Srpski Sokrat-Dositej Obradović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Srpski Sokrat-Dositej Obradović

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 2:02 pm

Po oslobođenju Beograda iz turskog ropstva pre dva veka u glavni grad iz Zemuna, 19. avgusta, čamcem stigao Dimitrije Obradović u monaštvu nazvan Dositej, poznat pod simboličnim imenom "srpski Sokrat".
Taj veliki narodni prosvetitelj u vreme kada je vožd Karađorđe sa srpskim ustanicima oslobodio srpsku zemlju, vratio se u svoju otadžbinu delujući kao mudri i praktični filozof, pisac niza poučnih knjiga ("Pismo Haralampiju", "Život i priključenija", "Sovjeti zdravog razuma", "Pesma o izbavljenju Srbije" i dr.), kao i prevedenih dela sa nekoliko stranih jezika ("Basne", "Sobranije", "Etika"), uključujući domaća pisma i započete memoare "Jastuk groba moga", uzbudljivo svedoče o njegovoj plodnoj literarnoj aktivnosti usmerenoj "na polzu srpskog naroda".
Kao pobornik prosvetiteljskih ideja 18. veka, poznati racionalist i reformator, koji je težio da svoj narod prosveti i uzdigne na nivo drugih, obazovanih žitelja ondašnje Evrope u kojoj je dugo boravio "učeći i podučavajući druge", Dositej Obradović, posebno, aktivan je kao osnivač beogradske Velike škole, preteče Univerziteta, a zatim kao istaknuti Voždov savetnik, političar i diplomata, prvi naš popečitelj (ministar) prosvete.
S PRAVOM istoričari književnosti ističu da je čitava Dositejeva prosvetiteljska aktivnsot bila usmerena k izbavljenju i oslobođenju od tiranstva, gluposti i varvarstva vekovima porobljenog srpskog naroda, da bi za njega pisao i prevodio poučne knjige na narodni jezik s željom da "svet razuma čak do prostih seljana i samih pastirskih koliba raširi", čime je položio kamen-temeljac našoj novijoj književnosti i kulturi. A najveća mu je zasluga što je, pored borbe za narodni jezik, mnogo učinio u pogledu propagande Prvog srpskog ustanka i "otvorio vrata evropskoj kulturi" u tadašnjoj zaostaloj našoj sredini.
Iako je u Beogradu, za razliku od ostalih varoši i prestonica Evrope, proveo
najmanje vremena, svega tri i po godine prosvetiteljske ideje, kao i značajna Dositejeva dela, naročito otvaranje Velike i Bogoslovske škole, bili su putokaz mnogim srpskim naraštajima, dok su njegove zasluge na diplomatskom i kulturnom polju nebrojene, tako da je s pravom smatran za jednu od najznačajnijih i najuticajnijih ličnosti kod nas u 18. i početkom 19. veka. U svoje vreme, a i kasnije, Dositej je bio najčitaniji srpski pisac dok su istoričari tačno ukazali da je njegova glavna prosvetiteljska aktivnost bila usmerena sa ciljem kako srpski narod "izbaviti i osloboditi od tiranstva, gluposti i varvarstva".
SVOJIM neizmernim rodoljubljem, kao i nizom značajnih poduhvata i dela, Dositej je ostavio trajan spomenik potomstvu. Prethodeći i "utirući puteve" velikom Vuku Karadžiću, prateći celog veka, kako je sam pisao "od čerzvičajnog svrabeža knjigoizdanja" na narodnom jeziku, uporno se boreći protiv primitivizma po izvesnim zaostalim manastirskim sredinama, Dositej je mnogo učinio u vreme boravka u Trstu za pomoć Prvom srpskom ustanku, dajući u tu svrhu polovinu svoje uštede u iznosu 400 forinti, a najviše propagirajući veliko delo vožda Karađorđa i skupljajući priloge kod svojih poznanika, imućnih trgovaca, za municiju i ostale narodne potrebe.
Iako je isprva verovao u prosvetiteljske ideje vladara Josifa II, Dositej se priklonio oslobodilačkoj Karađorđevoj misiji, jer nije voleo Evropu koja ognjem i mačem istrebljuje druge narode. Njegovo oduševljenje za pobedu srpskih ustanika bilo je najbolje oslikano u nadahnutoj "Pesmi o izbavljeniju Srbije", posvećenoj "vojvodi gospodinu Georigju Petroviću" s poznatim himničnim refrenom:
"Vostani, Serbije, mati naša mila,
I postani opet što si prije bila!
Serbska tebi vopiju iskrena čada,
koja hrabro vojuju za tebe sada.
Vostani, Serbije,
Davno si zaspala
U mraku ležala,
Sada se probudi,
I Serblje vozbudi!"
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Sokrat-Dositej Obradović

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 2:03 pm

DOSITEJ je rođen u Čakovu, 1739. ili 1742. godine srpsko-rumunskom mestu u Banatu, ostavši po biografima rano bez roditelja. Posle završene osnovne škole u zavičaju i kraćeg šegrtovanja u Temišvaru, gde ga je poslao tetak-staratelj Nikola Parčanin, odan hrišćanskoj veri odlazi u fruškogorski manastir Hopovo, gde ga je rukopoložio za đakona mitropolit Pavle Nenadović. Ali, iako nadahnut podvižništvom svetovnih knjiga, ali razočaran kaluđerskim životom, Dositej u potrazi za pravim saznanjima, često menja mesta boravka, što je verno opisao u ispovesti "Život i pirključenija".
Preko Slavonije, stiže u Zagreb, gde uči latinski, zatim je tri godine učitelj u Kninskom Polju, ali umesto da nastavi školovanje, kao što je želeo, u čuvenoj kijevskoj Duhovnoj akademiji, on početkom 1764. godine stiže u Kotor zadržavajući se izvesno vreme u manastiru Stanjevići u Malinama iznad Budve, gde postaje jeromonah.
POSLE kraće bolesti, Dositej je jedno vreme učitelj u selu Golubići kod Knina, da bi tri godine predavao deci u Dalmaciji, gde ostavlja u rukopisu svoju "Bukvicu", spis na narodnom jeziku. U želji za daljim saznanjima, preko Trogira i Splita, 1767. boravi u Grčkoj, upoznavši helenensku kulturu na Krfu, zatim se obrao u Svetoj gori, u manastiru Hilandaru, drevnoj srpskoj slavi i veličini, napajajući se svetosavskim duhom. Potom, u Smirni, tri godine uči čuvene prosvetiteljske škole Jeroteja Dendrina, naučivši klasični i moderni grčki jezik i stekavši osnovna saznanja iz filozofije i književnosti.
Napuštajući Tursku, preko Albanije i Venecije vratio se u severnu Dalmaciju, gde je seoski učitelj, da bi se kao "večiti putnik", željan novih saznanja, konačno okrenuo Zapadu i šest godina proveo u Beču, dajući časove grčkog jezika dok je tamo savladao nemački i francuski jezik. Kraće vreme u Modri kod Bratislave prati predavanja u tamošnjoj gimnaziji, odakle prelazi u Sremske Karlovce - "srpski Hajdelberg", gde se druži sa Gerasimom Zelićem i Petrom Vitkovićem, poznatim jelenistom, a veruje se da je tada upoznao i Zaharija Orfelina. Potom
je u Požunskom evangelističkom liceju, da bi se s jeseni 1779. opet obreo u Trstu kao učitelj dece tamošnjih trgovaca, a onda 1781. sa ruskim arhimandritom Varlaamom upoznao je "neopisive krasote" Venecije, Bolonje, Firence, Pize...
OPET je na Hiosu u školi Nikolasa Argentiosa kao učitelj talijanskog jezika da bi, potom, stigao do Carigrada, Jaša u Moldaviji, Lajpciga, i u Hale, gde pohađa predavanja čuvčenog profesora Jovana Ebharda nadahnjujući se za svoje buduće knjige "Sovjeti zdravog razuma" i "Život i priključenija", koje je, potom, objavio u Lajpcigu koristeći ćirilska slova u tamošnjoj Brajtkopofovoj štampariji.
Dalji Dositejevi boravci u stranim gradovima obuhvatili bi obimnu studiju, pa zato u okviru ovog feljtona spomenućemo još samo one važne za njegov život i delo: Pariz, London, Keninsberg, da bi, odazivajući se pozivu zemljaka - ruskog generala Zorića, čuvenog ljubavnika carice Katarine, boravio na njegovom imanju u Školovu, nadajući se da će ispuniti obećanje u vezi sa štampanjem, što se nije obistnilo. Sledi povratak u Beč, gde daje časove i proučava antičke pisce, naročito Plutarhove spise "Moralia" i "Vitae paralellae", gde u velikom nadahnuću, posle pada Beograda, štampa "Pjesnu o izbavljeniju Serbije".
Nalazeći se posle smrti cara Josifa II stalno pod prismotrom policije, obradovao ga je poziv srpske kolonije trgovaca u Trstu, gde se preselio boraveći kao domaći učitelj od 1802. do 1806. godine. Proveo je četiri godine u gostoljubivom domu bogatog "velikokupca" Teodora Mikše i njegovog zeta - brodovlasnika Todorovića, s platom od 2.000 forinti godišnje, okružen prijateljima i poštovaocima, među kojima se nalazila i mlada Draga, supruga njegovog dobrotvora, kojoj pre odlaska u rodnu grudu, piše: "Zašto sam svaki dan vas i sve što je vami milo i ljubazno viditi i gledati želio? Za koji li bi uzrok svakog praznika volio i ružno vreme da bude, da nikud iz kuće izljesti ne možete ili ako čitati volje ne bi imali... A meni bi tako milo bilo s vama... Koliko se više od vas udaljavam, toliko mi više s vami srce priteže"...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Sokrat-Dositej Obradović

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 2:03 pm

U VREME te svoje romantične ljubavi Dositej je imao preko šezdeset godina... ali, ljubav prema oslobođenoj otadžbini Srbiji je preovladala, priloživši hrabrim voždovim ustanicima polovinu svoje skromne ušteđevine, bio je rešen da im se pridruži.
Pored novčane pomoći, Dositej je pomogao voždovim izaslanicima da sroče molbu ili poslanicu zemljacima, imućnim tršćanskim trgovcima za pomoć "Srbljem, koji sada za rod i otečestvo besplučno vojuju", što je urodilo plodom, tako da je skupljeno 11.000 forinti što je bila prilična suma za
tadašnje vreme.
Po zapisima hroničara, Dositej je krajem juna 1806. stigao u Sremske Karlovce, gde ga lepo prima mitropolit Stratimirović, a posetio je i manastir Krušedol da bi tokom jula došao u Zemun - tadašnji austrijski grad na srpskoj granici, gde je čekao da mu se odobri pasoš. Kako od vojnih vlasti nije odmah dobio dozvolu za prelazak u Beograd, Dositej se sastao sa Karađorđevim izaslanicima Jeremijom Gagićem i Avramom Lučićem, pomažući im da se za nabavku neophodnog oružja, baruta i olova obrate njegovim znancima iz Trsta.
VEOMA zadovoljan, zapravo oduševljen Dositejevim rodoljubljem, Karađorđe već od septembra 1806. godine angažuje Dositeja u diplomatskim misijama. On se tada prvi put sa srpskim voždom sastao kod Smedereva. Tamo je Dositej stigao čamcem, pominjući da setom prilikom umalo nije udavio u banatskim ritovima, ali s neskrivenim oduševljenjem u jednom pismu on ističe: "Kako mi se celi život kratak čini dok smederevske nisam video predele!"
Po nalogu Praviteljstvujućeg sovjeta (srpske vlade), krajem novembra 1806, Dositej je "radi usklađivanja akcija" sa srpskim ustanicima u glavnom štabu ruskog generala Miheljsona u Bukureštu, gde je izložio zahteve u pogledu oružane i ostale pomoći. Po uspešno završenoj diplomatskoj misiji
u ime ruskog cara, general Mihaljson odlikovao je Dositeja Zlatnim duhovnim krstom. Istovremeno od ruskog cara Aleksandra vođa prvog srpskog ustanka Karađorđe dobio je zlatnu sablju sa posvetom, kao i njegov vojvoda Milenko Stojković. U to vreme u Petrogradu bio je objavljen prevod Dositejeve ustaničke himne koja je bila zabranjena u austrijskoj carevini. A u Budimu bilo je štampano drugo izdanje Dositejevog dela "Sovjeti zdravog razuma".
KRAJEM februara 1907. Dositej se nastanjuje u zemunskoj kući lecedera Miše Davidovića nastavljajući rad na književnim delima i strpljivo očekujući dozvolu austrijske vlade da mu najzad izda pasoš za Srbiju. U pismu drugoj prijateljici Sofiji Teodorović 19. marta 1807. godine Dositej napominje: "Verujte mi, dosta mi je plašnje i užasa, rad bih već mirno spavati. Ne čudite se što jošte nisam u Beogradu. Rad bi bio lepo proći, a ne prodirati, a proći ću. Zasad se radujem gledajući da u njemu ne vlada Turčin. Kad se lepo uredi i utvrdi, biće slava gradova.
U pismu arhimandritu manastira Bezdina u Dalmaciji, gde je u mladosti Dositej učiteljovao kao i u selu Golubić kod Knina, on šalje podužu pesmu ukazujući želju da se što pre vrati "Serbiji mati" čiji odlomak glasi:
"O može li kogod na svetu znati
Kako je krasna naša Serbija mati,
Svaki bi zaželeo u Serbiju doći.
Niti bi kad pomislio opet natrag poći".
I dalje nalazeći se pod strogim policijskim nadzorom, austrijski komandant pukovnik Mitezer, posle dolaska ruskog izaslanika Rodofinikina u Beograd, bio je primoran da izda pasoš Dositeju, o čemu voskar Jevtimije Krstić izveštava prijatelja Zaharića u Trstu: "Naš gospodin Obradović jedva je pre sedam dana pasoš dobio i pošao sasvim, po kojeg sam imao sreću otići pod Zemun i dovesti ga u Beograd sa bibliotekom njegovom..."
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Sokrat-Dositej Obradović

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 2:08 pm

POSLE nekoliko decenija boravka u inostranstvu, narodni prosvetitelj Dositej, baš na dan Preobraženja 19. avgusta 1807. godine, otisnuo se sa zemunskog pristaništa, čamcem, zajedno sa pratiocem-voskarom Jeftimijem k Beogradu. "Nije samo praznik Preobraženja darovao Vas Beogradu i Srbiji, zajednom otečestvu, nego ravno tako i Vi preobraženije nam svima dadoste" - simbolično u jednom pismu beleži vojvoda Petar Nikolajević Moler - pozdravljajući ga srdačno.
Kada je pretovaren čamac sa Dositejevim knjigama i arhivom sa zemunske strane prispeo na beogradsko
pristanište, tamo su ga oduševljeno pozdravili mnogi Beograđani. Radostan poput deteta, Dositej je svima otpozdravljao mahanjem ruke, a stupivši na otadžbinsko tlo, klekao je i pobožno se prekrstivši, poljubio srpsku rodnu grudu. Dok je taj svečani čin bio propraćen topovskom paljbom sa bedema Beogradske tvrđave, vidno uzbuđen, presrećan Dositej, okupljenim građanima je kazao:
- Sad sam se ponovo podmladio, braćo, sad već ni za šta ne marim, dočekao sam sve i pročaja!...
POTOM su građani Dositeja ispratili do ranijeg vezirovog Saraja, kasnije poznatijim pod imenom Pašin konak, koji se nalazio u Gornjem gradu Tvrđave, od koga odavno nije ni kamena ostalo posle srpskih pobeda. I tamo, u Saraju, umornom od puta Dositeju su prisutni poželeli dobrodošlicu dajući izvinjenje u ime vožda Karađorđa, koji je narodnim poslom bio sprečen da ga pozdravi, ali je obećao skoro viđenje.
Po prirodi bistar, imajući inteligenciju srpskog seljaka, za razliku od ondašnjih glavara, po tvrđenju Gaje Pantelića, vožd Karađorđe je "pazio i počtivao ljude učene i majstore". Među svima od učenih Srba, Karađorđe je cenio Dositejeve prosvetiteljske ideje, znanje stranih jezika (izdržavao se davanjem časova grčkog jezika, a znao je i latinski, italijanski, francuski,
nemački i ruski jezik).
U stvari, boreći se tokom celog života da proširi svoja saznanja Dositej je, ipak, najradije za sebe isticao da je on - rođeni samouk. I tome se ponosio, jer je od neškolovanog naroda više saznavao, nego od "preučene" gospode često dosta uobražene, dok ponekad i prave neznalice. Bolje je što ne znati, nego naopako i zlo znati, savetovao je svoje učenike Dositej.
"DOSTOJANSTVO učena čoveka ne sastoji se u tome da nam kaže kako su drugi pre nas razumno mislili, no kako smo dužni i mi misliti i tvoriti da nam bude bolje... Čovek bez zdravoga razuma i bez ljubavi i čelovečestvu, k pravdi, k česnosti i k božanstvenoj dobrodetelji, on je nečovek i zver, bio filozof, bio gospodin i nazovimo svetac, bio najposle što mu drago". A onda, Dositej je rado izricao i misao vezanu za korisne knjige:
"Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu, s kolikim mu drago troškom dati da se na naš jezik prevede i naštampa, nego dvanaest zvonara sazidati i u svu njih velika zvona poizveštati. Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce! Knjige, predragi i neprecenjeni nebeski dar,
prosvećenih umova ponosite kćeri! One sad na zemlji i na miru carstvuju i premudre zakone daju, one vojuju i pobeždavaju, ona slavu blagopolučnih naroda do samih zvezda podižu i preuzvišuju."
"Čiču Dositeja", kako ga je Karađorđe zvao, redovno je vožd obaveštavao o odlukama Sovjeta i više puta ga angažovao za značajne diplomatske misije.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Sokrat-Dositej Obradović

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 2:08 pm

NEKOLIKO dana ranije pre Dositeja, uz Vlaške, u Beograd je stigao, po pozivu srpske deputacije ruski generalni konzul Rodofinikin, kao predstavnik Glavne grčke komande, koja je ratovala protiv Turske uz savezništvo Karađorđeve ustaničke vojske. Iako je od generala Miheljsona bio obavešten o tačnom dolasku ruskog zastupnika, Karađorđe nije hteo u Beogradu da ga dočeka, jer je čuo od svojih poverljivih ljudi da je taj Rus grčkog porekla "lukavi spletkaroš", uveren da će on pri svom predlogu nacrta za novo državno uređenje ograničiti njegovu vlast.
A kada mu je vešti diplomata Rodofinikin, pošto se uselio u raniji konak dahije Kučukaalije poslao svog izaslanika bojara Rastija s pozdravom, ljut kao ris plahoviti Karađorđe mu je odgovorio: "Sve bi vas trebalo iseći, meni treba vojska (mislio je na obećanu rusku pomoć na bojištu Krajine - pr. a.) a nje ne vidim. Šta mi je hasna od toga što su mi ga poslali? Šta je on došao?"
RAZLOGA za Karađorđevu ljutnju bilo je više. Zbog obećanja ruskog cara Aleksandra, koji je tražio Karađorđevo savezništvo u ratu protiv Turaka, Srbi su izgubili Ičkovim mirom od Porte zagarantovanu autonomiju. Sve dalje Karađorđeve planove, da Srbija bude nezavisna država, pokvarilo je 24. avgusta 1807. godine u Sloboziji zaključeno rusko-tursko primirje, gde je njegova otadžbina prepuštena sudbini. Da nevolja bude veća, umesto tražene vojske, majstora za popravku topova i lekara ruski car mu je poslao jednog svog činovnika.
"Rusija ima dužnost da sarađuje sa Vama u pogledu uređenja Vaše uprave i da Vam svima tome daje dokaz o stalnoj zaštiti ruskog cara", pisao je Karađorđu general Miheljson. A ovaj, umesto da pomogne srpskom narodu brzo se povezao sa opozicijom i mitropolitom Leontijem koji je Srbe nazvao "prostacima i varvarima" za razliku od plemenitog gospodina Dositeja. Taj srpski prosvetitelj kao pravi rodoljub svagda je s
puno poštovanja isticao da je "karakter srpskog naroda čist, mužestven i heroistički".
Upravo, zbog takvog odlučnog, patriotskog stava, Karađorđa je izuzetno poštovao Dositeja, čija je glavna želja bila da prosvećivanjem i diplomatskim akcijama pomogne oslobodilačku borbu svoje zemlje.
POZNAJUĆI čestiti Dositejev karakter iz ranijih dana i sam Rodofinikin je zabeležio: "Ovamo je došao iz ljubavi prema svojoj braći, da bi pomogao svojim znanjem..."
Po svoj prilici da je Dositej uticao na Karađorđa kao i na još neke njemu naklonjene srpske starešine da zajedno sarađuju na radu sa Rodofinikinom zbog dokaza pred svetom da imaju rusku podršku u vremenu zatišja na frontovima.
Pri izradi predloga za ustavno uređenje države sa Karađorđem na čelu, sa ruske strane učesvovali su savetnik Pizani i tumač Rasti. Iako je od Karađorđa bilo priznato to "Osnivanje praviteljstva serpskogo" napisano kopiranjem turskog ustava, pod kojim je ustanovljen Praviteljstvujušči senat s knezom na čelu, kao vrhovna vlast u zemlji, nije bilo sprovedeno u život jer ga nije priznao car Aleksandar da se to na strani protumačilo kao mešanje u srpske unutrašnje poslove.
U to vreme pojedine srpske starešine sa Karađorđem na čelu, bile su razočarane povodom loših vesti koje su stizale iz ruske glavne komande na Dunavu, verujući sve manje u obećanu pomoć, tako da je sekretar Sovjeta Ivan Jugović putovao čak u Petrograd, tražeći garancije za srpsku nezavisnost, smenu Rodofinikina i na njegovo mesto dovođenja pravog Rusa, ali od toga ništa nije bilo realizovano...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Sokrat-Dositej Obradović

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 2:10 pm

S JESENI 1807. godine posle pola meseca boravka u ranijem pašinom dvoru, Dositej je iznenada oboleo od malokrvnosti i groznice, dok je pozvani lekar dao dijagnozu - crveni vetar. Radi nege, obolelog Dositeja su na nosilima iz Tvrđave preneli u lepu varošku kuću njegovog prijatelja, ustaničkog diplomate Petra Novakovića Čardaklije. "Sada ti u lepoj varoši s davno poznatim prebivam Čardaklijom, kako god u mojoj roždenija kući", piše Dositej prijatelju Teodoroviću u Trst. "Pod domom našim imamo lep podrum i prigotovićemo sve, što nam bude potrebno..."
U istom pismu Dositej se žali prijatelju da ga je napala "ljuta nogobolja", tako da "hodi kao bolesna patka", moleći ga ako dođe do njegovog preseljenja "sa ovoga sveta" da ga sahrane kod Hajdučke česme gde je često u Topčideru uživao u hladovini i pijući njenu bistru vodu. U istom pismu javlja da je prisustvovao prilikom dobrovoljnog prekrštavanja 85. turske "dečice i momčića" u pravoslavnu veru.
ŽIVEĆI u Čardaklijinoj kući, koja se nalazila u donjem delu turske varoši, blizu Karađorđevog konaka i Praviteljstvujuščeg sovjeta, Dositej nije imao mnogo vremena za književno stvaranje, jer je bio dosta zaokupljen tadašnjim burnim, promenljivim zbivanjima na srpskim ustaničkim frontovima. U jednom pismu žaleći se da i dalje pati od "čečrzvičajnog svrabeža knjigopisanija", što mu je bio omiljeni šaljivi izraz, Dositej pored redovne prepiske sa prijateljima u inostranstvu ističe da u slobodnim časovima radi na drugom delu misaonih "Sobranija", posthumno štapanih pod nazivom "Mezimac". Međutim, u to vreme Dositej se najviše posvećivao borbi za slobodu mišljenja, kao i kulturnu reformu srpskog društva. A najveći tadašnji san mu je bio da što pre u Beogradu otvori škole i osnuje štampariju.
Odazivajući se Karađorđevom pozivu, Dositej je zajedno sa Rodofinikinom, Čardaklijom, Mladenom Milovanovićem i Jeremijom
Gagićem 25. novembra 1807. godine, u Topolskom konaku čestitao vrhovnom srpskom voždu krsnu slavu Svetog Klimenta.
Dok je Karađorđe uputio najlepše reči Dositeju ističući da mu poverava starijeg sina Aleksu na vaspitanje i obrazovanje, za "uobraženog" ruskog generalnog konzula Rodofinikina imao je samo oštre prekore. Iako mu je bilo poznato da su Karađorđa doušnici obavestili o njegovom raskošnom životu u Beogradu, gde je za naložnicu držao i jednu lepu Turkinju, vešti diplomata, svagda uglađeni Rodofinikin, čestitajući voždu prve srpske revolucije slavu, ovoga puta ništa nije protivurečio, nego mu kao i svagda upućivao same komplimente, izražavajući divljenje za njegovo ratno junaštvo i državničku mudrost.
POZIVAJUĆI se na Dositeja i ostale rusofile, on ga je pred svima ubeđivao u svoju beskonačnu odanost, kao i ruske vojske, obećavajući da oni neće nikada izneveriti svoju srpsku braću. Takođe, obećao je Karađorđu da će u nacrtu novog državnog uređenja Srbije lično predložiti da mu se dodeli zvučnija titula "svetljajšeg knjaza". I pored svog podozrenja, znajući poput francuskog generala Lanžerona da je pred njim "lukav, pakostan i gotov na sve podvale kao i svi Grci" Rodofinikin, njegovoj delegaciji Karađorđe je dao saglasnost za dalji rad na ustavu, po kojem bi, kako tačno zapaža Stojan Novaković on "bio samo reprezentativna figura".
U želji da voljenoj zemlji podari svoje veliko znanje i životno iskustvo, Dositej je u Čardaklijinoj kući počeo da daje Karađorđevom sinu Aleksi časove, dok mu je mitropolit Stratimirović iz Karlovca poslao prve udžbenike. Istovremeno, Rodofinikin je mladog Aleksu podučavao ruskom jeziku. A u to vreme posetio je Dositeja i prestareo za gimnaziju Vuk Karadžić s molbom "za savjet, kuda će i kako će ići da se uči, ili da ga preporuči srpskom senatu ne bi li mu što pomogli u tom".
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Sokrat-Dositej Obradović

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 2:10 pm

SAMOUKO đače iz Tršića očekivalo je od svog voljenog pisca, čija je poučna dela sa zadovoljstvom čitao, da će ga, odmah, poput učenog Jugovića, prigrliti i prihvatiti, ali mu je tog dana očigledno neraspoložen zbog bolova u nozi od svoje "proklete kostobolje" Dositej pokazao vrata. Zapravo, kako Vuk beleži, umesto da mu pomogne kojim dobronamernim savetom, on se poneo kao nekada prema njemu "mitropolit Vidak u Beču".
Nekoliko meseci kasnije, međutim, Vuk je, zahvaljujući rođaku Čortiću, postavljen za pisara u Sovjetu. Onda je mladi Vuk promenio taktiku napisavši Dositeju pohvalno pismo dižući do neba njegov plemeniti rad na prosvešćivanju srpskog naroda.
Ne prepoznavši bolje odevenog Vuka, čim je pročitao njegovo "Pohvalno slovo", Dositej je ustao i očinski ga je zagrlio odajući mu punu hvala: "Sine moj, čime ću ja tebe darivati kad si ti meni onako lepa slova doneo?" Tada je Vuk dobio obećanje da će nastaviti sa školovanjem čim se takva ustanova u Srbiji otvori.
I PORED toga što je Dositej održao svoju reč, Vuk je kasnije pod uticajem austrofila Jugovića o velikom srpskom prosvetitelju Dositeju, pisao "svirepo i ružno" (Skerlić). U stvari, iako se Dositej držao po strani od stranačkih podmetanja, na Rodofinikinov zahtev bio je izbačen iz Sovjeta austrofilski raspoložen sekretar Jugović, koji se preko svog učenika Vuka svetio srpskom prosvetitelju. A pod Jugovićevim uticajem Vuk je namrzao sve rusofile privržene Rudofinikinu, među kojima su bili Dositej i njegov stanodavac Čardaklija.
U vreme kada je Dositej dve pesme posvetio ruskom caru Aleksandru i generalu Rodofinikinu, ogorčeni austrofilski raspoloženi Jugović ga je nazvao najgorim imenima. Zbog stranačkih sve oštrijih trvenja između austrofila, rusofila i nezavisnih, mudri starac Dositej bio je sve zabrinutiji za dalji opstanak ustaničke Srbije.
VEŠTI ruski diplomatski predstavnik i agent Rodofinikin, posle smrti ustaničkog diplomate Čardaklije,
početkom marta 1808. godine primio je Dositeja sa njegovim učenikom - voždovim sinom Aleksom u svoju raskošnu rezidenciju, koja je bila raniji dahijski konak Kučuk Alije kod današnje Gospodar Jovanove ulice. "Dobre naravi, ne mešajući se u svakodnevnu politiku i lične intrige, bez temperamenta za borbu oko uticaja i vlasti, bez političkih ambicija i želje za vlašću, trudeći se da bude nepristrasan i objektivan, on (misli se na Dositeja - pr. p.) je brzo ušao u volju mnogim starešinama ustanka, pa i saom Karađorđu", beleži o srpskom prosvetelju književni istraživač B. Kovačević.
"Oni su prema njemu osećali divljenje zbog njegovog znanja, obrazovanja i nesebičnog prijateljstva. Nijedan važniji zaključak i savetovanje oko uređenja Srbije nije donet ili održan bez učešća Dositejevog" (J. Šaulić, "Doprinos Dositeja oslobođenoj Srbiji", Godišnjak grada Beograda, knj. 36/1989.) I sam tada veoma ugledni ruski predstavnik Rodofinikin ima najbolje mišljenje o Dositeju beležeći u jednom izveštaju:
"A JEROMONAH Dositej, koji je nadziravao za sinom Crnoga Đorđa, premda je imao kod mene kost (ishranu) i kvartir (stan), ali zato lišavao se svakog sredstva za pribavljanje sebi odela, nepolučivajući nikakve plate. Ovaj čovek, polzujući se poverenjem i uvaženjem, može se reći, od sve nacije srpske na austrijskoj strani obitavajući, a osobito uvažavan od Crnoga Đorđa, nije mogao opstati bez ičije pomoći, koju pomoć sam ja rešio i njemu davati, premda vrlo umerenu..."
To što je primio kod sebe Dositeja i njegovog učenika - voždovog sina, bio je pametan Rodofinikinov diplomatski potez, jer je tako mogao češće da viđa Karađorđa, koji je dolazeći iz Topole uvek svraćao u kuću ruskog generalnog konzula da vidi svog sina i obožavanog čiču Dositeja, kako ga je iz milošte zvao. Uostalom, Karađorđe je imao i svoj konak u blizini Rodofinikinove kuće, ali je najviše vremena provodio u Topoli.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Sokrat-Dositej Obradović

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 2:11 pm

Koliko je Karađorđe cenio Dositeja, pored toga što mu je poverio vaspitanje sina i vođenje kulturne politike, najbolje svedoči njegovo izuzetno poštovanje prema ličnosti srpskog književnika: "Za ručkom vožd ne htede sesti dokle ga Dositej ne ponudi i sobom stavi za trpezu" (A. Gavrilović, "Dositej u Srbiji", 1902). I tokom ručka Karađorđe je uvek s velikom pažnjom slušao zanimljive Dositejeve priče, počev od hvaljenja lepote Šumadije, sve do njegovih doživljaja na putovanjima po svetu, tako da kad mu je jednom prilikom srpski prosvetitelj zatražio "da mu se napiše pasoš", odmahnuvši rukom je kazao:
- Tebi ne treba da se piše pasoš. Ti prođe tolike narode, pa ti ne bi ništa, a zar u srpskoj zemlji da ne možeš? Srećan tebi put, a ko ti zatraži pasoš, poš`lji ga, koekude, meni, pa da mu ga ja napišem!

Po drugoj anegdoti, kada je jednom iz topolskog voždovog konaka Dositej pošao kući niz stepenice, Karađorđe ga je uhvatio pod ruku rekavši:
- Čuvaj se, čičo, da ne padneš! Ja, znaš ako i padnem, bilo, pa nije. Ali, ako bi, ne dao Bog, ti, nema dobra za nas!
I STVARNO, Karađorđe je u Dositeju imao najboljeg savetnika, osim kada je razočaran u prazna ruska obećanja poslao svoje emisare austrijskom caru Franji I, ponudivši mu da Srbiju stavi pod svoju zaštitu. Ta ponuda je Dositeja veoma zapanjila, ali mu je Karađorđe objasnio da je upravo time hteo da opomene Rusiju, a i da omogući otvaranje austrijske granice čime bi se Srbi bolje naoružali. Međutim, kada je nadvojvoda Ludvig, 18. maja, u vezi pomenutog predloga stigao u Zemun, Karađorđe ga je odlučno odbio, upravo po Dositejevom savetu. Jer, ranije raspoloženje za priklanjanje Austriji, mudri Dositej je prozreo kao ondašnje mračne ciljeve habzburške politike, opredelivši se za dalje obraćanje za pomoć Rusiji i Francuskoj. Na taj način bitku na diplomatskom polju i u korist Rodofinikina izvojevao je Dositej sa rusofilski nastrojenim
sovjetnicima.
Pod uticajem saveznika Rusa već krajem 1808. godine Karađorđe je objavio ustavni akt po čijim je odredbama sa svojim potomstvom bio konačno priznat za "verhovnog serbskog predvoditelja" koji će sve raditi u dogovoru sa narodnim Sovjetom, a ovom je data vlast vrhovnog suda. Istoričar Ćorović tvrdi da je ovaj sastavljen "bez učešća Karađorđeve opozicije od njegovih užih prijatelja... Protivnici nisu bili zadovoljni od prvog dana, nalazeći da je bio skrojen i nametnut skoro na prepad..."

NAIMENOVAN za direktora svih srpskih prosvetnih ustanova, te 1808. godine, na osnovu Dositejevog raspisa po Srbiji bilo je otvoreno oko četrdesetak manjih škola. Kao tipični racionalistički duh u vezi svojih prosvetiteljskih ideja Dositej boreći se za "sreću, blagostanje, slobodu, kulturu za sve", pravi je prosvetni reformator.
Dositej se zalaže da se i ženska deca "šalju na nauke" što dotada nije bio slučaj, jer su u 18. veku ona bila u zavisnom, potčinjenom položaju.
U vezi sa obrazovanjem mladih, Dositej je upozoravao: "Mlada je duša podobna mekom vosku: u kakav ga kalup metneš, onakav obraz od njega napraviš. Dok je taj vosak jošte mek, lasno ga možeš pretopiti, preliti i preobraziti; čerez dugo vreme bude tvrd kao gvožđe, ona se oće mnogo truda za pretopiti ga i prelomiti".
Zalažući se za tipične narodne škole i versku toleranciju Dositej je i u svom dobu shvatio da veliko zlo u Srba najviše dolazi od njihove "političke, kulturne i verske rascepkanosti" (dr Miloš Savković).
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Sokrat-Dositej Obradović

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 2:11 pm

IDEJU za osnivanje Visoke škole dao je poznati austrofil Ivan Jugović, koji je došao iz Sremskih Karlovaca, smatran za ondašnjeg najobrazovanijeg Srbina. Mladi pisar Sovjeta Vuk Karadžić, kao učenik, bio mu je veoma privržen. On je opisao koliko je taj smenjeni sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta žestoko mrzeo Dositeja kao voždovog poverljivog čoveka i tada odanog rusofila da ga je grdeći nazivao "spletkarom, dodvornikom, intrigantom" i "vagabundom". Pisao je čak pogrdne stihove - paskvile protiv Dositeja, ali se on na to nije obazirao trudeći se da što pre u Beogradu otvori Veliku školu u kojoj bi učili sinovi srpskih starešina a onda ostali smrtnici, poput već prestarelog za nju Vuka, koji je, upravo, o njoj ostavio najvredniji zapis.
Podržan od vožda Karađorđa na dan 12. septembra 1808. godine Dositej je na prigodnoj svečanosti u prizemnoj, dvorišnoj kući "trošne građe" u Gospodar-Jevremovoj ulici broj 22, koja i danas postoji skrivena jednom zidom od pogleda prolaznika, pozvao sve viđene Srbe na svečanost.
NAJPRE je mitropolit svetom vodicom uz molitvu osvetio jedinu učionicu Velike škole smeštene u "najvećoj sobi" a potom je vožd Karađorđe održao pozdravno slovo da bi potom, po zapisima hroničara, besedom "O dostojnom počitaniju k naukama" Dositej i zvanično otvorio ovu prvu najznačajniju kulturnu ustanovu Srbije, preteču kasnijeg Liceja i Univerziteta. U toj kraćoj besedi Dositej je, posebno, istakao da posle sužanjstva turskog, "valja da se staramo da izbavimo dušu našu od sužanjstva duševnog, to jest od neznanja i slepote uma".
Inače, kako je Karađorđe stanovao u blizini Velike škole, po jednom zapisu, on bi je rado posećivao, posebno se raspitujući o učenju svog sina. "Zna se da vrlo često kada bi Karađorđe ujutru izlazio iz svoga dvorca, on bi pošao sa svima vojvodama, koji bi ga pratili u Narodno učilište od njega zavedeno, a uređeno od Dositeja. Tu bi se svojom kratkom rečju preporučivao učenoj mladeži da prilježno uči.
- Vidite li - govoraše Dositej - mi imamo dovoljno mišica za odbranu Srbije, ali nedovoljno veštih ljudi za upravljanje... Da mi znamo državu voditi onako kako znamo vojsku, drukčije bi sada stajali... Slušajte vaše učitelje i poštujte ih; ja njih ne odlikujem od mojih
vojvoda..."
Od uglednih gostiju pri otvaranju Velike škole Vuk navodi, pored vožda Karađorđa, da su bili prisutni gospodar Mladen Milovanović "sa svojim sovjetnicima" i ostali ugledni građani sa sinovima čija imena pominje: najpre Aleksu Karađorđevog, onda Milenkove - Milana i Ivana, kao i njegovog pastorka Nikolču, Mladenovog sestrića Jovicu, sina "sovjetnika Nahije ćuprijske" Milosava, zatim se ređaju imena Stefana Novakovića iz Smedereva, Miloja Božića iz Čumića, Maksima Rankovića i Radovana Doljanca iz Ostrušnice, budućeg istoričara Lazara Arsenijevića Batalake i kasnije znamenitog Vuka Karadžića koji opisuje izgled i rad u jedinoj sobi učionici:
"Klupa u školi nije bilo, nego su đaci unaokolo sjedili na slamnijem stolicama. Jugović ispočetka nije predavao ništa drugo osim istorije i računa. Istoriju je iz svojega rukopisa kazivao đacima te su je pisali, pa im je poslije tumačio..."
Posle godinu dana rada Velika škola bila je premeštena preko puta, u Gospodar Jevremovu broj 21, u solidnije građenoj jednospratnici tipičnog balkanskog stila, koja je od 1809. do 1883. godine radila pod nazivom Dositejev Licej, dok je u njoj danas smešten Muzej Vuka i Dositeja (valjda bi trebalo obratno pomenuti ta dva srpska velika imena?), označen kao kulturna ustanova memorijalno-istorijskog značaja.
Istoričar dr Branko Vujović u svom delu "Beograd kulturna riznica", tvrdi da "od Dositejevih ličnih stvari ništa nije sačuvano, tako da zbirke posvećene njemu, pored portreta i skulptura, čine isključivo arhivska građa, prva izdanja njegovih dela, kao i knjige njegovih prethodnika..."
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Sokrat-Dositej Obradović

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 2:11 pm

ODRŽAVAJUĆI vezu sa Karađorđem i radeći bez ikakve plate za dobro "mile matere, naše Srbije", 18. januara 1808. godine Dositej je postao član Praviteljstvujućeg sovjeta (srpske vlade), gde se po prirodi veoma inteligentni i po naravi dobroćudan uvek trudio da stiša raspaljene stranačke strasti i doprinese donošenju pravičnih presuda.
U svojim "Galantnim memoarima jednog berberina" Nićifor Ninković sa "blagodarnošću" opisuje, kako mu je na jednom zasedanju Sovjeta, pod predsedništvom strogog i bezdušnog Mladena Milovanovića, Dositej spasao život. Za sve vreme dok je gospodar Mladen optuživao nesrećnog Ninkovića da je pokrao jednog srpskog vojvodu, a knez Sima i ne slušajući berberinovu ubedljivu odbranu psovao mu "majku švapsku" tražeći da se okuje i obesi, stari Dositej se pravio kao da drema za stolom.
A ONDA, po Ninkovićevom pisanju, odjednom se probudi starac Dositej i stojeći na nogama, poče "Minervinom mudrostju" njima govoriti, činjenicama ih ubeđivati da optuženi ne snosi nikakvu krivicu: - Nije, gospodo, ovaj momak ni da se okuje, ni da se obesi - kazao je Dositej. "On je siroma, morao begati za život svoj oteti (spasti). A da je on toga Maksima poharao, ta on ne bi smeo vama doći. A i na licu mu se vidi da on nije takav čovek. Pa zašto da mu život oduzimamo? Tako se ne drži zemlja, ni carstvo! Ako vi stanete sve pisare ubijati, vi ćete bez njih ostati. Evo, tu pre knez Stojan ubi svog pisara za sofrom. I tu njegov anevina krv prokrvavila, i sofru, i selo, i svu njegovu decu i čeljad... A ovaj mladić, kako je sad u najvećoj vatri i snazi, on može otečestvu još na veliku poslugu biti do svoje starosti, pa zašto biste ga ubili?"
Kasniji berberin kneza Miloša, pomenuti Nićifor Ninković, koji umalo da nije bilo Dositeja glav bi izgubio, u svojim memoarima još beleži da su u to vreme Srbi bili "divlji i svirepi", slični kao "tigrovi i lafovi", tako da mu je trebalo "lisičja majstorija s njima živeti".
Veoma preke naravi Karađorđe je ubijao na licu mesta zbog najmanjeg sukoba, a za njegovim primerom išle su i ostale vojvode. Kad nisu mogli da smaknu ruskog izaslanika
Rodofinikina, ljudi gospodara Mladena, po Vukovom zapisu, osvetili su se njegovoj ljubavnici: ubili su lepu Turkinju i njenu majku. Po gradu se raznosila vest da su Rodofinikinovi ljudi otrovali prvog srpskog diplomatu Petra Ička, koji im je bio na smetnji radi ostvarenja svojih planova.
IAKO je od naroda čuo za Mladenova i Milojeva otimanja turskih kuća i velikih imanja, zakupljivanja skela i džumruka, čime su strahovito globili srpsku sirotinju, Karađorđe nije ništa preduzimao verujući sve na reč predsednika Sovjeta. A gospodar Mladen i njegov kum Miloje Petrović bili su omrznuti u narodu kao ljudi koij ne biraju sredstva da uvećaju svoja bogatstva. "Tako se obogate da postanu najbogatiji ljudi u Srbiji", beleži Vuk dodajući: "Sav Beograd upravo je bio njihov... "Vuk tačno izvlači zaključak da su oni najviše doprineli razdoru i neslozi" osobito većih poglavica, "što je kasnije doprinelo "najvećim narodnim nesrećama za vladanja Crnog Đorđa..."
U oštroj kritici Vuk nije imao milosti ni za Dositeja, ističući da je učeći Karađorđevog sina imao "gspodsku hranu" kao i "konak lijep i svu poslugu", a nije se verovatno znajući preku voždovu narav ni pokušao usprotiviti. U stvari, Dositej je tada najviše gledao da deluje na spoljnopolitičkom planu, bojeći se da zbog nesloge među srpskim starešinama uskoro "turskog pašu u Srbiji ne zameni austrijski general ili ruski gubernator".
A najviše se Dositej klonio zloslutnog uticaja mitropolita Leontija, kojeg je zbog velikih usluga Rusiji, tada najviše hvalio njegov zemljak Rodofinikin ističući da je time "navukao na sebe srdžbu i mržnju Srba". Međutim, u to vreme najveću mržnju prema Dositeju gajio je obrazovni austrofil Ivan Jugović, otpušteni sekretar Sovjeta, koji mu se na krajnje nedostojan način osvetio povodom Čardaklijine smrti. Naime, kada je umro njegov veliki prijatelj i stanodavac Čardaklija 16. februara 1808. godine iz poštovanja prema tom poznatom ustaničkom diplomati, Dositej je na ogromnom kamenu dao da se ukleše pohvalni epitaf sa završnim stihom:
"Čardaklija kapetan a senator prvi,
Blagodarnoj Serbiji radonost na plač pade..."
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Sokrat-Dositej Obradović

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 2:12 pm

DOK je Srbija tokom 1808. godine ostala "u relativnom miru" uvaženi član Sovjeta, kao i "glavni nadziritelj učilišta" Dositej Obradović uspeo je da otvori Veliku i nekoliko desetina malih (osnovnih) škola i da Karađorđu bude jedan od najodanijih saradnika i saveznika u vođenju spoljne politike.
Kao što je Karađorđe odlučno odbio želju izaslanika markiza Pauličija da Srbiju pretvori u rusku guberniju, tako se i mudri Dositej zalagao pri diplomatskim pregovorima za slobodu, odnosno nezavisnost svoje zemlje. Iako je stanovao zajedno sa ruskim izaslanikom Rodofinikinim, pa mu je čak i jednu pesmu posvetio, Dositej nije njemu služio izdajući interese svoje rodne grude, poput izvesnih srpskih, kasnije osuđenih starešina.
O DOSITEJEVOM rodoljublju najbolje govore poverljivi izveštaji austrijskih agenata, koji često javljaju da se unutrašnja prava Srbije i njena spoljna politika vode pod "štetnim uticajem zloglasnog Obradovića", posebno ukazujući: "Mržnja koju gaji prema Austriji bezgranična je, i on se trudi da tu svoju mržnju prema Austriji usadi i razvije ne samo kod srpskih vlastodržaca već i kod njihove dece, kao direktor škola, nego i kod celog naroda..."
Koliko je Dositej bio plemenitiji i darežljiviji od ostalih starešina najbolje svedoče njegove česte posete beogradskoj bolnici gde je pomagao ugrožene. "Dešavalo bi se da je od svoje sirotinje odvajao i davao ranjenicima koji su se mučili u bolnici", beleži Vukčević. Jedan od tih ranjenika po imenu Topal Đorđe izjavio je: "Za godinu i po dana ležeći u bolnici nisam primio milostinju ni od koga... do jedan dukat cesarski i to od Dositeja Obradovića".
Stalno obećavajući Karađorđu i sovjetnicima da će ruska vojska preći iz Vlaške u pomoć srpskim ustanicima i pridružiti im se pri zajedničkom napadu na Turke,
a kad ova nije nikako Dunav prelazila, Rodofinikin se zabrinuo za svoju sudbinu. Jer, dok je markiz Prozorovski bio nepokretan s ruskom vojskom, glavne turske snage su se osilile i "okrenule protiv Srba". Kada je zbog svog izdajstva prema srpskom narodu i voždu Karađorđu ruski izaslanik Rodofinikin, u noći između 27. i 28. avgusta 1809. godine, tajno, sa Petrom Dobrnjcem, Jovanom Protićem i mitropolitom Leontijem, čamcem preko Dunava, prebegao u Austriju, po jednom izveštaju, Karađorđe je "pao u istinsku jarost i naredio da se sve po njegovoj kući razgrabi; no jeromonah Dositej, i arhimandrit Filipović uspeli su da ga odvrate od ove odluke..."
O TOM Rodofinikinovom bekstvu iz Beograda, po tadašnjim izveštajima Dositej ništa nije znao, a onima koji su ga savetovali da posle poraza ustaničke vojske na Kamenici i Čegru napusti Srbiju, odlučno odmahnuvši glavom je rekao: "Ja sam pobegao u svoje otečestvo, pa sad ako ono strada, neka i mene pogaze turski konji, ali ja odavde neću nikuda!"
Povodom nedoličnih Karađorđevih postupaka, Rodofinikin ga je klevetao i kod ruskog cara, a Dositej je srpskom voždu, za utehu, pametno, rekao: "Gospodaru, Rodofinikov postupak je za nas vrlo nezgodan: on nam može naneti velike nesreće, jer je namerno učinjen... Samo te molim, Gospodaru, da se ti ne smutiš, da ne kloneš duhom i da se ne izgubiš. Ti si s ovim narodom u Božje ime ustao na Turke, da zbaciš gorski jaram sa srpskog vrata, osvojio si tolike gradove, dočekao si i nadobijao ovolike sile kakva je i ova sadašnja, i terao ih iz Srbije i bez Rodofinikina i bez ičije pomoći. I sada neka na svom mestu budu tvoja rodoljubiva volja i opšta ljubav i sloga, pa ćemo biti spaseni i od ove bede i od svake druge napasti koja bi na nas naišla... Radimo prema onoj reči naroda našeg: "U se i u svoje kljuse!"
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Sokrat-Dositej Obradović

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 2:12 pm

POSLE Rodofinikinovog bekstva, Dositej se u jesen 1908. godine preselio u zgradu Sovjeta od koga je, godinu dana ranije, kako se vidi iz njegovih pisama, dobio tursku kuću sa prostranom avlijom, velikom baštom i vinogradom. "Želim vas u mojemu domu videti, koji sam u Belgradu za štampariju kupio i priugotovio", piše Dositej prijateljima o svojoj kući na uglu današnje ulice nazvane njegovim imenom i Braće Jugovića.
"Ja imam... takvu baštu prostranu, široku i lepu, kakvu ni premudri Solomon i nijedan car persijski nije ovde imao! Svud oko zidova nasadio sam loze čudotvorne... Moj vinograd je počeo rađati i koji će burad vina od sad puna biti. Moje su čabrice pune sira i masla; karlice mi se prelivaju po vajatu mlekom... Jaganjci mi po avliji skaču, i pokraj zidova cvetaju mi nasađene lipe, ispod kojih deca komšijska sviraju u frulice; devojčice okolo njih, jedne plavokose, a druge crnooke, u radosti igraju. Imam i kravicu mladu, šarenu, tele šareno. Ovo mi je poklonio vojvoda Moler..."
U TIM idiličnim pismima povremeno sa iskazuju i Dositejeve žalbe: "Otkad sam prešao ovde, nijedna `Geografija` nije se prodala, niti se ovde za knjige mare... Ne tužim se no kažem što jest..." (30. januara 1810).
Po pisanju istoričara Prvog srpskog ustanka Lazara Arsenijevića Batalake, tu svoju kuću, isprva namenjenu za štampariju, Dositej je 1810. godine ustupio "praviteljstvu" za bogoslovsku školu za čijeg je prvog učitelja pozvao iz Trsta jeromonaha Vikentija (Rakića). On se rado odazvao pozivu i, već početkom septembra te godine, bila je u Beogradu svečano otvorena prva Bogoslovija, u kojoj će se, po Batalakinom zapisu "sinovi srpski spremati za buduće sveštenstvo i za učitelje u normalnim školama".
Po pisanju istoričara Prvi srpski ustanak nadmašio je po svom značenju čak i ideje koje je imala da sprovede u životu Francuska buržoaska revolucija, tako da je Karađorđeva
slobodarska borba za nezavisnost oduševila viđenije ličnosti Evrope toga doba. Postoje i pismena svedočanstva da su Karađorđeve mnoge pobede nad moćnom vojskom turske carevine oduševile i Napoleona, kao i niz svetskih pisaca, među kojima izdvajamo Alfonsa de Lamartina, Hansa Kristijana Andersena, Aleksandra Sergejeviča Puškina...
RAZOČARAN zbog neispunjenih obećanja ruskih saveznika, generala i izaslanika, kao i samog cara Aleksandra, koji mu je zadivljen njegovim pobedama poslao sablju s laskavom posvetom "braniocu pravoslavne vere i otečestva", po Dositejevom savetu, Karađorđe se u leto 1809. godine obratio pismom i francuskom caru Napoleonu tražeći pomoć i zaštitu. U to vreme Napoleon je držao u vlasti celu Dalmaciju, Istru, zapadnu Korušku i deo Hrvatske, formirajući jedinstvenu provinciju Iliriju s centrom u Ljubljani. Za guvernera ove oblasti Napoleon je imenovao francuskog maršala Mormona, koji je izvršio mnoge kulturne reforme.
Svojim pismom od 16. avgusta Karađorđe je odao priznanje Napoleonu, izrazivši želju da se Srbija stavi pod njegovo "pokroviteljstvo". Uz to pismo Karađorđe je priložio i istovetnu odluku Praviteljstvujuščeg sovjeta, obećavajući Napoleonu ako prihvati savezništvo - "večnu i nepokolebljivu vernost", da će tada primiti "u svoje gradove francusku vojsku".
Ističući da Srbija ima veliko bogatstvo u rudama, zlatu i olovu, Karađorđe je u ime srpskih ustanika i vlade istom prilikom pozvao i francuske stručnjake u Srbiju da to ispitaju. Takođe, Sovjet je molio Napoleona za pomoć u "novcu, tobdžijama, inžinjerima i lagundžijama" uz obećanje da će ako im se pomogne brzo "očistiti turske obale Save i Une".
Međutim, kako Napoleon nije želeo da pokvari svoje dobre odnose sa turskom Portom, njegov odgovor Srbima je glasio da im ne može pružiti nikakvu zaštitu jer ih "sultan smatra buntovnicima".
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Sokrat-Dositej Obradović

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 2:12 pm

U SVOM odgovoru Karađorđu Napoleon je istovremeno izjavio da "ne može potpuno ravnodušno da gleda sudbinu jednog naroda koji je pokazao toliko stabilnosti i hrabrosti i stoga se neće odreći da održava sa njima izvesne odnose, ali koji se ne smeju izneti u javnosti". Od tada, po Napoleonovom naređenju, francuski vicekonzul u Bukureštu dobija poseban zadatak da tajno održava veze sa Srbima. A početkom sledeće godine, Karađorđe je kapetana Radu Vučinića imenovao za srpskog poslanika na francuskom dvoru upućujući u dogovoru sa Sovjetom pismo Napoleonu sa izrazima "blagodarnosti i vernosti".
Da bi onemogućili savezništvo Karađorđeve Srbije sa Austrijom ili Francuskom, rusofilski raspoložene starešine poslale su 12. novembra 1810. godine delegaciju na čelu sa vojvodom i savetnikom Milanom Obrenovićem u glavni štab moldavske armije u Bukureštu zahtevajući da "ruska vojska zaposedne sve tvrđave". Istovremeno, po Karađorđevom nalogu, kao deputat odlazi u Bukurešt kod glavnog zapovednika ruske vojske u Vlašku i Dositej da bi svojom diplomatskom veštinom privoleo Ruse da ustaničkoj Srbiji pošalju vojsku i oružije.
U ONDAŠNjEM glavnom štabu bio je Dositej još pre četiri godine uspešno zastupajući interese srpskih ustanika. Ponovo boraveći u Vlaškoj, u zavejanom Bukureštu, bio je Dositej zapanjen zbog intriga, spletki i svađa onih koji su tamo stigli kao i on da rade "po srpskoj stvari". Bio je iznenađen i naglom bolešću srpskog poslanika Milana Obrenovića za koga su pričali da je otrovan u Bukureštu po nalogu Mladena Milovanovića...
Posle uspešnih pregovora, vraćajući se iz Vlaške, po ciči zimi, Dositej je nazebao i sve gore kašljao, što je veoma zabrinulo njegovog pratioca - ruskog pukovnika Fedroviča. Kada je u njegovom društvu 29. januara stigao u Beograd, srdačno ih je dočekao Karađorđe, kojem su odmah podneli povoljan izveštaj
o dolasku ruske pomoći u vojsci i naoružanju za dalje ratovanje protiv Otomanske imperije.
Po pisanju hroničara, u Beogradu je 10. februara 1811. godine bio svečano dočekan odred od pet stotina dobro naoružanih ruskih vojnika koji su iz Vlaške dovukli i četiri veća topa. Na održanoj paradi na Vračaru uz "pucnjavu stotina topova", da bi pozdravili rusku "mlogomilu braću", bilo je mnogo sveta po šančevima i krovovima kuća, naročito oko Stambol kapije. A oduševljenje se još više povećalo kada su Beograđani ugledali vožda Karađorđa sa članovima svoje vlade osnovane samo nedelju dana ranije, u kojoj je Dositej Obradović bio postavljan za prvog srpskog popečitelja (ministra) prosvete.
KAKO stari i bolesni Dositej nije mogao doći na ovu paradu ni peške, ni jašući konja, po zapisu Sime Sarajlije, vožd Karađorđe mu je poslao taljige, "najluksuznije i najudobnije" prevozno sredstvo u Beogradu. Pozdravljen klicanjem od okupljenog naroda, ispunjen velikom radošću, Dositej je brzo izašavši iz taljiga požurio da se pridruži voždu da bi zajedno sa vladom, vojvodama i sveštenicima poželeli sve najbolje marširajućem ruskom odredu s kojim će srpski ustanici izvojevati nove pobede...
o Kao rodoljubu, najobrazovanijem čoveku ustaničke Srbije, zašlom u godine mudrom Dositeju, koji se u Praviteljstvujušćem sovjetu nije borio za vlast nego da u narodnim poslovima pomogne Karađorđu, najteže je padala nesloga, sebičnost i primitivnost pojedinih srpskih starešina.
I pored kostobolje i ostalih boljsi koje su ga mučile, po pisanju savremenika, Dositej je predstavljen kao veoma dobar čovek, koji ima razumevanja za svakog nevoljnika, da im pomogne pametnim savetima a i manjom sumom novca. A ponekad je uspevao da na sastancima Sovjeta spase i poneku glavu lažno optuženih ljudi iz naroda, poput berberina Nićifora Ninkovića.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Sokrat-Dositej Obradović

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 19, 2010 2:13 pm

DOSITEJ se, kao “pravi Evropljanin” u ustaničkoj Srbiji do poslednjeg dana trudio da je što više približi Zapadu, koji je sve do prve Karađorđeve revolucije za tu vekovima od islama okupiranu zemlju imao podrugljiv naziva “kužna Turska”. I zato, ko god bi iz Beograda čamcem preko Save i Dunava prelazio u Austriju morao je po nekoliko nedelja da provede u zemunskom karantinu.
Decenijama živeći po evorpskim prestonicama, družeći se sa mnogim u svetu poznatim kulturnim stvaraocima kao “apostol slobodne misli” i pisac prve naše knjige o lepom ponašanju, po povratku u Srbiju mudrom Dositeju je veoma teško palo primitivno ponašanje nekih srpskih starešina, a grozio se i njihovih čestih krvavih sukoba kao i ružnih reči. Dok je Dositej tri godine radio u oslobođenoj Srbiji bez ikakve plate, sem što je imao besplatan stan i hranu, mogao je da sagleda u Beogradu koliko su najviše narodne starešine bile grabljive i sebične.
DIVEĆI se Karađorđu kao velikom vojskovođi, kojem je i svoju čuvenu ustaničku himnu posvetio, Dositej kao učen i pametan čovek odmah je shvatio da se on za razliku od uspešno vođene oslobodilačke borbe veoma teško snalazi u miru pred pitanjima unutrašnje, a još više spoljne politike. Osetio je da je po prirodi veoma nagao i pred Karađorđem, koji je zbog narodnih tužbi i rođenog brata Marinka obesio, često bio naivan i lakoveran prema onima, poput Mladena Milovanovića, čijoj se slatkorečivosti verovalo što mu se, kasnije, gorko osvetilo. A bilo mu je poznato da srpski vožd Karađorđe začas može da promeni raspoloženje, tako da bi tada opraštao naneto zlo čak i neprijatelju.
Podložan tuđim uticajima, Karađorđe je, ponekad, bio odveć naivan i poverljiv prema izvesnim podmuklim poslanicima velikih sila, koji bi, kasnije, o njemu podnosili najgore izveštaje, poput ruskog diplomate Rodofinikina. Po zapisima savremenika, Rodofinikin,
rođeni intrigant, nije imao sluha ni razumevanja za slobodarsku borbu srpskog naroda. Slušajući ljutita Karađorđeva prebacivanja upućena Rodofinikinu, Dositej je sve činio u svojoj moći i dovitljivosti da ih primiri, pa čak i kada je taj ruski izaslanik zbog svoje zavereničke politike morao čamcem pobeći u Austriju.
DOK je markiz Pauluči kritikovao Karađorđevo držanje ocenjujući ga kao “vlast jednog azijskog suverena”, Rodofinikin je, oslonjen na srpsku opoziciju, u izveštajima o srpskom voždu iznosio najgore mišljenje.
Zbog nesuglasica, stalnih sumnjičenja i svađa srpskih starešina, Dositej je više puta dobronamerno ukazivao Karađorđu da je bolje da više boravi u svom beogradskom konaku nego topolskom, ali, znajući koliko su bliski, nije mogao protiv njihove zle kobi, predsednika Sovjeta Mladena Milovanovića, sve dok ga s tog položaja 1809. godine vožd nije smenio posle izgubljenih bitaka kod Čegra i u dolini Morave. Da bi se spasao od Karađorđevog gneva, u to vreme je pobegao u Austriju i zapovednik bećara Miloje Petrović, koji je na Karađorđev zahtev bio izručen i odmah pogubljen.
Za opomenu svim izdajnicima, tom prilikom je odsečena Milojeva glava bila na jednom tanjiru izložena “Beograđanima na ugled” ispred gradske crkve. Da li je tu strašnu scenu aprila 1810. godine video Dositej, nije nam poznato, jer je on za razliku od Vuka Karadžića, to izbegavao da stavi na hartiju. A kada bi mu neke starešine zamerale to što se ne opredeljuje na njihovu stranu očekujući da će perom veličati samo njihove zasluge, Dositej bi im odgovarao:
“Bolje je za vas da ja to ne pišem, jer vam najgori tuđinac ne bi mogao nalagati ono što bih ja, iznoseći čistu istinu.” A ta istina bila bi, uvereni smo, veoma gorka za ondašnje srpske starešine poput poznatog Vukovog članka “Vrhovni upravni Sovjet i borba starešina oko vlasti”.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpski Sokrat-Dositej Obradović

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu