Ljubavni život Crnogorke

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Ljubavni život Crnogorke

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:05 am

Чедо Баћовић

ЉУБАВНИ ЖИВОТ ЦРНОГОРКЕ
(Одломци)

БИЉЕШКА О АУТОРУ
Чедо Баћовић рођен је 1952. године на Цетињу. Основну школу и гимназију
учио је у Врбасу, Краљеву и Никшићу. Завршио Правни факултет у
Подгорици 1976. године.
Објавио је двадесетак књига различитог жанра (поезија, проза, афоризми, монодрама и др.).
Награђиван за кратку причу.
Добитник књижевне награде ЗАЛОГА (2002).
Живи и ради у Никшићу.



Са дјететом на
прсима, са житом
на леђима, са водом
о рамену, са
преслицом о појасу,
са кроком срне, са
оком орлице... била
је женственија од
данашњих градских
дама, а мужевнија и
од средњовјековних
витезова.


Божо Булатовић


ИЗГНАНИ
- Је ли истина, господаре, да је донијет
нечесов закон ђе је записано: „Који чојек
узме туђу жену за жива мужа или уграби
ђевојку, коју му не би ђевојачки родитељи
или својта и близика ђевојачка дали - кад
родитеља живијех нема, такви да се има
протјерати ка безаконик и грабитељ туђе
ђеце, и да му стана у нашу земљу није, а
његово имуће да се процијени и раздијели
како и онога који чојека самовласно убије".


- Истина је! Ђе не влада закон, влада
безакоње! Ко до својега права на силу
долази, силом га мора изгубит!

- Па што онда, господаре, тај закон не
гони Ђура Станкова, из Ћеклића, који је
отео Крстињу Радову, из Грбља, но се Ђуро
на зор и срамоту цијела племена шепури са
отетом ђевојком ка да је Смаил-агу посјека!?
-
Је ли истина - владика упита Ђура кад га
приведоше на Цетиње - да си мимо закона и
обичаја нашијех уграбио Крстињу Радову, и
да с њом живиш ка са законитом женом?
-
Истина је, господаре - одговори Ђуро -
ма је нијесам уграбио, но привео на њену и
своју радост!
- Какву радост, зло те снашло - на то he владика, а онда ће пут
Крстиње: - Казуј, женска главо, је ли те Ђуро мимо твоје воље и воље
свакога твога превео из Грбља у Ћеклиће?
- Господаре! - смјерно се поклони
Крстиња. - Нит је мене грабио Ђуро нит ја
Ђура, већ сам му - није вајде крит, рад велике
невоље добјежала!
-
Невоље, велиш!?
-
Зле и наопаке, господаре, од које се не
може утећ!
-
Кад би људи могли бјежат од невоље,
онда их она не би снаодила - рећи ће владика
- већ збори од које?
-
Од помахниталог срца, господаре! Кад
сам виђела Ђура на Грбљанском пазару, а он
мене, нити сам ја знала шта се чини са мном,
нити он с њим! Ђуро дође с просцима да ме
води у Ћеклиће, но мој отац га одби: „Не дам
ти шћер, нити ћу ти је икад дат! У твојему
племену пушка је разговор, а ручак - шака
скроба овсеног!"
-
Па што ти, мимо очеве воље, дође
овамо?
-
Што сам слиједила своју вољу - да не
може бит сиромашна земља, која рађа људе
ка што је Ђуро! Сад ти пресуди , господаре!
-
Не судим ти ја, јадна не била - на то ће
владика - но ти суде закони и обичаји. Шта
нам онда ваља чињет? - упита владика
сенаторе.
-
Да развргнемо оно што вољом закона
није углављено!
-
И шта још?
-
Да прогнамо Ђура из Црне Горе.
-
И шта још?
-
Да Крстињу повратимо оцу, у Грбаљ.
-
И све ћете то учинит рад закона - упита
Крстиња.
-
Све! И још би и тебе каштигали да си
наше горе лист! - рећи ће сенатари.
-
Кад је тако - усправи се Крстиња - онда
ћу ја сама себи пресудит! Ђе пође Ђуро, тамо
ћу и ја!
-
И тако, Ђуро и Крстиња напусте Црну Гору без иђе ичега.


ЖЕНА ВУКИЋА ПОПОВА ПЕТРОВИЋА
Вукић Попов Петровић из Куча био је најчувенији јунак свога времена у
Црној Гори. Оженио се од чувене куће Пилетића и са том женом живио
петнаест година, али дјеце нијесу имали.
Жени му жао да
Вукић не добије порода; вољела га је да се није могла одвојити од њега.
Напошљетку, она дође на мисао да сама испроси за Вукића дјевојку.
Путујући из Подгорице кући, удружи се успут са једном младом дјевојком
из Братоножића, која је била лијепа и здрава, па је упита чија је. Она
јој каже и њој се допане фамилија, па је упита:
-
Би ли се ти удала, ђевојко?
- Бих, ваистину, зар има ђевојке која се
не би удала?
- А би ли ти узела Вукића Попова?!
- Ја бих, кад би он мене хтио, али он је
ожењен. А која је то што не би узела
чувенога Вукића Попова?
- Ја знам да је он ожењен, ја сам му жена, но оћеш ли ти њега узети, па
ћу ти ја бити као мајка, а њему као сестра. Јер Вукић са мном нема
ђеце.
Најзад дјевојка пристане и пођу заједно кући Вукићевој.
- Добар дан, Вукићу Попов! - рече
његова жена.
Вукић, збуњен таквим приступањем своје жене, упита је:
-
Што ти је, јадна?
-
Срећна ти жена! - и показа прстом на
дјевојку коју је довела, па полети к њему,
пољуби га и рече:
- Од сад нека си ми по богу брат, а ова
ђевојка нека ти буде жена.
- Каква жена! јеси ли ти при свијести,
што говориш!?
- Знам што говорим, довела сам ти ову ђевојку да ти буде од сада жена, а ја као сестра,
и да до живота останем у овој кући, јер ми је
жао да немаш порода, а да те оставим не могу.
Тако и би. Вукић је узео дјевојку, с њом имао порода, а са првом женом живио до гроба.
И данас су живи његови унуци.


ЋЕТНА ПЕТРОВА
Прича се да је мајка чувенога попа Мила Јововића, када се први пут
удала (удавала се три пута), прво јутро иза вјенчања сјела на праг од
куће и, кад јој је муж наишао, отпочела прести. Праг је била захватила
тако да је мужу било немогуће ући у кућу, ако се не би бар мало
посукао. Чекала је ту и, кад је видјела да је муж прошао поред ње
усукујући се, покупила своје ствари и вратила се у род. Кад су је тамо
упитали:
- Шта ти би те се врати? - она им је
кратко одговорила:
- Нема ту мени домаћина.
Након извјесног времена удала се поново, али се догодило као и раније.
Вративши се у род и по други пут, била се ријешила да се уопште више не
удаје, но, на наваљивање домаћих и пријатеља, удала се и по трећи пут.
И тада је поновила своје уобичајено сјеђење и предење на прагу, кад јој
се муж враћао кући. Али овога пута јој је све присјело. Кад је муж
наишао, он се није усукивао и снебивао као они раније, него ју је -
мада није знао због чега је напустила прве - одгурнуо ногом и
подвикнуо:
- Вуц се отолен, погануљо једна! Немаш
ђе да сједиш но на праг, и да ме дочекујеш с
куђељом!
Жена, умјесто да јаукне од снажног ударца ногом поносно и радосно изусти:
- Добро је!
Остала је у томе дому до своје смрти, а оно њено „добро је" објаснила је овако:
- Онај који умије тако, умјеће и да
заштити ђе буде нужда.
И, ето, таква жена и такав муж родитељи су чувеног Црногорца попа Мила Јововића.

ЈОВАНА НИКОВА
Преле Савов Јаблан, старац од својих стотину година прича:
- Десило се то око 1850. године у Добрско Село. Нико Крушка био је
један од најугледнијих људи у томе селу. Читаво га племе и вољело и
поштовало, али његову душу подгризао је велики бол и тешки немир, јер
није имао од срца порода. Ожењен бјеше здравом и лијепом женом Јованом,
од добре и гласите породице. Мила бјеше и она њему и он њој, али жеља
за породом надвлада у њему вјерност према Јовани. Некако се спанђа с
Маријом, ђевојком из сусједног братства, која бјеше најмилија Јованина
другарица. Из те, у почетку сасвим безазлене љубави, изашло је да је
Марија остала у другом стању. Савладале су их мучне мисли, како да се
избаве из тако тешког положаја. Једнога дана на брзу руку рече Марија
Нику:
- Нико, у мене је дијете оживјело, али мене живота нема, ја ћу са њим
ноћас завршити; боље је без живота, него без образа. Али, знади добро,
ја нијесам та која ће ти се таћи части, но и саму твоју част више
цијеним но свој живот. Ти си мушка глава, и теби је част више потребна.
Буди увјерен, да те никад и ни за што не кривим ни пред богом ни пред
народом, и збогом заувијек!
Ово је Ника запањило. Није јој умио ништа да одговори, јер ни сам није
знао шта да ради - да је пусти да узме живот? куд he му душа, а да је
пусти да роди, куд he му образ. Мука!
Кад му је Јована и
по трећи пут мијењала хладне облоге на главу, зачу се нека галама у
селу. Марија је била пошла у конобу, да дадне сијена кравама, а испод
корота под пазухом сакрила уже. Кад је намакла омчу на врат - затресла
се греда. То је чуо брат, који је био у кући, виђе Марију гдје виси,
извади иза паса јатаган и пресијече уже.
Марија паде у
несвијести на земљу. Брат, љут на Марију, јер ће село помислити да се
од неке њихове невоље објесила, иако им је то најмилије чељаде у кући
било, па ће на њих, ни криве ни дужне, брука панути.
Кад се ђевојка освијестила, рече јој:
- Зар тако, Марија?!.. . Ти се не играш само са твојим животом но и са нашим образом. Кажуј, каква те је невоља на то нагнала?
-
Ја сам остала без образа, па је боље да
останем и без живота.
- Аха, тако ли је то, па си чувала образ
твојега спрежника, а твоје браће нијеси?
Кажуј, ко је то, ниједна истино!
- Не кажујем па да ћеш ме на два лопуха
тијем ножем прекинути.
У тај мах ју је пограбио окупљени свијет, да је брат не прекине, а
двоје момчади отрчало да јаве за ово чудо капетану Марку. Кад је чуо
капетан Марко, само је зинуо од чуда, јер за копиле није знало Добрско
Село, но тај пут. Дотад се пјевало: „Чудно се је чудо догодило, у
Ћеклиће у Милијевиће: ђевојка је ђевојку родила". Да се са села скине
ова брука, капетан Марко морао је, као за све главније работе, сазвати
скуп пред светом Петком. Што скуп буде учинио, писар Раде he записати,
а он потврдити. Пуче глас кроз село да свако ко пушку диже на рамо дође
у цик зоре пред светом Петком, јер he капетан довести Марију, па да се
види што he се учинити са њом. Као и сви Добрљани, дошао је и Нико, а
како би од срамоте и могао изостати? Сви су на скупу били узнемирени и
кипјели од љутине, питајући се у чуду, ко се то усудио да нападне на
част тако угледне породице, и да узме нарок ђевојци. Жене се бјеху
наднијеле над ограде и закакарисале, ка што умију. Три Маријина брата шеткају сјетно- невесело испред цркве. Капетан Марко пита ђевојку:
- Кажуј, ђевојко, ко те наведе на гријех?
-
Нећу казати никад ни до вијека.
-
Кажуј, јадна не била, да очистиш образ
браћи и родбини, да не изгубиш нарок. А,
јемца ти бога задајем, мораће те узети за
жену па ко гођ то био, па да има гвоздене
зубе, а тебе неће ни длака с главе фалити.
- Нећу, па нећу, па да ћете ме прекинути.
- Кад капетан виђе да не помажу ни молбе ни савјети, нареди да је свежу
конопом уз мурву, па дако буде казала кад је почну бити. Набавише коноп
и спремише се да је свежу. Нико хвата коноп па каже:
- Полакоте, људи, што сте приснажили и што препадате ово чељаде? Може
бит да ће и без везања казати, кад се лијепо пита, - па се обрати
Марији:
- Кажи, Марија, ко ти огради дијете, али
се пази добро да не напастујеш кога правога,
да не останеш грдна, но кажуј право!
Марија га погледа право у очи.

-
А велиш ли ми ти то озбиљно, Нико, и
велиш ли ми ти, да ја кажем поименице
онога чојка који ми је дијете оградио?
-
Велим, Марија, велим, кажи право, а
правду и бог хоће.
-
Ја се не чудим никоме од Добрљана што
ме пита чије је ово што носим под пасом, но
се само тебе чудим, Нико, кад бар ти лијепо
знаш чије је.
Ово је било довољно, да сину три јатагана тројице њене браће, и да се залете на Ника, вичући:
- Ти ли си тај који узе нарок наше сестре,
и таче се образа и нашега и цијелога села?
И би га посјекли да га не заклонише други Добрљани и његови рођаци, док
су други држали руке тројици браће са повађеним јатаганима.
Бура и јарост на све стране. Већа половина скупа тражила је да Нико
плати главом на истом мјесту. Витлали су се и укрштавали ножеви. Бура и
гомила се није могла стишати ни онда, кад је капетан Марко предложио да
поведу Ника на Цетиње, да му шенат суди.
Какав шенат,
што збориш? загракташе сви као у један глас. - Ми ћемо га мушкетати и
без шената, јер је он Добрско Село осрамотио, а не шенат. Како ћемо
имати цика пред другијем племенима црногорскијем? Још учиње ту срамоту
поред онако добре и чазбене жене. Мушкет у њега! Мушкет! - завикаше.
У томе се часу зачу одлучан глас:
- Добрљани! Добрљани! Чујте ме,
Добрљани!
На једној уздигнутој гробници стајаше Јована, жена Никова. Сви упријеше
очи на њу и занијемише, питајући се у чуду шта ће рећи та изневјерена
жена.
Она отпоче:
- Ова Никова работа ничијега се
образа не тиче до мојега и његова, а највише оне ђевојке. Овој његовој
работи нико није крив до мене, јер да сам му родила и кљасту ђевојку од
овога данас не би било ништа. Опростите ми, Добрљани, што се мијешам у
ваше послове, али ћу ја ствар пресудити, како ће бити најбоље и за Ника
и за ђевојку, и како he се задовољити њена браћа, а ви Ника ка досад
почитовати.
Сви нестрпљиво очекиваху шта ће даље бити. Јована продужи:

- Нико... Марија! Приђите обоје до мене!
Обоје приђоше, као двоје послушне ђеце, ишчекујући што he даље бити.
- Попе Перо, оди и ти, а не било ти заповијеђено, па узми ово двоје и поведи их пред
олтар!
Затим се окрене скупу:
- Чујте ме, Добрљани, одсад Нико није више мој домаћин, но ће између
нас бити бог и свети Јован, јер ћу га сад вјенчати са Маријом и још му
бити вјенчани кум. Са њим ћу на једно огњиште живјети, ка брат и
сестра. Хајде брже, попе Перо, са нама пред олтар.

Народ једногласно повиче:

- Аферим, банице, таква жена, кад би
родила, змаја би родила.
- Хајде, попе, што чекаш, свршавај посао
што прије! - повиче капетан и цио скуп.
Поп без ријечи поведе Ника и Марију у цркву, а Јована за њима, држећи им руке на раменима.
Док су се њих двоје у цркви вјенчавали, праштале су кубуре и чинио се
шенлук. Кад су изишли са вјенчања, Јована позове капетана Марка да
зачну оро. Играло се, пјевало, пило и јело у богатој кући Никовој до
саме зоре.
Од тога дана Јована је уживала највеће
поштовање, не само Ника и Марије него читавога села и племена. Марија
је у браку са Ником родила два сина - два чувена добрска јунака и
првака, и једну кћер.

СТАНИ, СТРИКО

Нека ђевојка из Сулине капетаније згријешила и тврдила да је то учинила
противу своје воље. Дошла на суд. Сула је слуша и узгред пуни симсију
дуваном. Кад је био готов, рече:
- Дај ми, једну жишку да приждим!
Ђевојка узе углијев и принесе симсији. Сула повуче симсију у страну.
Ђевојка поново покуша да углијев стави. Сула опет повуче симсију.
Ђевојци досади да се мота око симсије, па рече:
-
Стани, стрико, ако ћеш да ти припалим!
-
Не стани, сине, богами, јер да си и ти
овако, не би згријешила - одговори Сула.

ЂЕВОЈАЧКА КЛЕТВА

Питао унук ђеда:

- Од чега се у животу ваља припазит?
- Од бруке, подмукле руке и женског
језика! Брука је лукава лисица - само чека да
човјек сврне с пута, па да га извргне руглу,
подмукла рука ненадно и из прикрајка удара,
а женски језик, кад га злоба води, боље олаје
но кучка подвирепка.

-
А од које се клетве ваља причуват?
-
Сиротињске! Сиротиња цвили све док
јој не отму потоњи залогај, а кад и њега узму,
из ње, попут дажда, провали клетва - стићи
he девето кољено!

-
И које још?
-
Ђевојачке! Ко на превару узме ђевојци
ђевојаштво или јој заврти памет, па је остави
- узео јој је све! Ничије срце није тако
рањиво! Кад заплаче - облак проплаче! Она
је, тада, као почупан струк босиока - што га
сунчана зрака више грије, то он прије увене!
Кога ђевојка прокуне, тај се младости
наносити неће!


ЖЕНА ЈЕ ВАЗДА КРИВА

-
Како си, ђеде - питао га унук - толике
године провео са бабом?
-
Прве године, по женидби, говорио сам
јој: Боже, како си ми лијепа, друге - јеси ли
ваљана, треће - што си ми донијела, а
четврте - боље да ми нијеси ни долазила!
-
Како то?
-
Док смо били сами, само сам њу гледа, а
она мене, кад се прво дијете родило, нит сам
ја гледа њу, нит она мене - рад нам је био
најспрешнији, а кад су се друга ђеца родила,
она је корила мене - како ћу их преранит, а ја
њу - шта ми је донијела да их прераним!
- А због чега си је потоњих година
корио?
- Због чега, велиш! Е, моје дијете, што се
упрти у селу, то се распрти у дому! Кад се
превали товар, крив је коњ који га је носио, а
не они који га је натоварио! Била права, била
крива - жена је вазда крива.


КЊАЗ НИКОЛА И ЖЕНА САВА МРЂЕНОВА
Кад је књаз Никола наилазио једном преко Загарча, Велика, жена Сава
Мрђенова, поткомандијера, изнијела му на пут каблић млијека. Неко из
пратње књазу дошану како је Велика занемарила мужа.

- Припази, јадна не била, Сава - рече
књаз - он је то заслужио, па да си трипут
млађа.

-
Пази ти, господару - као из пушке
сјекну Велика - како ћеш узет од Турака
Спуж и Подгорицу, а не брижи како ћу ја
чуват Сава!


ЉУБОМОРНИ КЊАЗ
У свој вакат мало се ко од Пјешиваца могао мјерити по јунаштву и љепоти са Радојем Контићем. О њему се пјевало:
„А какав је Контићу Радоје.
Гарила га мрка наусница,
Танка стаса као копље бојно
А перчин му пао на рамена.
Благо мајци која га родила,
А сестрици што се куне њиме
И љубовци којој буде суђен".
Но што се Радоје више пео навише, то га је завист другијех више вукла
надоље. Књаз му одузе командирство пјешивачко и предаде другоме.
Тих дана књаз Никола са књагињом Миленом дође на једну свечаност у
Бјелопавлићима. Поред Бјелопавлића, били су и племеници из околних
племена, а пред Пјешивцима, на вранцу, јахао је Радоје. Па завршетку
свечаности, књаз упита књагињу:

-
Реци, Миле, што ти се највише допало
на овом лијепом сабору?

-
Највише ми се допао Радоје Контић, на
коњу вранцу, са својим Пјешивцима.
Радоје убрзо паде у немилост: Господар га одгурну а људи се отуђише.
ЂЕВОЈКА ЈЕ ПУПОЉАК ОД РУЖЕ
Испод бријеста, на откосу, док је мирисала трава и одзвањали ударци
чекића о наковње, Перо Милов, већ стасао момак, у предаху од рада,
гледао је пут ливаде Ђура Горчинова, на којој је десетак пластилица -
жена и ђевојака скупљало сијено.
- Како некога бог обдари, а некога
нагрди! Она невјеста Ђурова, из Пиштета,
љеша је од сваке ђевојке. Све јој иде лако и
од руке - кад се смије, ка да бисер просипа, а
кад је уморна, ка кад се кошута одмара -
човјек је вазда срцем уз њу!
- Лијепа је, ту збора нема - на то he стари
Мато Живков - само што је туђа! Ђуро је
свој дио већ позоба! Удата жена је ружа
развијена: чим проћета, почне да опада!
Ђевојка је пупољак од руже! Кад је сунце
огрије, распукне и миомиљем заспе! Да би се,
момче, оканио туђе невјесте:
Пиј вино и љуби ђевојку,
Од вина је лице руменије,
У ђевојке срце веселије!

СВАТОВИ ИМ ПОМРЛИ
На једном посијелу у Кочанима, крај Никшића, питали Риста Ђокова, старог нежењу:
- Што се не жениш, Ристо? Толико
ђевојака сплиће плетенице - чекајући удају,
пуштеница сједи на пријекладу - да их мушки
гњат дотакне, и удовица - вири кроз прозоре
не би ли их момачко око погледало!
-
Ако узмем ђевојку - рећи he Ристо - ја
ћу знат шта ћу с њом, ма она неће шта he са
мном! - Гледаће ме ка главњу на огњишту:
јесам ли догорио, да ме другом, бољом,
замијени! - Ако узмем пуштеницу, она ће
знат шта he са мном, ма ја нећу шта ћу с
њом! Чим ме сколоврати, полеће ће, ка
лептирица, другом, у крило, да добије оно
што од мене не може добит! - Ако узмем
удовицу - нити ћу ја знат шта ћу с њом, нит
она шта ће са мном! Првог дана he ме
поравнат са првим мужем - јесам ли бољи
или гори од њега, а ја ћу је друге ноћи
прекорит - што зна оно што ја не знам!
-
А ти, онда, Ристо, узми усиђелицу!
-
Узео бих је ја - на то he Ристо - ма су
њој, ка и мене, сватови помрли!

КАД ПРЕВРЕ ПАМЕТ
Питала ђевојка бабу:
- Ако би ме какав момчић у шали
пољубио, би ли било грјешно?
- Не би било грјешно колико ризично.
-
А кад бих га ја пољубила?
-
Не би било ризично колико грјешно!

- А шта ми, бако, ваља највише
причувати?
- Богме, синко, кућу на прсима, јер, ако се
хајдук маши куће, оде и поткућница.
- А кад је, бако, ђевојачки образ у
највећој опасности?
- Кад се ђевојачки увојци и момачки брци
помијешају. Тада превре памет и оде у
зановет!

ОД КАКВЕ СЕ ВАЉА ПРИЧУВАТ'
Питали Максима Радошева:
- Од какве се женске ваља причуват?
- Од старе ђевојке, младе планинке,
врагооке Латинке, невјесте намигуше и
ђевојке погледуше!

-
А што?

-
Стара ђевојка је зубља на заласку: што
више сија, то пређе утрне; млада планинка је
срна танкопута: од вука се страши, а вуку у
крило; врагоока Латинка је цвијет на води:
лијепо га гледат још љепше мирисат; кад се у
кућу унесе, брзо увене; невјеста намигуша је
превртљива душа: док једног жеже, другог
вата; ђевојка погледуша је каћун на ливади:
свака зрака га овесели, брзо распукне, још
брже усане!

ШТА ЈЕ НАЈОТРОВНИЈЕ

Питале ђевојке бабу:
- Зашто нас, бако, момци мило погледују?

- Зато што и ви њих мило гледате!

Питали момци ђеда:
- Које је оружје, ђедо, за нас најотровније?
- Ђевојачке очи! Кад вас оне устријеле,
вртите се у круг као магарад у чечару, док
уривке не прекину! Што је врагометно, то је
и опако! Не слушајте ђевојке што вам казују,
но што очима говоре!

ЈЕЛИ КАКВА
Упитали Максима Радошева каква је једна невјеста испод Жировнице, а он одговорио:
-
Ко вита јела, кад је снијег повали! Ни
момачке руке не могу јој кукове опасати!
Није што је има - имају и друге, него то што
има - зна да носи! Кад куком призове ни
владичин благослов помоћи не може!

-
А је ли од каквог рода?
-
Јес од најбољег иза најгорег! Ама ни
дом јој није бољи! Кад крене на пазар,
свекрва је куне - да јој ђе успут нога не сврне,
а муж, аветињак, уз дудук свира, и са једног
брда дозива - ако не продаш вола, дабагда се
више не бола! А она, чим одмакне, у први
грм замакне, и док удариш дланом о длан,
комшија с њом а она с њим, па под њим!

ШАЛА И ДОСЈЕТКА

НЕКА СВАКА СТИСНЕ
Донешен нов закон о ванбрачној дјеци у Црној Гори, по коме је дјевојка
имала да докаже с ким је зачедила. Пошао сам министар, Валтазар
Богишић, да обиђе капетаније и види како су капетани протумачили закон
народу. Дође и у Морачу, код капетана Мрдеље Радовића, и упита га како
је он народу протумачио нови закон о ванбрачној дјеци.

-
Ја ваистину лијепо. Призвао сам све
женске из моје капетаније од петнаест до
седамдесет година и казао им: до сад се
свакој вјеровало кога год је казала да је са
њиме копиле имала. А од сад, богами, већ
није тако, да знате, па нека свака: стисне!

-
Ти си једини који си закон правилно
протумачио - рече му Богишић и потапша га
по рамену.

МЕКОБРАЗНА
Ђурђа Тодорова, из Загарча, ванбрачно зачедила. Привели је кметови пред капетана Илију Бошковића, на испит. Овај је упита:
- Што учиње Ђурђа од себе, велики те јад
нашао?
- Е, капетане, ја мекобразна, а момчад
безобразна, те мене трбух до зуба - одговори
Ђурђа.

МУШКО ЈЕ, ПОПЕ!
Иво Врана је мјесецима посматрао попа и попадију који су сваког
пазарног дана долазили на Цетиње. Посебно је замерачио на попадију и
тражио начина како да се са њом сретне. Пошто је знао куда се враћају
из града, једног дана се преруши у трудну жену и сачека у шумарку изнад
пута. Кад су наишли, Иво стаде да стење и да имитира порођајне болове.
Чувши то, поп са попадијом скрене с пута и, видјевши „несрећницу" гдје
се мучи, остави попадију да јој помогне, а он продужи да би се што више
удаљио. Кад Иво виђе да се поп довољно одмакао, навали на попадију.
Несрећној, попадији не преостаде ништа него да запомаже: - Мушко, је, попе! Мушко је, попе!
Чувши повике, поп извади, револвер и са неколико метака огласи придатак мушке главе, што је био и обичај.


У ТВОЈЕ ЗДРАВЉЕ, ГОСПОДАРЕ

Црногорци су имали обичај, кад их запита књаз Никола како живе, да му
одговоре: „Добро, у твоје здравље, господаре". Књазу су овакви одговори
веома ласкали, нарочито кад их је неко умио паметно употребити.
Милица Ровчанка, роди незаконито дијете и дође да зато одговара пред господара.

-
Колико си, Милице, досад родила
копилади?
-
Само ово једно, у твоје здравље,
господаре!
- Муч' ту, женетино! Не у моје здравље,
него у твој печобразлук.


ИДЕ ДАРА
Пазарним даном се некада кретао пут Подгорице караван коња и магаради
натоварених дрвима и то из сваког околног правца. Кажу да је био
најпознатији караван комански. У једном каравану била је и лијепа Дара
која је тјерала дрва на својему магарцу. За Даром је често ишао неки
Митар који је тјерао дрва на коњу „Вранцу" и стално вребао прилику да
освоји пазарницу Дару. Но у томе није успијевао. Једном приликом, Митар
је смогао снаге да Дари затражи оне работе. Ова га је одбила и заклела
се душом свога покојнога оца да од ње неће ништа добити. Неки сапутник,
по природи шерет, чуо је разговор Даре и Митра и одмах то преточио у
пјесму:
- Иде Дара и ћера магарца,
За њом Митар наћерује вранца,
Па јој тражи мало подбочине,
Не дам Митре, душе ми очине.
МОЖДА ЈЕ САДА ПОГРИЈЕШИЛА
Испросио синовац Јоша Милетина ђевојку из једне добре куће, али ђевојка
је била прије тога ванбрачно погријешила. Синовац дође код Јоша и
исприча му:
- Стрико, ја сам испросио ђевојку - и
каже му коју.
-
У доброга - одобрава Јошо.
-
Али стрико, ђевојка јес од добре куће и
све, али је ванбрачно погријешила.

- Није, ваистину, прије погријешила
ништа, ако не буде погријешила сада када је
узела тебе - одговори Јошо.


КУМОВА ПРЕХЛАДА

Риста Ј. био је глас да је довољно да само сретне или погледа неку
дјевојку или жену и да је освоји. На том успјеху су му завидјели и људи
и жене. Једног дана га сретне кума, коју је мучила та знатижеља, а кум
јој се и онако свиђао. Али Ристо је имао границе у том свом прохтјеву и
цијенио је пријатељства.
Између њих се поведе сљедећи разговор:
-
Вала сам чула, куме Ристо, да си права
напаст за жене и да ти се ни једна не може
одговорит на коју замерачиш. Вољела бих да
знам како ти то осјетиш која оће а која неће,
јер рекоше да те још ниједна није одбила?
-
Право да ти кажем, кума, ја то просто
учиним. Кад причам са којом помиришем је и
видим је ли она за ту работу расположена.
- Ану, куме Ристо, помириши и мене!

Ристо поштујући пријатељство и кумство и плашећи се да се не обрука помириса куму, а затим се продужи разговор:
- Богоми, кума, колико ја осјећам ти
нијеси за то!
- Ајде, ђаволе, ти си данас нешто
прехлађен! - одговори кума.


ДА НЕ ПОКВАРИ ОЦЈЕНУ

Нека снажна и јака Црногорка, по занимању професорица, удала се за исто тако снажног и јаког Црногорца, грмаља што се каже.
Бојећи се да неће моћи удовољити својој снажној жени, то је муж упита послије прве брачне ноћи:

-
Како је било?
-
Добро - одговори ова.
- Како је било ноћас? - пита је муж
послије друге брачне ноћи.

- Врло добро - одговори професорица.
На мужевљево питање како је било треће ноћи, професорица му је дала одличну оцјену.

-
А како је било синоћ? - пита је муж
послије четврте ноћи.

-
Најбоље! - одговори професорица.
Задовољан што је постигао тако добре оцјене код своје жене, муж послије
пете ноћи направи паузу. Како је то било вријеме испред полугодишњег
распуста, професорица забринута због тога што јој се муж ноћу не
примиче, једнога дана га упита:
- Шта је то с тобом, што ми не прилазиш?

- Не смијем богами, да не покварим
оцјену пред полугође - одговори муж
шеретски.


ПРСА У ПРСА
Загледао се младић у једну дјевојку која је пролазила покрај њега.
Гледа и не трепће. Види то један старац који је наишао поред младића,
па га упита:

-
Је ли добра, а?
-
Јест богами - одговори младић.
-
А зашто је добра, што мислиш?
-
За све, а најбоља за борбу прса у прса -
одговори овај.

ЏАБЕ ОНО РАДЕ
Раније су старији људи излазили да прошетају градом, а нарочито
недјељом или пазарним даном. Вољели су отићи до сточног пазара и
видјети пошто је која врста стоке. Они кога пазар није интересовао
одлазио је у кафану а неки код којега занатлије, најчешће код бербера
да и тамо докуче какву градску или ширу новост.
Дође тако један старац код берберина. Сједе и почеше разговор.

-
Како ти је син и снаха? - пита брица
старца.
-
Добро, добро! - одговори овај.
-
А, имају ли што мало? - опет ће брица.
-
Не ђаво попио, - одговори старац.
-
Како немају када сам чуо, да имају двоје
ђеце - пита брица, изненађен старчевим
одговором.

- А, имају двије ђевојчине.
- Па полако, млади су, има времена и за
ђетића - рече брица.
- Које имају, немају душе ми, слушам их ја по ноћи када се претварам да
спавам. Млада шапуће сину и пита га је ли ставио некакву гуму. Готово
је са нашим потомством, ово се данас, све џабе ј... - одговори старац.


ПЈЕСМОМ НА ПЈЕСМУ
Заволио једам
момак своју комшиницу, и то добру дјевојку. Његова мајка, када је за то
сазнала, никако није хтјела да чује за ту везу. Ипак, син јој је ишао
кришом код дјевојке. Када је дјевојка сазнала да мајка брани сину да
долази код ње, једва је чекала да се са њом сретне. И када је срела
запјевала јој пјесму:
- Синоћ ми је драги стига,
Пустио се из верига.
Но, мајка, као мајка, одговорила јој оштрије:
- Како нећу пустит кера,
Кад се таква кучка ћера.


СВЕКАР И СНАХА
Оженио се син једнога Куча. Дошла снаха, а свекар је посматра и
проговара понеку-с њом. По свекру се види да јој нешто манише. Неком
приликом, упита га познаник:

-
Каква ти је та снаха, комшија?
-
Никаква, тако ми бога.
-
Како то кад сви кажу да је ка најбоља?
-
Ма како најбоља? Замисли, ја је једно
јутро питам зашто је тако блиједа, а она ми
одговори - и ти би био блијед да си ноћас
обршио као ја.

МОРА ЈЕ ПРВО ОБАЛИТИ
Један Никшићанин био омањег раста, а оженио сестру неког кошаркаша,
која је била скоро двапут колико он. Посјећују овога гости, а жена их
прати и срета као најрођеније, јер се потрефило да су и муж и жена
гостољубиви. Сви гости хвале домаћицу, како је добра и предобра.

-
Добра је, нема шта - рече домаћин - но,
ја с њом имам један проблем.
-
Какав проблем с овом женом? То ти не
можемо вјеровати.
- Проблем је у томе што је не могу
пољубити што је нећу обалити - рече
домаћин.
- А ти је онда пољуби тамо ђе је можеш
дохватити - добаци неко.


А ЈА ОЋУ, А ДА ШТО ЋУ !

Једну лијепу Катуњанку, удовицу, салетјели просци, па да би се одужила успомени свога мужа, оде на његов гроб и почне да тужи:
- Мене неки људи
траже,

А ја оћу, а да што ћу,

Мој Илија, куку мене!


КАД ЋЕ ВИШЕ ДАТИ

- Милице, тако ти Бога, кад ћеш већ
једном дати? - упита Мило Перов своју
комшиницу.
Милицу обли румен и ништа не одговори.
Други дан, Мило опет на врата, и упита исто. Милица опет ништа не
одговори, али истог дана рече Раку, свом мужу, шта је Мило пита.
- Види, види, галијота - Рако се
накостријеши и рече Милици да ће он, кад
Мило опет дође, стајати иза врата.

-
Милице, тако ти Бога, кад ћеш већ
једном дати - Мило бану и по трећи пут. Е, да
знаш, да ја више не могу чекати.
-
А што то да дам, мој добри комшија? -
упита Милица.
-
Да даш, јадна не била, оне работе свом
Раку, да више не облијеће, ко пастув, око
моје жене!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu