Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Vizantijci se nisu brijali

taj Pon Maj 31, 2010 12:09 pm
Брада
Ношење браде било је једно од спорних питања и неслагања која су 1054. године довела до расцепа између Цариградске патријаршије и римске цркве.


Многи древни народи придавали су велики значај бради као симболу мужевности, зрелог доба и мудрости. Насупрот мушкарцима који су имали браду стајали су дечаци и евнуси чији су образи били глатки. Штавише, у неким средњовековним друштвима велика неправда чињена је женама које су из неких разлога - вероватно су се тицали хормона или извесних медицинских поремећаја - имале науснице или маљаве образе. Њих су сматрали вештицама!
Веома је занимљив један догађај из британске средњовековне историје. Јован, потоњи краљ, приликом посете Ирској 1185. године смртно је увредио тамошње главешине тако што је почупао њихове бујне браде. Добро је познато да је кроз историју заклетва у браду била подједнак значај као и када се човек куне у свој образ. У неким друштвима мушкарци исказују жаљење тако што пуштају браду.
По предању и сам Исус Христос носио је браду. Адам, први човек, такође је био брадат. Није наодмет подсетити се да су и старозаветни пророци и првосвештеници такође носили браде. С тим у вези ваља нагласити чињеницу да је уопште, обичај да се пророци многих вера приказују с брадама. Како бележи Полибије, грчки историчар 2. века пре наше ере, древни Келти имали су изразито дуге бркове, али су образе и остале делове лица уредно бријали. Брада је преовладавала међу античким Грцима до времена Александра Великог, који је, из практичних разлога, наредио својим војницима да се брију прибојавајући се да их непријатељ у борби не хвата за браду. Према Плинију, Сципион Африканац био је први Римљанин који се свакодневно бријао, али су филозофи и даље били брадати.
С друге стране, постојали су и народи који су били изразито против браде, а међу њима нарочито се издвајају Хуни. Ови дошљаци из Азије, који су у последњој четвртини 4. и првој половини 5. века сејали страх и били у стању да за кратко време не само превале него и опустоше огромна пространства, настојали су да на образима мушкараца сузбију избијање длака. Како бележи Амијан Марцелин, највећи историчар 4. века, Хуни су својој мушкој деци одмах по рођењу ножем дубоко обрезивали образе да би ожиљци задржали јаке длаке када се оне помоле; „Хуни расту и старе без браде” - наставља Марцелин - „лишени сваке лепоте, налик на евнухе”.
Међутим, за разлику од своје старије азијатске „браће” Турци су носили браде. Занимљиво сведочанство о њима доноси бургундски витез Бертрандон де ла Брокијер, који је 1432/1433. године посетио Исток. Он бележи следеће: „Турци никад не перу своје руке, сем кад се запирају, кад се моле богу или у хамамима, или кад перу своје браде у неком потоку или на чесми, а те браде држе веома чисто.” Шишање браде међу Турцима сматрало се срамотом док су, с друге стране, турски робови морали да се брију што је био знак њихове покорности.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Vizantijci se nisu brijali

taj Pon Maj 31, 2010 12:09 pm
До голе коже
Брада (грчки: geneion) има дугу и занимљиву историју и у Византијском царству. У рановизантијском добу виши слојеви, сагласно римским обичајима, бријали су браду и носили кратку косу. Отуда на портретима царева од 4. до 6. века преовладавају безбради владари. Само су филозофи носили браду, а познато је какве је подсмехе изазвала брада цара Јулијана Отпадника (361-363).
У време владавине цара Јустинијана I Великог (527-565) припадници хиподромске странке „плавих” изазвали су читав скандал тиме што су имали браду и бркове. Они су носили и веома дугу косу, која је напред била кратко подсечена.
После поменутог раздобља, то јест после 6. столећа, долази до прилично значајних промена. Брадати прикази владара на новцу симболизују царску моћ или царско старешинство. Брада и бркови на новцу били су потребни да би се на кованицама разликовали старији од млађих царева, односно владари од својих савладара.
Први византијски цар који је носио браду и због тога добио надимак Погонат (брадати) био је Констанс II (641-668). У старијој византологији било је спора око тога ко је „брадати”: да ли је то он или његов син и наследник Константин IV (668-685). Међутим, та недоумица одавно је разрешена у „корист” Констанса II, који се на новцу појављује са огромном и густом брадом. Од тог времена византијски василевси углавном су носили браде, сем неких, а такви изузеци су били веома ретки као, на пример, Константин V (741-775), изванредни војсковођа и највећи цар иконоборац.
С друге стране, браде Византинаца - које су углавном биле коврџаве, на средини раздвојене, и веома дуге - биле су предмет подсмеха Латина који су долазили у Цариград. Византијска делегација предвођена царем Манојлом II Палеологом (1391-1425), која је на размеђу 14. и 15. века посетила Италију, Француску и Енглеску, свуда је изазивала велику пажњу пре свега због брада. Међутим, важило је и обрнуто - Византинцима се чинила смешном западњачка мода да се шишају у круг и да се брију до голе коже. Брада је, такође, једно од спољашњих обележја православних свештеника, за разлику од римокатоличких, који се брију. Може се рећи да је и ношење браде било једно од спорних питања и неслагања која су довела до расцепа између цариградске патријаршије и римске цркве 1054. године.
Поједини византијски писци 12. столећа, нарочито хроничар и богослов Јован Зонара, не без извесног жаљења, наводе да ромејски младићи очигледно следе моду Латина и брију своје браде. Зонарине опоре речи у ствари су интелектуално јадиковање над изневеравањем прадедовских обичаја и старим добрим временима. Савременица Јована Зонаре, учена принцеза Ана Комнина, у свом историјском делу Алексијада, наглашава како је у Византијском царству појединим преступницима одсецана коса и бријана брада.
Нићифор Григора, историчар 14. века, са негодовањем пише о Теодору Палеологу, сину византијског цара Андроника II Палеолога (1282-1328) и пустолову немирног духа, који је отишао у завичај своје мајке Ирине (Јоланте) Монфератске, на Апенинско полуострво, и тамо попримио латинске обичаје - „носио је глатко обријану браду.” Размажени принц и маркиз од Монферата често је долазио у Византију углавном да би тражио новац за неки од својих многобројних ратова, а не ношен снагом породичних осећања и привржености. Теодоров отац Андроник II Палеолог многе ствари није му одобравао „јер је у својим схватањима, својој вери, својој спољашњости, бријању браде и у свеукупном понашању постао прави Латин.”
Димитрије Кидон, византијски интелектуалац и дугогодишњи први министар византијских царева друге половине 14. столећа, придев „брадати” употребљава у крајње негативном значењу. Он негодује због тога што се на цариградском двору појављују „брадоње”, а према његовим схватањима то су необразоване присталице исихазма, духовног покрета у оновременој Византији са којим се он није слагао.
У једном занимљивом разговору који је Перо Тафур, шпански путник који је тридесетих година 15. столећа боравио у Византији, водио у Ферари по повратку са Истока са василевсом Јованом VIII Палеологом (1425-1448), крајем 1437. године, цар је замерио Шпанцу што је обријао браду коју је имао за време пута рекавши му да је она за човека знак достојанства и части. У царству Ромеја друштвене предрасуде против обријаних, односно безбрадих, нашле су своје место како у пословицама тако и у сатиричним текстовима. Такав текст је анонимна пародија „Спанос” (Безбради), по свој прилици састављена у Цариграду у 14. или 15. столећу. У њој су описани најпре рођење, а затим и дуго и заморно путовање безбрадог човека и његови покушаји да нађе свог стрица, дивојарца, и од њега добије длаке за браду.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Vizantijci se nisu brijali

taj Pon Maj 31, 2010 12:10 pm
Гавранова јаја
У време рата између Византије и Венеције, Млечани су се подсмевали василевсу Алексију I Комнину (1081-1118) због његове риђе браде. Иначе, када је реч о риђој бради треба поменути двојицу истакнутих историјских личности које су имале такву браду и носили епитет „Барбароса” (Риђобради). Реч је о чувеном немачком владару Фридриху I Барбароси, цару Светог римског царства (1152-1190), а ту је и Хајредин Барбароса, прекаљени „морски вук” и заповедник флоте Османског царства у 16. веку, иначе Грк пореклом, страх и трепет свих хришћанских бродова у источном Средоземљу.
Као и у другим друштвима, и у византијском је важило правило да избијање браде за младиће означава својеврстан почетак зрелог доба. Тако, на пример, византијски филозоф, историчар и државник, описујући личност чувеног евнуха Јована Орфанотрофа, који је за владавине свог млађег брата Михаила IV (1034-1042) био најмоћнији човек у Царству, истиче како је у „узрасту када пробија прва брада видео тог мушкарца и слушао његове речи.”
У Византијском царству постојао је нарочит „препарат” за бојење браде и косе. Наиме, византијски писац Мазарис у сатиричном дијалогу Путовање у подземни свет, тексту састављеном 1414/1415. године, бележи како гавранова јаја дају лепу црну боју као што шкољка даје пурпурну.
У опису првог и сасвим неуспешног похода који је византијски цар Василије II Бугароубица (976-1025) предузео против Самуила и његових устаника, 986. године, Јован Скилица износи занимљиве податке. Уочи битке великодостојник Стефан Кондостефан, који је из суревњивости мрзео Лава Мелисина, остављеног да са делом војске у позадини чува теснаце кроз које су прошли византијски одреди, настојао је да код василевса омаловажи свог противника. Он је убеђивао Василија II да је у међувремену Мелисин подигао узурпацију и да стога цар, без оклевања треба да пожури у Цариград и разреши велику невољу. Ове претеће речи уплашиле су василевса и он је наредио хитно повлачење. На другој страни, осокољени Самуило повлачење Византинаца оценио је као бежање и царској војсци нанео је тежак пораз. Међутим, када је Василије II уз много напора најзад стигао у Филипопољ (Пловдив), тамо га је мирно чекао Лав Мелисин који је савесно и одано извршавао постављени задатак. Цар се разгоропадио и почео да грди Стефана Кондостефана због лажне дојаве, али овај није ћутао него је почео да се брани што је прелило чашу царевог стрпљења. Василије II скочио је са престола и у бесу је Кондостефана ухватио за косу и браду и оборио га на земљу.
И у Византијском царству, као и у другим деловима средњовековног света, чупање браде значило је да је онај који је био подвргнут таквој казни згрешио нешто велико. Занимљив случај бележи Ана Комнина, а тиче се једног сукоба унутар царске породице, по свој прилици 1091. године. Јован Комнин, намесник Драча и син севастократора Исака Комнина, старијег брата цара Алексија И, био је оптужен да се окренуо против царског ауторитета свог стрица. Ове тешке оптужбе изрекли су Адријан Комнин, млађи брат Исака и Алексија I, као и Нићифор Мелисин, великодостојник који је био царски зет. Све је достигло врхунац у царевом логору у Филипопољу, па је из Цариграда похитао сам севастократор Исак Комнин да брани оданост свог сина Јована. Био је толико љутит на млађег брата Адријана да је запретио како ће му почупати браду. У сваком случају, пошло му је за руком да распрши сумње Алексија I.
У поменутом случају све се завршило само на претњи, али било је случајева када је заиста долазило до чупања браде. Ту казну применио је српски цар Стефан Душан (1331-1355) када је у противнападу, крајем 1350. или почетком 1351. године, повратио градове у залеђу Солуна, које су претходно Византинци успели да на кратко преотму. У Водену (Едеса) Душан је казнио заповедника града Георгија Лизика тако што је наредио да му се „наживо почупа брада не само што је тада давао отпор, него и зато што је за рачун цара Андроника у Костуру (Касторији) био виновник многих невоља”. Реч је о василевсу Андронику III Палеологу (1328-1341). Стефан Душан наредио је да се Лизик везан води у Скопље, али је овај због нелечене ране и друге невоље преминуо на путу.
Позната је и српска народна пословица, једна од оних коју је у првој половини 19. века прибележио Вук Караџић и која гласи: „Брада нарасла, а памети није донијела!” Она се, наравно, тицала неког ко је по годинама већ ступио у зрело доба, али је остао наиван, непромишљен и није стекао мудрост. У нашем народу такође постоји уверење да је брада знања - привилегија учених и образованих људи, а да је брада звања - повластица свештених лица
Sponsored content

Re: Vizantijci se nisu brijali

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu