Potraga za nosom

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Potraga za nosom

Počalji od MustraBecka taj Sre Apr 28, 2010 10:14 pm



Jednu od svojih najslavnijih pripovedaka “Nos”, u kojoj komika narasta do groteske, a ova prelazi u fantastiku, Gogolj je pisao dve godine i ponudio je časopisu “Moskovski posmatrač”. Redakcija je, međutim, ocenila da je pripovetka “vulgarna” i “trivijalna” i odbila je da je štampa. Delimično prerađenu, pisac je zatim pripovetku ponudio Puškinu, koji ju je objavio u trećem broju svog “Savremenika” sa ovom napomenom: “N. V. Gogolj dugo nije dozvoljavao da se ova šala objavi, ali mi smo u njoj našli toliko neobičnog, veselog i originalnog da smo ga uspeli nagovoriti da nam dopusti da zadovoljstvo, koje nam je pružio njegov rukopis, podelimo sa čitaocima.”
Junak ove pripovetke, državni službenik osme klase Kovaljov, jedan je od onih provincijalaca koji su došli u prestonicu da bi se domogli novca, društvenog ugleda i visokih činova službe. Njegov autor se sa njim poigrao sa mnogo mašte, dovodeći ga u neobične i zbunjujuće situacije. Jednoga jutra kada se probudio i pogledao u ogledalo, ustanovio je da mu je na licu, “umesto nosa, savršeno glatko mesto”. Nestanak nosa sa njegovog lica zatvara put ostvarenju svih njegovih planova: ne može da dođe do visokog položaja, ne može dobiti bogatu ženu, ne može imati nikakvu ulogu u društvu, jer ko će takvog čoveka bez nosa! Kovaljov odlazi u redakciju lista da objavi oglas o izgubljenom nosu, prijavljuje stvar policiji, a u jednom trenutku, na svoje ogromno zaprepašćenje, ugleda svoj nos kako šeta u liku i činu državnog savetnika. Ali, čak i u takvim okolnostima on pokazuje surovost prema nižima od sebe. On nema milosti prema siromašnim i ubogim ljudima, ali je zato pun servilnosti prema onima iznad sebe.
Slavnom kritičaru Visarionu G. Belinskom u pripoveci se najviše dopala tipičnost glavnog junaka: “Poznajete li majora Kovaljova? Zašto vas je tako osvojio, zašto vas tako zabavlja fantastičnim peripetijama sa svojim nosom? Zato što to nije reč o majoru Kovaljovu, već o majorima Kovaljova, tako da vam se posle susreta sa njima čini da ste sreli čitavu satniju Kovaljovih - začas ćete ih prepoznati i otkriti među hiljadama.” A sam Gogolj na kraju pripovetke govori o neverovatnosti ispričanih događaja, nalazi da je u njoj mnogo nestvarnog i izmišljenog, a ipak ispunjeno dubokim smislom, što je rekao i u završnoj rečenici: “Ma ko šta govorio, ipak slične stvari se događaju na ovom svetu -
retko, ali se događaju”.
Nepunih godinu dana pošto su objavljene dve knjige pripovedaka, među kojima i “Nos”, Gogolj se otisnuo u inostranstvo s namerom da se odmori, “rastera svoju tugu”, kako je govorio, i poradi na svom najambicioznijem delu, “Mrtvim dušama”. Ovo remek-delo o nakaradnoj strani spahijske Rusije, dubokoj društveno-ekonomskoj i moralnoj krizi, pisac je, uz nešto peripetija sa cenzorima, objavio u svojoj zemlji u koju se nakratko vratio. “Mrtve duše” su duboko potresle rusko društvo, ali su uzdrmale i samog autora. Kao veliki patriota koji je verovao u budućnost ruskog naroda i njegovu ogromnu snagu, Gogolj je vrlo brzo počeo da se preispituje nije li u ovoj knjizi premalo pozitivnih likova. Kako je kasnije primetio Gorki, “Gogoljev realizam bio je toliko snažan da je i sam pisac bio do bezumlja uplašen od snage svog kriticizma”.
Sa tako pomešanim osećanjima, a već načetog zdravlja, Gogolj se ponovo otisnuo u svet, obilazeći Italiju, Francusku, Nemačku, Švajcarsku, Belgiju, ali nigde ne nalazeći duševni mir. Radeći na nastavku “Mrtvih duša”, sve više ga je mučila pomisao da je izgubio stvaralačku snagu, pada u depresiju i asketsko-religiozna raspoloženja, a u leto 1865. spalio je napisane glave drugog dela ove knjige. Objašnjavajući posle taj svoj postupak, govorio je: “Nije bilo lako spaliti petogodišnji rad koji se vršio s tako bolnom napregnutošću, gde je svaki red stvarao uzbuđenje, gde je bilo onoga što je sačinjavalo one najbolje zamisli i što je ispunjavalo moju dušu. Ali sve je bilo spaljeno, i to u trenutku kada sam, gledajući pred sobom smrt, veoma želeo da iza sebe ostavim ma kakvu dobru uspomenu... Ja uopšte nisam rođen za to da bih stvorio epohu u književnoj oblasti. Moj posao je prostiji i bliži: moj posao je ono o čemu pre svega treba da pomisli svaki čovek, a ne samo ja. Moj posao je - duša, trajno životno delo.”
Sa takvim mislima, smatrajući sebe propovednikom pozvanim da uči ljude istini i dobru, objavio je knjigu “Prepiska s prijateljima” u kojoj je, dajući savete kako da se iskorene nedostaci u ruskom životu, praktično istupio kao zaštitnik samodržavlja i kmetstva. Bio je to razlog što je kod naprednog dela ruskog društva knjiga naišla na žestoku osudu, čak i njegovih velikih poklonika kao što je Belinski, koji mu je pisao: “Ako ste vi imali tu nesreću da se oholom smernošću odreknete vaših istinski velikih dela, to vam je sada dužnost da se sa iskrenom smernošću odreknete vaše poslednje knjige i da teški greh koji ste učinili što ste je pustili u svet iskupite novim tvorevinama koje bi podsetile na vaše ranije.”
Bio je to za Gogolja izuzetno težak udarac (“Duša mi je iznemogla, sve je u meni uzdrmano”), pa je mir grčevito potražio u religiji, otišao u Jerusalim da bi se posle toga najzad vratio zauvek u otadžbinu.

STRAŠNA HIPOHONDRIJA
Ne stideći se da govori o svojoj bolesti, Gogolj je u leto 1845. pisao: “Sva mi je duša izmučena od strašne hipohondrije, koju donosi bolest kojom se bori i gubi snaga za dalju borbu... Nikakav umni rad nije moguć jer pojačava hipohondriju, a svaki drugi rad - nije rad, i zbog toga takođe pojačava hipohondriju. Iznuren sam potpuno... Mršavim i topim se, ne danima, već satima; moje ruke se više uopšte ne zagrevaju i nalaze se u vodnjikavo-naduvenom stanju.”
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu