Ravangrad na 14 ostrva

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Ravangrad na 14 ostrva

Počalji od MustraBecka taj Pon Maj 31, 2010 12:02 pm


Поглед кроз сомборски кибицфенстер
Раванград на 14 острва
Од средине 19. века на фасади Жупног двора стоји необичан сунчани сат настао средином 19. века. Још су необичније речи испод њега: „Један од ових ти је последњи”. У овом граду на северу Бачке време је оставило својеврстан рукопис...




Мало је градова код нас који су се тако удобно ушушкали у песму тамбураша као што је случај са Сомбором, Раванградом и Зеленградом. Многи би да је њихов, да им је стари фијакер под носом, да им, уз повике „ајђи, ајђи, ајђиха-ђиха ђи”, коњи фркћу салашима по северу Бачке, лађе броде Дунавом и да им вино не мари за густину и величину бркова. Јер, јецај виолине или дрхтај тамбуре баш уме да узнесе човека, попут зидара Блашка Марковића који је још пред Први светски рат написао речи, али и музику, за песму-химну „У том Сомбору...” (Сомборци који држе до себе и свог града обавезно се љутну кад чују оно „у тем Сомбору”, исправно је једино у „том” и тачка). То ће вам данас потврдити и „Распевани Раванград”, састав угледних месних лекара педијатара који „ноћом” стетоскоп замењују уздрхталим жицама тамбурица.
Одавде је у свет који зовемо Србијом кренула и данас (полу)званична химна „Боже правде”. Текст је, још половином 19. века, написао Јован Ђорђевић, тадашњи секретар овдашње Жупаније а доцнији оснивач Српског народног позоришта у Новом Саду и један од оснивача београдског Народног позоришта, као део свог комада с певањем и играњем „Маркова сабља”. Доцније ће музику компоновати Даворин Јенко.
С Мисисипија у Зеленград
С које год стране да улазите у Сомбор, морате да прођете испод бујних крошњи бођоша. Целтис, латински назив, или одомаћени кисељак или копривић стигао је овде из долине Мисисипија (још расте само у Аустралији) 1903. године да би град ослободио подземних вода. Мада му је крошња изузетно богата, пропушта много светлости тако да Зеленград није и мрачан град. Има ситно лишће које не прља град, рано листа а касно опада и чини највећи део градског дрвореда.
А Сомборац Јосиф Шлезингер, немачки Јеврејин, прво у Новом Саду оснива музичку капелу, па одлази у Шабац за учитеља клавира кћерки Јеврема Обреновића, Милошевог брата. Кратко, јер књаз га хоће у Крагујевцу где, 1831. године, оснива први српски војни оркестар, Књажевско-српску банду. Покупио је трубаче који су имали какав-такав осећај за ритам и вежбао их качећи им на зиду пет летава а на њима ноте од дрвета, да их музички образује. А кад су књаза, после првог концерта, питали шта му се највише допало, одговорио је да је то оно пре самог почетка, кад су музичари штимовали инструменте.
Кад смо већ код певања, с играњем, радозналац са сомборског кибицфенстера никако не би могао а да не запази младалачку фигуру Петра Коњовића док је стицао знања у овдашњој учитељској школи, основаној још далеке 1778. године, а у историју ушао као најзначајнији српски оперски композитор...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ravangrad na 14 ostrva

Počalji od MustraBecka taj Pon Maj 31, 2010 12:03 pm


Лаза Костић, једна од сомборских икона.
Слободан и краљевски град
Ипак, у Сомбору је највише песме и игре било године 1749. Тада је, како казује запис овдашњих фрањеваца, у целом граду била велика светковина а сокацима је проведен окићен во који је, потом, завршио на ражњу и, уз бесплатно пиће, подељен на уличној гозби. Сомборски угледници и високи гости тада су полупали све чаше и бокале из којих су пили, па су око поноћи, да би могли да наставе весеље, морали да пошаљу по нове у Бају, варош с ону страну Дунава.
Разлога је, дабоме, било јер се овдашња повест међи том годином, оно пре и ово после. Тада је Сомбор издигнут у ранг слободног и краљевског града, годину дана пре Новог Сада који уместо Петроварадинског шанца добија данашње име, а пуних тридесет лета пре Суботице. Била је то ретка и скупа привилегија у ондашњој Аустријској царевини. Али, прича је кренула много раније. Отприлике овако.
Након коначног ослобођења од Турака, Сомбор 1702. године постаје војни шанац, односно, крајња утврда према дојучерашњим господарима. Петнаест лета потом уздигнут је у ранг војничке вароши што је становницима донело и те какве повластице. Било је то време кад је велики број Срба под Арсенијем Чарнојевићем с далеког југа, 1690. године, приспео у ове крајеве. Ратовање је било једини занат који су знали и од кога су могли да живе. Били су ослобођени свих давања и непосредно везани за двор у Бечу. Истина, нису добијали плату у новцу него у такозваном надеобном земљишту. Тако је обичан војник, пешадинац, добијао 18 јутара (1 јутро = 0,71933 ha), коњаник 24 пошто је морао да обезбеди и коња за војну, наредник од 36 до 64 јутра, барјактар 96, поручник 112, капетан 192, а велики капетан вароши сомборске чак 354 јутра. Били су обавезни да хране себе и своју породицу и да се спремају за рат кад их двор позове. Све те привилегије плаћане су крвљу.
Фијакер стари...
Данас у Сомбору повремено возе само два фијакера. Некад их је било и 70 и имали су пет штација (станица) и били не само знаменитост, него и потреба града. Важили су врло оштри услови за упражњено место фијакеристе пошто су они били и први људи које су гости сретали долазећи у град. Својевремено су радила само 24 јер су, тад, била засађена само 24 бођоша, а њима је, разуме се, била неопходна хладовина.
До фебруара 1972, кад је Самко Дуца Милутиновић последњи пут прошао кроз свој шор, овде су постојале и сакаџије - водари. Занимање је настало 1889. године кад је Сомбор добио први артески бунар. Сакаџија би на кола натоварио два бурета (саке) од по 600 литара и носио домаћицама које су га чекале с кантама. У црвеном бурету била је вода за пиће, а у зеленом такозвана техничка вода.
Кад се, 1745. године, граница с Турском померила даље на југ, Сомбор је развојачен, што је значило да су сви његови житељи били обавезни да двору плаћају све дажбине којих су дотад били ослобођени. Био је 1. новембар, а већ 18. децембра 224 домаћина заветовала су се на главном тргу да ће издржати у борби за елибертацију - повратак слобода које су добили доласком с Чарнојевићем. Ту су били и Буњевци, њих 5000, који су - од Ријеке, Динаре и Херцеговине, односно, из долине Буне по којој су и добили име - овде пристигли одласком Турака. Дакле, заједно православци и римокатолици.
Било који од данас ипак ретких кибицфенстера у Сомбору поуздан је сведок да је то била прилично жестока борба. И нимало јевтина - 150.000 рајнских форинти у злату, а за то је, поређења ради, у то време могло да се купи 36.500 грла крупне рогате марве. Пошто Сомборци нису имали тај новац, ваљало га је позајмити, а повериоци су, да би били сигурни да ће им то бити уредно враћено, пописали целокупну имовину града и сваког грађанина понаособ. Све је вредело 320.000 златника. А зашто попис личне имовине грађана? Зато што је чланом 2 жељене повеље сваки грађанин, осим оних малобројних мухамеданске вере, добијао статус племића који су, витешки, одговарали за дугове свога града. Племића је тада било 715, али је њих 244 имало главну улогу.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ravangrad na 14 ostrva

Počalji od MustraBecka taj Pon Maj 31, 2010 12:04 pm

Пола-пола
Повеља о томе да је Сомбор уздигнут у ранг слободног и краљевског града добијена је прилично брзо, после непуне три и по године. Уз већ помињане фанфаре и окићеног вола који, с ловоровим венцем међу роговима и цвећем изнад копита, није ни слутио какав га тужан крај ишчекује.
А Повељу је, 17. фебруара 1749. године, у Бечу потписала царица Марија Терезија, па је - уз одговарајућу свечану пратњу - Дунавом стигла у Сомбор 27. марта. И ту је, скоро месец дана, до 24. априла, чекала да дође краљевски повереник гроф Стефан Јохан Колер и у просторијама фрањеваца уручи је сомборским домаћинима. Ем слободан, ем краљевски.
Нема више трт мрт/или живот или смрт...
Овако је чувену Хамлетову дилему „Бити ил’ не бити” још као средњошколац препевао Лаза Костић који је у Сомбору провео последњих петнаест година, од 1895. до 1910.
Песник који је још као младић с оригинала преводио Шекспира, Хајнеа и Хомера овде се настанио, и смирио, женидбом с богатом Јулијаном Паланачки. Овде је настала и чувена „Санта Мариа делла Салуте” и овде је десет година био управитељ Српске читаонице, а Сомборци, у знак поштовања, наредну годину нису бирали новог. На сахрани, мада је киша лила као из кабла, слегао се цео град, а на одру је био само један венац од белих камелија. На тракама текст: „Добром Лази краљ Петар Први”. Било је то време кад је Сомбор био у саставу Аустро-Угарске.
Ако се са једног од сомборских кибицфенстера добаци до месног Историјског архива где се, у сребрном ковчежићу, чува вековима, види се да је Повеља писана црним мастилом и златом, латинским језиком, на 24 стране, односно 15 листова (с обзиром да има празних украшених страна те отуд и несразмерна бројка) на посебној хартији с тврдим повезом и садржи 18 чланова. Њен саставни део је и печат - грб у црвеном воску...
Убрзо је, слободан и краљевски град, Сомбор добио и своју управу која, на много начина, и данас показује своје добре стране. Те, за овај град веома важне 1749. године именована је и управа. Главна личност био је велики биров или велики судија сомборске вароши. Прве две године то је био Мартин Пачетић, римокатолик, следеће две православац Јован Дамјановић. Унутрашњи сенат имао је 12 чланова (шесторица римокатолика и толико православаца), па Спољашњи сенат с 24 сенатора, опет по пола, и Општество са 64 члана. Тако је то било у „том Сомбору” све до 1848, до велике буне у Мађарској...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ravangrad na 14 ostrva

Počalji od MustraBecka taj Pon Maj 31, 2010 12:04 pm



Руши зграду да уђе слика
У ондашњој повести Сомбора значајно место има и тренутак кад је постао средиште велике Бачко-бодрошке жупаније. Кад су му и Нови Сад и Суботица били провинција. Тада и настаје здање које је и данас једно од најважнијих обележја града - Жупанија. У озбиљној држави каква је онда била Аустријска царевина административно седиште области морало је да има и посебну зграду где ће власт свакодневно исказивати своју посебност.
Пројекат је наручен 1804. године, следеће је почела градња, а већ 1808. службеници су заузели своја места. Истина, Жупанија је свој коначни изглед добила тек 1882. године и, за веровати је, двадесетак година касније ушла у све историје српске љубавне поезије. Наиме, њена купола умногоме подсећа на куполу цркве Santa Maria della Salute у Венецији и није немогуће да је Лаза Костић постројио незаборавне стихове посматрајући управо куполу Жупаније, с обзиром да је Венеција ипак била далеко, преко једног мора.
Донедавно, до 1973. године и најновије реконструкције, веровало се да у Жупанији има просторија колико дана у години, дакле - 365. Ништа од тога: „тек” их је 201. Али, ту је и даље највећа слика у овом делу планете, позната „Битка код Сенте” Ференца Ајзенхута коју су Сомборци наручили 1896. године поводом велике изложбе у Пешти а којом су Мађари хтели да обележе хиљадугодишњицу доласка на просторе Панонске низије. Уље на платну величине 40 квадратних метара није стигло на изложбу, али је две године касније унето у највећу дворану Жупаније и то тек пошто је, посебном одлуком сената, пробијен зид изнад балконских врата све до таванице.
Атлантида у комшилуку
Неколико километара од данашњег Сомбора налазио се Бодрог, седиште истоимене жупаније. Град је у мочварама и ритовима око Дунава потонуо пре три века, а његово нестајање трајало је стотинак година. Није му било помоћи јер је Велики бачки канал, који је одвео воде, прокопан тек касније. На његовом месту доцније је настало насеље Бачки Моноштор (на мађарском - манастир).
Једна друга таваница, она у пријемној сали у приземљу, исликана је грбовима племићких породица, њих 16. Занимљиво је да ту нема ниједног сомборског грба пошто жупанијска и градска власт нису живеле у претераној љубави. Већина грбова потиче од племића из оближњег села Светозар Милетић. У њега је, још 1751. године, док се звао Немеш Милетич, царица Марија Терезија населила осиротеле племиће из свих крајева Царевине. И данас његови житељи - махом свињари, сточари и земљоделци - љубоморно чувају своје грбовнице. Међу њима је и госпођа Марта Хорват-Одри која у свој кабинет потпредседника општине сваког дана мора да прође испод породичног грба.
Донедавно су иза овог здања које означава трајање Сомбора постојале и зграде касарне из оних времена. Овде их је важно поменути јер се ту, од јесени 1787. до наредног пролећа, као аустроугарски фрајкор војним вештинама учио Ђорђе Петровић - потоњи Карађорђе.
Пажљивијем радозналцу с једног од сомборских кибицфенстера тешко ће промаћи и водоскок у дворишту Жупаније поред кога је, доскора, посебно гајен и чуван један жбун трстике, опипљив траг приче како је овде негда било. А било је овако...
Први трагови насеобине на овом месту потичу с размеђе 12. и 13. века, и то под именом Сент Михаљ, што говори да је насеље имало цркву посвећену свом заштитнику светом Михаилу. Потом долази у посед угарске племићке породице Цобори и постаје Цобор Сент Михаљ, а под данашњим именом први пут га налазимо у турским дефтерима из 1543. године.
Кафана код зеленог зрна пасуља
Сомборац Фрањо Ђуро Колчић дуго је био једна од најугледнијих личности Беча, чак су му својевремено подигли и споменик. А прича се састоји у следећем.
Колчић је као млад, рођен је 1640. године, из Сомбора под Турцима побегао у „царствујушчу Вијену”. Тамо га је, 1683. године, затекла позната опсада града: 200.000 Турака против 16.000 бранилаца. Нападачи нису журили с јуришима ишчекујући да ће се опсађени предати кад им нестане хране. Онда је Колчић, који је савршено говорио турски, затражио од надлежних да га пусте да потражи помоћ. Преобучен у одежду аскера, успео је да се провуче кроз непријатељске редове и доведе трупе Саксонаца и пољског војводе Јана Собјеског. Турци су одбачени да се више никад не врате остављајући за собом, поред осталог, и мноштво магаза крцатих храном.
Изгладнеле Бечлије одмах су на пољима испред града кренуле да у казанима кувају и онда омиљен пасуљ, овај истина необичне боје. Крчкало се то сатима, па и данима, али ништа. Онда промућурни Сомборац замоли власт да му за награду дају сав тај пасуљ зелене боје. И убрзо је у Бечу отворена прва кафана у том граду, неки кажу и у целој средњој Европи, одговарајућег имена „Кафана код зеленог зрна пасуља”. А ствар је, заправо, била у томе што су Турци на бојном пољу оставили магазе - непржене кафе.
Мада има неколико тумачења настанка имена - попут оног да је овде пасло давно изумрло дивље говече из источних делова Пољске звано зомбор, да се ту некад налазио огроман усамљен бор, бор на осами, до тога да је ту било сабориште, сабор оних који су остали после повлачења Угара пред Турцима - као најпоузданије се узима да Сомбор свој назив дугује Цоборима. Они су, и после доласка Турака, 1541. године, и даље имали права да уживају приходе са свог имања.
Занимљиво је да је последњи Цобор, звао се Јосип, умро за време владавине Марије Терезије, између 1740. и 1780. године. Легенда вели да је био чудна личност која је својим необичним поступцима била позната на свим европским дворовима. Упамћен је, пре свега, по једној опклади у којој побеђује онај ко се на једном пријему појави у најобичнијем али истовремено и најскупљем оделу. Победио је Цобор јер је у поставу свог огртача ушио платно тада изузетно цењеног сликара које га је коштало три села. Умро је у азилу, као пуки сиромах, распродавши све што је имао.

Много пре Суеца
Данашњи Сомбор настао је иначе на 14 острва, а највеће од њих, на коме се данас налази зграда Жупаније, звало се Пандур, нико не зна због чега. Зна се, пак, да се вода повукла после изградње Великог бачког канала, од 1793. до 1802. године, и да су кључну улогу одиграла браћа Јожеф и Габор Киш, хидротехнички официри.
После силних покушаја они су успели да наговоре бечки двор да се прокопа канал којим ће се Дунав повезати са Тисом, од Бачког Моноштора, села код Сомбора, до Бачког Градишта близу Бечеја. Тиме ће и вишак воде отећи новим током и сомборски архипелаг биће повезан копном. Дужина је износила 110 километара (касније ће бити прокопано још 10), ширина 20 а дубина 2,5 метара. И све је ручно радило понекад и по 4000 радника на дан од којих су многи ту и умрли.
Браћа нису изгурала до краја јер су добрано пробила износ предвиђен за овај подухват. Габор, организатор, умро је пре завршетка канала а Јожеф, идејни вођа, није чак ни позван на свечано отварање, 1. маја 1802. године, а пред смрт је на каналу поред Врбаса подигао кућу и гробницу на којој је уклесао: „Овде лежи Јожеф Киш, мађарски официр. Да је смртан говори овај камен, да је бесмртан говори овај канал.” Споменик постоји и данас.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ravangrad na 14 ostrva

Počalji od MustraBecka taj Pon Maj 31, 2010 12:06 pm



Сувом ногом преко Дунава
Данашњи кибицер сомборске прошлости неизоставно ће бацити завидљив поглед на темеље Српске читаонице у најстрожем центру града, посебно на невидљиви стаклени ковчежић који је, 1882. године, узидан у њене темеље. Не, наравно, због златника, сребрњака и бакрењака који су, по тадашњем обичају, убацивани у ковчежић, него због записа који сведочи о озбиљности људи оног времена:
„Сомборска читаоница закључила је на својој седници од 9. маја 1882, број 35, да сазида за своје потребе ову кућу.
Те године владао је Фрањо Јосиф II.
Те године зидано је позориште.
Био је рат у Босни и Херцеговини.
Србија је постала краљевина.
Било је помрачење Сунца и појавила се репата звезда.
У Дунаву је с пролећа вода била тако мала да су људи код Текије сувом ногом Дунав прелазили.
Лица у (не)пролазу
Историју града, разуме се, понајвише чине значајни људи. Ни Сомбор у њима није оскудевао, напротив. Овде су рођени или оставили знатан траг: Аврам Мразовић, 1778. године утемељитељ „Норме”, првог учитељишта за словенски живаљ на југоисточним просторима Европе, Иван Југовић, оснивач Велике школе и секретар Правитељствујушчег совјета, Василије Дамјановић, писац прве аритметике у Срба, Николај Шимић, аутор прве логике у Срба, Јован Хаџић, један од оснивача Матице српске, двојица српских патријарха (Самуило Маширевић и Георгије Бранковић), композитор Петар и сликар Милан Коњовић, Ернест Бошњак, човек који је између два светска рата сањао да овде направи Холивуд, Милка Гргурова, „српска Сара Бернар”, Исидора Секулић и Јован Дучић (чији се пророчки стихови, 1892. године уписани у споменар младе Сомборке Паве Коларић: „Када ме млада нестане у свету/ Кад с лире среће јекне задњи звон/ Сети се на ме, мило лане моје/ I тихо реци: то је био он!”, данас чувају у једној овдашњој породици), Имре Фрај, адвокат и судија који је међу Европљанима свог времена словио за једног од водећих нумизматичара и који је збирку од 11.145 новчића оставио месном музеју, Бела Вираг, вајар и сликар који је говорио осам језика, кошаркашка легенда Радивој Кораћ...
Те године прогонили су Чивуте у Русији.
Темељ је положен 25. маја 1882. године. Темељ је освештао Милош Јанковић, заменик проте.”
А да би читаоница могла да набавља све оно неопходно љубитељима добре књиге и најновијих вести, приземље је давано кафеџији у закуп. И кафана је имала сасвим посебно радно време: од 04 h до 04 h. Онда су веселији гости на фајронт излазили напоље, окренули се око себе и отварали кафану. Посебно место међу њима заузимао је Лаза Костић, десет година управитељ читаонице, иако му се кућа налазила тек неколико корака даље.

Поглед с неба
И ненадмашни приповедач Вељко Петровић, рођени Сомборац, овде је оставио неизбрисив траг. Ако ни због чега другог а оно због другог имена које је подарио свом граду - Раванград. Јер, Сомбор је уистину раван, попут тепсије. Вековима се у овом господственом граду није смело подићи здање више од једног спрата (само су три зграде имале спрат више, али ни оне нису штрчале) тако да се, с било које стране да се прилази вароши, није знало да ли се пре чује јек звона или виде куле звоника.
Сомбор, такође с дебелим разлогом, зову и Зеленград. Кад би све улице - чак и Париску која носи придевак прве асфалтиране улице на Балкану, а која једина нема ниједног стабла - вароши која данас има педесетак хиљада становника поставили у један ред, низ, биле би дугачке 120 километара, али би авенија зеленила била дужа за цео километар. Јер, у јавном зеленилу има 18.600 стабала, 10,5 хектара парка и 52 травнате површине и сваки Сомборац, „од колевке па до гроба”, над својом главом има 27 кубних метара зеленила...


Сунчани сат на јужној фасади Жупног двора постављен је средином 19. века настојањем Јована Чокора, управитеља учитељске школе.

А да би се прича о Сомбору заокружила, неизоставно је видети га и с небеског кибицфенстера. Овде, наравно, и то може. За то се постарао познати београдски архитекта Бранислав Јовин, рођен у оближњим Оџацима. Он је, 1993. године, граду даровао јединствену, хајде да кажемо, слику под називом „Сомбор виђен очима птице”, димензија 2,70 x 1,60 метара. Ова својеврсна мешавина урбанизма, инжењерства и уметности - смештена на улазу у Жупанију - рађена је безмало две године и то на основу више од 600 авио-снимака. С коликом је прецизношћу Јовин приступио послу сведочи и податак да сваки Сомборац, ако узме одговарајућу лупу, може да нађе своју кућу, стан, чак и да види да ли је тог дана - када је авион надлетао град - оставио прозор отворен.
И за крај оно што је можда требало још на почетку: главни помагач посматрања с овог посебног сомборског кибицфенстера био нам је Милан Војновић, радознали хроничар града и личност коју овде на сваком кораку поздрављају с особитим уважавањем.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ravangrad na 14 ostrva

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu