Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Kič kaže: "Voli me!" -Odgovaram:

taj Ned Maj 30, 2010 2:19 am
"Ne mogu. Neću. Ti si laž..."

Sociolog Abraham A. Mol kaže u svojoj knjizi "Psihologija kiča - umetnost sreće" da se kič definiše kroz pet principa: osrednjost, neadekvatnost, nagomilavanje, sinestezija (istovremeni estetski doživljaj pomoću više čula), i udobnost. Tako se kič delo odlikuje ponavljanjem, gomilanjem i preteranom teatralnošću, stvarajući stereotipe koji odgovaraju brzom zadovoljavanju popularnih potreba.

Veza između psihologije i umetnosti odnosno umetničkog izražavanja je takoreći neraskidiva. Umetnik projektuje svoje psihološko biće putem umetničkog medija a stvoreno delo je proizvod takve projekcije.
Kao stvaralački proces, umetnost je i sama duboko psihološki proces.

Dva osnovna načina razumevanja kiča su sa stanovišta merila institucija, akademije i kulture, po kojima je kič zabluda ukusa, i sa stanovišta recepcije, po kojem je kič umetnost sreće – po pomenutom francuskome teoretičaru. Dva pristupa su radikalno razdvojena, a nijedan više ne sledi mislenu shemu nemačke avangarde sa kraja 19. i početka 20. veka...

Svetlana Slapšak: "Kič", Peščanik.net, 11.4.2009., izvodi: "Kič je pre svega obilje stvari, hiperprodukcija objekata, ali i ideja i mentaliteta kojima odgovara, i koje istovremeno oblikuje. Termin potiče iz nemačkoga kulturnoga konteksta, i to iz Minhena i borbe za prostor u zvaničnoj kulturi. Terminom su avangardni umetnici označavali službenu, zvaničnu, akademiziranu umetnost, a apstraktni umetnici su kao kič određivali svu “predmetnu” umetnost. Posle kratke i burne istorije u ratovima nemačke umetničke kritike, reč je prihvaćena u većini evropskih i u mnogim jezicima sveta kao nešto sasvim drugo – kao populistička i popularna umetnost, ponekad čak i naivna, odnosno spontana umetnost, koja se više ne vraća svojim avangardnim istorijskim izvorima. Termin je postao tako upotrebljiv u istoriji književnosti i umetnosti da danas više ne pokriva nijedan pojedinačni slučaj, već oznaćava ogromno područje produkcije koja se prepoznaje, ali se veoma teško definiše..."

Zaista, kako se prepoznaje kič?

On u suštini pretenduje da bude maksimalno razumljiv i u tome on ide toliko daleko da skoro potpuno demobiliše svaku našu aktivnost u procesu kulturološkog i umjetničkog doživljavanja. Običnom posmatraču „ušteđuje napor“, obezbjeđuje mu kraći put do zadovoljstva. Kič delo je tako programirano da za posmatrača bude lakše shvatljivo i „zanimljivo“. Na žalost, mnogi umetnici prilagođavaju stil svoga rada posmatraču ili čak kupcu i time izneveravaju i sebe i svoj poziv i zapravo dezertiraju, iskoračuju iz domena umetničkog. Sastavni deo kiča su neiskrenost, imitacija, nedostatak ljubavi prema onome što se stvara i odsustvo poštovanja prema umetničkom stvaralaštvu.

REKLI SU O KIČU:
"Kič je parodija katarze" - Teodore Adorno; smatrao je da kič suštinski od umetnosti razlikuje to što on ne izaziva dominantu strukturu moći ni na koji način, te da je kič ideološki surogat koji je strukturisan specifičnim klasnim interesima.

"Kič želi da bude voljen" - Dženifer Robinson; to je delo koje cilja na opštu prihvaćenost.

"Kič i propaganda su u srodstvu" - Milan Kundera; govorio je o tome kako kič iz svog poliranog izraza isključuje sve ono što nije poželjno i privlačno, te da na promišljen i normativan način teži opštoj prihvaćenosti, kao roba široke potrošnje. Rekao je:
"Kič nateruje dve brze suze na oči: prva suza kaže ''kako je lepo videti dečicu kako trčkaraju po travi'', a druga suza domišlja ''kako je lepo biti dirnut, zajedno sa čitavim čovečanstvom, prizorom dečice koja trčkaraju po travi'' - e ta druga suza je ono što kič čini kičom. Kič je estetski ideal svih političkih partija..."

"Kič je parazit koji živi na emocijama koje podražava" - Tomas Kulka; kič prikazuje predmete i teme koje obezbeđuju visoki napon konfekcijskim emocijama. Kič teme se identifikuju (razumeju) instantno i lako. Kič se ne bavi suštinskim obogaćivanjem naših asocijacija u odnosu na temu.

"Kič ne samo da ne traži promišljanje na temu koju prikazuje, on ga čak ne dozvoljava" - Ketlin M. Higins; kič nam servira dorečenu priču sa sve poukom, pouzdajući se u pobuđivanje jednostavnih emocija. Kao saharin, slatki kič se oslanja na nesporni sistem uverenja na koji se ne poziva otvoreno; na skoro infantilne predstave o idealnom poretku stvari, na bajkovite želje kojih su se posmatrači prinudno, nevoljno i neiskreno odrekli odrastajući bez pravog sazrevanja u duhu. Kič se hrani kulturnim arhetipima, čija moć leži u dubini u koju su pohranjeni i našoj utopijskoj čežnji.

Kič u zrelom duhu izaziva nelagodu upravo tim uvredljivim manirom da univerzalne arhetipske vrednosti stavlja u niži kontekst; kada gledamo pretenciozno kič delo osećamo se pomalo kao kada nam se samouvereno udvara neko ko nas ne privlači. Svest registruje da putem percepcije ovakvog dela ne doživljavamo ono što što delo sugeriše, čak zahteva.

"S vremena na vreme ne odolim komadu masnog pečenja, parčetu čokoladne torte, pa i ponekoj vrištećoj kičerici"... ovo što je izrekla jedna naša umetnica implicira, tačno, da odolevanje kiču ponekad iziskuje napor, kao i to da su potrebni slojevi obrazovanja, iskustva koji razvijaju ukus - kako se na kič ne bi naselo.
Kiča je oduvek bilo, i do sada mu je ljudski duh odoleo, kič dela nisu preživljavala proveru vremena. Ono što danas zabrinjava je da bi hiperprodukcija kiča, njegovo bezobzirno "prometanje", kao i odsustvo dobrog obrazovanja i jasne kritike, mogli trajno da pokvare ukus generacija... O.K, ispravite me: moguće je da se svako vreme pribojavalo da naredne generacije nešto neće umeti tako dobro kao dotadašnje.
avatar
Laura
Ženski
Lokacija : Beograd
Datum upisa : 01.05.2010

Re: Kič kaže: "Voli me!"

taj Ned Maj 30, 2010 2:28 am
Priroda kiča je mnogo više etička, nego estetska.

Kič je pre svega laž, quid pro quod, ovo za ono.

Kič nikada nije rezultat omaške ili neveštine, ne nastaje iz nehata ili naivnosti, već uvek iz nekog svesnog koncepta i računice.

Kič je nedelo s predumišljajem.

Kič ne treba poistovetiti sa lošim ili nedobrim ukusom.

Primarno, kič nastaje iz nedobre namere, neutemeljene ambicije, šićardjijske kombinatorike.

Poput istine i lazi, umetnost i kič jesu antipodi, ali skoro nikad nisu oštro odijeljeni, već se unutar istog dela druže, medjusobno inspirišu i podstiču.

Bez ponešto kiča, umetnost skoro da nije moguća.

Kič je nešto kao začin umetnosti, čini je svetini bližom, svarljivijom, razumljivijom.

Ono sto je u nekom delu kičersko, najčešće ima veze sa sterotipom, opštim mestom, predrasudom, a sve su to gotovi mentalni blokovi koji, mada sa istinom po pravilu nemaju ništa, u čestitom konzumentu izazivaju radost prepoznavanja i razgaćenu prisnost, te uz njih on katkad nevoljno proguta i ponešto od onoga što je u delu umetničko.

Prva rečenica priručnika za polaganje vozačkog ispita glasi: “javni put je svaki onaj put koji se po propisima o javnom putu može smatrati javnim putem”.

Ovo je cirkulus virtuosus samo na prvi pogled, a zapravo je definicija koja je u isto vreme i očaravajuce precizna, i bestidno fleksibilna.

Na sličan način može se definisati i umetničko delo. Dakle ovako:

Umetničko delo je svako ono delo koje se, po odluci umetničke kritike, može smatrati umetničkim delom.

Stoga je moguće da i kič ostvarenje, samo ako je propisno brendirano, zasluži status umetničkog ostvarenja.

Kritičari kič najčešće prepoznaju po stereotipu Ako se kič malo preruši, ne prepoznaju ga.

Veštiji umetnici to znaju, pa maskeradi nikad kraja.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Kič kaže: "Voli me!"

taj Ned Maj 30, 2010 4:18 am
Kič je univerzalna pojava koja neprekidno postoji i velikih je razmera; istovremeno on je duboko skriven u svesti, pa samim tim nema ljudskog bića/umetnika, askete ili heroja, koji nema u sebi nešto od kiča u istoj meri u kojoj pripada svakodnevici.
Kič je kao i sreća, nešto što se uzima svakoga dana, on je prevashodno demokratski i pristupačan je svakom džepu.
Kič je postojan, sveprisutan i privlačan, jer ne vređa naš duh uzvišenošću koja je van svakodnevnog života, naporom koji prevazilazi nas same. On je ''zdrav'' i ''lako svarljiv'', jer za razliku od apsolutne umetnosti kič je pošteđen svih grešnih preterivanja koja zahtevaju viši nivo mentalne gimnastike; kič razblažuje originalnost do dovoljnog nivoa da bi je svi mogli shvatiti i prihvatiti kao svoju sopstvenu.
Kič, dakle, nije veštačka tvorevina koja je nastala kao proizvod ove ili one klase društva / mada ga pojedini smatraju proizvodom i trijumfom buržoazije / - čovek je merilo prema kojem je on stvoren, i upravo zato ima toliko lica.
Kič je estetska stranputica koju karakteriše preterana količina čulnih stimulansa, kao i pokušaj spajanja funkcionalnog i apsurdnog. Najbolji primer, i vrlo verovatno najuspešniji kič-proizvod svih vremena je četkica za zube koja u sebi ima ugrađen mikrotranzistor sa memorisanim melodijama nenadmašne Edit Pjaf, a koji se automatski uključuje dok perete zube. Da li je baš neophodno da prilikom obavljanja ove svakodnevne aktivnosti slušate svoju omiljenu melodiju, ili je tvorac ovog genijalnog dela smatrao da na ovaj način korisnici proizvoda dobijaju dnevnu, pažljivo određenu (čitaj: minimalnu) dozu kulture: neznamo. Ipak, sasvim je izvesno da kultura, za razliku od zdaravlja, na usta ne ulazi.
Kič je sunovrat dobrog ukusa i umetnosti jer je sam po sebi loše izvedena umetnička zamisao.
Kič je besplodna tvorevina, i on za razliku od umetnosti nije u stanju da podstiče stvaralaštvo- zato što kič uspavljuje duh umesto da ga podstiče.ovo proističe iz činjenice da je kič lažan i neverovatno plitak- nalik televizijskim melodramama koje samo na trenutak izazivaju suze, smeh, zadovoljstvo ili mržnju, da bi ubrzu potom bile potpuno zaboravljene, odbačene i zamenjene tobože novom, genijalnom tvorevinom koja nije ništa drugo do još jedan falsifikat, koji najprostije rečeno: vređa inteligenciju.



Kič je evoluirao, proširio svoj delokrug uticaja i prevazišao je pretvaranje umetničke vrednosti u osrednjost i banalnost, i postao je sredstvo kojim se manipuliše u svim bitnim sferama ljudskog društva naukom, moralom, porodicom, religijom...
Zato u potrošačkom društvu u kome jedan proizvod gazi drugi, u kome je rok trajanja neizvestan i krajnje ograničen, koje je umno otupelo i emocionalno šuplje, i sam čovek razumno biće,dakle, je postao proizvod koji vodi izprazan (kič) život i koji (ne)svesno sam sebe vraća korak niže na evolutivnoj lestvici. Do ovoga dolazi zahvaljujući tome što savremeni čovek promašuje suštinu života odbijajući da spozna samoga sebe i samostalno traži istinu o fenomenima koji ga okružuju.
Zašto bi savremeni čovek i razmišljao: ako želi da sazna istinu o sebi i životu on će provesti popodne piljeći u TV, gledajući neku kvazi-intelektualnu emisiju ili će kupiti časopis koji po simboličnoj ceni prodaje životne mudrosti.Ipak (iako će ovo zvučati malo verovatno), i posle svega navedenog postavlja se pitanje: Da li je kič u potpunosti negativna pojava? Ostaje otvoreno.
Pre nego što ishitreno date odgovor na ovo pitanje, postavite sebi naredna tri pitanja:
1. - Kako bi život izgledao bez kiča?
2. - Šta je umetnost i koja je njena svrha
3. - Da li je uzrok ekspanzije kiča samo vanredno ubrzani tempo života, ili je u pitanju ipak nešto sasvim drugo?
Ono što je za jednoga škart, za drugog je duhovna hrana, a umetnost nije ništa drugo do prikaz sveta posmatranog umetnikovim očima. Ako umetnik vidi sivilo i izostanak emocija koje se smatraju pokretačima života, logično je da će se truditi da svet naslika suprotnim nego što jeste; pri tome njegovo delo nemože biti savršeno, jer on iskazuje nešto što nije doživeo ili nije doživeo na pravi način, jer emocije koje pokreću život, pokreću i inspiraciju. Potpuno sluđen i zaveden, on luta iz krajnosti u krajnost, traži inspiraciju na ''pogrešnim mestima'', i od napabirčenih komada stavara nešto- monstruma , koga nezanjući za bolje, u stvaralačkom žaru naziva i smatra umetničkim delom i dokazom svoje genijalnosti.
Da bi umetnik stvarao apsolutnu umetnost, neophodno je da istu živi, što upućuje na zaključak da nije umetnost izgubila na kvalitetu, već sam život.
Naravno ovo su samo neka razmišljanja o ovom fenomenu, ukoliko želita da saznate istinu moraćete da je potražite sami.
Sponsored content

Re: Kič kaže: "Voli me!"

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu