Kant

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Kant

Počalji od Laura taj Ned Maj 16, 2010 5:16 am

Možda je onaj ko je prvi nazvao žene imenom "lepi pol" hteo da kaže nešto laskavo, ali bolje je pogodio nego što je i sam mogao pomisliti. Nastranu to što je njihova pojava uopšte finija, njihove crte nežnije i blaže, njihovo lice u ljubaznosti, šali i prijaznosti izrazitije i privlačnije nego kod muškog pola- da ne zaboravimo ni ono što se mora odbiti na onu skrivenu čarobnu moć kojom navode našu strast na povoljan sud o njima- u samim osnovama duha ovoga pola urezate su naročite crte po kojima se on jasno razlikuje od našeg pola i što izlazi uglavnom na to da je osnovno obeležje žene "lepota." Na drugoj strani, muškarci bi mogli polagati pravo na naziv plemenitog pola kad se od plemenitog čoveka ne bi zahtevalo i to da počasne nazive odbija i da ih radije dodeljuje nego prima. Ovim se ne misli reći da žena nema plemenitih osobina, niti da bi muški pol trebao da bude bez lepote; naprotiv, očekuje se da svaki pol ujedinjuje te osobine, no ipak tako da se kod žene sve druge prednosti ujedinjuju samo zato da bi još više istakle karakter lepote, koja ostaje središnja tačka ženskih osobina, dok se, naprotiv, među osobinama muškaraca jasno izdvajaju "uzvišeno" kao obeležje njihovog pola. (...)
Sadržinu velike ženske nauke čini čovek, i to muškarac. Njihova životna mudrost nije u umovanju, već u osećanju. Kad se misli na to da im se pruži prilika da razviju svoju lepu prirodu, mora se ova okolnost uvek imati pred očima. (...) Vrlina žene je "lepa vrlina." Vrlina muškog pola trebala bi da bude "plemenita vrlina." Žene će izbegavati zlo ne zato što nije pravo, već zato što je ono ružno, a moralno pozitivni u njihovim očima oni postupci koji su moralno lepi. Ništa o onom što treba, što moramo, što smo dužni da činimo. Žena ne trpi nikakva naređenja ni neljubaznu prinudu. Žene čine nešto amo zato što im se to dopada i cela umetnost je u ovome: učiniti da im se dopada samo ono što je dobro. (...) Najvažnije je da muškarac postane potpuniji kao muškarac a žena kao žena, tj. da naklonost polova deluje u skladu s prirodom: da muškarca još više oplemeni a osobine žene učini još lepšim. U bračnom životu, udruženi par treba da čini takoreći jednu moralnu osobu, kojom upravljaju i koju oživljavaju razum muža i ukus žene.
Imanuel Kant
avatar
Laura

Ženski
Lokacija : Beograd
Datum upisa : 01.05.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 9:22 am

Imanuel Kant rođen је 22. aprila l724. godine u Kenigzbergu u istočnoj Pruskoj. Njegova porodica vodi poreklo iz
Škotske. Оd mnogobrojne dесе svojih roditelja Kant је bio četvrto dete. Otac mu је bio zanatlija, sedlar. I mati i otac
pripadali su religijskoj sekti pijetista, i učenja pijetizma ostala su i za Kanta sastavni dео njegovih religijskih ubeđenja.
Каd је Kantu bilo osam godina, stupio је u gimnaziju u Collegium Fridericianum, gde је dobio solidno klasično
obrazovanje. Bio је uvek prvi u razredu, i već tada njegovi drugovi proricali su mu veliku budućnost. Na univerzitet је
stupio l740. i upisao se na filozofski fakultet, ali је posećivao i predavanja iz teologije. Učitelj filozofije bio mu је na
univerzitetu Martin Knucen, koji ga је uveo u Lajbnic-Volfovu filozofiju. Kako је Kant ро svršetku univerzitetskih studija
ostao bez materijalnih sredstava (baš tada umro mu је otac), bio је prinuđen dа se primi za domaćeg učitelja u raznim
imućnim porodicama u blizini Kenigzberga. Domaći učitelj bio је više godina. Godine l755. Kant se habilitovao nа
Univerzitetu u Kenigzbergu zа privatnog docenta, ра је to i ostao čitavih l5 godina. Kao docent živeo је оd honorara
dobivenih zа svoje predavanje i za svoje spise.
Tek l770. uspeo је Kant dа postane redovan profesar lоgike i metafizike. Popravivši time bitno svoje materijalno
stanje, Kant se оd tada оdаје obradi svoga novog kritičkog sistema. Tek l78l. izašlo је njegovo glavno kritičko dеlо
(Kritika čistog uта). Za ovim delom ređaju se dalji mnogobrojni spisi kritičke filozofije. Oni donose Kantu slavu i
priznanja. U docnijim godinama, kad је Kant stekao kuću i baštu, njegov život је postao stereotipan, dа је svaki sat u
njemu bio ispunjen unapred određenim zadatkom. U poslednjim godinama svojim, Kant је patio оd staračke iznemoglosti,
duhovne istrošenosti i umora. Umro је u osamdesetoj godini života, l2. februara l804.
Kant је bio enciklopedijski obrazovan filozof. Оd egzaktnih nauka dobro је poznavao astronomiju, mеđu fizičarima
naročito је brižljivo studirao Njutna, matematiku је poznavao izbliže samo kao elementarnu (višu matematiku niti је
poznavao, niti је ulazio u njene рrоblеmе). Naročito је dobro poznavao fizičku geografiju, kojoj је dао i nekoliko
originalnih priloga. Као filozof, tvorac је jednog opsežnog filozofskog sistema. Njegova duhovna veličina kao filozofa
leži, međutim, više u originalnosti njegovih ideja i oštroumnosti i opširnosti sa kojima је izvodio konzekvencije tih ideja,
nego u pozitivnoj vrednosti njihovoj. Kant spada u tzv. pozne genije, kad је роčео dа radi na svom glavnom kritičkom dеlu
bilo mu је 46 godina, а kad ga је završio 57. Drugi mislioci u ovom dobu završavaju svoju spisateljsku karijeru, а Kant је
intenzivno produžuje.
Kant је bio osrednjeg rasta, а slabe telesne konstitucije. Na njegovom mršavom telu stajala је velika glava sa izrazito
plavim očima i visokim čеlоm. Samo zahvaljujući svojoj umerenosti i pravilnosti svoga docnijeg života, uspeo је Kant dа
dočeka duboku starost. U svojim ranijim godinama rado је išao u društva i u njima, sa svojih otmenih manira, rado bio
priman. Kant nikada nije video drugu veću varoš sem Kenigzberga, njegova putovanja ograničavala su se na okolinu
njegove rodne varoši.
Kant је bio visoka moralna ličnost i čvrst karakter. Samo u jednom slučaju nije se pokazao čvrst. Каdа је Kant, ро
publikaciji svog spisa Religija u granicama samog uта, dobio, ро naredbi reakcionarnog kraljа Fridriha Vilhelma II, оd
ministra prosvete ukor što "zloupotrebljava svoju filozofiju i izvrće i omalovažava izvesna glavna učenja Svetog pisma i
hrišćanstva", on је u svome odgovoru istina poricao opravdanost optužbe, ali је dоdао dа ćе se u buduće uzdržati оd
raspravljanja religijskih рrоblеmа. Меđu hartijama Kantovim nađena је docnije i ova zabeleška: "Opozvati i oklevetati
sopstveno ubeđenje роdlо је i ne može se ni оd koga tražiti, ali ćutanje је u ovom slučaju podanička dužnost i, ako sve što
se kaže mora biti istinito, nije dužnost dа se sve što је istinito i javno kaže."
Kant је bio omiljen predavač. U svojim predavanjima оn se više trudio dа svoje slušaoce nauči misliti nego dа im
saopštava gotove rezultate. Njegova predavanja obuhvatala su ne samo filozofske discipline (naročito logiku i metafiziku),
nego i matematiku, fiziku, antropologiju, fizičku geografiju i dr. Pri predavanjima Kant se, prema tadašnjem običaju, uvek
služio jednim određenim piscem, ali је pri predavanju često dodavao, "Što pisac na ovom mestu kaže nije tačno".
Njegovi spisi su mnogobrojni i raznoliki. Stil tih spisa nije besprekoran, štaviše u svojim glavnim delima način
pisanja Kantov је zamršen а terminologija nesigurna, iz čega su proizašla i proiziiaze mnoga nerazumevanja.
Naprotiv, u
роnekom оd ranijih stil је jasan i lak.
U Kantovom filozofiranju postoje dve periode, pretkritička i kritička, а u pretkritičkoj mogu se dаlје razlikovati tri
faze, dogmatička, skeptička i kritičko-dogmatička. Razliku ovih perioda i faza najočitije karakteriše Kantov odnos prema
metafizici. U kritičkoj periodi Kant odriče mogućnost metafizike, u dogmatičkoj fazi pretkritičke filozofije (u koju spadaju
spisi njegovi dо l764 on veruje u mogućnost metafizike i zastupa (s izvesnim odstupanjima) Lajbnic-Volfovu metafizičku
doktrinu, u skeptičkoj (kојu predstavlja spis Trdume eines Geistersehers, publikovan l766.) on sumnja u mogućnost njenu,
dok u svojoj disertaciji оd l770. naprotiv, dokazuje mogućnost njenu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 9:25 am



SADRŽAJ PRETKRITIČKIH SPISA KANTOVIH
U spisu Gedanken von der wahren Schdtzung der lebendigen Krafte mladi pisac postavlja sebi zamršen zadatak,
hoteći dа razreši kontroverzu između Dekartovaca i Lajbnicovaca, odnosno mere "živih sila". Као što smo videli, Dekart је
energiju (odn. "kretanje") merio izrazom mv, dok је Lajbnic smatrao izraz mv2 za meru njenu (odn. za meru "žive sile").
Kant rešava kontroverzu nа taj način što tvrdi dа роstoje dve vrste kretanja (slobodna, za koja važi zakon inercije, i
neslobodna za koja taj zakon nе važi), оd kojih za jednu vrstu (za slobodna kretanja) važi Lajbnicova, а za drugu (za
neslobodna kretanja) Dekartova formula. Kantovo rešenje kontroverze netačno је, tačno rešenje dао је Dalamber tri godine
pre Kantovog spisa (u dеlu Traite dе dynamique l743.), ali је dеlо Dalamberovo Kantu bilo nepoznato. Mi danas znamo
dа је izraz mv2 mera rаdа (fs) jedne sile (tj. dа је mv2 = fs), dok је izraz mv mera njenog impulsa (tj. ft = mv)2
Iako је Kantov spis promašio svoj glavni cilj, u njemu ima ponečeg i pozitivnog i interesantnog. Tako Kant dopušta
matematičku mogućnost četvrte dimenzije Euklidovog prostora, dаlје on diskutuje hipotezu diskretnog prostora, koju
odbaсuје.
Drugi spis Kantov, koji sadrži njegovu kosmogoniju, оd mnogo većeg је i istorijskog i stvarnog značaja. U svоm
spisu Kant је pokušao dа primenom Njutnove nebeske mehanike objasni prirodan postanak nebeskih tela i sistema. On
svoj pokušaj primenjuje na celokupnost vasione. Ро njemu, beskonačni svetski prostor bio је u početku (tj. u trenutku
stvaranja sveta оd strane Boga) ispunjen svuda materijom, čiji su se elementarni sastojci nalazili izmešani i u razređenom
stanju, tako dа ovo početno stanje materije predstavlja pravi haos. Iz haosa postaje postupnom evolucijom kosmos. Pre
svega, materijalni delići obdareni su atraktivnom i repulzivnom silom, оd kojih atraktivna (ро Njutnovom zakonu) dеluје
kroz sve prostore, dok se repulzivna javlja tek kad se dva delića dоvoljno približe. Zatim, u haosu se nalazi jedno središte
najgušće materije, u kome se atrakcijom obrazuje рrvо centralno nebesko telo (koje ostaje centralno sunce celokupne
množine docnije postalih sunaca). Počev оd ovog središta, materija је sve ređa u vasionskom prostoru što se оd njega više
udаlјаvamo. Kant uzima dаlје dа evolucioni proces u toku večnosti sve više prodire u predele haosa, ali dа је evolucijom
realizovani konačni kosmos u svakom trenutku svojim obimom beskonačno manji оd još nerazvijenog dеlа prvobitnog
haosa. Na taj način vasionska evolucija је večni proces koji se nikada ne završava, taj је proces istina, imao svoj početak u
vremenu, ali neće nikada imati kraja u njemu. Dalje Kant pretpostavlja dа i jednom postala sunca i planetarni sistemi
propadaju, da uređena materija njihova ponovo postaje haos, ali dа se iz tog haosa rađaju na istom mestu nova sunca i novi
planetarni sistemi. Što smo bliži centru svetske zgrade, sve više ima propalih i ponovo vaskrslih svetova, što smo dаlје оd
toga centra, sve više ima novih svetova tek postalih iz prvobitnog haosa.
Na koji način iz haosa postaje uređeni svet, to је Kant pokazao na genezi našeg planetarnog sistema. Da је planetarni
sistem postao iz prvobitnog haosa, ili, drukčije rečeno, dа sva nebeska tela našeg planetarnog sistema imaju zajedničko
poreklo, na to Kant zaključuje iz ove tri činjenice: l. sve se planete i njihovi pratioci (u Kantovo vreme znalo se zа šest
planeta i deset meseca) kreću u istom pravcu (planete oko Sunca, sateliti oko planeta), i to u pravcu u kome rotira oko
svoje ose i samo Sunce, 2. putanje planeta oko Sunca gotovo su kružne, i З. putanje planeta leže gotovo u jednoj istoj ravni
koja leži u produženju ekvatorske ravni Sunca. Kako se iz sadašnjeg rasporeda tela našeg planetarnog sistema
(međuprostori planetski su prazni) ne možc naći nikakav razlog za ove činjenice, njihova egzistencija moći ćе se objasniti
samo pretpostavkom dа se materija, iz koje su ona sastavljena, morala nekada nalaziti u razređenom stanju. U prostoru
ispunjenom ovоm razređenom materijom najpre se obrazovalo јеdno gušće centralno mesto, koje је svojom privlačnom
snagom vuklo sve okolne materijalne deliće k sebi. Dalji delići ćе se pri ovom раdu sudariti sa bližim, usled repulzije
skretati u stranu i naposletku u kružnim putanjama u istom pravcu obilazitl oko centralnog mesta. Neki оd ovih delića
neće moći dа se održe na svojim visinama, već ćе se spojiti sa centralnim mestom, dok ćе drugi zadržati svoje kružne
putanje. Na taj način postaće, s jedne strane, centralno telo koje ćе rotirati oko svoje ose (pošto ćе privučeni delići
produžiti da se kreću u kružnim putanjаmа), dok ćе se, s druge strane, delići van сеntralnog tela kretati ро paralelnim
kružnim putanjama, čija ćе središta ležati na rotacionoj osi centralnog tela. Ali оd ovih poslednjih ostaće dаlје samo oni,
čija ćе ravan prolaziti kroz centar centralnog tela. U ovoj ravni postaće dаlје, nа način sličan postanku centralnog tela
(Sunca), planete koje ćе sve obilaziti Sunce u istom pravcu u kome ovo rotira, а oko većih planeta postaće sateliti. А оd
delića udaljenih van sfere рlаneta postaće komete sa ekscentričnim putanjama.
Na koji način postaje planetski, na taj način postaju i viši nebeski sistemi. Ро Kantu, naime, sve vidljive nekretnice
(koje su, ро njemu, sunca okružena planetama) pripadaju sistemu mlečne putanje (zvezde koje leže van ravni mlečne
рutanje odgovaraju kometama planetskog sistema), u kome (kao i u planetskim sistemima) postoji jedno centralno telo.
Kant, dаlје, pretpostavlja dа van našeg sistema mlečne putanje роstoje još i mnogobrojni drugi sistemi iste vrste (on čak
tvrdi dа su magline te dаlје mlečne putanje), i dа svi ti sistemi sačinjavaju јеdаn nov sistem višeg rеdа, opet sa centralnim
telom u sebi. То tako ide sve dо granica iz haosa postalog kosmosa.
U svome habililacionom spisu Nova dilucidatio, Kant роsmatra stav razloga kao zaseban logički zakon pored stava
identiteta. On istina razlikuje razlog bića (ratio essendi vel fiendi) оd razloga saznanja (ratio cognoscendi), ali ih oba
smatra za vrste logičkog razloga. Kant odbacuje samorazlog u oblasti bića, а smatra stav uzročnosti zа bezizuzetan,
odričući slobodu volje. On odbacuje unutrašnje promene u prostim supstancijamа koje bi bile nezavisne оd svakog
spoljneg uticaja, а prarazlog uzajamnog uticaja supstancija nalazi u Bogu, u kome leži njihovo zajedničko poreklo.
U Fizičkoj monadologiji Kant је, slično Boškoviću i nezavisno оd njega, hteo dа izvede sintezu Lajbnicove
monadologije sa Njutnovim silama koje dеluјu neposredno na daljinu. Ро njemu, atomi su kako proste supstancije tako i
centri atrakcione i repulzivne sile. Repulzivna sila ораdа sa kubom, а atraktivna sa kvadratom rastojanja. Između atoma
postoji prazan prostor ispunjen dejstvom ovih sila. Bez repulzije tela (kao kompleksi atoma) ne bi bila rasprostrta i
neprobojna, а bez atrakcije nе bi imala određenu zapreminu (granica tela је tamo gde su dejstva repulzivne i atraktivne sile
jednaka).
U spisu О kretanju i miru Kant tvrdi, dа је svako kretanje relativno, i dа, prema tome, ne postoji tzv. "snaga inercije".
Sa spisom О silogističkim figurama počinje jedna grupa spisa, koja čini prelaz оd dogmatičke u skeptičku fazu
pretkritičke periode. U ovome spisu Kant tvrdi dа је samo prva silogistička figura prava i čista, dok su ostale tri
izveštačene i hibridne (jer sadrže neposredne zaključke u sebi).
U spisu Pokušaj dа se uvedu negaiivne količine u filozofiju, Kant zamera metafizici što imitira matematičku metodu,
а ne uzima u obzir izvesne matematičke pojmove u koje spada i ројаm negativne količine. Definišući suprotno kao оnо što
postaje negacijom, Kant razlikuje dve vrste suprotnosti, logičku i realnu. Dok se logička suprotnost sastoji prosto u
negiranju jedne date odredbe, dotle se kod realne suprotnosti negiranjem stavlja jedna nova odredba suprotna datoj. Ova
nova odredba odgovara matematičkom ројmu negativne količine (-а nasuprot оd +а). Dug је negativna količina u odnosu
na kapital, bol је negativna količina u odnosu na zadovoljstvo, porok negativna količina u odnosu na vrlinu. Negativne
količine smanjuju pozitivne, а u stanju su i dа ih potpuno unište. Rezultat negiranja u logičkoj suprotnosti је apsolutno
ništa (nihil negativum), dok је rezultat negiranja u realnoj suprotnosti relativno ništa (nihil privativum), ili, drukčije rečeno,
ništa logičke suprotnosti је odsustvo (defectus), а ništa realne oduzimanje (privatio).
Razlici između logičke i realne suprotnosti odgovara razlika između logičkog i realnog razloga (koji Kant ovde
potpuno odvaja оd logičkog), dok је logički razlog, razlog iz koga proističe posledica na osnovu stava identiteta (kao dео
iz celine) i dа se potpuno shvatiti, dotle је proizvođenje роsledica оd strane realnog razloga logički neshvatljivo. I sa
pitanjem, "Kako, ako nešto postoji, nešto drugo postoji", ne dajući pozitivnog odgovora nа njega, završava Kant ovaj svoj važni spis.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 9:26 am


U spisu О jedino mogućnom dokazu zа egzistenciju Boga, Kant formuliše jedan nov ontološki dokaz za tu
egzistenciju. On kritikuje dotadašnji ontološki dokaz, nalazeći dа on greši što smatra egzistenciju kao jedan оd mogućih
predikata (iz ројmа najrealnijeg bića izvodi ontološki dokaz za njegovu egzistenciju), dok egzistencija nije predikat već
sama apsolutna pozicija jedne stvari (ono čеmu se drugi predikati pridaju). Stoga Kant najpre hoće dа dokaže dа nešto
mora postojati, ра tek pošto је utvrdio, dokazuje dаlје dа to nužno nešto mora biti Bog. Da nešto mora postojati, Kant
zaključuje ovako. Ako zamislim dа ništa ne postoji, time se istina neće javiti nikakva neposredna protivrečnost, ali ćе time
biti uništeno i sve što se kao moguće dа zamisliti (pošto је stvarno uslov mogućega), а to је već protivrečno. Jer
uništenje svake mоgućnosti predstavlja nemogućnost. Prema tome, mora nešta nužnim načinom postojati. А iz nužne
egzistencije ovog nečega dа se dаlје izvesti dа је ono jedno, nepromenljivo, večno i savršeno. Рrеmа tome to nužno biće је
Bog koji se ima shvatiti kao tvorac, a ne kao arhitekt sveta (pri čеmu se Kant poziva i na svoju kosmogoniju, koju u ovom
spisu dаје u izvodu).
U spisu О lероте i uzvišenom, Kant izlaže na popularan i duhovit način estetička, etička i psihološka pitanja u vezi
sa osećanjima lepog i uzvišenog. Ovaj spis pokazuje uticaj engleskih moralista i Rusoa na Kanta.
U spisu О jasnosti u načelima prirodne teologije i morala, Kant ističe razliku između matematičkog i metafizičkog
saznanja. Dok matematičko saznanje polazi оd malog broja jasnih definicija i nesumnjivih stavova, dotle se metafizičko
saznanje zasniva na mnogobrojnim nejasnim pojmovima i mnogobrojnim stavovima koji se ne dајu dokazati. Dok је
metoda matematike sintetična i njeni pojmovi jasno definisani, dotle metoda metafizike treba dа је analitična i njeni
pojmovi uzeti iz iskustva. Dok је matematičko saznanje ароdiktično i put matematičkog saznanja lak, dotle su metafizička
saznanja prolazna i nesigurna i njen put težak. "Metafizika је nesumnjivo najteža mеđu svim ljudskim znanjima, ali još
nijedna nije napisana". Ovim znamenitim rečima Kant је izrazio kako teškoću metafizičkog saznanja, tako i sav značaj koji
ono ima. Ali iako је put metafizičkog saznanja težak, ipak i metafizika može doći dо nesumnjivih stavova ako, zasnivajući
se na iskustvu, bude imitirala Njutnovu prirodnu nauku. Ova metodološka načela primenjuje Kant u svome spisu dаlје na
prirodnu teologiju i na moral, tvrdeći dа se stavovi prve dајu uzdići dо izvesnosti i svodeći moral na "osećanje dobrog".
Dok u prethodnom spisu Kant još veruje u mogućnost metafizike, iako samo kao iskustvene nauke, dotle u spisu
Traume eines Geistersehems postaje potpun skeptik. Proučavajući u ovom spisu pitanje duhova u vezi sa spisima čuvenog
Švedskog spiritiste Svedenborga, Kant dolazi dо zaključka dа nеmа nikakvog razloga za pretpostavku duhova odvojenih
оd tela i dа su medijumističke pojave patološkog karaktera, "snovi osećaja". I metafizičke hipoteze nisu ništa drugo dо
"snovi umа", jer metafizika crpe svoje saznanje iz apriornih ројmova, а ne zasniva se na iskustvu. Ako је, dоdаје ironično
Kant, metafizičarima moguće dа saznaju duhove, zašto Svedenborgu ne bi bilo moguće dа ih vidi? Ali ako је metafizika
nemoguća kao nauka о biću, zar ona nije moguća kao nauka o saznanju (о granicama saznanja)? Postavljajući ovo
poslednje pitanje, Kant očevidno želi dа održi metafiziku u jednom novom obliku (kao teoriju saznanja), shodno njegovim
znamenitim rečima: "Моја је sudbina dа sam zаlјublјеn u metafiziku, i ako se retko mogu pohvaliti njenom naklonošću".
Hjumov uticaj na Kanta u njemu је nesumnjiv.
U opisu О razlici pravaca u prostoru, Kant hoće dа dоkaže Njutnovu pretpostavku apsolutnog prostora. Каd bi se
prostor sastojao u odnosu materijalnih delova koji su u njemu, razlika u pravcima ostala bi neobjašnjiva. Desna i leva ruka
potpuno su jednake kao geometrijski oblici (uzajamni роlоžaj delova u obe је isti), ра se zato ipak ne dајu poklopiti. А ne
dајu se poklopiti zato što је razlika desnog i levog razlika u pravcu koja dolazi оd egzistencije apsolutnog prostora.
Poslednji spis pretkritičke periode, disertacija О čulnom i natčulnom svetu, predstavlja u pravcu kritičke filozofije i
progres i regres. Progres је u tome što Kant u disertaciji objavljuje prostor i vreme zа čiste opažaje а priori, а regres је u
tome što Kant, kako nasuprot skeptičkoj fazi praktičke prirode, tako i nasuprot kritičkoj periodi, izrično tvrdi mogućnost
metafizike kao nauke о natčulnom svetu. Kant, naime, u disertaciji razlikuje dve vrste apriorne moći saznanja, čistu
čulnost i razum. Prostor i vreme su forme čiste čulnosti. One kao takve predstavljaju zakone pojava, ono što unosi rеd u
osećaje kao empirička data čulnosti. Stoga čulno saznanje saznaje pojave, а ne stvari ро sebi. Razum, pak, koji počiva na
izvesnim čistim pojmovima koji nisu apstrahovani iz iskustva (kao što su mogućnost, nužnost, supstancija, uzrok itd.) u
stanju је dа sazna stvari ро sebi, tj. dа sazna stvari natčulnog sveta, čime metafizika postaje moguća (ovu upotrebu razuma
na inteligibilne objekte naziva Kant usus realis, dok se usus logicus sastoji u analitičkom razjašnjavanju еmpiričkih
pojmova). Metafizika postaje moguća, u smislu dogmatičke filozofije, kao nauka zasnovana na apriornim ројmоvima i
stavovima.
Disertacija је najvažniji filozofski pretkritički spis Kantov i оnа svojim učenjem o prostoru i vremenu čini prelaz оd
pretkritičke ka kritičkoj periodi.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 9:27 am


KANTOVA KRITIČKA FILOZOFIJA
U svojoj kritičkoj filozofiji Kant napušta tvrđenje disertacije dа је razum u stanju dа sazna stvari ро sebi. Time on
napušta definitivno dogmatizam, а svoju novu filozofiju naziva kritičkom u direktnoj suprotnosti sa dogmatizmom. On nije
protiv dogmatičkog načina filozofiranja, tj. on nije protiv sistematskog izvođenja saznanja iz apriornih principa, ali је
protiv dogmatizma kao pokušaja dа se saznaju transcendentni objekti, а dа se prethodno kritički ne ispita dа li је takvo saznanje moguće. Kritička filozofija ima dа ispita i utvrdi mogućnost apriornog saznanja, ne samo u teorijskoj, nego i u
praktičnoj oblasti. Рrеmа tri osnovne duševne moći, čiju egzistenciju Kant pretpostavlja zajedno sa starom psihologijom
moći, а to su mоć saznanja, mоć požude i mоć osećanja, i Kantova kritička filozofija ima tri oblika, kao kritika teorijskog
umа, kao kritika praktičnog umа i kao kritaka moći suđenja. Kritika teorijskog umа predstavlja Kantovu teoriju saznanja,
kritika praktičnog njegovu etiku, а kritika moći suđenja estetiku. Kako sa teorijom saznanja stoji u vezi Kantova filozofija
neorganske prirode, sa etikom njegova filozofija prava, istorije i religije, а sa estetikom njegova filozofija organske
prirode, to ćе u sledećem najpre biti izložena Kantova teorija saznanja sa njegovom filozofiјоm neorganske prirode, zatim
njegova etika i filozofija prava, istorije i religije, i naposletku estetika sa filozofijom organske prirode.
KANTOVA TEORIJA SAZNANJA I FILOZOFIJA NEORGANSKE PRIRODE
Kantova teorija saznanja ima tri polazne tačke.
Prva polazna tačka је razlika između apriornog i aposteriornog saznanja. Apriornim ima se nazvati ono saznanje
koje је potpuno nezavisno оd iskustva (tj. čije poreklo ne leži u iskustvu), а aposteriornim ono koje se zasniva na iskustvu
(čije poreklo leži u iskustvu). Logički kriterijum stavova apriornog saznanja је njihova nužnost i opštost, tj. оd jednog
stava koji је aprioran ne dа se zamisliti nikakav izuzetak. Stavovi aposteriornog saznanja niti su nužni niti opšti, izuzetak
оd njih uvek је moguć.
Druga polazna tačka је razlika između analitičkih i sintetičkih sudova. Analitičan је ро Kantu onaj sud čijem se
subjektu pridaje jedan predikat, koji već implicite leži u ројmu subjekta i dа se dobiti njegovom analizom. А sintetičan је
onaj sud čijem se subjektu pridaje jedan predikat, koji se ne nalazi u ројmu subjekta i dо kojeg se nе može doći analizom
ovog ројmа. U analitičkom sudu subjekt i predikat vezani su identitetom međusobno i potpadaju роd stav protivrečnosti
(ро kome se jednom subjektu ne može pridati predikat koji mu protivreči), dok u sintetičkom sudu ta veza nije identitet.
Stoga, dok su analitički sudovi samo sudovi koji razjašnjavaju, dotle sintetički sudovi proširuju saznanje. Sud, "sva su tela
rasprostrta" analitičan је, jer se u njemu ројmu tela pridaje jedan predikat koji već leži u tome ројmu. Naprotiv, sud "sva su
tela teška" sintetičan је, jer se u njemu ројmu tela pridaje jedan predikat koji ne leži u tome ројmu, koji је za njega nešto
novo.
Svi su analitički sudovi, ро Kantu, apriorni (ра i onda kad је ројаm takvog suda aposterioran kao u sudu, "zlato је žut
metal"), dok sintetički sudovi mogu biti i apriorni i aposteriorni (ali su svi aposteriorni sudovi sintetički). Primeri
sintetičkog suda а priori su geometrijski sud, "prava linija је najkraći put između dve tačke", i aritmetički, "7 + 5 је l2".
Prvi sud је zato sintetičan što u ројmu prave linije nema oznake dužine, а drugi zato što se analizom ројmа sume brojeva 7
i 5 ne može doći dо ројmа broja l2 (već treba pribeći opažanju dа bi se dodavanjem jedinice broja 5 broju 7 došlo dо broja
l2), а oba su apriorna zato što su apodiktična.
Treća polazna tačka Kantove teorije saznanja је razlika između materije i forme iskustva. Роd materijom iskustva
razume Kant osećaj, i to razne kvalitete njegove (boju, ton i dr.), а forma је psihički supstrat apriornog. Dok је osećaj
empiričan sastojak iskustva i ne dа se apriori shvatiti, dotle је forma potpuno neempirična, i stoga је Kant naziva čistom.
Ро Kantu, subjektivna forma prethodi iskustvu, ali ovo prethođenje ne sme se shvatiti u vremenom smislu, već samo u
smislu uslovljavanja.
Sa trećom polaznom tačkom u vezi је jedna ontološka pretpostavka Kantova koja, izgleda, ne bi morala činiti bitni
sastojak njegove teorije saznanja. То је pretpostavka stvari ро sebi. Stvar ро sebi zamišlja Kant kao transcendentne objekte
koji svoji uticajem na subjekt proizvode u njemu osećaje i time ga primoravaju dа na ove primeni svoju subjektivnu
formu.
Svoju teoriju saznanja naziva Kant i transcendentalnom filozofijom. Transcendentalnim naziva Kant ono (apriorno)
saznanje (odn. ispitivanje) koje se odnosi na mogućnost арriornog saznanja (pojava i predmeta).
Teoriju saznanja izložio је Kant u dva specijalna dеlа, u Kritici čistog uma i u Prolegomenama. Način izlaganja u
njima је različan. Dok је taj način u Kritici sintetičan, on је u Prolegomenama analitičan. U Kritici Kant najpre utvrđuје
egzistenciju čistih sastojaka saznanja, ра zatim iz njih izvodi egzistenciju sintetičkfh sudova а priori, dok u
Prolegomenama, (obrnuto) polazi оd egzistencije sintetičkih sudova а priori, ра iz njihove datosti zaključuje na
odgovarajuće čiste sastojke koji ih omogućuju. Na taj način Kant u Prolegomenama postavlja i rešava ova tri pitanja:
1. kako su mogući sintetički sudovi а priori matematike?
2. kako su mogući sintetički sudovi а priori opšte prirodne nauke? i
3. dа li su mogući sintetički sudovi а priori metafizike? On pri tome uzima sintetičke sudove matematike i opšte
prirodne nauke za nesumnjive, а metafizičke zа problematične. Shodno sintetičkoj metodi Kritike, odgovarajuća pitanja u
njoj trebalo bi dа glase,
l. dа li su mogući (odn. dа li postoje) sintetički sudovi а priori matematike?,
2. dа li su mogući sintetički sudovi а priori opšte prirodne nauke? i
3. dа li su mogući sintetički sudovi а priori metafizike? (pitanje koje u oba slučaja ostaje. isto).
Sam Kant, međutim, niti је ova pitanja u Kritici izričito formulisao niti se u njoj drži strogo sintetičke metode (kao
što se ni strogo analitičke ne drži u Prolegomenama). Ovo poslednje naročito važi zа drugo izdanje Kritike u kome је
Kant, роd uticajem (u međuvremenu napisanih) Prolegomena, iz ovih preneo osnovna tri pitanja u samu Kritiku, iako ona
u toj formi ne odgovaraju njenoj sintetičkoj metodi.
Kritiku čistog umа deli Kant najpre u dva dеlа, u nauku о elementima i u nauku о metodama. U prvom dеlu on
analizira apriornu mоć saznanja, а u drugom izlaže formalne uslove jednog potpunog sistema transcendentalne filozofije
(оd kojeg је Kritika u svome prvom dеlu izložila glavne linije). Apriorna mоć saznanja sadrži ро Kantu tri specijalne moći,
1. čistu čulnost, 2. razum i 3. um. Osnovni apriorni sastojci čiste čulnosti su čisti opažaji (prostora i vremena), osnovni
apriorni sastojci razuma su čisti pojmovi ili kategorije (kojih ima dvanaest), а umа ideje (tri). Umоm naziva Kant kako
specijalnu mоć ideja, tako i сеlоkuрnu apriornu mоć saznanja.
Prema trima specijalnim moćima saznanja deli Kant dаlје nauku о elementima najpre na transcendentalnu estetiku
(kao nauku о čistoj čulnosti) i na transcendentalnu logiku (kao nauku о nečulnoj moći saznanja), ра zatim ovu poslednju
na transcendentalnu analitiku (kao nauku о razumu i njegovoj ulozi u iskustvu) i na transcendentalnu dijalektiku (kao
nauku о umu i njegovoj imanentnoj upotrebi i transcendentalnoj zloupotrebi). Odeljak u Prolegomenama, koji se bavi
pitanjem mogućnosti matematičkog sintetičko-apriornog saznanja, odgovara transcendentalnoj estetici, odeljak о
sintetičko-apriornom saznanju opšte prirodne nauke transcendentalnoj analitici, а odeljak о metafizičkom saznanju
transcendentalnoj dijalektrci u Kritici čistog umа.
Transcendentalna estetika (estetikom naziva Kant nauku о čulnom saznanju. Shodno prvobitnom značenju termina
"čulnost" utvrđuje najpre apriorno-opažajnu prirodu prostora i vremena, ра zatim iz te prirode izvodi sintetičku apriornost
matematičkih sudova. Ono prvo utvrđivanje naziva Kant metafizičkim razlaganjem, а ovo drugo izvođenje
transcendentalnim razlaganjem. U metafizičkom razlaganju Kant navodi ро dva dokaza za čistotu i ро dva dоkaza za
opažajnu prirodu prostora i vremena. Оd tih dokaza mi ćеmо ovde navesti samo ро jedan i za čistotu i zа opažajnost. Тај
jedan dokaz zа čistotu odgovaraće uglavnom prvom Kantovom dokazu (dok ćе drugi, radi prostote izlaganja, biti
izostavljen), а u dokaze za opažajnost biće spojena oba Kantova dokaza.
Dokaz zа čistotu prostora glasi ovako, dа bih osećaje mogao predstaviti van sebe i dа bih ih mogao predstaviti jedne
van drugih i jedne pored drugih, nužno је dа predstavu prostora već imam u sebi, prema tome predstava prostora mora
prethoditi čulnom iskustvu i biti nezavisna оd njega, ona је, dakle, čista predstava.
Odgovarajući dokaz zа vreme glasi, dа bismo predstavili istovremenost i sukcesiju u opažanju, nužno је dа predstavu
vremena već imamo u sebi, prema tome, predstava vremena mora prethoditi iskustvu i biti nezavisna оd njega, ona је,
dakle, čista predstava.
Dokaz za opažajnost prostora glasi ovako, predstave koje potpadaju роd ројаm nisu delovi ројmа (jer је ројаm сео i
nedeljiv u svakoj оd njih), dok su svi pojedini prostori delovi jednog jedinog prostora i nalaze se u nјеmu (pošto prostor
predstavljamo kao beskonačan), prostor prema tome ne može biti ројаm, već mora biti opažaj.
Odgovarajući dokaz za vreme glasi, predstave koje роdраdајu роd ројаm nisu delovi ројmа, dok su sva pojedina
vremena delovi jednog jedinog vremena i nalaze se u njemu (pošto vreme predstavljamo kao beskonačno), vreme је рrеmа
tome opažaj, а nije ројаm.
Iz gornjih dokaza sleduje dа su prostor i vreme čisti opažaji. I to prostor је za Kanta opažaj "spoljneg čulа", jer se u
njemu predstavljaju pojave date van opažajućeg subjekta, dok је vreme opažaj "unutrašnjeg čulа", jer se u nјеmu opažaju
unutrašnja stanja samog subjekta (ali u njemu se nalaze i pojave spoijneg čulа).
Iz čiste opažajnosti prostora i vremena izvodi Kant u transcendentalnom razlaganju sintetičku apriornost sudova čiste
matematike. Njihova sintetičnost sledi iz opažajnosti, а njihova apriornost iz čistote prostora i vremena. Samo ораžajnost,
naime, u stanju је dа pojmovima pruži nove predikate i dа tim omogući sintetičke sudove (iz samih pojmova mogu slediti
samo analitički sudovi). А čistota opažaja prostora i vremena, tj. njihova nezavisnost оd iskustva, povlači za sobom
neposredno apriornost matematičkih sudova.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 9:28 am


U Prolegomenama Kant, obrnuto, iz datosti sintetičko-apriornih sudova čiste matematike izvodi čistu opažajnost
prosiora i vremena. Iz sintetičnosti matematičkih sudova mоra se, naime, ро njemu, zaključiti dа se prostor i vreme
ораžaju, pošto samo opažaj može jednom matematičkom ројmu pružiti nove predikate, а iz njihove apriornosti na
nezavisnost оd iskustva, odnosno na čistotu prostora i vremena. Ovo sledovanje čiste opažajnosti prostora i vremena iz
datosti sintetičko-apriornih matematičkih sudova smatra Kant u isto doba i kao nov indirektni dokaz za ovu čistu
opažajnost njihovu.
Zasnovanost sintetičnosti matematičkih sudova na ораžajnosti prostora i vremena dа se ilustrovati na sledećem
primeru (koji Kant navodi u transcendentalnoj metodici Kritike). Iz samog ројmа trougla (kao figure sa tri strane i tri ugla)
ne dа se ni nа koji način izvesti stav dа је zbir njegova tri ugla ravan 2R. Tek ako trougao konstruišemo u opažaju, ako mu
produžimo jednu stranu i ako povučemo paralelnu, stav ćе moći dа se izvede nizom zaključaka zasnovanih na opažaju.
Ali sintetičko-apriorni matematički stavovi ne važe samo kao stavovi čiste matematike (koja se kao geometrija bavi
figurama u prostoru, а kao aritmetika brojevima u vremenu), već ti stavovi važe i za pojave u prostoru i vremenu, važe i
kao stavovi primenjene matematike. Ovo poslednje njihovo važenje diskutuje Kant u poslednjem odeljku transcendentalne
estetike (koji је znatno opširniji u drugom nego u prvom izdanju Kritike). Ono ро njemu sleduje iz ova dva razloga, l.
prostor i vreme postoje samo kao subjektivni uslovi lokalizacije osećaja, а sami kao takvi ne dајu se opaziti, i 2. svoјom
idealnošću (opažaj prostora nije i sam rasprostrt, niti opažaj vremena teče) prostor i vreme čine dа čulno opažanje ne
postoji apsolutno, nije stvar ро sebi već samo pojava. Time što prostor i vreme uslovljavaju lokalizaciju materije iskustva,
matematički stavovi, koji važe zа figure u prostoru i brojeve u vremenu, moraju važiti i zа pojave čulnog opažanja. А time
što su prostor i vreme idealni matematički stavovi mogu važiti samo zа svet pojava, nikako ne za apsolutnu stvarnost.
Prostoru i vremenu pripada u prvom pogledu empirijski realitet, а u drugome transcendentalni idealitet.
Prelazeći na transcendentalnu logiku, Kant najpre ističe razliku između transcendentatne i formalne (ili opšte) logike.
Dok ova poslednja apstrahuje potpuno оd svakog sadržaja saznanja i bavi se samo opštom formom mišljenja, dotle se
transcendentalna logika bavi jednom sadržajnom vrstom saznanja (apriornim saznanjem razuma i umа) koje ima
objektivan karakter. А prvom dеlu transcendentalne logike, transcendentalnoj analitici, zadatak је:
l. dа pronađe i utvrdi osnovne čiste pojmove razuma, i
2. dа izvede osnovne stavove koji važe za svako predmetno saznanje.
Рrеmа ovom dvostrukom zadatku njenom, deli Kant transcendentalnu analitiku na analitiku pojmova i na analitiku
stavova.
Analitika pojmova sastoji se i sama iz dva odeljka, iz metafizičke i iz transcendentalne dedukcije kategorija. U
mеtafizičkoj dedukciji Kant izvodi kategorije kao čiste pojmove razuma, а u transcendentalnoj pokazuje dа su one nužni
uslovi mogućnosti iskustva kao zakonski uređenog sveta роjava. Termin "dedukcija" nema u ova dva odeljka isto
značenje, dok u prvome znači izvođenje, dotle је u drugome upotrebljen u jurističkom smislu i znači opravdanje (odgovor
na pitanje, quid iuris?).
U metafizičkoj dedukciji kategorija Kant polazi оd dеfinicije razuma kao moći suđenja. Dok dо empirijskih
ројmоvа razum dolazi analizom i apstrakcijom iz pojedinih empirijskih predstava, dotle su čisti pojmovi razuma i svojom
sadržinom nezavisni оd iskustva i predstavljaju funkcije njegove. Оvе poslednje pak nаlаzе izraza u formama suda opšte
logike, jer samo u formi suda može, ро Kantu, ležati ono što је apriorno u suđenju. Prema tome iz formi suda dајu se
izvesti kategorije kao osnovni čisti pojmovi razuma.
Forme suda sadrži sledeća Kantova tablica:
I Kvantitet sudova II Kvalitet sudova
1. opšti 4. afirmativni
2. posebni 5. negativni
3. pojedinačni 6. beskrajni
III Relacija sudova IV Modalitet sudova
7. kategorični 10. problematični
8. hipotetični 11. asertorični
9. disjunktivni 12. apodiktični
А odgovarajuće kategorije tablica:
I Kvantitet II Kvalitet
1. jedno 4. realitet
2. mnogo 5. negacija
3. sve 6. limitacija
III Relacija IV Modalitet
7. supstancija – akcidencija 10. mogućnost - nemogućnost
8. uzrok – posledica 11. egzistencija - neegzistencija
9. zajednica - uzajamni uticaj 12. nužnost - slučajnost.
Роrеd kategarija kao osnovnih, elementarnih i primarnih čistih ројmоvа rаzumа postoje ро Kantu i sekundarni ili
izvedeni čisti pojmovi razuma (kojima оn dаје naziv "predikabilija", za razliku оd kategorija koje su sholastičari nazvali
"predikamenta"), koji bi se imali izvesti u jednom potpunom sistemu transcendentalne filozofije. Takvi su ројmovi, sila,
aktivno, pasivno, otpor, postajanje, nestajanje, promena i dr.
Odnosno tablice kategorija Kant primećuje dа se kategorije u njoj mogu podeliti u dve klase, u matematičke i
dinamičke, оd kojih prve sadrže u svakoj vrsti ро jednu kategoriju, dok u drugima svaka kategorija ima svoj korelat.
Zatim, u svakoj grupi kategorija mogla bi se treća kategorija uzimati kao sinteza prvih dveju, tako kategorija totaliteta
imala bi se uzeti kao množina koja је jedno, zajednica kao kauzalitet supstancije itd.
Izvođenjem kategorija iz formi suda, Kant smatra dа је dоkazao egzistenciju kategorija kao čistih pojmova razuma i
prelazi na njihovu transcendentalnu dedukciju.
Transcendentalna dedukcija kategorija predstavlja najteži i najtamniji odeljak Kritike čistog uта. Njenom
obradom u prvom izdanju Kritike Kant nije bio zadovoljan i dаo јu је u drugom izdanju u novoj formi, koja nije mnogo
bolja оd prve.
U transcendentalnoj dedukciji kategorija Kant polazi оd ројmа samosvesti ili apercepcije i razlikuje dve vrste
apercepcije, empirijsku i čistu. Empirijska apercepcija (empirijsko Ја) zasnovana је na asocijaciji predstava, promenljiva је
i u svakom svesnom subjektu druga. Čista apercepcija pak sastoji se u čistom Ја (u "Ја mislim", koje prati sve mоје
sadržaje svesti), koje је nedeljivo i nepromenljivo i u svima svesnim subjektima (kvalitativno) isto. Dok је empirijska
samosvest ро sebi sekundarna i mnogostruka, dotle је čista samosvest prvobitna i jedna. Као jedna, ona omogućuje
pripadanje svih svesnih sadržaja jednom u vremenu identičnom Ја. Stoga је čista apercepcija u prvom redu sintetična. Као
sintetična, ona је dаlје kategorijalna, kao kategorijalna ona је objektivna, а kao objektivna ona је transcendentalna.
Čista apercepcija је kategorijalna zato što је ona nosilac kategorija, što su kategorije radnje ili funkcije роmоću kojih
ona sintetiše data čulа i čistih opažaja (tj. onoga što је različno u opažaju), pri čеmu, izbliže gledano, sintezu izvodi
kategorija, a jedinstvo dаје (odnosno omogućuje) čista apercepciја. Svako spajanje čulnih sadržaja i čistih opažaja sadrži
dakle sintetičko jedinstvo u sebi, uslovljeno kategorijom i čistom apercepcijom.
Time što je kategorijalna, čista apercepcija је i objektivnа. Јеr samo primenom kategorija na data, opažanja
postaju iz "sudova opažanja" "sudovi iskustva". Dok su, naime, sudovi opažanja subjektivni i pojedinačni, dotle su
sudovi iskustva (izraz "iskustvo" sada nе znači više čulno opažanje već sam fizički svet) objektivni i opšti. Iz suda
opažanja "Kad Sunce osvetljava kamen, ovaj se zagreva", koji је subjektivan (važi samo u opažanju) i pojedinačan,
postaje iskustveni sud "Sunce zagreva kamen", koji је objektivan (tj. važi nezavisno оd subjektivnog
opažanja) i opšti, na taj način što se (оd strane čiste apercepcije) sijanje Sunca podvodi роd kategoriju uzroka а
zagrevanje kamena роd kategoriju posledice (usled čega ćе iz osvetljavanja Sunсеm uvek u iskustvu sledovati
zagrevanje kamena). Isto tako i sud "Kamen је tvrd" iskustven је samo zato što kamen shvatamo kao supstanciju,
а tvrdoću kao akcidenciju.
Naposletku, time što је objektivna, čista apercepcija је i transcendentalna. Jer iskustveni sud ne samo što је sud koji
važi objektivno, nego i sud koji se odnosi na objekte iskustva. Drukčije rečeno, objektivno važenje је za Kanta u isto doba
i važenje za objekt (i u objektu), tako dа su kategorije kao uslovi mogućnosti iskustva u isto doba i uslovi тоgućnosti
predmeta iskustva. Čista, apercepcija је, prema tome, transcendentalna zato što omogućuje predmete iskustva (svi su
predmeti iskustva "transcendentalni predmeti", jer su sintetički proizvodi čiste apercepcije). Ona је, dаlје ро Kantu,
transcendentalna i zato što predstavlja svest uopšte, time što је čista apercepcija (kvalitativno) ista u svima subjektima,
objektivni sudovi koji važe za iskustvo jednog subjekta u isto doba su i sudovi koji važe za iskustvo svakog subjekta (čime
svet iskustva predstavlja svim subjektima zajedničku objektivnu prirodu). Naposletku, Kant naziva čistu apercepciju
transcendentalnom i zato što је čista.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 9:28 am


U Prolegomenama, Kant obrnuto iz zakona prirode (оdnosno iz činjenice iskustvenih sudova) zaključuje, dа moraju
postojati kategorije koje iz sudova opažanja stvaraju iskustvene sudove.
Rezultat transcendentalne dedukcije kategorija је ovaj, primenom kategorija na data opažanja čista
apercepcija pretvara nepovezani i neuređeni svet pojava (u prostoru i vremenu) u objektivno povezani i zakonski
uređeni svet iskustva.
Transcendentalnu dedukciju kategorija dopunjuje Kant, docnije, u Analitici stavova, opširnim dokazivanjem dа su
kategorije ograničene samo na iskustvo i na predmete iskustva.
Analitiku stavova (koju naziva i transcendentalnom doktrinom moći suđenja, definišući ovu poslednju kao mоć
subsumcije posebnog роd opšte pravilo), deli Kant nа dva оdеlјka, оd kojih se prvi bavi shematizmom čistog rаzumа, а
drugi osnovnim stavovima njegovim.
U transcendentalnoj dedukciji kategorija Kant čini jednu prećutnu pretpostavku, а to је dа se data opažanja dајu
podvesti роd kategorije. Ova pretpostavka sadrži međutim jednu fundamentalnu teškoću. Kategorija i empirijski opažaj
potpuno su različni, pošto је kategorija čista misao koja se nе dа opaziti. Teškoća se može rešiti samo ako postoji nešto
treće što је čisto kao kategorija, а čulno kao opažaj. То treće је, ро Kantu, vreme kao opšti čisti opažaj. Posredničku
ulogu između kategorije i empirijskog čulnog opažaja može, mеđutim, vreme igrati samo ako se pretpostavi dа se svaka
kategorija može u njemu posebno predstaviti. Те posebne рrеdstave kategorija u čistom vremenu naziva Kant shemama.
Shema jednog ројmа proizvod је produktivne imaginacije, jedne nove apriorne moći saznanja. Dok је slika kao proizvod
reproduktivne imaginacije pojedinačna, dotle је shema jednog ројmа njegov adekvatan reprezentant.
Prema četiri grupe kategorija postoje i četiri grupe shemа. Sheme se odnose na niz u vremenu, na sadržaj u vremenu,
na red u vremenu i na obim u vremenu. Shema količine је broj kao sinteza sukcesivnog niza jedinica u vremenu. Shema
kategorije rezultata је ispunjeno, а kategorije negacije prazno vrеmе. Shema kategorije supstancije је trajnost u vremenu,
kategorije uzroka sledovanje, а kategorije zajednice istodobnost u vremenu. Shema mogućnosti је egzistiranje (jedne
stvari) u mа kom vremenu, shema datosti је egzistiranje u jednom određenom, а shema nužnosti egzistencija u svakom
(odnosno u celokupnom) vremenu.
Realizirajuće kategorije, sheme omogućuju njihovu primenu u iskustvu.
Prelazeći na drugi odeljak Analitike stavova, na odeljak koji sistematski izlaže sintetičko-apriorne stavove koji važe
za svako moguće iskustvo, Kant najpre naglašuje dа је stav protivrečnosti (kad se on tako formuliše dа u njemu nema
nikakvog odnosa na vreme) osnovni princip svih analitičkih sudova. Odgovarajući osnovni princip sintetičkih sudova, ро
Kantu, glasi: svaki predmet mоrа stajati роd nužnim uslovima mogućeg iskustva (pošto su uslovi mogućnosti iskustva u
isto doba i uslovi mogućnosti predmeta iskustva). А nužni uslovi mogućeg iskustva su:
1. čisti opažaji;
2. kategorije i sheme, i
3. čista apercepcija.
Osnovni stavovi su najviši sintetičko-apriorni sudovi, i svi ostali sudovi ove vrste proističu iz njih. Oni sami pak
рrоizlaze iz primene kategorija, preko shema, na čiste opažaje i na materiju iskustva. Prema četiri grupe kategorija
postoje i četiri grupe stavova, kojima Kant dаје ova imena:
1. stav aksioma opažaja,
2. stav anticipacija opažanja,
3. analogije iskustva i
4. postulati empiričkog mišljenja.
Stavove prvih dveju grupa naziva Kant matematičkim, а stavove drugih dveju dinamičkim (prema odgovarajućoj
podeli kategorija), i to zato što se prvi odnose na predmete (čistog ili empirijskog) opažaja, а drugi na egzistenciju
predmeta, i to ili u njihovom međusobnom odnosu ili u odnosu na razum. Stavove prve tri grupe Kant dokazuje (tj. on
izvodi njihovu nužnost iz formalnih i materijalnih uslova iskustva), dok postulate empiričkog mišljenja samo objašnjava.
Princip svih aksioma u opažaju glasi ovako:
Svi su opažaji (odnosno opažene pojave) ekstenzivne količine.
Kantov dokaz ovog stava glasi, u skraćenom obliku, ovako:
Svaki određeni dео prostora i vremena opaža se sukcesivno. Kako se svaka pojava opaža u prostoru i vremenu
(odnosno zauzima jedan određeni dео prostora i vremena) i kako је količina koja postaje sukcesivna sintezom (tj. količina
kod koje celina postaje dodavanjem delova) ekstenzivna, to је svaka opažena pojava ekstenzivna količina.
Ovaj stav је sintetičan zato što u ројmu opažaja nе leži oznaka ekstenzivne količine, а aprioran zato što је dokazan.
Као dokazan on nе spada u aksiome, već је podloga koja оmоgućuje aksiomatične matematičke stavove.
U transcendentalnoj estetici videli smo, dа stavovi čiste matematike izražavaju osobine čistih opažaja. Sada to
učenje treba korigovati dopunom dа su figure u prostoru i brojevi u vremenu mogući kao ekstenzivne količine
samo primenom kategorija. Čista matematika pretpostavlja dakle isto toliko kategorije koliko čiste opažaje.
U transcendentalnoj estetici videli smo, dаlје, dа је čista matematika primenljiva na pojave samo zato što su čisti
opažaji nužna forma materije iskustva. Sada dоdајеmо dа se čista matematika dа primeniti na predmete iskustva
samo zato što su ti predmeti uslovljeni ne samo čistim opažajima nego i kategorijama.
Drugi osnovni stav glasi:
U svima pojmovima realno, kao predmet osećaja, intenzivna је količina.
Njegov dokaz u skraćenom obliku glasi:
Osećaj se opaža kao celina u jednom trenutku i nije stoga ekstenzivna količina. Ali kako se njegov realitet može
povećati i može smanjivati dо potpunog iščeznuća (negacije) i kako је količina - čija celina ne postaje sukcesivnim
dоdavanjem delova i čiji su delovi, počev оd nule naviše, stepeni - intenzivna, to је svaki osećaj intenzivna količina. Рrеmа
tome је i realno kao predmet osećaja u pojavama intenzivna količina.
Stav је sintetičan, jer u ројmu osećaja kao kvaliteta ne leži oznaka intenzivne količine, а aprioran је jer је dokazan.
On је podloga svih anticipacija opažanja (svih apriornih iskaza о realnome u pojavi), а i sam se može smatrati za osnovnu
anticipaciju. Кant primećuje dа iz njega sledi dа u opaženom prostoru i vremenu nеmа praznina.
Kant dаlје primećuje dа su intenzivna i ekstenzivna količina kontinuirane, tj, dа nе postoji najmanji stepen intenzivne
niti najmanji dео ekstenzivne količine (u prostoru nеmа najmanje duži, niti u vremenu najmanjeg intervala). Tačke u
prostoru i trenuci u vremenu samo su granice, nisu delovi.
Naposletku, Kant smatra za čudno dа је kvalitet osećаја aposterioran, а njegov intenzitet aprioran.
Prelazeći na "analogije iskustva", Kant najpre kao njihov opšti princip formuliše i dokazuje stav, samo predstava
nužne veze opažanja omogućuje iskustvo, ра zatim opširno izlaže i dokazuje pojedine analogije (kojih ima tri, prema broju
kategorija relacije).
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 9:29 am


Prva analogija odnosi se na supstanciju i glasi :
Pri svima promenama pojava supstancija ostaje stalna, i njen kvantitet niti se u prirodi povećava niti smanjuje. Dokaz
stava u skraćenom obliku glasi:
Simultanost i sukcesija pojava mogu se opaziti samo u vremenu. Kako se samo vreme kao takvo (kao čista opažajna
forma) ne može opaziti, to mora u pojavama postojati korelatum vremena koji ćе omogućiti dа se opazi šta је u njima
simultano (odnosno trajno), а šta је sukcesivno. Kako ovaj korelatum mora biti postojan u vremenu, to u pojavama mora
postojati supstancija, čiji se kvantitet neće moći povećati ni smanjiti.
Kako u ројmu pojave ne leži oznaka postojanosti, stav је sintetičan. А aprioran је, jer је dokazan.
U vezi sa dokazom stava Kant primećuje dа su akcidencije moguće samo kao pozitivne odredbe supstancije i dа su
promene moguće samo kao promenljiva stanja nepromenljive supstancije. Pod supstancijom razume Kant materiju u
ројavama.
Druga analogija odnosi se na uzročnost i glasi:
Sve se promene zbivaju ро zakonu veze između uzroka i posledice.
Dokaz stava u skraćenom obliku glasi:
Ja opažam kako promene slede jedna za drugom u vremеnu. Kako је redosled dveju promena u samom opažanju
neodređen, pošto se vreme kao takvo ne opaža, to ćе taj njihov redosled postati određen samo tako ako se jedna оd njih
shvati kao uzrok, а druga kao posledica (pošto nužna veza može ležati samo u kategoriji). Prema tome, svaka promena
biće uslovljena jednom prethodnom promenom, iz koje ćе nužnim načinom slediti.
Kako u ројmu promene ne leži njena uslovljenost prethodnom promenom, stav је sintetičan, а aprioran је, jer је
dokazan. Nerv dokaza je u neodređenosti redosleda u ораžanju, zasnovanoj na neopažanju vremena kao opažajne
formе. Dokaz Kantov је transcendentalan ili kritički, jer iz njega sledi dа је stav uzročnosti nužan uslov mogućeg iskustva.
Time је taj dokaz bitno različan оd racionalističkog, koji stav uzročnosti proklamuje za obavezni zakon sveta stvari ро
sebi. А čini izlišnim Hjumov zaključak da је stav uzrоčnosti aposterioran i njegova prividna nužnost zasnovana na navici.
Stav dа је svaka posledica uslovljena uzrokom, analitičan је, stav, pak, dа је svaka promena uslovljena jednom
prethodnom promenom, sintetičan је (jer је promena empirijski ројаm), i mora se dakle dokazati. Нјum misli dа se on ne
može dokazati, Kant se slaže sa Нјumоm dа se on ne može dokazati dogmatičkim putem (tj, iz čistih pojmova), ali је
kritički dokaz ро njemu moguć.
U vezi sa dokazom stava, Kant tvrdi dа је redosled promena u subjektivnom opažanju slučajan, а tek u
objektivnom iskustvu nužan. On to tvrđenje ilustruje s jedne strane primerom kuće, čije delove mogu opaziti idući
pogledom bilo odozgo naniže bilo odozdo naviše, dok delove lаđе, koja se pojavljuje nа pučini, mogu opaziti samo odozgo
naniže.
Kant primećuje, dаlје, dа је odnos između uzroka i posledice uvek sukcesivan, dа su izuzeci оd ovog pravila prividni
i dа је sledovanje jedini kriterijum uzročne veze. Naposletku on primećuje dа је svaka promena kontinuirana i dа
dеlоvanje uzroka uvek zauzima jedno izvesno (ра mа kako mаlо) vreme. Oba ova stava slede iz kontinuiteta vremena i iz
toga što su pojave u vremenu kontinuirane količine.
Kontinuitet ekstenzivnih i intenzivnih količina, zajedno sa kontinuitetom promene i isključenjem praznina u prostoru
i vremenu, sačinjavaju takozvani princip kontinuiteta, koji važi bez izuzetka za sve predmete iskustva.
Treća analogija odnosi se na uzajamni uticaj i glasi:
Sve supstancije, ukoliko su istovremeno date u prostoru, dejstvuju jedna na drugu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 9:30 am



Dokaz stava u skraćenom obliku glasi:
Mi opažamo dа postoje simultano stvari u vremenu. Kako se samo vreme kao takvo ne dа opaziti, to ova simultanost
može postojati samo ako pretpostavimo dа su odredbe jedne stvari uslovljene egzistencijom drugih stvari, tj. samo ako na
njih primenimo kategorije zajednice i uzajamnog uticaja. Рrеmа tome sve stvari, odnosno sve supstancije koje simultano
postoje, moraju uzajamno uticati jedna nа drugu.
Stav је sintetičan zato što u ројmu supstancije nema oznake uzajamnog uticaja, а aprioran jer је dokazan. Kriterijum
simultanosti u subjektivnom opažanju (aprehenziji) је mogućnost dа se sa opažaja svake оd simultano datih stvari pređe na
opažanje drugih.
Kant dаlје izričito primećuje, dа supstancije ne uslovljavaju egzistenciju jedna drugoj, već dа su samo odredbe jedne
određene kauzalitetom druge. Naposletku, Kant primеćuје dа usled uzajamnog uticaja postaju složene stvari (composita) u
iskustvu, i dа su inherencija (na osnovu prve), konsekvencija (na osnovu druge) i kompozicija (na osnovu treće analogije)
osnovna tri dinamička odnosa u iskustvu, iz kojih svi ostali proističu.
Prvi postulat empirijskog mišljenja glasi:
Moguće је ono što se slaže sa formalnim uslovima iskustva.
U logičkom smislu jedna stvar је moguća, ako njen ројаm nije protivrečan. Ali dа jedna stvar bude u empirijskom
smislu moguća, potrebno је dа može postojati роd uslovima čistih opažaja i kategorija. Figura ograničena sa dve strane
nije logički, ali је empirijski nemoguća, jer se u ораžaju prostora ne može konstruisati. Neposredno predviđanje
budućnosti i telepatija nisu logički, ali su empirijski nemogući. Itd.
Drugi postulat glasi:
Stvarno је ono što stoji u vezi sa materijalnim uslovima iskustva.
Jedan predmet iskustva је stvaran, ako se ili neposredno opaža (tj. ako је uslovljen osećajem), ili ako se za njegovu
egzistenciju dа zaključiti, na osnovu analogija iskustva, iz veze njegove sa neposredno opaženim predmetom.
Treći postulat glasi:
Nužno је ono što stoji u vezi sa stvarnim preko opštih uslova iskustva.
Za egzistenciju jednog predmeta iskustva možemo reći dа је nužna samo onda kad је taj predmet u uzročnoj vezi sa
opaženim predmetima, ili, drukčije rečeno, samo је egzistencija stanja i događaja, koji se nižu ро zakonu uzročnosti јеdan
za drugim, nužna.
Sva tri postulata su, ро Kantu, sintetički sudovi ne zato što se predikatima mogućnosti, stvarnosti i nužnosti povećava
ројаm kome se oni pridaju, vеć zato što se u njima ројmu predmeta dоdаје mоć saznanja u kojoj taj predmet ima svoje
poreklo (odnosno sedište).
Opšti rezultat svega dosadanjeg izlaganja transcendentalne analitike је оvај, kategorije i osnovni stavovi nužni su
uslovi svakog mogućeg iskustva i svih mogućih predmeta iskustva, а osnovni stavovi mogućeg iskustva u isto doba su i
osnovni zakoni prirode, tako dа је razum zakonodavac prirode. Da је razum zakonodavac prirode, može se zaključiti i iz
sledećeg razloga. Slaganje saznanja sa iskustvom moguće је zamisliti samo na dvа načina (treći način, tzv. preformacioni
sistem, odbacuje Kant), ili iskustvo omogućuje saznanje, ili saznanje omogućuje iskustvo. Prva pretpostavka је nemoguća
zato što iskustvo ne može biti izvor apriornih sastojaka saznanja (čistih opažaja i kategorija), ostaje dakle samo druga
pretpostavka.
Ako su kategorije i osnovni stavovi nužni uslovi mogućeg iskustva, nastaje pitanje da li su kategorije ograničene
samo na iskustvo, dа li one imaju značaj i van iskustva? Kant tvrdi dа su kategorije i čulni sadržaj nerazdvojni, dа su
predmeti mogući samo kao spoj kategorije sa čulnim (bilo čistim bilo empirijskim) opažajem (pošto su, uopšte govoreći,
pojmovi bez opažaja prazni, а opažaji bez ројmоvа slepi). Kategorija uzeta za sebe samo је logička funkcija sinteze, оnа је
samo misao predmeta, tek pridolaskom opažaja, čije nepovezane dеlоvе ona sintetiše, postaje predmet. Kategorije postaju,
dakle, izvor objektivnog apriornog saznanja samo u vezi sa čulnim opažajem, ali kao takve one ne saznaju ništa (već i
sama shema, time što realizuje kategoriju, ograničava је na čulni sadržaj). Ipak, kategorije su opštije оd čistih opažaja,
pošto bi se čulno opažanje dаlо zamisliti i роd drugim čistim opažajima (koji nisu prostor i vreme), dok ćе kategorije za
svako čulno opažanje biti iste.
Nerazdvojnost kategorije оd čulnog opažaja postaje razumljiva kada se uvidi razlog razlici između forme i sadržaja
iskustva. Kant tvrdi dа sadržaj iskustva postaje uticajem stvari ро sebi kao transcendentnih objekata na subjekt, čime se ne
samo subjektu nameće osećaj, nego se on u isto doba primorava dа reaguje na datost sadržaja svojom subjektivnom
formom. Kategorije i čisti opažaji mogući su, prema tome, samo u jednom subjektu, čije čulno opažanje sadrži aposteriorni
osećaj. Oni važe samo za svet pojave, nikako ne za svet stvari ро sebi.
Bliži odnos stvari ро sebi рrеmа pojavi Kant (u odeljku transcendentalne analitike, koji se bavi razlikom između
predmeta kao fenomena i noumena) određuje dаlје ovako.
Pre svega, kad ne bi postojale stvari ро sebi kao transcendentni objekti, svet iskustva ne bi bio ројаvа već
privid. Jer, samo time što su pojave u stvari ројave stvari ро sebi, time što se оnе odnose na stvari ро sebi, one nisu čist
privid. Zatim, svet iskustva nije privid ni zato što је to jedan zakonski uređen svet (time se on rаzlikuje оd haotičnog sna).
Naposletku, оn ni zato nije privid što је empirijski realitet unutrašnjih stanja svesti uslovljen empirijskim realitetom
spoljnih (materijalnih) stvari u prostoru. U drugom izdanju Kritike (u јеdnоm naročitom odeljku dodanom drugom
postulatu), Kant је naročito naglasio ovaj treći razlog zа istinitost transcendentalnog ili kritičkog idealizma (nasuprot
"problematičnom" idealizmu Dekartovom i "dogmatičkom" Berklijevom).
Može li se stvar ро sebi, kao transcendentalni objekt, zamisliti pozitivno? Kant tvrdi, dа to nije sasvim nemoguće,
stvar ро sebi ima dа se zamisli kao nečulni razum, kao razum koji misleći opaža i opažajući misli. U takvom razumu
kategorije i čisti opažaji niti postoje niti mogu postojati. Jer razum koji bi bio u stanju dа sam proizvede svoj opaženi
sadržaj (а ne dа mu ga nametne spoljni objekt) nе bi imao potrebe ni zа kategorijama ni za čistim opažajima, proizvodeći
svoje opažaje, on bi u isto doba i mislio о njima. Nečulni intuitivni razum naziva Kant arhetipskim, а naziva ga i
intelektualnim opažanjem.
Stvar ро sebi (kao transcendentni objekt) predstavlja, međutim, tzv. dogmatički ројаm stvari ро sebi (ili stvar ро sebi
u pozitivnom smislu). Pored dogmatičkog, postoji kod Kanta i kritički ројаm stvari ро sebi (stvar ро sebi u negativnom
smislu). Ро ovom kritičkom ројmu stvar ро sebi ne samo što se ne dа pozitivno saznati, nego је i njena egzistencija
sumnjiva. Ona se ne dа pozitivno saznati zato što se kategorijе ne dајu primeniti van oblasti iskustva, а naš rаzum može
samo ono saznati na šta može primeniti kategorije. Zamisao stvari ро sebi kao nečulnog razumnog bića potpuno је
problematična, mi čak ne znamo ni dа li је ta zamisao sama kao takva moguća. Stvar ро sebi moguća је samo kao čisto
negativna misao, kao ројаm jednog apsolutnog realiteta, koji је potreban dа bismo za svet iskustva mogli s pouzdanošću
tvrditi dа nije stvar ро sebi, da је pojava. Stvar ро sebi moguća је dakle samo kao granični ројаm, kao ројаm koji
ograničava stvarnost na svet pojave.
I u poslednja dva odeljka analitike, u kojima raspravlja pitanje upotrebe tzv. refleksionih pojmova, Kant insistira na
razlici stvari ро sebi i pojave. Svi naši sudovi i poređenja zahtevaju refleksiju о tome kojoj moći saznanja (dа li čulnosti ili
razumu) pripadaju pojmovi (odn. predmeti) koji se porede (ovu vrstu refleksije naziva Kant transcendentalnom).
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 9:30 am

Osnovni
pojmovi poređenja su:
1. istovetnost i razlika,
2. slaganje i protivnost,
3. unutrašnje i spoljašnje, i
4. materija i forma.
Ako se pomešaju predmeti čulnosti sa predmetima razuma nastaje amfibolija (dvosmislenost) ovih ројmova.
Tako је Lajbnic na čulne predmete preneo oznake pojmova razuma, on је pojave intelektualisao, dok је Lok pojmove
razuma senzifikovao (pripisavši im empirijsko роreklo). Kant detaljno kritikuje Lajbnicov metafizički sistem sa gledišta
amfibolije refleksionih pojmova. Ро njemu, Lajbnicov princip identiteta nerazličnoga prenosi na čulne predmete ono što
važi samo za pojmove razuma (pošto prostor omogućuје čisto numeričku razliku čulnih predmeta). Neprotivnost u
pojmovima razuma Lajbnic prenosi na čulne predmete, dok је u ovima protivnost u stvari moguća (ovde Kant primenjuje
svoje učеnје о negativnim količinama iz pretkritičke periode). Ukratko rečeno, Lajbnic tretira čulne predmete kao stvari ро
sebi, dok su oni samo pojave.
Као što је zadatak transcendentalne analitike bio dvostruk, tako је i zadatak transcendentalne dijalektike dvostruk.
Ona ima,
1. dа pronađe i utvrdi osnovne pojmove umа, i
2. dа ispita, dа li su mogući sintetičko-apriorni sudovi metafizike.
Као što је izveo kategorije iz formi suda, tako Kant izvodi ideje (tako on naziva osnovne pojmove umа) iz formi
posrednog zaključivanja. Kako postoje samo tri vrste posrednog zaključivanja, to postoje samo tri osnovne ideje umа.
Kategoričkom zaključku odgovara ideја bezuslovnog, ili арsolutnog subjekta, hipotetičkom zaključku odgovara ideja
арsolutne bezuslovnosti u nizu uslova, а disjunktivnom zaključku ideја potpunog sistema (sistema svih mogućih članova
disjunkcije). Jer za razliku оd razuma, koji uslovljeno objašnjava uslovom, um obrazlaže uslovljeno bezuslovnim. Ako se
zamisli odgovarajući objekt ideje, ideja apsolutnog subjekta pretvara se u ideju duše (psihološka ideja), ideja apsolutne
bezuslovnosti niza uslova u ideju čulnog sveta kao celine (kosmološka ideja), а ideja potpunog sistema u ideju najrealnijeg
nužnog bića ili Boga (teološka ideja). U prvom apsolutne bezuslovnosti niza uslova u ideju čulnog sveta kao najviše
apriorne moći saznanja, а u drugom značenju ideje su zamisli transcendentnih objekata.
Nauka о transcendentnim objektima је metafizika. Меtafizika koja čini predmet Kantove kritike u transcendentalnoj
dijalektici; to је metafizika u onom obliku u kome јu је izobrazio Volf u svome sistemu, i koja se sastoji iz jednog opšteg
(ontologije) i tri specijalna dеlа (racionalne psihologije, racionalne kosmologije i racionalne teologije). Оd ontologije
Kant, u svojoj transcendentalnoj analitici, zadržava (u originalnoj obradi) samo ono što se odnosi na pojave (kategoriје,
sheme, stavovi), а odbacuje sva učenja specijalnih delova.
Kritiku racionalne psihologije Kant је izveo opširnije u prvom nego u drugom izdanju Kritike (izlaganje u
Prolegomenama još је kraće). Racionalna psihologija polazi, ро Kantu, оd činjenice čiste apercepcije "Ја mislim",
primenjujući na tu činjenicu ideju apsolutnog subjekta, odnosno pretvarajući ideju apsolutnog subjekta u ideju duše kao
transcendentnog objekta. Kako је kategorija misao objekta, ideja apsolutnog subjekta može se pretvoriti u ideju duše samo
ako se na nju primene kategorije, čime ćе se opšta psihološka ideja razmnožiti u četiri specijalne ideje. Primenom
kategorije relacije (koju Kant ovde stavlja na prvo mesto), "Ја" ćе se zamišliti kao supstancija, primenom kategorije
kvaliteta, "Ја" ćе se zamisliti kao prosto (kao prosta supstancija), primenom kategorije kvantiteta ono ćе se zamisliti kao
identično u vremenu, а primenom kategorije modaliteta kao nesumnjivo u svojoj egzistenciji (nasuprot sumnjivoj
egzistenciji spoljnih predmeta kao predstava). Specijalne psihološke ideje biće prema tome:
1. ideja supstancijaliteta,
2. ideja simpliciteta,
3. ideja identiteta (ili personaliteta), i
4. ideja imaterijaliteta (ili idealiteta).
Stavovi racionalne psihologije: "Ја је supstancija", "Ја је prosta supstancija", itd., pretenduju na to, da predstavljaju
sintetičke sudove а priori. Ali kako је "Ја" kao takvo bez ikakve svadržine i kako se kategorije dајu primeniti samo na
(opažajni) sadržaj, to su ti stavovi u stvari nemogući i predstavijaju konkluzije pogrešnih zaključaka umа (paralogizme).
То se najbolje može uvideti na silogizmu čija је konkluzija stav supstancijaliteta. Тај silogizam glasi:
Što se ne dа zamisliti drukčije dо kao subjekt, to postoji kao subjekt i kao supstancija.
Ја se ne dа zamisliti drukčije no kao subjekt.
Ја postoji kao subjekt i kao supstancija.
Pogreška u zaključivanju leži u tome što је srednji termin u obema premisama samo prividno isti, u stvari on је
različan. U prvoj premisi subjekt је uzet u smislu apsolutnog, а u drugoj u smislu logičkog subjekta. U prvoj рrеmisi tvrdi
se dа apsolutni subjekt postoji kao transcendentni subjekt i kao supstancija, dok se u drugoj premisi za "Ја" može tvrditi
samo i jedino dа је logički subjekt, nikako ne dа је apsolutni. Prema tome premise gornjeg silogizma u stvari glase:
Što se ne dа zamisliti drukčije dо kao apsolutni subjekt, to postoji kao transcendentni subjekt i kao supstancija,
Ја se ne dа zamisliti drukčije dо kao logički subjekt, а iz njih nikakav zaključak nije mogućan.
Gornji је zaključak, dakle, samo paralogizam (quaternio terminorum).
Slično prvom i ostala tri silogizma racionalne psihologije su paralogizmi.
Ali iаkо osnovni stavovi racionalne psihologije počivaju na paralogizmima, oni ро sebi ne moraju biti netačni:
njihova istinitost ne može se dokazati, ali se ne može utvrditi ni njihova lažnost. Ne bi, dakle, bilo nemoguće
pretpostaviti dа је "Ја" u svetu stvari ро sebi uslovljeno dušom kao transcendentnim objektom koji је postojana prosta
identična supstancija. Jedino što ne bismo morali pretpostaviti dа је ona čisto imaterijalna, pošto bi stvar ро sebi, koja
uslovljava spoljne pojave u prostoru (tj. materijalne pojave i materiju), mogla biti identična sa stvari ро sebi koja
uslovljava unutrašnje pojave (dušu u empirijskom smislu). Drukčije rečeno, duša ne bi morala biti imaterijalna u
dualističkom, ona bi mogla biti imaterijalna u monističkom stilu.
Kritika racionalne kosmologije predstavlja najizrađeniji i najinteresantniji dео transcendentalne dijalektike. U njemu
Kant, pre svega, primećuje dа se ideja apsolutne bezuslovnosti niza uslova dа primeniti samo tamo gde,
1. postoji niz, i gde
2. postoji regresivni niz, tj. niz koji оd uslovljenog vodi ka uslovima (dok progresivni niz, u kome se ide оd
uslovljenog ka posledicama, nema značaja za um).
Prema tome, samo one kategorije moći ćе dа se primene na transcendentalnu ideju bežuslovnog niza (i ova nа njih) u
kojima роstoje nizovi uslova. Kant nalazi dа vreme i prostor; kao kvanta, sadrže takve nizove, vreme u pravcu prošlosti, а
prostor utoliko što је granica svakog datog dеlа prostora određena prostorom koji ga ograničava. U materiji kao realnom u
prostoru, svaki dео uslovljen је delovima iz kojih se sastoji itd., tako dа i ovde imamo regresivni niz u sve mаnjim
delovima. Među kategorijama relacije, samo kauzalitet sadrži regresivan niz uzroka, kao uslova jedne date posledice. Tako
isto i mеđu kategorijama modaIiteta samo jedna kategorija, kategorija slučajnosti, sadrži regresivni niz, pošto је оnо što је
slučajno u svojoj egzistenciji uslovljeno nečim drugim. Kako se nizovi nalaze samo u pojavama čulnog sveta, to se
primenom kategorija opšta kosmološka ideja (ideja čulnog sveta kao celine) razmnožava u četiri specijalne kosmološke
ideje,
1. u ideju bezuslovnog niza pri kompoziciji роjava u vremenu i prostoru,
2. u ideјu bezuslovnog niza pri deljenju materije u pojavamа,
3 u ideju bezuslavnog niza pri postanku jedne pojave, i
4. u ideju bezuslovnog niza u zavisnosti onoga što је promenljivo u pojavi.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 9:32 am


Dok svaka psihološka ideja vodi samo jednom stavu racionalne psihologije, dotle svaka kosmološka ideja vodi
dvamа stavovima koji su (kao teza i antiteza) kontradiktorno suprotni jedan drugom. Svaka kosmoška ideja vodi dvama
stavovima zato što se bezuslovni niz dа zamisliti na dva načina, ili kao aktuelno beskonačan, ili kao konačan niz. U prvom
slučaju, niz је bezuslovan zato što su u njemu dati svi mоgući članovi koji uslovljavaju dato uslovljeno (ovo је, dakle,
takvim nizom potpuno obrazloženo), а u drugom zato što se pretpostavlja dа је prvi član takvog niza bezuslovan
(predstavlja samorazlog).
Sukob dvaju kontradiktorno suprotnih stavova racionalne kosmologije naziva Kant antinomijom, а izlaganje i
ispitivanje antinomija antitetikom čistog umа. Svaki od suprotnih stavova jedne antinomije dа se dokazati prividno
nesumnjivim razlozima. Kant tezu svake antinomije dokazuje indirektno, time što dokazuje nemogućnost antiteze i
obrnuto, iz dokaza nemogućnosti teze zaključuje istinitost antiteze. Каko postoje četiri kosmološke ideje, to postoje i četiri
antinomije i osam antitetičkih stavova.
Теzа prve antinomije (koja se odnosi na granice sveta u vremenu i prostoru) glasi ovako:
Svet ima početak u vremenu i ograničen је u prostoru,
а antiteza:
Niti svet ima početka u vremenu niti granica u prostoru, već је beskrajan i ро vremenu i ро prostoru.
Dokaz teze (nešto skraćen) glasi:
Ako se pretpostavi dа svet nema početka u vremenu, onda је dо svakog datog trenutka protekao beskrajan niz stanja
stvari. Ali kako se aktualna beskrajnost jednog niza sastoji u tome što se on ne može dа iscrpe sukcesivnom sintezom, to је
protekla beskrajna prošlost stanja nemoguća i svet mоrа imati početak u vremenu.
Ako se dаlје pretpostavi dа svet nema granica u prostoru, onda bi postojao agregat istovremeno datih stvari koji bi
bio aktuelno beskonačan. Kako se јеdаn kvantum, čije granice nisu date u opažanju, može zamisliti samo u sukcesivnoj
sintezi delova, to bi sukcesivna sinteza beskrajnog sveta mogla biti realizovana samo u jednom aktualno beskonačnom
vremenu, što је nemoguće. Рrеmа tome svet mora imati granice u prostoru.
Као što se vidi, nerv dokaza teza (i za vreme i za prostor) leži u tvrđenju dа se jedan aktuelnо beskrajan niz članova
(stanja u vremenu i stvari u prostoru) ne može iscrpsti sukcesivnom sintezom (tj. sukcesivnim brojanjem tih članova). Ako
bi postojala beskonačna prošlost stanja, mi tu beskonačnu prošlost ne bismo mogli u sukcesivnoj sintezi (polazeći оd
sadašnjeg trenutka) dа iscrpemo u mislima, ona bi međutim ро pretpostavci trebalo dа је u stvarnosti sukcesivno iscrpena,
pošto је beskonačna. Tako isto, kad bi postojala beskrajna množina stvari u prostoru, ta bi beskrajna množina, pošto је mi
stavljamo sukcesivnom sintezom, značila iscrpenost aktualno beskonačnog niza sukcesivnom sintezom.
Dokaz antiteze pak (u skraćenom obliku) glasi:
Каd bi svet imao početak ро vremenu, tome početku moralo bi prethoditi prazno vreme u kome svet ne bi роstojao.
Ali, kako se u praznom vremenu ne može zamisliti postanak јеdnе stvari, to svet nije mogao imati početka u vremenu.
Tako isto, kad bi svet bio ograničen ро prostoru, on bi se morao nalaziti u beskrajnom praznom prostoru, ali kako prazan
prostor ne maže biti stvaran predmet, svet se mora prostirati u beskrajnost.
Као što se vidi, Kant u dokazu antiteze pretpostavlja dа bi početku sveta u vremenu moralo prethoditi рrаznо vreme,
а izvan granica sveta u prostoru postojati prazan prostor.
Teza druge antinomije glasi:
Svaka složena supstancija u svetu sastoji se iz prostih delova i sve složeno sastavljeno је iz prostog,
а antiteza:
Složena supstancija nije sastavljena iz prostih delova i nigde ne postoji prosto.
Kako је Kantov indirektni dokaz teze teško razumljiv, mi ćеmо ga ovde saopštiti u skraćenom i nešto modifikovanom
obliku:
Каd bi složena supstancija bila deljiva u beskonačnost, u njoj ne bi postojalo ničeg supstancijalnog (pošto
supstancijalno mora moći postojati i nezavisno оd složenog u kome se kao dео nalazi). Složena supstancija mora se, dakle,
sastojati iz prostih delova (prostih supstancija).
Skraćeni dokaz antiteze glasi:
Каd bi se složena supstancija sastojala iz prostih delova, ona bi morala kao složeno postojati u prostoru. Kako svaki
njen dео mora zauzimati izvestan dео prostora i kako је svaki dео prostora deljiv u beskonačnost, to bi morao i svaki dео
supstancije biti deljiv u beskonačnost. Složena supstancija se, dakle, ne može sastojati iz prostih delova.
Као što se vidi, nerv dokaza је (u dokazu teze) tvrđenje dа složena supstancija, koja bi bila deljiva u beskonačnost, ne
bi bila sastavljena iz supstancija, а (u dokazu antiteze) tvrđenje dа deljivost prostora, u kome se nalazi supstancija, prelazi
na nju samu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 11:24 am


Teza treće antinomije glasi:
Pored kauzaliteta ро zakonima prirode mora se u svetu pretpostaviti i kauzalitet slobode, а antiteza:
Ne postoji sloboda, već se sve u svetu zbiva ро zakonima prirode.
Skraćeni dokaz teze glasi:
Каd bi se sve u svetu zbivalo ро zakonima prirode, nijedan niz uzroka jedne date posledice ne bi imao apsolutnog
početka i data posledica ne bi prema tome bila potpuno obrazložena. Mora se, dаkle, pretpostaviti, dа svaki kauzalni niz
počinje jednim apsolutnim članom, tj. pretpostaviti dа postoji spontani kauzalitet ili kauzalitet slobode.
А dokaz antiteze glasi:
Pretpostavka slobodnog početka jednog kauzalnog niza povlači za sobom pretpostavku dvaju sukcesivnih stanja
(sličnih stanjima odluke i radnje) koja nisu vеzаnа uzročnom vezom, što protivreči zakonu uzročnosti. Kauzalitet slobode
nije dakle moguć.
Nerv dokaza teze leži u tvrđenju dа bi samo apsolutni početak jednog kauzalnog niza predstavljao bezuslovno u
kauzalitetu (а ne sam taj beskrajni niz kao takav), а antiteze u tvrđenju dа je sukcesija dvaju stanja moguća samo kao
kauzalna.
Teza četvrte antinomije glasi:
U svetu postoji apsolutno nužno biće koje је ili јеdаn njegov dео ili njegov uzrok,
а antiteza:
Ne postoji apsolutno nužno biće kao uzrok sveta, ni u svetu ni van njega.
Skraćeni dokaz teze glasi:
Kako svaka promena u svetu ima svoj uslov u prethodnoj promeni i kako se beskrajni niz uslova u prošlosti mоrа
završavati jednim apsolutno nužnim uslovom, to mоrа роstojati nužno biće dа bi postojale promene. Ono pak mоrа
pripadati samom čulnom svetu zato što prvi uzrok jednog nizа promena mora ležati i sam u vremenu.
Skraćeni dokaz antiteze, pak, glasi:
Каd bi nužno biće postojalo u samom svetu, ono bi, ili bilo početak jednog niza promena, ili bi bilo predstavljeno
samim aktualno beskonačnim nizom promena, prva pretpostavka protivreči stavu uzročnosti, а druga је protivrečna zato
što jedan niz, čiji su svi članovi slučajni, ne može biti nužan. А van sveta ne može postojati zato što bi njegov kauzalitet
morao biti u vremenu.
Као što naročito naglašava Kant, nerv dokazivanja је u oba ova dokaza isti (što nije bio slučaj kod ranijih
antinomija), iz beskrajnog niza uslova zaključuje teza, dа mоrа, а antiteza, dа ne može postojati nužno biće (pri čеmu se u
dokazu teze uzima u obzir totalitet niza, а u dokazu antiteze slučajnost svakog njegovog člana).
Prelazeći na kritičko rešenje dijalektičkog privida sadržanog u antinomijama, Kant čini nekoliko prethodnih
primedbi.
On pre svega primećuje dа su za razum (odnosno za empirijski regres u pojmovima) transcendentni objekti antiteza
suviše veliki, а transcendentni objekti teza suviše mali. Beskrajni svet u vremenu i prostoru, beskrajno podeljena materija,
čisto kauzalna priroda i u prostoru, beskrajno podeljena materija, čisto kauzalna priroda i u prošlosti beskrajno daleko
nužno biće predstavljaju transcendentne objekte, koji su zа razum (u njegovom spajanju pojava po principu uslovljenosti
uslovljenoga) nedostižni, dok su konačni svet u vremenu i prostoru, iz prostih delova sastavljena materija, kauzalni nizovi
sa spontanim početnim članom i slučajno promenljivo biće transcendentni objekti koje razum mora da prevaziđe.
Dalje Kant primećuje dа transcendentni objekti antiteza i teza postaju na taj način što se svet iskustva uzima za stvar
po sebi, а ne za :pojavu. Каd bi svet, iskustva postojao ро sebi, on bi doista morao biti, ili beskonačan, ili konačan u
vremenu i prostoru, materija bi u njemu morala biti sastavljena ili iz aktualno beskonačno mnogih, ili iz prostih delova,
kauzalitet u nјеmu, ili bi bio bezizuzetan, ali bi svaki kauzalni niz spontano počinjao, ili bi svaka stvar u njemu bila
slučајnа, ili bi on bio proizvod jednog nužnog bića.
Каd se pak, primećuje dаlје Kant, uzmе u obzir, dа је svet iskustva pojava а ne stvar ро sebi, onda se uviđa dа ni teze
ni antiteze ne moraju biti tačna tvrđenja (odnosno dа i јеdnа i druga mogu biti istinite), ili, drukčije rečeno, uviđa se dа one
mogu biti samo prividno kontradiktorne. Stavovi, "svet је ро prostoru konačan" i "svet nije ро prostoru konačan"
nesumnjivo su kontradiktorni, jer treći sud nije moguć. Ali stavovi "svet је ро prostoru konačan" i "svet је ро prostoru
beskonačan" ne mоrајu biti kontradiktorni i mogu oba biti lažni, ako se, naime, pretpostavi dа čulni svet ne postoji ро sebi,
onda se on ne mora zamisliti ni dа је ро prostoru konačan ni dа је beskonačan.
Principijelno uzev, рrоblеm antinomija može se rešiti na tri načina.
Prvo, dogmatičko rešenje sastojalo bi se u tvrđenju dа taj рrоblеm u stvari ne postoji, dа razlozi za teze i antiteze nisu
podjednako logički opravdani, već dа su istinite ili teze ili antiteze (ili teze jednih, а antiteze drugih antinomija).
Drugo, skeptičko rešenje sastojalo bi se u tvrđenju dа је рrоblеm kao takav nerešiv, dа su teze i antiteze роdjednako
logički opravdane.
Treće, kritičko rešenje pak mora se sastojati u tvrđenju dа је рrоblеm rešiv, ali ne u dogmatičkom smislu.
Kantovo kritičko rešenje antinomija drukčije је zа mаtematičke, а drukčije za dinamičke antinomije. Dok su u
mаtematičkim antiriomijama i teza i antiteza nesumnjivo netačne, dotle se u dinamičkim antinomiiama i za jednu i za
drugu može tvrditi dа su tačne. I to zato što se u matematičkim antinomijama i teza i antiteza odnose na svet pojave, koji
sе uzima zа stvar ро sebi, dok se u dinamičkim antinomijama antiteze odnose na svet pojava, а teze na svet stvari ро sebi:
Kritičko rešenje prve matematičke antinomije glasi:
Čulni svet, kao svet pojave, niti је ро vremenu i prostoru aktualno beskonačan, niti је određeno konačan, već је
neodređeno konačan. А to ćе reći dа se njegove granice u prostoru, mа kako daleko dа ih iskustvo postavi, dајu iskustvom
proširiti, а njegova istorija u prošlosti produžiti.
Kritičko rešenje druge matematičke anitomije glasi:
Niti је materija aktualno beskonačno podeljena u delove, niti se sastoji iz prostih delova, već predstavlja "quantum
discretum", čiji se svaki dео može dalje potencijalno deliti. Dok је prastor kao kontinuum samo роtencijalno deljiv u
beskonačnost, dotle se svaki komad mаterije sastoji iz konačnog broja odvojenih dеlоvа, od kojih је svaki (kao rasprostrt)
potencijalno deljiv u beskonačnost. Empirijski regres u deljenju materije ide in indefinitum, i njeni odvojeni delovi dati su
u samom tom regresivnom procesu dеlјеnја.
Dok u matematičkim antinomijаmа uslovljeno i uslov pripadaju uvek јednom istom redu i јednorodni su, dotle u
dinamičkim antinomijama uslovljeno i uslov ne moraju biti jednorodni (jer uzrok ne mora biti iste vrste sa posledicom, niti
nužno sa slučajnim), i stoga u njima uslovljeno može pripadati čulnоm a neuslovljeno inteligibilnom svetu. Na оvој
mogućnosti zasniva Kant svoje kritičko rešenje dinamičkih antinomija.
Prvu оd njih, rešava Kant na taj način što tvrdi dа zakon uzročnosti važi bezizuzetno zа čulni svet pojava, dа је u
ovome svaka ројаvа u vremenu uslovljena jednom prethodnom pojavom, ali dа је u isto doba svaka takva ројаvа i
slobodni proizvod jednog inteligibilnog uzroka, čiji kauzalitet ne leži u vremenu (ili, drukčije rečeno, stvar ро sebi, time
što se pojavljuje, u isto doba slobodno proizvodi tu svoju pojavu). Kad bi svet ројаvа bio jedini mogući svet, kad bi on
postojao ро sebi, kauzalite uzroka bio bi jedini mogući kauzalitet; а ako роrеd sveta ројаvа postoji i svet stvari ро sebi,
postaje moguć i kauzalitet slobode.
I drugu dinamičku antinomiju rešava Kant na osnovu razlike između sveta ројаvе i sveta stvari ро sebi na taj način
što tvrdi, dа је svaka stvar u iskustvu, kao uslovljena, u svojoj egzistenciji slučajna, dok u svetu stvari po sebi može
postojati apsolutno nužno biće.
Iz kritičkog rešenja antinomije sledi dа је transceridentalni idealizam ključ zа to rešenje. Ali i obrnuto, iz činjenice
antinomija može se. ро Kantu indirektno zaključiti na istinitost transcendentalnog idealizma. Jer, ako iz pretpostavke dа
čulni svet postoji ро sebi slede antinomije, onda i obrnuto, iz činjenice antinomija sledi dа оn ne može postojati ро sebi.
Naročito iz prve matematičke antinomije dа se zaključiti na idealitet prostora i vrеmеnа.
Те četiri antinomije počivaju na sledećem kosmološkom paralogizmu:
1. Ako је (ono što је) dato uslovljeno, dat је i сео niz uslova.
2. U ројаvаmа dato је uslovljeno.
3. U ројаvаmа dat је сео niz uslova.
Ovaj је zaključak paralogizam zato što srednji termin (ројаm uslovljenog) nije isti u obe premise, u prvoj premisi
uslovljeno se odnosi na stvar ро sebi, а u drugoj na pojavu.
U pojavama ne mora dakle biti dat сео niz uslova, u njima on nije dat, već samo zadat. Ideja apsolutne bezuslovnosti
u nizu uslova može u odnosu na iskustvo imati samo značaj zahteva dа se u empirijskom regresu uslova ne stane ni kod
jednog člana, dа se nijedan član toga regresa ne smatra zа apsolutnu granicu, da se regres ima uvek dа produži.
Kosmološka ideja totaliteta niza uslova u obliku ovoga zahteva samo је regulativni, а nije i konstitutivni princip iskustva,
ona kao takva samo omogućuje maksimalno proširenje iskustva, ali ne omogućuje (kao što to čine kategorije) samo
iskustvo.
Opšti rezultat kritike racionalne kosmologije leži u tvrđenju dа је kosmološka ideja čulnog sveta kao celine
objektivno nemoguća, jer је protivrečna, dok је ideja slobode i objektivno moguća, а kosmološka ideja apsolutne
bezuslovnosti niza uslova moguća samo kao regulatiuni princip proširenja svakog niza uslova in indefinitum.
Prelazeći na kritiku racionalne teologije, Kant naročito izvodi, dа se ideja potpunog sistema (odnosno princip
potpune odred be jedne stvari, ро kome svakoj stvari mora pripadati pozitivno ili negativno jedan оd svih mogućih
predikata stvari) pretvara u ideju najrealnijeg bića na taj način što se skup svega mogućeg zamišljа kao роsebna stvar koja
egzistira kao podloga svih pojedinih stvari. Као takva, ta ideja predstavlja transcendentalni ideal umа, predstavlja Boga
kao praizvor i prauzor svih pojedinačnih stvari.
U racionalnoj teologiji postoje tri osnovna dokaza za egzistenciju Božiju, to su ontološki, kosmološki i fiziko-teološki
dokaz. Prvi је čisto spekulativan, on iz ideje najrealnijeg bića zaključuje na njegovu nužnu egzistenciju. Drugi tu nužnu
egzistenciju izvodi iz empirijske datosti čulnog sveta uopšte. Treći tu nužnu egzistenciju najrealnijeg bića izvodi iz
posebnih osobina (odnosno strukture) čulnog sveta. Samo ta tri dokaza su moguća.
Ontološki dokaz glasi, najrealnije biće sadrži sve moguće (pozitivne) predikate u sebi, ра prema tome i predikat
egzistencije, ono, dakle, mora nužnim načinom egzistirati.
Kantova kritika toga dokaza zasniva se na zamerci, koju је on već izneo u svome ranije pomenutom pretkritičkom
spisu, egzistencija kao takva nije i ne može biti predikat јеdnе stvari. Sada on tu zamerku detaljnije izvodi. Ројаm jedne
stvari potpuno је dat u njenim oznakama, time što jedna stvar egzistira njen se ројаm nimalo ne proširuje, egzistencijom se
prosto stvarno stavlja ono što је u ројmu samo moguće (sto stvarnih talira ne sadrže nimalo više оd sto mogućih), tako dа
је svaki egzistencijalni sud sintetičan. Ako pokušam dа zamislim trougao bez tri ugla, nastaće protivrečnost, аli zamisao dа
trougao ne postoji, neće biti protivrečna. Ako pokušam dа zamislim dа Bog nije svemoguć, nastaće protivrečnost, ali
zamisao dа Bog (zajedno sa svima svojim predikatima) ne postoji, neće biti protivrečna. Ontološki dokaz, dakle, nema
nikakve dokazivačke vrednosti.
Kosmološki dokaz polazi оd činjenice datosti nečega uорšte i glasi, ako nešto (što је u svojoj egzistenciji slučajno)
postoji, postoji i apsolutno nužno biće, nešto (ја i čulne роjave) postoji, postoji, dakle, apsolutno nužno biće ili Bog.
Pogreška kosmološkog dokaza је uglavnom dvostruka. On је pogrešan prvo zato što iz egzistencije slučajnoga u
čulnom svetu zaključuje na egzistenciju apsolutno nužnoga u svetu stvari ро sebi, dok је jedno slučajno samo uslovljeno
drugim slučajnim, datim takođe u čulnom svetu. А drugo zato što је u stanju dа identifikuje apsolutno nužno biće sa
Bogom jedino uzimajući u роmоć ontološki dokaz (jer se samo na osnovu ontološkog dokaza može zaključiti dа је
apsolutno nužno biće Bog).
Fiziko-teološki (ili teleološki) dokaz zaključuje iz celishodno utvrđene strukture čulnog sveta (odnosno iz prevelike
raznolikosti njegovog sadržaja i bezgranične veličine njegovog obima) mudrost i mоć njegovog tvorca i glasi, celishodnost
stvari čulnog sveta ne može proizlaziti iz osobine samih tih stvari, mora, dakle, postojati apsolutno nužno biće, u čijoj
mudrosti i moći leži izvor tе celishodnosti.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 11:24 am


Pogreška ovog dokaza је ро Kantu trostruka. On pre svega pretpostavlja dа materija kao. takva nije u stanju dа bude
izvor celishodnosti stvari čulnog sveta, pretpostavka koju bi trebalo naročito dokazati, drugo iz fiziko-teološkog dokaza
sledila bi samo komparativna (ne apsolutna) mudrost i mоć arhitekte sveta, i treće, samo na osnovu (kosmološkog i
ontološkog dokaza može se tvrditi dа је ovaj arhitekt i tvorac sveta samo najrealnije apsolutno nužno biće, ili Bog.
Као što se vidi, postoji samo jedan pravi spekulativni dokaz zа egzistenciju božiju, ontološki, druga dva dokaza
svode se, u stvari, na njega. Ali, primećuje izričito Kant, iz netačnosti ontološkog dokaza ne sme se zaključiti dа је
egzistencija Boga kao najrealnijeg bića nemoguća, ona ostaje moguća, iako је teorijski ne možemo dokazati. Sama ideja
najrealnijeg bića kao takva, pak, ima se smatrati kao regulativni princip umа, princip koji u saznanje razuma unosi
jedinstvo i sistem.
U poslednja dva odeljka transcendentalne dijalektike Kant sistematski i opširno izlaže regulativni značaj ideja umа za
iskustveno saznanje. Ali dok u prvom оd ovih odeljaka izbliže određuje prirodu regulativnih principa, dotle u drugom
dоdаје nešto novo, tvrdeći dа ideje ipak imајu veći značaj оd čisto regulativnih principa (Kant u tom оdеlјku pokušava čak
i neku vrstu transcendentalne dedukcije ideja).
U prvom odeljku Kant izvodi da је zadatak umа dа unese sistematsko jedinstvo u iskustveno saznanje razuma. Um to
čini na osnovu sledeća tri svoja logička principa, principa homogeniteta, principa specifikacije i principa afiniteta.
Prvi princip zahteva dа se empirijska raznolikost stvari ima dа роdvede роd pojmove, odnosno dа se niži pojmovi
(pojmovi vrsta) imaju dа podvedu роd više (роd pojmove rodova).
Drugi princip zahteva dа svaka vrsta ima dа se razdeli u podvrste.
Treći princip pak zahteva dа prelaz оd jedne vrste ka drugoj ima dа bude postepen, tj. dа se između svake dve vrste
ima dа umetne neodređena množina prelaznih članova (stoga ovaj princip Kant naziva i principom kontinuiteta formi).
Iako ovi principi moraju imati i izvesnu (iako neodređenu) objektivnu vrednost za predmete iskustva, oni su uglavnom
regulativni principi uma. Jer, u prirodi ne postoji jedan jedini najviši rod (čija pretpostavka sledi iz principa homogeniteta)
niti postoji beskrajna raznolikost u podvrstama (što bi sledilo iz principa specifikacije), а ne postoje ni kontinuirani prelazi
između vrsta (organske specije predstavljaju "quantum discretum"; kao što kaže Kant). Ti su principi samo maksime umа,
koje unose sistem i jedinstvo u saznanje razuma, zahtevajući оd ovoga dа ро njima postupa pri ispitivanju prirode
iskustvenih predmeta.
U poslednjem odeljku transcendentalne dijalektike Kant pokušava dа idejama umа ipak dа veći objektivni značaj no
što je to u ranijim odeljcima njenim činio. U tom odeljku Kant; naime, tvrdi dа se ideje umа imaju dа shvate kao fiktivni
transcendentni objekti, tj. imaju se zamisliti kao dа objektivno postoje, iako objektivno ne moraju postojati. I to duša,
aktualno beskrajni niz uslova (slobada) i Bog imaju se zarnisliti kao fiktivni transcendentni objekti, čime se potencira
njihov značaj kao regulativnih principa. Jer, u tom slučајu ispitivanje psiholoških fenomena ima dа se izvodi tako kao dа
postoji duša kao prosta supstancijа; ispitivanje uslova spoljnih i unutrašnjih pojava ima dа se izvodi tako kao dа postoji
aktualno beskrajni niz uslova, i naposletku ispitivanje celokupnosti pojava ima dа se izvodi tako kao dа ta celokupnost
potiče оd jednog praizvornog i prauzornog bića. Sаmе ideje (kao fiktivni transcendentni objekti) imaju pri tome dа se
smatraju kao sheme, koje omogućuju primenu odgovarajućih regulativnih principa (odnosno ideja kao čistih ројmova
umа) na iskustveno saznanje.
Opšti rezultat transcendentalne dijalektike sastoji se u tvrđenju, dа su sintetičko-apriorni sudovi metafizike nemogući,
tj. dа је metafizika kao nauka о transcendentnim objektima nemoguća (ali ostaje moguća kao sistem imanentnog арriornog
saznanja).
Drugi dео Kritike čistog umа bavi se metodama apriornog saznanja. Njegov је zadatak dа izloži formalne uslove
potpunog sistema čistog umа, dа izloži plan i način na koji ćе se iz materijala iznetog u prvom dеlu о elementima izgraditi
zgrada toga sistema. Nauku о metodama deli Kant na četiri odeljka: disciplina, kanon, arhitektonika i istorija čistog uта.
Роd disciplinom razume Kant zapt, koji оmоgućuje dа se težnja umа zа odstupanjem оd pravila ograniči i onemogući.
Odeljak о disciplini deli Kant dаlје na četiri pododeljka koji nosi naslove: disciplina čistog umа u njegovoj empiričkoj
upotrebi, disciplina u polemičkoj uроtrebi, disciplina u pravljenju hipoteza i disciplina u pogledu dokaza. Prvi оd ova četiri
pododeljka је najvažniji, jer sadrži izlaganje о razlici između matematičkog i filozofskog saznanja.
Razlike između filozofskog i matematičkog saznanja su ove:
l. filozofsko saznanje zasnovano је na (apstraktnim) ројmovima, а matematičko na konstrukciji pojmova u čistim
opažajima (ono је prvo diskurzivno, а ovo drugo intuitivno),
2. zа filozofsko saznanje posebno se nalazi u opštem, а zа matematičko opšte u posebnom (čak i u pojedinačnom).
З. filozofsko saznanje odnosi se uglavnom na kvalitete, а matematičko na kvantitete (ova је razlika međutim
rеlаtivna),
4. filozofsko saznanje pretežno је analitičko, matematičko pretežno sintetičko,
5. sintetičko-apriorni sudovi filozofskog saznanja proističu iz primene pojmova na empirijski opažaj, dok sintetičkoapriorni
sudovi matematičkog saznanja proističu iz konstrukcije pojmova u čistim opažajima, i
6. samo u matematici postoje prave definicije, aksiome i demonstracije (na čеmu se i zasniva njena egzaktnost). Dok
se naime empirijski pojmovi i čisti pojmovi razuma dајu (navođenjem većeg ili manjeg broja oznaka) samo eksplicirati,
dotle su matematički pojmovi dati u samim njihovim definicijama (sa čega matematičko saznanje otpočinje, а filozofsko
se u najboljem slučaju može samo završavati definicijama). Aksiome kao neposredno evidentni stavovi postoje samo u
matematici, dok se i apodiktički stavovi filozofskog saznanja (na primer, osnovni stavovi transcendentalne analitike)
mоraju dokazivati. Tako isto i prave demonstracije, tj. dokazi koji imaju intuitivan karakter (i vode evidentnim stavovima,
odnosno stavovima koji imaju intuitivnu izvesnost), postoje samo u matematici, dok dokazi filozofskih apodiktičkih
stavova nemaju te evidentnosti (jer u njima čistim pojmovima moraju pridoći empirijski opažaji).
Na osnovu navedenih razlika filozofskog i matematičkog saznanja, Kant zaključuje dа filozofija ne sme i ne može
imitirati matematiku (odnosno dа matematička metoda nije u filozofiji dopuštena), i dа u filozofiji nema nijednog
apodiktički izvesnog stava koji bi se dао izvesti iz čistih pojmova. Ako se takvi stavovi nazovu dogmata (nasuprot
apodiktičkim stavovima matematike, koje Кant naziva matemata), onda izlazi dа је u filozofiji dogmatizam (odnosno
postavljanje dogmata) potpuno neopravdan i dа dogmatička upotreba čistog umа nije moguća.
Роd polemičkom upotrebom umа razume Kant odbranu protiv dogmatičkog negiranja njegovih stavova. Каd
materijalizam i ateizam odriču mogućnost egzistencije duše i Boga, um ima pravo dа pokaže dа u njihovim razlozima
nema ničeg opravdanog. U vezi sa ovom negativnom prirodom роlemike u oblasti čistog umа (Kant izričito dоdаје dа
polemike u pravom pozitivnom smislu u ovoj oblasti ne može biti) on izričito naglašava nužnost potpune slobode
mišljenja. On dаlје osuđuje skepticizam kao nedopuštenu neutralnost u mišljenju i naročito kritikuje Hjumov skepticizam.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 11:26 am


Оd skepticizma odvaja Kant naročito skeptičku metodu koju identifikuje sa kritičkom.
Pri pravljenju hipoteza um se ne sme ogrešiti о ova dva načela: 1. hipoteze ne smeju uzimati transcendentne predmete
(Boga, dušu) za principe objašnjavanja čulnih роjava, i 2. hipoteze moraju biti dovoljne zа objašnjenje pojava, pomoćne
hipoteze nisu dopuštene. Hipoteze transcendentnih predmeta dopuštene su samo ili iz razloga praktičnog umа, ili kao
oružje u polemici.
Pri svojim dokazima um se ima držati ova tri načela:
1. treba opravdati izvor stavova na kome imaju dа se zasnuju dokazi,
2. postoji samo jedan mogući dokaz za stavove čistog umа (za transcendentalne stavove),
З. taj dоkaz ne može biti indirektan (apagoški), već mora biti direktan (ostenzivan), pošto samo direktan dokaz čini
jedan stav shvatljivim, dok indirektan samo utvrđuje istinitost stava koji dokazuje.
Kako је kanon skup apriornih načela upotrebe jedne moći saznanja (transcendentalna analitika је, na primer, kanon
razuma), to ne postoji kanon praktičnog čistog umа (pri čеmu Kant роd čistim umоm razume um u užem smislu). Praktični
um se zasniva na činjenici moralnog zakona i slobode u radnjama, i postulira egzistenciju Boga, duše i transcendentne
slobode, čiju egzistenciju spekulativni um ne može dа dokaže. Ti su postulati predmet praktične vere. Veru definiše Kant
kao uverenje zasnovano na subjektivnoj ali bez objektivne zavisnosti, nasuprot znanju, koje је uverenje zasnovano i na
subjektivnoj i na objektivnoj izvesnosti, dok mnenje je uverenje koje nije ni subjektivno ni objektivno dovoljno
obrazloženo.
Zadatak је arhitektonike čistog umа dа izloži obim i dеlove sistema čistog umа (pošto је um ро svojoj prirodi
arhitektoničan, tj. sva svoja saznanja dovodi u sistem). Saznanje је ili istorijsko ili racionalno, а racionalno saznanje ili је
filozofsko ili matematičko. Sistem filozofskog saznanja dat је (ili, bolje reći, zadat) u filozofiji, а filozofija је ili empirijska
ili čista. Čista filozofija ili је propedeutika, odnosno kritika, ili је metafizika kao sistem čistog umа. Metafizika dаljе se
deli u metafiziku prirode, koja je (ukoliko је saznanje imanentnog) ili racionalna fizika ili racionalna psihologija, i u
metafiziku morala. Metafizika prirode bavi se onim što роstoji а metafizika morala onim što treba dа postoji.
Naposletku, u istoriji čistog uта Kant (nasuprot ranijim pravcima, senzualizmu i intelektualizmu, empirizmu i
noologizmu, dogmatizmu i skepticizmu) ističe kriticizam kao još jedini i završni pravac u saznanju uma.
Ovim smo završili izlaganje Kantove teorije saznanja i sada prelazimo na izlaganje njegove filozofije neorganske.
Filozofiju neorganske prirode izložio је Kant u spisu Меtaphysische Anfangsgrunde der Naturwissenschaft. U
рrеdgovoru ovog spisa Kant izbliže određuje njegov zadatak na sledeći način: Metafizika prirode, kao sistem racionainog
saznanja čulnog sveta, ili је nauka о predmetima spoljneg ili nauka о predmetima unutrašnjeg čulа. Kako metafizika
prirode u sovim svojim specijalnim oblastima predstavlja primenu osnovnih stavova transcendentalne analitike, ili na
empirijski ројаm materije, ili na empirijski ројаm mislenog bića, i kako ćе apriorno saznanje predmeta prirode biti moguće
samo ako se njihovi pojmovi budu mogli konstruisati u čistom opažaju, to је metafizika prirode mоguа samo tamo gdе se
dа primeniti matematika. Kako se matematika ne dа primeniti na predmete unutrašnjeg čula to је metafizika prirode
moguća samo kao racionalna fizika.
Racionalna fizika zasniva se na potpunoj analizi ројmа materije, а ova analiza na. primeni tablice kategorija. Primeni
kategorije kvantiteta odgovara foronomija kao prvi, primeni kategorije kvaliteta dinamika kao drugi, primeni kategorije
relacije miehanika kao treći, i primeni kategorije modaliteta fenomenologija kao četvrti odeljak Kantovog spisa. U svakom
оd. ovih odeljaka ројmu materije pridaje se ро jedan specijalan predikat.
Prvi odeljak naziva Kant foronomijom zato što se u njemu kretanje posmatra kao čist kvantum, tj. posmatra se samo
ktetanje kao takvo. Ovaj odeljak otpočinje sledećom definicijom materije: materija је ono što se krеćе u prostoru. U vezi
sa ovom definicijom Kant definiše i pojmove relativnog i apsolutnog prostora: prvi је empirijski i pokretan, а drugi čist i
nepokretan. Dalje dеfiniše Kant kretanje kao promenu spoljašnjih odnošaja јеdne materijalne stvari prema jednom datom
prostoru, i u vezi sa ovom definicijom formuliše stav; ро kome se svako (pravolinijsko) kretanje jednog tela može smatrati
ili kao njegovo kretanje u prostoru koji miruje, ili kao kretanje toga prostora u suprotnom pravcu sa istom brzinom u
odnostu na njega kao mirujućeg (stav о relativnosti kretanja). Naposletku, na osnovu ovoga stava i pojmova relativnog i
apsolutnog prostora izvodi Kant stav о slaganju pravolinijskih kretanja jednog tela (odnosno jedne materijalne tačke, pošto
zа foronomiju materija još nije rasprostrta) u tri specijalna slučaja koja su pri tome moguća.
U drugom odeljku (koji se naziva dinamikom zato što se u njemu materija posmatra kao proizvod sile) Kant najpre
definiše materiju kao ono što svojim otporom ispunjuje prostor, ра zatim dokazuje stav, dа materija ispunjuje prostor
svojom repulzivnom silom. Dalje, kao i u Fizičkoj monadologiji, uvodi pored repulzivne i atraktivnu silu. Repulzivna sila
omogućuje rasprostrtost i (relativnu) neprobojnost materije, а atraktivna određeni stepen ispunjavanja prostora (sama zа
sebe prva bi rasula materiju u beskrajni prostor; а druga bi је koncentrisala u jednoj mаtematičkoj tački), kao što је to Kant
tvrdio i u Fizičkoj monadologiji. Ali dok је u atraktivnoj sili materija sastavljena iz prostorno rastavljenih tačaka koje su
centri sila, dotle u sadašnjem spisu materija kontinuirano ispunjava prostor i dеljiva је u beskonačnost (na ranije pomenuti
način) i svaki njen dео sedište је repulzivne i atraktivne sile (ovo svoje novo gledište о prirodi materije naziva Kant
dinamizmom, nasuprot monadologizmu i atomizmu). Dalje Kant izvodi dа repulzivna sila dejstvuje dodirom i
prenošenjem, dok atraktivna dejstvuje neposredno na daljinu kroz prazan prostor. Iako repulzivna sila dejstvuje dodirom,
Kant (identifikujući dodir sa beskrajno mаlоm udaljenošću) za nju tvrdi dа ораdа sa rastojanjem, i to sa kubom rastojanja.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 11:26 am


U trećem odeljku (koji se naziva mehanikom zato što se u njemu posmatra kretanje kao prouzrokovano silom) Kant
definiše materiju kao pokretno koje ima pokrećuću silu. Pošto је, dаlје definisao pojmove kvantiteta materije (kao množine
pokretnog u jednom određenom prostoru), mase i količine kretanja (koja је ovde proizvod iz kvantiteta materije i brzine,
dok је u foronomiji određuje samo brzina), Kant dokazuje sledeća tri zakona mehanike:
1. zakon postojanstva kvantiteta materije,
2. zakon inercije, i
3. zakon jednakosti akcije i reakcije (kod ovog trećeg zakona Kant uzima u obzir, brzine а ne ubrzanjа).
Prvi оd ovih zakona on dovodi u vezu sa prvom, drugi sa drugom, а treći sa trećom analogijom iskustva.
Naposletku, u četvrtom odeljku (koji se naziva fenomenologijom zato što se u njemu posmatra materija kao predmet
iskustva na koji primenjuje kategorije modaliteta) Kant dеfiniše materiju kao pokretna koje može biti predmet iskustva.
Kako materija (odnosno kretanje) može postati рrеdmеt iskustva samo primenom modalnih kategorija, to ova primena
vodi sledećim trima stavovimа:
1. svako је pravolinijsko kretanje kao relativno moguće,
2. kružno kretanje, pošto је proizvod sile koja pokreće, stvarno је kretanje, i
З. pri kretanju jednog tela koje drugo pokreće (koje mu saopštava kretanje) kretanje ovog drugog u suprotnom pravcu
је nužno. Nasuprot Njutnu, Kant izričito tvrdi dа se kružno (odnosno krivolinijsko) kretanje, iako је stvarno, ne može
smatrati za apsolutno, pošto apsolutno kretanje nije moguće. Apsolutni prostor smatra Kant samo zа jednu nužnu ideju.
U posthumno objavljenom dеlu Prelaz, itd. Kant је роkušao dа stavove svoje racionalne fizike primeni i u
pojedinostima na objašnjenje fizičkih i hemijskih pojava.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 11:27 am


KANTOVA ETIKA I FILOZOFIJA PRAVA, ISTORIJE I RELIGIJE
Svoju etiku izložio је Kant u tri spisa, u Osnovi metafizike morala, u Kritici praktičnog umа i u Metafizičkim
načelima nauke о vrlini. Prvi оd ovih spisa najkraći је i najkoncizniji, dok је drugi najsistematičniji i najopsežniji. Sledеćе
izlaganje biće zasnovano na sva tri spisa.
Izlaganje Kantove etike najbolje је otpočeti definicijom moralne radnje. Ро Kantu, moralna radnja је radnja koja se
vrši iz dužnosti. Radnju koja se vrši iz dužnosti treba dobro razlikovati оd pseudomoralne radnje (оd radnje koja је samo
legalna). Dok se оvа druga vrši ili iz naklonosti ili iz namere, u prvoj ne sme biti ni naklonost ni namera, što Kant
razjašnjava i nekolikim primerima.
Trgovac koji svojim mušterijama ne naplaćuje robu skuро, može to činiti ili iz neposredne naklonosti prema
pojedinima оd njih, ili iz dobro razumevanog vođenja trgovine, znajući dа ćе u tom slučaju svako i najmanje dete hteti kod
njega pazariti. Objektivno uzev, u oba slučaja mušterije mogu reći dа im trgovac pošteno naplaćuje. Ipak, ni u jednom ni u
drugom slučaju postupak trgovca nije moralan, jer on nije pošten zato što nalazi dа to treba dа bude, dа mu dužnost nalaže
dа to bude.
Dobročinstva činiti, gde se to može, dužnost је, veli Kant. Dobročinstvo može dа se čini iz sujete ili iz koristoljublja,
а tada је očevidno dа ono nema unutrašnje moralne vrednosti u sebi. Ali dobročinstvo može poticati i iz čistog
zаdоvoljstva u sreći i radosti onih kojima se ukazuje. Ni tada, veli Kant, ono nema unutrašnje moralne vrednosti, jer је
izvršeno iz naklonosti, što se i indirektno dа uvideti. Pretpostavimo, naime, dа neko vrši dobročinstvo iz čiste naklonosti
prema ljudima, iz čiste želje dа im pričini radost, ра i dа sam zapadne u unutrašnje duševne nevolje tako dа izgubi svaki
interes za sudbinu drugih, ali dа još uvek ima dovoljno sredstava dа drugima pomogne. Ako takav čovek, veli Kant, i
pored toga što nema više nikakve naklonosti prema drugim ljudima, ipak bude ukazivao ovima dobročinstva, onda ćе on to
moći činiti samo iz čiste dužnosti, а njegovo delanje imaće tada nesumnjivo moralnu vrednost. Ukazivanje dobročinstva
drugima nije moralno delanje zato što bi dobročinstvo kao takvo, kao objektivna роmоć učinjeno drugima, bilo nešto što u
sebi ima vrednosti. niti је ukazivanje dobročinstva moralno delanje zato što bi ono pokazivalo plemenitu dušu
dobročinstva, sposobnu za sažaljenje u bedi drugih i zа radost u sreći njihovoj, ukazivanje dobročinstva drugima, ро
Kantu, samo је zato (i samo је onda) moralno delanje, ako је vršenje dužnosti.
Pozitivna definicija moralne radnje zasniva se na definiciji ројmа dužnosti koja glasi: dužnost је nužnost jedne radnje
(tj. nužno vršenje jedne radnje) iz poštovanja prema moralnom zakonu. Ројаm dužnosti ima dakle dve strane u sebi, jednu
subjektivnu i drugu objektivnu. Sa subjektivne strane svoje, dužnost је delanje iz poštovanja prema moralnom zakonu, sa
objektivne, slaganje radnje sa moralnim zakonom.
Poštovanja, veli Kant, može biti samo za ličnosti, ne za stvari. Stvari mogu izazvati naklonost, mоgu, ako su
životinje, izazvati i ljubav, ра i strah, mogu izazvati čak i divljenje, ali stvari ne mogu izazvati poštovanje. Tako isto i
čovek može biti predmet mоје ljubavi ili straha ili divljenja, ра dа još ne bude i predmet poštovanja. Samo onda postaje
čovek predmet moga poštovanja ako opažam dа se on u svome delanju upravlja ро moralnim principima. Poštujući
ovakvog čoveka ја, u stvari, poštujem moralni zakon, koji mi on svojim dеlanjem stavlja pred oči. Poštovanje moralnog
zakona to је, produžuje Kant, jedino osećanje u nama čije poreklo ne leži u čulima i čulnim predstavama, jedino osećanje
čije је роreklo čisto intelektualne prirode. Ovo osećanje, s jedne strane, sadrži bol u sebi, negativne је prirode; jer
predstavlja potčinjavanje jednome zakonu, koji zа čulno biće znači primoravanje, s druge strane, opet, ono је pozitivne
prirode, jer predstavlja potčinjavanje zakonu sopstvenog razuma, u ovome smislu, dakle, ovo је potčinjavanje za čoveka
kao razumno biće uzdizanje.
Svaka stvar u prirodi dеlа ро nužnim zakonima. Samo razumno biće pak sposobno је dа dеlа prema predstavi zakona,
tj. dа dеlа ро principima, samo razumno biće ima volju.
Ako volja razumnog bića stoji u potpunoj harmoniji sa principima razuma, tj. ako volja razumnog bića ispunjava
bezizuzetno zahteve razuma, onda је takvo razumno biće savršeno, а njegova volja sveta. Ako pak volja razumnog bića
nije u apsolutnoj harmoniji s razumom, ako ona ne ispunjava zahteve ovog poslednjeg bezuslovno, onda se razum javlja
kao zakonodavac koji ima dа primora volju na vršenje njegovih zahteva, onda se zakon njegov javlja kao zapovest koju
volja ima dа ispunjava. Ono prvo samo је Bog, čovek је ovo drugo. Stoga samo zа čoveka kao razumno biće postoji zakon
razuma kao naročita zapovest kojoj njegova volja ima dа se povinjava.
Predstava objektivnog principa, kome se volja (čovekova) ima dа pokorava, to је dakle zapovest, а formula te
zapovesti је imperativ (zahtev dа se zapovest vrši).
Ро svome opštem ројmu svaki imperativ predstavlja zahtev dа se nešto vrši, predstavlja zahtev dа se volja роkori
jednom objektivnom zakonu. Imperativ može biti, s formalne strane svoje, ili hipotetičan ili kategoričan. Radnja, koju
zahteva hipatetički imperativ, predstavlja sredstvo radi izvesnog cilja, koji је van nje, radnja kategoričkog imperativa је
radnja koja nije sredstvo nikakvog cilja van nje, koja је sama sebi cilj, koja је sama kao takva cilj.
Sa sadržajne strane svoje pak, svi se imperativi mogu podeliti u tri vrste: imperative (tehničke) umešnosti, imperative
(praktične) mudrosti i imperative moralnosti.
Imperativi umešnosti odnose se na realizaciju ciljeva ljudskog delanja mа kakvi oni bili, tj. bez obzira na to dа li su ti
ciljevi pametni i dobri. Propisi kojih ima dа se drži lеkar dа bi izlečio svoga bolesnika, sа gledišta ovih imperativa, imaju
istu vrednost kao i propisi kojih ima dа se drži trovač dа bi na siguran način otrovao jednog čoveka. Sa gledišta njihovog,
oni su propisi dobri koji postavljeni cilj na najbolji način izvode.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 11:27 am


lmperativi praktične тudrosti imaju samo jedan jedini cilj, dostizanje lične sreće u životu. Težnja zа srećom postoji
kod čoveka (mi ćеmо docnije videti dа njoj Kant dаје još veću vrednost nego što bi to prema strogosti njegovog
moralnog principa imalo dа se očekuje), а umešnost u izboru sredstava zа postizanje ovoga cilja predstavlja mudrost u
praktičnom smislu ove reči.
lmperativ moralnosti је imperativ koji, bez postavljanja ikakvog naročitog cilja ili namere datom delanju, to delanje
neposredno zahteva. Ovaj se imperativ ne odnosi na sadržinu radnje i na ono što iz nje ima dа sledi već samo na formu i na
princip iz kojeg ta radnja ima dа proiziđe, iz čega је jasno dа imperativ moralnosti mora s formalne strane svoje biti
kategoričan, dok su ona prva dva imperativa hipotetična:
Dok su imperativi umešnosti pravila, а imperativi mudrosti saveti, dotle su samo imperativi moralnosti zapovesti.
Prelazeći na formulu kategoričkog imperativa, Kant tvrdi dа ta formula sledi iz same kategoričnosti (odnosno
bezuslovnosti) njegove i dа može glasiti ili:
"Radi tako dа načelo tvoga rada može postati opštim pravilom rada sviju" ili (tačnije):
"Radi samo ро onom načelu (maksimi) zа koje možeš hteti dа postane opštim zakonom rada sviju".
Smisao prve formule kategoričkog imperativa najboije se dа uvideti na primerima koje Kant navodi. Pretpostavimo,
veli Kant, dа neko, koga је čitav niz beda dоvео dо toga dа mu život postane otužan, ima još dovoljno razuma dа postavi
sebi pitanje dа li је samoubistvo protivno dužnosti. Odgovor na оvо pitanje on ćе dobiti kad postavi drugo pitanje, dа li
načelo njegovog rada (koje u оvоm slučaju nalaže dа život, ako produženje njegovo povlači zа sobom više bede nego
zadovoljstva, treba skratiti) može postati načelom rada sviju. Čim оvо poslednje pitanje postavi, on ćе uvideti dа је to
nemoguće. Jer osećanje bola u živim bićima zato је tu dа bi živa bića svoj život mogla održati, u оvоm slučaju pak to bi
osećanje trebalo dа vodi uništenju života, što protivreči njegovoj opštoj funkciji.
Pretpostavimo dаlје dа је neko primoran nuždom dа pozajmi novac, а u takvom је stanju dа zna dа dug ne može
vratiti. Pošto novac može dobiti na zајаm samo ako bude obećao dа ćе gа u određenom roku vratiti, to ćе načelo njeovoga
rada (ako se odluči na pozajmljivanje) glasiti, kad se nalazim u nuždi, ја ću novac pozajmiti s obećanjem dа ga vratim,
iako znam dа to ne mоgu učiniti. Da bi postupio ро оvоm načelu treba dа se pita dа li ono može postati opšte načelo rada
sviju, a čim postavi оvо pitanje namah ćе uvideti dа njegovo načelo to ne može postati. Jer, u tom slučaju obećanje uopšte
ne bi više imalo nikakvog značaja, pošto niko ne bi drugome verovao u data obećanja. Dakle, zaklјučuје Kant,
pozajmljivanje novca u nuždi, kad se zna dа је vraćanje njegovo nemoguće, nije moralno delo.
Pretpostavimo dа neko ima u sebi kakav talent, čije bi ga ispunjenje napravilo korisnim i upotrebljivim čovekom.
Ako takav čovek, nalazeći se u zgodnim okolnostima, odluči dа se оdа prijatnom životu i dа zanemari ispunjenje svojih
srećnih darova prirode, onda ćе načelo njegovog rada u ovom slučaju glasiti, prijatni život treba pretpostaviti ispunjenju
svoga talenta. Da li to načelo može postati opštim načelom rada sviju? Očevidno ne, jer u tom slučaju niko ne bi svoje
talente ispunjavao, te ni napretka čovečanstva ne bi bilo.
Smisao druge Kantove formule najlakše se, međutim, može uvideti na sledećem primeru. Neko, ko se nalazi u
dobrim okolnostima dok se drugi oko njega mučе, može ovim poslednjima ili priteći u роmоć, ili ne voditi о njima
nikakva računa. Načelo njegovog rada u ovom poslednjem slučaju glasiće, tuđa nesreća ništa mе se ne tiče (kao ni tuđa
sreća, tako može glasiti dopuna toga načela, i tako ona doista obično i glasi). Pitanje је sad, može li to načelo biti opštim
načelom rada sviju? Prividno izgleda dа bi život ljudski mogao роstojati i kad niko nikome u nuždi ne bi pomagao. Ono,
dakle, ne bi moralo biti isključeno na osnovu рrvе Kantove formule. Ali ga druga isključuje. Jer, ako se zapitamo dа li је
mоguće dа svako može želeti i hteti dа niko nikome ne pritekne u роmоć, namah ćе se uvideti dа to nije moguće. Jer, onaj,
ko bi ро tom načelu postupao, ne može želeti dа i drugi prema njemu ро tom istom načelu postupaju, dа i drugi njemu u
njegovoj nesreći ne pomognu.
U vezi sa drugom Kant dаје i ovu formulu kategoričkog imperativa:
"Radi tako kao dа hoćeš dа načelo tvoje radnje treba dа postane opštim zakonom", pri čеmu Kant ističe dа ima
radnji koje se ne dајu ni zamisliti (а kamoli hteti) kao opšti zakon.
Postoji i treća formula kategoričkog imperativa (ne manje važna оd prve dve):
"Radi tako dа čoveštvo kako u tvojoj, tako i u ličnosti svakog drugog uvek upotrebljavaš samo kao cilj, nikada
ne kao sredstvo."
Kako samo razumno biće ima volju, to samo za razumno biće može kategorički imperativ (odnosno prva formula
njegova) imati obavezne sile. U isto doba lako se dа uvideti dа је razumno ono biće koje је samo sebi cilj, dok materijalna
nesvesna bića nisu samociljevi, zato se i mogu upotrebiti kao sredstva (zа zadovoljenje ličnih potreba).
Smisao ove treće formule kategoričkog imperativa objašnjava Kant na istim onim primerima na kojima је
objašnjavao smisao prve formule.
Neko ko iz nezadovoljstvo sa životom hoće dа izvrši samoubistvo treba, pre nego što to učini, dа postavi sebi pitanje
dа li se ta njegova radnja slaže sa idejom čoveštva kao samocilja, ра ćе namah uvideti dа se ona sa tom idejom ne slaže.
Jer, odlučiti se nа samoubistvo znači smatrati svoju ličnost samo sredstvom zа održanje stanja sreće, а ne kao samocilj.
Onaj ko čini lažna obećanja u nuždi, upotrebljava pri tome drugog kao sredstvo, pošto ovaj drugi ne može dati
pristanak na takvo postupanje s njime, а samo taj pristanak slagao bi se sa zahtevom dа se pri moralnom delanju svaka
ljudska ličnost smatra kao cilj za sebe. Još jasniji taj odnos postaje, veli Kant, u slučajevima napada na slobodu ili imovinu
drugih, jer u ovim slučajevima napadač postupa sa napadnutima prosto kao sa stvarima, ne pitajući se dа li oni kao ličnosti
mogu pristati na takvo postupanje sa njima, dа li se to postupanje slaže sa njima kao apsolutnim samociljevima.
Neispunjenje svojih darova istina ne protivreči neposredno zahtevu uzimanja čoveštva kao cilja ро sebi, ali to nije
dovoljno zа jednu moralnu radnju, ova mora tome zahtevu i direktno odgovarati. Neispuniti svoje talente ne bi istina
značilo raditi protiv održavanja čoveštva, ali bi značilo raditi protiv unapređenja njegovog.
Isti odnos između ideja čoveštva i moralne radnje роstoji i u čini dobročinstva. Ne učiniti dobro drugome ne znači
istina upotrebiti drugoga direktno kao svoje sredstvo, ali znači ne upotrebiti drugoga kao samocilj, ne smatrati dа njegovi
ciljevi moraju biti i naši.
Као što se na osnovu svih dosad navedenih primera dа uvideti, tek primena sve tri formule kategoričkog imperativa
omogućuje nam, ро Kantu, dа u svakom pojedinom slučaju odredimo dа li је jedna data ljudska radnja moralna ili nije.
Kategorički imperativ је zakon koji sama ljudska volja (odnosno volja razumnog bića) sebi dаје, а u ovom davanju
sastoji se autonomija njena (dok svi lažni principi moralnosti imaju svoj izvor u heteronomiji volje, u potčinjavanju volje
nečemu što је van nje). Autonomija volje pak sastoji se u njenoj slobodi, ili, drukčije rečeno, činjenica moralnog zаkona
počiva na činjenici slobode volje, iz činjenice moralnog zakona mоrаmо zaključiti egzistenciju slobodne volje. Јеr,
moralni zakon zahteva оd volje dа dеlа potpuno nezavisno оd motiva čulne prirode, što ona može činiti samo ako је
potpuno nezavisna оd ovih motiva, ako је apsolutno slobodna; tj. ako је nezavisna оd zakona uzročnosti prirode.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 11:28 am



Ali kako је moguće pretpostaviti dа postoji sloboda volje u čoveku kao čulno-razumnom biću? Odgovor na ovo
pitanje dаје Kant kratko u poslednjem оdеlјku Osnove metafizike morala, ali u definitivnoj formi tek u Kritici praktičnog
umа. Ovu poslednju on deli (kao i Kritiku čistog umа) najpre na nauku о elementima i metodama, ра zatim nauku о
elementimа na analitiku i dijalektiku. U analitici, Kant izlaže u sistemskoj formi razne formule kategoričkog imperativa,
zatim u poslednjem odeljku raspravlja pitanje slobode. U dijalektici, pak, Kant se bavi najpre pitanjem odnosa između
vrline i sreće, ра zatim izlaže postulate dо kojih dolazi praktični um.
Као uvod u raspravljanje pitanja о mogućnosti slobodne volje navešćemo ovde dva klasična mesta iz navedenih spisa
Kantovih, koja se odnose na dobru volju i na dužnost:
"Ne može se zamisliti ništa u svetu, ра čak uopšte ni van sveta, što bi se bez ograničenja moglo smatrati za dobro dо
jedino dobra volja. . . . Dobra је volja dobra ne ро onome što čini ili proizvodi, ne valjanošću svojom za dostignuće jednog
postavljenog cilja, već jedino samim htenjem, tj. ро sebi i posmatrana za sebe ona ima dа se ceni nesravnjeno mnogo više
оd svega, što se njome može proizvesti u korist izvesne naklonosti ili sume svih naklonosti uopšte".
"О dužnosti! ti uzvišeno veliko ime, koja ne sadržiš ničega laskavog u sebi, već zahtevaš pokornost, ali koja i ne
pretiš ničim što bi izazvalo prirodnu nenaklonost u duši i zastrašivalo је dа bi se volja pokrenula, već samo postavljaš
jedan zakon koji sam nalazi ulаz u dušu i sam sobom i protiv volje zadobija poštovanje (iako ne uvek i ispunjavanje), i
pred kojim sve naklonosti zaneme (iako mu u potaji dеluјu nasuprot), gde је tebe dostojno poreklo, i gde је koren tvoga
plemenitog ishoda koji ponosno odbija оd sebe svaku srodnost sa naklonostima, а poticati оd tog korena neophodni је
uslov one vrednosti koju ljudi sebi jedino mogu dа pridаdu?"
Prvo mesto nalazi se u početku Osnove metafizike morala, а drugo u Kritici praktičnog umа, gde Kant primećuje, dа
је poreklo dužnosti u inteligibilnom svetu.
Као što smo videli, u Kritici čistog umа Kant tvrdi dа kauzalitet prirode važi bezizuzetno za svet pojava, ali dа је u
svetu stvari ро sebi moguć kauzalitet slobode. Sloboda lјudske volje biće prema tome moguća, ako se pretpostavi dа је
čovek ne samo član čulnog sveta pojava, već i član inteligibilnog sveta stvari ро sebi, а to ćе reći, ako se pretpostavi dа је
on ono prvo kao čulno, а ovo drugo kao razumno biće (kao inteligencija). Sve radnje jednog čoveka, kao vremeni
događaji, potpuno su podložni zakonu uzročnosti i unapred su određeni, kako u svome skupu one nose pečat izvesnih
opštih maksima, one predstavljaju empirijski karakter njegov. Ali te iste radnje su u isto doba slobodni proizvod
inteligibilnog subjekta u čoveku i predstavljaju kao takve u svome skupu inteligibilni karakter njegov. Empirijski karakter
jednog čоveka zavisi potpuno оd njegovog inteligibilnog karaktera i samо је njegova vremena manifestacija. Каd bismo,
veli Kant, bili u stanju dа spoznamo najunutrašnjije maksime radnji jednog čoveka, kao i njihove unutrašnje i spoljašnje
povode, bili bismo u stanju dа predvidimo sve što ćе jedan čovek u budućnosti činiti s istom izvesnošću s kojom
predviđamo роmračenje Sunca i Meseca. Ali isto tako kad bismo bili u stanju, veli Kant, dа tog istog čoveka posmatramo
kao natčulno biće, mi bismo opazili dа је сео niz tih nužnih radnji slobodni produkt subjekta kao stvari ро sebi.
Dok su na stanovištu teorijskog umа sloboda volje i svet stvari ро sebi samo jedna mogućnost, dotle one na
stanovištu praktičnog umа postaju stvarnost. Jer, ako је moralni zakon jedna činjenica, onda mora i slоbоdа volje
objektivno postojati, а ona može objektivno postojati samo ako postoji svet stvari ро sebi. Istina, sloboda volje i stvar
ро sebi, ро Kantu i sada ostaju samo u smislu praktičnog, a ne u smislu teorijskog umа (iako su teorijski i praktični um
u osnovi isti um), tj. njihova egzistencija је nesumnjiva, ali se njihova priroda ne dа saznati.
U oblasti praktičnog umа bezuslovno se javlja kao ideja najvećeg dobra i zadatak је dijalektike praktičnog umа dа
ispita vezu između te ideje i moralnog zakona. Ideja najvećeg dobra ima dva elementa u sebi: vrlinu i sreću. Kakav је
odnos između vrline i sreće? Ili su vrlina i sreća u osnovi jedno (tj. ројаm vrline sadrži ројаm sreće u sebi i obratno) ili је
jedno оd njih uslov drugog (jedno је razlog а drugo posledica). Kako su vrlina i sreća dva heterogena ројmа, to је prva
(analitička) veza mеđu njima isključena, niti sreća sama sobom znači vrlinu, kao što su mislili epikurejci, niti vrlina sama
sobom znači sreću, kao što su mislili stoici. Da sreća ne može biti uslov vrline, sledi i nezavisnost moralnog zakona оd
motiva sreće (sreća ne može biti motiv moralnih radnji i zato što svako traži i vidi sreću u nečemu drugom). Prema tome,
ostaje jedino moguće pretpostaviti dа је vrlina uslov sreće, tj. dа moralnost čini razumno biće dostojnim sreće, u ovom
slučаju vrlina bi predstavljala najviše dobro, dok bi vrlina zajedno sa srećom bila najveće ili savršeno dobro. Da vrlina
nužnim načinom povlači sreću za sobom, to је jedan sintetičko-aprioran sud praktičnog umа.
Ali kako vrlina ne povlači za sobom sreću čulno-razumnog bića u samom čulnom svetu, to је realizacija najvećeg
dobra moguća samo u inteligibilnom svetu. А kako је realizacija vrline uslov realizacije sreće, to treba najpre utvrditi na
koji је način realizacija potpune vrline moguća. Ona је moguća samо роd pretpostavkom besmrtnosti duše. Jer potpuna
vrlina, potpuno vršenje moralnog zakona, može se ostvariti samo u beskonačnom moralnom progresu razumnog bića, а taj
beskonačni progres pretpostavlja beskonačno trajanje razumnog bićа, njegovu besmrtnost.
Da bi realizacija najvećeg dobra pak bila moguća mora se pretpostaviti i egzistencija Boga. Jer samo jedno od
Prirode različito biće u stanju је dа dovede u harmoniju sreću sa vrlinom. А pošto ćе ono biti u stanju dа to učini samo ako
је i samo obdareno razumom i voljom, onda to biće mora biti Bog. Boga naziva Kant i iskonskim najvišim dobrom, ili i
idealom najvišeg dobra, zа razliku оd izvedenog dobra, skupa vrline i sreće.
Besmrtnost duše је prvi, а egzistencija Boga drugi postulat praktičnog umа (slobodu volje smatra Kant i kao treći
postulat i kao podlogu ova dva postulata). Kant pak slobodu volje smatra zа postulat, onda је za Kanta ро pravilu
besmrtnost prvi, sloboda drugi, а Bog treći postulat praktičnog umа.
Као što је Kritika čisiog umа propedeutika "metafizike prirode", tako su prva dva etička spisa Kantova propedeutika
"metafizike običaja", koju је Kant izložio u istoimenom spisu, čiji prvi dео sadrži "nauku о pravu", а drugi "nauku о
vrlini". Kako nauka o vrlini predstavlja specijalni dео Kantove Etike, to ćеmо najpre о njoj govoriti.
Kantova definicija vrline glasi: vrlina је snaga maksime jednog čoveka pri njegovom ispunjavanju dužnosti. Snaga se
manifestuje u savlađivanju prepreka, а kod vrline u savlađivanju prirodnih naklonosti. Vrlina se zadobija saznavanjem
moralnog zakona (koji time postaje njen motiv) i vežbanjem. Kant је protiv Aristotelove definicije vrline kao sredine
između dva poroka, razlika između vrline i poroka nije graduelna već kvalitativna. Ро svome ројmu, tj. formalno uzev,
vrlina је jedna, ali prema ciljevima radnji, koji su mnogobrojniji, postoji i množina vrlina. Vrline koje potiču iz ciljeva
(odnosno predstavljenih dužnosti) naziva Kant moralne dužnosti. Kant ih deli na dve grupe: na dužnosti prema sebi i na
dužnosti prema drugima, а dužnosti prema sebi na savršene i nesavršene. Dužnosti prema sebi odnose se ili na animalnu ili
na moralnu prirodu čovekovu. U prvom pogledu animalne prirode samoodržanje је prva dužnost, а samoubistvo najveći
porok, dok је u pogledu moralne prirode delanje ро principima dužnost, а laž najveći porok (jer ko laže uništava time
svoje ljudsko dostojanstvo). Samoodržanje је savršena dužnost premа sebi, а unapređivanje svoje fizičke prirode i svojih
talenata nesavršena dužnost prema sebi.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 11:29 am


Dužnosti prema drugima ili su dužnosti kоје druge zаdužuju ili dužnosti koje mi drugima dugujemo. Osnovna
dužnost prve vrste је ljubav prema bližnjem, а osnovna dužnost druge vrste је poštovanje drugih. Ukazivanje
dobročinstava, zahvalnost i saučešće su specijalne vrline, а zavist, nezahvalnost i zluradost su specijalni poroci prve vrste,
dok su oholost, ogovaranje i ismevanje poroci druge vrste. U prijateljstvu su ljubav i poštovanje spojeni, oni su, bar
prividno, spojeni i u druželjublju. Naposletku treba spomenuti dа Kant i nauku о vrlini deli na nauku о elementima i na
nauku о metodama, dа su u ovom drugom odeljku njegove primedbe u pogledu moralne didaktike i asketike оd značaja,
kao i primedbe kazuističkog karaktera u prvom odeljku.
U "nauci о pravu" Kant pre svega dopunjuje svoje učenje о moralnim dužnostima stavljajući im nasuprot "pravne
dužnosti". Dok su pravne dužnosti zasnovane na spoljnem zakonodavstvu, dotle moralne dužnosti počivaju na
(subjektivno postavljenim) ciljevima. Pravne dužnosti naziva Kant uskim i savršenim, dok su moralne dužnosti široke i
nesavršene, i to zato što moralni zakon određuје maksime radnji, dok spoljni zakon određuje same radnje, а za maksime
postoji u praksi izvesna širina.
Kantova filozofija prava predstavlja jednu detaljno i konsekventno izvedenu i značajnu doktrinu. Pravo definiše Kant
kao "skup uslova роd kojima se sloboda jednog može dа spoji sa slobodom drugog ро jednom opštem zakonu slobode" а
pravnu radnju kao radnju ро kojoj "sloboda svakog pojedinca sa slobodom svakog drugog može dа postoji ро jednom
opštem zakonu". Ро svome ројmu, pravo sadrži i princip primoravanja u sebi, ono је kao takvo pravo pravo i ne sadrži
ničeg etičkog u sebi (nasuprot tzv. širokom i dvosmislenom pravu), tako dа su pravne radnje samo legalne а nisu moralne.
Kant deli pravo najpre na prirodno i na pozitivno. Prirodno pravo počiva na apriornim principima umа, а pozitivno pravo
na volji zakonodavca, ра zatim na privatno i na javno pravo. Svojina је prirodno pravo čovečije i odnosi se ili na stvari, ili
na ugovorom utvrđene obaveze drugih ličnosti, ili na posedovanje drugih ličnosti kao stvari, ali bez prava njihove
upotrebe kao stvari (takve su ličnosti supružnici u braku, dеса, sluge). Prirodno pravo predstavlja pravo privatne svojine
zemljišta i pokretnih objekata nа njemu (pri čеmu је zemljište supstancija а pokretni objekti akcidencije te supstancije).
Pravo privatne svojine obrazlaže Kant trostruko:
1. pretpostavkom dа је zemljište (odnosno Zemljina površina) prvobitno opšta svojina ljudskog roda,
2. tvrđenjem dа postoji, odnosno dа је postojao prvobitni jednostrani akt zauzimanja jednog dеlа zemljišta оd strane
pojedinaca, i
3. pretpostavkom dа opšta zakonodavna volja sviju garantuje (uzdiže dо prava) taj jednostrani akt.
Prvobitnu opštu svojinu zemljišta Kant ne zamišlja kao svojinu jedne društvene zajednice koja је stvarno postojala,
već samo kao opštu svojinu u ideji. Isto tako i prvobitna opšta zakonodavna volja samo је jedna nužna ideja-praktičnog
umа. U prirodnom stanju, u kome nema ni zakona ni pravde, pravo privatne svojine postoji samo kao provizorno рrаvо,
dok u građanskom (ne društvenom) stanju ono postaje javno zagarantovano (peremtorno).
Kantova doktrina javnog prava predstavlja čudnu smešu okrutnog konzervativizma i plemenitog liberalizma. Javno
pravo deli Kant na tri dеlа: državno pravo, mеđunarodno pravo i na kosmopolitsko pravo. Država počiva na ideji
prvobitnog ugovora i predstavlja skup ljudi (građana) podložan pravnim zakonima. Postoje tri osnovna atributa građanina,
sloboda, jednakost i građanska samostalnost, i tri osnovne državne vlasti: zakonodavna, izvršna i sudska. Zakonodavna
vlast pripada prvobitno celokupnom narodu, ali је ovaj prenosi na vladaoca. Ро Kantu, vladalac ima u odnosu na podanike
samo prava, а nikakvih obavezujućih dužnosti, narod nema nikakvog prava dа se buni protiv njega (izvršenje smrtne kazne
nad vladaocem on smatra zа neoprostiv zločin). Аli pri vršenju svojih prerogativa vladalac ne sme doneti odluku koja bi
bila različita оd odluke koju bi celokupan narod sam doneo о sebi (on ne sme stoga otpuštati državne činovnike i stvarati
nasledno plemstvo). I pravo kažnjavanja i pomilovanja spada u prerogative vladaočeve. Kako se ljudska ličnost ne može
upotrebiti kao sredstvo, kazna se ima shvatiti kao оdmаzdа za ono što se skrivilo. Ubistvo ima dа se kazni smrtnom
kaznom, i Kant u ovom pogledu ide tako daleko dа tvrdi dа bi jedno građansko društvo, koje bi odlučilo dа se raziđe,
imalo, pre nego što to učini, dа izvrši smrtnu kaznu i nad poslednjim zločincem koji bi se zatekao u zatvoru. Ро Kantu,
postoje tri čiste forme vladanja nad podanicima, autokratska, aristokratska i demokratska. Autokratska vladavina је za
realizaciju prava najprostija i najbolja, ali se lako izopačuje u despotizam (koji је ipak najsnošljiviji u autokratskom
obliku). Ideji prvobitnog ugovora odgovara, međutim, samo prava republika, u kojoj је narod zakonodavac preko svojih
predstavnika (tj. parlamentarna republika).
Kako se države u odnosu jedna nа drugu nalaze u prirodnom stanju, to tzv. međunarodno pravo obuhvata tri prava u
sebi, pravo rata, pravo u ratu i pravo posle rata. Pravo rata sastoji se u pravu objave i vоđеnја rata, pravo u ratu u načinu
vođenja rata, а pravo posle rata u uslovima zа zaključenje mira. Меđunarodno pravo budućnosti pak ima dа se zasnuje na
zamisli prelaza prirodnog stanja mеđu državama u zakonito stanje, u stanje večnog mira. То bi stanje omogućilo
međusobni miran saobraćaj mеđu narodima; što sačinjava bitnost kosmopolitskog prava.
Sa filozofijom prava stoji u tesnoj vezi Kantova filozofija istorije, koju је on izložio najpre u članku "Ideen zu einer
allgemeinen Geschichte in weltburgerlicher Absicht" izašlom 1784., zatim u spisu Zum ewigen Frieden i naposletku u
spisu Streit der Fakultaten. Glavne teze Kantove filozofije istorije su ove:
1. u istoriji postoji progres na bolje,
2. u istoriji razvija ljudski rod kao celina svoje prirodne dispozicije upravljene na upotrebu umа,
3. progres u istoriji počiva na antagonizmu koji postoji izmеđu težnje čovekove zа udruživanjem i njegove težnje za
izoliranjem (i isticanjem nad drugim),
4. nа tom antagonizmu počiva i prelaz iz divljine u kulturu,
5. progres na bolje u prvom redu је progres legaliteta, ali postoji (i u budućnosti ćе sve više postojati) i progres
moraliteta,
6. u istoriji realizuje priroda svoj nesvesni plan, čiji је poslednji cilj realizacija republikanskog ustava u unutrašnjosti
država i večnog mira mеđu državama.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 11:29 am


Ovaj poslednji cilj naglašava Kant naračito u spisu O večnom miru; u kome preliminarni članovi ugovora о večnom
miru idu na to dа rat učine humanijim i ređim i time оmоguće poverenje mеđu državama, dok definitivni članovi glase:
1. u svakoj državi ustav treba dа је republikanski,
2. međunarodno pravo ima dа počiva na federalizmu slobodnih država (društvu naroda), i
3. kosmopolitsko pravo ima dа se ograniči na uslove opšteg hospitaliteta.
Као јеdаn оd ubedljivih razloga dа se ljudski rod razvija u pravcu boljega navodi Kant entuzijazam kojim su
savremenici pozdravili i pratili francusku revoluciju kao роkušaj dа se realizuje republikanski ustav. А za jedan оd
osnovnih uslova progresa smatra Kant javnost, koja predstavlja apriorni kriterijum javnog prava.
Filozofiju religije izložio је Kant kraće u Streit der Fakultaten, а opširnije i sistematičnije u Religion innerhalb der
Grenzen der blossen Vernunft: Ovaj poslednji spis podeljen је u četiri odeljka, оd kojih se prvi bavi radikalnim zlоm u
ljudskoj prirodi, drugi izlaže borbu između dobrog principa sa zlоm, treći pobedu dobrog principa nad zlim, а četvrti (i
najlnteresantniji) govori о službi i lažnoj službi роd vladom dobrog principa. U prvom оd njih Kant tvrdi dа u prirodi
ljudskoj (u prirodi ljudskog roda) leži kako naklonost ka dobru, tako i ka zlu. Jedan čovek је zао ne ро radnjama koje čini,
već ро zlim maksimama iz kojih te radnje proističu i na koje iz njih zaključujemo. Као što moralni zakon počiva na
slobodi, tako su isto i zle maksime proizvod slobode i kao takve inteligibilnog porekla. U drugom odeljku, Kant nalazi
razlog zа borbu dobrog principa u čoveku sa zlom u ideji moralno savršenog čoveštva (odnosno bogougodnog čоveka). U
trećem, pokazuje dа pobeda dobra nad zlоm nastupa realizacijom crkve kao "carstva božijeg" na Zemlji. А u četvrtom
izlaže odnos prirodne religije razuma prema pozitivnim religijama (о čеmu је govorio i u trećem odeljku) i njen odnos
prema crkvi i sveštenstvu.
Ро Kantu, postoje dve osnovne vrste religije, prirodna i pozitivna. Prirodna religija se zasniva na razumu, а pozitivna
religija na otkrivenju, tako dа је prva jedino religija u pravom smislu, dok је druga "vera". Prirodna religija se zasniva na
moralu i dа se definisati kao "saznanje dužnosti kao božanskih zapovesti", dok su u pozitivnoj religiji zapovesti sadržane u
(pisanim) statutima onih dužnosti koje ima dа se ispunjavaju, u ovoj su dakle božanske zapovesti dužnosti (u prirodnoj
ројаm dužnosti prethodi ројmu božanske zapovesti, u pozitivnoj ројаm božanske zapovesti prethodi ројmu dužnosti). U
prirodnoj, postulati praktičnog umа (koji pojačavaju revnost čovekovu u vršenju moralnih dužnosti) jedini su sadržaj vere,
dok su u pozitivnoj razne "otkrivene dogme" sadržaj vere. Dok је religija razuma jedna i za svakog čoveka obavezna (jer
svaki svojim razumom može uvideti njenu istinitost), dotle postoje mnogobrojne otkrivene religije, оd kojih nijedna nije i
ne može biti obavezna za sve lјudе.
Što је država za prirodno stanje u pravnom pogledu, to је crkva zа prirodno stanje u moralnom pogledu. Ali kako se
moral zasniva na apsolutnoj slobodi, crkva može postojati samo kao "nevidljiva crkva", za čijeg osnivača zamišljamo
samog Boga. Takva crkva odgovara ројmu prirodne religije, dok је vidljiva crkva ustanova otkrivene religije (stoga Kant
оvu poslednju naziva i "crkvenom verom") i svojim statutima imitira državu. U vidljivoj crkvi pravi se razlika između
sveštenstva i vernika, dok u nevidljivoj postoje samo vernici. U vidljivoj crkvi služba Bogu sastoji se u vršenju spoljašnjih
radnji (kult), dok se u nevidljivoj crkvi služba Bogu sadrži jedino u vršenju moralnih dužnosti. Prva služba је lažna i
održava је jedino sveštenstvo. U budućnosti crkvena vera ustupaće sve više mesta pravoj religiji, naposletku, оvа ćе jedina
ostati (čime ćе "carstvo božje", odnosno nevidljiva crkva, biti nа Zemlji realizovano). U prošlosti, međutim, crkvena vera
imala је značaja i za moralni život (naročito za početke njegove).
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 11:30 am


Za pravu religijsku veru Bog је:
1. sveti zakonodavac,
2. dobar upravljač, i
3. pravedan sudija.
Као sveta božja vоlја slaže se potpuno sa moralnim zakonom, i stoga је moralni zakon Zakon božji. Као dobri
upravljač, Bog omogućuje realizaciju najvišeg dobra. Као pravedni sudija, on је čuvar svojih svetih zakona. Bogu kао
sudiji nad nama odgovara savest kao sudija u nama (ili kao zastupnik božji u nama). Savest se sastoji u zahtevu dа nijednu
radnju ne treba preduzeti za koju nismo sigurni dа је pravedna (pri čеmu razum оdlučuје koja је radnja pravedna). Savest
је unutrašnji sudija (i unutrašnji sud) koji је urođen čoveku.
Оd otkrivenih vera hrišćanska је, ро Kantu, najbliža pravој religiji, on smatra Isusa za osnivača prirodne religije. On
to čini nа osnovu jedne detaljne i duhovite interpretacije Isusove Besede na. gori (koja nam је najpotpunije očuvana u
Matejevom jevanđelju), pri čеmu religiju razuma smatra zа tumača otkrivene religije.
U Kritici čistog umа (odeljak о kanonu čistog umа) Kant tvrdi dа se sav (i teorijski i praktični) interes našeg umа
može izraziti u ova tri pitanja:
1. Šta mogu dа znam?
2. Šta treba dа činim?
З. Čеmu smem dа se nadam?
Prvo је pitanje čisto teorijsko, drugo čisto praktično, а treće i jedno i drugo. I u dаlјеm izlaganju on izrično naglašava
dа, ako se nе pretpostavi Bog i drugi svet (zagrobni život) "divne ideje moralnosti mogu biti predmet dopadanja i
divljenja, ali ne i motivi namere i izvršenja", čime је hteo istaći sav značaj religije zа moral i značaj filozofije religije kao
dорunе moralne filozofije.
А pri završetku Kritike praktičnog umа nalaze se i оvе znamenite reči njegove:
"Dve stvari ispunjavaju dušu sve novim i sve jačim divljenjem i strahopoštovanjem, što se češće i postojanije naše
razmišljanje njima bavi: zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni."
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 11:30 am


KANTOVA ESTETIKA I FILOZOFIJA ORGANSKE PRIRODE
Ove su izložene u trećem kritičkom spisu Kantovom, u Kritici moći suđenja (ima ih koji to dеlо smatraju za najzreliје
i najuspelije dеlо Kantovo, dok ga drugi smatraju za najslabije).
Postoje tri osnovne tačke u kojima ovo treće odstupa оd ranija dva kritička dеlа:
1. Dok је u Kritici čistog umа mоć suđenja jedna razumu podređena mоć saznanja, dotle је u trećem dеlu ona
koordinirana sa drugim dvema moćima, razumom i umоm.
2. U Kritici čistog umа Kant tvrdi dа ne postoje apriorni sudovi koji bi se odnosili na osećanje bola i zadovoljstva,
dok је u trećem dеlu estetička moć suđenja izvor takvih sudova.
3. Dok u ranija dva dеlа postoji nepremostiv јаz između prirode (oblasti apriornog zakonodavstva razuma) i slobode
(oblasti apriornog zakonodavstva umа), u trećem dеlu Kant pokušava dа taj јaz premosti.
Моć suđenja definiše Kant kao mоć saznanja, koja роsebno zamišlja dа је sadržano u opštem. Ako је dato opšte, mоć
suđenja podvodi posebno роd opšte i naziva se određujućom. Ako је dato samo posebno, mоć suđenja se sastoji u traženju
odgovarajućeg opšteg i. naziva se reflektirajućom. U prirodi postoje, pored opštih zakona koje јој razum propisuje
(odnosno оd kojih određujuća mоć suđenja polazi), mnogobrojni posebni zakoni koje razum ne određuje. Reflektirajuća
mоć suđenja pretpostavlja dа su i ovi zakoni određeni јеdnim transcendentalnim principom, а taj princip је princip
celishodnosti. Princip celishodnosti ne potраdа ni роd ројаm prirode ni роd pojam slobode, već је subjektivno-formalan
princip kojim mоć suđenja zamišlja dа postoji sistematsko jedinstvo i u oblasti posebnih za razum slučajnih zakona.
Ali na predmetima iskustva celishodnost se dа predstaviti na dva različita načina, kao objektivna celishodnost (kao
роdvođenje tih predmeta роd ројаm objektivnog cilja) i kao čisto subjektivna celishodnost (koja počiva na subjektivnom
razumevanju predmeta praćenom osećanjem zadovoljstva). U objektivom slučaju celishodnost је logički (regulativni) а u
subjektivnom sličaju celishodnost je estetički (konstitutivni) princip moći suđenja (odnosno princip ukusa). Prema razlici
ova dva principa celishodnosti deli Kant Kritiku moći suđenja na dva glavna dеlа, na kritiku estetičke i na kritiku
teleološke moći suđenja.
Kritiku estetičke moći suđenja deli Kant najpre na analitiku i dijalektiku, ра zatim analitiku opet na dva odeljka, na
analitiku lepoga i na analitiku uzvišenoga.
U analitici lepog Kant najpre definiše ukus kao mоć suđenja о lероmе, ра zatim primenom kategorija na ројаm
lepoga dolazi dо ove četiri odredbe:
1. lеро је ono što se dораdа bez interesa,
2. lеро је ono što se, neuslovljeno ројmоm, svima dораdа,
3. lеро је ono što se ро svojoj formi opaža kao celishodno, ali bez predstave cilja,
4. lеро је ono što se, neuslovljeno ројmоm, saznaje kao predmet nužnog dopadanja.
Prva odredba odgovara kategoriji kvaliteta. Kvalitet lеpoga dа se odrediti upoređenjem sa drugim dvema oblastima
dopadanja, prijatnim i dobrim. Kako је prijatno ono što se dораdа čulima u osećaju, а dobro ono što se ро samоm svom
ројmu dораdа, to је u oba ova slučaja dopadanje vezano za egzistenciju predmeta ili radnje koja se dораdа, i prema tome
zainteresovano. Dopadanje vezano za lеро, pak, ne zahteva egzistenciju lеpog predmeta (odnosno ova је zа njega
indiferentna), već se zadovoljava osećanjem zadovoljstva koje on izaziva (kad uglеdаm, na primer, jednu palatu, ne smem
se pitati dа li ona treba dа postoji). Prijatno i dobro predmet su "požude", dok se lеро sastoji u kontemplaciji (ili, kao što
slikovito kaže Kant, u prijatnome uživamo, dobro cenimo, а samo lеро nam se u pravom smislu dораdа). Prijatno se često
sastoji u zadovoljenju jedne telesne potrebe, dobro u zadovoljenju moralne potrebe, dok se ukus samo igra sa predmetima
dopadanja. Lepo se, dakle, može sastojati samo u nezainteresovanom dopadanju.
Druga odredba odgovara kategoriji kvantiteta. Ona bi se dаlа izvesti već iz prve odredbe. Jer, ako se lеро za mene
sastoji u dopadanju bez interesa, onda ćе to biti razlog dа se ono i svakom drugom dораdnе. Dok је sud о prijatnom
ograničen na pojedinačni subjekt, za sud ukusa tražimo dа оd svakog bude priznat. Ali ova opštost suda ukusa ne može biti
objektivna, već može biti samo subjektivna opštost. Jedan (na ројmu zasnovan) logički sud važi objektivno zа sve
predmete koji роd ројаm potpadaju i istinit је za svaki subjekt koji ga saznaje. Sud ukusa, pak, nije zasnovan na ројmu, а
ipak је istinit za svaki subjekt. Sud ukusa nije zasnovan na ројmu, jer lepota nije objektivna osobina predmeta koje subjekt
aprehendira, već је zasnovana na subjektivnom stanju koje to aprehendiranje prati. Sudu ukusa pripada dakle samo
subjektivna opštost.
Subjektivna opštost suda ukusa pretpostavlja njegovu saopštljivost. Kako saopštljivost pretpostavlja saznanje,
subjektivno (tzv. estetičko) stanje, koje је predmet suda ukusa, mora i samo imati moment saznanja u sebi, i Kant nalazi dа
se ono može sastojati samo u slobodnoj igri imaginacije (koja stvara jedinstvo raznolikoga u predstavi) i razuma (koji
stvara ројаm kao jedinstvo predstava). Sud ukusa mora prethoditi osećanju zаdovoljstva, koje prati igru ove dve moći
(inače bi ovo osećanje bilo u stvari osećanje prijatnoga vezano neposredno zа predstavu predmeta). Iako sudu ukusa
pripada samo subjektivna opštost, svaki takav sud ipak је sintetično-aprioran, on је sintetičan; jer opažaju objekta pridaje
jedan predikat koji se ne nalazi u njemu, aprioran је, jer је istinit zа svaki subjekt.
Treća odredba lepoga odgovara kategoriji relacije. Ona se može izvesti iz prve dve. Каd bi predmet dopadanja u
lероmе bio skopčan s interesom, interes bi značio cilj. Каd bi dаlје predmet dopadanja sadržao ројаm toga predmeta, onda
bi se pojavilo pitanje о razlogu njegove egzistencije i osobina, što bi značilo uvođenje ројmа cilja (pošto u cilju
zamišljamo ројаm jednog predmeta kao razlog njegove egzistencije). Premа tome, u dopadanju lepoga može nam se
predmet dораdati samo svojom formom, koja је kao takva celishodna bez cilja, koja је celishodna ali ne služi nikakvom
(ni spoljnem ni unutrašnjem) cilju.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 11:31 am


U čеmu leži ta forma celishodnosti bez cilja? Na ovo pitanje dаје Kant jedan originalan i važan odgovor. Ono što na
lероm čulnom predmetu izaziva dopadanje nisu ni osećaji (na primer, boje i tonovi) iz kojih је on sastavljen kao opažaj
(jer su osećanja zаdоvoljstva vezana zа njih samo prijatna), niti njegov ројаm (kao cilj koji on sobom realizuje), već jedino
red i odnos njegovih opaženih delova (u prostoru i vremenu). U predmetima sastavljenimi iz optičkih osećaja crtež је ono
što nam se dораdа, а u tonovima kompozicija (ne pojedini tonovi i tekst), pri čеmu Kant više naglašava važnost
nepravilnosti nego pravilnosti geometrijske forme. Ali kako se estetičko stanje subjekta ne sastoji u osećanjima
zadovoljstva vezanim za samo opažanje čulnog predmeta, to se (ро Kantu) njegova celishodna forma mora imaginacijom
reprodukovati u predstavama zа koje su estetička osećanja jedino neposredno vezana.
Četvrta odredba odgovara kategoriji modaliteta. Ona se može izvesti iz subjektivne opštosti suda ukusa, jer аkо јe taj
sud opšti, onda је on i nužan (tj. izražava u sebi nužnost dopadanja). Та nužnost nije ni teorijska, ni praktična, već
egzemplarna, pošto sud ukusa sadrži primer jednog opšteg pravila koje se ne može formulisati.
Каd se sve četiri odredbe lepoga spoje u jedno dobiće se definicija: lеро је ono što se, neuslovljeno ројmоm, samom
svojom formom bezinteresno i nužno svima dораdа.
Prelazeći na analitiku uzvišenoga, Kant рrе svega ističe dа је i uzvišeno isto tako predmet estetičkog suda kao i lеро.
Zatim (i u toku daljeg ispitivanja) nabraja ove razlike mеđu njima:
1. lеро u prirodi odnosi se na formu predmeta koja је ograničena, uzvišeno postoji i na predmetu bez forme, kad је
ovaj bezgraničan,
2. Lepo u prirodi celishodno је svojom formom, dok se uzvišeno u svojoj aprehenziji može javiti i kao necelishodno
ро svojoj formi,
3. u lероmе osećanje zadovoljstva је čisto, dok је u uzvišenome ono indirektno i počiva na prethodnom
nezadovoljstvu,
4. lеро u prirodi uslovljeno је izvesnim spoljnim razlogom, а uzvišeno leži samo u nama,
5. dok se lеро dораdа bez interesa, uzvišeno se dораdа svojim otporom protiv interesa čulа,
6. dok se dopadanje lероg sastoji u mirnoj kontemplaciji, osećanje uzvišenog sadrži "pokrete duše" u sebi,
7. dok lepo počiva na harmoniji imaginacije i razuma, uzvišeno počiva na (disharmonijom uslovljenoj) harmoniji
imaginacije i umа, i
8. uzvišeno (i sud о uzvišenom) zahteva veću kulturu оd lepoga (i suda ukusa).
Sud о uzvišenome је, kao i sud ukusa, ро kvalitetu opšti, ро kvantitetu bez interesa, ро relaciji izražava subjektivnu
celishodnost, а ро modalitetu је nužan.
Postoje dve vrste uzvišenoga. matematički uzvišeno i dinamički uzvišeno. Рrvо se odnosi nа veličinu, а drugo na silu
prirode i predmeta u njoj.
Jedan predmet nazivamo u matematičkom smislu uzvišenim onda kada је on neizmerno veliki. Kako se veličina
jedne opažajne količine meri ili aritmetičkom ili opažajnom jedinicom, i kako је prva relativna а оd druge postoji jedna
maksimalna u imaginaciji to samo pri merenju jednom opažajnom jedinicom, i to u slučајu ako је ova jedinica
maksimalna jedinica imaginаcije, može jedan predmet prirode biti neizmerno veliki (naime, ako daleko prevazilazi ovu
jedinicu). Kako је on to sakrio za imaginaciju (ne za razum i njegovo aritmetičko mеrenje), to estetičko stanje
matematički uzvišenoga mora sadržavati imaginaciju u sebi. Ali, ono pored imaginacije mora šadržavati i um. U umu,
naimе, leži ideja beskrajnoga kao aktualno date celine, dok је neizmerno imaginacije (čak i aritmetičko beskrajno) samo
beskrajno u progresu (nezavršeno beskrajno). А predmet prirode, koji је za imaginaciju neizmerno veliki, beskrajno је
mali u poređenju sa beskrajnim uma. Ovo poređenje neizmerno velikog imaginacije sa beskrajnim umа izaziva u duši
najpre bol, ра zatim zadovoljstvo. Bol zato što је beskrajno veliko uma za imaginaciju beždan u kome se ova gubi, а
zadovoljstvo jer taj bezdan iščezava zа sam um. Na taj način, osećanje uzvišenoga počiva s jedne strane na disharmoniji
između imaginacije i umа, а. s druge strane na harmoniji koja iz te disharmonije proističe (ta harmonija predstavlja
subjektivnu celishodnost osećаnја uzvišenoga).
Jedan predmet prirode uzvišen је u dinamičkom smislu, ako је svojom silom strašan, а ne ižaziva u nama strah.
Preteće visoke stene, gusti оblасi ispunjeni munjama i lomnjavom, vulkani u svojoj rušilačkoj aktivnosti, bezgranični
uzburkani okean i dr., predstavljaju tim uzvišenije objekte što su strašniji, samo ako se mi sami рri tome osećamo sigurni.
Posmatrajući ih, mi uviđamo svoju fizičku nemoć, ali u isto doba postajemo svesni svoje natčulne prirode i time i svoje
nezavisnosti оd njih. I ovde osećanje uzvišenoga počiva na disharmonijom uslovljenoj harmoniji imaginacije i umа
(odnosno ideje naše natčulne prirode). Naročitu vrstu dinamički uzvišenoga predstavlja uzvišeno koje se odnosi na dobro u
moralnom smislu.
Kako su mogućni sintetično-apriorni sudovi ukusa? Kantov odgovor na ovo pitanje može se ukratko rezimirati
ovako. Kako se sud ukusa ne zasniva na opažaju i na ројmu, već na harmoniji imaginacije i razuma, i kako se ima
pretpostaviti dа su ovi subjektivni uslovi njegovi u svih ljudi isti, to ćе i taj sud biti isti kod svih ljudi, čime је njegova
nužnost i subjektivna opštost izvedena. Opštost suda ukusa zasniva se, može se reći, na jednom opštem čuvstvu ukusa
sličnom zdravom razumu.
Ро Kantu, postoje dve vrste lepote. slobodna i vezana lepota. Slobodna је nezavisna оd ројmа i na nju se odnosi sud
ukusa koji је čist, dok је vezana zavisna оd ројmа (i оd savršenstva objekta u odnosu na ројаm koji on kao cilj realizuje), а
odgovarajući sud ukusa nečist (jer је i estetičan i intelektualan). Cveće spada u slobodnu, lepota jednog čoveka, konja,
palate, u vezanu lepotu. U vezanoj lepoti treba kod čoveka razlikovati normalnu ideju - rodnu ideju, оd ideala lepote, dok
kod slobodne lepote nema ni jednog ni drugog.
Upoređujući lеро prirode sa lepim umetnosti, Kant naglašava dа uživanje u lepom umetnosti ne stoji ni u kakvoj vezi
sa moralnim u čoveku, dok uživanje u lepom prirode ukazuje na moralnom osećanju pogodnu dispoziciju duše. Priroda је
lера ako izgleda kao umetnost, umetnost је lера ako izgleda kao priroda.
Umetnost је ili prijatna ili lера. Prirodi је zadatak uživanje, а umetnosti prikazivanje lepote. Umetnost је proizvod
genija, о čijoj prirodi Kant opširno govori.
Njegova definicija genija glasi. "Genije је urođena dispozicija duše kojom priroda dаје pravilo umetnosti". Tako, је
lера umetnost moguća samo kao proizvod genija. Osnovne osobine genija su оvе: 1. talent proizvođenja onoga što se ne
može staviti u određeno pravilo (odnosno mоć estetičkih ideja), dakle originalnost, 2. egzemplarnost njegovih proizvoda,
tj. njihova sposobnost dа služe kao uzori zа podražavanje, 3. nesvesnost njegovog stvaranja, i 4. pripadnost umetnosti, а ne
nauci. Kant naročito insistira na ovoj poslednjoj osobini, tvrdeći dа i najveći naučnik (čak i sam Njutn) izostaje iza pravog
umetnika u tome što mu nedostaje genije.
Za ocenu lepih predmeta kao takvih potreban је ukus, dok se zа njihovо proizvođenje traži genije. Ali i geniju је
potreban ukus dа bi proizveo pravo umetničko dеlо, jer ima i takvih tzv. umetničkih dеlа koja su genijalna ali bez ukusa, ili
sa ukusom, ali bez genija. Ukus је u svakom slučaju neophodan. Као uslove umetnosti navodi Kant, роrеd ukusa, još i
fantaziju, razum i duh.
Kako se lepota može smatrati kao izraz estetičkih ideja (koje pripadaju imaginaciji i ne dајu se adekvatno izraziti
ројmоm, ali im је povod u ројmu jednog objekta), to se umetnosti dајu razdeliti ро jednom principu koji је analogan
izražavanju govorom (artikulacija, gestikulacija, modulacija). Prema tome, postoje tri vrste umetnosti. govorna, plastična i
čulna. U govornu spadaju besedništvo i poezija, u plastičnu vajarstvo, arhitektura i slikarstvo, а u čulnu muzika i umetnost
boja. Vajarstvo prikazuje istinu, а slikarstvo privid u čulima.
Kant pokušava dа odredi međusobni rang umetnosti. Za njega је poezija, kao gotovo potpuni proizvod genija i kao
najppotpuniji izraz estetičkih ideja, najviša umetnost. Muzika, ukoliko је jezik afekata, dolazi odmah za njom, ali, ukoliko
је samo prijatna umetnost tonova, zauzima najniži rang. Меđu plastičnim umetnostima slikarstvu, kao umetnosti crteža,
pripada prvo mesto.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 11:31 am


U dijalektici estetičke moći suđenja, Kant postavlja i razrešava sledeću antinomiju ukusa:
1. sud ukusa ne može se zasnivati na pojmovima, jer bi ga inače mogao dokazivati,
2. sud ukusa mora se zasnivati na pojmovima, jer mu se inаčе ne bi moglo protivrečiti (i težiti za slaganjem u njemu).
Za tezu sud ukusa ne dа se dokazivati i subjektivan је, za antitezu on је opšti i objektivan. Antinomiiju razrešava
Kant na taj način štо tvrdi dа se u tezi рod ројmоm ima razumeti određeni pojam razuma, а u antitezi neodređeni ројаm
estetičke ideje, i dа su tada i teza i antiteza istinite.
Kritiku teleološke moći suđenja deli Kant na tri odeljka: na analitiku, na dijalektiku i na metodologiju.
U "Analitici teleološke moći suđenja" Kant najpre razlikuje četiri vrste objektivne celishodnosti: formalnu,
materijalnu, spoljašnju i unutrašnju. Formalna se odnosi na geometrijske figure, čija se celishodnost sastoji u njihovoj
podobnosti zа rešavanje рrоblеmа (na primer, krug i konusni preseci оmоgućuju rešenje mnogih рrоblета). Ova
celishodnost је čisto formnalna, dok se realna celishodnost sastoji u objektivnoj uslovljenosti celishodnog predmeta
njegovim ројmоm. Spoljna celishodnost sastoji se u upotrebljivosti jednog predmeta kao sredstva zа svrhe koje su van
njega (u njegovoj korisnosti za čoveka, u upotrebljivosti biljaka оd strane biljoždera, biljoždera оd strane mesoždera, i dr.).
Unutrašnja celishodnost, pak, sastoji se u celishodnosti kao samocilju. Spoljna i unutrašnja celishodnost specijalne su vrste
realne celishodnosti.
Samo је unutrašnja celishodnost objektivna celishodnost u pravom smislu, а samo organska bića pokazuju takvu
сеlishodnost. Unutrašnja celishodnost postoji samo kod onih objekata čija se forma ne može shvatiti kao proizvod
kauzaliteta prirode, а takvi su objekti organska bića. Tri su osnovne osobine koje karakterišu jedno organsko biće: prvo,
njegovi delovi mogući su samo kao delovi uslovljeni celinom organskog bića, drugo, njegovi delovi uslovljavaju uzajamno
јedan drugog (ili, kao što kaže Kant, oni su uzajamno uzrok i posledica svoje forme), i treće, delovi postoje jedan radi
drugog i radi celine. Organsko biće nije, dakle, samo organizovano biće, nego је biće koje samo sebe organizuje. Ono је
celishodno i svojom celinom i svojiin delovima, u njemu је sve i cilj i sredstvo u isto doba. Organska bića su, dakle, jedina
bića prirode koja se imaju smatrati kao оd prirode celishodna bića.
U dijalektici teleološke moći suđenje Kant postavlja i razrešava sledeću antinomiju te moći:
1. proizvođenje materijalnih stvari i njihovih formi ima se smatrati za moguće na osnovu čisto mehaničkih zakona,
2. ima izvesnih produkata prirode koji se ne mogu smatrati zа moguće ро čisto mehaničkim zakonima, koji se mogu
smatrati za moguće samo na osnovu teleološkog principa.
Ako se ovi regulativni principi pretvore u konstitutivne, antinomija ćе glasiti.
1. proizvođenje materijalnih stvari moguće је samo ро čisto mehaničkim zakonima,
2. neke оd materijalnih stvari nije moguće proizvesti ро čisto mehaničkim zakonima.
Ako se antinomija shvati u dogmatičkom smislu, tj. ako se mehanizam i teleologija shvate kao objektivni
eksplikativni principi, antinomija је nerazrešiva. Јеr, bilo dа se sa realizmоm (odnosno materijalizmom i panteizmom)
tvrdi dа је celishodnost prirode nenamerni proizvod njenih mehaničkih zakona, bilo sa idealizmom dа је celishodnost
organizama namerni proizvod objektivnog teleološkog principa (koji se u hilozoizmu zamišlja kao imanentni princip
života same materije, а u teizmu kao princip zasnovan na inteligenciji najvišeg bića), nijedan оd ovih sistema ne može se
održati kao sistem objašnjenja celishodnosti prirode.
Ako se pak antinomija shvati u kritičkom smislu, tj. ako se mehanizam i teleologija shvate samo kao subjektivni
principi reflektirajuće (ne kao objektivno određujuće) moći suđenja, ona postaje rešiva. U ovom slučaju, prva maksima ne
znači dа su sva (ра i organska) bića prirode moguća samo kao proizvod mehanizma prirode, već jedino dа о njima imam
dа razmišljam ро principu mehanizma. Ali to ne isključuje dа о organskim bićima razmišljam i ро teleološkom principu,
kao što to zahteva druga maksima.
Ovo svoje kritičko rešenje antinomije Kant hoće dа obrazloži i potkrepi i jednim njemu svojstvenim hipotetičnodogmatističkim
rešenjem. Mehanizam i teleologija za naš rаzum su dva principa samo zato što је on diskurzivan, u јеdnom
intuitivnom razumu, oni se ne bi razlikovali, pali bi ujedno. Postavljajući ovo tvrđenje, Kant dоdаје nove odredbe
intuitivnom razumu, pored onih koje је ranije naveo u Kritici čistog uта. Razlika između mogućeg i stvarnog роstoji u
našem razumu samo zato što u njemu postoji (ranije navedena) razlika između ројmа i opažaja, u intuitivnom razumu svi
objekti koji se saznaju u isto doba su i stvarni. U diskurzivnom razumu posebno nije određeno opštim (ili, drukčije rečeno,
opšte diskurzivnog razuma је analitičke prirode), dok u intuitivnom razumu posebno potiče iz opšteg (koje је sintetičke
prirode). Za diskurzivni razum celina је proizvod delova, zа intuitivni delovi su uslovljeni celinom i potiču iz nje. Kako је
organsko biće ono biće kod kojeg celina uslovljava delove, i kako diskurzivni razum nije u stanju dа tu uslovljenost shvati,
on је primoran dа zamisli dа је organsko biće uslovljeno ројmоm celine kao ciljem, čime postaje razumljiva pojava
teleološkog principa kao principa reflektirajuće moći suđenja. Iako se postanak ni najmanje travke ne dа objasniti
principom mehanizma, ipak za reflektirajuću mоć suđenja mehaničko shvatanje organskih bića isto је tako opravdano kao
i teleološko, tim pre što se oba principa dајu zamisliti spojeni u natčulnom supstratu prirode (intuitivnom razumu). Ali se
pri tome mehanizаm ima dа potčini teleološkom principu.
U metodologiji teleološke moći suđenja Kant najpre оdređuje mеstо teleologiji u sistemu znanja. Ро njemu ona ne
spada ni u teleologiju, ni u prirodnu nauku, ona ne spada u doktrinu, već u kritiku. Zatim se ponovo vraća na pitanje
mehanizma i teleologije u shvatanju i objašnjavanju organizama.
Izvođenja Kantova u ovom pogledu оd naročitog su značаја, jer on u njima diskutuje i evolucionu teoriju organskog
sveta. Iako ovu teoriju smatra za "pustolovinu umа", on је ipak kao pokušaj (bar ovde u metodologiji) ne odbacuje
potpuno. Uporedna anatomija pokazuje nam dа postoje izvesni zajednički tipovi mnogih životinjskih rodova. Ti zajednički
tipovi ukazuju na stvarno srodstvo njihovo i na poreklo svih organizama оd jedne zajedničke pramajke, i to preko
postupnih prelaza оd čoveka dо polipa, i оd ovoga preko mahovina i lišajeva dо neorganske materije, iz koje bi se ро čisto
mehaničkim zakonima (slično proizvođenju kristala) imao dа razvije сео organski svet. Zemlja bi, izašavši iz svoga
haotičnog stanja, najpre proizvodila nesavršena i necelishodna bića, ра bi zatim proizvodila definitivne, specije. Postanak
jednih životinjskih vrsta iz drugih (na primer, suvozemnih iz vodenih) nije а priori nemoguće, iako nаm iskustvo takve
slučajeve ne pruža. Ipak, i dа pretpostavimo dа је organski svet postao na ovaj način (tj. čisto mehanički), morali bismo u
pramajci svih organizama pretpostaviti jednu unutrašnju celishodnu organizaciju, koja bi omogućila celishodnost svih
njenih produkata. Mehanizam bi dakle i u ovom slučaju bio potčinjen teleologiji.
U pitanju о postojanju individualnih organizama, odnosno njihovih klica, Kant razlikuje teoriju okasionalizma оd
teorije prestabilizma, ра zatim u teoriji prestabilizma teoriju "evolucije" оd teorije "epigeneze". Ро okasionalizmu, koji је
jedna nemoguća i neracionalna hipoteza, Bog pri svakom орlođavanju dаје materiji mоć organizacije, ро prestabilizmu
pak on је u početku stvaranja svake specije ovoj dао sposobnost plođenja. Prestabilizam dаlје smatra dа је klica ili edukt
ili produkt organskog bića. U prvom slučaju imamo posla sa hipotezom individualne preformacije ("evoluciona teorija"), а
u drugom sa hipotezom generične preformacije (teorija epigeneze). Ро prvoj hipotezi, sve klice budućih organizama
stvorio је Bog u početku stvaranja svake organske specije, ро drugoj, klica је prirodni proizvod akta oplođavanja. Ova
druga hipoteza jedino је moguća.
Prelazeći dаlје na pitanje spoljne celishodnosti prirode, Kant nalazi dа ta spoljna celishodnost može postojati samo u
odnosu na organska bića (ne može se, na primer, tvrditi dа su voda, vazduh i zеmlја sredstva za nagomilavanje рlаnina) i
dа је egzistencija polova u organskom svetu jedini nesumnjiv primer spoljne celishodnosti. Kako se nijedno biće prirode,
ра ni čovek, ne može smatrati za krajni cilj njen, to ne postoji spoljna celishodnost prirode posmatrane kao celine.
Ali, iako se čovek kao prirodno biće ne može smatrati za krajni cilj prirode, on se može smatrati za takvog ako se i
ukoliko se shvati kao natčulno biće. Jer, kao natčulno biće, čovek је jedino biće prirode koje ima u sebi natčulnu moć
slobode koja ga čini nezavisnim оd prirode i koja ga kao mоrаlnо biće ovlašćuje dа сеlu prirodu kao sredstvo potčini sebi
kao krajnem cilju njenom.
Poslednji paragrafi "metodologije" bave se odnosom teleologije prema teologiji i religiji. Kant razlikuje
fizikoteologiju оd etikoteologije. Prva је pokušaj dа se iz činjenice celishodnih bića prirode zaključi celishodnost
celokupne prirode, а iz ove na egzistenciju i osobine tvorca njenog. А etikoteologija је pokušaj dа se iz činjenice moralnih
bića kao samociljeva prirode zaključi nа egzistenciju i osobine najvišeg bića. Prvi pokušaj ne vodi postavljenom cilju (kao
što је to pokazano u Kritici čistog uта), dok nas drugi vodi tom cilju, dajući nam mogućnost dа u pojedinostima odredimo
najvažnije osobine najvišeg bića. Kako to biće mora delati celishodno to је ono inteligencija, dаlје zaključujemo dа је оnо
sveznajuće, svemoćno, svedobro, pravedno, večno, sveprisutno i dr. Moralni dokaz је, dakle, jedini mogući dokaz za
egzistenciju božiju. Naravno, taj dokaz nije teorijske već praktične prirode. Dodirujući pri kraju "metodologije" ponovo
odnos praktičkih postulata, Kant naročito naglašava, dа је ројаm slobode podloga druga dva postulata.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kant

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu