Volim Beograd

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 09, 2009 2:18 am

First topic message reminder :

„Došavši, nađoh najkrasnije mesto od davnine, preveliki grad Beograd, koji je po slučaju razrušen i zapusteo, sazidah ga i prosvetih presvetoj Bogomateri.“
(Despot Stefan Lazarević (pri proglašenju Beograda za prestonicu 1403. godine))
„Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude. Ali najveći raskoš toga neba nad Beogradom, to su sunčevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su česti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, među rekama pod Beogradom, odbije čak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši. Tada sunčano rumenilo oboji za trenutak i najzabačenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuća koje inače slabo obasjava.“
(Ivo Andrić)
„Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može se smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.“
(Dušan Radović)


Kao i drugi evropski gradovi, tako i Beograd ima svoje staro i novo lice, svoje spomenike prošlosti i radost mladosti. Naš grad je uz Atinu jedan od najstarijih evropskih gradova, a Vinčanska kultura je jedna od najstarijih kultura našeg kontinenta.
Beogradska tvrdjava je nulta tačka svih zbivanja tokom postojanja grada - istorijskog, političkog, društvenog, kulturnog... Danas je to omiljeno šetalište i odredište ljubitelja umetnosti. U neposrednoj blizini Beogradske tvrdjave je Ulica kneza Mihaila, beogradska žila kucavica. Prolaznici, ulični sviraći i pevači ili prijateljice koje sa očiglednim planom zaviruju u izloge, tek su deo njene svakodnevnice. Prvi put kao ulica spomenuta je pre više vekova i rasla je zajedno sa Beogradom. Iz nje ćete stići na Trg Republike, mesto na kome je smešten najčuveniji spomenik u našem gradu, spomenik knezu Mihailu. Po rubovima Trga smeštene su i najznačajnije kulturne institucije našeg grada – Narodni muzej i Narodno pozorište.
Samo kojih stotinak metara od središnjeg gradskog trga sva njegova dinamika i užurbanost nestaju. Želite li upoznati opušteno lice Beograda, najbolje je doći u Skadarliju, boemsku četvrt našeg grada, ulicu kafana, restorana, poznato okupljalište Beogradjana i njihovih gostiju. Vreme je ovde zaustavljeno, žurba svakodnevnice pretače se u opuštenost i stari duh grada, koji u ambijentu starih kuća živi svoj drugi život. U Skadarliji se oseća atmosfera bez koje nećete zaista spoznati pravu dušu grada i njegovih stanovnika. Prema prilici i ukusu, u skladu sa raspolaženjem i dobom dana, biraćete ambijent i jelovnik u mnogobrojnim restoranima Skadarlije. Jedno će uvek ostati isto: prepoznatljiv domaći ukus.
A kada poželite odlazak iz gradske vreve, to neće biti daleko. Na samo 4 km od centra grada nalazi se Ada Ciganlija, najomiljenije izletište Beogradjana i njihovih gostiju. Ogromne zelene površine sa jezerom u sredini upotpunjuju popis onoga što grad po meri čoveka mora imati.
Ali lepota našeg grada se najviše ogleda u osmehu ljudi i njihovoj neposrednosti i srdačnosti, prijateljski ispruženoj ruci i u najiskrenijem pozivu –Dodjite nam opet! I kada spremite kofere i najavite rastanak , nikada nećete zapravo otići, jer ima ljudi, gradova i mesta kojima kada kažete ZBOGOM, ustvari kažete - DOVIDJENJA.


Poslednji put izmenio MustraBecka dana Uto Nov 03, 2009 7:36 am, izmenio ukupno 4 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole


Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Uto Jun 30, 2009 3:30 pm


MustraBecka

Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Uto Jun 30, 2009 3:31 pm

avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Uto Jul 07, 2009 5:43 am

Последње боемско уточиште у Београду


„Знак питања“ је за многе уметнике сам живот. Михајловић, који преко тридесет
година представља њен живи инвентар, тврди да сликари у тој кафани
причају о уметности, размењују искуства, склапају послове, организују
изложбе, и да им у њеној измаглици најчешће долази стваралачка
инспирација.
Почев од студентског избегавања досадних предавања, до пензионерских
дана, „Знак питања“ представља живот многих великих ликовних уметника
Београда. Једно време, почетком седамдесетих, кафана је чак и
функционисала као галерија.
„Није у питању само кафана и нека боемштина, једноставно мислим да
овакав споменик културе не сме да буде у приватним рукама. Овај
објекат, који је старији од Конака кнегиње Љубице или Манакове куће, не
сме да се остави на милост и немилост некоме ко би могао да направи
глупост.
Ако ништа друго, да унесе апарат за кока-колу! Ја сам већ један
лично избацио! На зиду где је постављен стоји написано да, док сам ја
жив, персонал неће унети тај апарат унутра. Они се служе њим, али не
смеју да га унесу унутра да не вређа госте, него им стоји негде у
дворишту“, објашњава Михајловић.
---
Он сматра да је право решење пребацивање кафане као споменика
културе у својину Етнографског или Музеја града Београда који би га
онда чували у садашњем облику и давали под закуп некоме као кафану.
„Једна од најстаријих кућа у граду и најстарија кафана мора да преживи
као кафана овог типа. Боље и да тавори, да буде потпуно запуштена, него
да постане неко снобовско место“, долива вино у чашу Михајловић.
Након полусатне дигресије у славу вина, Михајловић подиже поглед и
показује гусле које стоје обешене на зиду. „То је овде оставио владика
Амфилохије. Поред сликара и многи садашњи епископи, монаси, и попови су
овде проводили време. Њихова школа је била преко пута, а и они су као
сав нормалан свет често бежали са часова у кафану“ објашњава Михајловић
и додаје да преко ове кафане сад познаје скоро све епископе СПЦ млађе
од шездесет година.
Долази нова тура пића, а конобарица додаје Макешу вотку уз извињење
да немају више чаша, па мора да му доспе у досадашњу. „Ма сахранићу вам
ову кафану без чаша“, покушава да направи љутиту гримасу Макеш.
Конобарица се слатко осмехну и, уз опаску: „Немате ви такву душу“, доли
му вотку. Уз пуне чаше, прича о судбини Знака питања се наставља.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Uto Jul 07, 2009 5:44 am

Кафана „Албанија“


Кафана „Албанија“ је заједно са сатом који се налазио испред, деценијама била
центар окупљања градских боема и пролазника. Неугледна кућа, која је
представљала ругло, била је, како је описивао Бранислав Нушић „Елдорадо
свих њених закупаца“. Кафана „Албанија“ је доносила велики профит, а у
њој су се окупљали различити слојеви друштва, од чиновника до уличних
чистача. Након њеног рушења, 1936. године, опевана је и уз почасти
испраћена у историју, а у аманет је оставила своје име.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Čet Jul 09, 2009 4:33 pm

Jedemo male hlebove velikih dana
jedemo male hlebove velikih dana
i nosimo prljave kombinezone
posle rada,
mi duša ove zemlje
i duša grada.
srećni smo zbog prozora
i svetla što ih krasi.
na stolovima u podne
srčemo toplu juhu.
naše su ruke ogromne,
a tela u vazduhu.
mi znamo pekarnice
šta peku i šta mogu,
zato male hlebove
ljubimo i volimo sveto
i odvezemo se kadikad
iz kamena grada
u leto.
svesni smo svoga zraka
i zato smo rumeni.
sa malo hleba,
ali sa više zida
i mnogo krovova
nad glavom u jeseni
mi smo zaneseni.
mi što jedemo male hlebove
velikih dana
u očima imamo zvezdarnice,
u duši imamo cvećarnice.

Slobodan Marković
„Beograd progoreo ružama”
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Čet Jul 09, 2009 4:34 pm

Povratak u Beograd

Dovde do ovog vodenog krsta
Tri su me vučje stope dovele
Umio sam lice u rajskoj reci
Obrisao ga o skute suncorodice
Nadvijene nad tornjevima
Zasadio sam očev štap
U glinu na obali
Da među vrbama prolista
Krenuo sam ka velikoj kapiji
Otvorenoj nada mnom u zenitu
Nisam znao spušta li se beli grad
Iz oblaka u mene
Ili mi iz utrobe u nebo raste
Vratio sam se s puta
Da sazrelo kamenje iz zavežljaja
Ovde na trgu razdelim
V. Popa
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Pet Sep 04, 2009 7:29 am

Piše: Iz Beograda Miljenko Jergović

Očito su Srbi i Hrvati postali utjehom jedni drugima, brzo shvatiš kako tu vjeruju da je tamo sve bolje, ljepše i bogatije, a da su Hrvati neki pametniji i sposobniji ljudi
Za putnika koji u Beograd stiže cestom sa zapada to je danas, u svejedno koje doba dana, grad kojem je skoro nemoguće prići zbog nezamislivih prometnih gužvi.
Kako ne postoji zaobilaznica, nikad nije sagrađena, bez obzira na religijsko vjerovanje naših starih kako Hrvatska radi a Beograd se gradi, tako se prema centru grada kreću i oni koji će nastaviti put prema unutrašnjosti Srbije, da bi se promet razdvojio tek kod Hercegovačke petlje, praktično na popišaj puta od Terazija.
U svakom slučaju, putnik ima dovoljno vremena da osmotri arhitekturu novobeogradskih blokova, sagrađenih uglavnom u šezdesetima, u vrijeme jugoslavenskoga privrednog čuda, sivih i nakaznih, bez imalo zelenila, i tu shvaća kakve je, zapravo, Zagreb imao sreće što je u toj stvari kasnio za prijestolnicom, pa je Novi Zagreb izrastao s više urbanističke mjere, a manje vjere u socijalistički progres. Nigdje beton nije tako siv kao u bivšim socijalističkim metropolama.
Osim što se neshvatljivo umnožio, vozni park Beograđana se u posljednjih godinu-dvije obnovio i ušminkao. Sve je više povoljnih kredita, kupuje se na lizing, a ljudima je važnije kupiti auto nego se kruha najesti. A onda se svi, bez izuzetka, čude tom fenomenu i govore kako tako nije nigdje na svijetu, osim, naravno, u Hrvatskoj.
Očito su Srbi i Hrvati postali utjehom jedni drugima, iako kad stigneš u Beograd i malo popričaš s ljudima, brzo shvatiš kako tu vjeruju da je tamo sve bolje, ljepše i bogatije, a da su Hrvati neki pametniji i sposobniji ljudi. Općenito, nitko o Hrvatima danas nema tako visoko mišljenje kao Srbi.
Kada dođeš u centar grada, pred bivšu Skupštinu Jugoslavije, koju si cijelo djetinjstvo gledao na televizijskoj razglednici Beograda, ili na Terazije, pred tobom se ukaže neka drukčija slika grada. Knez Mihailova je renovirana, a broj knjižara u toj ulici i oko nje skoro da je veći od broja knjižara u cijeloj Hrvatskoj. Mnoge od njih rade do deset navečer, a neke su otvorene nedjeljom i praznikom.
U njima ima ljudi, iako je tek završio Beogradski sajam knjiga, najveći i po svemu neusporedivi sajam u ovome dijelu svijeta, koji je prema grubim procjenama u sedam dana posjetilo oko 150 tisuća ljudi. Plaćale su se ulaznice koje uopće nisu bile tako jeftine. Prevedeno u naše novce, oko dvadeset kuna, a pošto su plaće u Srbiji barem dvostruko niže nego u Hrvatskoj, taj iznos realno je bio i veći.
Na sajmu se kupovalo sve i svašta, sa džambo plakata na prilazima izložbenim halama smješkale su se lokalne književne zvijezde, ali najveća zvijezda sajma bila je Che Guevarina kći, koja je predstavljala i potpisivala knjigu sjećanja svoje majke Aleide March de la Torre, koja je u izdanju Geopoetike prije objavljena u Srbiji, nego u španjolskome originalu. Nekoliko desetaka metara dalje, na štandu Večernjih novosti, svoje je memoare potpisivao Vuk Drašković.
Prva naklada od 50 tisuća primjeraka već je rasprodana, knjiga je po mnogo čemu zanimljiva, a najviše po tome što je Drašković definitivno jedini političar s ovih prostora koji se kaje i javno priznaje da je u nečemu griješio. Priznanje objavljeno u "Meti" nije iskupljujuće, niti će njime Savle postati Pavle, ali jest zanimljivo.
Umberto Eco nije stigao u Beograd u golemoj i vrlo uglednoj talijanskoj delegaciji pisaca i izdavača, ali njegova nova knjiga, "Istorija ružnoće", jest. Izdavač Plato objavio ju je rekordno brzo nakon talijanskoga izdanja. Na knjizi je radilo sedam prevoditelja i čak pet redaktora, tako da je greške gotovo nemoguće pronaći. Ovakav izdavački pothvat kod privatnih izdavača u Hrvatskoj nije moguć.
Među ono što u Hrvatskoj nije moguće spada i to da su najugledniji srbijanski listovi Politika i Danas svakodnevno objavljivali specijalne kulturne dodatke koji su se bavili događanjima na sajmu, a na reklamnim štandovima kod ulaza u hale svim posjetiteljima besplatno su dijelili primjerke današnjih novina.
Pritom, ti kulturni dodaci nisu bili ni reklamni prospekti, niti trivijalni cvrkut i blebet iz Pola ure kulture, nego su bili ozbiljno ispisani i u njih je utrošena otprilike ona urednička i novinarska energija kakva se u nas uloži u, recimo, Svjetsko prvenstvo u nogometu. Više se u tih sedam dana u beogradskim novinama pisalo o knjigama, nego što se u Hrvatskoj napiše za godinu dana.
Ali pustimo knjige i knjižare, trebalo bi nešto i pojesti. U Beogradu postoji ponešto različita kultura prehrane po restoranima, krčmama, mehanama i roštiljarnicama, nego u Zagrebu. Osnovna razlika sastoji se u tome da se tamo i običan svijet, koji baš i nije pri parama, rado i često hrani na javnom mjestu.
Ono što je u Zagrebu džank fud, trovačnica za radničku klasu, učenike i studente, to su u Beogradu genijalne male zalogajnice, ne veće od novinskoga kioska, pred kojima se često za nikakve novce bolje jede nego po zagrebačkim novinskim gastro rubrikama. Očuvana je i tradicija krčmi u kojima se može samo piti, ali kad ogladniš, jest ćeš kao gospodin, a zadnjih godina sve se više otvaraju i restorani s tradicionalnom beogradskom i srbijanskom kuhinjom, što je nastala na vazda inspirativnom književnom i gastronomskom razmeđu Istoka i Zapada, koje rađa poguzluke svake vrste.
Jedno od takvih mjesta je restoran Dača, na Karaburmi, u ulici Patrisa Lumumbe, u kvartu koji još uvijek izgleda poput predgrađa u filmovima jugoslavenskoga Crnog vala. E, tu se piju najbolje rakije od marelice, dunje, suhe šljive, maline… i jede se koješta od onoga što je dio te neke veličanstvene srbijanske i beogradske gastronomske tradicije, koja se posve nepravedno obično svodila na priču o roštilju, pasulju prebrancu, kavurmi, sarmi i kojekakvim varijacijama carigradskih izvornika.
Dača već godinama inzistira na izvornijim i građanskijim jelima, čiji su se pojedini recepti mogli naći u Politikinoj Velikoj kuvarici, golemoj knjižurini objavljenoj još početkom tridesetih, ali većine recepata nije bilo ni tamo nego su izranjali iz arheologije sačuvanih kuhinjskih bilježnica nečijih baka i prabaka. Ali kako ovaj putnik nema naročitog istraživačkog dara, još na putu prema Beogradu razmišlja samo o Dačinim telećim odrescima na žaru u umaku od suhih šljiva, pa ih uvijek i naručuje.
Potpuno drukčiji dojam ostavlja Dorian Gray, restoran na uglu ulica Kralja Petra i Strahinjića bana, na šminkerskom korzu koji zlobno nazivaju Silikonska dolina. Recimo kako je Dorian Gray francuski restoran, iako nije, i recimo da ima sličnosti sa zagrebačkim Marcellinom, iako ni to nije točno. Konobari imaju držanje kao da su nesvršeni studenti dramaturgije, vinska karta je kao stvorena za goste koji se vole prenemagati znanjima iz vinogradarske geografije, a gosti za divno čudo izgledaju sasvim pristojno za lokalne šminkere i bogataše.
Vjerojatno bi nam i njihova zagrebačka subraća jednako izgledala kada ih ne bismo prepoznavali. Jedino po čemu se, recimo, zna da Dorian Gray nije u Zagrebu, to su cijene - barem trostruko niže nego u Marcellinu, te preglasna i grozna muzika, nekakvi lažni Andalužani, na tragu Gipsy Kings. A kako se jede? Pa, onako kako je i red da se jede na takvom mjestu, dakle jako dobro, zapravo genijalno, ali naravno i silno pretenciozno.
Ono što je, međutim, nezaboravno i po čemu je Dorian Gray neusporediv jest čokoladni kolač Oscar Wilde. I na kraju, s tovarom knjiga i lakom depresijom koja nas prati pred povratak kući, vrijedi još obići i zelenu tržnicu. Ipak su to mjesta po kojima se prepoznaju gradovi i na kojima im možemo iskazati svoje najveće poštovanje.
Ako ste se vrzmali po Knez Mihailovoj i Terazijama, najbliži vam je Zeleni venac, drevna pijaca pri dnu Prizrenske ulice. Većine onoga što ćete tu naći ima i u Zagrebu, a većina je i istoga, španjolskog, makedonskog ili grčkog podrijetla, ali je vrijedilo doći zbog onoga čega u Zagrebu više nema: prave aleve paprike, slatke i ljute, sušene svinjske i govedske pečenice, užičkog i zlatiborskog kajmaka, te kao vrhunac - sjeničkog sira.
I tako, dok kupuješ, obraćajući se na svome jeziku starcu sa šajkačom, doživiš i to da ti on na kraju kaže da opet dođeš, on je tu svake subote i nedjelje. Uhvati te tada neka nepodnošljiva tuga, zbog onoga što ti znaš, a on ne zna, niti ga je briga, jer on u Beograd dolazi iz srca Srbije, što je dovoljno daleko da mu bude sasvim normalno da misli kako i ti, s takvim svojim zapadnim govorom, živiš u tom gradu. Ta tuga, naravno, nije politička, kao što to šuftovi i hulje misle, nego je tuga za hranom i knjigama. Ali puno je dublja i trajnija od svake političke tuge i nostalgije.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Ned Okt 25, 2009 5:00 am



Došla si nam ipak, poznanice stara
Iz vremena davno prohujalih dana,
Iz setne prošlosti Starog Kalendara
Kad si svakom od nas bila draga, znana.

Dugo si čamila ukraj skromnog kutka
Topčiderske porte u strpljivoj nadi
Da ćemo se opet jednoga trenutka
Videti gde nekad prolazismo mlaid.

Mnogi tvoji znanci iz negdašnjih dana
Nisu među živim žiteljima grada.
Ostala je samo pregršt veterana
Pognutih ramena, dugih sedih brada.

U vremenu davnih, starih srpskih nošnji,
Libadeta, bundi, biser-tepeluka,
Kroza senke gustih kestenova krošnji
Slušala si kliktaj dečjih nestašluka.

Gledala s njima pre tol'kih dekada
Fijakere, čeze i konjske tramvaje,
Povorke litija i starih parada,
Za podvige bojne orne naraštaja.

Nizaše se dani, godine, vremena,
Menjali se ljudi, događaji, stanja,
Tištala nas mnoga životna bremena,
Rađale se priče za nova predanja.

Staviše te opet pored Moskve stare,
U kraj Terazija posve drugog lika
Da gledaš moderne, nove trotoare,
Dočaravaš sebi nov soj prolaznika.

I sad kad te tvoji poznanici sedi
Gledaju na novom, svetlijem vidiku,
Čini im se kao lik tvoj da ti bledi,
Gledajući novu, sivu prozaiku.

Jer negdašnja lica i mamljive tvari
Isčezoše kao nevidljive seni,
Kestenovo lišće i travnjaka čari,
Kao da su sudbom večno pogrebeni.

Al' ti ćeš ostati i dalje da snivaš
O prošlosti davnoj i zbivanju novom,
Da viziju novih pregnuća prizivaš,
Naraštaju novom blagim, nemim slovom.

Aleksandar Sekulić



Теразијска чесма, Испред хотела "Москва". Камен са металном вазом на
врху. Укупна висина 800 цм. Чесма је залагањем кнеза Милоша постављена
на Теразијама 1860. године, али је 1911. пренета у Топчидер, одакле је
враћена на ово место 1975. године. То је октогонални базен са стубовима
у облику призме, камен. На странама призме налази се при врху монограм
Милоша Обреновића са годином (М.О.I 1860.). Израдио је Франц Лорен,
каменорезац. Представља један од најзначајнијих споменика Београда у
прошлом веку.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Ned Okt 25, 2009 5:25 am

U toku svog života, koji sam najvećim delom provela u Beogradu, živela sam u nekoliko različitih Beograda – ako tako mogu da kažem – kaže Svetlana Velmar-Janković, pisac Beograda u njegovim različitim istorijskim izdanjima u ekskluzivnom intervjuu listu “Kišobran” iz Vankuvera, najpoznatijim srpskim novinama koje izlaze u Kanadi.
– U onom iz prvih godina posle Drugog svetskog rata – razrušenom, sirotinjskom, pod maglom prikrivenog jada pobeđenih i neprikrivene surovosti pobednika, sivom. U pedesetim godinama tog sivila nestaje, ima sve više, na beogradskim ulicama, radosti i svetlosti, i smeha, sedi se u restoranima u kojima se već dobro jede, izlozi radnji su sve puniji i zanimljiviji, a u književnosti, slikarstvu i muzici i te kako duvaju vetrovi promena, nezamislivi u drugim socijalističkim zemljama, skočanjenim pod šapom Sovjeta, ispod koje je naša država izmakla. To je bio Beograd u kojem su na pijedestal visoko bile postavljene vrednosti kulture, umetnosti i nauke – ali je, takav, kratko potrajao, samo dok su brzo promakle šezdesete godine, i započele sedamdesete.
Taj Beograd rasvetljenosti i nastrojenja ka podnebljima kulture smenio je Beograd novih političkih uslovljavanja i sukoba, počelo je i doba potrošačkih alavosti koje kao da je, začudo, ubrzalo povratak političkih zabrana, siromaštvo je ponovo zapretilo, uspon grada prema slobodama se zaustavio, sedamdesete su odmicale, donoseći taloge briga. Počeli smo da propadamo, čas brže a čas sporije, pa se to propadanje nije primećivalo u potrebnoj meri, politika je ponovo uzela da određuje naše živote, jer nas je gurala u haos političkih obračuna tokom osamdesetih da bismo se, već početkom devedesetih, izgubili u potpunom haosu mržnji, krvi, bola, svekolikog raspadanja, poraza.
Izdvajam, kao blistavu od duhovne snage, onu zimu 1996/97, dok su trajali čuveni beogradski protesti. Taj Beograd u otporu, taj Beograd koji se smeje pretnjama i zavitlava moćnike, vratio mi je radost. Nažalost, meseci protesta su brzo prošli, otpor se istopio u kompromisima.
Govoreći o Beogradu naših dana, Svetlana Velmar-Janković kaže:
– U Beogradu danas živi svet koji, u većini, niti poznaje niti priznaje lestvicu moralnih vrednosti što je vladala ne samo u Beogradu iz mog ranog detinjstva uoči Drugog svetskog rata nego ni iz moje rane posleratne mladosti, provedene u sivom Beogradu kojim je vladao Gospodar Strah, kako bi rekla Nadežda Mandeljštam.
Vrednosti su promenjene, svetovi su promenjeni, Beograd se promenio, sve se, ne samo ovde kod nas, brzo menja – ali, znate šta? Svetlosti nad Kalemegdanom, nad obema rekama, nad Dorćolom, Terazijama i nad Vračarom, nad Beogradom koji se, u nekim delovima još lep, a u nekim baš ružan, silno rasprostro na sve strane – ostale su iste, istijate, nepromenjene! Uprkos zagađenom vazduhu, suncu koje nam sažiže kožu, otrovima u zemlji, vodama i oblacima – kosmičke svetlosti nad ovim gradom opstaju i traju i prepoznajem ih, svakog jutra i svake večeri.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Ned Okt 25, 2009 5:43 am

Kafana „?”

Sam naziv kafane može da privuce slučajnog prolaznika, a kad udje unutra kao da je odskrinuo vrata proslosti.Vreme je stalo i zaboravio je na obaveze. Niski, okrugli drveni stolovi prekriveni crvenim ili zelenim stolnjacima i drvene polukruzne solice bez naslona, odaju starost ove kafane.

Pitala sam konobara da li zna koliko dugo se održava ovakav izgled kafane, a on mi samo rece:
„Poslednjih 40 godina se ništa nije promenilo. Za ranije ne znam.”

Kada sam prvi put usla u „?”, osetila sam da je ova kafana drugacija od drugih. Njena starost i potreba da bude sto sličnija onoj elegantnoj i modernoj kafani iz 19.veka, recimo, ne dozvoljava upotrebu kasetofona. To međutim, ne sprečava konobara koji uzurbano nosi porudzbine, da pevusi nešto sebi u bradu.

Pored glavne prostorije sa sankom, u kafani postoji odvojena prostorija - restoran, za putnike namernike koji su ogladneli. Nekoliko stolova je i ispred kafane. (Kada je lepo vreme gosti mogu da uzivaju u pogledu na Sabornu crkvu i Ulicu kralja Petra). Prizor koji „malo” odskace od starinskog izgleda celog ovog zdanja, jeste nadstresnica Coca Cola iznad stolova napolju.

Na zidovima kafane mogu se videti okaceni opancici, crkveni kalendar, grb dinastije Obrenovic, dve kamene ploce. Na jednoj je ukratko ispisana istorija kuce, a na drugoj je pesma ZNAK PITANJA- Dragana S. Vasica. Na zidu je okacena i jedna velika slika koju bih, slobodno mogla nazvati Pogled konobara za sankom. Mozete misliti čega se taj konobar sve nagledao. U cosku pored sanka, nalazi se prastari usluzni telefon, još uvek u funkciji, a tu su odmah i cuvena vrata iznad kojih piše BASTA. Vode u dvoriste kroz koje se prolazi kad se ide u toalet.

Docarati ugodjaj ove drevne kafane je teško. Treba doći i lično osetiti taj vremenski vakuum prisutan ovde. Nije to otrcana, prljava kafancina sa notornim alkoholicarima, niti je to savremeni kafic pun namontiranih ribica koje su dobar mamac za kakvog bogatog soma.Tu navracaju obični ljudi. Neko udje samo da bio otisao u toalet, neko da popije casu kisele ili pivo, a neko tu navrati na dorucak, rucak ili veceru. Ili na partiju price. Ko jednom dodje, stalno se vraca.

Cesti gosti su i stranci, jer svaki turisticki vodic će vam spomenuti „Question mark” kao cuvenu, prvu srpsku kafanu sa nacionalnim specijalitetima. Oni će tu pojesti bar govedju corbu i cevapcice, popiti par piva ili coca colu i krenuce dalje u obilazenje našeg grada.



Znak pitanja kafana mog grada,
Nekad obična,a znamenita sada,
Atlantida koja još uvek pluta,
Korisna da se u nju udje,kada se zaluta.

Pijana i luda od straosti svoje,
Ima svoje goste koji je boje,
Tonovima vina,smeha i pesme,
A moralista koji sve ume i sme,
NJen znak sadrzi i nas glas,
A kada nestanemo,

Ona će pricati umesto nas.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Ned Okt 25, 2009 5:47 am

Sećanje jedne Nevene


Sećam se kako smo radosno ulazili u trolu svakoga petka, nestrpljivi u
isčekivanju onoga što nas čeka kad stignemo "tamo"........
Sećam se kako smo sedele nasmejane na klupi u Zemunskom parku, dok nas
je sunce umivalo i dok smo gledale svet kako prolazi pored nas
Sećam se kako smo veselo išle ulicama, bez prebijenog dinara u novčaniku, pune snova, maštanja, bez ikakvih prepreka
Sećam se noći i noći provedenih na Kalemegdanu u šetnji, dok mi je ruka
drhtala u ruci dragog mi dečka, osećaja nestrpljivosti pomešnog sa
strahom, ma kada će više taj poljubac da usledi.....
Sećam se dvorišta srednješkole Nikola Tesla i svih sretnih trenutaka doživenih u istom.......
Sećam se noćnog 51 sa Trga, majko mila, nisi znao gde nogu da spustiš kad uđes i ako uđes uopste....
Sećam se velikih žurki koje je pravila moja predivna drugarica, svih
onih lica sakrivenih u tmini njenog stana, ali dragih lica, sada
otišlih negde daleko........
Sećam se prvog odlaska u prvi otvoreni Mc Donalds
Sećam se klizanja u Pioniru, sečernih jabuka i vrelog čaja
Sećam se prve pozorisne predstave na koju sam otisša, bili su to
Rodoljupci u JDP, ali to je bilo tako davno, davno, igrao je Dragan
Bjelogrlić jednu od uloga, i to u vreme kad je sticao popularnost
serijom Bolji život....:)
Sećam se prvog ljubavnog izlaska na večeru u piceriju Na ćosku, sada je to jako fancy restorančić.......;)
Secam se svojih prvih cipelica na visoku štiklu i odlaska u istim na
nekakvu fancy žurku, sa koje sam se vratila bosa. Mnogo me bolele noge
Sećam se otvaranja Lucasa, bile smo klinke
Sećam se svog prvog kučeta, šetnji po Tašu
Sećam se svog prvog pravog poljupca u dvorištu Zemunske gimnazije i svojih crvenih obraza od stida što su ga svi videli......;)
Sećam se vremena kada je u Strahinjića Bana postojala samo Ipanema,
imali su mnogo dobre konobare, i bila je nepristupačna za obične
smrtnike
Sećam se fantomskih žurki u nekadašnjem Bitefu........;)
Secćm se leta 95-e, kada smo se dobrovoljno gušili u Buhi, ebi ga, bili su dobri frajeri tada tamo
Danas se mnogo sećam............pada odvratna kiša u Beogradu, pa valjda zbog toga.........;)

Sećam se vremena kad sam se šetala po elitnim mestima sa svojim
"sponzorom" jel te, sad je to jedan jako ugledni advokat, cenjeni član
beogradske zajednice, ali tada su sponzori bili nešto drugo od ovog
sada
Sećam se prvih suza koje sam prolila u zvezi gledajući kako mi tog trenutka najdraže muško biće nestaje u zagrljaju druge
Sećam se i nekakvih tipova koji su tada igrom harali po diskotekama,
imala sam prilike da osetim šta znači igrati sa njima..:)))
Sećam se ja i onih fantomskih sirena, koje su obično zavijale na opasnost kad već sve prođe, mislim kad opasnost već udari
Sećam se ja i Bulevara kakav je bio nekad, nisi mogao da prođes od tezgi tuda, ali nekako je bilo svega
Sećam se moje drage drugarice koja se iznenada pojavila na mojim
vratima u pola noći moleći da joj pomognem da nađe svoju izgubljenu
rodbinu u Krajini
Sećam se svoje prve koktel haljine, kupljene na jedvite jade, ali išla
sam na nekakvu mnogo fancy party, moralo je da se nađe za nju
Sećam se i svoje prve prave večernje haljine, išlo se na premijeru u
Narodno pozorište, gledali smo Labudovo jezero u izvođenju tadašnjeg
ansambla Baljšoj teatra
Sećam se predstave Virus u Zvezdara teatru, išla sam još dva puta da je
gledam, Ivan Jeftović je briljirao, ko bi rekao da je čovek u stvari
glumac u dečijim predstavama
Sečam se i Brilijantina koji smo gledali u teatru T kada su se glumci
uzmuvali i počeli sami da padaju od smeha šta napraviše od predstave,
jedva nastaviše dalje
Sećam se svoje mile drugarice, meni tada najdraže, koja se negde
izgubila i za koju ne znam gde je, a nekad smo delile sve, čak i grdnje
naših milih roditelja
Sećam se i KST, maskenbala, i Ramba Amadeusa koji mi spava na ruci
nemajuci pojma gde se nalazi, a ja izgubila krunu od kostima, negde
usput
Sećam se........ i dalje se sećm, kiša i dalje lije, veče za šuškanje uz nama drage osobe....:)
Sećam se da su ranije perači ulica redovno radili to u ponoć i to
Knezom i uvek sam u to vreme išla tuda i redovno sam bila mokra....:)
Sećam se kako sam se skroz skockana jednom prilikom okliznula na
stepenicama kod Zelenog venca i da ne bi jednog Cige verovatno bih
poljubila onaj prolaz, ovako za malo ne poljubih Cigu, završih u
njegovom naručju...;))))
Sećam se kako sam provela noć tj. neka dav, tri sata u stanici milicije
u 29. novembra, jer nisam imala ličnu kartu pri nekakvoj kontroli,
morala sam da zovem mamu da me vadi odande, totalni horor, naravno sa
još tri drugarice i dva tipa, oni su doduše imali identifikacioni
dokument, ali ništa nije vredelo, kola nam bila puna pića, a nas tri
nasmejane do bola, ebi ga...Mama ko mama, došla žena u 3 ujutro i
odvela nas sve kući da nas napoji i nahrani, otišli su svi od nas tek
oko 8 ujutro, ludo smo se zezali;))) Eh, te puste majke.....:)))
Sećam se jednog svog dečka koji je završio "karijeru" istog časa kada
se pojavio na mom pragu i ladno mi pao u nesvest preko praga stana jer
je imao tremu pred ispit...;))))
Sećam se i kako sam prebila jednog idiota kišobranom u tramvaju broj 7
jer je radio neke nedolične radnje iza mojih cenjenih leđa..;))


Mislim da polako praznim sve stare uspomene i polako punim plakar novim, svezim, kojih ću se sećati nekih narednih godina
Sećaću se decembra 2003 godine kao nikad do sada.....
Sećaću se 20.12.2003 kao dana kad je sijalo sunce iz sve snage i kao
dana kad sam bila najusamljenije i najnapuštenije biće na celom svetu
Sećaću se avgusta iste godine kao meseca kada sam se najvise smejala, kao nikada do sada.;)
Sećaću se svoje divne drugarice koja sad čeka da joj se javim...)
Sećaću se jednog divnog malog stvorenja.........:)))))
Sećaću se mirisa narcisa ovog proleća....;))))))
Sećaću se jedne diskusije ovde koja mi je promenila život na neki način...;)
Sećaću se premijere jednog filma......;)
Sećaću se Sava Centra u najnegativnijem mogućem kontekstu...;)
Sećaću se jednog sada tek započetog drugarstva koje me čini boljom, sigurnijom i pametnijom u svakom smislu..;))))
Sećaću se svog instruktora vožnje, kad je mene preživeo onda će živeti još 100 godina.....:)
Sećaću se obavezno svoje vožnje gradskim prevozom posle jako dugo vremena, sećate se koliko sam se smejala tim povodom?))))
Sećaću se dok sam živa Bežanijske kose, iz više razloga.....)))
Sećaću se Beograda kakav je sada, nekad malo gori nekad malo bolji...)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Okt 28, 2009 10:47 am

Dimitrije Knežev: Beograd naše mladosti (7)
Boemi, pesnici i umetnici

Behu, tamo negde četrdesetih i pedesetih godina, notorni kao društvena pojava, u Francuskoj i drugde, egzistencijalisti i bitnici. Prvi egzistencijalista koji je početkom pedesetih godina stigao u Beograd posle nedovršenih studija u Francuskoj, Vasilije Goldner, došao je u Beograd s pantalonama, na kojima je jedna nogavica bila kraća, a jedna duža; jedna plava, a druga žuta. Bila je to bruka za njegovu nesrećnu majku, arhitektu po struci i suprugu poznatog beogradskog građevinara Hadži Ota Goldnera, pisca dobre predratne knjige „Tajanstveni istok“, koja opisuje njegov hadžiluk u Jerusalim posetu poznatoj carigradskoj podzemnog građevini „Bibir Direk“ (Hiljadu i jedan stub), koja je ostala još od vizantijskih carevaÖ Eto, taj poneseni, pa pušteni Vasilije pokušao je da osnuje „Jugoslovensku sekciju svetskog egzistencijalističkog pokreta“, ali je na nesreću svojih roditelja ubrzo umro. Imali smo, dakle i mi nadriegzistencijalista i nadribitnika, kao i danas nadrihipijevaca.

Šta je boem? Jedan od najistaknutijih pesnika među boemima, Avgustin (Tin) Ujević, pokušao je da definiše u nekoliko članaka šta suština te reči znači - i uopšte, šta je pojava boemstva među pesnicima, književnicima, slikarima, vajarima, glumcima, filozofima. Boemstvo, učio je Tin, ne predstavlja ni klasu ni organizovan pokret, već jedno specifično stanje duha, poimanja stvari i reda u društvu. Stoga se, rekli bismo, ako je ova Tinova definicija tačna, ni boemstvo ne može posmatrati jednostavno, već kao dosta složena društvena pojava. Jer, činjenica je da je naš Đura Jakšić, veliki pesnik i slikar srpski, bio ogrezao u boemstvu, pa ipak je bio i ostao jedan od naših najvećih liričara svih vremena. Večito nezadovoljan, seljakao se po Srbiji i Vojvodini, nikad miran i nikad spokojan; menjao je zanimanja, te bio i književnik, i slikar, i učitelj, i činovnik, ali uvek boem! Možda mu je baš to boemstvo pomoglo da mu pesme, koliko lirske toliko i boemske, uđu u narodnu dušu i u obično kafansko i narodno pevanje. Setimo se samo pesama „Kroz ponoć nemu“, „Kad se setim, mila dušo“, „Na noćištu“ i „Mila“, pa ćemo shvatiti koliko je boem Đura pogodio štimung i sredinu u kojoj je bio!

Boemske pesme - i Đurine i drugih boema - su izraz gladi sa ljubavlju, za životom, za srećom, ispevane kad je čovek i veseo i tužan, i pijan i trezan. Beomski je protest bunt protiv nečoveštva, protiv ljudske pakosti i gadosti, kojima su i Đura i drugi boemi bili izloženi celog veka. A njihovo opšte životno geslo jezgrovito je izraženo u Đurinoj pesmi „Na Liparu“, gde će zaključiti da je „svet pakostan, a život vrlo žalostan“. Ne mnogo različite misli čujemo i od boema današnjeg doba.

Ko su bili znameniti srpski boemi? Pored Đure, valja nam navesti i Janka Veselinovića, Milorada Mitrovića, Gustava Matoša (inače Zagrepčanina rođenog u Tovarniku, koji se u Beogradu odlično osećao), a od izrazitih boema među glumcima čiča-Iliju Stanojevića, Milorada Gavrilovića, Dobricu Milutinovića i mnoge druge. Boemi su bili i operski pevači Stanoje Janković, Lazar Jovanović i Drago Starc, a od pesnika starijih generacija Branko Radičević, Velimir Rajić, Jovan Grčić-Milenko i nebrojeni drugi. Jedino im je, na žalost zajedničko: iako ima ne tako brojnih izuzetaka, ovi boemi su svi kratko živeli.

Nisam čovek biblijske starosti, pa da se sećam prve generacije boema, ali posle Prvog svetskog rata, dvadesetih godina ovog veka, gledao sam svojim očima drugi talas i generaciju boema: Augustina-Tina Ujevića, Radojka Jovanovića (Raku Drainca), Todora Manojlovića, Dušana Jerkovića, slikare i vajare Stevana Bodnarova i Mirka Kujačića, advokate i muzičare Vlastimira Pavlovića-Carevca i Mijata Mijatovića, profesora i naučnika Mihaila Petrovića (Miku Alasa) i čitavo njegovo boemsko udruženje „Suz“!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Okt 28, 2009 6:53 pm

Skadarlijo,
majko boema i pisaca
sestro gospode i skitnica,
popali fenjere;
da vidim,
kad noc se zagrli s kaldrmom
i zvezde padaju s visina
u letnje veceri...

Skadarlijo,
pesnici tebe su slavili,
imenom tvojim se krstili
za stolom kafanskim;
donesi,
vina iz vremena minulih
i pesme pevaca pomrlih
za dugo secanje...

Skadarlijo,
svanuse vremena danasnja
lice ti vise ne poznajem
ne cveta kestenje;
da li to
gasnuse lampe u prozoru,
ili mi laganim korakom
secanje gasnulo...

Na uglu,
fijaker vise me ne ceka
Beograd samnom da podeli
u sate ponocne...
jer pijem,
poslednje vino i neprebol
i listam dane mi otisle
ulicom Skadarskom...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Okt 28, 2009 7:18 pm

Duh Beograda

"Znam da Beograd među užurbanim turistima ima reputaciju dosadnog
grada. Po mom mišljenju, ništa što je veoma lepo uopšte ne može biti
dosadno. Ali da je i bilo drukčije, svakako je nepravedno suditi o
jednom gradu, isto kao i o nekoj osobi prema prvim i letimičnim
utiscima. Da bismo doneli sud o dobrim ili rđavim osobinama jednog
mesta ili osobe, potrebno je prisno ih poznavati, a svako ko prisno
poznaje Beograd, mora strasno da ga voli".

Herbert Vivien, dopisnik londonskog "Daily Expressa", 1896.


Od čega zavise utisci koji se ponesu iz jednog grada? Na prvom mestu, grad
u koji dolazimo prvi put, privlači nas zbog svojih ljudi, a zatim zbog
svojih bulevara i šetališta, obala i vrtova, zalaska sunca, kafea i
restorana, muzeja, ritma života, provoda... Svaki grad, kao i svaki
čovek, ima svoju biografiju i karakter, u njegovoj istoriji postoji
detinjstvo i mladost, praznici i porazi, snovi, zablude, baš kao kod
svakog od nas.
Beograd je drevni grad bogate istorije, sa najlepšim položajem u
Evropi, sa najzanimljivijim muškarcima i najzagonetnijim ženama. Znamo
da nije lepo hvaliti se, ali u tom spoju leži jedna od posebnih
vrednosti Beograda.
U Beogradu sve uvek vri, oseća se kako pulsira njegova istorija, ljudi,
kao i svi njegovi kvartovi puni mirisa i boje. To je život jednog grada
na granici dve civilizacije, na ušću dveju reka, ispod Avale. Noću
svirka Cigana, pesme tamburaša, vino i stolovi ispred kafana otkrivaju
da istok nije sasvim iščezao, a da se zapad nije sasvim odomaćio u
gradu u kome ljudi u sebi nose raskršće.

Kad dođete u Beograd imate osećaj da sve ljude poznajete, da su ljudi
tu bliskiji jedni sa drugima nego na drugim mestima. Na svim mestima
vlada dobro raspoloženje, kao da je svako našao neko magično mesto gde
će se idealno osećati.
Šarm Beograda je jednostavno neodoljiv! Najlepše što Beograd kao
metropola ima jesu njegovi stanovnici i njihova spontanost. Taj šarm i
gostoljubivost Beograđana spominjali su svi putopisci i svetski putnici
u prošlim vremenima, a to su komentari i savremenih novinara i gostiju
našeg grada. Njegova otvorenost i spremnost da prihvati posetioce će i
nadalje biti najznačajniji deo beogradske turističke ponude.
Nedavno je Len Belošević zabeležio u "Pittsburgh Post Gazette" sledeće: "Beograd
je grad mističnih suprotnosti. Dok sam šetao Knez Mihailovom, prepunom
pešačkom ulicom, koja vodi od centra Beograda do Kalemegdana, nisam
uočio nikakav dokaz da Srbiju pritiskaju privredni i politički
problemi. Kafići su prepuni veselih Srba koji ispijaju kafu, srpsko
pivo ili nešto jače kao što je šljivovica. Bez neke očigledne brige,
ovi ljudi dokono razgovaraju o životu, ljubavi i, naravno, politici,
ili ravnodušno posmatraju pešake, uključujući moderno obučene žene,
koje su izašle da bi obavile staroslavni društveni ritual, odnosno da
bi bile viđene. Stiče se utisak da su ovi ljudi, dok piju, odnosno
šetaju, bolje raspoloženi i manje zabrinuti od šetača na bilo kojoj
američkoj gradskoj ulici."


Sve to se i potvrđuje u refrenu popularne pesme o Beogradu:
"Moj Beograd srce ima
i u njemu ljubav čistu,
Moj grad ruke širi svima
i ljubav svakom pruža istu…"
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Okt 28, 2009 7:28 pm

Zov Beograda

On vuče, privlači, prikiva. Svojom veličinom, lepotom, toplinom svojih stanovnika. I mene je, odavno, od moje pete godine (u Sokobanji sam od osme!) zaveo. (Od prvog osnovne, i, još ranije, od 1941... A u Sokobanji sam od drugog osnovne, od 1944). Beograd je lep, ogroman, ima srce. Prirodan položaj na svetu mu je veoma visok, zauzima, čak, treće mesto - od svih glavnih mesta, prestonica na svetu. Prvi je, zna se, Januarska Reka, to jest, Rio de Žaneiro. Ovako se pravilno piše, s malim d. A čita se s naglaskom na e u trećoj reči. Menja se, samo, poslednja reč: iz Rio de Žaneira, u Rio de Žaneiru, itd. Skraćeno: Rio, iz Rija, u Riju, itd. Stanovnici se zovu Karioke (port. cariocas)... Drugi grad kao prestonica po lepoti prirodnog položaja je, zna se: Istanbul. Grad na dva kontinenta... Treći je naš Beograd... na ušću dveju reka...
I nadjoh se, ja, u Beogradu, 1955, kao pao s Marsa!... Iako sam ga, bar, malo, poznavao... a to \"malo\" znači za vreme nemačke okupacije... Iako sam ga, u prolazu, do Novoga Sada i Zemuna (i kratkotrajnog, dvonedeljnog, pohadjanja sedmog razreda gimnazije u beogradskoj Drugoj muškoj, na mestu sadašnje nove zgrade \"Politike\"), po dan-dva posećivao, imao sam rodjake... priznajem, nisam ga znao... A sad, na početku studija kao s Marsa!...
Zajedno s bratom...
Došla na letovanje gospodja Jelka Sudarević, Mađarica iz Beograda, kod tetka-Cace, svoje prijateljice iz mladosti, došla s unucima Mikicom i Vladislavom... Tako se i naša mama s njom upoznala. I padne dogovor: brat i ja, stanovaćemo kod nje, u Beogradu, u Šumatovačkoj ulici broj 96! Ne moramo ništa da plaćamo! Ima, sobu, slobodnu, ma ni dinara ne treba da plaćamo!... O, mama, mama... kako si, to, uspela... kakvim umom i šarmom?! To, u svetu u kom bi mnogi \"za žuto dugme\"... ne, bolje da ćutim, nije, tom, ovde mesto...
I eto, bez ičeg, ništa nismo ni imali, osim mozga u glavi... u kući gospodje Jelke Sudarević, dobre-predobre duše... takve se, više, ne radjaju...
Mali Mikica svira na violini. On ima četiri godine. Pošto je i njegov pokojni ded, gospodja-Jelkin suprug (njeno pravo ime je Ilona) svirao na violini, mora i on. Ujutro, kad polazim na fakultet, vidim Mikicu i čujem ga: svira jednu jedinu notu u notnoj svesci! Kao što i put oko sveta, ili uspon na Himalaje, počinje prvim korakom, tako i učenje sviranja na violini počinje jednom notom!...
Njegova sestra Vladislava pohadja prvi razred osnovne škole i naglas uči...
Njihova majka Jelica je zaposlena i ponekad joj čujem umoran glas, kroz vrata koja dele našu i njihovu sobu. Uveče, sasvim kasno, kad Mikica i Vladislava utonu u san, Jelici u posetu dolazi izvesni gospodin Žarko, njen prijatelj i oni dugo-dugo pričaju ili šapću o svojim planovima... i sve se, nažalost, čuje, vrata su tanka, ne mogu da spavam, a sutra me čeka bezbroj studentskih obaveza, ali trpim, stanujem, tu, besplatno, pa, malo se, da budem iskren, i stidim... tog, kako da kažem... neobičnog svog položaja...
Gospodja Jelka po čitav dan kuva, sprema, vrlo je glasna, sve stiže, u sve se razume, dinamična, i unuku preslišava, cela kuća se ori... i Mikicu ispravlja kad skraćuje cele note... 4 sekunda, Mikice!... a ne 3!... to je cela nota, pazi!...
U sobi, levo, stanuje pevač u horu, u radio-horu Radio-Beograda. On redovno, svakog jutra, ispija po jedno jaje da osveži grlo i raspevava horski glas... To nije pesma, samo raspevavanje, kadence, terce, kvinte... već kako se to zove, uopšte nije zanimljivo slušati, ali svi trpimo, muzika je muzika...
Iznad naše sobe, pod krovom, stanuje neki starac, penje se preko merdevina prislonjenih uz naš prozor. I on stanuje bespaltno kao mi... Ne znam čim se bavi, jednom sidje i jednom se popne, verovatno leži i odmara svoju starost. Njegovo ime kao i ime onog pevača, zaboravio sam...
Kuća je mala, u lepom dvorištu prepunom gospodja-Jelkinog cveća, ruža, karanfila, petunija, zvončiča, lala, zumbula, visibaba, begonija, muškatli, georgina i poneko babino uvce... Imala je u bašti i sjajne ukrasne kugle u kojima su se ptice ogledale u preletu... Ta dobra stara gospodja, stizaa je i da poliva svoju baštu, mirisnu, urednu, čistu kao jastuk svog kreveta...
Jedino što nam je smetalo, bila je činjenica da smo imali - svi mi - tu - koji smo živeli kao srećna porodica - a bilo nas je, ako uspem da nas sve prebrojim - oko desetoro - a, zaboravio sam, stanovao je, tu, i još jedan stanar, ali nikad ga nisam video - dakle, desetoro!... dosta, mnogo... a jedan jedini klozet, jedan jedini lavabo!...
Trebalo je biti veoma umešan, imati, u \"špicu\", mnogo sreće, provirivati bezbroj puta da li je slobodno... pa se, na nekoliko minuta, dočepati kupatila!...
Zato sam, po čitav dan, bio ili u biblioteci ili na fakultetu...
A živeo sam \"od vazduha\"...
Ipak, ponekad, morao sam, i ja, malo jesti, pokušavao sam da se naučim da gladujem, ali nisam uspeo...
Imao sam mali rešo, sramota me da navedem kolik, ma širine dlana!... Na njemu sam kuvao krompir i viršlu... i bio srećan...
Bio srećan što sam u Beogradu...
Što mamu ne koštam mnogo...
Što studiram književnost, \"san snova svojih\"...
I prodje mnogo-mnogo godina...
Prodje svih 45 godina...
I ja se, jednog dana, nadjoh, sasvim slučajno, u Šumatovačkoj ulici broj 96, stojim pred kapijom... gledam preko nje u dvorište gde sam kao mladić stanovao...
O, o, o!... Ni traga od one predivne bašte, ni slova!... Sve neuredno, razbacano, pretrpano, pregradjeno, dozidano, nadzidano... Da nije broja 96, istog onog od pre 45 godina... ne bih verovao da sam...
Pritisnem zvonce...
Iz kuće izlazi sredovečan čovek, a pored njega dete, oko 4 ili 5 godina, mnogo nalik na nekadašnjeg Mikicu koji je onako vredno svirao onu jednu jedinu notu na violini...
- Dobar dan - kažem - u prolazu sam... Nekad sam tu, u toj kući, u dvorištu, kod gospodje Jelke Sudarević, stanovao... Bio sam student prve godine... Mogu li nešto da vas pitam?
- Samo izvolite?
- Pa, eto, intersuje me... šta je s Vladicom... s malom Vladicom...
- Udata je. Ima decu...
- A s Mikicom?...
- Pa ja sam Mikica!... Ovo mi je sin...
Pored njega dečak. Dete rodilo dete...
Još smo malo popričali, pozvao me je unutra... zahvalio mu na ljubaznosti... i otišao...
Otišao iz prošlosti... preko sadašnjosti... u budućnost...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Uto Nov 03, 2009 7:36 am

Tvrđava
Goran Marković

Kada sam se doselio na Dorćol nisam mnogo obraćao pažnju na Kalemegdanski park iako se on nalazi takoreći preko puta moje kuće. Nisam imao naviku da se šetam po njemu iako sam skoro svakodnevno odlazio tamo na tenis. Odem, odigram i pravac – kući. Sam park sam doživljavao kao utočište besposlenih penzionera, parova koji nemaju prostor za upražnjavanje svojih ljubavnih potreba i raznih manijaka. Usto, smatrao sam kako to mesto isuviše dobro poznajem da bih se upuštao u nekakvo novo viđenje Kalemegdana.

Međutim, pre izvesnog vremena pažnju mi je privukla činjenica da se sa Kalemegdanom nešto dešava. Prvo je raskrčen i prilično sređen Donji grad a onda je počela rekunstrukcija pojedinih delova tvrđave. Stambol kapija, pa zid ispred Sahat kule, delovi bedema oko košarkaških terena. Zastao sam jednom prilikom pored čoveka koji je radio na restauraciji unutrašnjosti Stambol kapije i počeo da se raspitujem o radovima. On mi je objasnio kako pokušavaju da naprave smesu maltera koja najviše odgovara originalu iz vremena kada je građevina nastala. Iz nekog razloga, mene je posao koji je taj čovek, napredujući brzinom kornjače, tako brižljivo i pedantno obavljao veoma impresionirao pa sam počeo sve češće da zadržavam pogled na radovima koji su bili u toku.

A onda su prošle godine počeli obimna rekonstrukcija zida koji opasuje Barutanu i radovi oko Mračne kapije pored Save. Ni sam ne znam od kada, a još manje zašto, počeo sam skoro svakodnevno da odlazim na Kalemegdan i pomno pratim radove na tim lokacijama. Usput sam nekoliko puta svratio u izložbeni prostor ispod Sahat kule i pažljivo prostudirao makete koje su predstavljale razne faze razvoja tvrđave. Napolju, ona se ponovo rađala iz korova i đubrišta, kojim su njeni temelji godinama skrivani, i počela polako da raste u vis, pojavljujući se u svoj svojoj lepoti. Od pre izvesnog vremena, moram priznati, postao sam njome - opsednut.

Teško je govoriti o sopstvenim opsesijama, ali pokušaću da objasnim šta me je toliko omađijalo na tvrđavi. Pre svega, u njoj sam proveo detinjstvo. Kao što rekoh, bilo je to zapušteno mesto, puno prljavštine i divljeg rastinja koje je skoro sasvim pokrilo lepoticu. Za nas klince ta džungla je, naravno, predstavljala pravi raj. Probijajući se kroz šiblje i gazeći odbačene binde, dožiljavali smo uzbuđenje koje je mirisalo na slobodu. Posebno smo uživali u lovu na "rašomonce" (voajere) koji su se tuda smucali u potrazi za ljubavnim parovima. Zagorčavali smo im život prepadajući ih baš kada bi bili na domaku cilja a zaljubljene oslobađali napasti. Ali sada, kada vidim šta je sve bilo skriveno ljudskim nemarom, odsustvom elementarnog osećanja za lepotu, čini mi se da bih žrtvovao sve dečije dane samo da doživim trenutak u kome ću Kalemegdansku tvrđavu sagledati u njenom punom sjaju. U njenom ponovnom dizanju iz ništavila ima neke simbolike, kao da se svi ponovo rađamo posle mraka i neljudskih godina koje smo preživeli. Kao da rekonstrukcija tog čudnog i tajnovitog zdanja po malo liči na rekonstrukciju naših zapuštenih, ružnih života.

Zatim, tu je sama građevina koja predstavlja neverovatnu kombinaciju ostataka rimske utvrde, dvora Destpota Stefana Lazarevića, turskog, austrijskog, pa opet turskog utvrđenja. Sve to je upleteno u neverovatnu kombinaciju bedema, kula, tajnih prolaza, neotkrivenih laguma i ko zna sve čega. To nije jedna tvrđava, u nju se stopilo nekoliko bastiona, i još više pogleda na svet, shvatanja smisla života. Ona predstavlja konglomerat naše prošlosti i sasvim je moguće da na neki način pruža odgovor zašto smo ovakvi kakvi smo. Izgleda da se, na sreću, našao neko ko očigledno ima široke poglede i dobre namere (što u ovoj zemlji predstavlja veoma retku divljač), neko ko se potrudio da celu tu kamaru protivrečnosti oživi i predstavi je u jednom komadu! Možda pokušava da nam otvori oči i na posredan način omogući da sagledamo ne samo integralnu verziju tvrđave nego i nešto mnogo važnije - sami sebe?

Dobro, neko će reći kako sam preterao, pomalo zastranio u tumačenju značaja ovog poduhvata. Ipak se tu ne radi ni o čemu više od običnih radova na obnovi nekakve tvrđave. Umesto polemike, predlažem mu da se ovih dana prošeta do Pobednika i baci pogled na okolinu. Da li ste ikada naišli na bolje odabrano mesto za život? U svakom slučaju, ovaj šugavi grad, koji se lažno predstavlja kao beli, nema ništa lepše i značajnije od Kamegdana. Obišao sam priličan deo zemljine kugle i nisam video mnogo uzbudljivijih mesta od ove naše tvrđave. Nisu Turci badava Kalemegdan nazivali i Fićir-bajir, što znači "breg za razmišljanje"...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Uto Nov 03, 2009 8:20 am

Bilo bi to jedno od najlepših šetališta beogradskih. Zamislite ravnu i široku aleju, zasađenu stoletnim hrastovima a kraj jedne od velikih reka beogradskih. Ja mislim na onu aleju na topčiderskom drumu, koja od monopolske fabrike vodi do "Gospodarske mehane". Da to bude šetalište, smetaju mu nekoliko sitnih nedostataka; velika količina prašine, čađ iz fabrika koje su se načetile levom i desnom stranom druma i rojevi malarijom otrovnih komaraca koji se legu u barama što se povremeno javljaju desnom stranom druma.
Pa ipak nije bez interesa prošetati tom alejom. Hajde da siđemo s tramvaja kod "Gospodarske mehane", pa korak po korak, sećajući se prošlosti i poluprošlosti svakoga ovog mesta, da prošetamo sve do Monopola.
Vi se, Beograđani, svi sećate one novinarske zabave na Adi Ciganliji, kada ste hiljadama očekivali na obali Save da uz obalu pristane lađica, koja je saobraćala između Ade i desne obale. E tu, gde je tad pristajala lađica, baš na utoku Topčiderske reke u Savu, postojala je tada jedna starinska, prostrana kuća a preko puta ove, preko druma koji vodi u Topčider, mehana koja je, istina, obnovljena ali koja i sad nosi svoj stari naziv "Gospodarska mehana".
Tridesetih i četrdesetih godina prošloga veka tu je bila važna izvozna tačka, skela, sa koje su se izvozile svinje preko Save. Jer valja znati da se tada, za vreme Turaka, nisu smele ni da uvode svinje u varoš. Stoga je ranije od ovoih godina, za vreme pune turske vlasti, skela za izvoz njihov bila još dalje, čak u Ostružnici, kao što je dunavska skela bila u Višnjici, gde je bila prva državna služba Iliji Garašaninu.
Prema tome, čim je tu bila skela, morala je biti i carinarnica. Ta carinarnica je bila u onoj staroj kući koja i sad postoji uz "Gospodarsku mehanu". I mehanu i carinarnicu narod je nazidao kulukom, po naredbi gospodar-Jovana Obrenovića. A tako isto i onaj veliki magacin na obali u koji se stovarivala so koja se dereglijama dovlačila iz Vlaške i Erdelja. Ova skela i carinarnica ukinuti su i pridodati beogradskoj carinarnici ukazom od 31. marta 1865. godine.
Tu na utoku Topčiderske reke u Savu, gde je ta solara, pristao je 1859. godine 25. januara parobrod "Atina", koji je dovezao kneževe, Miloša i Mihaila, kada je Miloš Svetoandrejskom skupštinom vraćen na presto. Odatle su kneževi otišli drumom pa Savamalom i Varoš-kapijom u Sabornu crkvu a zatim Terazijama u dvor.
Eto tako, samo mesto od kojega ćemo poći u šetnju, pa već ima nekoliko zanimljivosti koje treba zabeležiti i kojih se trebalo setiti. A čim jedan korak pođemo, naići ćemo na nova sećanja i nove uspomene. Odmah od "Gospodarske mehane", čim se prođe Ðorićeva fabrika boja, nalazi se Bajlonov mlin. A pre mlina bila je tu vodenica i to je bila, ako se ko još toga seća, "bivšina vodenica" ili kako se zvanično
zvala "Knjaževsko-parni mlin".
Nekad je tu bila vodenica kneza Aleksandra Karađorđevića, pa kad njega zbaciše sa prestola i nastade nova vlada Obrenovića, onda, kao što to već kod nas biva, niko da pomene ime Karađorđevića. Doduše, bivalo je i mnogo denunciranja, što je takvu obazrivost pravdalo, ali se u tom pogledu tako daleko išlo da ni dva prijatelja nisu, u međusobnom razgovoru, smela da pomenu ime Karađorđevo. Stoga su varošani o toj vodenici uvek govorili: "vodenica bivšega kneza", kako bi samo izbegli da pomenu ime. Seljaci iz okoline beogradske to su još više uprostili, te je nazvali "bivšina vodenica". Od "bivšine vodenice" pa sve do Monopola nižu se fabrika do fabrike, tako da je ovo najstariji fabrički kraj Beograda. Taj niz fabrika preseca poljana pod Topčiderskim brdom, koja se zove Senjak (a tako se zove i tramvajska stanica, pa sad i čitavo ono naselje koje se tamo naglo podiglo). Beograđani su svoja sena sve do 1857. godine držali na Kalemegdanu, na onom kraju prema Velikoj crkvi, gde je danas najživlje šetalište, a te godine im izgoreše sena te se premestiše na ovo mesto koje se sad zove Senjak. Ova je poljanica bila prve polovine prošloga veka i važna saobraćajna tačka. Jer drum, koji je od Šapca slazio u Beograd, nije tada od Ostružnice išao Makišem, kao danas, nego je išao na Železnik i Žarkovo, pa je prelazio Topčidersku reku preko Careve ćuprije i onda se peo na brdo, kroz današnje vinograde, pa slazio ovde, kod Senjaka.
Od Senjaka do Monopola samo je nekoliko koraka, koliko traje razmak između dve tramvajske stanice. A tu kod Monopola je doskora bila trošarinska stanica, đeram, jedna od najprinosnijih stanica od onih koje su opasale Beograd i jedna od stanica na koju su se Beograđani verovatno najviše ljutili jer im je bila nekako pod samim nosem.
Uostalom, to trošarinsko nasilje trpeli su i naši dedovi i pradedovi, pa kad su oni, moramo i mi. Mnogom možda Beograđaninu nije ni poznato da je trošarina u Beogradu postojala još pre sto i toliko godina. Još 1792. kada su Austrijanci predali ponovo Beogradski pašaluk Turcima, utvrdili su knezovi sa Bećir-pašom i pismeno koliko i kako da se naplaćuje trošarina. Po tome pismenom, ako se u varoš unese namirnica potrebna za ishranu "fukare" (med, maslo, loj, sir, pastrma, brašno, pšenica, kukuruz, koze, divljač, goveče, ovca, jaja, kokoš itd.), plaćalo se po pet para od tovara. Ako se uvezu kola drva, davalo se jedno drvo, od kola sena malo sena a, tako isto, od ćumura ostavljalo se malo ćumura. A na vino i rakiju plaćalo se deset para po burstu.
Docnije, za vreme dahija, ta je trošarina pooštrena, te je naplaćivano napr. od kože 2 pare od oke, od oke voska 4 pare, a od namirnica uzimano je i u novcu i u naturi.
Trošarinu je ovu ukinuo knez Miloš 1837. godine i ne sanjajući da će je jednoga dana beogradska opština opet zavesti, i to je zavesti tako da naplaćuje čak i na one artikle koje su Turci sirotinji propuštali. Knez Miloš, ukidajući trošarinu, veli u motivaciji da ne nalazi za pravo da se ovaj namet naplaćuje "na one predmete koji u našoj zemlji proizlaze i troše se".
Tako danas ne misle naši opštinari.
Nušić
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Nov 18, 2009 5:35 am

Slobodan Reljić "Bez istorijske distance: Kad je Beograd bio svet..."


Nema tome decenija, a da je ovaj pusti, sumorni grad bio svetska kulturna metropola. Imena umetnika na koja ćemo podsetiti u ovom tekstu sasvim to potvrdjuju. Samo, da li to išta govori o našoj budućnosti?

Prototip stranog posetioca Beogradu devedesetih godina: visok, proćelav muškarac obučen u sivo odelo, govori fraze pripremljene u svojoj poslovnici (obično ministarstvo inostranih poslova velike sile), drži dosadne konferencije za štampu u "Hajatu". Obično se toliko zaigra da nije svestan kako je njegovo ime postalo poznato samo zato što je njemu činovniku, izmedju tolikih činovnika, dopalo da "pobesnelim Srbima" prenosi teške poruke (uglavnom pretnje) svoje moćne administracije.
Ženski tip posetioca: hrabre i namrštene dame, a odmah se vidi kako ih "sve rane ovog sveta bole". Angažuju ih UN ili Crveni krst kao portparole ili specijalne izaslanike. Njihov silazak u "svetski Ad" za TV-stanovnika Zemlje još je dirljiviji i definitivno pokazuje razliku izmedju "civilizovanog sveta", Evrope, Zapada i "remetilačkog faktora pred novim svetskim poretkom".

"Kakav je to Beograd kad je moj dolazak vest dana", pitao se pre dve godine Igor Mandić. Ovakav: destinacija "sivih odela" i "hrabrih dama". A svet, vesnik normalnog života trebalo bi da stigne posle ovih "čistača mina". Hoće li? Može li se iz ove gluve pomrčine uopšte misliti o svetlosti svetskih prestonica? Može! Tako bi se dalo zaključiti čitajući i gledajući knjigu Radovana Popovića "Slavni gosti Srbije" ("Verzal-pres, Beograd 1998). To je jedan jednostavan i uverljiv podsetnik na vreme kad je glavni grad Srbije i SFR Jugoslavije bio mesto gde su svetske kulturne veličine dolazile svaki čas i to poslom (koncerti, izdavanje njihovih knjiga, izložbe, učešće na festivalima, nastupi u pozorištima, snimanje filmova).

Uzmimo za primer 1972. godinu. Nabrajamo imena: prvi je stigao francuski marksista Roze Garodi; pa dolazi filmski svet: Vitorio de Sika, Kirk Daglas, Piter Justinov, Robert de Niro, Monika Viti, Miloš Forman, Piter Bogdanovič, Mark Danskoj, Andžej Vajda, Sergej Bondarcuk, Liv Ulman, Mišel Pikoli, Bernardo Bertoluči... "Na ovaj beogradski festival (FEST) neočekivano su došli i američki kosmonauti Dejvid Skot, Alfred Vorden i Džems Irvin - astronauti ekspedicije 'Apolo 15', koja se iskrcala na tle Meseca: oni su pozdravili bioskopsku publiku u Domu omladine pre projekcije filma 'Hod po mesecu'. Na završetku FEST-a pevali su Žilijet Greko i Al Bano.

Posle je stigao "jedan od najpoznatijih tenora svetske operske scene" Plasido Domingo, za njim slavni pijanista Svjatoslav Rihter, pa Rene Kler, "najpoznatiji francuski filmski režiser"; "u skromnom hotelu 'Šumadija' na Čukarici odseda pisac Lajoš Zilahi"; poslednjeg dana avgusta u Beogradu je Viktor Sklovski, "jedan od najvećih književnih teoretičara, uvaženi član Akademije nauka Sovjetskog Saveza, koji je prijateljevao sa plejadom književnih velikana ovog veka kao što su Sergej Jesenjin, Ana Ahmatova, Aleksandar Blok, Andrej Bjeli, Hljebnikov, Mejerhold, Stanislavski, Gorki, Babelj;, Mandeljštam, Ljilja Brik, Majakovski, Aragon..."; u septembru je četiri koncerta održao Rej Čarls; mesec dana kasnije sopstvenim avionom je sleteo Herbert fon Karajan, a u Beogradu ga je već čekalo 98 članova Berlinske filharmonije. Slavni dirigent "sed, vitak i bodar za razgovor" pričao je: "Moja baka je rodjena i živela u Srbiji; srpskog porekla je i moja majka Marta koja je živela u Salcburgu." Pred Novu godinu opet je došao Plasido Domingo. To je bila prosečna, za sedamdesete godine, 1972.

Inače, odnos kulturni svet - Beograd, nije "ljubav na prvi pogled". Beograd je radom postajao svetski grad. Do šezdesetih godina ovog veka ovde su poznati stranci stizali retko. Alberta Ajnštajna je 1905. dovela žena; mladi arhitekta Šarl Zanere prošao je ladjom "na svom putu na Istok" 1911. ali to je znatno pre nego što će postati čuveni Le Korbizije; Lav Trocki je 1912. stigao kao tridesetogodišnji izveštač o zbivanjima u Balkanskim ratovima; Džon Rid će ovde biti (1915) pre nego što je napisao "Deset dana koji su potresli svet".
Pored neizbežne Rebeke Vest ("Crno jagnje i sivi soko") ostalo je zabeleženo da su ovde bili Migel de Unamuno, Rabindranat Tagore, Ivan Bunjin, Maksim Gorki... Od ovog poslednjeg je ostala i hvala jednom listu: "Kupim 'Politiku'. To je zamečateljan list. U njemu možeš da pročitaš sve... A ti znaš da ja poznajem sistem čitanja izmedju redova. Ali u tom listu našao sam samo to: istinu i samo istinu."

Posle Drugog rata Beograd je atašeu britanske ambasade Lorensu Darelu (posle napisao čuveno delo "Aleksandrijski kvartet") izgledao ovako: "Ljudi su poput krtica, preplašeni na smrt, snalažljivi, uznemireni. U medjuvremenu, američki i engleski levičari stižu u ovaj centar barbarstva, uporediv jedino sa najmračnijim dobom srednjovekovnog razdoblja, da bi informisali komuniste kako smo mi dekadentni i kako smo pred slomom. Hitler je bio dečja igra u poredjenju s ovim. Ako kapitalizam nije lep, onda je bar sto hiljada puta lepši, gospodskiji, slobodniji od ovoga."

Ali kako su se Tito i jugoslovenski komunisti udaljavali od Staljinovog komunizma, tako je i Beograd postajao sve privlačniji - i za Zapad i za Istok. Vec 1955. je ovde došao "najpoznatiji živi vajar sveta" Henri Mur. Savetnik naše ambasade u Britaniji Najdan Pašić i kulturni poslenik Stevan Majstorović (obojica dugogodišnji urednici NIN-a) otišli su u Murov atelje stotinak kilometara od Londona: "Mi smo, dakle, to gledali i pili smo čaj, a zatim smo mu predložili da organizujemo jednu njegovu izložbu u Jugoslaviji. On je to svesrdno prihvatio..." Mur je izjavio: "Poziv da posetim Jugoslaviju prihvatio sam s velikim veseljem. Moj prvi kontakt sa Srbijom datira još iz vremena Prvog svetskog rata, kada sam sa živim interesovanjem pratio ulogu Srba u tom ratu... Mi smo u Engleskoj čuli da se u Jugoslaviji stvara novi život i ja sam neobično zainteresovan da ga vidim..."
Evo kako se Mur susreo s "novim životom". Uglavnom je bio odlično primljen, ali onda "Narodni muzej nije smatrao zgodnim da u trenutku 'preispitivanja' prihvati nagovešteni poklon, jedno njegovo 'dekadentno' delo; a u Zagrebu i jedna nepristojnost: ideološki 'zdrava' majstorska trojka odbila je čak i da primi slavnog 'dekadentnog' kolegu."
Mur je, ipak, započeo topljenje sante socijalistickog leda. Slavnog glumca Denija Keja, koji je došao kao ambasador UNICEF-a, primio je i Josip Broz Tito. Piscima onda u posetu stizu Žan-Pol Sartr i njegova prijateljica Simon de Bovoar. Ona je izmedju ostalog zapisala: "Napustajući Beograd, bili smo zapanjeni bedom njegovih predgradja, a zatim duž prašnjavog i razrivenog puta - očajem sela..."

Godine 1957. vozom su stigli Simon Sinjore i Iv Montan, istaknuti umetnici i francuski komunisti i njih je na Dedinju primio maršal. Ona je kasnije zapisala: "Smatrajući nas članovima Partije, sa priličnom sarkastičnom zajedljivošću upitao nas je da li sada verujemo da on nije izdajnik koji se prodao imperijalizmu, kao sto su to na Zapadu govorili od 1948. do 1956."
Dašak slobode dovodi američkog pisca Vilijama Sarojana, pa slavne engleske glumce ser Lorensa Olivijea i Vivijen Li. A 1958. evo i Liz Tejlor sa trećim mužem Majklom Todom. Mužjak je "želeo da svojoj dragoj priredi neobičnu i originalnu večeru" u "Mažestiku" za dve hiljade zvanica i "zahtevao je da se izbaci sav nameštaj i da se u tom ambijentu organizuje nešto novo". I: "Na podu su bile šarenice, postavljene sofre sa tronošcima, a sve to opet dekorisano prizrenskim peškirima, o zidovima su bile anterije sa oružjem (kremenjače, jatagani). A na plafonu, naravno, ona crvena paprika. Tod je bio oduševljen..."

Samo što je Holivud otišao, avangarda dolazi: Semjuel Beket, pisac "Čekajuci Godoa", "škrt u izjavama, ali retko nekonvencionalan... podvlači da je posebno impresioniran vedrom i toplom atmosferom Beograda".
Posle je svirao "najveći džez muzičar XX veka" Luj Armstrong zvani Sačmo, pa držao predavanje Rolan Bart "pisac kapitalnih studija o Rasinu, mitologiji, Lojoli." Američki pisac Erskin Koldvel je o boravku u Beogradu (1961) znatno kasnije pričao: "Tada su mi bili potrebni susreti s ljudima koji me neće tretirati površno kao što mi se to kod nas dešavalo, s ljudima koji satima sede za stolom i druže se, pevaju neke pesme i uvek imaju strašno mnogo da kažu. Taj beogradski period je prosto izlečio moju dušu..."
Andžej Vajda, poljski režiser, Beograd vidi kao "fantastičan evropski grad, povezan sa svetom". "Poneo sam još jednu ideju za film: Sarajevo 1914. i priču o mladićima koji su izvršili atentat na Ferdinanda. Mislim da sam tu temu dobro razumeo i da razumem te mladiće. Ti su likovi veoma bliski poljskoj literaturi, Mickijevicu, Vispjanskom, bliski davnoj naivnoj fantaziji o tome kako se društvo može izlečiti plemenitošću i totalnim davanjem sebe za pravu stvar." Nekoliko godina kasnije Gavrilo Princip i "Mlada Bosna" će očarati i Orsona Velsa. "Glavni izvor bila mu je knjiga njegovog prijatelja Vladimira Dedijera - njega je Vels uzeo za saradnika na izradi scenarija." (Nijedna ideja, nije ostvarena).

Erih From, glasoviti psihoanaliticar, koji je od 1933. živeo u SAD, posle posete Beogradu piše tada mladom psihologu, pre godinu dana preminulom dugogodišnjem uredniku NIN-a Ljubi Stojiću: "Bio sam srećan kad sam ga dobio (pismo) jer sam pomalo počeo da brinem zbog Vašeg nejavljanja... Bilo je veoma ljubazno što ste me pretplatili na Jugoslovenski pregled i s nestrpljenjem očekujem da ga dobijem... Očekujem da ću se ovde, u februaru, sresti sa profesorom Petrovićem (Gajom) iz Zagreba. Pozvao sam ga da održi nekoliko predavanja na Univerzitetu. Takodje sam u kontaktu sa profesorom Markovićem (Mihailom)... Kako je profesor Rot (Nikola)? Da li je primio knjigu koju sam mu poslao?... Molim Vas pišite mi opet..."
"Dolazak (Igora) Stravinskog bio je za Beograd veliki kulturni dogadjaj", ali već sledeće godine tu su bili glasoviti majstor violončela Mstislav Rostropovič i njegova supruga operska diva Galina Višnjevska, pa jedna od najvećih balerina svih vremena Maja Pliseckaja, kompozitor Dmitrij Šostakovič, nenadmašni pijanista Artur Rubinštajn.

Alfred Hičkok, pošto je u Monaku obišao svoju filmsku ljubimicu Grejs Keli, doleteo je u Dubrovnik, pa u Beograd. Kad je obišao Kalemegdan govorio je: "Koliko ste vi tek imali da gradite kad se zna da su bombardovali i Nemci i saveznici. Lako je drugim velikim gradovima Evrope da se hvale svojom lepotom... Imate lep mali zoo vrt. Samo, ne svidja mi se što velikog slona držite vezanog! Zamolite upravu, ako može i u moje ime - da slona oslobode... Kazali su mi da je u vreme bombardovanja i zoološki vrt bio porušen i da su životinje bile pobegle na ulice, ali da su se same vratile nazad... Stvarno lepa priča - ne znam da li je istinita..."
Kad je 1965. gostovao pesnik Jevgenij Jevtušenko "prvi put se u Beogradu tražila karta više za neko književno veče... Medju srećnicima koji su ušli bila je i glumica Džeraldina Čaplin, kćerka slavnog komičara, koja je u to vreme snimala film u Košutnjaku."
Nobelovca Sola Beloua Beograd je vratio u detinjstvo: "Kao što znate, moji roditelji došli su iz Petrograda u Montreal. Varšava i Beograd bili su prvi slovenski gradovi koje sam video u životu. Stigao sam u Beograd zimi i video svoje detinjstvo: ulice zatrpane snegom, lica slična kao u Americi moje mladosti. Bilo je to vrlo dirljivo..." Te 1968. Bert Lankester je u Klubu književnika "išamarao svoju ženu, zbog ljubomorne scene koju mu je napravila", a Alberto Moravija kao novinar rimskog nedeljnika "Espreso" došao da razgovara sa Kočom Popovićem.

Krajem šezdesetih Beograd je već pomalo "razmažen" i poćinje da "bira". Tako je Mario del Monako, "čuveni italijanski tenor u šestoj deceniji života, koji ne peva kao nekad", od aerodroma do hotela prevezen u običnom "kombiju", a Djuka Elingtona na aerodromu je "dočekao Veliki džez orkestar Radio Beograda i odsvirao njegovu kompoziciju 'Uzmi voz A'." Ali i gosti su imali svoje zahteve. Mikis Teodorakis je došao sa sekretarom grcke KP i "insistirao na političkoj poseti, tražio telohranitelje, policijsku pratnju na motorima".
Jedan od najuglednijih pisaca sveta Robert Grejvs ("Ja, Klaudije", "Zlatno runo", "Grcki mitovi") je oktobra 1970. u Beogradu pošao u bioskop da vidi film "Grk Zorba". Novinarima je pričao: "Reč Serbia od velikog je značaja u mom životu. Jula 1914. moj prijatelj Džordz Malori provirio je na moja vrata i povikao: 'Serbia je zaratila!' Od tog trenutka svet se iz korena promenio!"
Nepravda prema Mariju del Monaku je, ipak, "ispravljena": već 1971. je pevao dve večeri i bio tretiran kao živa legenda. A i Ela Ficdžerald, koja je 1961. pevala pred polupraznom salom Doma sindikata, doživela je ovacije.

Sedamdesetih godina Beograd je, zaista, svetski kulturni centar. Detaljno nabrajanje imena u ovakvom tekstu gubi smisao, ali evo ih jos nekoliko: Ežen Jonesko je došao kod Mire Trailović da poseti "teatar koji je prvi u Jugoslaviji izveo jedno moje delo"; svirao je najveći gitarista sveta Andreas Segovija; bili su Frensis Ford Kopola, reditelj "Kuma", Bulat Okudžava, "sovjetski ekvivalent Boba Dilana", slavni engleski reditelj Piter Bruk, slavni ruski reditelj Jurij Ljubimov, češki režiser Jirži Mencl ("Strogo kontrolisani vozovi"), Šarl Aznavur, Pjer Paolo Pazolini, Klaudija Kardinale, Hans Magnus Encensberger, prva violina sveta Jehudi Menjuhin, pisac svetskih bestselera Džon Apdajk, Gream Grin, Bernardo Bertoluči ("XX vek"); plahoviti Roman Polanski je u ljutnji - zato što je najavljeno da će njegov film "Tesa" biti prikazan uz simultano prevodjenje, a ne titlovan - otišao iz grada; knjiga Česlava Miloša "Zarobljeni um" važila je za "bibliju jugoslovenskih intelektualaca"...

Različito su stranci videli Beograd. Ali za kraj ove priče - u nadi, ipak, da se ovaj grad i ova kultura mogu vratiti na mesto gde su ne tako davno bili - citiraćemo veliku filmsku zvezdu Džeka Nikolsona: "U Beogradu sam prvi put. (Bilo je to 1973.) Došao sam i zato što nikad još nisam bio u ovoj sredini, na istoku Evrope. Za kratko vreme sam utvrdio dve stvari, za mene vrlo važne: jede se izvrsno, a pristup filmovima je mnogo intelektualniji nego u Americi."
Odlična preporuka. Za svaki grad i svako vreme.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sre Nov 18, 2009 12:32 pm

BEOGRAD

Ti trazis grad u gradu Beogradu,
a on se veselo prebrojava.
Bas kao da izgovara, slog po slog,
najtoplija imena ovog sveta:
Spasoje, Vukasin, Milivoje, Ja Aco,
Petronije, Ranisavka, Leposava, Ja Strajo.
Pomislis: gorak je grad
zbog neispunjenih prostora u sebi,
tamo nekih taraba, tresanja i dvorista
sto zute seoskim letom.
Tada se dogodi cudo:
grad ti se usred vida za dva koplja ozida.
Toliko da se zbunis.
Al opet prozivka iskreno najsaljivija:
Ja Mitar, Jevstasije, Milomirka, Ruza.
Ja cedni otac Pantelija i Grozda.
Ti trazis grad od Cvetka i Kalemegdana.
A on izmice ka Savi.
I uz put vidis ljude kako se zagledaju
u neispunjene prostore u sebi:
u tamo neke tarabe, tresnje i dvorista
sto zute seoskim letom.
I tako- do prvih ladja.
A grad izmakne ka Dunavu.
Ali kada je sve vec jasno
i vise nema povratka,
prepukne grad na najgradskijem mestu.
Koliko da se provuce harmonika.
Pa opet tamo neka taraba, tresnja i dvoriste
sto zute seoskim letom.
I kaplju, slog po slog,
najtoplija imena ovoga sveta:
Radovan, Ja Ljubinko, Ilija, Velizir, Vasa,
Milisav, Ja Lazar, Andjelko, Andjelija, Sava,
Svetozar, Radomir, Lepotinjka, Ja Arsa.
Ti trazis grad u gradu Beogradu.
A svirala kroz pesmu progovara.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od MustraBecka taj Sub Maj 29, 2010 11:52 pm

BEOGRADSKA TVRÐAVA

Ko nauči naše oči da se udvaraju
vekovima?
Kule su navikle
da ih na put isprate
zidovi.
Zidino gorka, u tvoje su žile
utekle dve vode.
Koliko je u tebi naših
pogleda prenoćilo!
Zide, rane pitaju da li
pobednici mogu nastaviti
hod k suncu.
Zide, koji omeđuješ vreme,
ne prostor,
čuvaš li milost za dane
što su u tvom srcu stali?
Seti se svoga imena,
budući grade!
Iz tvoga je grla
niknuo svet,
sličan kamenu i bronzi,
a ipak
od njih različit.
I zašto onda reći ne
našim nedovršenim očima?
Neda Kovačević
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od Vedrana taj Čet Jan 27, 2011 10:15 am

Tu negde iz coska


Ponekad i ono sto nam je tu, nedaleko od nas izgleda nedostupno, jer nemamo zelju da saznamo vise. Avala je divna destinacija za jednodnevni izlet. Povedite decu, prijatelja, roditelje...pa cak i sami da krenete naravno ako nemate fobiju od liftova i visine.....Ulaz je samo 50din...A pogled sa tornja ...nezaboravan. Nista manje interesantna je i okolina...Grob neznanog junaka, koji sam ja recimo zadnji put obisla jos kao dete. Ipak, na neka se mesta treba vracati, pa makar da nas podsete na neke davne trenutke koje smo tu doziveli.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Volim Beograd

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu