Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Intervju- Vladeta Jankovic

taj Uto Apr 20, 2010 1:41 am
Ko nas vara
ZASTO SRBI VOLE DA LETE U NEBO

I stari Grci, i bivsi Rimljani, a o izumrlim
Sumerima da ne govorimo - svi bivsi narodi,
dakle, imali su mitove cija lepota ni do danas
nije prevazidjena. A ni srpski nisu manje losi
Profesor dr Vladeta Jankovic rodjen je u Beogradu 1940. godine
i pripada onoj grupi nekadasnjih mladih, lepih i pametnih
smekera, koja danas lagano iscezava. Na odseku za Opstu
knjizevnost i teoriju knjizevnosti beogradskog Filoloskog
fakulteta, profesor Vladeta Jankovic vazi za "opasnog"
profesora. Smatraju ga i velikim cinikom, ali su ucionice u
kojima drzi predavanja iz anticke knjizevnosti i uporedne
istorije drame prepune, cesto i studenata drugih fakulteta.
Mnogi ga znaju kao portparola DEPOS-a, ali i kao autora i
voditelja poznate TV serije "Mitovi i legende". Na osnovu
scenarija za ovu emisiju, radjenu ranih osamdesetih godina za
redakciju Programa za decu TV Beograd, nastala je najnovija
knjiga profesora Jankovica, koju je nedavno objavila Srpska
knjizevna zadruga.
Da li je popularnost emisije bila motiv da scenario pretocite u
knjigu?
- To je svakako bio jedan od razloga. Moram da kazem da sam
i sam iznenadjen time koliko se ljudi i dan-danas te serije seca.
U doba kada sam je radio, pre petnaestak godina, nisam ni
pretpostavljao da ce biti tako rado gledana - mislim da je
ostavila trag. Medjutim, ima i drugih razloga.
Naime, jedan od mojih osnovnih motiva bili su saznanje i
uverenje da je citav nas obrazovni sistem neodgovarajuci, da je
tako ustrojen da sistematski ukida mogucnost upoznavanja sa
verskim nasledjem. A versko nasledje je, koliko ja vidim i
koliko svi znamo, u svim temeljima opste kulture. Drugim
recima, mlad covek koji nema tu vrstu obavestenosti, pre svega
ne moze da dozivi umetnicka dela koja su verski nadahnuta.
Taj propust je trebalo nadoknaditi, i jedan od osnovnih ciljeva
moje knjige je da popuni te praznine, da pomogne mladom
coveku, kad ode u neku galeriju, da sa vise razumevanja
posmatra dela velikih majstora, koja, recimo, prikazuju
Hristove patnje ili motive iz Starog i Novog zaveta, da sa vise
razumevanja slusa Pasiju po Mateju ili da bar zna sta taj naziv
znaci, da bolje razume Dantea, Dostojevskog ili Njegosa. Ko za
tako nesto nema potrebna predznanja, tesko je hendikepiran.
Mi smo proizvod jedne hriscanske tradicije, kao sto su neki
drugi proizvod nekih drugih tradicija.
I treci razlog zbog cega sam se latio ovog posla jeste ovo
nesretno vreme, prozeto netrpeljivoscu, nesposobnoscu da se
razume tudje stanoviste, da se razumeju tudji porivi. Prostije
receno, vrlo cesto se ta netrpeljivost objasnjava verskim
razlozima. Ja sam samo hteo da pokazem da je vera, ako se
ispravno shvati, zapravo stvar ljubavi, razumevanja,
zajednistva, a ne nesto sto bi trebalo da nagoni na mrznju.
Vojska ne voli boga
Rekli ste da je vera nesto sto se zasniva na ljubavi, sto znaci
zajednistvo, razumevanje... A oduvek su vodjeni verski ratovi.
-Tacno je da je u ime religije proliveno more krvi, ali je nasilje
duboko strano njenom sustinskom duhu. Slusao sam mudre
ljude, prave vernike, koji kazu: ko ne voli coveka, ne voli ni
Boga. To je jedna krajnje prosta istina: ne moze se voleti Bog a
mrzeti drugo ljudsko bice. Rano hriscanstvo, u svom izvornom
obliku, potpuna je negacija agresivnosti. Ono je stalno sirenje
ruku, pozivanje na ljubav, na razumevanje, na okretanje drugog
obraza, na pasivan otpor, ako hocete. Nema govora o agresiji.
Nesto slicno je sa islamom. Ta citava ideja o dzihadu koji islam
namece silom, koji ga natura, a koja je danas u opticaju,
pogresna je. U svojoj izvornoj sustini, ideja dzihada, ja o tome
pisem u knjizi, nije da se islam nametne kao vera. Treba uvek
voditi racuna o tome da, kada je islam poceo da osvaja svet, a
osvojio ga je munjevitom brzinom i to je bilo u osmom veku,
vernicima, pravim muhamedancima, nije bilo u interesu da
povecavaju broj pripadnika svoje vere. Oni su prosto nametali
vlast. Zasto da dele vlast i privilegije? Njima je mnogo vaznije
bilo da od ljudi naplate porez nego da ih prevode u islam. U
katolicizmu, naravno, ima drugih pristupa. Smatra se duznoscu
da se vera nametne, cesto i problematicnim sredstvima.
Pravoslavlje je u tom pogledu zaista izuzetak. Ono se ne
namece, nije prozelitska vera, ne vrbuje. elim, zapravo, da
kazem da je prolivanje krvi u ime vere suprotno njenom
izvornom duhu, bar duhu ovih vera o kojima govorim.
A u knjizi govorite o judaizmu, hriscanstvu i islamu. Postoji li
jos nesto, osim poziva na ljubav o kojem ste pricali, zajednicko
za ove tri monoteisticke religije?
- Ja sam ovom knjigom hteo da pokazem da su zapravo ove tri
religije proistekle iz istog stabla i da u svim svetim tekstovima i
Starog zaveta i Novog zaveta i Korana nema nicega sto
opravdava mrznju, rat, uzajamno istrebljenje, nametanje
sopstvene vere. To je zaista kao jedno stablo iz kojega izlaze tri
grane. Bog je jedan i to isti. Sva razlika izmedju judaizma,
hriscanstva i islama je u tome sto Jevreji jos uvek cekaju
mesiju. Oni misle da boziji izaslanik tek treba da stigne.
Hriscani su ga docekali u liku Isusa Hrista i smatraju da je on i
covek i bog. Muslimani su ga dobili u liku verovesnika, bozijeg
izaslanika Muhameda, za kojega misle da je samo covek.
Muslimani priznaju hriscanima da je Isus Hrist izaslanik boziji,
ali mu ne priznaju da je i bog, jer se oni ne mire sa tim da moze
postojati vise bogova, tj. da Bog moze da ima sina. To su
razlike koje su zapravo beznacajne. Bitno je ono sto je
zajednicko. Sada, naravno, postoji i niz drugih razlika u
pogledu na svet, u moralu, u izrazu, ali im je sustina zajednicka.
I to je zapravo i bila zamisao knjige. Ilustracija na naslovnoj
strani simbolicno bi trebalo da ilustruje trojnu strukturu citave
ideje. To je motiv iz Starog zaveta, iz Knjige proroka Danila,
gde trojicu vernika bacaju u "pec ognjenu uzarenu", iz koje oni
izlaze potpuno nepovredjeni, jer je Bog ucinio cudo.
Demokratija za Srbe pocetnike
U pogovoru knjige ste napisali da se u vreme kada je ta serija
nastala, a to su bile rane osamdesete godine, na televiziji "o
religiji nije smelo drugacije govoriti nego kao o mitoloskom
odnosu i legendarnom nasledju", da ste na taj naziv emisije
nerado pristali, ali da vam je u tom momentu bila vaznija
sadrzina od forme. Zasto ste onda i danas ostavili isti naslov?
- Ja sam mislio da je tako jedino posteno. Nisam hteo da sada
menjam naslov necega sto sam nekada radio cineci kompromis.
Ja sam rekao da sam taj kompromis nerado napravio i da mi
savest zbog toga nikada nije bila mirna, jer kada vi iskrenim
vernicima, a takvih je vrlo mnogo, mnogo vise nego sto se
obicno misli, govorite o njihovim najsvetijim stvarima kao o
necemu sto je izmisljeno, sto je mit, sto je legenda, vi ih
zapravo vredjate. Ja sam hteo da to nekako izbegnem, ali sam na
kraju procenio da je vaznije da se o verskim vrednostima
govori makar nesto, nego da se ne govori nikako. Ja cu vam
reci da sam, pre nego sto sam se uopste upustio u taj projekat,
razgovarao sa mnogo ljudi kojima verujem. Razgovarao sam,
izmedju ostalih, sa danas pokojnim hilandarskim starcem
Nikanorom, jednim neobicno mudrim covekom. Pitao sam ga
da li da to uradim, da li bi to bilo ogresenje, i on mi je dao
saglasnost i blagoslovio moj poduhvat. Uostalom, ovakav
naslov ostaje kao svedocanstvo o vremenu. To vreme, koje je
bilo tako netrpeljivo i kruto, samo je naizgled proslo. I danas
religiozne vrednosti veliki mediji, provlace s poteskocama i
vrlo nerado. To je za njih nuzno zlo. Ja sam hteo da izbegnem
taj pomalo hladni, docirajuci ton, suvise strucan, suvise
teoloski. Nastojao sam da versku tradiciju prosto priblizim
ljudima, ne zato da bih ih ubedio u potrebu da veruju, jer se u
to ljudi ne smeju ubedjivati. Hteo sam da im pruzim mogucnost,
priliku da razmisle, da procene. Mozda ce ih nesto privuci, a
mozda i nece. Moje je bilo da pokusam.
Nakon ciklusa "Mitovi i legende", u okviru Programa za
decu RTS-a, imali ste svoju rubriku u emisiji "Metla bez
drske" u kojoj ste tumacili neke anticke pojmove. Odavno se
bavite antickom knjizevnoscu, poznate su vase studije o
rimskoj komediji... dakle potice vase interesovanje bas za ovu
tematiku?
- Ja sam imao srecu da zavrsim jednu sjajnu skolu, klasicnu
gimnaziju. Tada se u skolu islo i subotom, sto danasnje
generacije ne znaju, i mi smo, tako, imali sest radnih dana.
Svakog dana smo imali cas srpskog, znaci sest casova srpskog,
ali je bilo sedam latinskog. Moj profesor latinskog bio je
pokojni Albin Vilhar, Slovenac cije ime treba zapamtiti. On nas
je doterao dotle da smo mi, ili bar neki od nas, na maturi bili u
stanju da govorimo - na elementarnom nivou - ali da
govorimo latinski. Mogli smo da citamo Cicerona ili Vergilija u
originalu. Pet godina sam ucio i starogrcki. To je zaista bila
sjajna skola. Na fakultetu sam takodje slusao latinski naporedo
sa svetskom knjizevnoscu, i to je ostalo glavno podrucje moga
interesovanja. Uostalom, i to sto sam u nauci radio vezano je za
anticku knjizevnost. Moja uska specijalnost su anticke teorije
humora i istorija grcke i rimske komedije...
Kada ste i kako poceli da radite za televiziju?
- Ja sam za televiziju poceo da radim jos 1975. godine. Tamo
me je tada doveo Dragan Babic i poceo sam da radim emisiju
koja se zvala "Dvogled". Nas dvojica smo prvo otisli u Grcku i
tamo napravili cetiri polucasovne emisije o grckom kulturnom
nasledju. One su bile veoma dobro primljene. Kasnije smo bili
u Egiptu, pa u Italiji, gde smo pravili emisiju o rimskom
nasledju. Onda sam poceo da radim "Mitove i legende". Prvo o
cemu sam govorio bili su grcki anticki mitovi - o Orfeju, na
primer, o Heraklu, Prometeju. Posle sam radio te male
medaljone za "Metlu bez drske" sa Milom Stanojevic, i ta moja
romansa sa televizijom je trajala veoma dugo. Voleo sam da
radim za televiziju i mislim da su oni voleli da rade sa mnom.
Medjutim, kako je krenula politika, tako je i toj romansi dosao
kraj. Ja sam otisao u opoziciju, i to coveku presece apsolutno
svaki kontakt sa RTS-om, makar i na podrucju kulture i
obrazovanja. Poslednje sto sam za njih uradio (ja mislim da je
to bilo neko malo cudo) bilo je 1991. kada me Mila Stanojevic
pozvala da za kolski program uradim seriju koja se zvala
"Demokratija za pocetnike". To su bile cetiri petnaestominutne
emisije gde sam govorio o tome sta je u stvari demokratija i
kakvi su bili njeni izvorni oblici. To je nekoliko puta
emitovano te 1991. godine, cak, valjda, posle 9. marta. Tada je
jos uvek bilo neke slobode, ali su meni kasnije vrata Takovske
10 cvrsto zatvorena.
Kome je zao sto nije bio na Kosovskoj veceri
Jung kaze da su svi mitovi i simboli, ma gde oni nastajali,
istovetni, jer proizlaze iz istog i svugde rasirenog kolektivnog
nesvesnog. Mozete li, dakle, porediti grcke mitove sa mitovima
kod Srba?
- Ta Jungova misao je tacna u jednom najsirem smislu, ali
razlike medju mitovima pojedinih civilizacija su veoma velike,
vrlo duboke. Znate, vi imate razlicite nivoe civilizacijskih
razvoja. U primitivnijim drustvima i mitovi su jednostavniji.
Isto tako, kod visoko razvijenih civilizacija, kakva je bila
anticka Grcka, imate vrlo slozene mitske strukture. Takve
razlike medju mitovima postoje, ali je sustina ove Jungove misli
tacna. Nasi, srpski mitovi su u tom pogledu neobicno zanimljivi
i to nase nasledje je nesto neprocenjivo. Rame uz rame sa
ljudima koji su bili zasluzni u nasoj naucnoj proslosti, uz
Cvijica, Pancica, Stojana Novakovica ili Slobodana
Jovanovica, stoji Cajkanovic. Njegov rezultat, to sto je on
uspeo da iznese na videlo i da pokaze sta smo mi imali i koliko
su stari ti slojevi, naprosto je neprocenjivo. Znate, kada bih
ponovo dobio priliku da nesto radim na televiziji, ja bih
najradije napravio jednu ambicioznu seriju o nasem
mitoloskom nasledju, ali po Cajkanovicu. Valjalo bi objasniti,
pokazati kakvi su bili nasi prethriscanski mitovi i to sve raditi u
Cajkanovicem duhu, njegovom argumentacijom, ali na
popularniji nacin, ilustrovati zivim materijalom koji postoji, ne
samo u muzejima, nego i na terenu, po i danas zabacenim
selima Srbije. Mislim da bi to bila kruna moga sada vec
visedecenijskog truda...
Kod Srba se do danasnjih dana zadrzao mit o Kosovskom
boju u kome se slavi poraz, junacka smrt, u kome se
glorifikuje srpski izbor nebeskog carstva nad zemaljskim. U
godinama kada je ovde vazila parola "Srbija se saginjati
nece", opet smo postali "nebeski narod". Zasto Srbi vole da
lete u nebo?
- To je tipican i tragican primer politicke instrumentalizacije
mita. U jednom trenutku su, ne samo zlonamerni politicari,
nego i mnogi nasi, da kazem pravu rec, nedoneseni, nedouceni
intelektualci poceli da buncaju o "nebeskoj Srbiji", o idealima
smrti, o tome da je smrt iznad zivota. Sve je to, kao sto vidimo,
imalo tragicne posledice. Ali, ja uvek kazem - ako neko hoce
da upotrebi kosovski mit, zasto da iz njega izvlaci bas ideju
zrtvovanja, ma kako ona bila uzvisena? Zasto ne govori o onim
drugim njegovim komponentama? Banovic Strahinja, recimo,
pripada Kosovskom ciklusu. To je lik koji afirmise najvise
moralne vrednosti jedne druge vrste: da se u ime zivota, u ime
ljudskog razumevanja, prasta, i to na plemenit nacin. I to je isto
kosovski mit, ne manje srpski nego prica o poslednjoj veceri
pred Kosovski boj! Nesto slicno vazi i za Marka Kraljevica.
Zlonamerni ljudi ce reci: "Marko Kraljevic je tipican srpski,
epski, mitski junak, koji utelovljuje srpski nacionalni
potencijal, mentalitet. On ore drumove. On je siledzija." A taj
isti Marko Kraljevic donosi, recimo, presudu "ni po babu ni po
stricevima, vec po pravdi Boga istinoga". Opet je posredi
najvisi moralni ideal. Stvar je samo u tome gde cete u upotrebi
mita staviti teziste. Mitovi su sami po sebi neutralni. Oni su kao
vazduh, kao voda - bezbojni. Zato su vrlo opasno oruzje u
rukama ne samo neukog, nego i zlonamernog coveka. Oni se
mogu, i to se cesto cini, na mnoge nacine zloupotrebljavati tako
sto se njihova eticka ostrica izokrene.
Madjionicari nase istorije
Jednom ste rekli da je mogucnost te zloupotrebe veca bas zbog
toga sto se i mit i politika obracaju emocijama. Postoje li
odredjeni istorijski uslovi u kojima su mitovi pogodni za
manipulisanje masama?
- Bas zato sto je po svojoj sustinskoj prirodi iracionalan, mit je
pogodan za manipulaciju. Vi mozete manipulisati osecanjem,
ali zdravim razumom ne mozete. To je po definiciji tako.
Vremena u kojima se zloupotrebe desavaju se nesrecna,
nesredjena vremena kada se izgubi kompas, kada se izgube
merila - to je vreme kao sto je nase. Moralne vrednosti su
devalvirane, sve "prolazi", pa onda jedna stvar vuce drugu.
Tada dolazi i do gubitka estetske orijentacije tako da
najbesmislenije stvari dobijaju neku tezinu, dobijaju neslucenu
popularnost, bezvredni se bogate, vredni i zasluzni siromase,
blate se ljudi koji zasluzuju pohvalu, a razbojnici postaju heroji.
To je, kao sto ekspir kaze, kada vreme iskoci iz zgloba, kada
se stvari postave na glavu. Mi, nazalost, zivimo u takvom
nesrecnom vremenu, kada se zloupotrebljava sve, pa i vera i
mitolosko nasledje.
Ima li mit svoje racionalno objasnjenje?
- Svi mitovi se mogu racionalizovati i to ljudi cesto rade.
Dobar primer je mit o Edipu. Svima je poznat. On vec prelazi
u neku medicinsku, psihijatrijsku terminologiju. Svi su culi za
Edipov kompleks. Tu je teziste na nezdravom odnosu izmedju
sina i majke. Ali ta prica, ako je gledate bez ikakvih predrasuda,
zapravo sluzi da bi opravdala jedan politicki cin uzurpacije
prestola. Edip na presto ne dolazi po liniji nasledjivanja. Sada se
objasnjava kako je to neko dosao i uzeo vlast. Edip je tiranin.
"Tiranin" u izvornom znacenju reci, sto govori o tome da na
presto nije dosao po patrilinearnoj osnovi nasledjivanja, nego je
uzurpator. To je znacenje mita ako ga hladno, objektivno
analizirate, a naravno, on se moze koristiti i na niz drugih
nacina. Isto vazi i za nase nacionalne mitove.
Sveti Sava - uzor mladim Srbima
Koga biste izdvojili kao naseg nacionalnog mitskog junaka i
koje su to osobine koje on otelovljuje?
- U mitovima uvek imate, to je nesto sto ih vezuje, projekciju
narodne svesti na mitske junake. Mitski junaci su ono kako bi
narod hteo da izgleda - ne kako izgleda, nego ono kako on
sebe zamislja. To ima bas kod svakog naroda, bez obzira na
nivo civilizacijske sofisticiranosti...
Ja volim da verujem da je nas pravi, kako se to kaze, mitski
predak, znaci taj uzorni praotac - Sveti Sava, koji je istorijska
licnost, ali koji je prerastao u mit, u legendu, prakticno jos za
zivota. Njegove osobine su ono sto ja volim da vidim kao
osobine srpskog coveka, kao osobine naseg mentaliteta. Ne
Marko Kraljevic, ni car Lazar, ni Milos Obilic, nego upravo
Sveti Sava. On je imao, naravno, pre svega hriscansku
komponentu, i to izvorno hriscansku, a drugo, raspolagao je
nadasve zdravim razumom. Ja uvek kazem - otkako je srpskog
roda, otkako smo dosli na Balkan, otkako postojimo, kada
uzmete sve velike ljude koje smo iznedrili i kada uporedite
ucinak svih njih, sve ih je ipak daleko nadmasio Sveti Sava
onim sto je za zivota postigao, bez obzira na kasnije legendarne
dodatke. Znate, ta lakoca sa kojom je on presao iz zivota u
legendu, i to jos dok je bio ziv, pokazuje u kojoj je meri bio
kolosalna licnost u svim nivoima svog delovanja - kao crkveni
otac, kao tvorac nacije, kao tvorac nacionalnog morala,
obrazovn, svega cega se latio. On je postigao rezultate koji su
kasnije narastajima omogucili napredak. Citav nas zlatni
nemanjicki period, to Periklovo doba srpske drzave koje je
trajalo dvesta i vise godina, a to je od, recimo, Nemanje do cara
Dusana, sve se to desilo zahvaljujuci temeljima koje je udario
Sveti Sava. Svi su oni gradili na temeljima koje je on postavio.
Nemanja je dobio prvu teritoriju, ali Sveti Sava je od jednog
vise-manje divljeg plemena napravio visokocivilizovan narod
koji je cinio cast Evropi. Zato je on nas nacionalni mitski heroj.
Medjutim, danas se stvaraju novi nacionalni heroji kojima se
pripisuju neke mitoloske osobine i svojstvu. Obicnom coveku
je to cesto neukusno, iritirajuce. Moze li se govoriti o
postojanju kic mita danas?
- Pa, sve je to jedna velika karikatura i bilo bi smesno da nije
istovremeno i krvavo. Mitove danas pravi televizija. Nacin na
koji se, recimo, od Milosevica gradi mitska figura prosto je
ubitacan. On nije samo cinjenicno ubitacan, vidimo dokle nas
je dovela ta politika i taj pojedinacni covek, nego sto se te neke
njegove osobine jednostavno namecu i izopacuju u isto vreme.
Pogledajte, on moze da bude sve. Kada je govorio da se
necemo saginjati, da umemo da se bijemo ako ne umemo da
radimo, i sve te svoje cuvene izreke iz gazimestanskog perioda,
onda je bio jedna figura. Danas u njemu vidite andjela mira. On,
kako nastoji da nas uveri, danas spasava narod od jednog uzasa
u koji ga je sam gurnuo. To je nacin na koji se mitovi u nase
doba prave. Ako u dalekoj buducnosti istorija bude belezila
ovo vreme i Slobodana Milosevica, ja sam siguran da ce se
uociti sta je on napravio i kako je on svoju propagandu koristio
da stvori jedan nakazan mit.
Dosli smo u ovom razgovoru do vaseg politickog angazmana.
Jedan vas prijatelj, dramski pisac, nedavno mi je ispricao da
ste ga, kao ucesnika devetomartovskih demonstracija, pomalo
zacudjeno pitali sta mu treba da se bavi politikom. Kasnije ste i
vi uplovili u te vode. ta je vama to trebalo?
- Ne, ja sam u politicke vode uplovio mnogo ranije, jos
sedamdesetih godina, i to sam ucinio iz najdubljeg moralnog
poriva. Za vreme Titovog zivota, ja sam se prikljucio grupi
disidenata koja je delovala na razne nacine, a najvise
potpisivanjem peticija, a cilj mog politickog angazovanja je bio
u tome da se Srbija ucini demokratskom zemljom. Kada smo
uspeli da se bar delimicno za to izborimo, znaci kada smo
uspeli da osnujemo stranke i da se izbori odrze (kakvi god da
su bili), ja sam smatrao da bi bilo neposteno izvuci se sada iz
toga. Dobili smo sto smo trazili i to sada treba koristiti i boriti
se onako kako to pravila demokratske igre nalazu. Razume se,
kod nas se nikakva pravila ne postuju i ceo taj moj napor i
meni samom ponekad izgleda besmislen. Medjutim, cini mi se
da iz samopostovanja covek mora da se bori protiv zla, a ovaj
rezim utelovljuje zlo. To je jedini razlog zasto se ja bavim
politikom. Ja nemam nikakvih ambicija u njoj. Svojim sam
poslom zadovoljan, volim da ga radim i zeleo bih da imam vise
vremena za nauku ili bar za popularizaciju nauke, kao sto je
ova knjiga povodom koje razgovaramo. Mislim da nemam
prava da se politikom ne bavim. I kada mi danas neko kaze:
"Dosta mi je svega, opozicija i vlast - sve je to isto, svi hoce
samo golu vlast!", odmah znam o cemu se radi. Kad vam danas
neko tako nesto kaze, budite sigurni da je na strani rezima,
makar da toga i nije svestan. Ljudi lazu sebe i, ukljucujuci se u
svoju privatnost i okrecuci ledja stvarnosti, samo dopustaju zlu
da preovlada. Ljudi su digli ruke od svega, ali ako se covek
tako postavi, on je zapravo vec mrtav. To su hodajuci lesevi.
Smisao celog mog angazmana je da te ljude probudim...
Nisu izbori sto i polje preci
Mislite da ih nesto moze probuditi?
- Ne znam. Ja cu to pokusati svim svojim sposobnostima,
takve kakve su. Nisu velike. Ne razumem se mnogo u politicke
tehnikalije i nadmudrivanja. Ali umem da govorim, pa cu ici
okolo i govoriti dok ne promuknem. Ko me cuje - cuje, ko ne
cuje - nije me cuo, ali cu imati mirnu savest. Jedna
novozavetna parabola to vrlo dobro ilustruje. To je ono o
talentima: Hristos, ili Gospodar, kako se on u toj paraboli zove,
daje svojim slugama na cuvanje talente, sto znaci novac, ali
istovremeno znaci i dar, talenat, sposobnost. Onda jedan sluga
zakopa to i cuva ga, a drugi taj novac umnozi. Isus pohvali
drugoga koji je novac obrnuo, koji je sa njim nesto uradio.
Onoga koji ga je sacuvao i posteno vratio, izgrdi i nazva ga
"zlim, nevernim slugom". To je to. Ako vi nesto imate, ako ste
za nesto talentovani, morate uloziti te svoje sposobnosti da biste
nesto postigli. A oni koji sede, mudruju, ocajavaju, ironisu, to
su neverne sluge. Isusove, ako veruju u Boga, a svojih predaka
i potomstva, ako ne veruju.
Ne znam da li cete se sloziti sa mnom, ali cini mi se da na
politickoj sceni niste ostavili ni priblizno onakav utisak kakav
ostavljate na svoje studente, medju kojima vazite za coveka
izuzetne harizme, odnosno da kod biraca niste bili omiljeni
kao kod studenata. A znam i za obrnute slucajeve.
- Rec je o razlicitim stvarima. Mozda je objasnjenje u tome sto
sam na katedri domacin, a u politici ipak samo gost.
Kao clan Demokratske stranke Srbije zalagali ste se 1993.
godine za to da gradjansko-demokratska komponenta u
nastupu ove stranke ne bude zapostavljena zbog nacionalne.
Imam utisak da je upravo ta komponenta danas
zapostavljena...
- Mislim da je to pogresan utisak i da su takve optuzbe sa
raznih strana zlonamerne. Mi vrlo pazljivo vodimo racuna da se
ta ravnoteza ne poremeti. Nasa deviza je bila i ostala da
demokratsko i nacionalno moraju ici zajedno. Vi mozete stititi
nacionalni interes i dobiti Srbiju koja ce biti od Beca do Urala,
ali ako je ta Srbija nedemokratska, ako u njoj vlada
totalitarizam, onda je to samo jedna velika nesrecna Srbija. S
druge strane, mozete imati demokratiju na jednom malom delu
nacionalne teritorije, a da veliki dio istog naroda ostane u
ropstvu, pa opet niste nista uradili. To mora biti uravnotezeno.
To je nesto sto stranka kojoj pripadam postuje kao svoj
temeljni princip i kada bih mislio da je on i u najmanjoj meri
doveden u pitanje, ja sigurno u takvoj stranci ne bih bio. Za
mene je veoma vazno i to da ova stranka za tri godine svoga
postojanja nikada nije saradjivala sa postojecim rezimom.
Saradjivati sa ovim rezimom, makar samo u jednom segmentu,
makar i privremeno, fatalno je. To se ne moze ciniti u ime
nacionalnog interesa, jer je svaka pomoc Milosevicevom
rezimu po definiciji protiv nacionalnog interesa. To ova stranka
nikada nije uradila. Cak nije ni pregovarala, niti ce. Najzad,
nikada DSS niti bili koji njen pojedini clan nisu dovedeni u
vezu sa nekom materijalnom zloupotrebom. I to je jos jedan od
razloga zasto sam u ovoj stranci. Ostacu tamo sve dok to tako
bude.
Svaki Srbin je anticki heroj
ta mislite, postoji li u citavom ovom haosu i beznadju, u
kojem se Srbija nalazi, neko resenje, neki deus ex machina
koji bi, kao u grckim tragedijama, sve razresio?
- Ne, to se u zivotu ne de, ali u zivotu ne. Danas ulogu boga u
svetskim poslovima igra samo jedna sila. Ona to radi
proizvoljno, osiono, i cesto potpuno nepravedno. Mi smo
danas na njenom udaru i to treba snositi onako kako su
Homerovi junaci podnosili udarce sudbine. Tako se desilo, ali
to sto je neko jaci od nas sto nas zlostavlja, ne znaci da smo mi
pristali na poraz. Covekovo je da se pomiri sa neminovnostima,
ali da gleda sudbini u oci i da sebe postuje. To je ono sto na
narod treba da cini i sto mislim da DSS cini.
Pomenuli ste udarce sudbine. Postoje li u srpskom mentalitetu
elementi fatalizma?
- To je zaista jedna od odlika naseg nacionalnog mentaliteta -
sklonost ka fatalizmu, ka mirenju sa sudbinom. O tome
svedoce mnogi mitovi. Ali je podjednako tacno da ovaj rezim
sistematski proizvodi tu atmosferu, takvo raspolozenje. Oni
zele da nas ubede da je tako pala karta i da se sa stanjem stvari
moramo pomiriti. I to je, uzgred, jedna osobina mitova. Oni su
po svojoj prirodi konzervativni. Oni hoce da zadrze, opravdaju,
objasne postojece stanje. Oni ne vole promene. E, vidite, ovaj
rezim, u strahu od promena, jer promene za njih mogu biti
samo kobne, nastoji da postojece stanje opravda, obrazlozi i
ovekoveci, da ljude ubedi kako se nista ne moze uciniti, da je
posredi sudbinska neminovnost. Tako nam je sudjeno, sto nije.
Ovom narodu treba objasniti i ubediti ga u to da svaki covek
drzi u rukama svoju sudbinu. Ima perioda kada su drugi od
njega jaci, ali u krajnjem ishodu i u sebi samome, svako je
gospodar svoje sudbine i kovac svoje srece. Ovaj rezim zeli da
nam kaze: Niste vi kovaci svoje srece, ovako mora da bude! E,
kada shvatimo da ne mora, svanuce nam bolji dani.

Banovic Strahinja afirmise najvise moralne vrednosti jedne
druge vrste: da se u ime zivota, u ime ljudskog
razumevanja, prasta, i to na plemenit nacin. To je isto
kosovski mit, ne manje srpski nego prica o poslednjoj veceri
pred Kosovski boj!

Ja sam u politicke vode uplovio jos sedamdesetih godina, i
to sam ucinio iz najdubljeg moralnog poriva. Za vreme
Titovog zivota, prikljucio sam se grupi disidenata koja je
delovala na razne nacine, a najvise potpisivanjem peticija.

Danas ulogu boga u svetskim poslovima igra samo jedna
sila. Ona to radi proizvoljno, osiono, i cesto potpuno
nepravedno. Mi smo danas na njenom udaru, i to treba
snositi onako kako su Homerovi junaci podnosili udarce
sudbine.
Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu