Platonova teorija ideja ( Parabola o pećini )

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Platonova teorija ideja ( Parabola o pećini )

Počalji od MustraBecka taj Ned Maj 30, 2010 3:03 am

— A sada — rekoh — uporedi našu prirodu sa ovim stanjem da bismo videli da li smo zaista obrazovani ili nismo. Zamisli da ljudi žive u nekoj podzemnoj pećini, i da se duž ćele pećine provlači jedan širok otvor koji vodi gore, prema svetlosti. U toj pećini žive oni od detinjstva i imaju okove oko bedara i vratova tako da se ne mogu maci s mesta, a gledaju samo napred, jer zbog okova ne mogu okretati glave. Svetlost im, međutim, dolazi od vatre koja gori iznad njih i daleko iza njihovih leđa. Između vatre i okovanih vodi gore put, a pored njega zamisli da je podignut zid kao ograda kakvu podižu mađioničari da iznad nje pokazuju svoju veštinu.
— Zamišljam — reče on.
— Zamisli uz to još da pored tog zida ljudi pronose razne sprave, i to kipove ljudi i drugih životinja od kamena i drveta, kao i sve moguće tvorevine ljudske umetnosti, ali tako da one iznad zida štrče, i da pri tom, kao što to obično biva, pojedini od njih u prolazu razgovaraju a drugi ni reci ne govore.
— Tvoje je poređenje neobično — reče on — a neobični su i tvoji zatvorenici.
— Slični su nama — rekoh. — Zar misliš da oni vide nešto drugo osim svojih senki i senki drugih ljudi, koje svetlost vatre baca na suprotan zid pećine?
— Kako bi mogli da vide kad su prinuđeni da celog veka drže glave nepokretno?
— A kad su u pitanju predmeti koje pored njih pronose? Zar neće i sa njima biti to isto?’
— Razume se.
— A kad bi mogli međusobno da govore, zar ne bi ono što vide morali smatrati za realne stvari?
— Bezuslovno.
— A kad bi odjek dolazio sa suprotne strane zatvora?Zar ne misliš da će oni čim neko od prolaznika progovori verovati da to ne govori niko drugi, nego senka koja prolazi?
— Zevsa mi, tako je.
— Oni uopšte nijednu stvar neće smatrati realnom, osim ove senke predmeta koje su napravili ljudi.
— Tako je — reče Glaukon.
— A sada zamisli — nastavih ja — kako bi oni postupili kad bi im stvarno uspelo da se oslobode okova I izleče od neznanja. Moglo bi biti samo ovo: kad bi neko od njih bio oslobođen okova i bio prinuđen da odjednom ustane, da okrene vrat i da pođe i pogleda prema svetlosti, dok pri svemu tome oseća bolove, a od svetlosti ne može da vidi one stvari čije je senke nekad gledao, šta misliš šta bi odgovorio kad bi mu neko rekao da je sve dotle gledao samo koještarije, da je sada mnogo bliže realnosti i da vidi pravilnije, pošto je okrenut većoj istini?
A kad bi mu tada neko pokazao pojedine predmete koji prolaze i pitanjem ga primorao da odgovori šta oni znače, zar ti se ne čini da će on biti u neprilici i da će misliti kako je ono, što je ranije gledao, stvarnije od onoga što mu se sad pokazuje?
— Tako je, naravno.
— A kad bismo ga sad primorali da gleda u samu svetlost, onda bi ga zabolele oči, i on bi pobegao i okrenuo se prema onome što može gledati2 i verovao da je to zaista jasnije od onoga što mu se sada pokazuje.
— Zaista bi tako učinio — reče Glaukon.
— Kad bi ga sad odande neko silom odvukao uz težak i nepristupačan izlaz ne puštajući ga dok ga ne izvuče na sunčevu svetlost, zar ne bi on tada trpeo muke i ljutio se što ga ovaj vuče, i zar mu se, kad bi zatim došao na svetlost, oči ne bi zasenile tako da ne bi mogao videti ništa od onoga što mi zovemo stvarnim?
— Ili, bar, ne bi to mogao odmah.
— Morao bi da se navikne na svetlost kad bi hteo da vidi predmete gore. U početku bi najlakše raspoznavao
senke, onda slike ljudi i ostalih predmeta u vodi, same njih još doonije. Zatim bi, gledajući svetlost zvezda
i meseca, lakše video nebeska tela i samo nebo noću, nego sunce i njegovu svetlost danju?
— Svakako.
— Najzad će moći, mislim, da vidi i posmatra samo sunce onakvo kakvo je ono po sebi i na svome mestu, a ne njegove slike u vodi ili na nekom drugom mestu.
— Začelo.
— I posle toga će već moći da dođe do zaključka kako je sunce ono koje određuje vreme i godine,5 koje vlada celim vidljivim svetom i od koga na neki način proizlazi sve što se može videti.
— Jasno je da će naposletku doći do toga.
— Dalje. Kad se bude setio svog prvog stana, ondašnje mudrosti i svojih drugova sa kojima je zajedno bio okovan, zar ne misliš da će se tada radovati ovoj promeni, i da će žaliti one koji su još tamo?
— Svakako.
— A ako tamo dole budu odredili počast, pohvalu i nagradu za onoga ko je najbolje video predmete koji
su prolazili, najbolje zapamtio koji su od njih obično prolazili prvi, koji poslednji, a koji istovremeno, tako da bi najbolje mogao unapred reći koji će od njih sad naići, misliš li da će on posle ovoga još žudeti i zavideti onima koji tamo kod njih uživaju moć i ugled? Ili će sa njim biti kao sa onim Homerovim junakom, pa će žarko želeti „dapre bude kod siromašnog čoveka sluga“ i da trpi sve drugo pre, nego da veruje u te predstave i da živi na onaj način?
— Ja mislim da će više voleti da sve to trpi, nego da živi onakvim životom.
— Promisli još i ο ovom — rekoh. — Kad bi takav čovek ponovo sišao i seo na isto ono mesto, zar mu se, kad bi odjednom došao sa sunca, oči ne bi ispunile mrakom?
— Dabome da bi.
— Pa kad bi, dok su mu oči još zaslepljene i dok još lutaju ovamo-onamo — a ponovo privikavanje ne bi bilo kratko — opet poželeo da se sa onim zatvorenicima takmiči u proceni onih senki, zar ne bi izazvao smeh i zar mu ne bi kazali da je odlaskom gore pokvario oči i da ne vredi ni pokušavati da se gore dospe? A kad bi neko pokušao da ih oslobodi i povede gore, onda bi ga i ubili, kad bi mogli da ga uhvate i da to učine.
— Razume se.

III. — Ovu sliku, dragi Glaukone, u celini moramo primeniti na ono što smo ranije govorili, te uporediti svet koji se pokazuje našem viđenju sa boravkom u tamnici, svetio ognja u ovoj sa snagom sunca. Ako, nadalje, ono uspinjanje i posmatranje onoga što je gore shvatiš kao putovanje duše u sferu umnog (noeton topon), onda si na tragu onoga što ja slutim i što si od mene želeo da čuješ. Ali, bog zna da li je to što ja nagađam istinito. U svakom slučaju, prema onome kako se te stvari pojavljuju,meni izgleda jasno da u području saznatljivog ideja dobra je ono poslednje i da je tek s mukom možemo sagledati. Ali kad se ona jednom uvidi, tada iz samog rasuđivanja nužno sledi da je ona uzrok svemu što je ispravno i lepo, da je u području vidljivog rodila svetlost i gospodara svetlosti, a da je u području umnog ona sama gospodarica koja daje istinu i um. Ovome bih još dodao da onaj ko želi da u svome ličnom i javnom životu dela razumno, treba svoj pogled na nju da upravlja.
— I ja — reče on — tako mislim — naravno, na način koji odgovara mojoj sposobnosti.
— Hajde, složi se sa mnom još i u ovome i ne čudi se što oni koji su dotle došli ne žele da se bave ljudskim
poslovima i što njihove duše neprestano teže da budu tamo gore. Ako to treba da odgovara našem ranijem poređenju, onda je tako i pravilno.
— Jeste.
— A onda? — zapitah. — Da li će te čuditi ako neko svrati pogled sa ovih božanskih stvari i, zapavši u ljudsku bedu, ne bude u stanju da se snađe, nego postane srnešan? Još zasenjenih očiju i nenaviknut na tamu i mrak mora se ovde boriti pred sudom ili gde bilo oko senki ili oko kipova od kojih senke dolaze, i mora se prepirati oko toga na koji način shvataju to ljudi koji nikada nisu videli samu pravičnost.
— To nije nimalo čudnovato.
— Uman čovek će se, međutim — nastavah ja — setiti da oči dvaput otkazuju poslušnost i da to čine iz dva razloga: jednom, kad iz svetlosti ulazimo u mrak, a drugi put, kad iz mraka izlazimo na svetlost. I verujući da to isto biva i sa dušom, neće se nerazumno smejati kad je bude video u zabuni i kako nije u stanju da nešto sazna, nego će pomisliti da ona možda dolazi iz nekog svetlijeg života i da još nije navikla na tamu, ili da je iz većeg neznanja došla na svetlost, te da je zaslepljena većim bleskom. Onu prvu će, zato što je u takvom stanju i iz takvog života, hvaliti, a ovu drugu će sažaljevati. A kad bi hteo da joj se podsmeva, bio bi njegov smeh manje smešan nego kad bi ismevao onu koja dolazi iz svetlosti.
— Istinu govoriš.[…]
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Platonova teorija ideja ( Parabola o pećini )

Počalji od Laura taj Ned Jun 13, 2010 4:20 am

Eidos = oblik, forma; pa je teorija ideja = gledanje oblika

Postoje dva nivoa (dela) stvarnosti

1. Materijalni
2. Idealni

Ideje su uzroci i uzori svega što postoji tj. arhe koji je duhovne prirode. Materijalni svet je samo senka ili kopija idealnog sveta.

Npr. postoji ideja o lepoti, a pojedinačne lepe stvari su lepe po tome što samo učestvuju u ideji lepote tj. pojedinačna lepota je samo nesavršeni odraz idealne lepote koja je savršena. Da ne postoji ideja lepote ne bi znali da su neke stvari lepe. Ideje su merila vrednosti (kriterijumi po kojima merimo našu stvarnost). To isto važi i za ostale ideje (pravda, hrabrost...).

Postoji hijerarhija među idejama. Nisu sve ideje istog ranga. Najviša ideja je ideja dobra koja stoji na vrhu lestvice i ona je cilj saznanja.

Pojedinačne stvari se razlikuju među sobom ali su po nečemu i slične. Pojedinačne stvari su slične jer liče na svoju ideju stavarnog oblika a razlikuju se po načinu odstupanja od svoje ideje (savršenog oblika).
Uloga filozofije je da okreće ljude od materijalnog ka duhovnom svetu (svetu ideja). Ljudi mogu da saznaju ideje iz različitih razloga.

Čovek se seća ideja. Saznanje je u sećanju. Ljudska duša pre rođenja boravi u carstvu ideja gde gleda sve savršene oblike svega što postoji (upoznaje se sa idejama). Rođenjem ljudska duša zaboravlja ideje (amnezija). Saznanje je proces sećanja ideja (anaminesis) (povratak ljudske duše onome što zna).

Platon je cenio matematiku. Smatra da se ljudi rađaju sa mogućnostima da otkriju matematičke principe.

Proces sećanja se odvija kroz dijalektiku (razgovor). Razgovor je početak sećanja. Proces saznanja je ljubav. Postoji više stepena saznanja i više stepena ljubavi:

Najniži stepen ljubavi a time i saznanja je pojedinačna telesna ljubav.

Sličan stepen je ljubav prema telu uopšte. Iz ove vrste ljubavi se rađa umetnost.

Sledeći stepen je ljubav prema ljudskoj duši (platonistička ljubav).

Sledeći stepen je ljubav prema ljudskoj duši uopšte - iz ove ljubavi se rađa moral.

Najviši stepen je ljubav prema naukama.

Ovo su stepeni približavanja idealnom carstvu ideja. Nauke stoje između materijanog i duhovnog sveta. One imaju za predmet materijalni svet ali je cilj nauke da nađu principe (zakonitosti) koje su duhovne prirode. Na kraju imamo filozofiju. Ona je najbliža istini i ujedinjuje sve prethodne stadijume i najbliža je ideji dobra.

"Do bilo čega vrednog se dolazi uz pomoć ljubavi. Ljubav je sila nad silama."


Stvarnost postoji na dva načina:

1. Onakva kakva jeste i
2. Onakva kakva treba da bude.
avatar
Laura

Ženski
Lokacija : Beograd
Datum upisa : 01.05.2010

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu