani koncerti i balovi, sastanci sportskih društava, političkih stranaka, esnafa, sednice Narodne skupštine, organizovane su zabave. U njima su uređivane i novine, pisale su se pesme i učili muzički akordi. Naravno, tu se i jelo, pilo, pa i spavalo – kaže dr Golubović koji je pre pola decenije radoznalo zaronio u bogatu riznicu kafanske istorije naše prestonice. On tvrdi da ovu knjigu nije pisao radi sociološkog, psihološkog, kulturološkog ili nekog drugog naučnog aspekta, već da bi se »otrgla od zaborava lepota imena varoških kafana i događaja vezanih za njih, koji će obeležiti istoriju Beograda«.

Knjiga »Stare kafane Beograda« dr Vidoja Golubovića najpre razotkriva istoriju kafana, pozivajući se na pisane dokumente po kojima su prve ikad podignute kafane sagrađene u gradu Meki još u 15. veku. U 16. stoleću pojavljuju se i u Kairu i Siriji, a tada je i na Zapadu započelo sa uživanjem u kafi sa Istoka. Za nas je od najvećeg značaja podatak, da su već 1522. godine (postoji i zapis iz 1521. kada su Turci ušli u Beograd) u jednoj zgradi na Dorćolu, otvorili kafanu i služili kafu. Dolaskom Turaka u Beograd, poznati putopisci bave se karavan-sarajima i hanovima, tako da se pojam kafane, prema poznatoj literaturi, upotrebljava tek posle 1739. godine kada su Turci ponovo došli u grad posle Austrije. Kako god bilo, na Dorćolu je postojala kuća gde je služena kafa, ali se još zasigurno ne može tvrditi i da je to mesto tada nazivano kafanom.

Još 1740. godine putopisac Keper pisao je o dve vrste kafana u »belom« gradu – jedne koje su posećivali hrišćani i druge u kojima su se okupljali muslimani. On je ostavio opis po njemu tada najbolje kafane »Crni orao« koja se nalazila na spratu zgrade na uglu današnjih ulica Dušanove i kralja Petra Prvog, do koje se dolazilo trošnim, škripavim stepeništem. Njen enterijer nisu činili stolovi, stolice i klupe, već minderluci sa bogato ukrašenim ćilimima. U toj kafani niski plafon nije dozvoljavao da se gost uspravi, zidovi su bili obojeni u zeleno, narandžasto, modro i crveno, a na ulazu je za dobrodošlicu stajalo nekoliko ibrika i krčaga.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 14, 2009 10:11 pm

Dr Golubovića istraživački poriv doveo je i do spisa iz 1783. godine skeledžije Huseina, koji je opisao po njemu najveću kafanu u Vodenoj varoši na Savi koja se zvala »Čamdžijska kafana«. Već sredinom 18. stoleća poznati su pojmovi – gostionica, han, kafana, mejhana (mehana), koji se sada sasvim razlikuju.

Ustoličenje Miloša Obrenovića za Beograd je značilo i otvaranje novih radnji, krčmi i mehana, posle i kafana pored drumova, tzv. drumskih hanova i mehana pored kojih su se zaustavljali karavani. U njima je služeno piće, pečeno meso i druga jela. Njihova mreža brzo se širila, pa je vlast munjevito reagovala u vidu obaveze da vlasnik pribavi specijalnu dozvolu od kneza lično i da plaća porez od 12 groša. U mehanama su se sastajali trgovci radi kalkulisanja i špekulisanja, a u kafanicama u Sava-mali i Bukureš-mali već od 20-tih godina 19. veka uživalo se u piću i gurmanlucima, starogradskim pesmama, ali i u bludu. Tih godina je za Sava-malu izdato 15 dozvola za legalno držanje mehana, a notirane su i »divlje« mehane. S obzirom na to da nije postojala jasna definicija za mehane, u smislu njene veličine i namene, njihov broj u to vreme se tačno ne zna. U popisu iz 1820. godine u Sava-mali bilo je između 50 i 60 kuća, a po nekima i stotinjak i samo jedna mehana. Godine 1827. već je bilo 178 domova kuća, a Beograd se tada dičio kafanama »Paje Kantardžije«, »Ećim Tome«, »Zisinom«, a zatim i »Gušančevom kafanom« blizu Kalemegdana.

Svako ko je iole držao do sebe i značio nešto u gradu imao je svoje mesto, sto i stolicu u kafani. Dr Golubović naglašava da su se i značajne političke stranice ispisivale na kafanskim stolovima. Za njima su sedeli i birači i glasači, naročito u vreme između dva svetska rata, pa je tako nepisano pravilo bilo da u »Barajevu« sede demokrate, članovi »Slovenske ljudske stranke« mogli su se naći u »Ljubljani«, a »Maderu« su »rezervisali« ministri Cvetkovićeve vlade.

U kafanama su sedeli i znani i neznani, u njima se stvarala naša poezija na primer Branka Cvetkovića i proza Branislava Nušića, a pod njenim krovom nadahnuti su i večni šlageri »Mali stan«, »Mansarda«, »Tri palme na otoku sreće«, »Šta znate vi muškarci?«, »Zašto si pospan Džo?«... Kafana je bila utočište za beskućnike, boeme, studente, putnike, vračare, umetnike, žene sumnjivog morala, a kao takva najtačnije lice i naličje velegrada Beograda. Njegovom specifičnom šarmu doprinelo je i društvo za zabavu i uveseljavanje »SUZ« koje je osnovao Mihajlo Petrović Alas, a sastajalo se u jednoj kafani kraj Bajlonijeve pijace. Iako je bilo mnogo zainteresovanih za dobijanje »članske karte«, ovo društvance nije želelo da proširuje krug »istomišljenika« i u njega se zato teško ulazilo.

- Poseban »šmek« beogradskim kafanama u 19. veku davali su njihovi orkestri, tzv. »muzičke bande«. Ti muzičari svirali su doboš, zurlu, bubnjeve, gočeve, harmoniku, ćemanete, frulu, tamburice, gajde, gusle...

Njihovo mnogobrojno prisustvo zapamćeno je po starom kalendaru 6. aprila 1867. godine, u vreme obeležavanja predaje ključeva Beograda knezu Mihailu Obrenoviću. Savremenici su tada opisivali grad kao nikad veseliji, jer se u njemu orio »Moravac«, svirale su se i pevale rodoljubive i ljubavne pesme, recitovali su se stihovi i glumilo po ulicama. Pevači i orkestri u to vreme uvek su prvo »pekli« zanat u kafanama, a među onima koji su ostavili trag u našoj narodnoj muzici treba podsetiti na Sofku i njenog muža violinistu »Paju Ciganina«, zatim Divnu Kostić, Mijata Mijatovića, Vukicu Vuku, Uroša Seferovića...- nabraja autor knjige, napominjući da je popularnost Sofke i Vukice Vuke ovde između dva svetska rata bila veća, od na primer, slave reprezentativca-fudbalera Moše Marjanovića. To su bile prave kafanske zvezde koje su kod nas sijale »rame uz rame« uz ime glumice Ita Rine. Sofka je sa orkestrom svog muža snimila i više od 40 ploča, neke od njih i u Parizu i Berlinu, a na tadašnjim nosačima zvuka »zavrtele« su se i pesme orkestra braće Cicvarić koji su snimili ploču još u vreme dinastije Obrenović. Po svom slavujskom glasu u beogradskoj čaršiji proslavile su se i pevačice iz Bugarske, ali je Sofka svakako bila muzička perjanica Skadarlije i kafane »Kod dva jelena« 20-tih godina prošlog stoleća. Njena pesma je kažu, umela da pomiri i najljuće stranačke protivnike kada bi se svake večeri iz njenog grla zaorilo »Zulfe mori Zulfe« ili »Lepa Fata«. Muška konkurencija Sofki je bio čuveni Brana Cvetković. Već je u legendu ušla priča kako su ga mnoge domaće i inostrane gramofonske kompanije neuspešno nagovarale da se umilostivi i stane pred mikrofon da bi snimio ploču. Ali, Branu je više od belosvetske slave zanimao kafanski život, pa je noću pevao a danju spavao i nije imao »slobodne termine« za snimanje. Navrat nanos, ipak je zabeleženo nekoliko parodija svojstvenih njegovom glasu i pojavi, a koje su se zvale »Artiljerija Rustikana«, »Osetljivo srce gospođe Cvrce«, Mitkov karasevdah«, »Luče i u papuče« i niz drugih muzičkih »bisera«.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 14, 2009 10:12 pm

Otkrivajući nekadašnju kafansku filozofiju našeg glavnog grada, dr Golubović se susreo i sa tamnom stranom njene medalje. On je došao do pisma Kneževske kancelarije iz 1824. godine u kome se spominju »tri bećara iz grada ovdašnjeg. Jedan je Džindži Gavaza, jedan je Kafedžibaša i jedan kod čauša vezirova i među njima trefio se i Čupko Pavel koji obijaju kuću, ulaze kroz prozor i noževima uspevaju da povrede ženu, bivaju uhvaćeni jedan okovan i svi dobijaju po 200 štapa po tabanima«.

Odmah po formiranju beogradskog suda 1826. godine i prvog izveštaja napisanog knezu, navodi se hapšenje nekih »bećara koji zaludniče i pijanče po kafanama, pa su jedni kažnjeni batinama, a drugi su proterani iz Beograda«. U izveštaju iz 1838. godine spominju se i učestali neredi na tadašnjim »krompir balovima« održavanim u kafanama. To su bili balovi za »običnu raju« bez skupih djakonija.

Da bi goste sprečio da izazivaju nerede, knez Miloš Obrenović uveo je porez za sve posetioce balova u iznosu od »deset groša za bolničku kasu i jedan cvancik za pandura«. Da se sa »četvoro očiju« pratio rad kafana, govori i preporuka iz decembra 1837. godine Miloša Obrenovića, tadašnjem šefu beogradske policije »da posebno motri na spletkaroše i besposlene koji se povlače u mehane i ružno govore o Praviteljstvu i prave »špionluke«. Sledeće godine usledila je i »Publikacija« o zabrani igranja karata, pijančenja i larmanja u mehanama i kafanama, igranja karata za novac, kao i da se u njima ne sme služiti piće pijanim gostima i držati ih otvorene posle za to određenog vremena.

Ali, ljubitelji lumperajki, lakih dama i ljute kapljice oduvek su bili »žilavi« i lako su »hvatali krivinu«. Uprkos naredbi koju je 1860. godine izdao tadašnji beogradski gradonačelnik Nikola Hristić - da se stanovništvo može zadržati u kafani do 23 sata, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera - nereda je i posle odlaska Turaka bivalo sve više. Tadašnja policija poslala je i protestno pismo Jevremu Obrenoviću, komandantu varoši beogradske o mehanama »koje su na neurednim mestima i gde se kojekakva bezakonja čine«.

Razlog što su te ugostiteljske ustanove, zadavale sve veću glavobolju predstavnicima reda i zakona, nalazio se i u činjenici da je Beograd za njih bio vrlo plodno tle. Naime, već 1858. godine u njemu je po popisu bila 271. kafana i mehana, statistika iz 1860. zabeležila je 307 ustanova ovog tipa, dok je sedam godina kasnije prebrojano u esnafu 139 kafedžija i 186 meandžija koji su pripadali utvrđenim kvartovima na Paliluli, Terazijama, Vračaru, Dorćolu, Sava-mali i Varoš kapiji.

Godinu 1900. Beograd je dočekao sa 672 trgovca i mehandžija, što je bilo čak 15,8 odsto ukupnog broja socijalne populacije grada. Trinaest godina kasnije popisano je 212 ugostiteljskih objekata, kafana i hotela, da bi 1937. u Beogradu sa Zemunom radilo čak 23 hotela, 33 restorana, 433 gostionice, 427 kafana, 197 bifea, 412 narodnih kuhinja, 293 zdravljaka (u kojima se služilo mleko i jogurt) i 318 krčmi. Dr Golubović pronašao je i podatak da je krajem 19. i početkom 20. stoleća na prostoru današnjeg Trga Republike bilo 16 kafana, a rekorder je svakako bila Poenkareva ulica (sada Makedonska) koja se u to vreme sastojala od 40 kuća, od kojih je 17 bilo pod kafanskim krovom.

A ko »zna svaku kafanu u gradu« i ume da »ubode dobar provod«, majstor je i da odabere lokal u kome se gurmanski jede. Pišući knjigu »Stare kafane Beograda« dr Vidoje Golubović otkrio je da je i u prohujalim danima, baš kao i danas, ponuda ovdašnjih kafanskih menija bila na svetskom nivou. Tridesetih godina prošlog veka rado se obedovalo u kafanama-restoranima »Kolarac«, »Srpska kruna«, »Dva jelena«, »Imperijal«... Ko je sa merakom »mastio brke« srpskim specijalitetima odlazio bi u kafane-restorane »Leskovčanin«, Ratnički dom« (danas u Domu vojske sa najvećom terasom u gradu), »Šiško«, »Trandafilović«, »Mladi Mavarin«, u kojima su ih zabavljale romske pevačice. Ljubitelji morskih specijaliteta i dalmatinskih vina nisu žalili para u kafani »Dva ribara« u ulici kraljice Natalije, a zbog rečnih specijaliteta išlo se u »Parobrodsku restoraciju« na savamalskom pristaništu gde su zalogaji »zalivani« srpskim vinima – sremskim, zatim crnim iz Župe, belim iz Smedereva, vermutom iz Sremskih Karlovaca. Kafanske meraklije častile su se i belim i crnim pivom, čuvenom šljivovicom koja se proslavila među francuskim vojnicima sa Solunskog fronta, a točila se i klekovača i kvalitetan brendi.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 14, 2009 10:13 pm

Da bi se nabrojala imena svih nekadašnjih prestoničkih kafana, neophodno bi bilo imati jedan obimniji imenik. Jer svoje goste su imali »Zora«, »Esnaflija«, »Kod Arapina«, »Dva pobratima«, »Fišeklija«, »Sedam švaba«, »Bandist«... Pored čuvenih kafana u Skadarliji bile su poznate i »Kuća veselja«, »Biciklista«, »Ladovina«, »Sablja dimiskija«, »Nova skupština«, »Poslednji groš«, »Velika Srbija«. Da njihovim vlasnicima pored mnogobrojnih gostiju nije falilo ni kumovskog dara, pokazuju i imena poput »Pceto koje laje«, »Kod lepog izgleda«, »Daj dam«, »Kod Srpske nade«, »Burdelj«, »Radnička kooperativa«, »Ladno kupatilo«, »Kod Crnog psa«, »Zlatna slavina«, »Kod jeftinoće« i mnoge druge.

Cela ova priča ne bi ni imala smisla, da oduvek nije bilo večnih boema i poslednjih romantika kojima su kafane drugi, ali možda i najdraži dom. A za ovu kategoriju kvalifikovali su se pesnici i slikari, vajari i filozofi, uspeli i neuspeli pisci, talentovani i uspešni. Ali, među njima bilo je i nesretnih i neshvaćenih iz svih slojeva društva koji su u kafanskom raju nalazili jedinu nadu, utehu i spas iz života koji za njih to nije. U brojnoj boemskoj vojsci Beograda verno su svim srcem i dušom između ostalih služili i Đura Jakšić, Tin Ujević, Čiča Ilija Stanojević, Branislav Nušić, Raka Drainac, Branko Radičević, Todor Manojlović Toša, glumci Aleksa Bačvanski, Lazar Telečki, Sava Rajković...

I kasnije, društvo za stolom pravili su im i kraljevi i prosjaci. Sve do danas, a i ubuduće, kafanska knjiga neprestano se piše i dopunjava dugim spiskom novih imena svojih poklonika. Jer kafanski ambijent, draž i dim su jedinstveni, neponovljivi i originalni izumi ljudske duše koja žedna, uvek treba svoj bunar želja. I pune čaše sa dubokim dnom za dobar cug naiskap. U zdravlje davnog juče, prohujalog danas i dalekog sutra.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 14, 2009 10:13 pm

Antrfile1
Prve gradske kafane u Evropi

Da je Beograd pre svih drugih evropskih gradova, mogao da se pohvali svojom prvom kafanom, svedoče i podaci da su se kafane počele otvarati u Sarajevu tek 1592., u Londonu 1652. i dve godine kasnije u Marselju, Beč se »zakafančio« tek 1683., a Lajpcih 1694. godine. U 17. veku gotovo cela Evropa imala je kafane, a njihovom otvaranju doprineli su već tada organizovani međunarodni sajmovi. Fridrih Veliki bio je veliki protivnik kafana i strogo je zabranio njihovo otvaranje u Berlinu, ali mu to nije uspelo i 1779. godine već ih je veliki broj evidentiranih. Na početku svoje »kafanske karijere« 1790. godine, Pariz je udomio oko 900 kafana. U to vreme Zapad ih je tretirao kao mesta samo za privilegovane, da bi ubrzo one otvorile vrata i običnom življu. Najčuvenije kafane iz tog vremena bile su u Parizu »Procope«, u Veneciji »Menegazo«, u Rimu »Greco«, u Firenci »Mikelanđelo«. U vreme revolucije u Francuskoj, kafane su bile središta političke agitacije i propagande – u pariskom »Valois« sastajali su se rojalisti, bonapartisti su se locirali u »Lemblin«, a u Trstu je »Volti di cliozza« bio centar iredentističkih demonstracija do 1914. godine. Od kafana te vrste, vremenom se odvajaju pariske kafane musicos, u kojima se muziciralo (cafes-chantants) i u kojima su se mogla videti akrobatska intermeca, vodvilji, revije, baleti (cafes-concerts), a najveći procvat doživele su u vreme Napoleona III. Postepeno su te kafane pretvarane u današnji music-hol od kojih su najpoznatiji »Folies-bergere«, »Casino de Paris«, »Moulih rouge«.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 14, 2009 10:14 pm

Antrfile 2
Cigansko sokače

Verovali ili ne, Skadarlija je do 1825. godine bila poljana sa rupčagama kroz koju je tekao Bibijin potok. Naseljavali su ga Romi nakon 1830. godine kada je pročitan hatišerif, zato što nisu imali drugi slobodan prostor. Desetak godina kasnije to je bilo naselje sa mnogo straćara i vijugavim sokacima, a prostiralo se od Stambol do Vidin-kapije i bilo poznato kao Cigan-mala ili »Cigansko sokače«. Ova gradska četvrt dobila je naziv po Skadarskoj ulici koja je uneta u registar ulica 1872. godine, kada je izvršena i prva numeracija njenih kuća. Prostor sadašnje Skadarlije pruža se duž Dorćola i Palilule, pa su se beogradski boemi nosili mišlju da u njemu osnuju »boemsku republiku«.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 14, 2009 10:14 pm

Antrfile 3
Za svakog ponešto

Beograd je uvek privlačio brojne domaće i inostrane putnike za koje je još 1521. osnovan prvi karavan-saraj velikog vezira Piri Mehmed-paše. Turski spisi iz 17. veka spominju pet, šest karavan-saraja koji su bili samo privremeni smeštaj za goste, jer su podizani na glavnim putevima bez naročitog komfora. Ostali su upamćeni i karavan-saraj Mehmed paše Jahjapašića koji mu je namenio dobrotvornu svrhu za potrebe sirotinjske kuhinje i besplatnog prenoćišta, a postojali su i karavan-saraji Tujgun-paše u Donjem gradu, zatim sultana Sulejmana, dok je najveće beogradsko zdanje od 1572.-76. godine bio karavan-saraj Mehmed paše Sokolovića sa 160 prostorija. Pored karavan-saraja koji su imali i »bećarske odaje« za stanovanje neoženjenih zanatlija, udobniji smeštaj pružali su hanovi za duži boravak putnika namernika. U glavnom gradu svoje adrese u 18. stoleću imali su Maldovan-, Čukur-, Pirinč-, Čizma-, Jeni-, Ibrahim-Bašin- i Ćuprilića-han, a za vreme Miloša Obrenovića radili su i hrišćanski Krstićev i Topal-Naskov han. Pod beogradskom kapom bilo je mesta i za ljude »plitkog džepa« koji su se hranili u narodnim kuhinjama tzv. aščinicama. One su na jelovniku imale narodna jela poput papazjanije, čorbast pasulj sa suvim svinjskim rebrima, klot gulaš, svinjski i pileći pilav i proslavljenu »čorbu čok, mesa jok!«, ili kako su je još zvali aščijska čorba sa malo mesa. U mahalama su u aščinicama pravljena i bela peciva mahom veštim rukama Makedonaca. Oni su posebnim ritualom bojili atmosferu grada uzvikujući na ulicama: »Vrući, tazi, lepinji, simiti, penjerlije, mekani!!!« ili »Ćaji, ćaji, ajde ćaji vrući, majstor će me tući i za uši vući, majstorica još gore, ne da leba ni kore!!!«
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 14, 2009 10:19 pm

MILADINOVIH STO TRINAEST BASAMAKA
Autor: Miloš Lazić


Kada radi u prvoj smeni, Miladin Mladenović polazi od kuće u tri. Ako se vraća iz poslednje šihte, dolazi oko dva. On sebe teši, pa govori: tri ujutru ili dva uveče. Tako je, za neupućene, Miladin celu noć sveo na jedan sat: između dva i tri. On je, inače, vozač autobusa u Gradskom saobraćajnom preduzeću. Kad to spominje, ne zna se da li se hvali ili se žali?!
Kolege Miladina oslovljavaju po prezimenu, za putnike je “majstor”, a kod kuće je Miša ili tata. I samo ovi potonji znaju s kakvim se sve mukama svakodnevno suočava majstor Mladenović pre nego što sedne za upravljač velikog zglobnog autobusa ili, po završetku posla, kada ga parkira u garaži na Karaburmi. Ostale to i ne zanima previše.
Nije ta muka ni jedina niti najveća, ali je redovna i uporna. Uobročena. Sizifovska muka Miladinova.
Sazdana je od tačno sto trinaest manjih, izlizanih, trošnih i varljivih mučica. Ujutru, u tri, to je uspon, a uveče, u dva, ponor od sto trinaest basamaka. Čitava jedanaestospratnica.
Pogrešno bi bilo zaključiti da Miladin stanuju u kakvom soliteru. Naprotiv. Živi već dvadeset godina u maloj i trošnoj prizemljuši u Karađorđevoj broj 15. To mu je zvanična adresa. Nezvanično, on zapravo stanuje na – Srednjim stepenicama.
Ova nezvanična Miladinova adresa poznata je uglavnom žiteljima Savamale. Ostali Beograđani bi je mogli dovesti u vezu sa Velikim stepenicama, onim kod Lučke kapetanije, ili Malim stepenicama kod Novog mosta?! I bili bi u pravu. Srednje stepenice su baš između Velikih i Malih: one, takođe, povezuju Karađorđevu sa Kosančićevim vencem.
Velike stepenice postoje bog zna od kada, a zvanično se tako zovu od 1872. Male stepenice su naziv dobile šesnaest godina docnije, kada su i sagrađene. Srednje postoje tek četrdesetak godina i nisu ubeležene u plan grada.
Priča o Srednjim stepenicama počinje 1963. godine, kada je sagrađena mala zgrada Odseka za grafiku tadašnje Akademije za primenjenu umetnost u Karađorđevoj 15. Iako je ovo novo zdanje bilo udaljeno od starog stotinak metara, moralo se od jednog do drugog ići izokola, skoro kilometar. Onda se, jednog dana, profesor Sip mnogo iznervirao. Priča se da je okupio svoje tadašnje studente i rekao im, otprilike: “Da mi, deco, sami napravimo te stepenice?” I sagrade ih, na “o–ruk”, a za sopstvene potrebe.
Bile su Srednje stepenice tajni prolaz, neotuđivo pravo profesora i studenata, sve dok ih nisu otkrili i drugi. Pre svih, bili su to stalni gosti “Brodarske kasine”, koja je tada radila po celu noć. Koristili su ih i stanari okolnih zgrada. Mnogo posle akademaca, komšija i onih što su ljubili dobru kapljicu u dobrom društvu, otkrili su ih i – turisti!
Pristane, na primer, lađa u Savsko pristanište i iz nje pokuljaju putnici u buljucima. Malo se vrzmaju okolo, zbunjeni i izgubljeni, pa se, kao po komandi, vođeni nekim nepogrešivim instinktom, zapute ka tesnom prolazu i nahrupnu uz stepenice, tom najkraćom vezom sa centrom grada. Uspnu se oni do Kosančićevog venca, udare na kuću u kojoj je živeo i umro Mihajlo Petrović, Mika Alas, provuku se između Patrijaršije i Konaka kneginje Ljubice, pa kraj “Znaka pitanja” i Narodne banke Srbije i – eto ih u Knez-Mihailovoj.
Dole, u Karađorđevoj, nanizane su stare kućice, a neke od njih kao da su zakoračile uz basamke. Iznad njih je padina obrasla šipražjem, nekim bagremom i tankim stablima kiselog drveta. Taj podivljali zeleniš je, s vrmenom, postao raj za zaljubljene a nestrpljive. Ali, kada je nedavno neko kraj stepenica pronašao plastični špric za injekcije, počelo je da se govorka kako se tu, obnoć, okupljaju narkomani i od tada je manje onih koji zalaze tuda.
Oni što stanuju u podnožju Srednjih stepenica imaju još jednu muku. Kad udari dažd, kišurina, svi što žive kraj reke gledaju dole i prate vodostaj. Oni, naprotiv, gledaju uvis i merkaju potoke što se slivaju niz zelenu padinu i spiraju im zidove ili odnose crep.
Stepenice su od snega i leda zimi čistili stari čika Dragi Mitovski, nekadašnji vlasnik pekare u Karađorđevoj 17, njegov sin Rastko i majstor Miladin. Onda je čika Dragi umro, Rastko sve zabatalio, a pekaru zakupio neki Mile Radović, pa je posao oko čišćenja spao samo na Miladina. On mora, zbog dece i posla.
Odskora Gradsko zelenilo povremeno pročešlja tu padinu, poseče neko stablo, proredi šiblje.
Osvetljenja nikad nije ni bilo.
Miladin Mladenović se navikao na svoju muku sazdanu od sto trinaest basamaka. Mogao bi on i okolo, tramvajem, ali ga je sramota od kolega da se vozi jednu stanicu. Upoznao je, tako, svaki stepenik, zavoleo ga na neki svoj način. Prolazi ih i žmurećki, i po najcrnjem mraku.
Nedavno se i majstor Miladin mnogo iznervirao. Dogodilo se to kada mu je jedna dosadno razgovorljiva putnica iza leđa procvrkutala: “Eh, majstore! Po ceo dan sedite za tim volanom, a tako ste šlang. Kako vam to uspeva?”
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 15, 2009 12:43 am

"Moj Beograd

Ljudi iz mog kraja se hrane zvezdanom prasinom i zive u velikom kolazu starih filmova...njihova profesija je da s vremena na vreme udahnu smek i vrate Beogradu dusu.
Neki novi klinci ce poslusno donositi pivo drustvu sa coska i sa uzbudjenjem se hvaliti po skoli....veliki, mali, obrazovani i sputani ljudi iz mog kraja ostavljaju za sobom trag i daju Beogradu ono po cemu se razlikuje od drugih gradova.
I samo ako im se dobro zagledate u oci videcete da svako od njih ima po jednu zvezdu koja vecno pada, i daje njihovim ocima vrlo cudan sjaj.
Moj Beograd ima jednu Tanju koja svakog dana lanca po gradu i nikad se ne zna odakle zove.
Moj Beograd ima jednu Anu po kojoj se zove jedan butik i par muskih srca koja jos nisu prezivela njeno odrastanje.
Moj Beograd ima jednog Milosa, zbog koga su se silne devojke vozile autobusom br 31, koji prolazi kroz moj Beograd.
Moj Beograd je imao jos mnoge divne ljude.
Sada te ljude ima Amerika, Francuska, Nemacka, Austrija, Svajcarska, neki strani svet koji ne zna da su oni dusa jednog grada.
Nama oni strasno ovde nedostaju....Beograd bez njih, polako se pretvara u zgrade i ulice, a sa njima bio je mnogo, mnogo vise!!!!"
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 15, 2009 12:49 am

"Znam da Beograd među užurbanim turistima ima reputaciju dosadnog grada. Po mom mišljenju, ništa što je veoma lepo uopšte ne može biti dosadno. Ali da je i bilo drukčije, svakako je nepravedno suditi o jednom gradu, isto kao i o nekoj osobi prema prvim i letimičnim utiscima. Da bismo doneli sud o dobrim ili rđavim osobinama jednog mesta ili osobe, potrebno je prisno ih poznavati, a svako ko prisno poznaje Beograd, mora strasno da ga voli".
Herbert Vivien, dopisnik londonskog "Daily Expressa", 1896.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu