Vizantijsko umeće ubeđivanja.

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Vizantijsko umeće ubeđivanja.

Počalji od MustraBecka taj Pon Maj 31, 2010 11:50 am

10 прстију у устима
„У почетку беше реч, и реч беше у Бога, и Бог беше реч” - новозаветна је порука (Јеванђеље по Јовану, 1, 1). "Речи, речи, речи!", патетично узвикује Хамлет у истоименој трагедији Вилијема Шекспира. Француски књижевник Андре Моруа упозорава на моћ и разорну снагу које речи могу да имају: - Када би људи боље схватали каква се опасност крије у употреби неких речи, речници би у излозима књижара имали црвену траку с натписом: "Експлозив! Опрезно рукујте!" И, заиста, премда најнепостојаније, на крају и после свега само речи остају


Познато је, с друге стране, да је умешност у употреби речи управо сразмерна ступњу цивилизације одређеног друштва. У раздобљу средњег века Византија је била добар пример који је на најбољи начин потврђивао речено правило. И сами варвари били су свесни спретности византијске дипломатије, односно, способности да речима и њиховом мајсторском употребом постигну оно што би иначе морали силом оружја.
Али, овде се не ради само о дубоком утиску који је ромејска речитост остављала на једноставне и примитивне варваре, него и о византијској превртљивости и каткад притворности које су на посебан начин биле повезане с вештином баратања речима у замршеним политичким и дипломатским надмудривањима. Да би се то разумело, неопходно је подсетити се на ромејско убеђење у властиту посебност и увереност Византинаца у неприкосновено право Византијског царства на власт над читавом хришћанском васељеном.
Из оваквог поимања произлазило је и византијско схватање према коме су сви остали народи мање вредни од Ромеја и као такви достојни презира. Изречено је неопходно имати у виду да би се на прави начин разумео став Византинаца према осталим народима, али и повратни став других према Ромејима.
Да бисмо то показали, навешћемо четири случаја: два из рановизантијске историје, везана за 6. век и турска племена, један из завршних деценија 10. столећа, у ком су, уз Византинце, главни учесници Руси, и, најзад, један временски смештен у последње године 13. века и окренут историји византијско-српских односа.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijsko umeće ubeđivanja.

Počalji od MustraBecka taj Pon Maj 31, 2010 11:51 am

Цареви и пастири
Први пример тиче се кана хунског племена Утигура и његове поруке цару Јустинијану Првом Великом (527-565) коју на страницама своје повести доноси Прокопије из Цезареје, а у којој варварски вођа негодује против цареве подмукле политике према његовом народу. О чему се, заправо, ради?
Цар Јустинијан, руководећи се најбољим обичајима византијске спољне политике, окренуо је два хунска племена - Кутригуре и Утигуре - једне против других. Племена су живела у степама, једно на западној, друго на источној страни Дона. У жељи да награди дошљаке из Азије, византијски цар је дозволио да се две хиљаде Кутригура населе у Тракији. На тај начин, подржавајући једну скупину хунских племена а запостављајући другу, повредио је Утигуре. Њихов кан, чијој пажњи није промакао Јустинијанов препредени политички потез, у наступу озлојеђености послао је у Цариград свог изасланика.
Хунски емисар требало је да уложи приговор свога господара због цареве наклоњености супарничким Кутригурима. Будући да су Хуни били неписмени, канову усмену притужбу забележио је византијски писац Прокопије. Допуштено је претпоставити да је историчар Јустинијанове епохе извео и њену учену стилизацију. Како било, канове речи, у којима се у првом плану налази једноставна и сјајна парабола, одају варварску бистрину и проницљивост:
"Знам једну пословицу коју сам чуо у детињству, нисам је заборавио. Пословица иде отприлике овако: дивља звер, вук, можда, кажу, и може у извесној мери да промени боју своје длаке, али ћуд не мења, пошто му то природа не дозвољава... Још нешто знам, искуство ме томе научило, а реч је о једној од оних ствари које неотесани варварин и треба да научи: пастири узму пса док још сиса и брижљиво га подижу тако да је звер захвална оном који га храни и узвраћа му непрестаном љубазношћу. Сва је прилика да то пастири раде из следећег разлога: кад вукови нападну стадо, пси ће их зауставити, стаће испред оваца као чувари и спаситељи. Мислим да се ово догађа свуда... чак и у твом Царству, где готово свега има у изобиљу, вероватно и немогућих ствари, нема нимало одступања од овог правила... Али ако су те ствари по природи својој свуда сталне, онда мислим да није поштено да ти гостољубиво дочекујеш народ Кутригура, себи позиваш лоше суседе, и домаће правиш од народа који донедавно ниси могао да поднесеш ни изван својих граница... Док ми једва животаримо на пустој и сасвим неплодној земљи, Кутригури имају жита на претек, пијанче у винским подрумима и лако успевају себи да приуште све сласти овога света. Сигурно могу и у купатила и носе злато и јамачно им не недостаје лепа одећа извезена и прекривена златом."
Није познато какав су утисак ове речи изазвале код Јустинијана Првог, познатог по безобзирности и неизмерној сујети, али оне нису битније утицале на спољну политику цариградске владе која је често с немилосрдном дволичношћу наступала према дипломатски унеколико наивним варварским племенима.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijsko umeće ubeđivanja.

Počalji od MustraBecka taj Pon Maj 31, 2010 11:52 am

10 језика лажи

Теодор Метохит (манастир Хора, у Цариграду, који је он обновио у раздобљу од 1316. до 1321. године)

Следећи пример само је нешто млађи и тиче се владавине Јустина Другог (565-578), Јустинијановог сестрића и првог наследника. И овде се на сличан начин сударају углађена подмуклост цивилизованих Византинаца и непатворена честитост примитивних варвара. Поново је реч о дошљацима из Азије, само овога пута не о Хунима, него о Турцима и Аварима. Због невоља које су због Персијанаца имали на чувеном Путу свиле који се протезао од далеке Кине до источних обала Средоземног мора, Византинци су склопили савез са средњоазијским Турцима. Уговор није обухватао само промет свиле и измештање гласовитог пута, већ је предвиђао и војно савезништво против заједничког непријатеља - Персије. Честе размене посланстава - седам византијских делегација путовало је на турски двор у току осам година - сведочиле су о присним везама.
Међутим, околности су се драматично промениле 576. године због тога што је Царство склопило савез са Аварима против подунавских Словена. То је био довољан разлог да Турци, који су се осетили изневереним, нагло промене свој став према Византији. Када су се ромејски емисари обрели код новог турског владара Турксата, на њих је покуљала лавина кановог гнева. Бујица речи, коју је у свом историјском спису забележио византијски писац Менандар Протектор, била је праћена и једним необичним гестом: будући да је у усној дупљи имао само један језик, озлојеђени владар Турака покушао је да свих десет својих прстију некако угура у уста како би симболично пропратио реченице од којих се византијским изасланицима заледила крв у жилама: "Нисте ли ви они Ромеји (Византинци) који имају десет језика и лажу свим тим језицима? ...као што је мојих десет прстију у устима, тако и ви многе језике користите: једним варате мене, а другим Аваре, моје робове. Једноставно, улагујете се свим народима и обмањујете их умешношћу својих речи и својим издајничким замислима не обазирући се на оне који наглавце срљају у невољу од које само ви имате користи."
После краткотрајне паузе наставио је своју тираду речима: "Страно је Турцима да лажу", а онда у претећем тону саопштио жалбе: "Ваш ће ми цар одговарати за своје понашање, он, који ми говори о пријатељству, а у исто време склапа споразум са Аварима, робовима који су побегли од својих господара... Зашто, о, Ромеји, моје изасланике увек упућујете преко Кавказа када путују у Византију и тврдите да нема другог пута којим би могли да прођу? То чините у нади да ћу се због неприступачног простора уздржати од удара на ромејске поседе. Али, ја тачно знам куда теку Дњепар, Дунав и Марица. Није ми непознато колика је ваша сила јер ја сам господар целе земље, од првог Сунчевог зрака на истоку до најзападнијег руба."
Овим застрашујућим пријемом, који је умало стајао живота византијске изасланике, нагло је прекинут осмогодишњи турско-византијски савез. Исте 576. године турска војска угрозила је византијске поседе на Криму. Говор турског кана, додајмо, испуњен достојанственим самопоуздањем, живописан је пример неповерења и презира које је византијска претерано препредена и безобзирна дипломатија сигурно често изазивала код својих жртава на подручју евроазијске степе.
Вештину убеђивања исказали су Византинци и приликом христијанизације Руса. У руском извору "Повест времених лет" веома занимљиво и каткад на граници анегдотског приказано је на који је начин кијевски кнез Владимир - који је желео да своје сународнике из многобожачке паганске преведе у једну од монотеистичких вера - донео значајну одлуку. Та несвакидашња приповест заправо је спој чињеница и фикције, мешавина која неодлучно стоји између приче, опширног теолошког трактата и ироничне лакрдије. Наравно, у њу су уметнуте и касније допуне.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijsko umeće ubeđivanja.

Počalji od MustraBecka taj Pon Maj 31, 2010 11:53 am

Ни на небу ни на земљи


Покрштавање Руса. Минијатура словенског рукописа Константина Манасија (Рим, Ватиканска библиотека)

Приповест каже да су 986. године кнеза Владимира у Кијеву посетили мисионари из разних делова средњовековног света. Најпре је дошла делегација Бугара са средње Волге који су препоручивали ислам, затим папини изасланици настојећи да многољудни руски народ, који је насељавао огроман простор, верски потчине папској курији, затим хазарски мисионари који су препоручивали јудаизам и, најпосле, један благоглагољиви мудрац, изасланик византијског цара. С надменим ниподаштавањем и разметљивом охолошћу обрушио се овај грчки "филозоф" на остале такмаце. Он је најпре на груб и неодмерен начин говорио о Мухамеду, а потом самоуверено побијао догматска учења како Рима тако и Јевреја. Као одговор на Владимирова теолошка питања, овај горди византијски свезнадар одржао је говор од готово пет хиљада речи. Ипак, колебљиви руски кнез, и после овог ученог и беседнички бриљантног излагања, остао је донекле обазрив. Будући да се радило о веома важном државном питању, кнез Владимир одаслао је емисаре на сва поменута верска одредишта.
Напослетку, превагу је однео византијски "предлог". Овога пута блистава реторика ромејског преговарача на најбољи је начин била подржана ненадмашном византијском вештином да у Цариграду, тој "царици градова" како су је византијски писци од милоште називали, у најважнијем престоничком храму, у велелепној Светој Софији, збуњеним посетиоцима са севера уприличе божанску литургију. Питање је да ли су сумње изречене у руском изворнику заиста и постојале или је посреди била потреба да чињенице буду подређене узбудљивом заплету који је некако морао да одржи напетост и неизвесност казивања до тешке и за Русе историјске одлуке.
Речи руског летописа говоре упечатљиво: "И ми смо дошли у грчку земљу, и они су нас одвели на место где се моле свом Богу, и нисмо знали да ли смо на небу или на земљи; јер на земљи нема таквог призора и такве лепоте и не знамо како да га опишемо. Знамо да је тамо Бог међу људима и да је њихова служба лепша него у свим другим земљама."
И, напослетку, сведочанство о варварској опчињености византијским умећем убеђивања доноси и Теодор Метохит. Реч је о чувеним византијско-српским преговорима из 1299. године, важним за збивања и односе снага на Балканском полуострву на прелазу из 13. у 14. век. Повољна је околност што располажемо такозваним "Посланичким словом", поверљивим извештајем који је византијски преговарач Теодор Метохит упутио у Цариград са последњег од својих пет путовања у Србију током 1298/1299. године. Основано се претпоставља да је овај занимљив спис састављен у првој половини априла 1299. године када су окончани дуги и тешки преговори византијског цара Андроника Другог Палеолога (1282-1328) и српског краља Милутина (1282-1321).
Неопходно је нагласити да се ради о јединственом извору, тексту који је, по свој прилици, био упућен Нићифору Хумну, тадашњем месазону, што ће рећи "првом министру" Византијског царства, у том тренутку Метохиту надређеном функционеру. Отуда и текст овог поверљивог списа надраста уобичајене службене извештаје које одликују рутина у састављању, сувопарна и уходана лексика, али и излишност било какве маштовитости. Пред собом, дакле, имамо учено слово којим један млади интелектуалац - Теодор Метохит имао је тада тек тридесет година и налазио се на почетку сјајне научничке и државничке каријере - покушава да задиви старијег, уваженог и већ прослављеног колегу. Стога на овај "разговор" двојице умних људи треба гледати као на својеврсни судар два интелекта, сукоб двеју научничких таштина и духовно надметање у ком се млађи истрајно упиње да засени старијег. Остављајући по страни како живописна и узбудљива збивања са путовања у Србију, а у време једне од најхладнијих зима у раздобљу средњег века, тако и велико дипломатско "рвање" српских и византијских преговарача, доносимо само једну оцену коју Теодор Метохит износи на самом крају свог "Посланичког слова". Он бележи: "Јер, питање је да ли би неко могао у свему да побеђује само речима и неће ли бити савладан од зла, и неће ли јади снаћи онога који се једино речима служи, каснећи а само се у њих уздајући. У свакој ствари, наиме, свака реч је зацело само сенка правога дела. А то је нарочито тако са овим варварима и ограниченим људима који се речима лако не препуштају, посебно уз такве сплетке, интриге и пакости, утолико више што они мисле да се ми највештије користимо речима, вештије и од њих и од осталих, и да њима владамо, убеђујемо, преокрећемо и преобраћамо све како бисмо желели."
У вези са изнесеним не треба да чуди што је о Византинцима у средњем веку било уврежено мишљење да су превртљив народ. Истини за вољу, и сами Византинци су управо превртљивост приписивали неким другим оновременим народима. При том, наравно, не треба губити из вида добро познату чињеницу да су представе једних народа о другима - и тада и данас! - често оптерећене не само читавим низом предрасуда него и разноликим облицима поједностављивања. Како било, није без значаја поменути и чувено византијско начело "икономије" (оикономиа) која подразумева дозвољено одступање од строге привржености црквеним правилима под нередовним приликама а због часних циљева. Другим речима, ради се о посебној византијској спремности да се право тумачи арбитрарно, у складу са политичким или личним намерама. Истовремено, неопходно је подсетити да је "икономија" била издигнута до једног од битних начела политичке мисли у Византијском царству.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vizantijsko umeće ubeđivanja.

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu