Vizantijski erotikon

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Vizantijski erotikon

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 8:54 am

Опала тржишна вредност девица

Хришћанство и еротика, како показује искуство, узјамно се не подносе нарочито добро. Понекад се чини као да су једно на друго љубоморни јер одвише жарко желе да човека присвоје целог, без остатка и заувек.
Већина старих религија с којима се рано хришћанство почело да се сусреће, није видела у еротици тек нешто пуко биолошки. Напротив, еротика је припадала и “светом” подручју религиозности. Разлика између хришћанског и претхришћанског схватања еротике темељи се, између осталог, и на различитом схватању појма “светог”.
А светом је потребна заштита од профанизације. Ту заштиту осигурава забрана, табу. Његов је задатак да обезбеди ред у васељени. Ко га наруши, ставља у покрет снаге којима тешко да је више у стању да управља. Али, с друге стране, повредивост самог табуа је формулисана само наизглед апсурдно: табу постоји да би се кршио.
Такорећи физиолошки је евидентно да је девица првенствено табу. Девичанство је тајанствено благо у којем је још увек присутна првобитна космичка “чистота”. Његова “тржишна вредност” у грађанском друштву само је бледи одсјај тог принципа. Богиње девице, попут Атене, која чак и није плод полног спајања већ сасвим чиста излази из Зевсове главе, или Артемиде, којој се не може некажњено удварати, модели су пантеона богова. Рецимо, жртвовање једне девице пре поласка у рат сматрало се делотворнијим од ма које друге жртве. Но, девичанство је бесплодно. Само његово кршење гарантује наставак живота.
Еротика, као саставни део широке области светости који је потребно поштовати у хришћанству, може полагати право на много мањи, суженији животни простор него у већих паганских религија. Она има легитимно право на признање само тамо где је морално чиста и беспрекорно добра. Како светости има само тамо где је чист дух, једино у Богу, тако се и изгледи еротике смањују утолико колико је више телесно и сексуално одређенија.
Зато и не чуди што је црква већ од самог почетка трошила сва расположива средства да старе еротику и с њом повезане религијске идеје стави ван снаге. Често није презала ни од претеривања. Преузела је табу девичанства готово наслепо и неговала га с изненађујућом брижљивошћу. Од доживотно девичанства је створила идеалну животну форму хришћанина, надмоћну свакој другој.
Контрастом између таквог табуизираног девичанства, које се уздизало као трајна животна форма, и брака, који је још само муком могао да се оправда, до извесног степена је доведена у питање читава област полности. Пошто је с повредом девичанства морало да се рачуна као с неминовношћу, а уколико библијско “рађајте и множите се” није требало доводити у сумњу, цркви је преостало да кршење табуа толико сузи и загорча, да је теолозима на крају тешко падало да чак и о браку било шта лепо кажу. Није вредно ни помињати ванбрачне полне односе.
Византија је пре свега морала да се разрачуна са свим што су јој први векови хришћанства оставили у наслеђе – пре свега поруке Библије, нарочито Новог завета. А у њему несумњиво важну улогу има аскеза – одрицање увек “Царства божјег ради”. За апостола Павла је девичанство и безбрачност стварни хришћански идеал, па прижељкује да сви живе без брака, као и он сам. Али од тога не прави заповест: ко жели да се венча, нека се венча. Додуше, за њега је брак једва нешто више од могућности да се полни нагон, ако се већ не може обуздати, усмери у друштвено признате токове и неутралише у моногамном браку: У Првој посланици Коринћанима он пише: “Боље је женити се и удавати неголи упаљивати се”. У таквом браку проповеда неограничену узајамну сексуалну расположивост партнера, али мисли да би било боље да они “који имају жену буду као да је немају”. Међутим, несигуран је то концепт.
Апостол, ипак, није толико ригидан у Посланици Ефесцима, где говори чак и о љубави: “Дужни су мужеви да воле своје жене као своја тијела, јер који воли своју жену, самога себе воли. Јер нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и негује, као и Господ Цркву”. Ипак, у схватању оног времена мушкарац је ипак тај који у браку “даје” и тиме “усрећује” жену и чини је људским бићем. Мушкарац је глава жени, жена је “уд”, као што је Христ глава цркви. Ова посланица имала је мање одјека него она Коринћанима и јер је била погоднија за теолошке спекулације. Уз то, тада је још увек постојао контакт хришћанства с јеврејским сектама снажно обојеним аскетизмом, које су – насупрот Старом завету – биле непријатељски настројене према сваком облику телесности и еротике.
Веома је био утицајан “персијски” пророк Мани, који је 274. или 277. умро за своја убеђења. Црква коју је основао негативним сматра све могуће врсте људског делања, нпр. припремање одређених јела, лов, рат, земљорадњу и, наравно, пре свега, људско размножавање. Присталице су класификоване на “савршене” и “одабране” на једној страни и несавршене “слушаоце” на другој. Само одабрани су примили “велики печат” на “уста, руку и у крило”, јер се уздржавају од сваке врсте полног општења, али и конзумирања меса и вина. Манијева мисија је постигла неслућен успех, многи су му кругови били нарочито склони – жене можда нарочито – да се ослободе брака какав је до тада уобичајен.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijski erotikon

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 8:55 am

И у браку је најбоље не дотицати жену

У неким круговима младог хришћанства убрзо се развила етика, која у принципу одбија сваку врсту полног општења, и брачног и ванбрачног. У предвизантијско време нарочито је на томе инсистирао Маркион, богаташ с Црног мора. Како због свог учења није могао опстати у отаџбини, склонио се у Рим и тамо основао своју цркву. Она не само што је потпуно одбацивала Стари завет, већ је врло критички прихватала и Нови. Маркион је у посланицама апостола Павла нашао потврду за своје поимање девичанства и непомирљиво непријатељство према свему што је повезано са сексуалношћу, па у своју цркву није примао никога ко није желео да се потчини забрани брака. Због своје ригидност ни на Западу није имао успеха.
Уопште узев, изгледа да је Сирија била нарочито плодно тло за антиеротску аскезу. За тамошњег црквеног оца Татијана, као изричитог непријатеља свега што се назива грчко-римска култура, брак је темељно нехришћанска институција. Сматран је предводником секте енкратита, која је од правог хришћанина захтевала далекосежно уздржавање, нпр. од меса и вина, а посебно брачног општења.
Сасвим збуњујућа је мржња према женама, неизоставно повезана с антисексуалношћу, нпр. у апокрифним јеванђељима, као што је апостола Томе. У њему аутор налаже апостолу Петру да захтева од Христа да своју мајку Марију “отера” јер жене нису достојене живота. А Исус одговара: “Узећу да од њих начиним мушкарца, како би и оне постале живим духом, попут мушкарца. Јер жена која постане мушкарац, ући ће у Царство небеско”.
За Тертулијана Картагињанина стара библијска заповест “рађајте се и множите” укинута је Новим заветом: “Они који имају жене да буду као да их немају”. И како је разлика између брачног општења и проституције искључиво у томе што је прво легализовано, а потоње не, за мушкарца је најбоље да уопште “не дотиче жене”.
Изузетак међу великим хришћанским учитиљима је Климент Александријски, који се изразито залаже за брак и уз сву похвалу девичанства чува да лук не затегне сувише. Међутим, у Византији нема наследника сличног квалитета.
Но, дискредитовање, забрана брака и размножавања је “природу” сугурно подстакла на то да се окрене другим, помоћним излазима. То је у извесној мери поспешивало абортус, који, изгледа, у касној Византији уопште није био реткост. Сексуална слобода мушкараца била је осигурана и без забране брака коју су проповедале секте. Међутим, немали број жена је вероватно из “морала” секти извукао право на такво слободно понашање, какво у браку ни у којем случају нису могле очекивати.
С почетком Византијског царства, односно премештања седишта из Рима у Цариград и еманципацијом хришћанства под Константином Великим започитење нова епоха историје цркве. Византијска црква се не задовољава само претензијом да себе назива православном. Пристајање, пак, уз православље, за становнике Византије није било само пристајање уз религијско учење једне цркве већ и изјашњавање за Византијску имеприју уопште, те идеологију и ритуал који је карактерише. Православље је тако истовремено и политичка ортодоксија.
Упркос идеологији политичке ортодоксије, просечни становник Византије је имао довољно здравног разума да разликује бесприговорне религиозне захтеве од релативних аспирација државе. Но, баш због слабости црквених санкција – црква је познавала само религиозне дисциплинске мере – насупрот строгим казнама државе, било је лакше оглушити се о црквене захтеве него државне.
Теолози су се заиста ретко лаћали тога да етичке постулате Новог завета припреме за употребу у свакодневном животу хришћанина, а и кад би то радили, онда је то најчешће било у форми проповеди, условљених ситуацијом и без доследног ослањања на надређене принципе. Много темељније се приступало монашком животу, чије су врлине величане и разматране најтананије душевне вибрације подвижника.
“Нова” православна црква се пре свега разрачунавала са свим оним што је преузела из времена прецариградске цркве. Међу личностима чије теорије почињу да дају тон православљу, а њиховом ауторитету се добровољно покоравало, импозантна је у 4. веку била појава архиепископа Евстатија из Савесте у Јерменији. Рођен у Малој Азији, студирао је, као и многи његови земљаци, у просвећеној Александрији, али је тамо упознао и египатско монаштво и трајно се одушевио његовим идеалима и ригорозном аскетском праксом. Након повратка кући пропагирао је те идеале и праксу како је најбоље умео, придобивши бројне монашке следбенике, за које је формулисао строга правила.
На црквеном сабору одржаном у Гангри у Пафлагонији, много је приговарано “евстатијанцима” што су неограничено и потпуно осуђивали брак. Они су, изгледа, венчаним мушкарцима и женама давали на знање да не могу да гаје ни најмању наду у вечно блаженство. Тако се догађало да су жене напуштале своје мужеве и излазиле из брака да би живеле слободно и без новог везивања. Наравно, нису то радили да би се придружиле некој од манастирских заједница.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijski erotikon

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 8:55 am

Веселе супруге беже од мужева

Присталице архиепископа Евстатија, иначе пореклом из Јерменије, плашиле су људе да ако су у браку, не могу рачунати на Царство небеско, па су жене након напуштања мужа, уместо уздржавања, неговале браколомне односе. Неке од њих су одсецале косу и облачиле мушку одећу, презирући тако “знак своје потчињености” и видљиво ставиле тачку на кметство брака. “Евстатијевци” су у одбијању ишли толико далеко да су чак бојкотовали и учешће у богослужењу које води ожењени свештеник. Но, они су тиме разлабавили и породицу, као основну матрицу стабилног друштва. Мајке се више нису бринуле за своју децу и родитеље, чак су и робове хушкали против господара.
Нешто касније појавио се и покрет месалијанизма, “молитвеника”. Њихово полазиште нема ништа заједничко с еротиком или сексуалношћу. Библијску заповест “молите се без престанка” они су интерпретирали дословно и од ње очекивали чудеса. Сматрали су да се само молитвом човек може ослободити злог демона који се у њему настанио, а против њега чак и крштење мало или нимало не помаже. Њоме се стиче она славна апатија (бестрашће), човек постаје апсолутно слободан и може се одрећи сваке муке, рада, поста и сваке врсте аскезе.
Ипак, моногамни брак, у највећма хришћанској држави Византији, дуго није уживао довољну заштиту, па је конкубинат био, иако с бројним ограничењима, правно важећи све до краја 9. века.
Василије, касније назван Велики, епископ Кесарије у Кападокији, већ за живота је био велики ауторитет и изван територије своје епархије јер су његови канони постали обавезујући за цело православље. Био је и један од великих проповедника свога доба, али и готово нешто попут оца византијског монаштва, које се временом почело знатно разликовати од оне ране, необавезујуће египатске варијанте. Византијски монаси се упорно позивају на њега, пре свега када желе да нагласе узорност свог сталежа. Они су убрзо постали друшебрижници византијских лаика и имали на њих утицај којим се немонашки клер није могао похвалити.
Одлучујуће полазиште Василијеве ригорозности почива на доктрини о карактеру греха. За њега не постоји “ситан грех”, који за собом не би вукао претешке последице, већ само “смртни греси”, који без даљег повлаче само вечно проклетство. Он при томе не изузима ни огрешења која се праве из непажње или чак због незнања. Тако и најмањи лапсус, ма колико изгледао свакодневан и безазлен, без даљег повлачи за собом казну пакла ако грешник није правовремено изразито окајао грех. Али до тог кајања једва да може доћи јер човеку у свету сувише тога одвлачи пажњу да би могао уопште постати свестан својих грехова. Само је монашки живот узорно хришћански, који доноси обећано спасење. А оно, по Јеванђељу, се не може досећи без безусловног одрицања од богатства, брака и породице.
За практични живот, пре свега монахов, Василије је извукао најригорозније закључке. С родитељима, ако живе по строгим нормама хришћанског морала, син, који је постао монах, може се само понекад сусрести, али су као садржај разговора дозвољене само теме које утврђују у вери, али никако о породици. Уколико родитељи не одговарају уобичајеним моралним стандардима, монах с њима више не сме да одржава односе, а поготову да их слуша. Најбоље се монах понаша ако се стиди своје родбине и биолошке родитеље уопште не посматра као праве родитеље. Он за њих такође не треба да се моли чешће или изразитије него за остале људе. А о општењу са женама из света не сме никако ни да буде говора. Јер, жена је у сваком погледу највећа опасност за сваког човека. Грозно је кад мушкарац иде жени, а још горе кад жена дође мушкарцу. По Василију, монах који напушта своју келију практично већ ставља на коцку своју смерност. Свој је поглед управио ка свету и оно што му упада у очи није само жена већ блудница, која жели да га заведе. Чак и кад се одбрани од ње и поново врати у своју келију, он више није исти, јер постаје немаран, слаб и болестан.
Опширно се регулише и општење између калуђера и калуђерица: место и време морају одговарајуће да се одаберу да не би настале неприлике. Зато мора да буде више сведока. Наравно да се Василије бавио и опасностима од хомосексуалности у манастиру. Међу младим монасима не смеју да се негују приватна пријатељства. Уколико двојица желе да разговарају, потребна им је посебна дозвола. За столом не смеју да седе један поред другога и њихови кревети у спаваоници не смеју да буду један крај другог.
Све је код Василија у знаку изразитог непријатењства према телу. Јер допуштена је само брига за душу и не сме се показивати ни најмање занимање за “остало”. Телу треба служити само кад је то најхитније неопходно, јер аскеза треба да ослободи душу из тамнице тела. Ко се без преке потребе бави косом и одећом, тај је несрећник, боље речено, грешник. Иоле држати до фризуре и неге спољашности једнако је бестидно као и проституција и браколомство.
Кесарија у Кападокији, где је Василије деловао, сигурно није била безначајан град, али је била далеко од великих центара узаврелог медитеранског живота, а свакако се није могла поредити с Антиохијом и Цариградом, који су били у делокругу чувеног проповедника и епископа Јована Златоустог.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijski erotikon

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 8:58 am

Од Адама није било већег глупака

Јован Златоусти је унео у цркву проповеднички и пастирски таленат, какав у православљу никада није поново достигнут. Као становник цариградске метрополе, познавао је и све пратеће појаве урбане свакодневице и притисак потреба уопште. Зато не ређа у гвозденом поретку једну максиму за другом, заповест поред заповести, већ уводи нијансе, како би славио девичанство као свеопшти идеал хришћанског начина живљења. Оно представља највеће могуће приближавање животу анђела, па и чак и засењује, јер су анђели поштеђени сталне борбе за свакодневно очување идеала. Златоусти, епископ цариградски, веома је добро знао да је у његовом времену, као, уосталом, и раније, немали број оних посвећених девичанству и Богу изневерио свој завет. Он чак упозорава да се за завет не опредељују без искушеништва или само из презира према браку.
Међутим, постајање брака представља као богоугодну хришћанску институцију. Ако представници идеала девичанства срозавају вредност брака посматрајући га као нешто нечисто, онда им он мора рећи да тиме негирају сопствено девичанство, јер је и оно произашло из брака, па нешто чисто као девичанство може настати и из нечистоће. Брак, у основи, ипак третира само као институцију за слабе, али ако већ мора да постоји, онда се мора усмерити према девичанству. Због тога у браку нема места за “окрепљење и задовољство”, и бестидно је попустити пред таквим жељама. Он у суштини постаје инструмент полног задовољења, пре свега мужевљевог.
За Златоустог више ни деца немају значајну улогу. Јер свет је, по њему, већ довољно насељен, тако да потреба за порастом становништва, којом су очигледно баратали противници идеала девичанства, не може више оправдавати брак. Па и кад би постојала потреба за порастом становништва, морало би се поверити Богу да тај проблем реши и без сексуалног повезивања. Они који се жале на пад броја деце тим аргументом само желе да оправдају своју сексуалну незаситост.
Да би још више огадио брак, Златоусти, попут неког циника, набраја сву муку и напор, разочарање и патњу који се током брака могу накупити с обе стране. По њему су свим женама заједничке особине злоба, бритак језик и брбљивост. Затим манија улепшавања, њихова сујета и наметљивост. Чак и добра жена непрестано оптерећује мужа својим бригама о домаћинству и деци, па му не оставља времена да поглед макар и накратко упути ка небу. Овај славни проповедник ипак признаје да жена увек пати услед бруталности, презрења или љубоморе мужевљеве. Додуше, наглашава начело апостола Павла да брачни партнери у полном општењу у свако доба без ограничења једно другом морају да буду на располагању, али да жена ипак не располаже својим телом, већ је робиња мушкарца. За њу нема одступнице, за мушкарца, очигледно, има.
Жена остаје погођена, али је и сама крива за то, јер без Евиног пада не би ни беда брака уопште дошла у свет. (А и бројне жене у историји сносе кривицу за пропаст својих мужева). Наравно да је Адам постао сукривац, али се не да ни поредити колико Ева. Ту аргументацију је Златоусти користио у друштву бројних црквених отаца, којима очигледно није много сметало да Адама означе као глупака. Збир својих знања о жени извлачи из Старог завета, а посебно тврдњу “Свака је злоба мала у односу на женску злобу”.
Како баш брак вређа достојанство жене и ствара од ње сужња, алтернатива је управо девичанство. Само као девица жена је слободна, више не припада мушкарцу, већ јој је једини господар Христ.
Да би истакли пракривицу жене, неки теолошки писци нису презали од тога да изокрену библијски извештај о првом греху. Тако аутор једне проповеди минимизира библијску улогу змије и кривицу сваљује само и искључиво на Еву. Она је Адама непрестано остављала самог и скитала по рају у потрази за приликом да почини блуд. Да је остала уз Адама, уопште не би срела змију, јер “одвојена до мушкарца, жена постаје бестидна, чак и ако би се нашла у друштву анђела”.
У једној збирци теолошки списа из 6. века елаборира се и став из Библије по којем “жена у цркви мора да ћути”. Та се забрана објашњава чињеницом да је Ева преузела на себе да Адама подучи и просветли (“бићемо као богови”) и тиме изазвала прагрех. Тим погрешним речима жена је заувек изгубила право да ишта прозбори. Аутори након тога нижу десетине погрда упућених жени, од извора све покварености до свратишта свих блудника, од уништавања младих мушкараца до бодежа у срцу сопственог мужа.
Источна варијанта хришћанства није се много разликовала од западне. Већ је Тертулијан био мишљења да удата жена жртвује драгоцено добро девичанства, сасвим једноставно, својој пожуди. Августин не зна заправо није ли општење у браку већ као такво грех. По њему, и мушкарац треба да се одрекне ужитка, пре свега јер не сме “месо једне једине волети ради ње саме”. Јероним, пак, мисли да удата жена може задобити вечни спас само ако престане да буде супруга. Ако жена није монахиња, теолози су имали за њу поштовање само кад би се као узорна девојчица, примерно код куће затворена и надзирана, посвећивала својим кућним и религиозним врлинама, или би као удата жена или смерна удовица – која треба да се радује што је утекла браку – стрпљиво подносила своју судбину.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijski erotikon

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 8:58 am

Љубоморни муж до смрти тукао светицу

Ако је удата жена хтела да следи задате узоре византијске варијанте хришћанства добро би чинила ако би већ у трудноћи дете које је чекала посветила Богу, односно резервисала га за девичанство и живот у манастиру. У томе је било и оправдања за њено сексуално “огрешење”, јер како се славни теолог Јероним једном изразио, у девичанству детета жена налази одређено поравнање за властити губитак девичанства при зачећу свог потомства. Нису сви теолози били тако ригорозни, али су они најстрожији имали много већи ауторитет.
Праву љубав између равноправних партнера готово нигде не помињу православни мислиоци оног доба. Ма колика у позноантичко време била неморалност жене, због које су се неки црквени оци толико узбуђивали, сигурно да је она одговарала неморалности света мушкараца. Но, мерило се, као и обично, двоструким аршинима, а теолози нису чинили ништа да уједначе меру. Што су се мушкарци умереније понашали једни према другима, то се силовитије могле кудити жене. Оне су у православљу неретко постајале дивљач за одстрел. Теолози свакако нису имали намеру да женама усаде самопоуздање, а мушкарци су из тога извлачили корист. Као “равноправна” у “истообавезна” жена се сматрала искључиво у строгој аскези. Чак се признавало да она може у томе да и превазиђе мушкарца.
Тако је брак остао безличан, мада по правилу незаобилазан. Изгледало је да је најбоље да се жени наметне онолико ограничења колико је год то могуће. Све женствено што би пожелела себи да приушти бивало је прокажено. Хришћанство је жени обезбедило једино место мајке. Тако она не сме да се шминка или дотерује, непожељно је безазлено ћаскање у женском купатилу или на тргу испред цркве, те повремени плес или мало музике.
И законодавство у томе помаже. Мушкарац који бије своју жену поступа као дивља животиња, сматрао је Јован Златоусти, али Василије, такође много поштовани византијски теолог, сматра како жена нема права да због тога подноси тужбу за развод. Ни Јустинијанова допуна закона не даје злостављаној жени право на развод, док мушкарац може да се разведе чак и ако супруга обедује или разговара с неким човеком без његовог знања, посети купатило или театар. Наравно, та ограничења за мушкарце не важе. Да се жена разведе муж мора да је отворено и трајно чинио браколомство.
Многе канонске одредбе иду тако далеко да жену данима искључују из цркве само ако је јавно разговарала са неким њој непознатим мушкарцем. Дуже траје црквена казна ако пољуби неког мушкарца или га само додирне, чак и ако се осим тога ништа није догодило. Јер, жена је, као што је то наводно “општепознато”, у стању да доведе у искушење сваког мушкарца, чак и ако му допусти да јој пољуби руку, јер овај жели да јој се захвали за неку услугу. Углавном, жена остаје нечиста. Њој је било забрањено да током менструације прими свете тајне, па чак и да крочи у цркву. Њу није смела да похађа ни 40 дана након порођаја. У таквом стању је изузетак једино ако је у смртној опасности. А интимни однос у браку искључује из причешћа оба супружника за тај дан.
При васпитања младих мушкараца никаква пажња није полагана припреми сусрета са женом. Златоусти у расправи о охолости и васпитању деце препоручује родитељима да свог младог сина што пре ожене како би га држали подаље од блудница. У предугим стиховима епископа Амфилохија Иконијског упућеним једном младом рођаку свакојаки су савети од подстрека ка богобојазности и драгоценом образовању до избегавања позоришта и тркалишта. О будућој супрузи ни реч. А младић није био никакав кандидат за свештеника или монаха.
Не изненађује ни што су удате византијске жене изузетно ретко канонизоване. Када се апстрахују мученице, које су уживале посебан статус, девице и богоугодне удовице далеко су бројније од оних које су имале супруге. Две од њих су биле царице, па су их неки хроничари проглашавали и “династичким” светицама. Шпањолка Плакила, жена цара Теодосија Великог, умрла 386. била је позната по свом доброчинству. Можда је и то што је њен супруг ангажовао моћног говорника Григорија Назијанског да одржи комеморативни говор била пресудна да јој отвори пут у календар светаца. Друга канонизована владарка била је Теофана, прва жена цара Лава ВИ, преминула 893. Није нелогична претпоставка да се њеним слављењем желело исказати неодобравање, које су изазвале цареве сексуалне авантуре и непоштовање легитимне жене. Треба споменути и свету Марију, звану “Млађа”, жену једног високог официра у провинцији, која је умрла 902. од безмерних шиканирања њеног љубоморног мужа.
Изгледа да жене у Византији нису о мањој вредности свога пола мислиле другачије од мушкараца. Чини се да су најјачи утисак остављале лепотом. Калуђерица Касијана је у 9. веку писала песме, али је пре одласка у манастир приликом једног такмичења у лепоти пред царем Теофилом, својим “дрским” одговором на једну нетактичну владареву примедбу проиграла његову наклоност. Круна јој је остала ускраћена, па је иза себе оставила меланхоличне стихове: “Бити жена, чак и кад је лепа, у томе нема среће / Лепота јесте утеха нека / Кад ње нема, зло је двоструко веће / А сад је ни утеха не чека.”
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijski erotikon

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 8:59 am

За папучића из виших кругова византијског друштва прави пример био је велики војсковођа Велизар. Дозвољавао је да га непрестано вуче за нос супруга Антонина, која је, можда под заштитом царице Теодоре, цинично исмевала овог јунака прослављеног у бројним биткама.
Међутим, ни владарке нису водиле нимало рачуна ни о православном “лепом понашању” и респекту опомињућих речи црквених великодостојника. Против дворских сплетки супруге императора Аркадија, царице Еводкије, јавно је придиковао поштовани проповедник и епископ Јован Златоусти, али је она успела га уклони из црквене хијерархије. Њена ћерка Пулхерија, титулом авугусте одликована сестра цара Теодосија, у политици је брата водала као на повоцу. Чак је одредила и с ким се може оженити. Чувена Атинаида из Атине, као царица названа Евдокија, високообразована дама, имала је довољно куражи да се и после наметнутог развода од цара и прогонства из Цариграда, раскошно смести у Јерусалим и оданде неретко извргава верску политику свог бившег мужа руглу. Ерос се претворио у убиствену мржњу и ниједан гувернер покрајине Палестине није се усуђивао да осујети њено деловање. Вирина, жена цара Лава В, није никако желела да се после смрти мужа задовољи статусом удовице. Стално је сплеткарила, не без успеха, против свог зета, новог владара Зенона, стала је иза узурпатора круне и чак издавала царске повеље, што иначе смеју да чине само императори.
О царици Теодори, жени Јустинијана И, писано је доста, пре свега у стиховима. Свакако је била енергичнија од свога супруга, а вероватно и паметнија. Она је употребљавала не само ту памет већ и величанственост своје женске појаве, па тиме стекла довољно непријатеља. Међутим, цариградске жене су очигледно у великој мери уживале њену заштиту пред мушком самовољом. Бар је летописац Прокопије мислио да су “сад готово све жене морално искварене” и не показују послушност војим мужевима. А већина њих је због страха од царице супругама допуштала све.
Мартина, сестричина цара Ираклија, коју ју он против воље цркве узео за жену, после смрти владара није била вољна да се повуче с престола. Мада народ није желео ни да чује за њену регентску улогу над младим царевићима и само синове признавао као императоре, она дуги низ месеци није одустајала од своје игре, све док није пала као жртва страшног револта 641.
Ирина је за православне монахе и све побожне у византијској империји била велика царица, која је преступничким иконокластима дошла главе. Али под плаштом побожности она се с несмањеном жестином одавала својој жеђи за влашћу и није презала ни од чега. На крају је наредила да се ослепи њен син Константин, једини легитимни наследник, како би и даље могла да влада. Са својим евнусима водила је политичку игру све док није постала жртвом свог министра финансија, који више није могао да мирно гледа како она својим бесмисленим поклонима настоји да што више рашири глас о својој побожности и доброти и тако упропашћава државу.
Царица Теофана је у 10. веку стигла до трона право из крчме свога оца. А гостионице и њихови власници били су у Византији на лошем гласу јер је крчма увек и истовремено асоцирала на јавну кућу. Теофана, чије је првобитно име било Анастасија, важила је за најлепшу младу жену престонице. Распусни престолонаследник, потоњи цар Роман II, очигледно је на ноћним походима са својим компањонима открио Анастасију и дозволио да га она заведе. Он је умро после пет година владавине, али његова Теофана није била расположена да изиграва удовицу одану Богу. Успела је да уплете у своју “мрежу” чувеног генерала Нићифора Фоку, који је ионако претендовао на круну, и поново постала царица. Од Фоке су побожни кругови до тада очекивали да се свући официрску униформу и на Светој гори се замонашити, јер је, наиме, био познат по свом аскетском начину живота.
Теофана га је навела да промени ставове, али на дужи рок тај неотесани ратник јој је ипак постао неподношљив и она је свесрдно помагала атентат на њега. Убица, Јован Цимискије, постао је његов наследник и желео да Теофану опет учини царицом, међутим, патријарх је уложио свој вето и Цимискије је дао предност круни над лепом Теофаном. Беснећи по двору уз најпогрдније псовке – вероватно се сећајући времена проведеног у крчми – она је протерана из града и заједно с мајком смештена у један манастир.
Цар Константин IX Мономах се неко време код својих дворана излагао руглу невештим скривањем метресе Склирине, све док није смогао храбрости да је званично уведе у двор. Алексије I Комнин није се никад одвојио од кецеље своје мајке Ане Даласене – и вероватно је добро учинио што није. У борбама око престола након смрти Манојла I, кад је његова удовица владала уместо малолетног сина и при том се послужила интимном помоћи регента Алексија, који је, по свој прилици и сам желео да постане цар, најбоље се “доказала” једна од старијих сестара малолетног цара, Марија. Ратоборна жена луде храбрости, није се устезала да заврбује једну на брзину скупљену групу узурпатора и с њом запоседне стратешки важне тачке у околини и испред цркве свете Софије. Одатле се сатима борила против регентових трупа, док најзад није била приморана на предају. Јоланда од Монферата, жена цара Андроника II, који је очито био нездраво религиозан доколичар, одлучила је напрасно да га напусти и из Солуна водила сопствену политику, која се уопште није уклапала у званични државни курс.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijski erotikon

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 8:59 am

Историчар цркве Евгарије је забележио да је пред крај 6. века било у Палестини монаха тако савршених да су били отпорни на сваку чулну страст и пожуду. Да би то доказали, они се упућују у јавна купатила за мушкарце и жене истовремено, и поглед на наге жене, њихов додир, па чак ни загрљај, наводно, нису их могли избацити из равнотеже. Међутим, чак ни манастирске зидине нису увек биле довољна заштита.
Михаило Псел у једном од својих бројних писама извештава о калуђеру који већ од вечерњих псалама мисли на блуднице. Чим се оконча Божја служба, он одлази у јавну кућу, враћа се онда “скрушен од покајања”, да би следећег дана наставио тамо где је претходног стао.
Било је еротике и у тзв. мешовитим манастирима, али се из извора не може јасно разабрати да ли су монаси и монахиње живели заједно под истим кровом, или у две зграде у непосредном суседству, делећи добра и мушку управу. Да спречи даље угрожавање морала достојно жаљења, цар Јустинијан је дектретом наредио да се имовина пропорционално подели према броју калуђера и калуђерица и укине заједничко домаћинство. Монахињама је допуштено да имају само једног, веома старог духовника, који за литургијске потребе може повести са собом и једног млађег ђакона. Али да живе у истом манастиру – то им се забрањује.
И овај царски акт је остао без успеха, мештовити манастири су наџивели цара, а сабор у Никеји, одржан 787, ограничио се на уредбу да се “од сада” не могу подизати нови мешовити манастири јер су они скандал за хришћанство. И кад би се читаве породице одлучиле за манастирски живот – што у Византији није била реткост – морали су полови да се раздвоје. Међутим, на преласку из 13. у 14. век и строги морални судија и цензор монашког живота, патријарх Атанасије, основао је један мешовити манастир, истина суседски, али са заједничком имовином.
Највише су мешовити манастири изнели на видело проблем клаузуле строгог одвајања од света и приступа представника другог пола. Многи ктитори су добро знали шта су чинили кад су у мушким манастирима забранили чак и држање женских животиња. Потив опасности од хомосексуалности бранило се наредбом да се за калуђере не примају голобради млади људи. У једном теолошком приручнику наложено је исповеднику да жене изричито пита колико су пута побациле, а то је посебно важило за калуђерице. Међу “градским луталицама”, осим монаха, било је и монахиња, па се у житију светог Аврамија помиње једна која се у некој крчми одала проституцији.
На Атос ниједна жена није смела да ногом крочи, нити су се смеле држати животиње женског пола. На упорно наваљивање полуномадских пастира из влашких племена, који су стално трагали за пашњацима, приволели су се светогорски монаси, вероватно и очекујући закупнину, да им заједно с њиховим стадима допусте приступ на Свету гору, под условом да не доводе са собом жене и децу. Међутим, или пастири нису били спремни да се месецима одричу својих жена или оне нису биле спремне да се одричу њих, углавном, довели су они и супруге и кћери, али преобучене у мушку одећу. Можда су им жене биле неопходне и због справљања млечних производа. Изгледа да су баш те преобучене жене и девојке снадбевале мушкарце у манастирима, којима су свежи млечни производи сигурно пријали више од осушених комада сира из оставе настојника светогорских подрума. Догодило се оно што се морало догодити: жене су биле спремне и на друге услуге, па је скандал морао да избије. Морално строжи монаси су послали о томе опширан извештај свом патријарху, који се згрозио описаним гнусобама. Обавештен је о томе и цар Алексије И, кога су бирократе из његове свите, истина неуспешно, хушкале да чврстом руком покаже ко нас Атосу има право заповедања, цар или патријарх.
Провлађујућа већина Византинаца, ипак, није осећала потребу да се закалуђери јер ко је могао да их усмери ка аскези. Сигурно не сеоски парох, који је готово увек био ожењен и сасвим извесно не баш вољан да хвали начин живота, у поређењу с којим би његов сопствени био само потцењен.
Званична црква није имала превише поверења у своје вернике и покушавала је мрежом забрана и претњи да им загорча мале радости и задовољства. Категорички је забрањивала, осим коцке, сваку врсту карневалске опијености, скок преко ватре у одређеним данима, учествовање у лакрдијама, па чак и шаљиве поворке престоничких студената права. Све је етикетирано као паганско и кажњиво чак и искључењем из црквене заједнице. Дакле, биле су прокажене све прилике за празнично окупљање, кад су се млади могли стварно зближити. Лаици су готово све наредбе ипак заобилазили.
Ригорозни теолози су сматрали да жене и девојке малтене никад не треба да напуштају кућу, осим кад су приморане, као и да с било ким разговарају, певају љубавне песме и дотерују се. Требало је да се држе подаље од кућних гостију, а о наглашавању своје женствености нису смеле ни да помисле.
Просечни Византинац је “свесрдно грешио” и увек се изнова свесрдно кајао, надајући се да, кад му се приближи смрт, може навући “одежду анђела”, тј. монашку ризу и као управо рођено дете ући у рај.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijski erotikon

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 8:59 am

Историчар цркве Сократ из Цариграда је у 5. веку забележио да је епископ Хелидор у тесалском граду Трика својим верницима посебно строго налагао целибат. Међутим, он се у младости прославио еротским делом “Етиопика”, у којем се приповеда о променљивој судбини Теагена и Хариклеје све до њиховог венчања. Одјек овог, за светску књижевност значајног љубавног романа, веома омиљеног у Византији, може се осетити чак и у Вердијевој “Аиди”.
Нон из Панополиса у Египту, као и многи књижевници из доба цара Јулијана, настојао је да хришћанско-библијске садржаје заодене у плашт старогрчког песништва. Но, опсежни “Спев о Дионису” права је бахантска химна посвећена богу вина, којом писац уводи у еротску литературу “воајера”: заљубљена или заљубљени скривају се у жбуњу или на дрвећу, одакле им се пружа прилика да посматрају, одушевљено и неретко похотно, дражи богиња или нимфи које пливају, љупке дечаке и девојке који се купају наги за врелих дана. Када се не купају, онда се шеткају у провидним веловима који мало тога скривају или готово ништа. Смерна Артемида при том скупља ноге, док се друге око тога мање труде. Оно најинтимније, додуше, остаје скривено, гранчицама и лишћем.
Непосредније и искључивије на еротику и сексуалност усмерен је Аристенет, писац 50 еротичних писама насталих око 500. године. У њима између супруге и блуднице једва да се прави разлика. Час се једна блудница жали на другу која је завела њен најновији плен, час се друга диви својој колегиници што успева да држи подаље од себе старије и времешне, па се проводи само с младим љубавницима. Једна, пак, удата жена жуди за робом своје пријатељице и спремна је да јој у замену стави на располагање свога мужа. Аутор све износи без трага срамежљивости, као нешто најприродније на свету, али ипак избегава отворену опсценост колико год је то могуће.
Агатија је у своју “Антологију” уврстио целих 100 епиграма, где се готово искључиво узимају заозбиљно лепе младе девојке, од којих се увек захтева да удовоље жудњама мушкараца, као и примамљиве младе блуднице. Ретко кад се поклања пажња зрелијим женама, као што то чини Павле Силентијарије: Твоје боре изгледају ми лепште него сва глаткоћа младости, и више ме привлачи да разиграном руком милујем твоје јабуке, које већ тешко спуштају своје пупољке него груди што бујају у девојке која се расцветава. Дражесније ми изгледа твоја јесен него пролеће код друге, и топлија од лета чини ми се твоја зима.
За старе блуднице, међутим, које још увек мисле да могу остати у послу, он нема ни трунке милости: Она која се некад шепурила заслепљујућом лепотом, сујетно ходала около и сплет својих увојака носила са собом, само с охолошћу и подсмехом гледала с висине на моје патње, сад, старошћу избраздана, растала се од лепоте. Увеле су њене груди, згаснуо њен поглед, нестале обрве, а из уста јој одјекује старачка и лепљива реч.
Нарочито су му омражене старе жене које се одједном осећају позваним да брину о врлинама младих девојака, али за Агатија је и љубав у браку апсурдна: Своју сопствену жену да тетоши пољупцем без дражи, љубав да пружа као обавезу, може ли то стварно иједан човек?
Тако процењује и вага изгледе могућих љубавних односа, такорећи као правник, што он заправо и јесте. Одузети девици невиност води присилно у омражени брак или пред судију. Блуднице су и сувише скупе, а удовице се не могу с њима мерити по пожудности или, пак, скрушеном повлачењу тек да би се упустиле у игру.
Ако пробаш сопствену слушкињу, онда у срцу буди спреман да отад и сам будеш роб једне робиње.
Узевши све у обзир, Агатија има на уму све друго само не уздржавање. Једино не треба да буде или, још боље, не сме да буде љубави према дечацима: Лепо је осећати се слободан од чулних дамара, али ако те то ухвати, не дозволи да ти љубав према мушкарцу разум помути.
Други проблем му више лежи на срцу. Рецимо, шта чинити кад се човек нађе између две девојке које га желе. Или, како да се ноћу дође до девојке која са својом мајком спава у истом кревету, и кад су још уз то закључана врата, а служавка је испред њих заузела положај. Ова је можда сувише попила па се ипак може доћи до циља.
Агатија износи тихи, готово нежни подсмех о једној цариградској блудници, која се уздигла до “уметнице”, па је чак и портретисана: У византијском Риму била сам блудница и делила сваком, ко је хтео, за новац радо своју нежности. Уметница сам сада и Тома, ужарен љубављу, приказује ме овде на слици и открива, при том, како су му нежна осећања јер му се топи слично меком воску, у грудима срце само.
Павле Силентијарије нимало није уздржанији од пријатеља му Агатија, пре би се могло рећи да је сочнији и у понечему маштовитији. Он добро познаје умешности девојака у љубљењу: Димини пољупци су меки, дуго се и гласно љуби Галатеја, Дорис пак уједа. Где је драж понајвећа.
Он сматра да је сасвим у реду ако нека жена свима одреда указује наклоност и ако док је с неким већ мисли на следећег. “А ако би ме нека жена због тога прекоревала, нека се јадно задовољи својим јединим човеком”.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijski erotikon

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 9:00 am

За византијског књижевника Павла Силентијарија је “слађа од јавне, кришом освојена радост”. Он поносно слави браколомство, а кад у том успе, онда “нека ме неки странац, сусед, пролазник, свештеник, па чак и моја рођена жена ухвати у томе”. Готово у заносу, он извештава о онима који се силовито воле, чак и одећу мењају, па мушкарац личи младом Ахилу, а она у кратком хитону изгледа као Артемида, полугола богиња лова.
Сви ти отворено еротизовани стихови настали су у свету који би код великих проповедника Василија или Јована Златоустог изазвао само најдубље гађење. Можда би били нешто мање критични према смерном схоластику Ератостену, који је записао: Леп је драгуљ невиности, али ако би свако желео само њу да чува, како би брзо изумро сав живот. Узми по закону једну жену и подари свету далеко од блуда једно дете које ће моћи да те одмени. Од свих епиграма овај је можда највише у духу малог, породичног човека, али није управљен само против оних који презиру брак него и против заговорника идеала девичанства.
Сасвим је погрешно веровати да је сав византијски свет презирао овоземаљска уживања. Лаке девојке су се могле срести на сваком углу престонице, али и градова попут Антиохије и Александрије – куповина љубави је спадала у свакодневицу, док брак баш и није уживао неку високу вредност.
Константин Велики је гајио наду да ће смештењем блудница у један бордел успети да заузда проблем. Али већ је Теодосије Велики уредио поред шупа градске префектуре још једну кућу у којој би могле да станују пре свега сиромашне блуднице. Међутим, запањујуће да је до прве половине 8. века постојала некадашња племићка палата, која је служила као свратиште за супруге и удовице аристократа “које нису успевале да живе уздржано”. Било је и кућевласника који су издавали станове блудницама и сводницима. Те су се жене могле срести на свим трговима и улицама, чак и у отменим четвртима и око храмова, па су се црквени оци жалили на то да и током литургија уговарају сексуалне односе.
Јустинијан је приморан на то да допунама свога законика сузбија добро организоване хајке на младе девојке по провинцији. Изгледа да су од тог “посла” и поједини гувернери имали користи. Чак се није устукнуло ни пред децом од десет година. Натерали би затим ухваћене, које су делом откупљивали од сиромашних родитеља, да положе свете заклетве да ће остати верни новом сталежу и заварали их обећањима, која никад нису одржана, да ће живети у луксузу и задовољству. Страх да прекрше завет многе је одвраћао од бекства.
Иначе, у рановизантијском периоду проституција, упркос свим опоменама црквених отаца, правно није била забрањена. Казнене одредбе су примењиване само ако је то било повезано с браколомством. Сама црква је у сваком ванбрачном полном односу видела блудничење и кажњавала “блудника”, у једном периоду и са седам година искључења из црквене заједнице. Тек у 8. веку држава је таквом преступнику запретила телесним санкцијама. Јустијаново законодавство је вероватно било посебно оштро према сводницима, који су ионако важили за прокажене.
Број блудница у Цариграду тешко је утврдити. Према једном извору, царица Теодора је у Цариграду наредила да изведу пред њу своднике заједно с девојкама. Онда их је приморала на то да под заклетвом изјаве колика је цена девојака и они су наводили пет златника. Владарка их је затим откупила и поклонила им слободу. По другом летописцу, царица је наредила да јој доведу отприлике 500 блудница из околине Форума, како би их затворила с друге стране Босфора у један “покајнички” манастир. Многе од њих су се из очајања бацале у морске дубине јер су обожавале своје занимање. Не зна се колико их је измакло царици, а и простор у “манастиру” је био ограничен.
Ипак, Павле Силентијарије није изазивао неку значајнију саблазан својим епиграмима, а захваљујући аристократском пореклу и својој државној служби, кретао се у највишим круговима. Уз то је, кратко пре смрти, добио налог од цара да састави велики панегирик за освећење рестаурисане Свете Софије и прочита га у храму. Ту се, осим владара, слави и патријарх, који очигледно није имао резерви.
Кад Агапије говори о свом младалачком делу “Дафнијака”, које је “украшено одређеним еротским мотивима и пуно сличних разгаљујућих стихова”, објашњава да га је посветио богињи љубави Афродити, те да му је мање стало до муза, а више до “оргија љубави”. Једина награда за коју моли богињу јесте да учини да сретне девојку која се не устеже и која га неће непотребно остављати да умире од жудње.
Од двора и дворских кругова (у томе се предњачиле велике даме) није се могао очекивати велики отпор еротици, а зато су црквени кругови нарочито критиковали још неискорењени паганизам и његово лабаво поимање морала. Тако је историчар Зосим критиковао сваку влас косе императора Константина Великог и изводи као важан разлог за пропадање његову аморалност, коју је прикривао хришћанством. Мада је важио за паганина, први правник царства Триобнијан је дуго уживао највишу Јустинијанову наклоност, а кад га је он на једно време пустио низ воду, то свакако није било због верских убеђења.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijski erotikon

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 9:01 am

Неморал и хомосексуалност префекта Јована Кападокијског били су општепознати целом граду.

На почетку Јустинијанове владавине хомосексуалност је била широко распрострањена у византијском царству. За њу су били оптужени чак и неки епископи, а казне су сезале чак до кастрације. Нису дале неке знатне резултате.
Због моралне ситуацију у држави очекивао се протест црквене номенклатуре, али је она ћутала. Прошло је већ било време великих теолога и проповедника Григорија Назијанског и Јована Златоустог, који су за епископе у Цариграду дошли из провинције. Њихову краткотрајну делатност престоница једноставно није могла да поднесе. Док је Златоусти прозивао због грешака мале људе, био је слављен и тражен. Чим је почео да куди пороке двора, крај му је био известан. Његову грешку нова црквена хијерархија није желела да понови.
“Лака” литература се у деценијама пре налета Арабљана није ограничавала само на еротске епиграме. У то време су цветали хагиографски, теолошки уоквирени романи о животу светаца, који су служили и за разоноду. У некима се не може превидети и одређена еротична нота. Изврстан је пример спис о Текли, који у оквиру “Дела Павлових”, чини засебно дело.
Апостол Павле држи проповед на отвореном прозору у Иконији пред својим присталицама о уздржавању и девичанству. Паганска девица Текла, која је верена за једног младог паганина, слуша у кући преко пута ову проповед. Пошто три дана није ништа јела ни пила, бива савладана овом проповеди и “лепи се као паук за прозор”. Њен вереник, на кога она више не обраћа пажњу, разјарен је и пријављује апостола префекту, па Павле доспева у тамницу. Текла подмићује својим накитом чувара и у ћелији седи целу ноћ уз ноге апостолове, да би и даље слушала учитеља. Следећег дана изводе Павла пред судију, Теклу, међутим, задржавају у тамници и она се “ваља по поду на месту где је седео апостол”. Студије протерују Павла из града, а Теклу због непослушности осуђују на смрт спаљивањем. Доводе је у арену, свлаче нагу и везују на ломачу. Али пљусак гаси ватру и она је поново слободна.
Даје се одмах у потрагу за апостолом, налази га и саопштава му: “Сад желим да се пострижем и следим те” и моли га да је покрсти. Павле јој обећава да ће то учинити касније, те они заједно крећу у Антиохију. Тамо један млади отмени човек угледа двоје путника. Очаран је лепотом Текле, за коју мисли да је апостолова робиња, и моли га да му је прода. Пошто Павле тврди да му она не припада, овај је снажно привуче к себи и загрли је. Устрајна у моралним врлинама, Текла се брани, обара му венац с главе и цепа одећу. Опет доспева на суд, који је осуђује на смрт. Нага, заоденута само прегачом, поново доспева у арену. Наравно, дивље је звери не нападу. Онда угледа једну јаму испуњену водом, пуну прождрљивих “фока”. Узвикује: “Сад је време да се окупам” и с речима “у име Христа покрштавам се за судњи дан” скаче у воду, после чега фоке одмах почињу да плутају мртве по површини. Поново слободна, она облачи мушку одећу и изнова се даје у потрагу за апостолом. Њих двоје се налазе, затим растају, а Текла путује у Селевикију, где умире смрћу праведнице. Њен гроб постаје веома посећено место ходочашћа.
Јавља се у то доба у хагиографској новелистици и мотив наге блуднице-испоснице, која се преобраћа у светицу. Типична је таква повест о покајници, преподнобној Марији Египћанки. Имала је 76 година, а последњих 47 је провела у палестинској пустињи без додира са светом или средствима за улепшавање. У међувремену су и последњи дроњци отпали с њеног тела, сасвим спеченог од ужареног сунца, и на глави има једва још неколико прамена седе косе. Такву ју је пронашао један стари монах коме је, пре него што је умрла, исприповедала свој живот. С 12 година се добровољно одала блуду. Сасвим јавно се бавила свим врстама порока, не узимајући за то новац, већ из чистог задовољства. За животне потребе је ишла да проси или преузимала наруџбине као преља. Једном приликом је видела групу мушкараца како хитају ка александријској луци. Из радозналности је потрчала за њима и сазнала да су се упутили на празник Воздвиженија животворног крста Господњег у Јерусалим. Замолила је неколико млађих да је повезу са собом и, будући да није могла платити карту, “понудила је своје тело као надокнаду за превоз”. Пловидба се претворила у оргијање, прво с ходочасницима а потом и житељима Јерусалима, које траје данима све док није почела свечаност. На дан славе желела је и она да уђе у цркву Светог гроба, али нека чудесна сила јој није давала да прекорачи праг. Тек кад се заветовала да ће се преобратити и постати испосница, успела је да уђе. Онда је остатак живота провела у пустињи крај реке Јордан.
Драстичан је, у различитим верзијама испричан, и животопис свете Пелагије из Антиохије. Ту је грешница уз помоћ постала пребогата и толико окићена накитом да ју је народ звао само Маргарита, дама с бисерима. Праћена свитом слуга и слушкиња, шепурила се пред свештеницима и монасима око портала цркве. Углавном, кад се преобратила, обукла је мушку одећу и живела као монах Пелагије на Маслинској гори. Тек након смрти откривен је њен пол
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijski erotikon

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 9:01 am

Међу византијским читаоцима били су популарни хагиографски романи,

у којима су се, осим непатворених или измишљених извештаја о делима апостола, могли користити и животописи нешто познијих светаца. За оне којима се знао само датум смрти и гроб, састављане су накнадно опсежне биографије, а неретко измишљани и нови свеци. Ради забаве публике, машти је свашта дозвољавано, па то није био нарочито тежак списатељски посао. Тачно се знало шта све од свеца ваља очекивати: морао је да се одликује врлинама, и то у херојској мери, а као епилог следи блажени крај. Чудеса су спадала у доказ богоудности. Најбоље је да их чини већ за живота. Што су крупнија и невероватнија, утолико боље. У те општеважеће оквире било је могуће сместити оно што је забавно или проблематично, па чак и мане. У хагиографијама су странпутице, чак и експлицитни описи еротичних застрањивања, имали и теолошку функцију: што је грех очигледнији, утолико је узвишеније преобраћење у односу на искушење. Добро побеђује на тријумфалан начин, а покајање добија право на опроштај.
Велике су биле могућности варијација чуда Светих врача Козме и Дамјана, који су добили часни надимак бесребреници, јер су, по предању, своју вештину целог живота примењивали бесплатно по црквама њима посвећеним. Ту је, као и у храмовима старогрчког бога Асклепија, приктикован тзв. исцељујући сан, током којег су болеснике свеци упућивали у терапију. У једној цркви је лежала нека жена која није могла да говори, а недалеко од ње парализован мушкарац. Усред ноћи је он – очигледно само делимично непокретан – добио налог од светаца да легне у кревет неме жене, али га, наравно, нису наговарали на блуд. Паралисани је, додуше, изгледа био другачијег мишљења, па је оклевао неко време и покренуо се тек кад су светитељи почели да му прете. С муком је отпузао до жениног кревета, она се пробудила и ужаснута вриснула, чиме је била излечена. Престрављен криком, мушкарац је помислио како ће се људи окупити и претући га, па је скочио и побегао – излечен. А онда поента: ово двоје дивотно и чудесно извиданих људи постали су муж и жена.
Епископ Леонтије Напуљски је писао о калуђеру неког палестинског манастира Виталију који је по Александрији сакупљао адресе свих блудница. Затим би ишао преко дана на рад и зарађивао по једну крајцару, што је отприлике 24 део златника. Само је део те суме трошио на храну, а остатак носио сваке ноћи по једној блудници под условом да не прими ниједну муштерију. За сваки случај, остајао је крај ње и молио се Богу, док би она спавала. Ујутро би одлазио након што би је заклео на ћутање. Али блуднице су о томе ипак причале и Виталије је доспео на лош глас, поготову што је касније обелодањивао која је на реду. Својим је критичарима одговарао: “Немам ли и ја тело као и сви други? Или је Бог гневан само на нас, калуђере?” А кад би му саветовали да одбаци монашку ризу и ожени се, изјављивао је: “Само зато да вас не бих саблажњавао треба да на себе натоварим кућни крст и помирим се с лошим животом?” Наводно је имао успеха: неке блуднице су оставиле свој занат, па чак се и удале. Кад је умро, његов ковчег испратила је маса блудница и преобраћених жена са свећама у рукама.
Из паганских времена опстали су еротиком набијени романи, какав је Ахила Татија “Леукипа и Клитофтон”. У њему младић из Тира Клитофон добија од свог оца његову ћерку из првог брака Калигону за обећану жену. Но, онда у Тир долази Клитофонов ујак са ћерком Леукипом, у коју се момак одмах заљуби. Како је Калигона у међувремену отета, њега више ништа не спречава да, уз помоћ једног спретног роба, уприличи састанак с Леукипом, која му је наклоњена. Пошто их затиче њена мајка, они реше да беже у Египат, али после бродолома таласи их баце на обалу, где их заробе гусари. Намеравали су да својим боговима жртвују девојку, но тад се деси напад војске која, пре него што је приморана да се повуче, успе да спасе само Клитофона. Под окриљем ноћи младић се врати на место жртвовања да би на гробу своје љубљене и сам потражио смрт, али роб му доводи из тамнице Леукипу живу и здраву, па њих двоје опет слободни стижу у Александрију.
Ту, међутим, Леукипу опет отимају разбојници, одводе на неки брод и одсеку јој главу. Клитофон успева да труп извади из воде и сахрани. Тако тужног заводи га разблудна жена Мелита, којој обећава да ће лећи с њом у кревет тек у њеном завичајном Ефесу. Стигавши тамо, доспева Клитофон у близину једне неупадљиве, очиглено емотивно веома потресене робиње на Мелитином поседу. Установи се да је то Леукипа. Уместо њој, на броду је одрубљена глава некој другој девојци, а Леукипа је у Ефесу продата као робиња. Мелита, пак, наваљује да Клитофон испуни своје обећање, он то на крају чини и постаје браколомник, јер је Мелитин муж, Терсандар, још жив и дознаје за женину прељубу. Он наређује да Клитофона баце у тамницу и приде се труди да задобије Леукипину љубав, али га она енергично одбија.
Кад девојка, за коју су и други мушкарци заинтересовани, нестане, Терсандар за њено убиство оптужи Клитофона, кога суд осуди на смрт. Али пред саму егзекуцију Леукипа успева да се избави тамнице и докаже невиност свог љубљеног. Како је она већ толико пута прошла пробе невиности, ништа се више не може испречити њиховој срећи.
Драматургија као у некој развученој телевизијској новели.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijski erotikon

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 9:02 am

Еротици је у јавном животу законодавство средњовизантијског периода знатно сузило маневарски простор. Већ је у 8. веку законик Еклога, који је дуго остао меродаван, прописао знатне казне за ванбрачни полни живот мушкарца, свеједно да ли је ожењен или не. До тада је конкубинат још увек некако толерисан, али од цара Лава ИВ признаје се само строга моногамија. Истина, ублажено је канонско право, па је за хомосексуалне односе међу мушкарцима уместо с 15 казна смањена на две године покоре. Нису теолози постали либералнији, већ су се бојала да ће они на којима се примењује сасвим отуђити од цркве.
У Цариграду је и даље било много лаких жена, но цар Михаило ИВ није покушао да их преобрати речима, али ни да примењује силу. Зато је саградио велики, добро опремљен манастир, где су све које су желеле – могле да се замонаше, уз обећање да им ништа неће недостајати. Наводно, овом позиву се одазвао немали број блудница.
Византијски летописци су углавном бележили пикантерије из сексуалног живота највиших кругова, пре свега владара и његове свите. Цар Ираклије је, рецимо, више од 30 година био ожењен својом сестричином Мартином. Био је то инцестни брак, какав је кажњавала држава, а поготову црква, који је патријарх безуспешно покушао да спречи, али се онда ипак удостојио да девојку крунише за царицу. Хроничари су у телесним недостацима њихово прво двоје деце видели правичну божју казну, народ је на хиподрому игнорисао царски пар, чак се и императоров брат подсмехивао кад је Ираклије повео Мартину у своје војне походе: вероватно је желео да своје грехе увек има пред очима.
Цар Константин В се, наводно, одао најлуђим дивљањима, чак је призивао демоне и приносио коње на жртву. На ласцивним плесним вечерима друштво му је правила читава чета пријатеља. Војницима је даривао манастире, које су претварали у касарне. Тврдило се и да је склон хомосексуалности. Наводно је приморавао калуђере да с по једном женом подруку дефилују на хиподрому, где их је “сав народ пљувао и псовао”. Уместо хришћанских светаца, наводно је обожавао Афродиту и Дионизија, и њима, уз оргије, у једној профанисаној цркви изван престонице, приређивао оргије, приносио жртве, чак заклао и једно дете. Не мање страхоте приређивао је његов намесник у Ефесу. На силу је скупљао монахе на једном спортском терену, где им је остављао избор: да се ожене или буду ослепљени и прогнани из земље. И било је многих који су се одрекли “спасенија душе”.
Многим калуђерима који су пред прогоном иконокласта побегли из манастира толико се допао галантан живот ван њихових зидина да више нису желели да се у њих враћају. Лаици су се шепурили као игумани, метохе почели третирати као своје приватне поседе и силно се богатили. Цар Михаило ИИ је своју жену нашао у једном манастиру одакле је отео калуђерицу по имену Ефросина. Да није био владар, по тада важећем закону, био би му одсечен нос.
Оживљавање православља након смрти цара Теодосија слављено је као поновно оживљавање истинске побожности, која је ипак мало дотицала високе слојеве друштва. Цар Михаило ИИИ је могао некажњено са својом изопаченом свитом излагати порузи богобојажљивог патријарха Игњатија и његове литургијске церемоније. Наравно, имао је и метресу, коју је затим уступио свом сувладару Василију И, који се оженио њоме и крунисао. Лав ВИ се редом венчавао својим бројним љубавницама, које је имао током својих, такође, бројних бракова. Хроничари су педантно бележили и сладострашће цара Константина ВИИИ и љубавни живот његове још разузданије ћерке Зоје, као и императора Манојла И, који није зазирао ни од родоскрнављења. Његов пример су следели принчеви и принцезе владарске куће. Патријарси су били или безначајне личности или превише заузети црквеном политиком да би се бавили друштвеним моралом.
Зачудо, домаћа еротска литература није баш цветала, па се публика окренула увозу, односно преводу с оријенталних језика. Таква је “Књига о Синтипи Филозофу”, аутентично хеленистичко новелистичко дело које је пред крај антике било загубљено, али сачувано на сиријском, с којег је преведено на грчки. То је приповест о краљу Киру и његових седам мудраца. Краљевић, кога је његов учитељ, филозоф Синтипа, заклео на завет ћутања на одређено време, бранио се од неморалних понуда своје маћехе, што је њу толико разбеснело да га је оклеветала код мужа, да се принц о њу огрешио. Зато је краљ сопственог сина осудио на смрт, а он није могао да брани јер је морао да ћути. Мудраци предочавају владару аргумент да нико може бити осуђен ако не може да се брани од непоузданих женских еротских оптужби. Али маћеха је увек имала на располагању другачију причу, па краљ укида своју пресуду, а пошто је принцу истекао завет ћутања, могао је и сам да се брани и раскринка маћеху.
У овој и сличним причама углавном се наглашава женска бескрупулозност, док се мушкарци представљају као неспретњаковићи и жртве женских игара. Те књиге су доспевали “испод тезге” и ту су се одлично снализиле. Од чувара морала из црквене номенклатуре биле су тако најбоље заштићене.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijski erotikon

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 9:02 am

Еротици је у јавном животу законодавство средњовизантијског периода знатно сузило маневарски простор. Већ је у 8. веку законик Еклога, који је дуго остао меродаван, прописао знатне казне за ванбрачни полни живот мушкарца, свеједно да ли је ожењен или не. До тада је конкубинат још увек некако толерисан, али од цара Лава ИВ признаје се само строга моногамија. Истина, ублажено је канонско право, па је за хомосексуалне односе међу мушкарцима уместо с 15 казна смањена на две године покоре. Нису теолози постали либералнији, већ су се бојала да ће они на којима се примењује сасвим отуђити од цркве.
У Цариграду је и даље било много лаких жена, но цар Михаило ИВ није покушао да их преобрати речима, али ни да примењује силу. Зато је саградио велики, добро опремљен манастир, где су све које су желеле – могле да се замонаше, уз обећање да им ништа неће недостајати. Наводно, овом позиву се одазвао немали број блудница.
Византијски летописци су углавном бележили пикантерије из сексуалног живота највиших кругова, пре свега владара и његове свите. Цар Ираклије је, рецимо, више од 30 година био ожењен својом сестричином Мартином. Био је то инцестни брак, какав је кажњавала држава, а поготову црква, који је патријарх безуспешно покушао да спречи, али се онда ипак удостојио да девојку крунише за царицу. Хроничари су у телесним недостацима њихово прво двоје деце видели правичну божју казну, народ је на хиподрому игнорисао царски пар, чак се и императоров брат подсмехивао кад је Ираклије повео Мартину у своје војне походе: вероватно је желео да своје грехе увек има пред очима.
Цар Константин В се, наводно, одао најлуђим дивљањима, чак је призивао демоне и приносио коње на жртву. На ласцивним плесним вечерима друштво му је правила читава чета пријатеља. Војницима је даривао манастире, које су претварали у касарне. Тврдило се и да је склон хомосексуалности. Наводно је приморавао калуђере да с по једном женом подруку дефилују на хиподрому, где их је “сав народ пљувао и псовао”. Уместо хришћанских светаца, наводно је обожавао Афродиту и Дионизија, и њима, уз оргије, у једној профанисаној цркви изван престонице, приређивао оргије, приносио жртве, чак заклао и једно дете. Не мање страхоте приређивао је његов намесник у Ефесу. На силу је скупљао монахе на једном спортском терену, где им је остављао избор: да се ожене или буду ослепљени и прогнани из земље. И било је многих који су се одрекли “спасенија душе”.
Многим калуђерима који су пред прогоном иконокласта побегли из манастира толико се допао галантан живот ван њихових зидина да више нису желели да се у њих враћају. Лаици су се шепурили као игумани, метохе почели третирати као своје приватне поседе и силно се богатили. Цар Михаило ИИ је своју жену нашао у једном манастиру одакле је отео калуђерицу по имену Ефросина. Да није био владар, по тада важећем закону, био би му одсечен нос.
Оживљавање православља након смрти цара Теодосија слављено је као поновно оживљавање истинске побожности, која је ипак мало дотицала високе слојеве друштва. Цар Михаило ИИИ је могао некажњено са својом изопаченом свитом излагати порузи богобојажљивог патријарха Игњатија и његове литургијске церемоније. Наравно, имао је и метресу, коју је затим уступио свом сувладару Василију И, који се оженио њоме и крунисао. Лав ВИ се редом венчавао својим бројним љубавницама, које је имао током својих, такође, бројних бракова. Хроничари су педантно бележили и сладострашће цара Константина ВИИИ и љубавни живот његове још разузданије ћерке Зоје, као и императора Манојла И, који није зазирао ни од родоскрнављења. Његов пример су следели принчеви и принцезе владарске куће. Патријарси су били или безначајне личности или превише заузети црквеном политиком да би се бавили друштвеним моралом.
Зачудо, домаћа еротска литература није баш цветала, па се публика окренула увозу, односно преводу с оријенталних језика. Таква је “Књига о Синтипи Филозофу”, аутентично хеленистичко новелистичко дело које је пред крај антике било загубљено, али сачувано на сиријском, с којег је преведено на грчки. То је приповест о краљу Киру и његових седам мудраца. Краљевић, кога је његов учитељ, филозоф Синтипа, заклео на завет ћутања на одређено време, бранио се од неморалних понуда своје маћехе, што је њу толико разбеснело да га је оклеветала код мужа, да се принц о њу огрешио. Зато је краљ сопственог сина осудио на смрт, а он није могао да брани јер је морао да ћути. Мудраци предочавају владару аргумент да нико може бити осуђен ако не може да се брани од непоузданих женских еротских оптужби. Али маћеха је увек имала на располагању другачију причу, па краљ укида своју пресуду, а пошто је принцу истекао завет ћутања, могао је и сам да се брани и раскринка маћеху.
У овој и сличним причама углавном се наглашава женска бескрупулозност, док се мушкарци представљају као неспретњаковићи и жртве женских игара. Те књиге су доспевали “испод тезге” и ту су се одлично снализиле. Од чувара морала из црквене номенклатуре биле су тако најбоље заштићене.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijski erotikon

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 9:02 am

Била је међу византијским читатељством популарна прича о жени која се упушта у еротске односе с једним, па онда другим мушкарцем, а онда примети да јој се муж ненадано врати кући. У том тренутку она инсценира тучу двојице својих љубавника, док мужу објасни да је један од учесника макљања нашао прибежиште под њиховим кровом, док га други прогони. И лаковерни муж поверује. Или она о мужу који покушава преко папагаја да скупи доказе о супругином браколомству. Међутим, жена успе да слуди несрећну птица, па она газди прича о муњама и громовима претходне ноћи, иако он зна да је било ведро и тихо, па му тако пропада шпијунирање. Без устезања и детаљно, приповедач описује и пробу потенције, коју, спроводећи све своје вештине, изводи једна сводница. Углавном, у тако сочној еротској литератури морално устезање није на цени, док за љубавне игре нису неопходни претходно удварање и романтика.
Неозаобилазан је и национални еп о граничару Дигенису Акрити, из времена борби с Арабљанима. У једном од похода он отима неку девојку, без околишњња побије гарду свог будућег таста, генерала у византијској армији, поштедевши једино блиску родбину своје будуће невесте. Брак му доноси непомућену срећу, али га то не спречава да чини бројне прељубе. На једном од путовања он среће младу Арабљанку, коју је отео неки хришћанин, а затим оставио у пустињи. Дигенис је силује, но с изразом недужности на лицу он младића, који ју је напустио, приморава да је узме натраг. Ипак има неку свест о неправди, али су његова извињења шкрта: “Не знам шта ми је било. Ватра и сено се не подносе баш најбоље. Моја душа је била неопрезна, па је Сатана радио свој посао”. Касније се борио с Амазонком Максимом и победио је и прихватио њену понуду да му поклони своје девичанство. Код куће је супруга посумњала у његову верност, па се он вратио истим путем, Максиму прогласио браколомницом и убио је.
Описани јунак, који је млад умро, због својих еротских авантура и других испада, према црквеним канонима би окајавао своје грехе до краја живота, а тешке казне би му следовале и по државним законима. Међутим, оправдање је што се цела прича одиграва далеко, у забитима крај Еуфрата, где се од византијске цивилизације и културе мало шта може осетити. Црква готово да није присутна, а њени морални душебрижници још мање.
Михаилу Пселу је нарочито на срцу лежао љубавни живот царице Зоје, најлепше кћери цара Константина ВИИИ. Венчана у првом браку за не више младог цара Романа ИИИ, она се заљубљује у једног младог слугу и не устеже се да пред својим дворјанима одржава везу с њим, па чак ни док лежи крај мужа у брачном кревету, а младић јој масира стопала. За њега се и удаје и начини га владарем Михаилом ИВ Пафлагоном, који, додуше, умире млад. Следи један интермецо с покојниковим синовцем, који, наравно, такође постаје цар, али веома брзо банкротира, бива свргнут с власти и осакаћен. На ред долази цар Константин ИЏ Мономах, који је из изгнанства позван на трон. Зоја, која је у међувремену напунила 60 година, желела је да се уда за њега. Из тог венчања произашла би његова легитимност (наравно, не у државноправном смислу), јер је народ на чудан начин био одан македонској династији, од које су преостале само Зоја и њена сестра. Константин није имао никакве планове с остарелом удовицом, већ је првом приликом довео из изгнанства своју љубавницу, иначе сестричину. Но, за једног византијског цара поступао је запањујуће стидљиво. Најпре је Склирину у Цариграду скромно сместио далеко ван палате. Но, то неупадљиво боравиште доградњама је врло брзо постало здање достојно поштовања. Притајени подсмех његове пратње држао се у границама, поготову што их је сјајно гостио. На крају је Склирину ипак довео у палату, а Зоја, у међувремену окружена посудама са шминком и иконама, поставши мудра, пристала је на домаћинство утроје. Додуше, регулисано једним уговором, који су верификовали чак и сенатори.
Ни трага протеста цркве или представника световне власти. Но, чувени патријарх Михаило Керуларије је временом успео да своју самовољну црквену политику наметне и цару. Раније, док је још био обичан грађанин, осумњичен је за протесте против династије, па је спас нашао као монах иза манастирских зидина. Зато није сматрао упутним да се меша у љубавне афере Његовог величанства, плашећи се да би владар могао активирати старе оптужбе против њега.
Тек у тзв. средњовизантијско доба и епохи императора из династија Комнин и Анђео, оживела је експлицитна еротска књижевност. Уосталом, какви владари, таква и литература. Предњачио је Дон Жуан 12. века, потоњи цар Андроник Комнин, чијем су шарму тешко одолевали и хроничари склони морализаторству. Налазио је велико задовољство у отвореним политичким сплеткама против свог брата од стрица, цара Манојла И, није презао ни од велеиздаје, али је све то комбиновао сексуалним неверствима, колико год је могао да постигне. Одржавао је инцестуозну везу, о којој је цео двор знао, с његовом и царевом заједничком рођаком. Једном позван да се оправда, сасвим је недужно изјавио да се као добар Византинац држи примера свога владара, који дели постељу с нећаком. Уосталом, “у једној грнчарској радњи све је ионако од исте глине”
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijski erotikon

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 9:03 am

Једном је цар Манојло И наредио утамничење свога брата од стрица Андроника, који је, међутим, открио на поду ћелије скривени отвор. Спустио се у подрум, истина закључан, и тамо чекао. Чувари су помислила да је побегао и оптужили његову супругу да му је помагала, па су је бацили у исту тамницу где јој је муж претходно био. Он је убрзо дошао из подземља да је посети и ту је зачет један од њихових синова.
Кад су му дојадила хапшења и бекства, често под комичним околностима, одлазио је у далеке византијске провинције, али му је еротски живот остао “у породици”. Најпре је у вези с једном од царевих свастика, а онда и неком рођаком. Где год се обрео, примају га с намештеним креветима и поред царевог негодовања. Након што је Манојла кратко на трону наследио син, Андроник се докопао круне и није му било ништа прече него да свом претходнику синовцу, отме и невесту. Није му сметало што је једва напунила 11. Патријах је, наравно, био приправан да благослови тај брак и цара ослободи заклетве на верност владару ког је свргнуо с власти.
Један од летописаца је забележио: “Овај младожења који је заударао на мемлу није се стидео да у својој изопачености спава с нежном девојчицом румених образа. Он се није либио, сав згрчен и оронуо, да убере тај недозрели грозд иако сам презрео и преживео, да загрли ту девицу нежних груди, иако сам погнут и спарушен”. Али то није крај: брак тамо, брак овамо – весели живот је требало наставити. Али није било упутно то чинити у Цариграду.
Зато је често напуштао престоницу, праћен мноштвом блудница, испред којих би ишао “као петао испред својих кокошака или јарац предводник испред свог стада коза”. Да би повећао потенцију, мазао је пенис разним афродизијацима и јео ствари које би код сваког другог изазивале мучнину. А потом је организовао вишедневне разуздане дионизијске оргије.
Током епохе Комнена, византијски књижевници дају се на посао да љубавне романе пишу од “свог материјала”, уместо да се држе варијација биографије светитеља. У основи су то приче о љубавном пару спреченом да се венча, који бива растављен или продат у робље, углавном због ратова и бродолома, напада гусара или разбојника. И опет се они срећу, али само да би поново били изложени новим опасностима. У међувремену – уздаси и жалопојке без краја и конца. Напокон се коначно споје и на путу свадбе и срећног заврешетка више ништа не стоји. Судбина пара се повремено укршта с неким другим паром, који није ништа мање несрећан.
Време је то у којем војна аристократија држи трон Византије, дворска церемонија и држање постају свакодневно понашање и код обичних грађана, али и доба непрестаних ратова, бојева и опсада, па и у љубавном роману за лирику се има мало времена и простора. Тако се код књижевника Продрома љубав младих дешава без икакве предигре. Наступа нагло и остаје тамо где је почела, не мења се, у њу се не сумња, нити се она продубљује. По принципу: једном и заувек. Тако Роданту држи њен отац добро закључану. Једном је с великом пратњом изашла да се окупа и управо ју је тада угледао Досикле, који се одмах заљубио. Код куће покушава да се присети њеног лика, мада ју је једва и видео, али опширно набраја све атрибуте њене лепоте. Јасно је да другачије не може бити – девојка му мора узвратити љубав. Пре него што се опет сретну, она му се јавља у сну и не оставља сумњу да је заљубљена. Пристаје да побегне с Досклом, јер су је њени родитељи обећали другоме, о ком она не жели више ништа да чује. Све се одиграва запањујућом брзином.
Док се код Продрома варвари појављују већ у првим стиховима романа и отимају заљубљени пар, Макремволиту треба читавих шест од 11 књига само да опише љубавне предигре. А то ради с невиђеном вештином. Млади Исминије долази као изасланик своје отаџбине у неки страни град и тамо је гост једног отменог грађанина. По цео дан се обилно једе и пије, а кћер куће, Исмина, има задатак да младића служи вином. Он јој се допада, па почиње дрску игру. Код првог пехара она му шапуће само једну реч поздрава, што је очигледно огрешење о правила понашања. Уз други се шапатаом представља и гази стопало госта, који поцрвени и више не зна шта да чини. С трећим пехаром се уплићу њихови прсти и руке. Мајка то примети и наљути се, али је отац умирује јер, ипак су они домаћини свечаности. Пред спавање девојка треба да му опере ноге, али она наставља игру, масира му и ножне прсте и налази чак и прилику да их овлаш пољуби. Изасланик је “глупа будала” и не зна шта да мисли. У сну налази решење. Привлачи у кревет девојку, која му се после извесног оклевања препушта. Али кад почне да је грли, опире се свог снагом. Сагиње се да би заштитила груди и чврсто стеже бутине. Напокон ш се он домогне груди, али му истом часу рука омлитави.
Следеће ноћи, али само у сновима, испуњавају му се све жеље: спојена тела, испреплетани удови, следи “давање и примање пољубаца, уједа, узајамно грицкање”. Он посеже за Исмининим грудима, ставља њене брадавице у уста и оне се преливају нектаром, који гаси његову жеђ. Али у сну се појављује мајка и као фурија их отргне једно од другог.
Мада у стварности нису остварили свој циљ, они се заклињу на вечну верност и девичанство ако их ишта растави. Даље у роману следи бекство, олуја, бродолом, гусари, ропство и поновни сусрет. Па како је Исмина положила све искушења, у прву брачну ноћ, након венчања, улазе невини
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijski erotikon

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 9:03 am

За разлику од јеретичких списа, православна црква љубавне романе из епохе династије Комнина није претерано критиковала као штетно штиво. Кад већ није могла да их спречи, задовољавала се тиме што они афирмишу чување невиност до венчања. Девичанство посвећено Богу, идеал великог патријарха и проповедника Јована Златоустог, готово да више није ни помињано.
Из претходних векова византијским мушкарцима посрнуле потенције остала је врло поучна литература с детаљним упутствима. Практикум Теодора Прискијана, личног лекара цара Грацијана, који личи на “достигнућа” модерне америчке сексологије, им саветује: “Треба се одмарати не само ноћу него и дању, користити јастуке од перја и меке покриваче, а у међувремену обезбедити еротске услуге лепих девојчица или дечака. И свакако читати штива која вуку душу ка телесном задовољству”.
Међутим, позновизантијско доба започиње правом катастрофом 1204, када су највећи део државе, а пре свега престоница Цариград, постали плен најезде крсташа. Таква национална катастрофа изазива и неретко сасвим контроверзне последице. Најпре, позив на враћање патриотским вредностима, чије се занемаривање истиче као главни разлог катастрофе.
И након повлачења окупатора, остао је иза њих неискорењив западни утицај. Не само да од “Франака”, ради профита, стижу трговци, понеки бискуп у чију би се част приредила каква теолошка расправа већ и образовани људи, који су имали шта да саопште о другачијем начину живота, па и “достигнућима” – дворске љубави. Удавале су се по Византији и западњачке принцезе, које су знале и шириле садржај љубавних романа “модерних” у Француској и Немачкој.
Стихови најплоднијег писца епиграма тога доба Манојла Фила више су сатирични, него еротски. Тако се он подсмева власнику крчме коме више не смета кад се неки од пијаних гостију ушуња у кревет газдарице, а она крчму води попут јавне куће. Понекад, пак, неки од црквених отаца опомиње на избегавање жена. Ако човек већ мора да разговара с неком од њих, онда је упутно не обраћати пажњу на њене лепе зубе и покрете усана. “Страх господњи” јесте једино противсредство. Осим такве “богобојажљивости”, оставио је Фил и вишесмислене редове: Ко чини насиље на природом, тај ће се неминовно сурвати у противприродно. Чините, дакле, оно што је у складу с природом. Човече, не бежи од природе да се не би од све саме “теорије” стропоштао у противприродни амбис.
И старо, монументално византијско сликарство наративно је омекшало у малим форматима. Уместо дотадашње чврстине и строгости, израз лица постаје замишљен, благ, а често и сладуњав. Уз ту и такву сентименталност, ипак је проширен и корпус тема еротске литературе. Да остане скривен од будног ока православља, текстови су писани тако сићушно и густо да је читалац морао изгубити вид да би их растумачио. Приде су били уоквирени побожним и теолошким текстовима на почетку и крају. Али су тако могли да се сакрију и у молитвеник, па густирају чак и током богослужења.
Од нестабилне, најчешће очајне политичке ситуације, позни Византинци излаз траже у бекству у херојску прошлост, али и свевремене љубавне приче са сасвим безначајним античким кулисама и понеким, исто тако безначајним, “франачким” декором.
Најстарији роман из тога доба назван је по љубавном пару “Калимах и Хрисороја”. Један краљ је имао три сина, које је послао у свет да кушају срећу, а онај који се покаже највећим јунаком, требало је да наследи његов престо. Ускоро је остао жив само Калимах, који успева да се успуже преко зида неког застрашујућег замка који чувају чудовишта. Доспева у бајковити свет, прекрасна дворишта, заносне мирисне вртове и палату којој нема равне. Али нигде живог створа, док не доспе у једну раскошну одају, где је једна нага девојка, која привезана за косу виси с таванице. Њу чува змај и зверски мучи јер му се опире. Наравно да принц убија змаја, а девојка не мора да га бодри да не би изгубио храброст. Спасена девица му, уз сузе и тужбалице, приповеда свој ход по мукама и они се брзо заклињу једно другом на вечну верност. Калимах налази и одећу да је обуче, а затим се дуго купају у базену засићеном миомирисима, у којем кристално тело девојке још заносније долази до изражаја, а онда се једно другом предају без околишења. “И ко би био у стању да сласт коју су тамо доживели исприповеда до ситница?” Тиме се сцена дискретно завршава. Ни речи о опирању девојке да “првом ко наиђе” поклони своју невиност.
Наравно, није дуго потрајало, а један краљ, који је кренуо у лов, залута до змајеве тврђаве, угледа млади пар пар на прозору и одмах се заљуби у Хрисороју. Под неким изговором, измами њих двоје напоље, а вештица у његовој служби убаци Калимаху у крило зачарану јабуку од које он умре, а краљ његову драгану отима. У међувремену, приказује та чаробна јабука и своју моћ да оживљава. Кад се пробуди и види да је сам, младић се даје у дуго путовање да би нашао Хрисороју и напокон чује за неку жену која запомаже и тугује у краљевој палати. Успева да се запосли као дворски баштован и његова колиба постаје њихово љубавно гнездо. Кад су их открили, краљ организује суђење, али кад чује шта су све доживели, покаже разумевање и пар се враћа у змајеву тврђаву. Преузимање очеве државе аутор не помиње.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijski erotikon

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 9:04 am

Сентименталности склоно византијско читатељство веома је волело “Приповест о Велтандру, Ромеју”, посвећену краљевићу, који пошто се његов отац лоше односи према њему, одлази са својим штитоношом у туђину, где доживљава тешко замисливе јуначке авантуре. Пратећи узводно један ватрени водоток, стиже до прекрасног замка бога Ероса, на којем су сви могући пророчански натписи, а на једном пише да ће трпети љубавне патње због Хризанце, ћерке моћног краља Антиохије. Само што је то прочитао, он се заиста заљуби. Успева да уђе у замак и допре до Ероса, који му представља 40 одабраних девојака, о чијој лепоти може да суди, а најлепшу да узме. На овој тржници робиња рачуна се само лепота и ништа друго. Девојке морају да се окрећу и врте, али се ниједна не допада Велтандру, који уважава само спољне критеријуме. Једна има и сувише водњикаве очи, друга срасле обрве, трећа, пак, чак и длаке по рукама. Само је једна беспрекорна и добија награду.
После тог сна, принц продужава да тражи своју лепотицу по Антиохији, где постаје краљев вазал. Тада угледа Хризанцу и у њој одмах препознаје лепотицу којој је у Еросовом замку доделио награду. И она препознаје њега, па ту више није потребна никаква еротска предигра. Али проћи ће пуне две године до љубавног састанка у башти палате, где их “обара олуја њихових пољубаца” и они, неспособни да владају својим чулима, остају загрљени до поноћи. Хризанца успева да се врати у палату, али Велтандра заробљава стража. Да га ослободи, принцеза уводи у акцију своју пратиљу Федрокасу, којој тврди да се њен љубљени заправо у башти забављао. Њему све бива опроштено ако се ожени Федрокасом. Он пристаје, јер му то омогућава да има уза се Хризанцу. На крају се њима двома све то почиње да чини сувише опасним и сити су скривања. Беже у Велтандрову отаџбину, где младића отац сада жели да постави за наследника, а епископ га на истој церемонији венчава и проглашава новим владаром.
“Јунаци” тих романа имају мало шта јуначког у себи. Препуштају се на милост и немилост судбини, коју трпе док им се не смилују богови. Једини је циљ преживети, да би човек могао да вољену особу напокон освоји за себе. Много се разликују западњачки ритери, који од почетка траже “авантуре” и у њима се доказују, док је елемент љубави готово секундаран.
Новина у прози из доба Палеолога је девојачко лако и врло предусретљиво одустајање од чувања некад (пре)цењеног девичанства до дана венчања пред Богом и родитељима. Вероватно је и ту видљив највећи афинитет према литератури која је стизала са западних страна, али је и огледало ослобођености сексуалног живота у позној Византији. Круте моралне норме су у јавности постале сасвим ослабљене, међутим, готово нимало се није променио однос мушког непоштовања жене. А оне су на то реаговале по свој прилици самосвесније него раније.
Успео је строги ревносник морала, патријарх Атанасије, да цара Андроника ИИ убеди у неопходност доношења анекса закона који би окончао све сексуалне ексцесе у империји. Блуднице су очигледно још увек спадале у свакодневне градске појаве. Оне које нису биле спремне да обуставе своју делатност, биће ошишане до главе и стављене на стуб срама, док је клијентели запрећено новчаном глобом. Власницима крчми, који су, као што је по свој прилици био чест случај, истовремено држали и бордел, требало је одузети сав иметак. Но, допуна закона није имало било какво дејство.
Остали су извештаји о браколомству на галеријама цркава, а неретко се помињу и браколомне везе. Чак се ћеркица једног чиновника, високо котираног у дворској администрацији, која је била заручена за престолонаследника, упустила у инцест и затруднела. Патријарх и сабор се окупљају и већају надуго и нашироко да ли због тога веридба с младим царевићем постаје неважећа, што је била вишевековна пракса. Очигледно да ју је на крају лично владар поништио, али је у замену девојци “даровао” другог принца за мужа. Растакање старе правне сигурности је евидентно, па су црквени поглавари морали непрестано да строго опомињу како су сексуални односи и међу вереницима кажњиви, те да и родитељима који тако нешто допусте следи казна. Од младожењиног тате и маме очигледно се уопште више није могло очекивати да надгледају потомка и држе га на узди.
Поново је почела да се примењује и стара забрана заједничког купања мушкараца и жена по јавним термама. Углавном, мерено свим тим забранама, јунаци романа из доба Палеолога би сви заједно и без изузетка морали да буду екскомуницирани из православне цркве.
Од силовања нису поштеђене ни кћери свештеничких домаћинстава. Прави пример с краја 13. века је неки Франгопул, дугокоси преступник, који је ноћу са својим друштвом до свитања банчио. Онда је упао у кућу једног архиђакон Свете Софије, који се непосредно пре тога упутио у цркву на јутрење, и силовао његову најмлађу ћерку. Још је најпознатији и најцењенији правник те епохе Константин Арменопул, предвидео за то сакаћење и новчану глобу у висини трећине имовине преступника у корист силоване. Франгопулу су само одрезали дугу косу и одредили годину дана затвора. У међувремену му је коса порасла до некадашње дужине и патријарх извештава да је ускоро наставио скандалозно понашање.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijski erotikon

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 9:04 am

Нису баш сви западњачки узори одговарали менталитету цариградских поданика. Рецимо, борбени дух и метода “главом кроз зид”. Визнатијски јунак хоће победу јер жели да у њој потом ужива. Када им се лично цар и генерали обраћају пред неку одлучујућу битку, говоре пре свега о борбеној техници, спомињу, истина, храброст и свест да су Ромеји, али никада умирање. Ратна лукавства, којима се осигурава преживљавање, важнији су им него дрско стављање смелости на пробу.
Владари и њихове свите у епохи позне Визатније једва да су по нечему били другачији од својих претходника из доба Комнина. Још се император Јован ИИИ Ватац (после смрти су га, истина из других разлога, прогласили свецем) заљубио у своју жену Констанцу, кћер цара Фридриха ИИ Хоенштауфена, али много више у њену дворску даму, која је у анале ушла под именом Маркесина. Њој је нескривено давао предност над легитимном супругом, чак јој је одобрио инсигније које су неодољиво подсећале на царске. Тек је пред крај живота променио мишљење. Констанца је након његове смрти настојала да се на другој страни обештети и упустила у везу с Михаилом ВИИИ Палеологом, убицом њеног унука Ласкариса. Тек је оштар протест патријарха, или можда промењена политичка ситуација, навела Михаила да се одрекне законите жене и потпуно посвети Констанци.
Његов син Андроник ИИ имао је своје обавезне љубавнице, упркос јавно демонстрираној побожности и верности цркви. Ожењен је по други пут био с Јоландом од Монферата, али се на овај брак енергична Савојанка никад није навикла. Из прагматичних разлога, петогодишњу ћерку Симониду из овог брака увалио је остарелом српском краљу Милутину као његову четврту жену, пошто је Андроникова сестра с гнушањем одбила да се жртвује. То је задало смртни ударац Јоландином браку, који се и у политичким погледу показао фаталним јер је разочарана супруга почела да води своју политику.
Проблематично им је било и потомство. Најстарији син Михаило ИЏ не само да је био неуспешан војсковођа већ су и отац и патријарх морали да га непрестано позивају на одговорност због блудног живота. Утонуо у скандале био је његов наследник Андроник ИИИ. А онда се десила породична трагедија: кад је био у посети једној кући, испред врата је оставио своје стражаре. Они су другог госта који је хтео да уђе једноставно изболи. А тај несрећник, који је умро исте ноћи, био је Андроников рођени брат.
Дворски неморал на прелазу из 14. и 15. века нашао је одраза и у сатирама. Једна је посвећена управнику царске канцеларије Холоболу, који, уместо да се брине о државним повељама, оставља их да се киселе по фиокама, а он баца око на једну калуђерицу, чију је, узгред, наклоност морао да дели с многим другима. Она је, заправо његова стара пријатељица, којој је допустио да га опет заведе да би се “дан и ноћ ваљао по блату”. Син неког дворског капелана мота се по крчмама и конацима неморалних жена, на које наскакује као јарац. А сам Бог зна на какве је све неприличности спреман, признаје и његов неутешни отац. То је слика морала у време владавине врло побожног цара Манојла ИИ.
Али није једина и најгора. У једном памфлету је дат гротескно прљав портрет неког Катавлата. Он је након кратке војне службе код Османлија, дошао у једну солунску школу, где је постао познат по наклоности према својим младим друговима. Утерао би их у подрум, наводно да би га биштали од вашака, а заправо да се бесрамно иживљава на њима. Наравно да је избачен из школе, али се није променио, већ је готово сваки дан залазио у јавне куће, а волео је пијанке и крајње бесрамне плесове. Његово понашање је било општепознато и учинило да хомосексуалност постане такорећи мода у Солуну.
Упркос томе је направио каријеру у правосуђу, отишао у Цариград и оженио се. Али његова супруга је морала стално да закључава своје слушкиње јер су само тако могле бити сигурне. Увређени Катавлат је тужио аутора тога списа, али је изгледа изгубио спор.
Дубоко се растакао морал монаштва, па су патријарси били приморани на то да често шаљу упозоравајућа писма монасима Свете горе, где се заједнички манастирски живот никад није сасвим одомаћио. Самотништво је одговарало мистицима, исихастама који су тако могли да се потпуно предају својим медитацијама, али је систем поспешио и опасне слободе. “Пустињаци” стижу и тамо где им није место, по градовима, приватним кућама и у чудноватим околностима. Требало их је стално убеђивати да је забрањено да калуђери и калуђерице проведу ноћ под истим кровом. Било је игумана који су у манастирима држали своје метресе, док су неке жене, по старом лошем обичају, претварале своје домове у манастир, а њега потом у јавну кућом под управом игуманије. Трудне калуђерице нису биле никаква реткост, али како су имале довољно новца, могле су да финансирају побачај. Знала се и цена: пет златаника, те по један капут и александријска чаша.
Последњи остаци византијске еротике опстали су на егејским острвима, нарочито Криту, који је након пропасти царства био у поседу Млечана. Можда је најразузданије било списатељско перо Стефана Сахликиса. Потекао је из добре породице, али му школа није ишла па је кренуо странпутицом. Коцкање, јавне куће, а понекад и затвори, постали су његов свет и свет његовог песништва. На чудан су се начин спојили сатира и аутобиографија. Кајање неретко изгледа као алиби.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijski erotikon

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu