Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Beogradska tvrđava i Kalemegdan

taj Ned Jan 11, 2009 10:46 pm

Trpeo je Beograd mnoga bombardovanja, rušenja i paljenja, ali, na žalost, i ljudsku glupost i bezobzirnost, koja je u nadi da će sebe uveličati, a prethodnike poniziti, uništavala spomen-obeležja prošlih vremena. Teško je strancu, a ponekad i samom Beograđaninu, objasniti kako to da u sedam hiljada godina starom Beogradu ne može videti zgradu stariju od 250 godina. Ipak, odgovor je vrlo jednostavan - naš grad je četrdeset puta bio potpuno razrušen.
" Spomenici prošlosti su obeležja grada, dokaz njegovog porekla i značaja od davnine, oni vežu nove s prošlim generacijama, potomke s precima. Stari spomenici sadrže u sebi duh predaka, govore o njihovim patnjama, smislu i shvatanju za lepotu i napredak.
...Pa ipak, Beograd svojim sadašnjim spoljašnjim izgledom ni iz daleka ne pokazuje starodrevnost svog postanka."


Poslednji izmenio MustraBecka dana Pon Jan 12, 2009 12:24 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Beogradska tvrđava i Kalemegdan

taj Ned Jan 11, 2009 10:48 pm
Kalemegdan, breg na obalama Save i Dunava, predstavlja najstariji deo Beograda.
Tu se danas istice tvrdjava sa dobro ocuvanim bedemima i opkopima, sa vise kula i kapija.
Tvrdjava je podeljena na Gornji i Donji grad.
Ceo Gornji grad pretvoren je sada u veliki park, prepun zelenila, i predstavlja najomiljenije setaliste Beogradjana.

Setajuci ovim velikim parkom, ne zaboravite da su, tokom burne istorije
starog i srednjeg veka, na tom bregu, koji je zbog svog strateskog
polozaja uvek privlacio razne narode, imali svoja utvrdjenja Kelti,
Rimljani, Vizantinci, Sloveni, Madjari, Turci, Austrijanci. Tu su se
vodile mnog borbe i zato su utvrdjenja cesto bivala do temelja rusena i
ponovo podizana, pa se zato u okvoru danasnje tvrdjave mogu naci i
rimske zidine i srpska srednjevekovna utvrdjenja, i turske i austrijske
stare gradjevine.
Svoj konacni i danas zadrzani izgled tvrdjava duguje generalu baronu Doksatu de Moresu.
Ovaj slavni gradjevinar i restaurator mnogih austrijskih tvrdjava
obnovio je i Beogradsku tvrdjavu. Radeci na tom polsu, on nije ni
slutio da ce medju njenim zidinama biti i on sam pogubljen jedne
martovske zore 1738. godine i to samo zato sto je, da bi sacuvao svoje
vojnike od potpune propasti, napustio Nis i jednu malu tvrdjavu u
unutrasnjosti Srbije, pred daleko nadmocnijim snagama Turske.

Iz Knez Mihailove ulice ulazimo u Gornji grad.
Ovaj najstariji deo parka bio je nekada prazan prostor ispred
tvrdjave. Trebalo je da posluzi da se neprijatelj osmotri i saceka za
borbu. Otuda i ime: kale - polje, megdan - bitka, dvoboj.
Nekadu su turski stanovnici Beograda na ovo polje bacali smece. Kada je
konacno predat Srbiji, iz Topcidera i Kosutnjaka, po knezevoj naredbi,
vojnici su prenosili sadnice i tako je nastao danasnji park.
Iduci ovom sirokom cvetnom alejom nailazimo na biste znamenitih Srba,
kojima se potpmstvo skromno oduzuje. Odmah kod ulaza, sa desne strane
stoji bista Koste Tausanovica, ucesnika u I turskom ratu, predsednika
Velike narodne skupstine 1888. godine, ministra unutrasnjih dela i vise
puta ministra narodne privrede. Nekoliko desetina metara dalje nalaze
si i biste znamenitih umetnika, knjizevnika, kulturnih i politickih
radnika: Stevana Mokranja, Djure Jaksica, Janka Veselinovica, Vojislava
Ilica, Radija Domanovica, Alekse Santica, Jovana Skerlica i Borisava
Stankovica.
Pred nama se zatim, u sredistvu druge aleje cveca, nalazi Spomenik zahvalnosti Francuskoj,
delo najveceg i jednog od najpriznatijih svetskih vajara Ivana
Mestrovica. Ovaj spomenik podigli su 1930. godine srpski djaci koje je
Francuska za vreme I svetskog rata prihvatila i skolovala.
Staza levo od Spomenika zahvalnosti Francuskoj vodi nas, pored
biste Jovana Subotica, poznatog lekara, i biste Jovana Gavrilovica,
politicara, do starog vodoskoka, najstrarijeg dekorativnog detalja
parka. Poznati vajar Stevan Roksandic docarao nam je, na tom mestu,
svojom mastom mladog ribara kako okoncava svoju borbu sa divovskom
zmijom. Iduci dalje, na grebenu tvrdjave iznad Save prolazimo pored
biste Djure Jaksica i spomenika Branku Radicevicu, knjizevniku i borcu
za sprovodjenje u zivot Vukove reforme sprskog jezika i pravopisa.

Sa same ivice bedema pruza se izvanredna panorama Novog Beograda, usca Save u Dunav i nepregledne panonske ravnice.
Iduci dalje ivicom bedema, spusticemo se pod same zidine tvrdjave,
ispod kojih pocivaju Ivo Lola Ribar, Ivan Milutinovic, Djura Djakovic i
Mosa Pijade, clanovi Centralnog komiteta Komunisticke partije
Jugoslavije.
Pred nama je, dalje, Kralj kapija, sadasnji glavni ulaz u Gornji grad.
Mostom preko rova prelazi se preko teskih, drvenih, okovanih vrata i sa desne strane nailazimo na Rimski bunar.
Njegovo ime bilo je jedno vreme sporno, ali je sigurno utvrdjeno da je
starog porekla, mozda cak i iz XV veka. Spiralno stepeniste vodi nas u
hladnu dubinu od oko trideset metara. Na dnu je hodnik koji opasuje
bunar. Obnovili su ga Austrijanci u XVIII veku i sadsnji njegov oblik
datira iz tog doba.

U prolazu mozemo da pogledamo jos jedan spomenik proslosti, nadgrobni spomenik koji se nalazi usred parka Gornjeg grada.
To je Tulbe Damad Ali-pase koji je bio veliki vezir Ahmeta III i koji je poginuo 13. avgusta 1716
Sahat kula, ispod cije kapije
sada prelazimo iduci dalje po Kalemegdanu, gradjena je u doba
austrijske okupacije, a kasnije nazvana sahat kulom zbog sata na njoj.
Odmah po prolazu kroz kapiju dolazimo na teren Vojnog muzeja.

Spoljni prostor Vojnog muzeja cini glavni bedem juznog fronta
beogradske tvrdjave sa dugim rovom (rov iza bedema). Ovaj bedem potice
iz poslednje faze razvitka tvrdjave. Izgradjen je za vreme
austrougarkse okupacije Beograda 1723-1736. godine. Trasa bedema je
bastiona, sa elementima francuske i nemacke skole. Sastoji se iz dva
bastiona i kurtine koja ih povezuje. Uloga bedema bila je dvostruka.
Pored aktivne uloge aktivnog dejstva, svojom visinom i dispozicijom,
sluzili su i kao prepreka nadiranju neprijatelja. Iz rova su
dejstvovali smao merzeri preko grebena kurine.

Stambol kapija II, kroz koju se dalje prolazi, zatvarala se ogromnim hrastovim vratima okovanim gvozdjem.
Bila je jedna od najvaznijih koje su vodile u unutrasnjodst Gornjeg grada.
Pri izlasku iz ove kapije, desno se nalazi Karadjordjeva kapija, a na tom istom, relativno malom prostoru nalazi se jos jedna gradska kapija, tzv. Stambol kapija I.
Predstavljala je jako uporiste tvrdjave, pogotovo sto su se sa strane
nalazili proredi za topove koji su branili prilaze tvrdjavi.
Danas oko ovih kapija nalaze sportski tereni, napravljeni u rovovima ispod samih zidina.
Za momenat napustamo tvdjavu i idemo dalje stazom koja deli Mali od
Velikog Kalemegdana, u koji smo usli na pocetku nase setnje. Sa leve
strane vidimo veliki izlozbeni paviljon Cvijeta Zuzoric
koji dominara prostorom kojim nastavljamo setnju kroz Mali Kalemegdan.
Paviljon je podiglo Udruzenje prijatelja umetnosti 1928. godine po
planovima arhitekte Branislava Kojica. Nosi ime Cvijete Zuzoric
(1555-1600), po dubrovackoj pesnikinji i jednoj od najlepsih zena svog
vremena, udatoj za bogatog firentinskog plemica Bartolomea Pescionia.
Paviljon je znacajno rekonstruisan osamdesetih dvadesetog veka godina i
u njemu se kroz vreme priredjuju izlozbe slika i skulptura. Ispred
zgrade nalazi se skulptura "Budjenje", delo vajara Dragomira
Arambasica.
U neposrednoj blizini je i delo vajara Tome Rosandica koje nosi naziv "Umorni borac".

Nastavljajuci dalje setnju stazama Malog Kalemegdana, doci cemo do zivopisnog ambijenta prepunog raznolike flore i faune - Zooloskog vrta.
Putem pored njega dolazimo ponovo pred tvrdjavu. Prolazimo kroz kapiju.
Rov cemo preci nasipom, mada se nekada prelazilo preko mosta; obilazimo
sa desne strane bastion koji zaklanja kapiju. Nju su podigli
Austrijanci izmedju 1688. i 1690. godine, dok su bedem podigli Turci
nesto ranije. Monogram sa latinskim slovima L. P. govori da je kapija
sagradjena za vreme cara Leopolda I. Kada predjemo ovu kapiju otvara
nam se vidik na vrlo staru srednjevekovnu gradjevinu, Zindan Kulu, u kojoj su drzani suznji, u mraku i memli njenih prostorija.

Desno od kule nalazi se restoran Kalemegdanska terasa, a dalje desno i Jaksiceva kula, vrlo cesto rusena i obnavljanja. Ispod nje nalazi se Kosturnica ratnika koji su, braneci Beograd, izginuli tu na beogradskoj tvrdjavi u I svetskom ratu. Levo od Jaksiceve kule je crkva Ruzica,
nekadasnji barutni magacin iz XVIII veka koji je pretvoren u crkvu iste
godine kada je knez Mihailo primio kljuceve grada (1867). U I svetskom
ratu Mekenzenova artiljerija znatno je ostetila ovu crkvu. Restaurirana
je tek dvadesetih godina dvadesetog veka, a po narodnom predanju, crkva
je dobila ime po Ruzi, kcerki vojvode Jakse.
Nesto malo dalje od ove, nalazi se i druga - Crkva svete Petke,
podignuta 1938. godine iznad "cudotvornog izvora". Radi se o izvoru
vode u ciju su lekovitost verovali jos Kelti, najstariji stanovnici
Beograda. Smatra se da je crkva sv. Petke postojala jos u XV veku, a
neposredno pored nje nalazi se i kapela podignuta posle 1867. godine, a
restaurirana 1937. I kapela je posvecena sv. Petki.
Spustajuci se pored crkve, prolazimo mimo ostatka tvrdjave, jer nas tuda vodi put ka Donjem Kalemegdanu.
Ovaj prostrani teren, nekada zivo srediste trgovine i zanatstva,
danas je pretvoreno u park u kome se nalaze jos samo mali i vrlo retki
ostaci proslosti.
Usred parka podize se Kapija cara karla VI, podignuta 1736. godine.
Po stilu odudara od ostrih linija tvrdjava i predstavlja veran
izraz baroka XVIII veka, koji je u vreme careva Leopolda I (1657-1705)
Josifa I (1705-1711) i Karla VI (1711-1740) dostigao svoj vrhunac u
Becu. Tvorac kapije bio je verovatno inzenjer Doskat de Mores, jer je
on izradio planove i vrsio nadzor nad celokupnim radovima utvrdjivanja
Gornjeg i Donje grada. Kapija je gradjena od kamena, a vise svoda, sa
unutrasnje strane, urezan je carev grb sa krunom, dok je sa spoljne
strane izradjena reljefna jedna grana.

Nebojsina kula je jedan od pomenutih retkih ostataka na koje nailazimo u Donjem gradu.
Po istorijskim podacima, postojale su dve kule Nebojse: jedna u
Gornjem, a druga u Donjem gradu. Ona u Gornjem bila je starijeg datuma,
a po opisu Beograda koji je dao Antun Vrancic 1553. godine, "kula se
nalazila na sredini izmedju varosi i tvrdjave, nju narod najvise
pominje i zove se - ne boj se". Pretpostavlja se da otuda potice i
sadasnje ime kule Nebojsa.
Nebojsina kula u Donjem gradu ili "vodena kula" potice iz srednjeg
veka. Nalazi se na ulazu u nekadasnje srednjevekovno pristaniste.
Kasnije je upotrebljavana kao zatvor. U njenoj unutrasnjosti bile su
kuke na koje su Turci vesali svoje zrtve na rebra ili vilice. Godine
1789. umoren je u toj kuli Riga od Fere, clan Heterije i grcki
revolucionar, zajedno sa svojim drugovima. Jedno vreme u kuli je bio
zatvoren i Jevrem Obrenovic, najmladji brat kzneza Milosa Obrenovica.

U povratku od kule Nebojsa prolazimo pored starog Turskog hamama
koji pripada tipu manjih hamama i cija arhitektura nije monumentalna.
Njega su Nemci minirali i srusili 1944. godine sa jos jednom
srednjevekovnom kapijom. Hamam je kasnije znacajnije rekonstruisan.
Putem pored hamama penjemo se opet prema Gornjem gradu.
Na tom putu prolazimo kroz srednjevekovnu Dizdarevu kapiju
iznad koje se uzdize visoka kula. Prilaz kuli vodi preko mosta koji je
nekada bio jedan od ulaza u Gornji grad. Malim stepenicama vracamo se
do Zindan kule, odakle imamo predivan pogled na sve delove tvrdjave, a
odatle napustajuci kulu, prelazimo kroz kapiju i idemo preko mosta u
pravcu kapije Leopolda I, kroz koju smo usli u ovaj deo tvrdjave.
Nasa setnja kroz Kalemegdan time se zavrsava.

Izvor: Literatura Filozofskog fakulteta u Beogradu.


Poslednji put izmenio MustraBecka dana Ned Okt 11, 2009 5:20 am, izmenio ukupno 2 puta
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Opsada Beograda 1456. godine

taj Pet Jan 30, 2009 9:51 am
Ватрена јулска ноћ

На Калемегдану, у близини Дефтердареве капије, стоји скромни камени споменик на коме је на српском и мађарском написан следећи текст: „На овом месту 22. јула 1456. године браниоци Београда на челу са Јанком Хуњадијем извојевали су велику победу над Турцима”. Ово је прича о том догађају


У лето 1456. године покрену султан Мехмед II своју огромну војску на север, ка Дунаву. Развукла се војна колона попут огромне гује на неколико дана хода, колико дели претходницу војске од јединица у залеђу. Прати је високи облак прашине који као неки огромни, мрачни стег лебди над змијоликом колоном и већ из даљине најављује њен долазак. Напред су брзи извиђачи, коњаници звани акинџије, па одреди спахија, онда пешаци азапи и помоћне хришћанске јединице, иза њих јаничари и султанова комора са харемом, за њима клопарају камиле и воловска кола с тек изливеним топовима - цели један народ који мили у привидном хаосу, али у ствари делује у савршеном поретку у коме се зна свачије место. Јер сви они: накићени јаничари, хитре акинџије, натмурени хришћани, брадате паше, охоле спахије, до зуба наоружани бегови, полунаги црни робови и косооки евнуси покоравају се само једној вољи - султановој - која, невидљива али свима знана, по неком свом, понекад тешко предвидивом нахођењу, одлучна и непопустљива, покреће, зауставља, скреће или убрзава огромну змију што вијуга између брегова, премошћује планинске превоје, прелази реке, шири се по равници.

Небеско знамење
Изашавши из султанових земаља на простор српске деспотовине, до тада уредна и дисциплинована колона разли се по земљи и постаде рушилачка бујица која удара на свако утврђење, хара кроз насеља, потапа и гута колоне бегунаца. Тих дана на небу се појави звезда репатица, сјајнија од било које друге звезде (Халејева комета), која је, извијена попут турске сабље, најављивала тешке дане за хришћане. Султан је деспота Ђурђа Бранковића прогласио издајником и непријатељем, према чијој земљи и њеном становништву неће имати милости све док траје џихад и док се непријатељ не покори и пузећи не падне челом пред султановим престолом. Међутим, деспот Ђурађ, затворен иза зидина смедеревске тврђаве, добро је оценио да му овога пута неће помоћи ни изрази најдубље покорности, нити вреће новца упућене за везире на порти, па чак ни молбе бивше султаније Маре - Ђурђеве кћери и помајке султана Мехмеда II - коју је тај опасни и ћудљиви владар необично поштовао. Овога пута Мехмед Освајач, опијен недавним освајањем Цариграда (1453), као и богатог српског Новог Брда (1455), решио је да по сваку цену прошири своје земље још даље на север - до Дунава и преко њега. Неколико недеља Турци су харали по смедеревском крају, насрћући повремено на дебеле зидине Смедерева, али без видног успеха. А онда, јуна 1456. године, окрену султан своју стихију на запад и стиже под Београд спаливши већ првих дана српска подграђа око утврде, укључујући и једну тек изграђену православну цркву.
Откад је деспот Стефан Лазаревић, негде од 1403. до 1407. године, темељно обновио и доградио београдско утврђење, Београд је сматран за једну од најјачих и најбоље изграђених тврђава у Европи тога доба. Горњи град, у коме се налазио и утврђени владарев дворац, био је опасан сложеним системом двоструких бедема, као и дубоким шанцем. У Доњем граду, осим градског и ратног пристаништа, налазила се и новоизграђена тврђава, као и веома јаке куле (од којих је опстала кула Небојша). Савременик деспота Ђурђа Бертрандон де ла Брокијер, француски путник, у својим записима оставио је опис тадашњег града. „...Дођох у варош коју зову Белградо, која припада краљу Угарске, а пређох (пре тога) многе велике шуме, брегове и долине... Ово речено место веома је лепо, а подељено је на пет утврђења. Три на узвишењу..., а два на реци испод тих горњих. И једно од два доња утврђено је према другом. У њему постоји мало пристаниште у које могу стати петнаест до двадесет галија за чување двеју кула, где има један ланац од једне до друге... Ово речено место јако је утврђено подзидним јарковима и двоструким зидом... и са кулама около према суву... И рекоше ми да су та варош и тврђава врло добро снабдевене артиљеријом...”
Београд је већ петнаестак година раније (1440) доказао свој значај и одбрамбену моћ на подунавској граници Угарске. Тада га је војска султана Мурата II читавих шест месеци безуспешно опседала. Међутим, након пада Византије чинило се да се силној војсци младог Мехмеда Освајача нико више не може одупрети. Под Београд се слегло око 100.000 отоманских војника и њихових вазала распоређених целим простором између Дунава и Саве - највећа и најмоћнија војска у Европи тог времена. У средишту, на најистакнутијем месту (вероватно негде у пределу данашњих Теразија према Ташмајдану), био је постављен султанов шатор окружен јаничарима и царским заставама: белом, црвеном, зелено-црвеном и жуто-црвеном. На левом крилу, према савској обали, биле су распоређене анадолске трупе. Здесна стајале су румелијске (европске) јединице беглербега Караџе, а уз дунавску обалу биле су спахије. Војска је довукла и 300 великих топова изливених уз помоћ италијанских плаћеника у Крушевцу, сличних оним којим су нешто раније успели да сруше дебеле цариградске зидине. Турска флота од око 200 већих и мањих бродова затворила је прилазе граду и по рекама.


„ Битка за Београд”, непознатог мађарског сликара из 19. века, приказује Ђованија Капистрана као главну личност.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Opsada Beograda 1456. godine

taj Pet Jan 30, 2009 10:27 am
Напад почиње

С врха деспотовог замка, на данашњем Калемегдану, посматрао је угарски војни управник Нандорфехервара (тј. Београда) Михаило Силађи бескрајне ватре у турском логору под зидинама, пребројавајући у себи све браниоце које је имао на располагању. Осим градске посаде од око 7000 војника, Силађи је могао да рачуна на нешто људи које му је упутио деспот Ђурађ. Било је ту и доста за борбу способних Срба - становника Доњег града и околине, као и нешто Дубровчана и других трговаца и морнара који нису успели на време да измакну пред Турцима. Силађи окрену поглед на супротну страну, на запад, ка хоризонту преко Дунава и Саве, одакле је требало да стигне очекивана помоћ. Главну наду заповедник града полагао је у свог рођака и великог војсковођу Јаноша (Јанка) Хуњадија који је већ месецима покушавао својим новцем по Угарској да сакупи трупе за рат с Турцима. Страх од Турака био је свуда велики. Највећи део племства у Угарској није се одазвао на Хуњадијеве позиве и папине посланице за крсташки рат. Чувши за напредовање Мехмедове војске, угарски краљ побегао је из двора у Будиму даље на запад. Сазнавши да су Турци већ на Дунаву, Хуњади је схватио да више нема времена за даље скупљање трупа, него је с малим расположивим снагама похитао на југ. Трећег јула био је на Дунаву, код Ковина, али није имао снаге да нападне турску флоту која је пролазила ка Београду.
Помоћ Београду доводио је још један необичан човек. Звао се Ђовани (или Јован) Капистран и био је фрањевачки проповедник који је, након пада Цариграда (1453), добио папину дозволу да скупља вернике за нови крсташки рат. Већ у осмој деценији живота, тај високи, грлати, кошчати аскета и бивши инквизитор за две године прошао је готово целу Европу, подижући својим ватреним гласом читава насеља и области. Причало се да из Немачке, Угарске и Пољске води на хиљаде крсташа, углавном слабо наоружаних сељака и занатлија, одлучних да положе живот за Христа.
Силађи се намршти, пожелевши да на капији види бар хиљаду Хуњадијевих витезова уместо стотину хиљада Капистранових одрпанаца. Утом као да загрми. Силађи се и нехотице тргну. Зачу се удар о зидине, прво једне, па онда десетина турских кугли које су почеле да ломе одбрану Доњег града. Битка за Београд је почела. Био је 29. јун 1456. године.

Речна победа

Сходно тактици којом су пре тога освојили Цариград, Турци су прво опколили град и пљачкали околину, настојећи да га изолују и изгладне. Истовремено су недељама затрпавали дубоки јарак око града и поткопавали и топовима тукли одбрамбене зидине. Њихови бродови су попут ланца заградили Дунав код Земуна, покушавајући да спрече дотурање помоћи. Међутим, јула Ђовани Капистран је с мањим одредом крсташа и пет бродова успео да стигне до града. Крсташи су дочекани уз музику и опште весеље. Капистран је следећег дана напустио град да би се придружио осталим крсташима и Хуњадију који је код Сланкамена припремао бродове. У следеће две недеље смењивали су се мањи турски напади, бомбардовање и паљење града и окршаји око зидина. Браниоци су више пута успели да спрече покушаје прокопавања тунела којим су Турци настојали да се завуку под зидине како би их одоздо дигли у ваздух. Али, околности су постајале све критичније. Хуњадијева флота с неколико већих бродова и мноштвом српских шајкаша 14. јула сукобила се на Дунаву код Земуна с турским „ланцем”, настојећи да пробије блокаду. Хришћански бродови жестоко су насрнули на султанове снаге, пробили њихову линију и заподели борбу за сваки брод. Привлачили су их чакљама и пуцали из малих топова и пушака. Водила се борба прса у прса, с храброшћу и одлучношћу који су задивили италијанског очевица Ђованија Таљакоца, који је описао догађај. У пресудном тренутку битке, из београдског пристаништа испловили су Срби на својим малим бродовима и с леђа напали Турке. Турци су се, пише Таљакоцо, Срба највише бојали. Борба на Дунаву завршена је поразом султанове флоте. Хуњади је потопио три турске галије, а заробио је четири и још двадесетак мањих бродова. Реке су ослобођене. У град је стигло појачање.

Погибија Караџа-паше

Али, Турци су наставили с нападима. Султан је беснео, праскао и кажњавао кога је стигао. Паше и бегови су се утркивали да се укључе у прве бојне редове, где је било безбедније него у султановој близини. Сви су памтили његову прекост и жестину приликом опсаде Цариграда, када је посекао главу свакоме ко би показао имало уздржаности, па је тако погубио и великог везира. Дан након речне битке, 15. јула, одиграо се мањи окршај испред града. Група крсташа, предвођена неким Фаркашом, покушала је да се супротстави Турцима. Били су прегажени. Мехмед II је знао да ће, као у свакој бици, победу однети она страна која до краја остане непоколебљива и чији вођа покаже већу жестину у срцу. Зато је лично предводио војску, подстицао је и храбрио. Није се обазирао на опасност. На белом коњу прилазио је готово до самих зидина које су се под упорним турским бомбардовањем полако претварале у брдо камења и праха. У тим нападима погинуо је румелијски беглербег: „Стајао је у шанцу поред великих топова и посматрао је, а тобџија је ударио из великог топа у зид па је један камен, одскочивши од зида, ударио у главу Караџа-пашу, највећег господина после цара, и овај је после неколико дана умро.”
Хуњади, који је након речне битке такође стигао у Београд, предузимао је све што је могао да ојача одбрану. Сваке ноћи поправљано је оно што су Турци дању порушили, довожена је храна и нова опрема за одбрану. У Земуну, Капистран је сачекивао нове колоне крсташа и, након ватрене придике и благослова, пребацивао их преко реке у опкољени град. Ипак, чинило се да, попут све урушенијих зидина Доњег града, и одбрана полако попушта пред непрестаним налетима вишеструко бројнијег непријатеља. Браниоци више нису стизали да поправе све пукотине у зиду, а јарак испред града био је већ готово затрпан. Хуњади и Силађи нису имали починка. Хиљаде стрелица, већином отровних, непрестано су засипале град. Кугле из турских топова тежиле су и преко 200 килограма. У јулској жези, град се још једва држао усправно. Треперио је и подрхтавао под јеком топова, у крицима бораца, у измаглици од прашине и дима који га је већ целог прекрио.
Хуњади и Силађи су знали да ће ускоро да наступи општи турски напад у ком султан неће штедети живот ниједног свог војника. Тада ће цела турска војска, укључујући и султанову личну гарду, у једном маху свом жестином и снагом бити бачена на зидине. Коначни напад није могао да остане тајна, јер су припреме по турском логору могле да се примете са зидина и голим оком. Осим тога, хришћани у турској војсци слали су дојаве браниоцима. Хуњади је 20. јула био обавештен о општем нападу. Не верујући да пред толиком турском силом град може да се одбрани, предложио је повлачење на другу обалу. Остале вође одбиле су предлог, па је 21. јула Хуњади сам прешао на земунску страну одакле је наставио да командује одбраном користећи један брод да би остао ближе граду. Уз Силађија, у граду је остао Хуњадијев син Ладислав (Ласло). Ноћ пред битку Капистран је успео да пребаци у град још 4000 крсташа.

Андрија Качић Миошић: Разговор угодни народа Словинског (1756)
(из „Писма четврта војводе Јанка и с. Ивана Капистрана, како разбише Мемеда, сина Муратова, под Биоградом на 1456)
”...
Када ле је зора забилила,
Са свих страна ударише Турци:
Прислонише скале уз бедене,
З голим сабљам скачу а зидове.

Мили боже туге и жалости!
Да је коме погледати било
Ди се брани мало и велико,
Слипо, ромо, старо и болесно!

Јанка нико познат не могаше
Вас у крви огрезнуо бише,
Биху му се умориле руке
Присицајућ јаничаре Турке...”

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Opsada Beograda 1456. godine

taj Pet Jan 30, 2009 10:32 am
Победа у зору

У једном тренутку, док се Сунце склањало на хоризонту а цео град и небо над њим били обасјани црвенилом повечерја, бомбардовање се утиша, а затим престаде. У нестварној тишини чуло се само запевање дервиша који су храбрили своју војску. Султан је обећао високе награде онима који први уђу у град. Град опаса тама која ће ускоро заувек покрити хиљаде погинулих. И, уз страховиту буку, започе општи турски напад. Нападачи су кренули истовремено на све порушене пролазе и преко зидина. Разви се жестока борба. Силађи и Ласло Хуњади секли су нападаче. Свуда су одјекивали ударци мачева и фијукање стрела. Забележена је легенда да су стреле летеле толико густо да је један врабац прободен истовремено с три стреле. Од грувања барута цео Београд пресијавао се у пожару. У одсјају пламена блеснула би крв која се лила на све стране, метал који се судара, лица бораца у грчу... Напади су се смењивали. Попут црних таласа бескрајног мора, кроз таму су стизале нове групе нападача. Кад би један ред попустио покошен стрелама, копљима и топовима, наилазио би други талас. Преко порушених зидина, једна турска јединица проби се у Доњи град. Силађи нареди да се део резерве из Горње тврђаве обруши на Турке. Започе очајничка борба прса у прса. Крици, дозивања, наредбе, проламали су се кроз таму. Борба се водила поред сваког камена, сваке куће - све док група Турака не би била одсечена од позадине и побијена. У записима Константина из Островице, који је био турски јаничар и очевидац битке, описан је турски напад. „И тако су јуришали, тако да пре него што су били у граду, јаничара је ту рањено пописано четири стотине и неколико; било је исто тако и доста убијених. После тога смо видели јаничаре како беже из града, а Угри су их тукли, убијали, секли, и ту их је исто тако нешто остало, а други су се разбежали.”
Битка је трајала већ сатима и око поноћи достигла је врхунац. Један јаничар успео је да се попне на зидине са султановим барјаком намеравајући да га постави на највише место како би означио преузимање тврђаве и турску победу. Али, један хришћански војник, чије је име било Титус Дуговић, ухватио је нападача и заједно с њим пао низ зидине и обојица су погинула. А онда је наступио одсудни тренутак. Јака група јаничара од 600 до 700 људи продрла је у град. Силађи помисли да је све готово. Турци су јуришали ка мосту који је водио у Горњи град на коме се развила најжешћа борба. Судбина града висила је о концу. У том тренутку упорни браниоци употребили су замку коју је смислио Хуњади - међу Турке су бачени балвани уваљани у смолу и пруће и други запаљиви материјал. Ватра је направила огроман ватрени зид који је турске трупе у тврђави раздвојио од осталих. Уследио је противудар хришћана који су носили упаљене бакље. Као да се зид од ватре сручио на јаничаре који су спаљивани, убијани и разбијени. Турски губици били су огромни. Без обзира на сва наређења, турске јединице, збуњене упорношћу одбране, почеше да се повлаче и да се сударају са онима који су надирали преко шанца. Пред зору, напади су почели да јењавају. Међутим, борбе су, готово без предаха, настављене и са изласком сунца, 22. јула 1456. Иако су Хуњади и Силађи наредили да браниоци не излазе из града, крсташе није било могуће задржати. Прво мање групе, а онда неколико хиљада крсташа, предвођених Капистраном, насрнуло је на турски логор јер им се чинило да Турци беже. Док су пљачкали шаторе, султан нареди противнапад. Борба прса у прса поново се распламсала: у логору, по јарцима испод тврђаве, уз речне обале. Константин из Островице описао је борбе у којима је страдао јаничарски ага: „Кад Турци видеше да су се пешаци (тј. крсташи) удаљили далеко од града, да би пљачкали шаторе, окренуше се хитро на њих коњаници, па тукући, секући, навалише на њих, и то све до откопа. А Смаил-ага, бојећи се да му цар не спомене онај савет... вративши се и хотећи некакво јунаштво да учини, не би ли могао поново доћи у царску милост, ударио је међу пешаке крај опкопа и ту је био убијен.” Тога дана у главу би рањен и сам султан. Кад се освестио, он нареди да се под окриљем ноћи и у пуној тишини војска повуче. Тако су 23. јула ујутро браниоци Београда угледали празан и напуштен турски логор. На реци су горели преостали турски бродови. Битка за Београд била је добијена.

Из писма Папе Каликста III
О београдској победи
„О божанствено царство нашег Спасиоца! Неразумни Турци, горећи од беса, са најмоћнијом војском беху заузели долине и планине. Жестоко ударише на Београдску тврђаву, која је кључ Мађарског царства. Разорише зидове и другу одбрану и мислећи да су већ постали власници тврђаве. Да је та утврда изгубљена, само постојање Христове републике би било у опасности...
Али Највиши Господар није дозволио да његова религија буде прекривена таквом тамом... Варвари су били разбијени од стране највећег Христовог јунака, Јована Хуњадија, и уз помоћ мале војске плебејаца и ненаоружаних војника. Са радошћу у срцу, били смо бескрајно одушевљени овом незаборавном победом... Захвалили смо Богу и наредили да се цело Хришћанство моли и радује због ове велике победе... Сада се надамо, вођени непоколебљивом вером, да ћемо, не само поново заузети Константинопољ, него ћемо ослободити Европу, Азију и Свету земљу...”

(14. август 1456)

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Opsada Beograda 1456. godine

taj Pet Jan 30, 2009 10:33 am
Епилог

Ниједан догађај у средњовековној историји Београда није више описиван и бележен од херојске одбране 1456. године. Вест о првој великој победи хришћанског оружја након пада Цариграда брзо се проширила чак до владара Етиопије. Београд је проглашен за „бедем хришћанства”. Папа Каликст III изјавио је да је то најсрећнији догађај у његовом животу. Шести август, дан кад је добио вест о успеху одбране, прогласио је даном београдске победе који је требало да се слави у целом хришћанском свету. Наредио је и да сваког дана у подне на свим црквама звоне звона - обичај који се у Европи поштује све до данас.
Међутим, победници нису дуго уживали у задобијеној слави. У граду су се појавили глад и болест, док су се крсташи и угарски племићи препирали ко је заслужнији за победу. Истог лета међу браниоцима Београда проширила се епидемија бубонске куге, од које су у кратком року умрла и двојица главних вођа одбране. Јанко Хуњади умро је у Земуну 11. августа 1456. године, а Капистран 23. октобра исте године у Илоку. Први је постао национални јунак Угарске, а други је у 18. веку проглашен за католичког свеца. Пред крај године, 24. децембра, умро је и српски деспот Ђурађ Бранковић. Михаил Силађи је још неколико година наставио борбе с Турцима који су успели да га 1460. године заробе и одведу у Цариград. Ту је погубљен. Султан му није опростио понижење из Београда. Ласло Хуњади, син Јаноша Хуњадија, неколико месеци после београдске победе учествовао је у убиству грофа Цељског на Калемегдану (о чему је „Забавник” писао једном другом приликом), па је због тога 1457. године био погубљен по одлуци угарског краља. Тако су већ након само неколико година готово све хришћанске вође у одбрани Београда, укључујући и папу Каликста III, били мртви.
Надживео их је само њихов велики противник султан Мехмед II, који је првих месеци био у потпуном очају због тешког пораза. Ипак, касније се прибрао и наставио са освајањима: под његову власт ускоро су пали Србија, Босна, Мореја, Требизонд, Караманија. Али, и поред све своје силе, Турци се више од пола века нису усудили да поново нападну Београд.
Захваљујући слави свог оца, млађи син Јанка Хуњадија и Ласлов брат Матија Корвин изабран је 1458. године за краља Угарске. Једна од првих одлука младог краља била је да се син Титуса Драговића прогласи за племића. Тиме је јунак са зидина Београда добио посмртно признање за свој незаборавни подвиг.

Директни и индиректни учесници битке за Београд 1456. године
Јанош Хуњади (око 1387-1456)
Сибињанин Јанко из народних песама. Угарски феудалац и војсковођа влашко-српског порекла. Војвода Трансилваније (од 1441) и регент Угарске (1446-1453). Предводио хришћанске трупе у многим биткама, попут битки код Варне (1444) и Косова (1448). Имао и надимак Бели витез.
Михаљ Силађи (око 1400-1460)
Гроф, војсковођа, бан Мачве (1457-1460), војвода Ердеља (1460), капетан Београда. Силађијева сестра Ержебет била је удата за Јаноша Хуњадија. Сукобљавао се с деспотом Ђурђем.
Ђурађ Бранковић (1377-1456)
Српски деспот и најзначајнији српски владар пред пад деспотовине (владао 1427-1456). Изградио утврђење Смедерево. Безуспешно покушавао да, наизменично ратовањем и дипломатијом заустави турска освајања на Балкану.
Ђовани да Капистрано - Јован Капистран (1386-1456)
Италијански калуђер (фрањевац), теолог и инквизитор. Од 1420. године путовао по Европи и проповедао. Био папин посланик (нунције) у Аустрији. Као инквизитор, борио се против чешких хусита. Од 1454. године на папин захтев проповедао крсташки рат против Турака. Канонизован (светац) у 18. веку (његов дан је 23. октобар).
Каликст III (1378-1458)
Папа 1455-1458. Шпанског порекла из породице Борџија (Алфонсо де Борџија). Изабран за папу под старе дане, као компромисни кандидат. Рехабилитовао Јованку Орлеанку. Подстицао крсташки рат против Турака. Стриц чувеног ренесансног папе Алесандра Борџије (оца Лукреције Борџије).
Мехмед II Освајач (1432-1481)
Турски султан 1451-1481. Један од најзначајнијих турских владара. У току владавине више него удвостручио површину Отоманског царства. Освојио Цариград, Србију, Мореју, Требизонд, Босну... Први почео да поставља јаничаре (бивше хришћане) на највише положаје у држави (велики везири и друго).

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Beogradska tvrđava i Kalemegdan

taj Ned Okt 11, 2009 4:44 am































avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Beogradska tvrđava i Kalemegdan

taj Ned Okt 11, 2009 4:54 am
Bunar snova

Jedno takvo mesto, koje je godinama privlačilo Beograđane svojim mističnim izgledom i prilično krvavom prošlošću, nalazi se u blizini spomenika Pobednik. Rimski bunar napravili su Austrijanci između 1717. i 1731. godine i zatvoren je za javnost, iako je nekad bio turistička atrakcija u ponudi glavnog grada. Doduše, otvaran je povremeno, povodom pojedinih kulturno- umetničkih događaja. Poslednji put, u trajanju od devet dana, prošlog septembra, tokom Dana evropske baštine.
Vremenom je postao Rimski, iako su ga graditelji nazvali Velikim bunarom, zbog svojih impozantnih dimenzija. Da li ga je narod kroz mnogobrojna maštanja povezao sa rimskim osvajačima, ili je na mestu današnjeg bunara zaista postojala slična građevina iz tog perioda, ostaje obavijeno velom slatke tajne. Tek, nema sumnje da je veliki.
Detaljno ispitivanje bunara obavljeno je 1940. godine. Dubok je ukupno 60,15 metara a prečnik na vrhu iznosi 3,40 metara, dok je pri dnu sužen na dva metra. Oko njega se nalaze dvostruke spiralne stepenice. Dno bunara nalazi se ispod dna reke Save a voda u njemu najverovatnije se slila sa platoa Gornjeg grada.
Svakakve legende vezane su za ovo mesto, od strahovitih mučenja, do skrivenog blaga i tajnih prolaza ispod Save a vremenom će biti samo još više ispričanih priča. Ubistvo jedne Beograđanke u Rimskom bunaru 1956. godine poslužilo je kao inspiracija Dušanu Makavejevu za film „Ljubavni slučaj službenice PTT-a“. Sudeći po entuzijazmu i posvećenosti zaposlenih u JP „Beogradska tvrđava“ do sledećeg otvaranja masivnih gvozdenih vrata ćudljivog bunara neće proteći mnogo vremena.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Beogradska tvrđava i Kalemegdan

taj Ned Okt 11, 2009 5:15 am
Kalemegdan - čarobni perivoj za sve generacije



Šetnje beogradskim korzoom su se često završavale kod Akademije
nauka, gde bi bolji svet posedao za stolove ispred kraljevske dvorske
poslastičarnice „Akademija“ čuvenog majstora kulinarstva, Žiškovića, a
drugi produžili šetnje do samog Kalemegdana i njegovim brojnim
vijugavim stazama.
Kalemegdan nije bio šetalište samo omladine, već i građana svih
uzrasta, majki s malom decom u kolicima, penzionera, a nedeljom i
praznikom još i akademaca, vojnika, služavki i bedinerki. Bile su to
mahom Slovakinje zvane Totice sa širokim i raznobojnim suknjama, koje
su u pratnji vojnika ili žandarma koristile slobodno vreme nedeljom
popodne da se nadišu vazduha sa svojim novim udvaračima, daleko od
šerpenji, lonaca i korita i daleko od pogleda ponekih sitničavih i
poganih gazdarica. Druga dva zborna mesta Totica i žandarma bile su dve
kafane sa podijumima za igranje: „Smiljevo“ kod Kalenićeve pijace i
„Bela mačka“ (kasnije nazvana „Švajcarija“) u Prištinskoj ulici.
I na stazama Kalemegdana, često kod veličanstvenog spomenika
zahvalnosti Francuskoj ili nešto dalje kod Pobednika, zakazivali su se
ljubavni sastanci, kako običnim danom, tako i praznikom, ukoliko ne bi
bili zakazani kod „Sata“ ispred kafane „Albanija“.
Kalemegdan je bio čarobni perivoj sa svojim isprepletanim stazama i
alejama, bilo je to šetalište za stare i mlade i centar za rekreaciju
duša i tela. Na zabačenijim stazama i klupama ljubavni parovi su
ispitivali svoje prave osećaje, stepen svoje ljubavne iskrenosti, a
ponekad i svoju vernost ili nevernost. Tu na samoj ivici strmine,
odakle se videlo i staro Sajmište, šćućureni udvoje maštali su o svojoj
budućnosti i sreći i planirali svoj najsrećniji događaj.
Nisu Kalemegdan i sam Beograd bili privlačni samo za Beograđane naše
generacije. Privlačio je taj breg svojom lepotom i mađijskom silom,
hiljadama godinama, plemena i narode iz cele Evrope i Azije. U svojoj
dugotrajnoj istoriji centar i odbrambeni bedem grada nalazio se baš tu
na Kalemegdanu: Nosio je grad više imena: Kelti su ga zvali Singidunum,
Grci Albaseta, Turci Dar-ul-Džihad (grad svete borbe), Nemci
Vajsenburg, a Sloveni doseljeni na Balkan (u 6. veku ili u ko zna koja
pradavna vremena) Beli grad ili Beograd.
Kalemegdan je još pre Kelta bio tvrđava, koja je služila kao tačka
za pohode na Balkan i Bliski istok. Služio je Kalemegdan Keltima,
Rimljanima, Avarima, Hunima, Tatarima i Slovenima kao najdraži
alem-kamen i nagrada za sve žrtve koje su u osvajanjima imali. Odatle
su slovenska plemena, a pre svega Srbi, kretali preko Balkana čak u
Malu Aziju i stizali do obala Bliskog istoka, gde su osnovali grad
Soprbi, o čemu su još Tacit i drugi istoričari pisali, a Jiriček te
podatke pokupio i spasao od zaborava. Preko Kalemegdana su prolazile i
grupe krstaša u 12. i 13. veku, pod vođstvom Fridriha Barbarose i
drugih, radi oslobođenja Jerusalima od inoveraca. Austrija je tu, sa
Kalemegdana, pod vođstvom Evgenija Savojskog, koji je u Donjem gradu i
svoju kapiju ostavio, kretala u pohod protiv turske Carevine. Dobili su
ga najzad konačno i Srbi pod Knjazom Mihailom 1867. godine, kada su
poraženi Turci konačno morali predati ključeve Kalemegdana i drugih
gradova i uz zvuke „Nizamskog rastanka“ krenuti natrag na Istok,
ostavljajući za sobom samo pokoju poturicu.
Sponsored content

Re: Beogradska tvrđava i Kalemegdan

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu