Don Žuan, arhibuntovnik

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Don Žuan, arhibuntovnik

Počalji od MustraBecka taj Sub Apr 17, 2010 12:29 pm

Molijer
Uvodna napomena

Posmatram odnos junaka prema ovom svetu i životu pre smrti, kao i odnos
tog istog sveta prema njemu, pa ću, prilikom interpretacije Don Žuana,
zanemariti tradicionalni problem odgovornosti pred nebom i, uopšte,
bilo kakvu metafiziku. Munja i grom mogu da se vrate lažnom nebu odakle su ih pozvali, istinska tragedija odigrava se izvan njih.



1. Da li je Don Žuan licemer?

Samo pod posebnim uslovima možemo Don Žuana videti kao licemera: ako ga
nismo razumeli. Ono što hoću da istaknem jeste, ako ne neosnovanost,
ono bar nedovoljnost tvrdnje da ovaj junak naprosto predstavlja tipičan
primer libertinističkog plemićkog licemera i da tema ove drame nije Don
Žuanovo zavodništvo, nego njegovo licemerje. Ovo rešenje nam nudi Hans
Majer. On pretpostavlja da pisci, po pravilu, osuđuju svog junaka, samo
što ga jedni, kao Tirso di Molina, vide kao ekscesivan slučaj
iskvarenog plemića, dok ga drugi, kao Molijer, posmatraju kao tipičnog
predstavnika nekakve jednoobrazne kaste. Da li je Don Žuan jedinstvena
ili tipična pojava, ovde je manje bitno. Bitno je da se ovde radi o
ignorisanju drugih aspekata i, samim tim, o jednom suštinski pogrešnom
odnosu prema njemu.
Majer ukazuje na distinkciju između dve vrste licemera; jedan je
aristokrata i libertin, a drugi klerikalista. I ja ću krenuti od ove
podele, ali neću slediti njegovu argumentaciju.
Don Žuanovo, uslovno rečeno, licemerje, zapravo jeste drskost. Ono
ispituje i prekoračuje, zabave radi, granice ljudske tolerancije i
gluposti. Ono prevazilazi kategorije morala i, u obliku svoje
krajnosti, sebe negira. Sa druge strane, čuveni Molijerov licemer,
Tartif, se strogo drži navedenih granica, kao i konvencionalnog morala
i, na taj način, vodeći strogo računa o sopstvenom ugledu, pribavlja za
sebe korist.
Ponašanje licemera je uvek determinisano očekivanjima okoline, bez
obzira na odnos koji on ima prema njoj. To je jasno izraženo kod
Tartifa. Kad je Don Žuan u pitanju, ne možemo govoriti o determinizmu
tog tipa; on je suštinski slobodan.

2. Protoegzistencijalista

Sloboda, o kojoj je već bilo reči, ne potiče iz aristokratskog porekla
ovog heroja, već je imanentna njegovom biću i obezbeđena njegovom
voljom.
Don Žuan je vrhunski obmanjivač, ali i mnogo više od toga. Nije mu
jedini, ček ni najvažniji cilj da obmane. To je samo sredstvo pomoću
kojeg neprestano dokazuje da nema granice pred kojom bi se morao
zaustaviti dok je živ. On se ne plaši da će biti otkriven, naprotiv, on
izaziva. On se igra. On zna da postoji samo jedan život, tačnije, da
postoji samo jedan trenutak. Trenuci koji su prošli, kao i oni koji tek
treba da dođu, sada ne postoje. To je jedina istina za Don Žuana.
Nikakva ontološka obezbeđenost njega ne zanima. Da je zainteresovan za
kontemplaciju, tvrdio bi da nikakvog višeg smisla ni nema, nema
razrešenja u večnosti, jer nema ni večnosti. Ipak, Don Žuan nije
filozof. On je jedan običan zavodnik. Njega interesuje jedino život
sam, njegovo obilje, prezasićenost, ispunjenost svakog trenutka. Akcija
je neophodna. Akcija je njegov modus vivendi, način prevazilaženja
apsurda, kojeg je sasvim sigurno svestan. On ne dela sa nekakvom
promišlju, vidimo kako konstantno improvizuje, kako mu osvojeni ciljevi
ništa ne znače, kako delanjem samo troši svoje životne šanse. Upravo
zbog toga on ne sme da se zaustavi, da ne bi sagledao svu duhovnu bedu
sveta, da ne bi imao vremena. Ogroman je teret koji ateista mora da
podnese, mada ga taj isti teret čini superiornim. On ne oseća
odgovornost ni prema kakvoj transcendenciji, ni prema sopstvenom
staležu. Ni jedno ni drugo ga se ne tiče, jer živi u drugim relacijama.
Kada ga optužuju, on ne nalazi za shodno da se opravda. Odbacuje
optužbu, tačnije, ignoriše je, jer je odgovoran jedino pred sobom.
Smatra da ne potpada pod jurisdikciju ni ljudskih ni božanskih normi.
Ne poznaje ponižavajući strah od kazne. Zato je slobodan i konstantno
to dokazuje, načinom života. I – mada za društveni poredak nije
zainteresovan – samim svojim postojanjem ga ugrožava, jer ga
obesmišljuje. Sistem je doveden u pitanje postojanjem ovog junaka.
Veliki broj pretnji je zato upućen buntovniku. Sukob je neminovan i
zavodnik, isprovociran, igra svoju igru sve surovije. Izgovara “postaću
licemer“, a to je implicitna optužba, jer – do tog trenutka – svi su
licemeri, osim njega. Tada on počinje da se bori svesno i to tako što
svoje optužitelje direktno izvrgava podsmehu. Tu tek vidimo sav
glumački potencijal ovog junaka. Don Žuan bi lako mogao da bude Tartif,
cenjeni licemer umesto oholog autsajdera, ali ga to ne zanima. Kad bi
se vezao za samo jednu ulogu (kada bi se za bilo šta vezao!) izgubio bi
slobodu preobražavanja, a možemo li zamisliti Don Žuana koji sebi
postavlja granice?
Ogroman potencijal u preobražavanju je Don Žuanovo oruđe na velikoj
pozornici. Ipak, suštinski se on ne menja, ne kaje se, ne postaje bolji
čovek. “Neka bude šta bude, ali niko neće moći da kaže da sam se
pokajao zbog onoga što sam učinio“, reči su koje, na samom kraju drame,
dok se mačem bori protiv kamene statue, izgovara vitez života. Ovaj
gest i ove reči nipošto ne znače da je Don Žuan poludeo od
nepodnošljivog prisustva božije sile, one uopšte nisu izraz ludila,
nego su pre izraz njegovog ethosa. Ovde na izvestan, specifičan način
možemo govoriti o tragičkom ethosu. Usamljenik se aktivno bori za život
u svetu u kojem je stranac. Doduše, on ni u jednom trenutku ne pati.
Don Žuan nije tužan ili, bar, mi to ne vidimo zbog dramskog načela
delanja-a-ne-pripovedanja. Mi vidimo samo podrugljiv osmeh koji, od
prve do poslednje scene, ne napušta lice heroja.

3. Apologija

Kako shvatiti Don Žuanov gest prema bratu done Elvire? Zbunjuje ovo
iznenadno plemenito postupanje jednog negatora morala. Vidimo ga kako,
kao i uvek, u trenutku donosi odluku. Međutim, ova odluka se razlikuje
od ostalih. Tačnije, prvi put vidimo Don Žuana u ovakvoj situaciji.
Vidimo da vrlinu, do koje je njemu ponajmanje stalo, poseduje u daleko
većoj meri nego njegovi optužitelji. Bez razmišljanja i bez patetike,
rizikujući sopstveni život, spasava potpuno nepoznatog čoveka. Zašto?
Ne može se navesti razlog, osim iracionalnog unutrašnjeg imperativa,
istinske humanosti.
Ova epizoda je naizgled problematična, jer protivreči onome što Don
Žuan vulgarno simbolizuje. Međutim, ovde nema nedoslednosti u
oblikovanju karaktera. Motivacija ne samo da je prihvatljiva, nego je i
od ključnog značaja za dalje razumevanje drame. I ovaj postupak je u
skladu sa junakovim moralom svoje simpatije i svoje antipatije i sa
trenutnim porivima. Bitni su trenutni porivi. To je ono što je ključno,
a ne “plemićka zloupotreba, preziranje čoveka i licemerje.“ Ovog čoveka
Don Žuan ne prezire; čini se, čak, da ga veoma ceni. Nakon što dođe do
prepoznavanja, naš junak daje jedno obećanje. Zatim govori o časti i
mi, prvi put, vidimo da on zaista misli ono što govori. Sigurno je da
se, ovog puta, ne radi o tipičnoj donžuanovskoj tiradi. On zaista
namerava da ispuni zadatu reč. Ili – usudiću se da krenem još korak
dalje – pretpostavimo da je ovaj junak skoro uvek iskren kada govori o
svojim osećanjima i namerama, ali one ubrzo nestanu, on ih jednostavno
zaboravi. Žan Ruse govori o Don Žuanovoj amneziji. Kaže da se, od
čoveka koji živi u sadašnjosti i nema ni prošlosti ni budućnosti, ne
može očekivati da ispuni obećanje. On prihvata obavezu, ne shvatajući
da bi neko kasnije mogao da zatraži od njega da položi račun. Na svako
spominjanje kasnijeg događaja, on odgovara: ima vremena. Kada taj
trenutak dođe, obaveza je već deo zaboravljene prošlosti.
On ne poseduje trajne strasti. Zbog toga trenutne uvek snažno dolaze do
izražaja. Ovaj junak je preplavljen osećanjem časti dok razgovara sa
Don Karlosom. U tom trenutku mu se ništa ne može zameriti. Ima nečega
donkihotovskog u njegovom držanju, a – dokle god sebe vidi kao
častoljubivog viteza – on to i jeste. U svakom slučaju, ovaj junak nije
suštinski nepošten, samo je – u konvencionalnom smislu, nerazuman. On
nema svest o odgovornosti, vremenu, trajanju.
Kada ga ugledamo pod ovakvim svetlom, lako možemo poverovati da on voli
svaku ženu kojoj izjavi ljubav, voli je silno, makar samo u trenutko
kada to izgovara. Ta ljubav je možda egocentrična, ali ni manje ni više
nego bilo koja druga. Može se reći i da Don Žuanov nediferencirani
erotski instinkt nije znak muževnosti, da je to jedan nezreli,
pubertetski instinkt, fiksiran na razvojnom putu opšte apstrakcije
ženskog, a ne konkretne fiksacije na jednu, jedinu ženu. Ako je tako,
onda ovog junaka možemo smatrati detetom, ali nikako ne možemo reći da
je podlac.

4. Deus ex machina / nečuvena metafizička podvala

Zadržimo se malo na poslednjoj sceni Molijerove drame. Pogođena gromom,
zemlja se otvara i guta zlikovca, duhovnog bogalja i moralnu nulu,
čoveka koji ni u šta ne veruje i koji nepovratno upropašćuje jadne,
mile, bezazlene deve, odvraća plemićke kćeri od boga, čime kvari ugled,
a i budžet njihovih porodica, zatim pušta sirote seljančice da veruju
da će postati gospođe, te seje ljubomoru i kvari tako čistu ljubav
između tetke i sestričine… kao da mu sve to nije dosta, čak ni mrtve ne
poštuje! Sve u svemu, svaki trenutak njegovog života beše posvećen
rušenju poretka i sramoćenju sopstvene porodice, a time i čitave
aristokratije.
“Svi su zadovoljni“; prestupnik je eliminisan i pravda zadovoljena. Na
sceni ostaje samo sušto otelovljenje vrline, Zganarel, rob po staležu i
po prirodi, bogom dani tužilac, sa punom burmuticom morala. Burmut
“oplemenjuje dušu i podučava čoveka poštenju…izaziva časna osećanja i
vrlinu“, sve u svemu, “to je uživanje za časne ljude“, a Zganarel je
izuzetno častan čovek i vrlo razborit, pa se, za razliku od svog
gospodara, mudro uklanja od sukoba koji može da izbegne, jer je mnogo
bolje dozvoliti da strada bližnji, nego se upuštati u borbu neizvesnog
ishoda. Njegova je savest mirna, što mu omogućuje da se neprestano
zgražava nad ponašanjem našeg junaka. Kada, u V činu, Don Žuan
izjavljuje da će se pomiriti sa svetom, prihvatiti moral mimikrije i
postati licemeran, jer to je “pomodan greh, a svi pomodni gresi važe
kao vrlina“, to izlaganje vređa prečiste uši njegovog sluge, te mu
ovaj, nakon niza nesuvislih silogizama, proriče prokletstvo, jer je
licemerstvo “vrhunac bezbožništva“; tu je definiciju Zganarel tačno
nabubao. Prokletstvo se ispunjava, zalutali tragički heroj završava
tragičnom smrću, na trenutak zaboravljamo da smo čitali (gledali)
komediju, a zatim se opet smejemo – čovečanstvu.

Literatura:

1.Kami, Alber, “Donžuanstvo“, u: Mit o Sizifu, Beograd, 1999.
2.Majer, Hans, “Don Žuanov put u pakao“ i “Leporelo“, u: Doktor Faust i Don Huan, Novi Sad: Svetovi, 1988.
3.Molijer, “Don Žuan“, u: Izabrane komedije, Beograd: Prosveta, 1950.
4.Ruse, Žan, Mit o Don Žuanu, Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1995.
Valentina Đorđević
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu