Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Spaljene duše

taj Pon Maj 31, 2010 12:22 pm
Неки књижевници желели су да униште своје дело, пре или после смрти...

У ноћи између 10. и 11. фебруара 1852. године, Николај Васиљевич Гогољ (1809-1852) дуго се молио у својој соби. Већ извесно време био је гост у московском дворцу грофа Толстоја, ватреног следбеника оца Матеја. Пет година раније, руски свештеник отац Матеј, до крајности одан вери, затражио је од Гогоља да се потпуно одрекне књижевности и да се посвети вери, тачније, припремању душе за одлазак на онај свет.
Око три сата ноћу, Гогољ је позвао свог слугу и упитао га да ли су собе и на другом крају куће загрејане. Слуга је одговорио да су хладне. Писац му је наредио да му дода огртач и да пођу у незагрејани део куће како би нешто обавили. Испоставиће се да је то био последњи Гогољев покушај да измени сопствену судбину после смрти

Николај Гогољ спалио је други и трећи део свог романа „Мртве душе”.

Кобна московска ноћ

Руском писцу Владимиру Набокову била је част да напише биографију славног Николаја Гогоља.

Гогољев биограф, такође славни писац Владимир Набоков, каже да је писац „Мртвих душа” са свећом у руци правио знак крста у свакој соби кроз коју су пролазили те кобне ноћи. Напослетку, наредио је слуги да тихо, како никога не би пробудио, упали пећ у једној соби те да му донесе свежањ хартије који је лежао скривен у комоди. Када му је младић донео то што је тражио, Гогољ је извадио читав низ бележница повезаних траком, ставио у пећ и потпалио свећом. Био је то други и трећи део романа „Мртве душе”. Слуга је схватио шта се догађа, пао је на колена и почео да га преклиње да одустане од своје намере.
„Шта те брига!”, загрмео је писац готово хистерично. „Боље би ти било да се и ти помолиш!” Слуга је само зајецао. Видевши да су само рубови бележница нагорели, Гогољ је покушао да извуче свежањ, раширио свеске и поново их потпалио свећом. Онда је сео на столицу поред пећи и пиљио у ватру: гледао је како горе књиге. Када је све било готово, прекрстио се, вратио у своју собу, пољубио слугу и бризнуо у плач. Јецајући, заспао је.
Да ли је имао осећај да је урадио нешто страшно? Једно је извесно, светску књижевност лишио је можда кључних дела. А каква су она била, то никада нећемо сазнати. Гогољ је убрзо умро, 4. марта 1852. године.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Spaljene duše

taj Pon Maj 31, 2010 12:23 pm
Тајна Емили Дикинсон


Отргнути из очајничке молбе да све што је написала буде уништено, стихови Емили Дикинсон заблистали су и америчкој поезији дали сасвим другачије светло.

На другом крају света, тридесетак година касније, у Масачусетсу, у САД, од упале бубрега на самрти је била вероватно најзначајнија америчка песникиња 19. века. Њено име било је Емили Дикинсон. Имала је педесет шест година и живела је у врло строгој и религиозној породици. У тридесетој години једноставно је ишчезла из друштвеног живота. Била је крајње повучена особа. Са пријатељима је одржавала везу пишући им кратка писма која су више личила на песме. Треба имати у виду да је током живота објавила само седам песама.
У ствари, своја дела Емили готово никоме није показивала. У породици нису ни знали чиме се она заправо бави. Своју сестру Лавинију заветовала је да после њене смрти спали сва писма и рукописе. И када се то догодило, 15. маја 1886. године, Лавинија је с тешком муком почела да спаљује један по један сестрин рукопис. Била је очајна, али је знала да сестриној молби не може да се успротиви... Све до тренутка док у тајном прегратку писаћег стола, у једној кутији, није нашла шест стотина песама и још стотине недовршених. Лавинија је била веома узбуђена и изненађена. Њена осећања сада су била потпуно измењена. То дакле нису биле оне песме које је Емили наредила да спали! Почела је да их чита и схватила какво благо држи у рукама. Отишла је до младе песникиње Мејбел Лумис Тод. Наредне четири године Тодова је провела припремајући Емилине песме за штампу. Прва књига песама Емили Дикинсон објављена је у новембру 1890. године.
Америчка поезија била би нешто сасвим друго да у њој не блистају стихови Емили Дикинсон (1830-1886), односно да је Лавинија испунила последњу жељу своје сестре.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Spaljene duše

taj Pon Maj 31, 2010 12:25 pm
Кафка о трајном и неразорљивом


Франц Кафка, један од највећих приповедача 20. века, опседнут осећајем ниже вредности, није веровао у своја дела.

Нешто слично догодило се са делом чешког (јеврејског) приповедача Франца Кафке (1883-1924). Писац, који је током свог кратког живота једно време радио као писар, у тридесет четвртој години разболео се од туберкулозе. Седам година касније умро је у санаторијуму у Аустрији. Управо супротно Кафкиној жељи да његова дела буду уништена после смрти, пишчев најбољи пријатељ, касније и биограф, аустријски писац Макс Брод одлучио је да дела свог пријатеља не спали. Ни романе, ни приче, па чак ни дневнике.
„Човек не може живети без трајног поуздања да у њему постоји нешто неразорљиво, при чему како то неразорљиво, тако и поуздање могу остати тајно скривени од њега”, писао је Франц Кафка у свом дневнику, као да је слутио судбину своје обдарености, а потом и сопственог књижевног дела. „Једна од могућности да се изрази та скривеност јесте вера у личног бога”, писао је Кафка.
Годину дана пре смрти, у јулу 1923. године, већ болестан и потиштен, Франц Кафка упознаје у Мирицу на Балтичком мору девојку по имену Дора Дијамант. У њу се заљубљује иако зна да је прекасно. Ипак, већ у септембру одлучује да се пресели код Доре у Берлин. Било је то време велике инфлације у Немачкој. Кафка пише новеле „Једна мала жена” и „Јазбина”. Болест се погоршава и на Кафкин захтев Дора спаљује многе његове рукописе. Готово опседнут осећањем ниже вредности које је носио још из породице, Кафка и даље не верује да његово дело има некакву вредност... Почетком априла следеће године Дора одводи Кафку у санаторијум у Аустрији, а потом одлази у бечку болницу. Макс Брод, најбољи пријатељ Франца Кафке, посећује га у санаторијуму 11. маја 1924. године. То је њихов последњи сусрет. Брод обећава да ће испунити његову жељу...
Трећег јуна издахнуо је Франц Кафка, један од највећих приповедача 20. века, писац „Процеса”, „Замка”, „Преображаја”, „Америке”... На прашком јеврејском гробљу у Страшницама, Кафка је сахрањен 11. јуна. Већ у лето 1924. године, берлински издавач „Дие Сцхимеде” објављује збирку приповедака „Уметник у гладовању”, а годину дана касније и „Процес”. Прво издање Сабраних дела Франца Кафке у шест књига и редакцији Макса Брода објављено је 1935. године. Следе нова издања, 1946. и 1950. године. Кафкина дела преведена су на многе светске језике. „Добро је у извесном смислу неутешно”, писао је Франц Кафка. „Чињеница да не постоји ништа друго осим духовног света, одузима нам наду и пружа извесност”.

Sponsored content

Re: Spaljene duše

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu